Za oktavu više

Izgleda da su se predsednik Srbije i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD dobro izvikali jedan na drugoga.

Jer, kako je sam Vučić rekao, na primedbe “iznete možda s pojačanom intonacijom, ja sam mu za oktavu više odgovorio”. Tako se predsednik Vučić bar za trenutak opet vratio u devedesete, kada se dešavalo baš to: Hrvati ili Bošnjaci bi napravili neku provokaciju, a onda bi Srbi uzvratili još žešćom paljbom.

Ali, da ostavimo to po strani, šta je to Hojt Ji rekao Aleksandru Vučiću? Iz saopštenja izdatog (malo poduže) nakon sastanka vidi se, opet kao što je primetio sam Vučić, da tu nema posebno novih stvari. Razgovaralo se, dakle, o rešavanje slučaja ubistva braće Bitići 1999. i slučaja paljenja ambasade SAD u Beogradu 2008. godine, zatim o važnosti postojanja opozicije i značaju slobode izražavanja, o sedenju na dve stolice i, konačno ali najvažnije, o važnosti normalizacije odnosa sa Kosovom, pardon Prištinom.

Krenimo redom. Zar rešavanje pomenutih slučajeva starih gotovo 10, odnosno 20 godina nije pre svega u interesu građana Srbije, zašto bi to predsedniku smetalo? Takođe, zar predsednik misli da opozicija, a i sloboda medija ne treba da postoje? Kako radi – čini se da misli.

Da Srbija formalno teži Evropskoj uniji, ali da sve više liči Putinovoj Rusiji – upravo po odnosu prema medijima i opoziciji – vidi se iz aviona, ne mora da bude “mig”.

Najsmešnije je ipak kada zbog problema u normalizaciji odnosa sa “južnom srpskom pokrajinom” Vučić krivicu svaljuje na Tadića i Jeremića, koji sad, navodno, predstavljaju “jeziv kamen u cipeli u svim razgovorima”. Koliko god njihova politika bila pogrešna (a pitanje je šta je za koga tu pogrešno), taj “kamen”, ne u cipeli nego o vratu Srbije, nastao je devedesetih zahvaljujući politici u kojoj je Vučić lično imao ako ne odlučujuću, a ono svakako zapaženu ulogu, dok je uticaj njegovog “političkog mentora” bio presudan. Uzgred, ta “politika terora” čini da je razlika između Kosova i Katalonije kao između boga i šeširdžije. U stvari, pominjanje Tadića i Jeremića u ovom kontekstu samo je u funkciji sve “žešće” (da upotrebimo “predsednički” termin) predizborne kampanje koju Vučić ni za trenutak ne prestaje da vodi. I čemu je zapravo podređen svaki njegov nastup, do najmanjeg detalja. Kao što je recimo, izjava, na prvi pogled reklo bi se potpuno van konteksta, na konferenciji za štampu sa Dodikom – da će “Srbija kada završi Koridor 10 od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije imati najviše kilometara auto-puta, a pre 15 godina imala je skoro dva puta manje od Hrvatske”.

Mora da se predsednik zbunio. Jer, pošto predsednik svoj posao radi “časno i pošteno” i uvek narodu govori istinu i samo istinu i ništa drugo osim istine – Srbija više kilometara auto-puteva od Hrvatske ima već šest meseci. Naime, pre gotovo pune dve godine, u decembru 2015, Vučić je rekao da će “Srbija više auto-puteva od Hrvatske imati u martu 2017. godine”. Verujem da će predsednik ovu zabunu otkloniti upravo večeras na “Ružičastoj televiziji” i da će narodu svečano objaviti da je Hrvatska konačno dostignuta i prestignuta. Nije valjda Koridor 10 kao Đekna: još nije gotov, a ka’ će ne znamo.

Šalu na stranu, šta god da je Vučić o svim ovim temama rekao “zameniku pomoćnika” – a šta je stvarno rekao to večeras na Pinku sigurno nećemo saznati – on nije, mada je tako kazao, “štitio suvereno pravo Srbije i građana Srbije da budu svoj na svome i da sami, suvereno, odlučuju o svojoj budućnosti”.

Jer, najpre, građani Srbije su odlučili da svoju suverenost podele sa međunarodnim organizacijama: pre svega Ujedinjenim nacijama, čiji su članovi, kao i sa Evropskom unijom, što tek treba da budu, pa i “odlučuju” u skladu sa time preuzetim obavezama. Drugo, tu suverenost su, dobrovoljno takođe, “uokvirili” korpusom osnovnih ljudskih sloboda i prava koje su iznad svega. Jedno od tih prava je da na odgovarajući način budu obaveštavani o aktivnostima državnih funkcionera. Zbog toga plaćaju javni servis – da predsednik države, između ostalog, ima odakle da se obrati naciji kada želi da joj nešto značajno poruči. Građanke i građani Srbije nisu ni izabrali niti plaćaju predsednika da diže rejting i povećava prihod privatnim televizijama. A ne da, recimo, ode na Hepi i nekome objavi rat. Što ne ide – ne ide, je li tako.

Predsednik, naravno, kao i bilo ko drugi, može i treba da daje intervjue privatnim televizijama, tu nema ništa sporno. Ali kada sam najavi da će neke stvari za koje on misli da su važne saopštiti naciji, onda treba da koristi javni servis. To je pravo građana, a obaveza predsednika. Zato je izgovarao one reči dok je držao ruku na Ustavu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. oktobar 2017.

 

Leave a Comment