Neoliberalizam bi bio spas za Srbiju

Društveni razvoj

Srbija se nalazi u Bermudskom trouglu između državne politike, radničkih sindikata i intelektualne elite. Kao što u onom pr(a)vom nestaju avioni i brodovi, tako u ovom našem (nažalost, ništa manje stvarnom) nestaju fabrike, bolnice, škole.
“Biće dobro ako rast bruto domaćeg proizvoda ove godine bude i dva odsto”. Ove reči Stojana Stamenkovića, urednika časopisa Makroekonomske analize i trendovi i člana Saveta guvernera Narodne banke Srbije, izazvale su pravu uzbunu u Vladi. Malo morgen.
Dok privrednici čupaju kosu, glavni državni blagajnik zadovoljno trlja ruke. Najvažniji privredni trendovi su loši (ili, ako vam je tako draže, daleko od onoga što bi trebalo da budu), dok u državnoj kasi ima gotovo milijardu evra, tačnije 100 milijardi dinara više nego što je planirano. Naime, industrija, poljoprivreda, spoljna trgovina, investicije “trokiraju”, dok je država (u “kompletu”, dakle i Republika i fondovi i lokalne samouprave), umesto manjka od oko 25 milijardi dinara, ostvarila višak od 74 milijarde.

RECESIONA POLITIKA VLADE: “Nije dobro da država koja ima nizak rast ostvari fiskalni suficit od čak 3,5 odsto BDP-a”, kaže komentarišući za Novi magazin prvo polugodište 2017. Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i urednik časopisa Kvartalni monitor. “Suficit je opravdan”, dodaje naš sagovornik, “kada je privreda ‘pregrejana’, to jest kada je rast veći od normalnog, što bi u slučaju Srbije značilo 5-6 odsto, i kada je inflacija značajna. Ni jedno ni drugo ne dešava se sada u Srbiji.

SRBIJA SE NALAZI U BERMUDSKOM TROUGLU IZMEĐU DRŽAVNE POLITIKE, RADNIČKIH SINDIKATA I INTELEKTUALNE ELITE 

Nije ovo neki ekonomski “larpurlartizam”, tj. “umiranje u lepoti” ekonomskih zakonitosti, nego ukazivanje na prostu činjenicu da država nije nikakav stvaralac vrednosti, tj. novca. “Suficit znači da je država povukla velika sredstva od privrede i građana – to usporava privredni rast i deluje nepovoljno na privredu. Uzeto je 74 milijarde više nego što je kroz razne usluge vraćeno građanima i privredi, tj. što je potrošeno. To je prorecesiona politika”, zaključuje Arsić.
Doduše, prema Arsićevim rečima, sadašnji deficit delimično je rezultat “povoljnih faktora, pre svega poboljšane naplate poreza”. Ali, sa druge strane, tome je znatno doprinela činjenica, koja nikako nije dobra, da “Vlada svoju politiku nije pravovremeno prilagodila stanju privrede”. Pod tim se podrazumeva najpre što je “nastavila da uzima profit od javnih preduzeća. To je ne samo nepotrebno nego i štetno” ističe sagovornik NM.
Na ime dividendi uzeto je 15 milijardi dinara. “To je moglo da bude iskorišćeno za investicije. Ovako, ispada da je iskorišćeno za “gomilanje para u budžetu”, tj. da bi Vučić mogao da se hvali suficitom. I da obećava veće plate i penzije. Ali, o tom – potom.
Pored toga što je javnim preduzećima nepotrebno oduzeto 15 milijardi dinara, za isto toliko je došlo do podbačaja u javnim investicijama.
Dakle, ako bi se ove dve sume sabrale, suficit bi bio 30 milijardi dinara manji. Što je još važnije, da su ta sredstva iskorišćena za investicije, bruto domaći proizvod bi bio jedan odsto (oko 40 milijardi) veći, naglašava Arsić.
Država svojom politikom može da deluje podsticajno na privredni razvoj, može i da makar ne smeta; naša je, kao što vidimo, izabrala najgoru varijantu – ona je kočničar razvoja.
Investicije su u prvoj polovini godine bile svega dva odsto veće nego prošle. A trebalo bi da rastu pet puta brže, dakle desetak odsto, da bi za nekoliko godina, sa oko 18 prošlogodišnjih, njihovo učešće u bruto domaćem proizvodu dostiglo 25 odsto. A toliko je neophodno da bi Srbija beležila značajnije stope privrednog rasta, što bi joj onda omogućilo da počne da sustiže zemlje centralne i istočne Evrope. One ispred kojih je nekad daleko bila. Srbija, međutim, zaostaje. Jer, u prvom polugodištu ona je ostvarila rast BDP-a od 1,2 odsto, dok je prosek pomenutog regiona gotovo četiri puta veći – 4,2 odsto.
Ne samo što država sprečava razvoj finansijski, ona to radi i politički. Ne samo, dakle, tako što uzima novac za investicije nego i zato što pogoršava poslovnu klimu. “Padu investicija doprineli su izbori za predsednika države”, rekao je Stamenković prošle nedelje na konferenciji za štampu, iz čega je, međutim, pomalo ironično izvukao utešni zaključak da će investicije u drugom polugođu porasti jer u tom razdoblju (bar sada tako izgleda) neće biti izbora. Šalu na stranu, političke turbulencije izgleda posebno pogađaju privatnike jer su, kako ističe urednik MAT-a, “u ukupnim investicijama najviše podbacila ulaganja domaćih privrednika”.

