Troduplo golo

Prosto odjekuje tišina koja je oko ruskog humanitarnog centra u Nišu nastala tokom ovonedeljne (18-20. decembar) Vučićeve posete Moskvi. To je trebalo da bude jedna od najvažnijih, ako ne i glavna tema razgovora, a na kraju nije ni pomenuta.

Slično je prošla još jedna tema. Naime, kako je izjavio ministar odbrane Aleksandar Vulin: “Srbija će početi intenzivne razgovore o kupovini multifunkcionalnog helikoptera mi-17”. Kada se prevede na običan jezik, to znači da u Moskvi “po tom pitanju” nije urađeno ništa. Da jeste, bila bi upotrebljena neka određenija formulacija, recimo počeli bi pregovori oko elemenata ugovora, a ne (neobavezni) razgovori. Taj utisak pojačava činjenica da Vulin nije ni nagovestio kada bi ti “intenzivni razgovori” stvarno mogli da počnu. Uzgred, primetno je da se iz Moskve niko nije oglašavao iako je delegacija, što se kaže, bila prilično jaka. Bio je tu, kako je rekao Vučić, “bolji deo Vlade”. Osim već pomenutog Vulina, nju su sačinjavali, pre svega naravno, ministar spoljnih poslova Dačić, pa ministri energetike (Antić), privrede (Knežević) i trgovine (Ljajić). Ali od njih je stizala samo slika, tona nije bilo.

Zapravo, koliko-toliko relevantnih vesti bilo je jedino iz energetike. U oblasti privrede i turizma potpisani se neki protokoli, ali bez ikakvog stvarnog značaja. U centru pažnje bio je, dakle, prirodni gas. Prva je vest bila da je potpisan aneks postojećeg ugovora o snabdevanju kojim je količina gasa koju Srbija godišnje može da “povuče” povećana na pet milijardi kubnih metara, zatim da je Srbija dobila pravo reeksporta ruskog gasa i, treće, da je, kako je to formulisano, “Putin pozvao Srbiju da bude deo Turskog toka”. Najpre, mogućnost ili “pravo” da godišnje kupi pet milijardi kubnih metara prirodnog gasa Srbija ima odavno; još početkom 2013. takav sporazum potpisali su Gasprom i Srbijagas. To su nam Rusi velikodušno dali jer su znali da Srbija godišnje ne može da potroši više od dve milijarde kubika, a da izveze naprosto nema gde. Sada odobreno pravo na reeksport, međutim, zapravo predstavlja ustupak Gaspromu koji je pre nekoliko dana sa državnim preduzećem Gas-res iz Banjaluke potpisao ugovor o ulaganju 70 miliona evra u postrojenje za tzv. “utečnjavanje” prirodnog gasa u Zvorniku, te faktički znači udovoljavanje ruskim (a i Dodikovim) potrebama. I, treće, učešće Srbije u Turskom toku realno je otprilike koliko i izgradnja Južnog toka. Doduše, gasovod Turski tok već postoji, ali je čitav njegov kapacitet od 15 milijardi kubika namenjen isključivo turskom tržištu. Polaganje druge cevi istog kapaciteta, koja bi trebalo da obezbedi gas za Evropu, pre svega Italiju – od koje bi se cevi jedan krak odvajao za Bugarsku i Srbiju –još nije počelo. Mnogo je zapravo izgledniji gasovod koji bi išao sličnom trasom, ali bi polazio iz Azerbejdžana. Što će reći da nije reč o ruskom gasu. I ta je varijanta, međutim, još na dugom štapu.

Konačno, da se vratimo na početak, po svemu sudeći, od diplomatskog statusa za humanitarni centar u Nišu nema ništa. Jer tu temu na konferenciji za štampu posle susreta nisu pomenuli ni Vučić ni Putin iako je o njoj sigurno bilo reči. Osim ako Vučić nije Putinu nešto obećao u četiri oka. Možda i pod utiskom onog davljenja psa koji na kraju ipak ostane živ. Mnogi su primetili taj bizaran detalj, ali je većini služio za zbijanje šala. Poznavaocima diplomatskih protokola, međutim, prvo je zapala za oko činjenica da je Vučića sačekao i zatim u “sajtsin” poveo potpredsednik Vlade Dmitrij Rogozin, u ruskim političkim krugovima okarakterisan kao neka vrsta “Šešelja lajt” (za razliku od Žirinovskog, koji mu dođe neki “strong Šešelj”). To se ne može uzeti kao odgovarajući tretman. A drugo, kažu, krajnje je neobično da se “visokom gostu” prikazuju takve bizarnosti. Zašto su Rusi od čitavog svog naučnog napretka rešili da Vučiću pokažu baš taj eksperiment sa psom? U zemlji sa dugom i rafiniranom diplomatskom tradicijom nijedan potez nije bez smisla. Moguće su, dakle, brojne spekulacije, ali nijedna nije prijatna ni prijateljska za Vučića.

Sve u svemu, tokom Vučićeve posete Moskvi bilo je mnogo pirotehnike, mnogo dimnih bombi i zavesa, tj. diplomatskih “ja tebi serdaru, ti meni vojvodo”, ali kada se “na kraju dana”, što bi rekli menadžeri, podvuče crta i napravi bilans, rezultati su vrlo skromni. Gotovo da bi se moglo reći – troduplo golo. Što i nije tako loše.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. decembar 2017.

 

Leave a Comment