Političke veze i državni posao (i dalje) su, više no ikad, recept i za društvenu promociju i za ugodan život. To je posledica činjenice da je (gola) politička sila i dalje glavni izvor nacionalne slave. Država Srbija je, kao i pre 4-5 decenija, partijska, centralizovana i opterećena administracijom. A bogami i kontrolisana policijom

Aleksandar Ranković je, što se kaže, čovek koga ne treba posebno predstavljati. Partizan, narodni heroj, organizacioni sekretar Saveza komunista Jugoslavije i šef tajne policije, što je značilo glavni kadrovik, potpredsednik SFRJ, koji je – i to ga je najviše obeležilo – smenjen sa svih funkcija nakon “Brionskog plenuma” 1966. godine. U “idejno-političkom” pogledu, pak, Ranković je bio poznat kao zagovornik tvrdog, etatističkog, prosovjetskog socijalizma.

Prvoslav Raković je praktično anoniman. Pasionirani čitaoci mogli su nešto malo da saznaju o njemu iz nedavnog teksta “Prvoslav i Vladimir” u kojem je, da ipak podsetimo, bilo reči o zloj sudbini dva izuzetna, možda ponajveća srpska privrednika, osnivača fabrike automobila u Kragujevcu, odnosno Elektronske industrije u Nišu, koji su stradali kao žrtve obračuna s liberalima 1972/3. godine, kada je u Partiji pobedio dogmatizam, a u Akademiji nacionalizam. Prvoslav Raković je, dakle, u “srcu Šumadije” podigao najpropulzivniju industrijsku granu, “pojam” 20. veka, u praktično još uvek agrarnu zemlju doveo je savremenu evropsku tehnologiju i znanje, otvorivši istovremeno vrata globalnog tržišta i integrišući Srbiju u svet. Teško da se za jednu zemlju u ekonomskom i socijalnom smislu može više učiniti.

Ali, iako su doživeli sličan politički kraj, ni smrt ih zapravo nije približila. Dok je Rankovićevoj sahrani u Aleji velikana prisustvovalo 100.000 ljudi i dok se o njegovom “liku i delu” raspravlja do dana današnjeg, Rakovićevom poslednjem ispraćaju prisustvovalo je nekoliko desetina najbližih rođaka i prijatelja, a za njegova životna pregnuća i postignuća ni tada, ni kasnije, ni šira ni uža javnost nisu pokazivale nikakvo interesovanje.

Ipak, nije namera ovog teksta da ispravlja istorijske “krive Drine”, niti da baca novo svetlo na ulogu i značaj ovih ljudi, čija se prezimena tako zgodno poklapaju, mada bi bilo dobro kada bi to neko uradio. I Raković i Ranković su ovde uzeti kao simboli. Prvi kao simbol modernizacije i povezivanja sa razvijenim svetom, drugi kao simbol krute, birokratizovane, partijske države, koja je s tim svetom po nekim svojim suštinskim odlikama manje-više u latentnom ili otvorenom sukobu.

Smatralo se, daklem, u Srbiji devedesetih da će, s propašću “Miloševićevog režima” i (šire gledano) realnog socijalizma, sa jedne, odnosno “vesternizacijom” i demokratizacijom, sa druge strane, konačno pobediti prva opcija. I da će druga biti otposlata u “ropotarnicu istorije”.

Mogu ovde kao ilustraciju da pridodam i jedno lično svedočanstvo. U ekonomskim novinama, gde sam praktično celog života radio, stalno smo se vajkali kako ekonomske teme nikako da izbiju u prvi plan već su uvek neke druge – političke, nacionalne i slične – odnosile šnjur i, što je važnije, pare. Računali smo da će posle 2000, s normalizacijom društva, na red doći za život običnog čoveka suštinske teme, te da će i “nama svanuti”. “Kad ono, međutim”, mrak postade još dublji. Ili bar osvit (zoru) još uvek ne dočekasmo, ali, dobro, da se time više ne bavimo.

Zoran Đinđić, koji je sav bio okrenut razvoju i dostizanju zapadnog sveta, usvajanju njegovih modusa i regula, brzo je uklonjen, ne samo sa političke nego i životne scene. Koštunicu i Tadića te stvari nisu ni zanimale, nisam siguran ni da su ih razumeli, ali sad nije ni važno; uglavnom, njima su drugi ciljevi bili preči.

