NEP i TAP

Rađa li se srpski NEP? Ne kao ona čuvena Lenjinova Nova ekonomske politika, naravno, nego kao Nova energetska politika. Podalje od pažnje šire javnosti, zaokupljene predstojećim izborima, prolaze vesti o sve izvesnijoj izgradnji gasovoda između Srbije i Bugarske. Na to je tekstom u Novom magazinu pažnju skrenuo Milan Simurdić. U stvari, kako piše Simurdić, pogodniji je termin “interkonektor”, jer je reč o cevovodu koji omogućava protok gasa u oba smera, što, recimo, s nama najdražim Južnim tokom nije bio slučaj. Tu je gas išao samo u jednom smeru – iz Rusije ka “ostatku Evrope”.

No, od toga je ekonomski, ali i politički, mnogo važnija činjenica da taj gas neće biti ruski nego – azerbejdžanski. Reč je, naime, o gasu koji bi se tzv. Južnim koridorom (koji još nije sasvim definisan, a čija je najpoznatija varijanta TAP – Trans Adriatic pipeline) iz Kaspijskog regiona preko Turske, Grčke i Albanije transportovao do južne Italije. Postoje dobri izgledi da čitav cevovod, dugačak oko 100 kilometara, vredan 80 miliona evra, piše takođe Simurdić, finansira Evropska unija, koja je 50 miliona (i to kao donaciju, ne pozajmicu) već odobrila.

Još jedna “osvežavajuća” okolnost vezana je uz novu srpsko-bugarsku vezu. Projekat je, naime, dobio izričitu podršku ministra energetike Aleksandra Antića. To je neobično pre svega zbog činjenice da njegova partija SPS važi za jako uporište ruskih interesa (naročito preko svog dugogodišnjeg, još iz “Slobinih vremena”, visokog funkcionera i svojevremeno ministra energetike Petra Škundrića) u srpskoj energetici. A neki tvrde i šire.

“Srbija je imala diskutabilnu odluku da svoju energetsku stabilnost oko gasa definiše jednim projektom i ja nemam problem to da kažem. U budućnosti ne sme više biti zaljubljivanja u jedan projekat, a ostalima se nalaziti mane… Naš posao je da izgradimo nove interkonekcije sa Bugarskom i Rumunijom, ‘ispratimo’ Grčku jer je u interesu naše dece da to napravimo”, rekao je, neuobičajeno otvoreno, ministar Antić.

Da to nije “sasvim obična” izjava i da će “porođajne muke” nove srpske energetske strategije biti poprilične, pokazuje, međutim, slučaj, a čiji bi drugi nego Srbijagasa i njegovog direktora Dušana Bajatovića. Novine su ovih dana (kad kažem novine mislim, ma šta ko o tome mislio, na Blic) objavile polupoverljivu vest da je Agencija za energetiku Republike Srbije (AERS) odbila da izda licencu za rad preduzeću Transportgas. Reč je, naime, o tome da Srbijagas, u skladu sa direktivom Evropske energetske zajednice, mora da se podeli na dve odvojene firme, jednu za transport, a drugu za distribuciju gasa. To je nešto slično onome što se dešava u Elektroprivredi, tj. EPS-u, kao i u svim drugim infrastrukturnim delatnostima – s jedne strane, da bi se povećala transparentnost poslovanja, a sa druge, da bi se ukinuo monopol i obezbedila konkurencija. Rok za taj posao – što je obaveza koju “po definiciji” preuzima Ministarstvo energetike – bio je kraj prošle godine. AERS je, međutim, zaključila da je izdvajanje Transportgasa obavljeno samo na papiru, to jest da “nisu stvoreni ni finansijski, ni organizacioni, ni kadrovski standardi za samostalno poslovanje nove kompanije”. Skandal je sprečila Vlada Srbije, koja je tzv. “zaključkom” ipak izdala potrebnu dozvolu.

Nema sumnje – samo privremeno jer taj manevar neće moći da prođe nezapaženo. Kao što, uostalom, i nije; štaviše, čini se da je baš nekom iz Vlade i bilo stalo da čitava priča dospe u javnost. Možda nekome ona ne izgleda ubedljivo ni značajno. Ali, ne sme se izgubiti iz vida da se u energetici ništa ne dešava slučajno i da od teških bitaka koje se biju iza scene tek eho stiže do javnosti. Energetsko odvajanje Srbije od Rusije izaziva dve vrste posledica. Najpre, ugrožava materijalne interese jednog broja uticajnih ljudi. Recimo, onih koji imaju koristi od činjenice da od svih evropskih zemalja jedino Srbija gas od Rusije kupuje preko posredničke firme, već ozloglašenog Jugorosgasa. Drugo, i važnije, izgradnjom interkonektora sa Bugarskom (kojim bi gas trebalo da poteče već 2019/2020. godine) bio bi prekinut najmoćniji kanal ruskog uticaja na Srbiju. Sa svim “sekundarnim” posledicama na njeno dalje “geostrateško” i “geopolitičko” opredeljivanje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2017.

 

Leave a Comment