Srbija u ukletoj spirali

Zašto zaostajemo

Srbija zaostaje. Podatak da je Srbija u prvoj polovini ove godine ostvarila privredni rast tek nešto malo veći od četvrtine proseka centralne i istočne Evrope, nije izazvao nikakvu reakciju Vlade. A predsednik Vučić liderstvo koje nam je obećavao (u regionu i celoj Evropi) više i ne pominje; samo se smeši, kako je sam rekao, 30 koma pet kilometara.
Srbija je, dakle, u prvih šest meseci ostvarila rast BDP-a od 1,2 odsto, dok je prosek zemalja CIE iznosio 4,2 odsto. Prema prognozama, ova grupa zemalja će taj prosek zadržati do kraja godine, dok bi Srbija trebalo ipak nešto da poveća svoj rast – kako se očekuje na dva, možda 2,3 odsto. I u tom slučaju, kao što je očigledno, Srbija će samo malo smanjiti svoj zaostatak, tj. zemlje CIE neće imati (gotovo) četiri nego samo dva puta veći rast.
Što je najgore, to kao da je postalo pravilo; tj. time se samo nastavlja trend koji postoji već desetak godina. Najpre je Srbija u krizi ostvarivala natprosečno veliki pad, a onda se iz krize ispodprosečnom brzinom izvlačila. Ni poslednjih 5-6 godina u sumorne trendove nisu unele ništa novo. Naime, od 2012. do 2014. godine Srbija je ostvarila godišnji rast BDP-a (vidi tabelu) niži i od proseka Balkana i od proseka zemalja centralno-istočne Evrope. Razvojnu inferiornost Srbija pokazuje i u poslednje dve godine, koja se u ovoj godini, kao što je rečeno, još i povećava. Da ne mora tako, da to nije nikakav usud, nego rezultat određenih okolnosti pokazuje podatak da je Srbija od 2001. do 2008. godine imala rast (5,9 odsto) veći od balkanskog (pet) o CIE (5,4 odsto) proseka.
Zašto Srbija zaostaje? Zašto, uprkos nesumnjivoj želji vlasti, pa i naporima koje ulaže, ne uspeva ne da bude lider nego ni da održi korak sa zemljama ispred kojih je nekad daleko bila.

OD 2001. DO 2008. GODINE SRBIJA JE IMALA RAST (5,9 ODSTO) VEĆI OD BALKANSKOG (PET) I CIE (5,4 ODSTO) PROSEKA; OD 2012,  ZAKLJUČNO SA 2017, SRBIJA OSTVARUJE ZNATNO NIŽI RAST 

MISTERIJA: U stvari – nema misterije. Srbija se razvija sporo ili nikako zato što su investicije male, takoreći nikakve. O tome je na ovim stranicama već više puta pisano, ali nije zgoreg (naprotiv, korisno je) ponoviti: u poslednjih desetak godina bilo je i takvih kada su ulaganja bila oko 12 odsto BDP-a, najčešće su bile 15-16, a retko kad 18-19 odsto. A da bi Srbija ostvarila potreban, tj. rast od 5-6 odsto – koji je neophodan da bi počela da pristiže zemlje CIE i koji su i one same već imale kada su bile u situaciji u kojoj je Srbija danas – potrebno je da investira onoliko koliko su one investirale. A to znači oko četvrtine svog bruto domaćeg proizvoda.
Dobro, znači uzrok niskog rasta su niske investicije. Ali, pitaće možda neko, zašto su investicije niske? U najkraćem – zato što je loš investicioni ambijent. Ipak, ta slabost ima dva elementa, pa zaslužuje da se ovde o njoj nešto više kaže. Najpre, javne investicije su niske zbog nesposobnosti države, odnosno državnih službenika. Pri tome se misli na državu u svim njenim vidovima – počev od centralnog (mada je tu stanje još i najbolje), do lokalnog nivoa (gde je nesposobnost opštinskih i gradski čelnika baš izrazita), kao i na “pobočne grane” države, kao što su (naročito) zdravstvo i školstvo, koje se odlikuju ozbiljnim nedostatkom kvalitetnog menadžmenta, sposobnog da realizuje kapitalne projekte. Slično je (bar u pojedinim) javnim preduzećima, mada se ona susreću sa dodatnim problemom pošto im država oduzima profit i njime puni budžet (što je najgore, čak i nepotrebno, kao što je ove, pa i prošle godine bio slučaj, pošto je fiskalni deficit bio znatno niži od planiranog), umesto da te pare usmerava u investicije. Zbog svega toga javne investicije su oko tri odsto bruto domaćeg proizvoda (milijardu evra), a trebalo bi da budu 4-4,5 odsto BDP-a, tj. oko 1,5 milijardi evra.
Mnogo su veći problem niska privatna ulaganja. Koja su, umesto da budu oko pet milijardi evra (15 odsto BDP-a), jedva oko 3,5 milijarde evra (10-11 odsto BDP-a). Zašto su tako niska privatna ulaganja? Zato što, kako kaže Ljubomir Madžar, u Srbiji vlada “antipreduzetnički ambijent”, tj. što se preduzetnici tretiraju kao kriminalci, a i sistem je tako udešen da ih tera u nezakonite radnje. Privatni investitori nailaze na brojne prepreke i otežavajuće okolnosti, privrednici su opterećeni brojnim normativnim uslovima i visokim dažbinama. Drugim rečima, zato što poslovna klima nije “blagotvorna” nego “ukleta”.

