Vučić je dobro savladao Makijavelija

Intervju Vladimir Pavićević, eksposlanik

Povod za ovaj razgovor je knjiga Vladimira Pavićevića, docenta na Fakultetu političkih nauka i bivšeg poslanika, “Više od govora – političke ideje u parlamentarnom životu”. Bez mnogo preterivanja može se reći da je “politička zvezda” našeg sagovornika zasijala punim sjajem, Pavićevićevi poslanički nastupi bili su zapaženi i cenjeni, kako zbog dostojanstvenog načina tako i zbog sadržaja, možda i više zbog ovog prvog. A onda se ta zvezda iznenada ugasila. Od toga je počeo ovaj razgovor.

Da li je ova knjiga vaša politička “labudova pesma”, možda buduća “školska lektira” ili najava povratka u politiku?
Knjigu sam odlučio da pripremim još dok sam bio narodni poslanik. Najpre zato što sam, pripremajući se za skupštinsku raspravu, mnogo radio na svojim izlaganjima. Pažljivo sam pripremao teze, birao argumente, tako da je svaki od tih govora već bio neki mali esej. I ja sam njih čuvao. Drugo, učinilo mi se da bi oni, skupljeni u jednoj knjizi, čitaocima pokazali koju sam ideologiju, koji sistem ideja i vrednosti ja zagovarao u parlamentarnim raspravama. Tako bi onaj ko želi da vidi kako je izgledao parlamentarni život u Srbiji u ovom vremenu, iz ovih mojih govora mogao da oseti neku atmosferu u parlamentu, da vidi oko kojih ideja se vodila polemika i, ono što je meni posebno važno, da vidi da u Skupštini ima mesta i za razgovor o idejama. I treće, hteo sam da ipak sačuvam svedočanstvo o svom parlamentarnom delanju, a najbolji način, po mom mišljenju, jeste knjiga. To je ono što sam ovom knjigom hteo da poručim, ništa više od toga.

Kraj vaše političke karijere došao je neočekivano. Jeste li iz politike izbačeni ili ste otišli svojevoljno?
Mislim da nisam izbačen jer sam, bez obzira a to što sam se udaljio od stranačke politike, ostao u šire shvaćenoj politici. Na primer, jedan važan događaj za srpsku politiku bili su izbori za predsednika Demokratske stranke. Mislim da sam ja odmah, među prvima, saopštio koga bih ja podržao na tim izborima. Potom, uoči predsedničkih izbora, opet sam među prvima rekao da je najozbiljniji kandidat Saša Janković i onda sam javno i pozivao i objašnjavao zašto je on bolji od drugih kandidata. Ali, kad je u pitanju srpska stranačka politika tu je, što se mene tiče, stvar završena.

VUČIĆ JE, OTKAKO JE PREUZEO VLAST, VRLO JASNO KAO SVOJ PRVENSTVENI CILJ POSTAVIO OČUVANJE APSOLUTNE MOĆI

Zašto odbijate stranački angažman?
Nije da ga odbijam, ali ja sam uoči samih predsedničkih izbora sebi dao neku vrstu pauze tokom koje sam razmišljao o svom političkom delovanju, čime sam se bavio, gde sam grešio. To vreme je u meni iskristalisalo odluku da se sa srpskom stranačkom politikom oprostim, ali da u onome što je od nje šire ostanem. Sada me najviše interesuje neka savetnička uloga. Računam da bih, pošto se bavim političkom teorijom, a imam i praktično političko iskustvo, svojim uvidima mogao da pomognem nekom pojedincu ili organizaciji.

