Vučić na Dinkićevom putu

Ako kojim slučajem uskoro bude ponovo organizovana ona opskurna izložba “Necenzurisane laži”, među eksponatima bi mogao da se nađe i jedan sasvim neobičnog imena – Bilten javnih finansija Srbije. O čemu se radi, što bi rekao Basara.

Pre neki dan, tokom boravka u Nemačkoj, naš premijer Aleksandar Vučić rekao je, citiramo, “Ovo je posle 17 godina prva godina da imamo suficit u budžetu”.

U najnovijem, julskom broju – kao i u svim prethodnim uostalom jer se ti podaci neprekidno ponavljaju – pomenutog Biltena piše, međutim, da je Srbija fiskalni suficit imala 2005. godine dok je ministar finansija bio Mlađan Dinkić. Višak u državnoj kasi iznosio je tačno 1,2 odsto bruto domaćeg proizvoda. Tako da, ne znam, šta reći… kad sve češće ispada da je naš inače vrlo načitani premijer toliko neobavešten. O elementarnim stvarima. Šta rade te službe?

Pogotovo što za tim “zaobilaženjem činjenica” nema nikakve potrebe jer premijer – mada nije, poput Dinkića, ostvario suficit – nesumnjivo ima čime da se pohvali. Državna kasa odavno nije bila tako puna kao ove godine. Doduše, tu mora da se stavi mala rezerva. Ponesen valjda željom da sve bude bolje, premijer kad govori o rezultatima uporno ističe samo republički budžet, u kojem se stvarno ostvaruje višak, ali još upornije zaboravlja na Puteve Srbije, koji redovno ostvaruju manjak (koji je na kraju septembra iznosio 20 milijardi dinara). Iz praktičnih razloga – radi efikasnijeg plaćanja građevinarima – ima smisla knjigovodstveno odvojiti državno putarsko preduzeće od republičkog budžeta, ali nema smisla potpuno ga zaboravljati kada se govori o stanju državne blagajne. Osim ako premijer ne misli da na kraju godine kaže kako je dobijao lažne poslovne izveštaje. A nema razloga ni da se krije da je na nivou tzv. opšte države – dakle, kada se ona uzme od vrha do dna, tj. od republike, preko pokrajine, do opštine, i s kraja na kraj, tj. od policije do penzije – za devet meseci zabeležen deficit (minimalan, ali ipak deficit) od pet milijardi dinara.

U skladu sa dosadašnjim rezultatima, i prognoze su više nego povoljne. Računa se da će rashodi od prihoda ove godine biti veći za svega dva odsto bruto domaćeg proizvoda (možda čak i niži), što je upola manje od planirana četiri odsto (160 milijardi dinara). I taj rezultat otvorio je prostor da se povećaju plate i penzije. Preciznije, pošto je nakon šeste revizije aranžmana s Međunarodnim monetarnim fondom goste trijumfalno ispratio, premijer je namerio da taj neplanirano mali deficit iskoristi da narodu podeli malo para.

I tu je, zapravo, ta “tajna veza” nekadašnjeg i sadašnjeg vladara srpske privrede (mada je ovaj aktuelni neuporedivo “suvereniji”). Jer, impresioniran postignutim, negde u februaru-martu 2006. Dinkić je odlučio da poveća plate i penzije, subvencije i dotacije i nadasve. razume se, sopstvenu popularnost.

Budući da već sledi Dinkićevu politiku subvencija i podsticaja, nije valjda da se i kod zarada “istorija” ponavlja. Ipak, mora se priznati da su Vučićevi potezi znatno oprezniji. Kad se pogleda to povećanje “ličnih dohodaka” od, kako je najavljeno, 5-6 odsto (biće povećane i penzije za oko 1,5 odsto, ali se time ovde ne bavimo), ono ne izgleda ni apsolutno (10-15 milijardi dinara za celu godinu) ni relativno (oko 3,5 odsto ukupne sume zarada u javnom sektoru), kao nešto što državna blagajna ne bi mogla da podnese. Ali, ako se uzme u obzir da bi i privredni rast iduće godine trebalo da bude 3,5 odsto onda to znači da se učešće plata u BDP-u neće smanjiti. A treba da se smanji. Jer, jedan od osnovnih ciljeva reforme jeste da se udeo plata javnog sektora u BDP-u smanji sa sadašnjih 10-11 na 7-8 odsto.