SINDIKALNI MIDERI: Ko je najveći radnički lider u Srbiji? Nikad nećete pogoditi. Pa Vučić, bre, što bi rekla ona devojčica iz reklame za neku televiziju, ako se ne varamo. Vučić se praktično prvi pojavio sa zahtevom – nekom vrstom najave štaviše – da se plate povećaju 10 odsto. Da li će, međutim, toliko i biti tek ćemo videti. Jer, to (navodno) više ne zavisi od njega. Nego od MMF-a? Ne, ne zavisi to čak ni od MMF-a. Nego od predsednice Vlade i ministra finansija, koji treba da izračunaju da li je toliko povećanje moguće, a ako nije – koliko jeste. Dakle – od Ane Brnabić i Dušana Vujovića. Zanimljivo – od jedina dva člana Vlade koji nisu članovi nijedne, pa ni vladajuće, tj. Vučićeve, partije.
I pošto im je Vučić oduzeo priču o povećanju plata (kao što je od demokrata preuzeo priču o evropskim integracijama), sindikalni lideri udarili, a po čemu će drugome nego po – neoliberalizmu.
Lepo je rekao Vladimir Gligorov pre dve sedmice u razgovoru za Novi magazin, citiramo: “Zapravo su svi ti rutinski napadi na liberalne vrednosti neprijatni. Ja ih slušam duže od pola veka – u tom periodu slobode nema, razvoja nema, zapravo se ubrzano ide unazad, a jedini ideološki napredak jeste da sada nisu više krivi liberali nego neoliberali. To je sve neprijatno.” Ili, kako to kaže Ljubomir Madžar: „Srbija je neoliberalna onoliko koliko je Enver Hodžina Albanija bila demokratska“.
Zbilja, zašto sindikati kukaju kad na svojoj strani imaju najmoćnijeg čoveka u zemlji. Šta protiv takvih združenih snaga može nekoliko ekonomista. “Dodatno loše” – da se vratimo na Arsićevu kritiku visokog fiskalnog suficita – “jeste to što postoji namera da se stanje u budžetu iskoristi za povećanje plata i penzija. Govori se čak o 10 odsto, to je dva odsto bruto domaćeg proizvoda, to bi bilo neprimereno. Plate su posledica rasta privrede, a ne uzrok i ne bi trebalo da rastu više od rasta BDP-a”. Na opasku da predsednik Vučić to povećanje opravdava idejom da se privredni rast podstakne povećanom potrošnjom, Arsić upozorava: “Kod nas ograničenje rasta nije na strani potrošnje nego na strani ponude. Drugim rečima, u Srbiji nema neiskorišćenih kapaciteta koje bi aktivirala povećana potražnja, tako da bi povećana potrošnja više doprinela porastu uvoza koji ionako ove godine neočekivano brzo raste. Srbiji su najpre potrebne investicije u nove proizvodne kapacitete”, zaključuje Arsić.
Sindikati, kao mideri, stežu srpsku privredu. “U Španiji ili Francuskoj teže je otpustiti radnika nego razvesti se. U Švajcarskoj ne postoji zakonska minimalna plata. Ali, i plate su veće i nezaposlenost je manja u trećoj nego u prve dve pomenute zemlje”, kaže Slaviša Tasić, profesor na Univerzitetu Meri u Sjedinjenim Državama.