Dobro, ako vas stavimo u tu poziciju, da li je Aleksandar Vučić danas najveći politički problem u Srbiji ili ima nekih drugih, većih?
Kad god uočim da neko ko je na vlasti primenjuje autoritarne mehanizme, za mene je to problem. Uvek kada primetim da neko različitim mehanizmima gazi izvesne slobode koje su deo savremenih demokratija, za mene je to problem. Evo i ova knjiga je svedočanstvo da sam ja, i kada sam se sretao sa gospodinom Vučićem u Skupštini, vrlo precizno reagovao na neke elemente politike koju on primenjuje poslednjih pet godina i mislim da sam bio jedan od njegovih najoštrijih i najpreciznijih kritičara. Ima zbilja mnogo problematičnih stvari u njegovoj politici i načinu upravljanja državom.

Jesu li problem samo mehanizmi ili ima i nešto drugo?
Najpre gledam kakve ideje neki političar zastupa, a onda i način sprovođenja politike i mislim da kod gospodina Vučića ni jedno ni drugo ne valja. Ali, ima tu još jedna stvar koju sam ja nazvao “izmeštanje u futur”. Mi se, naime, nalazimo u situaciji da svako malo gospodin Vučić šalje neka obećanja i onda meni deluje kao da se život građana Srbije odvija po onom stihu iz pesme Desanke Maksimović: “Sreća je lepa samo dok se čeka”. On obeća, na primer, veće plate i penzije do tad i tad. I građani čekaju, srećni, i on zna, već je na to građane navikao, da oni neće biti najsrećniji ako zaista dođe do povećanja plata i penzija nego kad to ponovo obeća. I on to već pet godina ponavlja. Na taj način, ali i ne samo na taj nego i preko mnogih drugih populističkih elemenata u politici, on zapravo ne doprinosi poboljšanju uslova za građane u ovoj državi. I to je, što se tiče njegove politike, meni najveći problem.

Da li je Vučić pobedio na predsedničkim izborima zato što su uslovi za opoziciju bili loši ili zato što opozicija nije vodila kampanju kao što je trebalo i nije bila ujedinjena?
Nekoliko je tu stvari važno. Prvo, Vučić je, otkako je preuzeo vlast, vrlo jasno kao svoj prvenstveni cilj postavio očuvanje apsolutne moći. Prvo ostvarenje, onda i očuvanje. Od tog prioriteta za njega nema većeg, tako da uoči svakih izbora on posmatra kako da sačuva moć koju je stekao, da se slučajno ne desi da je neko okrnji, da ga oslabi itd. Jedno od važnih pitanja za ove izbore je u kojoj su meri oni bili regularni. Uzmimo zastupljenost kandidata koji su konkurisali za mesto predsednika u javnom medijskom prostoru. Istraživanja su pokazala da je gospodin Vučić bio prisutan nekoliko puta više nego svi ostali zajedno. Naročito na televizijama koje imaju nacionalnu pokrivenost i ogromnu gledanost.
Nedavno su bili izbori u Francuskoj, takođe predsednički. Da li je bilo moguće zamisliti da kandidati tamo nemaju gotovo nikakav pristup medijima, je li tamo bilo moguće, na primer, da nema međusobne debate između kandidata, pa da se vidi u čemu se oni razlikuju, šta su prednosti jednog, drugog. Ovde je sve bilo postavljeno tako da bude potpuno očekivano da on pobedi. Smatram da načini kojima se Vučić služi u pripremnim fazama izbornog procesa Srbiju udaljavaju od istinske, konsolidovane demokratije. Mi ovde nismo uspeli da pređemo prag izborne demokratije, a čak i kod te izborne demokratije imamo neke defekte koji nas vraćaju miljama unazad u razvoju demokratskog poretka. To su sve velike primedbe koje u velikoj meri osporavaju legitimnost prošlih predsedničkih izbora.

