Tužni tok

Tuzni tokKad ste već tako dugo čekali, čekajte još – tako bi mogla da glasi osavremenjena verzija rečenice („dugo ste čekali – počnite“) kojom je predsednik Tomislav Nikolić svečano označio početak izgradnje gasovoda Južni tok kroz Srbiju. Bilo je to, da podsetimo, u Šajkašu 24. novembra prošle godine. Time je u stvari označen i početak predizborne kampanje; kampanja je uspela, ali izgradnja gasovoda baš i nije, jer nije ni mrdnuo sa mrtve tačke. Uzgred, neko bi trebalo da vidi stoje li one cevi još tamo ili su – kao što je to urađeno u Bugarskoj – razmontirane i sklonjene na sigurno.

Iskreno se nadamo da to ne znači – u muzej. Mada, sad je već sasvim sigurno da od Južnog toka u dogledno vreme, tj. u naredne 3-4 godine, neće biti ništa.

To, naravno, nije dobra vest za Srbiju. Ali, ne može se reći da je sasvim neočekivana. Mnogo je toga, još od samog početka, opominjalo da sa gasovodom neće ići tako lako i da prepreka – političkih, energetskih, finansijskih – ima napretek.

Bilo je to zapravo jasno još 2008. godine kada je sklopljen srpsko-ruski Naftno-gasni sporazum. Da podsetimo još jednom – šta ćete, takav nam je posao – prvi stav prvog člana Sporazuma predviđao je izgradnju gasovoda od Rusije do Srbije. Drugi stav je predviđao proširenje skladišta gasa Banatski dvor, a tek treći prodaju Naftne industrije Srbije Gaspromu. Kao što je poznato, prvo je realizovan ovaj poslednji, pa onda drugi, dok prvi, u koji smo se mi tako pouzdali, nije još, a ka’će – ne znamo, kako kaže ona simpatična, evergreen TV skaska o Đekni.

Te 2008. godine, kada su udarani temelji srpsko-ruskih energetskih odnosa, bilo je predviđeno, tako se govorilo, da će Južnim tokom gas poteći najkasnije 2013. godine. Tada će, uveravali su nas, u Srbiju sa gasom poteći i stotine miliona dolara – od tranzitnih taksi, građevinskih radova, gasnih elektrana…; uopšte, ubeđivali su nas, Srbija će biti energetsko čvorište Balkana, i ne samo Balkana, jednom rečju – ima da procveta.

Ode sanak pusti, što bi rek’o čika Jova Zmaj. Sad, usred leta, drhtimo od pomisli na zimu jer nam obećavaju nestašice i neizvesnost. Mogli smo tugu da ublažimo da smo izgradili gasovod prema Bugarskoj, ali se Srbijagas ponaša(o) kao da je Rusijagas, ne zna prosto čovek kako bi to ponašanje mogao da okvalifikuje a da se i dalje pristojno izražava.

Ali, dosta je bilo podsećanja, da se okrenemo budućnosti; šta Srbija sad može da uradi kako bi popravila svoju više nego nezavidnu poziciju.

Formalno-pravno – malo šta. Jer, o izgradnji gasovoda ne postoji nikakav ugovor, Rusi nisu preuzeli nikakvu obavezu da će gasovod zaista izgraditi, pogotovo nije predviđen neki rok do kojeg bi to moralo da se desi, pa ako se ne desi onda mi imamo pravo na to i to. Od početka je, u stvari, to bio jedan zaista lep golub na grani.

Ipak, sa druge strane, postoji Međudržavni sporazum, postoje brojna zvanična obećanja, postoje, na kraju krajeva, vrlo prijateljski, takoreći bratski odnosi. Zar nam to ne daje nikakva prava, odnosno zar to „drugoj strani“ (jer, može li se za bratsku Rusiju uopšte reći da je „druga strana“) ne stvara nikakve obaveze? Možda bi u tom smislu naša vlada, pa i predsednik, mogli od Rusije da traže da nam na neki način nadoknadi gubitak prihoda, tj. štetu koja će nastati i koja je već nastala „neizgradnjom“ gasovoda. Recimo, da kredit za železnicu bude povoljniji nego što jeste. Ili, najbolje, da pristane na povećanje rudne rente za eksploataciju nafte i gasa u Srbiji. Ništa izuzetno, samo do nivoa koji važi u Rusiji (gde je – ipak i na to moramo da podsetimo – sedam puta veća nego ovde; 20 naspram tri odsto).

Da li će to proći? Ne znam, ali slutim (a slutiti još jedino znam – Vladislav Petković Dis, „Možda spava“) da će odluka biti u skladu sa onim aforizmom iz realsocijalističkih vremena: „Koliko me rasplače poskupljenje, toliko me nasmeje obrazloženje“.

Mijat Lakićević
07. jun 2014.
 
 

Leave a Comment