Moć je u građanima

Intervju Ana Babović, Srbija u pokretu

Pre nego što je pre nekoliko godina otišla u Ameriku, Ana Babović je vodila organizaciju Srbija u pokretu, čiji je inicijator i osnivač bila. U Americi je stekla diplomu mastera javne uprave na Harvardu, gde je bila i glavni asistent i predavač na predmetu Organizovanje kod profesora Maršala Ganca. Pre izvesnog vremena vratila se u Srbiju, odakle upravlja međunarodnom nevladinom organizacijom Mreža za predvođenje promena (Leading Change Network), koja okuplja ljude i asocijacije koje se bave organizovanjem građana i radom na promenama u mnogim zemljama širom sveta. Naravno, i dalje “pokreće Srbiju”.

Često se može čuti da su ljudi u Srbiji apatični i da zato nema promena. Jesu li ljudi apatični ili političke organizacije ne obraćaju pažnju na njihove potrebe?
U poslednje vreme mi se čini da građani dobijaju sve više kritika. Nekada za akciju, nekada za izbor, nekada za apatičnost, zavisi koga pitate. Ja iskreno verujem da u Srbiji nemamo problem apatije kod građana, imamo samo apatiju kao posledicu svega čime smo godinama okruženi. Mislim da se apatija javlja kao posledica nedostatka vere da nešto može da se promeni, odnosno da bilo šta od nas građana zavisi i, konačno, da nema nikoga u koga bismo imali poverenja jer smo već toliko puta iznevereni. To nije problem ili karakteristika našeg naroda nego je posledica onoga čime smo okruženi i činjenice da zaista nema mnogo onih koji obraćaju pažnju na potrebe građana. Moje iskustvo u Srbiji govori da svaki put kada se obratimo ljudima u vezi sa onim do čega je njima stalo, što oni doživljavaju kao problem koji ih muči i što žele da bude rešeno, oni vrlo brzo postaju aktivni, neumorni i sve samo ne apatični.

Imate li nekih dokaza za to?
Evo, recimo, 2014. godine došla sam do saznanja da porodilje u Srbiji čekaju na isplate porodiljskih naknada i do šest meseci. Smatrajući da je to nedopustivo, u okviru Srbije u pokretu, koju sam vodila u to vreme, pokrenula sam kampanju “Pravo za mame”. Svi su nam govorili da je apatija prevelika i da nema šanse da uspemo da uključimo mame sa bebama u bilo kakvu aktivnost. Desilo se upravo suprotno. Kampanjom smo uključili 250 mama sa malom decom. One su aktivno i svakodnevno radile na kampanji kako bi promenile Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Mame su dolazile na naše treninge sa bebama, njihovi partneri su im donosili bebe na podoj dok su one planirale akcije, sa svojim bebama su učestvovale u zajedničkim akcijama i konačno sa bebama odlazile u Skupštinu, na sastanke sa poslanicima kako bi im objasnile značaj ovog zakona. Znači, 250 mama iz cele Srbije izborilo se za to da se ovaj zakon izmeni. Ova kampanja je upravo bila dokaz da građani nisu apatični i hoće da se uključe i bore za stvari do kojih je njima stalo. Dakle, moramo da gledamo šta je ljudima bitno, a ne šta je političarima bitno jer to, nažalost, vrlo često nisu građani.

SVI SU NAM GOVORILI DA JE APATIJA PREVELIKA I DA NEMA ŠANSE DA USPEMO DA UKLJUČIMO MAME SA BEBAMA U BILO KAKVU AKTIVNOST. DESILO SE UPRAVO SUPROTNO. KAMPANJOM SMO UKLJUČILI 250 MAMA SA MALOM DECOM

To je primer iz Beograda. Kakvo je stanje u provinciji, ima li tu pozitivnih primera?
Princip je isti. Bogatstvo Srbije je u neverovatno velikom broju pametnih i strastvenih ljudi. Mi smo uspeli da razvijemo preko 20 zajednica ljudi u različitim gradovima Srbije koji se udružuju da bi rešili probleme do kojih je njima stalo. Na primer, Klub “Mladi u centru” iz Bora, njih preko 150, pokrenuli su kampanju da im se vrati Dom omladine, sakupili su podršku preko 5.500 građana Bora i posle višemesečne kampanje konačno su dobili obećanje predsednika Opštine da će im dati na korišćenje prostor koji im je potreban. U Novom Sadu naš klub se bavi postavljanjem gradskih česmi, u Zaječaru rade na sređivanju “Popove plaže”, u Lazarevcu na izgradnji parka i železničke stanice u Velikim Crljenima itd.

Da li je ovo o čemu govorimo naša specifičnost ili “prepisujemo” recepte iz zemalja sa razvijenijom demokratijom?
Mislite na apatiju ili na organizovanje? U današnje vreme izmišljanje rupe na saksiji nije odraz prevelike inteligencije. Toliko stvari je već smišljeno, isprobano, dokazano kao uspešno ili neuspešno, da se mnogo vremena, energije i truda može uštedeti ako se uči od drugih. U tom smislu organizovanje građana jeste praksa koja je odlika razvijenih demokratskih zemalja, pre svega Amerike, koju dovodimo u Srbiju. Reč je zapravo o praksi kojom organizovanjem građana pomažemo građanima da svoje resurse koriste na takav način da stvore moć koja im je neophodna da bi napravili promenu koju žele. Organizovanje je duboko ukorenjeno u tradiciju američke demokratije, ali daleko od toga da je tamo nastalo. Organizovanje kao praksa počinje skoro od vremena stvaranja društva i vrlo je zastupljeno u različitim verskim i nacionalnim tradicijama, počev od Egzodusa Jevreja preko Stare Grčke, Pokreta za prava crnaca u Americi, Gandija i mnogih drugih. Model organizovanja koji primenjujemo u “Srbiji u pokretu” razvio je profesor Maršal Ganc sa Harvarda i nastao je kao rezultat njegove višedecenijske prakse koja je onda pretočena u model koji se sada predaje na ovom univerzitetu i koji brojni saradnici i studenti profesora Ganca šire svetom.