Vučić je pak čim je došao na vlast uhapsio najvećeg srpskog privrednika. To je uglavnom dočekano kao dobar znak jer Miroslav Mišković, istini za volju, i po svemu sudeći ne sasvim bez razloga, nije bio baš omiljen ni u jednom društvenom sloju. Kako je vreme prolazilo, međutim, sve se više pokazivalo da je to bio Vučićev taktički, a ne strateški potez, da se pokaže da je novi šerif došao u grad, a ne da se uvode red i pravila igre.

Generalno, ugled domaćih privrednika je mali, oni nisu uzor mlađim generacijama. To je delom i razumljivo, ovih nekoliko na javnoj sceni ili su miljenici vlasti ili su tretirani kao njeni protivnici, što građanstvu šalje poruku da se drugačije ne može ni postojati. Ako se kao ovo drugo uopšte može opstati. Tako da se veliki broj ljudi prosto gnuša privatnog biznisa. U njega se ulazi na veliki lični rizik. I materijalni i moralni.

Otud u javnom životu Srbije nema dobrih biznismena koji su svoj kapital stekli bez ikakvih dodira sa vlašću. Što ne znači da ih stvarno nema. Naprotiv. Ali, nema njihovih “svetlih” primera. Mogu oni imati firmu od milijardu evra, zapošljavati stotine ljudi i plaćati milione poreza – ništa. Njihov uticaj na javno mnjenje, društveni život, nacionalne vrednosti – nikakav je.

Političke veze i državni posao (i dalje) su, više no ikad, recept i za društvenu promociju i za ugodan život. To je posledica činjenice da je politika, tj. (gola) politička sila, i dalje glavni izvor nacionalne slave. Država Srbija je, kao i pre 4-5 decenija, partijska, centralizovana i opterećena brojnom, a često nekompetentnom i korumpiranom administracijom. A bogami i kontrolisana policijom.

Paradoksalno je da nacionalizam, kao dominantna ideologija danas u Srbiji – i kod onih na vlasti i u opoziciji – glavni uzrok tog sumornog stanja vidi u – titoizmu. Iako je od Brozove smrti proteklo više vremena nego što je on vladao Srbijom. Zapravo, nikakvog paradoksa nema. Na taj način se želi prikriti gorka istina da je realizacija nacionalnog, tačnije nacionalističkog programa, formulisanog u “nedovršenom” Memorandumu SANU – iza kojeg i danas staje glavnina srpske inteligencije – Srbiju koštala gubitka polovine bruto domaćeg proizvoda. O gubitku humanog kapitala da i ne govorimo. Proći će decenije dok ti gubici ne budu nadoknađeni.

U stvari, kad pogledamo istoriju Srbije od Drugog svetskog rata naovamo, onda je polovinu tog vremena vladao socijalizam, a drugu polovinu nacionalizam (mada su oba zapravo postojala i bila aktivna sve to vreme, samo je prvo dominirao prvi, a zatim drugi, dok ih je neprekidno povezivala ljubav prema etatizmu). U svakom slučaju, jedino što za tih sedam decenija nije isprobano jeste – liberalizam. Pokušaj liberalizacije s kraja šezdesetih, kakav-takav, potrajao je nekoliko godina i okončan je velikom partijskom čistkom; drugi pokušaj, za vreme Đinđića – mada on sam i nije bio neki liberal – prekinut je na još brutalniji način.

Ipak, ništa se u Beogradu tako oštro i bespoštedno ne kritikuje kao liberalizam – jednom pod firmom neoliberalizma, drugi put kapitalizma, treći put globalizma, tj. mondijalizma, četvrti put pod firmom “autošovinizma”… Na kraju, svi se ti putevi stapaju u jedan.

Još se po slavama raspreda kako je poginuo prvi čovek srpske policije Krcun Penezić, ali (se) niko ne pita kako je uklonjen utemeljivač srpske elektronske industrije Vladimir Jasić. Sad su u Nišu srećni ako mogu da sklapaju kablove, a pravili su mikročipove.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 3. januar 2017.