Kako gledate na studentske proteste, naročito s obzirom na činjenicu da su prilično oslabili, maltene su se ugasili?
Pratio sam šta se dešava oko tih protesta, malo sam se i prošetao da vidim koga tu ima, ko su akteri i video sam da zaista nije moguće utvrditi odakle je krenulo, koje su njegove osnovne poruke, osim te jedne da, eto, imamo primedbe na tok izbora, ali i to prilično apstraktno, uopšteno. Tako da su ti protesti meni ostali u magli, kao velika nepoznanica. A primetio sam da postoje velike razlike u odnosu na proteste koji su ranijih godina bili organizovani i koji su sadržali velike političke poruke. Na primer, ja sam kao student učestvovao na protestima 96-97. godine i tu je bilo sve veoma precizno, jasno. Od samog početka. Imali smo direktan povod, to je krađa na izborima koja je bila pokazana i dokazana, bez ikakve dileme, i onda smo se mi borili za priznavanje izbornih rezultata. A ovde kao da imamo mali veo neznanja oko ciljeva protesta i nikako ne možemo tačno da sudimo o tome šta iza njega stoji.

AKO BISTE ME PITALI MOŽE LI VUČIĆ SAM DA SE MENJA, MOJE MIŠLJENJE JE DA NE MOŽE

Jeste li očekivali da oni imaju jači efekat?
Protesti su pokazali da ipak oživljava neki bunt. Čim se pojavi bunt, to je znak da nije zavladala apatija, da ljudi nisu digli ruke od svega i pomirili se sa sudbinom. Meni se to mnogo dopalo. To se, koliko vidim, sada primirilo, ali to ne znači da je bunt nestao. On može polako da se kanališe i ka političkim strankama i pokretima koji se tek rađaju, da oni svojim delanjem i u Skupštini i van nje neke njegove ideje zagovaraju kao deo svojih politika.

Kad ste pomenuli da bi neke partije mogle da preuzmu deo te energije, šta mislite kako bi partije trebalo da nastupe na predstojećim izborima?
Sigurno dolaze ovi beogradski izbori i ja bih voleo da oni budu u redovnom terminu, da konačno ustalimo praksu da se tačno zna kada su izbori – svake četvrte godine kada je reč o lokalnim i parlamentarnim, a svake pete kada je reč o predsedničkim. A ne da svake godine imamo izbore. Jer, to unosi nestabilnost u društvo. Kad je pak reč o predstojećim izborima, mislim da je jedna stvar ključna za delovanje opozicije u Srbiji; ta reč je konsolidacija. Građani očekuju da opozicija pokaže da je snažna. A zašto postoji osećaj da opozicija nije snažna? Zbog toga što je rascepkana, to je moje mišljenje. Ja sam inače protiv sektašenja.

Kako to mislite?
Konsolidacija, to znači zajedništvo. Malo više međusobnog dogovaranja. Dobar primer za to je saradnja Demokratske stranke i Saše Jankovića na predsedničkim izborima, to je dalo rezultat. Ta sinergija je obezbedila da imamo preko 16 odsto glasova za Sašu Jankovića. Za beogradske izbore mislim da se takođe mora razmišljati o nekim elementima zajedništva. Prvo da vidimo koji su to kandidati, koji će biti akteri, koje će sve političke formacije da učestvuju, pa kad se vidi ko sve učestvuje da vidimo ima li nešto što ih vezuje. Ja mislim da postoje vezivni elementi i da bi, ukoliko ih politički akteri iskoriste, to donelo bolji rezultat.

Možete li vi da budete ta tačka vezivanja ili spona jer Šutanovac vas je praktično pozvao da uđete u Demokratsku stranku, a govori se i da ste vrlo blizu Saši Jankoviću?
Mislim da je važno da ljudi koji budu nastupali u ime tih formacija prave dogovore, a ne neko ko je izvan toga. Izuzetno cenim značaj Demokratske stranke u istoriji srpske politike. Rekao bih da je ona zlatnom bojom upisala neke velike događaje u istoriji ove države koji su nas usmeravali ka slobodi, pluralizmu i demokratiji. Naravno, bilo je mnogo grešaka, nema tu nikakve dileme, ali ja verujem da treba čuvati važnost Demokratske stranke i u tom smislu i dalje podržavam gospodina Šutanovca jer otkako je postao predsednik Demokratske stranke on nije napravio, koliko sam ja primetio, nikakvu grešku.
Sa druge strane, vladavina prava bila je ključna odrednica za delovanje Saše Jankovića i kao zaštitnika građana i u njegovoj kampanji za predsednika Republike. Veoma cenim pristup obojice i nadam se da će njihove karijere ići dobrim tokom.