Opasnost da se s reformskog puta sklizne izgleda tim veća što povećanjem nisu obuhvaćeni svi delovi javnog sektora. Veće plate dobiće zaposleni u prosveti, zdravstvu, pravosuđu, vojsci i policiji (ukupno blizu 400.000), ali neće lokalna samouprava (40.000) i republička administracija (30.000). Uzmimo, međutim, za primer Poresku upravu, tamo su plate takođe niske, a obavlja se vrlo odgovoran i “pipav” posao. I, što je još važnije, upravo su poreznici znatno popravili svoj učinak – naplatili su čak 80 milijardi više nego što je planirano, čime su odlučujuće doprineli dobrim fiskalnim rezultatima – za razliku od onih koji su dobili povećanje iako se nisu ni za jotu popravili. Nevolja poreske uprave je pak u tome što ih je malo i nemaju tu ne toliko pregovaračku koliko glasačku snagu, poput zdravstvenih ili prosvetnih radnika, na primer. Ali, i da nije (predsedničkih) izbora iduće godine, Vučić je već stekao imidž političara koji je neprekidno u predizbornoj kampanji i koji prilično vešto kombinuje strateške s taktičkim potezima i ciljevima. Sada mu je ta veština još potrebnija jer pritisci na njegovu poziciju rastu, kako spolja tako i iznutra, pri čemu je sve jasnije da su oni (pro)ruski međusobno tesno povezani i koordinisani. Dakle, ne samo što nije realno očekivati da se jedan deo državnih službenika dugo drži u gorem položaju, nego će zbog “opšte situacije”, u kojoj je svaki glas važan, biti teško odoleti zahtevima da se i diskriminisanima možda već iduće godine zarade povećaju. Što će nesumnjivo izazvati nove “lančane reakcije”.

Kad smo već kod taktike, nije bez svakog rezona ni ideja da ovo povećanje treba da olakša ulazak u drugu, ključnu fazu reformi – javnih preduzeća, prosvete, zdravstva… – onu oko koje je premijer do sada uglavnom zaobilazio “kao mače oko vruće kaše”. Računa (se) valjda da će ih narod lakše prihvatiti ako mu se učini da ipak vidi svetlo na kraju tunela.

S tim povezano, povećanje plata može imati i ekonomsko opravdanje – u povećanju tzv. tražnje, tj. potrošnje, koja bi mogla da predstavlja dodatni (ma kako skroman) impuls ekonomskom rastu koji je stalno ispod ciljeva koje Vučić obećava.

Ma koliko sve ovo možda zvučalo smisleno, nije i tako bezopasno. Jer, sa druge strane raste rizik da se ova taktika (ustupaka) ne pretvori u strategiju (odustanka). Zato je, čini se, ministar finansija Vujović na konferenciji za štampu onako gorljivo ponavljao i naglašavao da ovo povećanje plata predstavlja jednokratnu, “sad i nikad više” meru, a ne princip po kojem će se del(ov)ati i ubuduće.

Naravno, da ne bude zabune, nisu (relativno) niske plate nikakvo posebno dobro niti poželjan cilj. Reč je o tome da one, kao i njihov rast, budu realno zasnovane. U tom smislu neće biti suvišno još nešto reći o ovogodišnjem finansijskom bilansu države Srbije. Možda, naime, nije bilo potrebe da ovogodišnji deficit bude toliko nizak. Možda je, u tom kontekstu, bilo bolje da javna preduzeća nisu uplaćivala profit u budžet nego da su ga iskoristila za investicije. Jer su njihove potrebe za ulaganjima ogromne i nesporne. Zašto bi ona uzimala kredite (uzgred, EPS je prošle godine uzeo kredit da bi uplatio dividendu u budžet)? Investicije deluju višestruko blagotvorno: one podstiču rast privrede, stvaraju novu ponudu i, u konačnici, daju realnu osnovu za dalji, novi i veći rast plata i u privatnom i u javnom sektoru. A investicije su u Srbiji i dalje niske. Prošle godine su bile 17-18 odsto BDP-a, ove godine će porasti na oko 19 odsto. A, kao što je na ovim stranicama već pisano, trebalo bi da budu 25 odsto BDP-a da bi Srbija imala željeni rast privrede od oko pet odsto godišnje. Tada bi bilo više para za javni sektor, ne samo za plate nego i za nove škole, bolnice, pozorišta, biblioteke…

Setite se samo, kad smo već ovaj tekst otpočeli reminiscencijama, kako je Dinkić potrošio milijardu i po evra na čuveni NIP – Nacionalni investicioni plan. Praktično – ni na šta. Sreća naša, pa Vučić te pare nema.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. novembar 2016.

 

Leave a Comment