Sređivanje države platili privatnici

Na strminama Kopaonika

I danas se u najširoj, ali i stručnoj javnosti često mogu čuti primedbe na račun oštrih mera štednje koje je sprovodila Vlada Aleksandra Vučića. Samo što takvih oštrih mera uopšte nije bilo. Neke uštede su napravljene, ali ni izbliza dovoljne da bi se srpske državne finansije koliko-toliko uredile.
“Fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine, koje su opravdano bile usmerene na smanjenje previsokih javnih rashoda”. To, crno na belo, piše u radu koji su za nedavno okončani Kopaonik biznis forum pripremili Pavle Petrović, predsednik, te Danko Brčerević i Slobodan Minić, članovi Fiskalnog saveta.
Naravno, autori već na početku konstatuju – pa ne bi bilo fer to i ovde odmah ne pomenuti – da su glavni ciljevi plan postavljenog (u dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom) krajem 2014. godine ne samo ostvareni nego i premašeni. Kao prvo, da podsetimo, “Vlada je planirala da se fiskalni deficit smanji sa 6,6 odsto BDP-a u 2014. na 3,8 odsto BDP-a u 2017, što je, kao drugo, trebalo da stabilizuje javni dug na oko 78 odsto BDP-a, takođe u ovoj godini. Iako se nalazimo tek na početku poslednje godine na koju se odnosi inicijalni plan”, konstatuje se takođe u ovom radu, “jasno je da je ovaj uži fiskalni cilj praktično već ispunjen, pa i nadmašen. Deficit opšte države u 2017. trebalo bi da iznosi 1,7 odsto BDP-a, što je za oko 750 mln. evra manje od iznosa planiranog krajem 2014. godine. Takođe, rast javnog duga zaustavljen je već u 2016. godini, a poslednje projekcije ukazuju na to da će na kraju 2017. iznositi oko 73 odsto BDP-a, odnosno velikih pet procentnih poena BDP-a ili 1,8 milijardi evra manje nego što se predviđalo”.

ŠTEDNJA MALA, POTROŠNJA VELIKA: Najbolji dokaz da je štednja (bila) nedovoljna predstavlja podatak da se u 2017, kao poslednjoj godini sprovođenja programa fiskalne konsolidacije, očekuje da će javni rashodi biti veći u odnosu na inicijalni plan za oko 650 miliona evra. Praktično nijedna mera štednje nije realizovana. Da (opet) podsetimo, bilo je planirano da rashodi za zarade realno (dakle, kada se odbije inflacija) budu smanjeni 30 odsto. Takođe, broj zaposlenih u tzv. “opštoj državi” (koja pored državne uprave obuhvata i zdravstvo, prosvetu, socijalu i lokalnu upravu) bude smanjen 15 odsto, odnosno oko 75 hiljada. Bilo je takođe predviđeno da (već) od 2015. država više ne pokriva gubitke preduzeća u državnom vlasništvu izdavanjem novih garancija.
Pošto brojke (kao i slike) govore više od hiljadu reči, navešćemo kao ilustraciju još samo jedan podatak: rashodi za plate i penzije u 2017. biće veći nego u planu s kraja 2014. godine za oko pola milijarde evra.
U stvari, paradoksalno ali indikativno, značajnije uštede ostvarene su tamo gde bi (jer je reč o najugroženijim privrednim i društvenim delatnostima) najmanje trebalo: na subvencijama za poljoprivredu i medijske javne servise
Već iz toga se, međutim, može naslutiti prema kome je politika bila stvarno oštra – prema privredi. Ukupni javni prihodi u 2017. biće za oko 1,4 milijarde evra (četiri procentna poena BDP-a) veći u odnosu na inicijalni plan. To je, razume se, više nego dovoljno da se nadoknade neostvarene uštede (oko 650 miliona evra) na javnim rashodima. Petrović, Brčerević i Minić u svom radu otkrivaju “tri osnovna izvora povećanja javnih prihoda iznad prvobitnih očekivanja”. To su “snažan rast vanrednih neporeskih prihoda, povoljnija makroekonomska kretanja i osetno povećanje efikasnosti naplate poreskih prihoda”.
Neporeski prihodi će u 2017. godini biti veći za oko 200 miliona evra u odnosu na nivo koji je bio predviđen inicijalnim planom fiskalne konsolidacije. Taj termin “neporeski prihodi” je, da tako kažemo, eufemizam za sredstva koja se (po osnovu vlasništva, tj. dividende) uzimaju od javnih preduzeća. Strogo pravno gledano, dakle, država na to ima pravo, ali je problem što zbog toga javna preduzeća – to naročito važi za Elektroprivredu i Telekom – ostaju bez sredstava za investicije i razvoj.
Povoljnije makroekonomsko okruženje u odnosu na predviđanja krajem 2014. godine (prvenstveno pad nezaposlenosti) dovešće do povećanja javnih prihoda u odnosu na inicijalni plan za 400-500 miliona evra. Ipak, povećanju javnih prihoda – za 800 miliona evra – najviše je doprinela efikasnija naplata poreza (prvenstveno PDV-a i akciza).
Sve u svemu, iako su, kada je reč o finansijskoj stabilizaciji države, glavni ciljevi ostvareni, to je učinjeno na pogrešan način. Kao kada, recimo, neki sportista rekord postigne korišćenjem tzv. nedozvoljenih sredstava, tj. dopinga. Na duži rok doping razara organizam. To se u slučaju društvenog organizma Srbije, s jedne strane, ogleda u prevelikim javnim rashodima – oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda – a sa druge u slabljenju mogućnosti za rast istog tog proizvoda, odnosno razvoj i jačanje društva i celini.

