Ustanak u Bloku 45

Slučaj je paradigmatičan. I poučan.

Već drugu sedmicu u novobeogradskom Bloku 45 traje pobuna. Građani protestuju zbog izgradnje benzinske pumpe. U stvari, do prvog protesta je došlo pre više od mesec dana, kada je prostor predviđen za pumpu neočekivano ograđen žičanom ogradom. Građani su se okupili i u znak protesta srušili ogradu. Onda se neko vreme, možda dve-tri nedelje, ništa nije dešavalo, da bi pre desetak dana osvanula nova, jača i bolje učvršćena ograda. Na to su građani odgovorili novim i jačim protestima.

Demonstracije su neposredno isprovocirane činjenicom da je to već peta pumpa na potezu od dva kilometra. Nije, dakle, reč o nekom protivljenju privrednom napretku jer ga u konkretnom slučaju, ako se on meri brojem benzinskih stanica po kilometru puta, ima i previše. Ulica “Jurija Gagarina” bi po tom kriterijumu bila verovatno najnaprednija na svetu.

Protest naravno nije uperen, “lično” i specifično, ni protiv Naftne industrije Srbije koja gradi pumpu. Isto bi se desilo i da je reč o bilo kojoj drugoj firmi ukoliko bi, razume se, okolnosti bile iste. A okolnosti su takve da se zbilja čini da pumpi tu nikako nije mesto. Jer, podiže se takoreći usred naselja, na dvadesetak metara od prvih zgrada, nešto preko 50 metara od jedne osnovne škole i 150 metara od druge osnovne škole i vrtića.

Ono što je možda najviše iznerviralo stanovnike jednog od prvih naselja sa “austrougarske” strane Save jeste činjenica da njih niko ništa nije pitao. To jest, ako je neke “javne rasprave” i bilo, onda za nju niko nije čuo. Uopšte, stiče se utisak da je odluka bila davno doneta i da joj je samo trebalo obezbediti propisanu formu.

Vlast, gradska kao i republička, nesumnjivo treba da vodi računa o razvoju “teritorije” kojom upravlja. Ali pre svega o interesima njenih stanovnika. Gradski privredni resursi, kao što je gradsko građevinsko zemljište, nisu vlasništvo gradskih čelnika, pa da mogu da ga koriste kako im padne na pamet. Njihov posao je da, kao i na nivou države, postave okvir, pravila za korišćenje tih resursa, a onda omoguće da kroz konkurenciju ti resursi budu na najbolji način iskorišćeni. Jednu vrstu tih pravila predstavlja urbanistički plan, čija je osnovna funkcija da omogući razvoj grada po meri njegovih stanovnika, a ne po meri interesa grupe na vlasti.

Ne bih da širim pesimizam, ali kako stvari trenutno stoje, izgledi da građani uspeju nisu veliki. Radnici i mašine iza ograde rade udarnički, sami protesti nisu tako masovni da bi tom masom mogli da zaustave gradnju, a pouzdanje u pravnu državu je slabašno. Činjenica, međutim, da je sve veći broj ljudi spreman da se angažuje u odbrani svojih prava, uliva optimizam. Jer, ovo je samo jedna bitka; borba za slobodu je tek počela.

Ili je bolje reći – nastavlja se. Ad infinitum.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. novembar 2017.

 

Leave a Comment