Skriveni troškovi

Srpsko-kineska ekonomsko-politička saradnja

Najsvežija vest kaže: Alibaba dolazi u Srbiju. Dobro, još nije izvesno da dolazi, pregovori tek počinju, ali je to i u ozbiljnim medijima predstavljeno kao već svršena stvar.
Zašto je Alibaba izabrao baš Srbiju? U konkurenciji su bile još Mađarska, Bugarska i Hrvatska. Zašto je Alibaba izabrao Srbiju iako ove tri zemlje, budući da su članice Evropske unije, imaju očiglednu prednost ako je, a jeste, prevashodni cilj ovog poteza kineske kompanije tržište istočnoevropskog dela EU? Zato što je ta prednost istovremeno i mana. Koja je pak u istom onom razlogu zbog koje dogovaranje severne deonice pruge Beograd – Budimpešta s Mađarima ide tako sporo. Zbog tendera. U EU je, naime, obavezan tender. U Srbiji je pak moguće direktno pogađanje sa državom, tj. aktuelnom vlašću.
S tim u vezi, evo još jedne sveže vesti. U svojoj analizi budžeta za 2018. godinu Fiskalni savet zapaža jednu zanimljivu stvar, citiramo: “Primetna je budžetska tendencija da se sve više investicija sprovodi bilateralnim sporazumima (obilaznica oko Beograda, auto-put Preljina – Požega, pruga Novi Sad – Subotica, prerada otpadnih voda i toplodalekovod u Beogradu i drugo). Ovakvi sporazumi, koji zaobilaze standardne tenderske procedure, mogu imati skrivene troškove i imaju niži efekat na privredni rast (više se angažuju strane firme, uvozni materijali i dr.).” FS ne kaže izričito, ali je očigledno da misli na “kineske aranžmane”. FA takođe ne kaže, ali je očigledno šta bi ti “skriveni troškovi” mogli da budu.

16+1 = 1+, 16-: Ekonomska saradnja 16+1 u stvari znači jedan u plusu, 16 u minusu. Trgovina 16 zemalja centralne i istočne Evrope sa Kinom iznosi 59 milijardi dolara. To je dva odsto ukupne kineske spoljnotrgovinske razmene. Nema podataka koliko je tu izvoz, a koliko uvoz Kine, ali nema sumnje da je Kina u plusu.
Kako to izgleda na primeru Srbije? U Srbiju iz Kine stiže 70 puta više robe nego u obrnutom smeru. Dok srpski izvoz u Kinu iznosi 20,5 miliona dolara, kineski izvoz u Srbiju težak je preko 1,5 milijardi dolara.
Kina je sa (gotovo) celim svetom u plusu. Prošle godine njen izvoz je bio dve hiljade milijardi dolara, a uvoz 1.300 milijardi USD; suficit je, dakle, 700 milijardi USD. A godinu dana ranije bio je i celih hiljadu milijardi USD.
Taj višak novca Kina negde mora da plasira. Kamate su niske, možda i, kako to reče Vladimir Gligorov u jednoj svojoj nedavnoj kolumni, realno negativne u ovom trenutku, pa mu nije lako naći odgovarajući plasman. Zato se i poduhvatila da gradi “Jedan pojas – jedan put”. To jest, novi “put svile” dug 13.000 kilometara i težak 900 milijardi dolara, sastavljen od oko 1.000 manjih projekata (makar je taj podatak objavljen, koliko je verodostojan teško je reći).
U vezi s tim projektom, neizostavno se mora naglasiti jedna stvar. Naime, nema sumnje da Kinezi znaju da kredit i investicija nisu isto. Zašto se prave da ne znaju? Jer, evo i premijer Li Kećang (ili Kećiang – nikako da se utvrdi šta je ispravno, a možda je i oboje) i predsednik Si Đinping stalno govore kako Kina “investira”. Isto pitanje važi i za Zoranu Mihajlović, ministarku za građevinarstvo i infrastrukturu Srbije, koja je pre neki dan u jednom intervjuu (Politika, 17.12.2017) takođe stalno govorila o “kineskim investicijama”. Tako da je u našoj javnosti oko toga stvorena zabuna, tačnije zabluda, pa se jednako govori i piše kako Kina “ulaže”. Kina, međutim, ne ulaže, ona daje zajmove. I kada najviši kineski zvaničnici kažu da je njihova zemlja u centralnu i jugoistočnu Evropu investirala šest milijardi dolara i da je spremila još tri milijarde, oni znaju da to nije istina. Istina je da Kina daje kredite; Kina nije investitor nego kreditor, a 16 zemalja su (aktuelni ili potencijalni) dužnici.
Pri čemu kad Kina da kredit ona vam ne da pare, pa da vi možete da ih potrošite kako hoćete. Ne, vi morate da ih potrošite tako što ćete kupiti kinesku robu, što će na projektu koji finansira raditi kineske mašine i što će biti zaposleni kineski radnici. Dakle, te pare koje su vam dali Kinezi praktično se dva puta vrate njima. Prvo tako što za te pare vi kupite njihovu robu, angažujete njihove mašine i zaposlite njihove ljude i, drugo, tako što im naravno novac vratite s kamatom. Koja nije mala, ali o ceni kineskih kredita malo kasnije.
U već pomenutom razgovoru ministarka Mihajlović je takođe izjavila da “Evropska unija nema ništa protiv kineskih investicija u Srbiji”. To, međutim, nije sasvim tačno. Evropska unija je dosad više puta izražavala rezerve prema kineskom “prodoru u Evropu”, navodeći pri tome sasvim konkretne razloge. Evropa nije protiv saradnje s Kinom, naprotiv. Ono što Evropa, međutim, traži jeste – ravnopravnost u međusobnim odnosima. Dakle, EU najpre traži da se poštuju pravila konkurentnosti, Kinezi to izbegavaju. Ne tvrde, doduše, kao što se to govorilo za Arape kada su oni slično ovde postupali, da im vera zabranjuje učešće na tenderima, ali od njih beže kao đavo od krsta. Drugo, EU od Kine traži da poštuje pravila transparentnosti i ekološke održivosti, za šta Kinezi takođe ne pružaju dovoljno garancija. I treće, EU traži reciprocitet, odnosno da se evropskim kompanijama omogući pristup kineskom tržištu kao što kineske imaju pristup Evropskoj uniji.
Evropska unija, doduše, kao što je primetila i Mihajlović, nema načina da Srbiju, budući da još nije član EU (“a ka’će ne zna se”) natera da poštuje njena pravila. Ali je Mađarska obavezna, pa je zato i morala da raspiše tender. Te se lako može desiti da Srbija svoj deo pruge Beograd – Budimpešta završi, a da Mađarska svoj deo i ne započne.

