Uključite dete

Izlaganje na promociji knjige “Finansijsko obrazovanje dece i omladine” Nikole Fabrisa i Radoice Luburića, izdavači Heraedu i Medeon, 26. oktobra 2017. godine, na Sajmu knjiga u Beogradu

Ova knjiga je dokaz da su i bankari ljudi.
Ne samo da je stručno nego je nekako i ljudski napisana. Kad kažem ljudski mislim posebno na stil.
Pročitao sam, doduše, ne baš mnogo finansijskih tekstova, pročitao bih i više, ali su bili uglavnom dosadni i nerazumljivi.
Ova knjiga je sasvim drugačija. Napisana je zanimljivo, jasno, tako da se čita takoreći u jednom dahu.
Jedino naslov malo zavarava. To jest, kaže da je knjiga posvećena finansijskom obrazovanju dece, ali se u stvari obraća detetu u čoveku koje nikada ne iščezava, tako da je komotno, za svoje sopstveno obrazovanje, mogu koristiti i odrasli.

Šta mi se još dopalo u knjizi? Ima konkretnih saveta – kako da rešite neku situaciju ili problem; ima konkretnih primera i anegdota iz života – autora ili njihovih prijatelja; ali ima i mnogo mudrosti različitih naroda i izreka mudrih ljudi o novcu u kojima je sažeto iskustvo i saznanje mnogih generacija i civilizacija. Već samo to da pročitate – profitirali ste. Ja sam za ovu priliku izdvojio ovu: “Ma koliko vam se činilo da novac najbrže uklanja prepreke, on ih neretko najbrže i stvara”.

U knjizi nema hipostaziranja novca, ali ni prezrenja prema novcu – kod književnika inače tako omiljenog, mada neiskrenog. Knjiga pokušava da nas nauči da novcu damo realan značaj. Kad to naučimo, onda to možemo da prenesemo i na potomstvo.

Uključite dete – to je ključna poruka ove knjige. To pravilo, rekao bih, generalno važi za odnos prema deci. Dakle, kao što sa decom treba razgovarati o svemu, tako razgovarajte i o novcu. Ako seks više nije tabu tema, zašto bi novac bio? Ako hoćete da naučite decu kako da pametno i odgovorno troše novac – u šta, osim kupovine, spada i štednja, ali i investiranje – čemu podučava ova knjiga, to može jedino kroz dogovor sa decom. Ako vi nećete da razgovarate s njima, oni će odgovore potražiti na drugom mestu, često na ulici, a još će češće ti odgovori biti takvi da uopšte ne biste želeli da ih čujete. Ako ne želite – onda se uključite u život sopstvene dece. Deci je to najpotrebnije. Jer, kao što pokazuje istraživanje navedeno u knjizi, kada decu pitate šta bi više volela: da im poklonite više novca ili da više vremena, odgovor je ovo drugo, naravno. Kažem “naravno” jer deca su pametna.

U vezi sa ovim je još jedna važna poruka ove knjige – ona ističe ličnu odgovornost roditelja za vaspitanje dece, odnosno u konkretnom slučaju – da steknu pravilan odnos prema novcu.
Kad smo već kod toga, ova knjiga otvara i neka pitanja i dileme. Prvo je – šta bi na njen sadržaj, na njene poruke i preporuke, posebno na metode finansijskog obrazovanja dece koji se navode, rekli psiholozi i pedagozi. Tu rezervu, koja nije velika, najbolje otklanja okolnost da se autori u potpunosti oslanjaju na poznate međunarodne stručnjake za ovu oblast, kao i institucije, Unicef pre svega.

Drugo, to je u stvari pitanje raskoraka teorije i prakse, da tako kažem. Dakle, šta ako roditelji decu uče – kao što savetuju Fabris i Luburić – da se novac stiče obrazovanjem i vrednim radom, a ona na ulici, u školi, na televiziji dobijaju drugačije informacije. I, što je važnije, kad sami vide ko vozi džipove.

U tom smislu, imam utisak da autori malo precenjuju negativan uticaj masovnih medija, naročito reklama. Ovde mogu da ispričam jednu anegdotu iz sopstvenog roditeljskog iskustva. Kada mi je moj sin, koji je tada imao oko 4-5 godina, jednom prilikom tražio žvake, ja sam mu iz onog pakovanja od desetak žvaka istisnuo jednu na dlan. On je tada rekao: “Pa to nije pravilno.”
“Kako nije pravilno”, pitao sam.
“Pa oni na televiziji uvek stavljaju dve.”
Ja sam mu onda, naravno, objasnio da je to reklama, da se to radi zbog bolje prodaje itd. i on je to mirno prihvatio, nije to ostavilo nikakve traume na njegovu ličnost. Hoću da kažem da na stvaranje pogrešnih predstava kod dece, o bilo čemu a ne samo o novcu, mnogo veći uticaj ima ono što doživljavaju svakoga dana u vrtiću i školi, u društvu uopšte, nego ono što vide u medijima.

I na kraju, još nešto oko plaćanja kućnih poslova. Verovali ili ne, sećam se jedne lekcije u udžbeniku – nisam siguran da li je to bila čitanka ili poznavanje društva, ali slika mi je još živa pred očima – u kojoj sin majci podnosi račun: iznošenje đubreta – pet dinara; spremanje sobe – pet dinara, odlazak u prodavnicu – pet dinara i tako dalje. Ukupno – 25 dinara.
Sutradan je na svom stolu zatekao papir na kojem je pisalo: kuvanje ručka – ništa, pranje veša – ništa i tako još nekoliko stavki, svaki put je cena – ništa. I sin se, tako su nas učili pre pola veka, postideo svog postupka. Autori zastupaju drugačije mišljenje – da plaćanje kućnih poslova nije štetno po vaspitanje dece, naprotiv.

Možda bi bilo zanimljivo da se o tome ovde večeras otvori mala rasprava. Da li na taj način mi svoju decu učimo da sve u životu treba naplatiti i da ništa nema za džabe? I time ih, recimo, odučavamo od dobrovoljnog i besplatnog, volonterskog rada, na primer zarad pomoći siromašnima, bolesnima i slično?

Ja imam svoj odgovor, ali ću ga sačuvati za kasnije, ako se za njim uopšte ukaže potreba.

Mijat Lakićević

 

Leave a Comment