LIDER NA 4. MESTU: Ko se još ne seća onih slavodobitnih najava premijera Vučića da će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda” i pratećih tvrdnji da “takve rezultate nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”, te da “niko ne može da ga demantuje jer je reč o merljivim stvarima”. Kada su, međutim, stvari izmerene, pokazalo se da Srbija nije uspela da se za prva tri mesta izbori ni u svom regionu. Iako je, naime, Srbija prošle godine svoj BDP povećala za 2,7 odsto, veći rast imale su Rumunija (5,2), Albanija (3,2) i Bugarska (3,1 odsto). U stvari, Srbija deli 4. i 5. mesto sa Crnom Gorom, koja je takođe ostvarila rast od 2,7 odsto. Drugo, primećuje se u pomenutom radu, iako je Srbija lane “ostvarila rast najveći još od izbijanja krize u jesen 2008, i druge zemlje regiona su u 2016. beležile rekordan rast od izbijanja krize, samo što je njihov rast bio u proseku veći nego u Srbiji i iznosio je 3,6 odsto”. I treće, ako je prošlogodišnji rast Srbije bio veći od prognoziranog, to nije nikakav izuzetak nego, zapravo, pravilo jer su “gotovo sve posmatrane zemlje tokom 2015. i 2016. ostvarivale znatno veći privredni rast od predviđenog. U Hrvatskoj se, na primer, računalo da će rast BDP-a u 2015. iznositi 0,2 odsto, a stvarni rast je iznosio 1,6 odsto; u Rumuniji je rast BDP-a iste godine bio 3,7 umesto očekivanih 2,7 odsto; u Mađarskoj 3,1 umesto 2,4 odsto; a u Bugarskoj umesto prognoziranih 0,8 ostvareni rast BDP-a iznosio je čak 3,6 odsto. Slična pozitivna odstupanja od prognoza kao u 2015. dešavala su se i u 2016. godini”.
Sve ovo, smatra autorska trojka, ukazuje na jednu važnu činjenicu. Naime, na to da “nisu samo domaće ekonomske politike uticale na ubrzanje privrednog rasta već da su većem rastu ekonomija u regionu znatno doprinele i neke povoljne međunarodne okolnosti koje nisu bile deo planiranih ekonomskih politika”. U te okolnosti autori ubrajaju: “pad cena sirovina, naročito nafte i gasa, smanjenje kamatnih stopa u Evropi i brži oporavak evrozone i regiona”.
Kada je konkretno o Srbiji reč, autori ne spore da je “relativno uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije, koje je donelo makroekonomsku stabilnost, uz reformski Zakon o radu, Zakon o planiranju i izgradnji i dr., verovatno doprinelo da Srbija smanji zaostatak u privrednom rastu u odnosu na zemlje okruženja”, ali ipak ističu da bi “rast u Srbiji i 2015. i 2016. najverovatnije bio, baš kao i u drugim zemljama regiona, za oko jedan procentni poen niži da ga vanredno nisu ubrzali povoljni međunarodni činioci”.
Ovo dalje vodi do sledeće vrlo važne, zapravo ključne konstatacije. Nizak rast Srbije poslednjih godina – prosečan rast njenog BDP-a u razdoblju 2010-2016. bio je oko 0,5 odsto, dok je u isto vreme prosečan privredni rast zemalja centralno-istočne Evrope iznosio oko 2,5 odsto, a zemalja u okruženju oko dva odsto – uslovljen je unutrašnjim ograničenjima.
“Glavnu strukturnu prepreku uspostavljanju visokih i održivih stopa rasta u Srbiji predstavlja izuzetno nisko učešće investicija u BDP-u od oko 18 odsto, koje je među najnižim u čitavoj centralnoj i istočnoj Evropi. Za visoke i održive stope rasta BDP-a Srbije učešće investicija moralo bi da se poveća najmanje na regionalni prosek od oko 23 odsto BDP-a, a verovatno i preko toga”, smatraju Petrović, Brčerević i Minić.
Zakazali su praktično svi “investicioni akteri”. S tim što su to neki učinili iz tzv. subjektivnih, a neki iz objektivnih razloga. U prvu grupu spadaju država i državna preduzeća, a u drugu privatna, naročito mala i srednja preduzeća.
Da bi “investicioni manjak” od pet odsto BDP-a bio nadoknađen, ulaganja bi trebalo svi da povećaju. Prema računici naših ekonomista, državne investicije (putevi, pruge) trebalo bi povećati sa sadašnjih (nešto manje od) tri na četiri odsto BDP-a. I javna preduzeća (naročito već pomenuti EPS i Telekom) morala bi da povećaju svoje investicije takođe za jedan odsto BDP-a. Ipak, najveći je zadatak pred privatnim sektorom, koji bi investicije morao da poveća za tri odsto BDP-a. Ali, tu je i najveći problem. Jer, niske investicije privatnog sektora posledica su lošeg privrednog ambijenta. Iako je on poslednjih godina popravljen, neki njegovi bitni činioci, koji su važni naročito za mala i srednja preduzeća, i dalje predstavljaju vrlo snažan ograničavajući faktor.
“Na poznatim svetskim listama koje mere različite aspekte poslovne klime Srbija se naročito loše kotira u pogledu efikasnosti institucija i vladavine prava. Premda je Srbija na listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma rangirana ukupno na lošem 90. mestu, po zaštiti svojinskih prava plasirana je još gore i nalazi se tek na 126, a po efikasnosti pravnog okvira u rešavanju sporova na 132. poziciji. Slična je situacija i sa Doing business listom, gde je prema indikatoru Sprovođenje ugovora Srbija osetno ispod svog prosečnog plasmana (47), odnosno zauzima 61. mesto. Po istraživanju Svetske banke, vreme za rešavanje spora u Srbiji je 635 dana, što je 150 dana duže od proseka regiona u koji SB ubraja Srbiju (Evropa i centralna Azija). Takođe, i trošak ovog procesa u Srbiji je gotovo dvostruko veći, a kvalitet donetih sudskih presuda znatno slabiji od prosečnog u tom regionu. Prema Indeksu percepcije korupcije, koji meri Transparency International, Srbija već nekoliko godina stagnira na lošem 72. mestu”. Što je posebno važno kada se po ovim pokazateljima Srbija uporedi sa drugim zemljama centralne i istočne Evrope – ona se uvek nalazi na poslednjim mestima.
Konačno, iz svega ovoga može se izvući nekoliko zaključaka. Najpre, obećavana reforma javnog sektora potpuno je izostala. Drugo, država još uvek uzima mnogo, a daje malo. I treće, možda najvažnije, onako kako su to formulisali Petrović, Brčerević i Minić, “i pored ohrabrujućeg napretka ekonomskih i fiskalnih kretanja u 2015. i 2016 godini, Srbija je još uvek daleko od uređenih i zdravih javnih finansija, ali i od od visokih stopa privrednog rasta”.