KAKO TO RADE KINEZI: U stvari, kada je na početku teksta pomenut dolazak Alibabe kao najsvežija vest, to nije bilo sasvim tačno. Poslednja vest, naime, glasi da su Kinezi odustali od Aerodroma “Nikola Tesla”. Na tender za koncesiju su se prijavile četiri firme, među njima nema Kineza, Kinezi su se povukli iz trke.
Tako to rade Kinezi. Jer, nije prvi put da se tako nešto dešava. To lepo ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić je rekao da će se taj put, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost Arapa i Kineza i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin – Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije. Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Prošle, 2016. godine, u junu, Vlada s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, prema istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor sa kineskim bankama, vredan 208 miliona evra, koje će izgradnju da finansiraju. U martu ove godine, dakle 2017, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje. Četiri godine pregovora za deonicu od 20 kilometara.

PARE KOJE SU VAM DALI KINEZI PRAKTIČNO SE DVA PUTA VRATE NJIMA. PRVO TAKO ŠTO ZA TE PARE VI KUPITE NJIHOVU ROBU, ANGAŽUJETE NJIHOVE MAŠINE I ZAPOSLITE NJIHOVE LJUDE I, DRUGO, TAKO ŠTO IM NARAVNO NOVAC VRATITE S KAMATOM

