Vučić i naša inteligencija

Nedavno je na promociji jedne knjige neko rekao nešto u smislu “da smo drugačiji, mi ne bismo bili humanisti nego – ekonomisti”. Tako sam, priznajem, prvi put čuo za tu novu profesiju – humanista. Mislio sam, valjda naivno, da humanista može biti svako: i seljak, i radnik, i umetnik; tj. i pekar, i lekar, i apotekar, da parafraziram Boru Đorđevića. Ali i da, takođe, svako od navedenih može i ne biti čovekoljubac, tj. može da bude čovekomrzac, mizantrop. Iliti, kao što vidimo – ekonomista. Mada, sa druge strane, ako već postoje profesionalni patrioti, što ne bi postojali i profesionalni humanisti.

Moje iznenađenje je, međutim, bilo sasvim neosnovano. U srpskoj intelektualnoj, posebno kulturnoj eliti, centralna ekonomska kategorija, tržište, doživljava se kao nešto negativno, nehumano. Kad joj pomenete slobodnu konkurenciju ona prezrivo odmahne rukom, na profit se naježi.

Sa druge strane, kada govore o ulozi države u kulturi intelektualci, posebno tzv. humanistička inteligencija, uvek traže više države. Nikada manje. To važi kako za levicu tako i za desnicu. Možda bi oni pare rasporedili malo drugačije, ali u principu, ako bi ih bilo dovoljno ne bi oni jedni drugima smetali i lako bi se dogovorili o kohabitaciji.

Kada je pre izvesnog vremena Vučić nešto naružio (srpski) narod, kompletna je elita skočila na njega. Kako ga nije sramota, ne valja mu narod, itd. Kada, međutim, ta elita sama svoju sudbinu (ne čak ni sudbinu, to je preterano, nego samo materijalni status iako ona do tih profanih stvari nešto i ne drži, bar tako priča, zar ne) treba da prepusti u ruke tog istog naroda – e, onda to ide malo teže. Odnosno, ne ide nikako. To joj ne pada ni na kraj pameti. Tada traži pomoć od Vučića.

Doduše, ne kažu oni to tako nego kažu da kultura ne sme da se prepusti (ne narodu, naravno, već) “zakonima tržišta”. Kao da tržište, pijaca narodski rečeno, uopšte može da postoji bez naroda. A pare ne traže od Vučića nego od “države” iako inače neprekidno tvrde da je Vučić država, a država Vučić; toliko je, naime, svu vlast skoncentrisao u svojim rukama. To je naravno fakat, ali gle: dok im se Vučić gadi, njegove pare im se ne gade.

Čini mi se, možda grešim, da kulturna elita ne vidi da tako seče granu na kojoj sedi, tačnije na kojoj bi mogla da sedi – i to sasvim udobno jer bi to bila jedna vrlo debela grana – kada bi joj ona dozvolila da izraste, odnosno kada je ne bi sasecala u korenu.
Svojim otporom prema tržištu kulturni radnici zapravo pomažu državi u njenoj borbi protiv svog najvećeg neprijatelja. Ne, to nisu slobodnomisleći intelektualci nego slobodnodelajući preduzetnici.

Politička elita mnogo više zazire od privrednih nego od kulturnih sloboda. Uzmimo, na primer, socijalističku Jugoslaviju; sloboda koju je uživala kulturna elita bila je mnogo veća od one koju je imala privredna elita. Kulturni život, uz sve ograde, bio je neuporedivo slobodniji od privrednog.

Tako je i danas. Može da se kaže šta se hoće, prikazuje se svašta. Sankcije su retke i minimalne. A ako se i desi da vas vlast zakači, to vam samo podiže ugled u društvu.
Sa druge strane, preduzetnici su ograničeni mnogim preprekama, formalnim i neformalnim. O ovim drugim govori se upola glasa, ali je njihova suština da se mnogi poslovi daju i/ili uzimaju na osnovu partijske pripadnosti. A ako se nešto zamerite partiji na vlasti, odmah vam stiže finansijska policija.

Još je pogubnija, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, ova druga grupa prepreka. A ona se jednom rečju može nazvati – harač. Raznim dažbinama država od privrede uzme gotovo polovinu svega onoga što ona stvori. Ako vas zanima koliko je to u parama – blizu 15 milijardi evra. Zar to nije dranje?
Od tog silnog pritiska, s jedne strane političkog, a sa druge finansijskog, privreda prosto ne može da diše.

A sad zamislite da su privrednici oslobođeni tih stega. I zamislite da samo jedna desetina sume koju im država oduzme ostane na računima preduzeća, odnosno u džepovima građana. Tada bi oni prvi imali mnogo više para za sponzorstva i druge oblike pokroviteljstva svakojakih (pa i najviših umetničkih, čak i subverzivnih, ako hoćete) kulturnih događaja, a oni drugi mnogo više para za kupovinu knjiga, slika, karata za pozorišta, bioskope, koncerte… Zar ne bi tako bilo? Osim ako i vi o svom narodu ne mislite ono što je rekao Vučić.

Čini se da naša inteligencija potcenjuje našu inteligenciju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. april 2017.

 

Leave a Comment