UKLETA SPIRALA: Ukleta spirala je termin koji označava povratnu spregu između loših političkih i ekonomskih institucija. Termin su smislili ekonomisti Daron Asemoglu i Džejms Robinson u nastojanju da objasne zašto neki narodi propadaju, odnosno zašto su neki drugi sebi obezbedili neviđeni napredak i blagostanje.
U stvari, u svojoj sad već kultnoj knjizi “Zašto narodi propadaju – poreklo moći, prosperiteta i siromaštva”, Asemoglu i Robinson dokazuju da ključni činilac koji određuje da li će se neka zemlja razvijati ili ne jesu institucije. I uspostavljaju razliku između loših, tj. kako oni kažu “ekstraktivnih”, i dobrih, tj. “inkluzivnih” institucija. Inkluzivne ili “uključujuće” institucije jesu one koje u društvene procese (ekonomske i političke, pre svega, ali i kulturne, obrazovne itd.), u preduzetništvo (ekonomsko, ali i političko, kulturno), pa onda i u raspodelu društvene moći i bogatstva, uključuju najveći deo stanovništva. To su društva koja odlikuje ravnopravnost učesnika na (uglavnom) slobodnom tržištu, politička demokratija i vladavina prava.
Ekstraktivne, tj. izlučujuće ili isključujuće institucije imaju suprotne karakteristike, u njima se politička vlast koristi za ekonomsko bogaćenje, vladaju monopoli, privilegije i korupcija, mediji nisu slobodni i nema vladavine prava. “Ekstraktivne ekonomske institucije stvaraju platformu za opstanak ekstraktivnih političkih institucija”, kažu Asemoglu i Robinson, a “ekstraktivne političke institucije vode ekstraktivnim ekonomskim institucijama, koje služe za bogaćenje malog broja ljudi na račun ostalih”. To je ta, u naslov ovog teksta stavljena, “ukleta spirala”, za razliku od one prethodno pomenute (po društveni razvoj) “blagotvorne spirale”.

“UKLETA SPIRALA” JE POVRATNA SPREGA IZMEĐU “EKSTRAKTIVNIH”, TJ. “ISKLJUČUJUĆIH” POLITIČKIH I EKONOMSKIH INSTITUCIJA, ODNOSNO INSTITUCIJA KOJE IZ RASPODELE DRUŠTVENE MOĆI I BOGATSTVA ISKLJUČUJU NAJVEĆI BROJ LJUDI

Kad se sa ovog kratkog izleta “u teoriju” vratimo u praksu i pogledamo institucije u Srbiji, nije teško zaključiti da one više odgovaraju ovoj drugoj nego prvoj grupi, čak i ako u ocenjivanju budemo vrlo blagi.
Jer, uz svo poštovanje za napredak na “Duing biznis” listi Svetske banke – uprkos kojem je Srbija, ako se uzmu samo evropske zemlje, još uvek na poprilično lošem (47.) mestu – privredno “ozračje”, što bi rekla (bivša) braća Hrvati, u velikoj meri definišu vrlo “nemile” pojave: partijsko zapošljavanje; oduzimanje, odnosno dodeljivanje poslova na osnovu partijske pripadnosti; preuzimanje kompanija; gušenje “partijski nepodobnih” firmi preko finansijske policije; “projektno finansiranje” iz državnih fondova partijski podobnih preduzeća i (nevladinih) organizacija; korišćenje pravosudnih organa za obračun s nepoželjnim privrednicima itd., itsl., spisak sredstava je dugačak, lepeza načina je široka. Upravo zbog toga na jednoj drugoj listi, onoj Svetskog ekonomskog foruma, koja uzima u obzir i maločas pomenute pojave, to jest, u dve reči, kvalitet institucija, Srbija je plasirana mnogo gore i zauzima 90. poziciju među 138 zemalja.