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
A most? Most preko Save kod Ostružnice, dugačak 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin – Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi, dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju dvostruko više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide tih šezdeset i kusur miliona evra? Jesu li to ti “skriveni troškovi”?
A sad nešto i o kreditima. Kineski krediti, naime, uopšte nisu jeftini. Naprotiv. Za onaj (od 200 miliona evra) za most Zemun – Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Kredit za prugu Beograd – Stara Pazova je najpovoljniji, kamatna stopa je dva odsto.
Od Svetske banke je pak 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra sa kamatom od 0,63 odsto. Sredinom 2017. (u maju) ministar Vujović je objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu sa kamatnom stopom od 0,7 odsto. Zaključak je očigledan: kineski novac je duplo skuplji od zajmova do kojih Srbija, na nekoj drugoj strani, može da dođe. Tačnije, do kojih je već došla, ali ih ne koristi.
Kad se sve, dakle, skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili – i to je zapravo njihova jedina investicija u Srbiji – Železaru Smederevo. Uz koju su, “pride”, dobili i 500 hektara plodne podunavske ravnice.
Kad smo već kod Železare, sada postaje jasnija kineska računica u tom, po mnogim mišljenjima, za kupca neisplativom poslu. Naime, Kina je, povezujući infrastrukturne građevinske projekte i metalurške kapacitete, s jedne strane za svoju čeličanu obezbedila plasman robe, a sa druge za svoje građevince obezbedila robu. Naime, izgradnja pruga i puteva sa mnogo tunela i mostova (kao što su Podgorica – Mateševo ili Preljina – Požega, plus toplovod od Obrenovca do Beograda i slično) traži velike količine gvožđa i čelika. Tako da su vlasništvom nad Železarom i obezbeđivanjem za sebe radova na izgradnji velikih infrastrukturnih objekata, Kinezi, što se kaže, spojili lepo sa korisnim.
Ko umije njemu dvije – kaže naš narod.
Nije, naravno, pitanje da li trgovati i, uopšte, na svaki drugi način privredno sarađivati sa Kinom nego kako iz te saradnje izvući najviše što je moguće, odnosno ne podrediti sopstvene ekonomske interese tuđim. U tom kontekstu se onda prirodno dolazi do pitanja da li Srbija to uspeva ili svoje ekonomske interese – zbog neznanja ili političkih potreba trenutnih vlasti, svejedno – podređuje kineskim.
Iz svega što je navedeno, naime, proizlazi da Srbija u toj poslovnoj saradnji prolazi znatno gore i da je korist koju ona izvlači iz tih poslova daleko manja od koristi koje ostvaruje druga strana. Pri čemu se – suvišno je i reći, ali neka ipak ostane zabeleženo – za to ne vidi nijedan valjan razlog.

OPASNE IDEJE: O ovome je na stranicama Novog magazina već pisano (uvodnik “SNS i KPK”, NM br. 345), ali neke stvari zaslužuju da i u ovom kontekstu budu ponovljene. Na velikoj (tri dana, 200 partija, 600 učesnika) međunarodnoj konferenciji “Komunistička partija Kine u dijalogu sa svetskim političkim partijama”, održanoj krajem novembra i početkom decembra (2017) u Pekingu, kineski predsednik države i predsednik partije, prema mnogim ocenama novi Mao Ce, Si Đinping je poručio: “Nećemo izvoziti naša rešenja i našu politiku”, precizirajući: “Mi vama nećemo prodavati naše vrednosti, ali nemojte ni vi nama vaše”.
Jedan iskusni diplomata to je prokomentarisao rečima: “Bolje bi bilo da kineski predsednik to nije rekao jer sad znači da hoće.”
Si je takođe govorio o “kibernetičkom suverenitetu”. Ako znamo da te reči izgovara najmoćniji čovek zemlje koja je zabranila Tviter, Fejsbuk i Gugl, znamo i kako to može da se tumači.
To znači: može slobodan protok i robe, i ljudi, i kapitala, svega osim informacija, to jest – ideja. To otkriva “Ahilovu petu” Kine. Jer pokazuje da vlast nije sigurna u temelje na kojima stoji. Što je i opravdano. Sila nikada nije donosila sigurnost nego pre svega strah i onima koji njome raspolažu. Što je veća sila potrebna da se neki režim očuva, to je on nestabilniji.
Što najbolje ilustruje visok stepen korupcije. O tome svedoče dve nedavne vesti. Pre oko mesec dana (23.11.2017) obelodanjeno je da se ubio general Zang Jang, bivši šef uticajnog Političkog odeljenja Centralne vojne komisije (Generalštaba). To je dosad najviši oficir po rangu s kojim se to desilo. Zvanično objašnjenje je bilo “ogromno vlasništvo nepoznatog porekla”, što je kineski eufemizam za korupciju.
Dva dana ranije (21.11.2017) objavljeno je da je uhapšen Lu Vei, šef Uprave za sajberspejs, zadužen za cenzuru i monitoring, dakle čovek zadužen za gorepomenutu blokadu globalnih društvenih mreža i interneta. Vei je takođe bio partijski sekretar novinske agencije Hsin Hua. Smenjen je, zapravo, još prošle godine.
Korupcija je, kažu poznavaoci, deo mentaliteta i deo poslovnih običaja Kineza.
Posebno zabrinjava što aktuelna vlast s tim vrednostima nema nekih problema. Naime, u saopštenju izdatom nakon susreta potpredsednika SNS-a Marka Đurića i Šen Bejli, pomoćnice ministra za međunarodne odnose Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, doslovno se kaže da su “odnosi dve partije, države i naroda tradicionalno bliski, prijateljski i neraskidivo povezani istim vrednostima i pogledima na svet”. Tu, u prvi mah činilo se nespretnu formulaciju, Đurić je međutim potvrdio u intervjuu za jedan kineski list rekavši da “zemlja može da se brzo razvija samo sa snažnom partijom” i da “KP Kine može da posluži kao primer drugim partijama”. Govoriti o poklapanju “vrednosti i pogleda” između jedne demokratske zemlje koja teži da se priključi Evropskoj uniji, čiji je sukus vladavina prava, za šta se makar deklarativno opredelila Srbija, i jednopartijske diktature u kojoj se ne poštuju osnovne ljudske slobode i prava, što i formalno i stvarno jeste slučaj sa Kinom, te preporučivati partiju koja vlada na taj način kao primer drugima, zaista se nikako ne može ni opravdati ni razumeti. Osim, možda, kao pokušaj da se zabašure i prikriju skriveni troškovi, zbog čega tako i glasi naslov ovog teksta.

