Pacijent

Postoji li zdravstvo u Srbiji zbog lekara ili pacijenata? Zbog pacijenata, naravno. Ali, samo u “teoriji”. U praksi postoji zbog lekara. Evo, čitava reforma zdravstva svela se na prijem 2.000 lekara u tzv. stalni radni odnos. Fakat je da u Srbiji postoji manjak lekara – mada ne svih i ne svuda, nekih i negde ima i viška – ali to ni izbliza nije (bio) najveći problem našeg zdravstvenog sistema. Ključni problem je dezorganizacija iz koje proizlazi neefikasnost za koju niko ne odgovara, pa je ključna karakteristika našeg zdravstva – neodgovornost. A sve to proizlazi iz lošeg upravljanja, tj. menadžmenta. Počev od vrhovnog menadžera, dakle ministra.

Samo u poslednjih nedelju dana to se očitovalo u nekoliko primera. Recimo, u slučaju KBC “Dr Dragiša Mišović”, gde je zbog izgubljenog sudskog spora bilo zakazano popisivanje imovine. Uzgred, dok je premijer Vučić studentima Fakulteta za bezbednost govorio o jačanju pravne države, ministar Lončar je nekoliko kilometara dalje pravnu državu (s)rušio, pošto je golom političkom silom sprečio sprovođenje u delo izvršne sudske presude. Ili, drugi primer, afera oko izgradnje novog Kliničkog centra Niš: s jedne strane zbog neregularnosti oko tendera za opremu, sa druge zbog probijanja predviđenih rokova. Lako bi se moglo desiti da i ta stvar završi na sudu, što međutim, kako vidimo, ne znači i da će doći do razrešenja; pre će doći do još većeg zamešateljstva.

Kad smo već kod opreme, koja se u Srbiji često ističe kao najveći nedostatak, ona zapravo, prema svedočenjima naših stručnjaka koji rade u najbogatijim zemljama zapadne Evrope, uopšte nije tako loša. Mogli bi se njome, kažu, postići znatno veći efekti od sadašnjih. Australijski forenzičar Dimitri Gerustamulos je kada je video aparate beogradskog Instituta za sudsku medicinu uzviknuo: “Pa Australija nema to što Srbija ima”.

Ali, lekarski esnaf je strašno jak i solidaran kada treba da odbrani svoje interese i privilegije. A pacijenti? Oni neka čekaju. Ionako su na “liste čekanja” već navikli. Ili neka idu kod privatnika. To im je i jednostavnije. Tamo se ionako uvek neko javi kada ih zovete, dok se kad zovete državni dom zdravlja po pravilu niko ne javlja. Pa nema nikog ni da odgovori na retke glasove razuma koji traže da se privatna praksa potpuno i ravnopravno uključi u zdravstveni sistem Srbije.

Ali nisu zdravstveni radnici izuzetak. Niti su gori, tj. drugačiji od drugih radnika. U Srbiji još uvek fabrike postoje zbog radnika, da bi oni primali platu. Niko ne pita šta ti radnici proizvode i hoće li neko to hteti da kupi. Kulturne ustanove postoje zbog kulturnih radnika, a ne čitalaca ili slušalaca, muzeji zbog kustosa, fakulteti zbog profesora itd. Pa čak i poljoprivreda postoji zbog seljaka, a ne zbog potrošača kako bi oni mogli da nabave kvalitetnu i zdravu hranu.

I onda, pošto trenutne okolnosti svim ovim grupama ne osiguravaju zadovoljavajući prihod, od države se traži da ih zaštiti. Jedne na ovaj, druge na onaj način. Generalno gledano da svakome stvori neki njegov mali zabran u kojem će moći da radi šta hoće. Jedino potrošači, tj. pacijenti, da se njima na kraju vratimo, nemaju nikakvu zaštitu. Oni ima da čekaju. I plaćaju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Leave a Comment