Severna Srbija

Severna SrbijaRačunam, NIN su ozbiljne novine, takvi su valjda i ljudi kojima ustupa svoje stranice. Zato intervju sa Nebojšom Katićem, konsultantom iz Londona, šta god da su razlozi za njegovo objavljivanje, ne treba da bude ignorisan.

Ono što u njemu najpre privlači pažnju jeste to da se Katić otvoreno izjašnjava kao pristalica teorije zavere. Teoretičara zavere, inače, u Srbiji ima tušta i tma, ali se gotovo niko od njih ne usuđuje da se tako i javno deklariše. Katić, međutim, kaže: „Za razliku od prosvećenijih srpskih intelektualaca, ja sam, priznajem, pristalica teorija zavere. Srbija je tu gde jeste zato što su joj stranci zdušno pomagali da se baš tu nađe. Naravno, krivica je pre svega na domaćoj eliti“.

Ko su zaverenici, kako strani tako i domaći (izdajnici, plaćenici!), kad je zavera počela, pre pet, 10, 15 godina, ili možda još ranije, u čemu se ona najbolje očituje.., samo su neka od pitanja koja prosto naviru. Optužba ili teza, kako hoćete, suviše je ozbiljna da bi se preko nje tek tako prešlo. Nažalost – prešlo se.

Ipak, idemo dalje, Katić kaže: „Ključni elementi neoliberalizma su pre svega privatizacija svega postojećeg, liberalizacija robnih i kapitalnih tokova i nemešanje države u privredne procese. Srbija je radila upravo tako…“.

Privatizacija svega postojećeg u Srbiji? Gde u državnom sektoru radi 800.000 ljudi, gde se u vlasništvu države nalazi preko 3.000 preduzeća i gde državna privredna društva ozbiljno prete da unište i državu i društvo?
O kakvoj liberalizaciji robnih i kapitalnih tokova može biti reč u zemlji u kojoj caruju monopoli i privilegije, a birokratske prepreke za privrednike i investitore gotovo da su nesavladive?
Kakvo nemešanje države u privredne procese kad država kontroliše najmanje dve trećine bruto domaćeg proizvoda, kada se svake godine upravo na ono što kao rešenje predlaže Katić – „identifikovanje i podsticanje dobrih domaćih preduzeća“ – troše milijarde evra. Ulupan je tako, između ostalog, i čitav jedan Nacionalni investicioni plan?
O tome da je sudstvo pod teškom dominacijom izvršne vlasti da i ne govorimo.

Očigledno, Katić je dobrano posvađan sa elementarnim činjenicama. Ipak, mene je, priznajem, posebno impresionirao njegov predlog šta bi u današnjoj situaciji trebalo da uradi Vlada Srbije. „Potrebne su neprekidne kampanje, pa i grubi pritisci, da se kupuje domaće ili letuje u Srbiji, na primer“, kaže Katić.

Pokušao sam da zamislim kako bi to izgledalo. Najpre –  kampanje. Da li bi one bile plaćene. Da li bi, prvo, bili plaćeni ljudi koji bi radili te TV i radio spotove, novinske oglase itd., odnosno da li bi medijima bilo plaćeno da objavljuju te reklame? Ako bi – zar to nije novo opterećenje za ionako prenapregnut budžet? Ako ne bi – da li bi bilo u redu da toliki broj ljudi svoje vreme i energiju troši džabe. Doduše, sila Boga ne moli, pa nije teško zamisliti da se to na kraju i realizuje.

Još su zanimljiviji – „grubi pritisci“. Kako bi to tek izgledalo? Da li bi Skupština donela neki zakon koji bi propisivao koliko prodavnice smeju da drže domaće, a koliko strane robe? Ili, ni to nije nezamislivo, kad izađete iz samoposluge čeka vas uniformisano lice i traži kesu na uvid. Višak nepodobne robe pleni se na licu mesta.
Ili, uđete u turističku agenciju, a tamo na aranžmanima za inostranstvo piše: letovanje je opasno po zdravlje (budžeta). A ako, uprkos riziku, uplatite Grčku, na vratima agencije čeka vas policajac i uzima podatke: br. LK, ime oca i poreklo majke, adresa stanovanja, razlog putovanja, sa toplom preporukom da još jedanput razmislite. Inače će vam oduzeti pasoš.

Karikiram? Ni izbliza. Ovaj naoko „sitan detalj“ iz Katićeve reformske agende samo je vrh ledenog brega; on samo plastično pokazuje šta se krije ispod površine.

Mada, u stvari, možda Katićev predlog i nije tako nerealan. Jer, kaže on dalje, za njegovu realizaciju potreban je samo – „vrhunski kadar“. Pretpostavljam, bez imalo malicioznosti, da bi sam Katić bio jedan takav kadar. Ko su, i gde su, ostali? Takvo pitanje, međutim, nije bilo postavljeno, pa nije bilo ni odgovora. Profesionalno, mogu da razumem Katićevog sagovornika, dragog kolegu Milana Ćulibrka – da su postavljena sva samonamećuća potpitanja, razgovor bi se otegao u nedogled – ali cenim i da bi baš bilo zanimljivo to čuti. Jer, ako takvih ljudi u Srbiji nema, džaba cela priča; a ako ih, pak, ima, na sunce s njima, Boga mu.

Mijat Lakićević
17. januar 2015.

 

Leave a Comment