KAKO JE KIŠJUHAS PAO S MARKSA: Ali, da biste investirali potrebne su vam dve stvari. Ne računajući novac, naravno. Dakle, pod pretpostavkom da ste njega nekako (sopstvenom štednjom ili pozajmicom) obezbedili, prvo je sloboda preduzetništva, a drugo sigurnost da vam neko to neće uzeti.

KADA SE GOVORI DA SU U SRBIJI “AFRIČKE PLATE”, ONDA TREBA ZNATI I DA JE SRBIJA PO SLOBODI I VLADAVINI PRAVA TAKOĐE NA “AFRIČKOM NIVOU”

Prema indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije, Srbija se među 180 država nalazi na 96. mestu, ali su od evropskih zemalja iza nje samo Rusija (i Kosovo).
Prema indeksu zaštite svojinskih prava (International Property Rights Index koji izdaje organizacija Property Rights Alliance iz SAD, čiji je partner ovde Libertarijanski klub Libek), Srbija se ove godine nalazi na 110. mestu od 127 rangiranih zemalja, sa 4,04 poena, između Madagaskara i Rusije. Od zemalja regiona slabije su plasirane samo Bosna i Hercegovina (116) i Albanija (118). Posebno je zanimljivo – i zabrinjavajuće, naravno – da je ukupan skor Srbije danas značajno niži od onog koji je zabeležen 2013. kada je iznosio 4,40. Srbija je, dakle, u pogledu zaštite imovinskih prava – nazadovala.
Ali to nisu stvari koje zanimaju (kritičku) inteligenciju u Srbiji. Sto pedeseta godišnjica objavljivanja Marksovog kapitala poslužila je kao povod za takoreći pravu provalu nostalgičarskih članaka, punih nade u neku novu svetsku revoluciju. Najdalje je možda otišao Aleksej Kišjuhas u tekstu “Ima li života na Marksu”.
“Ne postoje ‘pljačkaške privatizacije’ – svaka privatizacija je pljačka. Ne postoje bolji uslovi rada – svaki rad u kapitalizmu je eksploatacija koja nas otuđuje od rada, drugih i od sebe samih. Vlasništvo nije bogomdano, nije kosmički zacementirano već samo društveni odnos između ljudi”, tvrdi ovaj profesor sociologije iz Novog Sada. Baš neprijatno, što bi rekao Gligorov. Dobro, nećemo da kažemo da je posle ovog poziva na “eksproprijaciju eksproprijatora” srpskim biznismenima/tajkunima srce sišlo u pete, ali to svakako nije nešto što pomaže da se odnosi među ljudima u Srbiji urede na principima liberalne demokratije. Drugim rečima – u skladu s načelom vladavine prava.
Možda je suvišno, ali moramo ovde ponoviti reči Slaviše Tasića iz nedavnog intervjua za Novi magazin. “Imamo veliko marksističko nasleđe koje je kapitalizam tretiralo kao zlo i eksploataciju, umesto kao izvor neviđenog napretka koji je podigao svet iz bede i siromaštva. Problem je i što se kapitalizam pogrešno shvata kao nekakav sistem koji treba sprovoditi, dok je u stvari kapitalizam samo nešto što izvire prirodno i spontano kad postoji jedan opštiji zakonski okvir sigurnosti i slobode”, kaže Tasić i zaključuje: “Intelektualna elita je uvek bila donekle protiv kapitalizma jer u čistom kapitalizmu njen relativni položaj slabi. Intelektualci imaju najviše posla i najbolji status kada se država meša u sve, pa su joj onda oni potrebni da osmišljavaju mere i programe, zbog čega su onda važniji i bliži strukturama vlasti. Osim toga, u kapitalizmu se i neki manje školovani, ali preduzimljivi i riziku skloni ljudi na pošten način obogate, što intelektualcima intuitivno smeta”.