Da li bi opozicija, tj. ovaj njen građanski deo, na predstojećim izborima trebalo jasno da izrazi opredeljenje za Srbiju u Evropskoj uniji?
Koliko ja znam, Demokratska stranka, čak i neke druge, to imaju kao svoj cilj – da Srbija postane punopravna članica Evropske unije – ali ako je pitanje sad, na primer, treba li to potencirati, mislim da treba. Naravno, sa druge strane će doći napad – Evropska unija se raspada, a ovi evrofanatici hoće pošto-poto tamo. Tu postoji vrlo dobar kontraargument, ne navijački, pristrasan, nego sasvim racionalan. Evropa, a to znači Evropska unija, za ovih 70 godina svake decenije se suočavala sa po jednom velikom krizom i svaka ta kriza je evroskepticima, tačnije antievropejcima, služila je kao povod da kažu: gotovo je, raspada se Evropska unija, konačno smo dočekali taj trenutak. A, evo, nije se raspala. To za mene znači sledeće: Evropska unija je tokom ovih decenija razvila mehanizme suočavanja sa svakom krizom. I sada se suočava sa krizom, ali moje je mišljenje da će iz nje, kao iz svih prethodnih, izaći ojačana, možda sa jednom članicom manje, ali u grupi koja će ostati – ojačana. To onda za nas znači da naš prioritet i dalje treba da bude punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Ali Evropska unija je, kao i zapadna Evropa, utemeljena na liberalnim vrednostima koje u Srbiji generalno loše stoje, naročito u intelektualnoj eliti.
Dominantne struje ovde su, s jedne strane, levičarska, a sa druge desničarska, nacionalistička. Ono što ih, međutim, spaja jeste usmerenje ka čistom kolektivizmu. Iz tog kolektivizma pojedinac je izmešten kao nešto što bi moglo da bude veoma relevantno. To je i najsnažnija tradicija u Srbiji, tradicija koja se strašno neguje, koja podrazumeva ne samo antikapitalistički stav koji se onda ogleda ne samo u tome da ne valja privatizacija, da je država centar svega, da etatistički mehanizmi treba da preovladaju, nego se ogleda i u antiliberalizmu. Ja sam se u svom političkom delovanju trudio da malo razbijamo te stvari, da pokušavamo racionalnije da pogledamo šta je dobro, šta nije. I u ovu knjigu sam stavio jedan govor u kojem sam objašnjavao da država ne treba da građaninu bude tata i da ga drži za ruku dok prelazi ulicu. U pitanju je bila sasvim trivijalna stvar, nešto oko vozačkih dozvola, ali ne mogu reći da sam uspeo. Moji argumenti nisu uvaženi, a mislim da ih ministri i poslanici nisu ni razumeli.

VUČIĆ JE MAKIJAVELIJA DOBRO SAVLADAO JER SVE MAKIJAVELISTIČKE MEHANIZME PRIMENJUJE U PUNOJ MERI, DOSLEDNO I DO KRAJA

Kakav je vaš utisak o Skupštini posle iskustva koje ste imali?
Dve su stvari tu važne. Jedna je da kada govorimo Skupštini kao instituciji uvek imamo na umu koliko je ona važna. Kada kritikujemo ljude koji delaju u Skupštini treba da budemo oprezni u kritici samog parlamenta i da ne kritikujemo parlament najtežim rečima jer je, po ustavnom sistemu, parlament najvažnija politička institucija u ovoj državi. Mi možemo da kritikujemo one koji sede u parlamentu i način na koji se oni ponašaju, ali stalno treba da vodimo računa da je Skupština, kao što sam i tamo ponavljao, svetilište političkog života. Druga stvar je da li narodni poslanici u Skupštini Srbije zaista razumeju gde su. Načelno govoreći, mislim da većina to uopšte ne razume nego tu sedi zato što je poslaničku funkciju dobila kao nagradu za lojalnost svom stranačkom šefu. Ali, i ako stanje u Skupštini ocenimo najnižom ocenom, ja sam za to da se unutar nje pokuša menjati loše stanje. A mogu da navedem i jedan primer da je moguće da se uspe.