MI SMO NA PRETHODNIM IZBORIMA U SRBIJI KONAČNO DOBILI KANDIDATA KOJI JE POČEO DA PODSEĆA GRAĐANE DA JE MOĆ U NJIMA I DA ZAJEDNO MORAMO NEŠTO UČINITI. IPAK, NEDOSTAJALE SU OSTALE DVE KOMPONENTE: GRAĐANI NA TERENU I JASAN PLAN PROMENA ZA KOJI BI LJUDI MOGLI DA SE ZALOŽE

Da li je to imalo praktičnu primenu na najvišem političkom nivou?
Apsolutno, model je primenjivan u brojnim primerima izbornih kampanja u Americi, kako na lokalnom tako i na federalnom nivou. Ipak, najveći uspeh i dokaz da model radi bila je kampanja Baraka Obame 2008. godine, koja je u potpunosti bila postavljena kroz model organizovanja građana. Ona je okupila nekoliko miliona građana u strukturu koja je omogućila njegovu pobedu.

A izvan Amerike, u Evropi, koja nam je bliža?
Najsvežiji i svakako najzanimljiviji primer bila je nedavna predsednička kampanja Emanuela Makrona, koji je sada kao što znamo predsednik Francuske.

U oba slučaja imali smo gotovo političke autsajdere koji uspevaju da pobede ozbiljne političke protivnike. Šta je dovelo do uspeha ovih kampanja?
Glavna karakteristika ovih kampanja je da su one od samog početka imale fokus na građane; građani su bili njihova glavna motivaciona i pokretačka snaga. To su oni građani koji su želeli da se postojeće stanje promeni, koji su, kao što sam već rekla, imali konkretne probleme čije su rešenje želeli i koji su bili lično motivisani da kampanja uspe. Onda su oni uključivali druge, istim razlozima motivisane građane. Ono što je najvažnije jeste da rešenje problema nije bilo nuđeno samo kroz kandidata. Nije nuđena lažna nada. Kandidat je bio personifikacija rešenja, ne kao mesija nego kao običan čovek, a ljudima je probuđena nada da se ti problemi mogu rešiti ako oni svi zajedno učine nešto.
Dakle, tri su elementa potrebna, građani, lično i volonterski motivisani, kao nosioci kampanje, shvatanje da je moć u građanima i da oni zajedno mogu da naprave promenu i, na kraju, kredibilan kandidat sa jasnim planom promena. Ovo su tri veoma važna elementa i jedan bez drugog ne mogu. Mi smo, recimo, na prethodnim izborima u Srbiji konačno dobili kandidata koji je počeo da podseća građane da je moć u njima i da zajedno moramo nešto učiniti. Ipak, nedostajale su ostale dve komponente: građani na terenu i jasan plan promena za koji bi ljudi mogli da se založe.

Kad smo se već, na kraju, vratili u Srbiju, ovde se često kao veliki problem ističe odvojenost politike od građana. Između ostalog i zato što birači ne glasaju direktno za svoje predstavnike nego za partije. Vi ste se zalagali da se to promeni, ali nije uspelo, zašto?
Duboko verujem da je jedan od najvećih problema politike u Srbiji danas to što nema direktne odgovornosti poslanika i političara prema građanima. Biramo liste koje su uređene u skladu sa političkom podobnošću prema liderstvu partije, a ne prema građanima. Samim tim poslanici su odgovorni samo lideru stranke i gledaju da rade stvari koje će pojačati njihovu poziciju u odnosu na vrhušku, a na građane ne misle previše. To mora da se promeni jer je ovako neodrživo, neefikasno, svodi se na politikantstvo, nepotizam i korupciju. Mi smo poveli kampanju “Biram koga biram”, čija je ideja bila da pre svega približi građanima funkciju poslanika, koja je njihova uloga u društvu i zašto je važno da ih biramo direktno. Možemo reći da je rezultat dosad takav da građani polako počinju ovo da shvataju i da sve više kontaktiraju poslanike s pitanjem šta će i na koji način da urade da bi rešili neki njihov problem. Naravno, trenutnoj političkoj eliti ne odgovara promena postojećeg sistema, tako da će na tome morati još da se radi.

POSLANICI SU ODGOVORNI SAMO LIDERU STRANKE I GLEDAJU DA RADE STVARI KOJE ĆE POJAČATI NJIHOVU POZICIJU U ODNOSU NA VRHUŠKU, A NA GRAĐANE NE MISLE PREVIŠE

Šta bi trebalo da se uradi da se provincija probudi ili treba probuditi i Beograd?
U zemljama kao što je naša, u kojoj ljudi žive gotovo na granici siromaštva i svakodnevno vode borbu za goli opstanak, mnogi naravno i ne razmišljaju o angažovanju već samo o tome kako da prežive. To je naravno prirodno, ali i potpuno pogrešno. To je takoreći “vrzino kolo”, nema boljeg života bez našeg angažovanja. Moramo preuzeti odgovornost za svoje živote. U tom smislu, ljudi koji to shvataju počinju da se organizuju i onda oni pokreću druge ljude. I da, nema tu podele na Beograd i provinciju, mi smo svi jedna zemlja i moramo se svi buditi i boriti zajedno.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 26. oktobar 2017.

 

Leave a Comment