Sloboda za Popaja

Sloboda i odgovornost

Ne, neće biti reči o Olivi i njenom crtanom parnjaku.
“Generalno je takvo vreme da je sve više robova, a sve manje slobodnih ljudi. Šta god značila sloboda”. “Živimo u neorobovlasničkom sistemu kojem ne znamo kako da se odupremo”.

Moglo bi se sličnih izjava u poslednje vreme naći sijaset. Drugonavedene su ovde reči (Danas, 15.11.2017) čoveka koga, što se kaže, ne treba posebno predstavljati, velikog glumca Predraga Ejdusa. Prvi citat (Vreme, 9.11.2017) pripada čoveku koji je na dobrom putu da slavu stekne, Aleksandru Radunoviću zvanom Popaj, jednom od osnivača cetinjske grupe “The Books of Knjige”, čije su humorističko-satirične televizijske emisije postale veliki hit i izvan granica Crne Gore, čiji se članovi bave i muzikom, a nedavno su snimili i film koji već prvih dana po gledanosti obara sve rekorde. Dakle, respektabilno i perspektivno društvo, s popriličnim uticajem u različitim sferama javnog mnjenja.

Privukla me je ovde zapravo Radunovićeva “upitanost” nad značenjem slobode. Na šta se odmah nadovezalo i pitanje: a kako danas uopšte razumeti pojmove “rob” i robovlasništvo”? A onda i treće – čemu uopšte služi takav govor?

Ne bojte se, neću sad ovde da definišem slobodu. Jer odavno je poznato da je sloboda zapravo jedna velika muka. Mnogi su se, otkako postoji čovečanstvo, s njom mučili. Meni su – hajde da to kažem da bismo makar približno odredili koordinate u kojima se krećemo – u tom pogledu najbliži Berlinova “negativna sloboda”, tj. “sloboda od”, posebno “odsustvo prisustva sile” i, kao “dodatak”, Kantov kategorički, tj. moralni imperativ koji ću ja ovde sasvim uprostiti i “prevesti” na “praktičan” jezik: “ne čini drugome ono što ne bi voleo da ti čine”.

No, manimo se filozofiranja; zbilja – kako da čovek zna da li je slobodan, tj. šta ga čini slobodnim, a šta robom (u dvostrukom značenju – izvedenom od reči “rob” i “roba”). Pogotovo danas kada je toliko informacija oko njega da mu se čini da je rob tih silnih podataka s kojima ne zna šta će. A ako još hoće da postigne neki cilj, onda svoje delovanje, a to znači sebe, mora da podredi tom cilju (da u komplikovanu priču o odnosu ciljeva i sredstava sada ne ulazim), pa tako sam sebi nametne silna ograničenja i apstinencije. Lakše je (bilo) da se ode kod gospodara i traže pare, pa ako da onda je super, a ako ne da onda si disident, pa je opet super. Jer dobiješ na mala vrata.

Uzmimo jednu od najvažnijih – slobodu govora. Danas kada se sve može reći, zar ne treba pažljivije birati reči. Razumljivo je da nemudri lako posežu za teškim rečima – pokušavaju tako da privuku pažnju. Ali ako i oni koji imaju šta da kažu prihvate taj manir, njihov se glas time neće izdvojiti nego će se samo izgubiti u opštoj kakofoniji, da ne kažem dernjavi.

Možda bi ovde trebalo da se ugledamo na naše sportiste koji su postigli najveće uspehe u globalnoj konkurenciji – na košarkaše. Čija je filozofija: brzina da, jurnjava ne. To jest, da se nametne svoj “način igre”. Drugim rečima – da igra dobije smisao. Jer, bez smisla – sve je besmisleno. I izgubljeno. Pa i cilj, tj. sloboda sama.

Dakle, kakvog bi trebalo da ima smisla reći da je sve više robova, a sve manje slobodnih ljudi? Nadam se da me niko neće optužiti da time hoću da ukinem slobodu da se to kaže, odnosno da neko misli da “živimo u (neo)robovlasničkom sistemu”. Ali, sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da preslobodna, tj. neodgovorna upotreba određenih pojmova, odnosno slobode govora, da ne kažem zloupotreba te slobode, zapravo zamagljuje suštinu stvari. Ako se, naime, u pokušaju da razumemo “sagovornike” poslužimo “klasičnim definicijama” pojmova rob i robovlasništvo, neminovno dolazimo do zaključka da je stvarnost danas ipak neuporedivo drugačija. A ako pak uzmemo da se radi o preterivanju i “hiperbolisanju”, tako čestom u korišćenju umetničke slobode, opet ćemo te reči (olako) odbaciti kao običnu fikciju. U oba slučaja s prljavom vodom iz korita biva izbačeno i dete, tj. mala i krhka čovekova sloboda.

Konkretno govoreći, kada je to u Srbiji i Crnoj Gori (da se ograničim na naše dvorište i ne pominjem, recimo, Kinu) bilo manje “robova”, a više “slobodnih ljudi” nego danas? Devedesetih? To ne može biti ozbiljno. “Zlatnih” sedamdesetih? Da, zbilja, tada se niste morali bojati da ćete izgubiti posao. Pod uslovom da vam ne padne na pamet da, recimo, osnujete političku partiju. Šta će vam kad već postoji jedna. I zaista, ogromna većina je pristajala na tu vrstu mita i korupcije, jedinka se u toj masi nije ni primećivala. Čini se u traženju bolje prošlosti ići još više unazad nema potrebe, to bi tek bilo besmisleno.

Iz toga, naravno, nikako ne sledi zaključak da su Vučićeva Srbija ili Milova Crna Gora najbolji od svih svetova. Zlo i naopako kad bi bilo tako. Ali, da bismo išli napred, moramo da znamo gde smo. Gromopucatelne fraze ne pomažu u razbijanju mraka. One poput raketa zasvetle očaravajućim sjajem i zasene i posmatrače i ispaljivače – naročito ove druge, čini se – ali brzo zgasnu, a kad se ugase noć ostaje još tamnija nego što je bila.

Tako smo došli do sledećeg, tj. pitanja odgovornosti za javnu reč. A pošto u javnosti uglavnom istupaju intelektualci, onda do odgovornosti intelektualaca.
O tome u sledećem napisu.

Mijat Lakićević
29. novembar 2017.

 

Leave a Comment