To bi bilo zanimljivo.
Svi znamo koliko je u visokom obrazovanju Srbije veliki problem plagijata. Smatrao sam da veliki princip akademske čestitosti mora da bude unesen u zakonodavstvo kao prepreka za plagijate. Delovalo je, međutim, da naprednjačka većina nikada neće prihvatiti taj princip jer je to smatrala direktnim atakom na neke istaknute članove stranke. Ipak, posle 15 meseci borbe mi smo uspeli da na svoju stranu pridobijemo ministra prosvete Verbića, koji je ubedio Vladu da prihvati da se akademska čestitost unese u zakon. To je za mene bila pobeda ne jednog poslanika ili jedne opcije nego pobeda parlamentarizma. Tako sam je i proglasio i prišao i čestitao tadašnjem ministru što smo zajednički pobedili u parlamentu za jedan veliki princip. E, ja sam za takvu borbu. Hoću preko ovog primera da kažem da je uspeh moguć.

Očekujete li da će Vučić na sledećim izborima izgubiti makar deo svoje moći?
Moram ovde malo da “zloupotrebim” svoje teorijsko znanje. Vučić se, naime, kao što je poznato, često poziva na Vebera, a ja strašno sumnjam, na osnovu svega što on govori i radi, da je čitao Vebera u celosti. Poziva se često i na Lajbnica i na Lajbnicov “dovoljan razlog”. A na osnovu svega što sam video kad je dolazio u Skupštinu i inače, sumnjam da je čitao Lajbnica u celosti. Ali ono oko čega nema sumnje, to je da je Makijavelija dobro savladao jer sve mehanizme koje mi podvodimo pod makijavelističke primenjuje u punoj meri, dosledno i do kraja. To nije dobro.

Šta to konkretno znači?
Uvek sam bežao od toga da nešto prognoziram, pogotovo je u ovim okolnostima to teško. Nadam se, budući da sam protivnik represivnih mehanizama u politici, da će borba protiv njih biti uspešna i da ćemo moći da kažemo da kao zemlja pripadamo savremenim, a ne društvima 19. veka. U tom kontekstu, ako biste me pitali može li Vučić sam da se menja, moje mišljenje je da ne može. On je toliko opijen političkom moći da je prosto nemoguće da mimo te matrice dela u politici. A vidim da je strašno raspoložen da bude dugovečan u politici jer je on, a pažljivo sam pratio sve što priča, celim svojim bićem i životom u politici, tako da mislim da on ima plan na veoma duge staze i da je ovde reč o zaista ozbiljnoj političkoj borbi. Opozicija treba da se spremi za to.

Gojković i Vučić nisu došli

Na promociji vaše knjige bilo je i nekih sadašnjih i bivših političara – govorio je Dragan Đilas, bio je Dragan Šutanovac, bivši ministar Srđan Verbić, Vesna Pešić, Janko Veselinović, koga ste još zvali, jeste li zvali predsednicu Skupštine Maju Gojković?
Naravno, ja sam poslao poziv mnogim ljudima koji su bili poslanici, šefovima poslaničkih grupa, kao i Maji Gojković. Ali uopšte mi nije odgovorila.

Jeste li zvali premijera?
Jesam, ali takođe nikakav odgovor nisam dobio. Hteo sam da i predsednik Vlade i predsednica Skupštine preko razgovora o jednoj knjizi pokažu da su spremni da se suoče sa jednom vrstom kritike. Oni su pokazali da nisu spremni na to. Nisu mi čak ni odgovorili na poziv.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Leave a Comment