Istorija u dve slike

Srpsko-kineske odnose obeležavaju dva primera. Najpre, devedesetih, u doba sankcija Srbija je s Kinom zaključila aranžman kojim je kredit 300 miliona trebalo da vrati robom, pre svega traktorima. Kinezi su, međutim, već prvi kontingent vratili izgovarajući se da nisu dobri. Tako da je Srbija na kraju zajam morala da vrati u novcu.
Drugo, otprilike u isto vreme naša preduzeća su pozivana da iskoriste (navodno) odlične odnose između dva rukovodstva i osnivaju zajedničke firme sa domaćim partnerima u Kini. Dve naše najbolje firme i dva vrhunska menadžera, Sintelon iz Bačke Palanke (sa Nikolom Pavičićem) i Hemofarm iz Vršca (sa Miodragom Babićem), to su i uradili. Posle nekoliko godina njihovi partneri su im praktično preoteli kompanije, a oni su takoreći izbačeni naglavačke, izgubivši sve što su uložili.
Nije sigurno da domaći zvaničnici svoje kineske partnere danas na to podsećaju. A trebalo bi.

Zašto Evropa ne želi u OBOR

Da Evropa ima značajne primedbe na to kako se OBOR (engleski: One Belt, One Road) sprovodi, pokazao je samit koji je u maju ove godine održan u Pekingu. Posle tog skupa, naime, evropski mediji su pisali “da je EU zadala udarac nastojanjima kineskog predsednik Si Đinpinga da predvodi globalnu infrastrukturnu revoluciju”. Naime, kaže se dalje, “Članice EU su odbile da prihvate deo plana vrednog više milijardi dolara jer ne sadrži obavezu društvene i ekološke održivosti i transparentnosti”. Praktično, svih 28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu.
U tadašnjim izveštajima se takođe ističe da okupljanje samo 29 lidera država na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu “Novi put svile”. Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su bile prisutne, među njima Evropljani, ostala su oprezna oko potpune podrške kineskoj megainicijativi.
Suprotno Đinpingovim izjavama, Inicijativa je sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo inicijativa koja zagovara meku moć. Pojedini skeptici plan uglavnom vide kao strategiju da se unaprede kineske regionalne, pa čak i globalne ambicije. Dodatno, EU i pojedine države članice protivne su saradnji sa Kinom na velikim infrastrukturnim projektima, pogotovo na prostoru Evrope, koji nisu u skladu s međunarodnim ili EU socijalnim i ekološkim standardima”.
U evropskoj štampi se čak naglašava da je “nedavni samit razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile”. Naime iako je, kako se kaže, “Kina izdala zajedničko saopštenje nakon samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove inicijative”, naglašava se da je “nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se u to saopštenje uključe garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju naišle su kod kineskih domaćina na zid ćutanja”.
U evropskim medijima se takođe primećuje različit odnos među članicama EU prema kineskoj inicijativi. “Dok su Grčka i Portugal najotvorenije za kineske projekte, države na zapadu Evrope su veoma oprezne. Na primer, Nemačka je zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to”, navodi se čak eksplicitno u jednom tekstu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. decembar 2017.

 

Leave a Comment