Lažne uštede

Iako je racionalizacija broja zaposlenih u “opštoj državi” nesumnjivo podbacila, konstatuju autori kopaoničkog referata, “određene uštede (0,2-0,3 odsto BDP-a) ipak su ostvarene po osnovu prirodnog odliva zaposlenih u penziju uz ograničenu stopu zamene (5:1). Budući da su izostala ciljana otpuštanja na osnovu preciznih analiza kojima bi se identifikovali viškovi zaposlenih, ove uštede po svojoj prirodi nisu bile sistematične i najverovatnije nisu održive. Naime, u penziju su bez zamene odlazili i radnici sa radnih mesta koja su zaista potrebna i koja će pre ili kasnije morati da se popune. Preveliko oslanjanje na prirodni odliv zaposlenih u penziju i zabranu novog zapošljavanja u dužem roku predstavlja ozbiljnu opasnost za funkcionisanje nekih važnih državnih sistema (na primer, sektori obrazovanja ili zdravstva) jer može dovesti do pada kvaliteta usluga koje oni pružaju. Štaviše, prethodni pokušaji da se broj zaposlenih u opštoj državi umanji na sličan način pokazali su da su efekti najčešće bili samo kratkotrajni. Primera radi, u prethodnim aranžmanima koje je Srbija imala sa MMF-om takođe je dolazilo do linearnog smanjenja broja zaposlenih (2002-2006 i 2009-2010). Međutim, statistički podaci pokazuju da se ubrzo nakon završetka ovih aranžmana broj zaposlenih u opštoj državi vraćao na pređašnji nivo, čak ga i premašivao”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.

 

Leave a Comment