Naprednjački lešinari

Novosadski portal Voice doneo je pre neki dan zanimljiv članak o tome kako se novac iz državnog, tačnije iz budžeta lokalnih samouprava, prebacuje u privatne džepove. Reč je o tome da je praktično u isto vreme 15 vojvođanskih opština raspisalo tendere za spaljivanje životinjskog otpada, da su uslovi u svih 15 tendera do u dlaku isti i da se na svih 15 tendera javila samo jedna (privatna) firma, Eko-vet plus iz Vrbasa, osnovana u julu ove godine. Dva (državna) preduzeća, koja se time već godinama bave i koja su dosad sarađivala sa tim opštinama, Napredak iz Ćuprije i Proteinka iz Sombora, na tender se nisu ni javila. Tako je posao vredan 53 miliona dinara (blizu pola miliona evra – pet puta više nego što košta beogradska jelka) otišao u ruke Branislava Radišića, vlasnika pomenute privatne firme. Sam Radišić je pak, pokazuje takođe ubedljivo Voice, izuzetno dobro “konektovan” sa visokim funkcionerima Srpske napredne stranke. Lanac veza, počev od opštinskih čelnika preko direktora Naučnog instituta za veterinarstvo Miroslava Ćirkovića – jednog od 250 potpisnika javne podrške kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, što je Voice takođe otkrio – vodi sve do Siniše Malog, ponosnog vlasnika jelke od 83.000 evra. Ovde ćemo sa opisivanjem ovog lešinarenja po opštinskim budžetima prekinuti jer tekst na adresi www.voice.org.rs sve lepo opisuje, ali ćemo priliku iskoristiti da naglasimo nekoliko stvari. Očigledno je, naravno, da se ovde radi o jednom “zločinačkom poduhvatu” sa elementima više krivičnih dela, ali je pri tome najvažnija njegova “vertikalna dimenzija”. Nisu se, naime, članovi te šarene družine sami dosetili kako da orobe lokalne blagajne nego je to njima naložila – i “naložila” ih – neka viša instanca. Takođe, ni to se nije desilo slučajno; nije ta ideja pala na pamet nekom “desperadosu” iz srednje stranačke nomenklature. To je deo jednog celovitog sistema za pljačkanje imovine građana Srbije.

Koliko duboko i široko ide borba za osvajanje svih položaja, makar i najnižih, sa kojih može da se dejstvuje po građanima, pokazuje još jedan slučaj, opet iz Vojvodine. Naime, u našoj “severnoj pokrajini” takoreći odvajkada postoji običaj biranja “seoskih knezova”, kao što postoje i seoske slave. Naravno, i taj običaj je tokom vremena, kao i slavljenje slava generalno, pretrpeo određenu “modernizaciju”, ali je opstao. To nadmetanje je po pravilu bilo u potpunosti prepušteno lokalnoj zajednici, nije bilo upliva sa strane, ljudi su se sami kandidovali, isticali svoje programe, borba je bila fer i poštena.

Tako je bilo sve dosad. Ove godine, međutim, ti su se izbori izvrgli u svoju suprotnost. Pretnje, pritisci, ucene – nema sredstva (osim golog fizičkog nasilja, bar zasad) koje pripadnici Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića nisu koristili da iz izborne trke izbace kandidate koji nisu bili iz njihove partije. I ljudi su počeli da se povlače, tako da sada praktično svuda pobeđuje SNS. Izuzeci su vrlo retki, a i oni su praćeni, i plaćeni, velikim ličnim žrtvama.

Ovakvih primera “okupacije” ljudskih i materijalnih resursa ima praktično u svim oblastima društvenog života. O tome kako se to radi preko javnih funkcionera, poreske policije, agrarnih subvencija, pravosuđa, tzv. projektnog finansiranja medija… bilo je reči i na ovim stranicama.
Taj i takav sistem mogao je, i morao, da (o)smisli, organizuje i kontroliše samo neko na samom vrhu političke piramide.

Aleksandar Vučić, dakle, nijedan delić vlasti, ni najnižu poziciju u državnoj ili partijskoj hijerarhiji, niti jedan dinar ili evro ne prepušta “slučaju”, za sve se zna šta gde ide. Tako se ne ponaša neko ko stvarno misli da “posle 2022. godine 99 odsto” više neće biti na vlasti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. decembar 2017.

 

Leave a Comment