NEOILIBERALIZAM: Srbiju davi – da iskoristimo termin koji je bar u Novom magazinu prvi upotrebio Vladimir Gligorov – neoiliberalizam. Drugačije rečeno – novi antiliberalizam. Novi pokret protiv slobode.
Pa kad se govori da su u Srbiji “afričke plate”, onda treba znati i da je Srbija po slobodi i vladavini prava takođe na “afričkom nivou”. I da su plate, tačnije životni standard u najširem smislu – kao i bruto domaći proizvod, da malo uopštimo pomenutu Arsićevu vezu – posledica tog i takvog ranga, a ne obrnuto.

Deficit od jedan odsto idealan za Srbiju

Na pitanje da li je moguće da viška novca bude i na kraju godine, s obzirom na iskustvo iz prošlih godina kada je u decembru suficit pretvaran u deficit, Arsić kaže da je to moguće ako ne bude nekih većih nepredviđenih rashoda, plaćanja starih obaveza i slično. Prema njegovom mišljenju, ipak, Suficit će sigurno biti smanjen jer će se povećati investicija, biće plaćeni neki računi itd. Ali, koliki god da bude (ako bude) suficit, to će, prema Arsićevim rečima, biti “neprimereno stanju privrede. Srbiji bi najviše “odgovarao deficit od oko jedan odsto BDP-a”, naglašava Arsić.

Pare u investicije, ne u budžet

Neprimereno je da se EPS-u i Telekomu uzimaju sredstva, ističe Arsić. “Potpuno je neubedljivo objašnjenje da javna preduzeća nisu sposobna da investiraju. To jest, ako stvarno nisu, onda treba smeniti nesposobno rukovodstvo. Doduše, i smenjivani su, ali su novi bili još gori od starih direktora. Dakle, krivi su kontrolori, tj. političari, odnosno ministri”, smatra Arsić.
Prema rečima našeg sagovornika, za javna preduzeća bi trebalo smisliti neka pravila po kojima bi, recimo, direktori koji naprave kredibilan investicioni plan bili oslobođeni obaveze da uplaćuju profit u budžet. Ko nema dobar plan za investicije mora da uplati profit u budžet, ali bi takav direktor trebalo da bude smenjen, kaže Arsić

Letnje hlađenje privrede

Statistički podaci za jun i jul ne potvrđuju povoljne tendencije iz prvih pet meseci ove godine. Istina, ubrzan je trend rasta ukupne industrijske proizvodnje, ali je to rezultat normalizacije proizvodnje u rudarstvu i elektroprivredi nakon njihovog obrušavanja početkom godine, pri čemu rast elektroprivrede još uvek nije iznad prošlogodišnjeg proseka. Međutim, trend rasta prerađivačke industrije preveden je iz brzorastućeg do skoro stagnantnog.
Pogoršava se i slika spoljnotrgovinske razmene. Izvoz više nema rastući trend, dok uvoz, iako sporije, i dalje raste. Deficit spoljnotrgovinske razmene sada raste, što svakako nije dobro. Konačno, u julu je usporena dinamika zarada i prometa u trgovini na malo. (MAT, septembar 2017)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. septembar 2017.

 

Leave a Comment