SPIRALA NASILJA: “Niko ne sme da vas bije”, glasi rečenica kojom je Slobodan Milošević krenuo u osvajanje vlasti. Danas ta rečenica glasi: “Niko ne sme da vas bije, osim vlasti.”
Jer, evo, nakon što su tokom protesta ispred TV “Pink” napadnute novinarke Gordana Uzelac i Mara Dragović (zasad samo osumnjičeni) D. V. iz Lučana ekspresno je uhapšen. Tako i treba. Ali oni koji su, ima jedno dve nedelje, u Subotici građaninu Polovini nalupali šamare, još uvek se slobodno šetaju. Kao i oni parapartijski policajci koji su pre više od tri meseca ispred Skupštine Srbije fizički nasrnuli na novinarku Danasa Lidiju Valtner i foto-reportera Milutina Markovića. Još se ne zna ni kako je u prisustvu vlasti (tj. u zatvorskoj bolnici) sredinom juna preminuo Milorad Nikolić iz Crvenke.
A šta da se tek kaže za slučaj “Savamala”. Dobro, tu niko nije popio batine, ali je prema svedocima nelegalnog uništavanja privatne imovine (koja je u pravnoj državi svetinja) primenjena nelegalna sila, ti ljudi su praktično pohapšeni i nekoliko sati držani u zatvoru. I evo, godinu i po dana je prošlo od tada, a počiniteljima (organizatorima i nalogodavcima) ni dlaka s glave nije falila.
Premijerka Ana Brnabić je posle Parade ponosa (17. septembra) ponosno izjavila da “vlada obezbeđuje ista prava za sve građane”. Nažalost, iz gore navedenog je očigledno da to nije tačno i da su pojedini građani “mnogo ravnopravniji” od drugih.
Ipak, može se s ministrima u ponečemu i složiti. Recimo, kad ministar policije Nebojša Stefanović kaže da je ono što se ispred Pinka dogodilo 16. septembra “čist fašizam”, običnom analogijom – jer sličnost je očigledna, zar ne – dolazimo do zaključka da nam Stefanović poručuje i da je ono što se dogodilo 31. maja tokom Vučićevog polaganja predsedničke zakletve takođe čist fašizam. S tim što je taj fašizam još i malo veći, tačnije opasniji, jer ga sprovodi vladajuća stranka, tj. vlast, dakle – država.

PORAST TENZIJA, ANIMOZITETA I POLARIZACIJE, S JEDNE STRANE, I PORAST FIZIČKOG NASILJA, SA DRUGE, OSNOVNE SU ODLIKE POLITIČKOG ŽIVOTA DANAS U SRBIJI. U TOME JE OSNOVNI UZROK VRLO SPOROG RAZVOJA NAŠE ZEMLJE

U izvesnom smislu, štaviše, moglo bi se reći – bez i najmanje namere da se opravda već samo da se objasni – da je ovo potonje nasilje posledica onog prethodnog. Odnosno činjenice da vlast već mesecima, pa i godinama, upražnjava različite oblike nasilja prema svojim političkim protivnicima (u parlamentu naročito, što građani mogu da gledaju i da se agresijom “napajaju” u direktnom TV prenosu), ali i prema običnim građanima. Što je poprimilo monstruozne razmere čak i kada nije fizičko kao, recimo, u slučaju Jasminke Vuković, sad već bivše direktorke osnovne škole “Kosta Đukić” u Mladenovcu, i Miroljuba Mosurovića, direktora osnovne škole “Svetozar Miletić” u Zemunu, koji se još uvek drži, ali je pitanje koliko će dugo.
Sve u svemu, porast tenzija, animoziteta i polarizacije, s jedne strane, a onda i porast fizičkog nasilja, sa druge, osnovne su odlike političkog života danas u Srbiji. I te dve karakteristike deluju povratno jedna na drugu, pojačavajući se. A kapital je, ako ste zaboravili o čemu smo počeli, “plašljiva zverka”. I zato se krije po budžacima (zbog čega su, kao što je već rečeno, domaće investicije vrlo niske) ili beži napolje. Zato sve više domaćih privrednika ulaže u inostranstvu. To naravno nije ništa sporno, ali jeste problem što oni takve svoje poslovne odluke često objašnjavaju upravo velikim (ne)ekonomskim rizikom, lošom političkom atmosferom i nestabilnim društvenim prilikama u Srbiji.

ZAGLAVLJENI: Svoj pogovor na kraju pomenutog dela Asemoglua i Robinsona Boris Begović, profesor beogradskog Pravnog fakulteta, zaključuje sledećim rečima: “…Pad komunizma Srbija je dočekala samozadovoljno nespremna, a na njega još uvek nije odlučno reagovala i krenula kolosekom koji vodi u prosperitet. Zaglavljeni u svoju prošlost, omamljeni žalom za starim dobrim vremenima, kao da još uvek nismo ni shvatili šta se zaista dogodilo i koliko se… svet oko nas promenio. U vreme pisanja ovog pogovora nema naznaka da će se na tom planu nešto promeniti – politička retorika o pristupanju EU tu nije od velike pomoći. Da li će u nekoj sličnoj knjizi za sto godina Srbija biti primer nazadovanja na kojem će se učiti nove generacije u nekim drugim zemljama? Nažalost, tako nešto nije nezamislivo. Ukoliko objavljivanje ove knjige makar malo umanji verovatnoću ovakvog ishoda, to će značiti da je reč o više nego uspešnom izdavačkom poduhvatu”. Od izlaska knjige “Zašto narodi propadaju” (vredi zapamtiti taj naslov) u Srbiji proteklo je tri godine, a ne bi se moglo reći da je verovatnoća “crnog scenarija” u međuvremenu smanjena. Što naravno ne znači da je izdavački poduhvat bio neuspešan, naprotiv. Ali, da je politički poduhvat ubrzanog ekonomskog razvoja Srbije neuspešan – to je više nego evidentno. A evidentno je i zašto.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. septembar 2017.

 

Leave a Comment