Leva skretanja

Obrazovanje i nejednakost

Obrazovni sistem u Srbiji naklonjen je bogatima, a neprijateljski raspoložen prema siromašnima. To je, u jednoj rečenici, zaključak koji se na temu “obrazovanje i nejednakost u Srbiji” izvodi u člancima nedavno objavljenim na onlajn platformi MONS (Monitoring socijalne situacije u Srbiji), koju su nedavno pokrenuli Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN) i SeConS grupa za razvojnu inicijativu. Ali, koliko god prezentirani nalazi bili tačni i vredni, toliko njihovo objašnjenje prosto vrvi od (ideoloških) stereotipa i predrasuda. Te eventualno formulisanje obrazovnih politika na osnovu tih zaključaka može biti kontraproduktivno, pa čak i opasno. Po najsiromašnije, pre svega, razume se.
Deca bogatih i obrazovanih roditelja završavaju bolje škole i time ostaju u višim društvenim slojevima, dok su šanse dece siromašnih i neobrazovanih roditelja da završe dobre škole znatno manje, što ih drži u nižim društvenim slojevima. Ne radi se samo o tome da je to nepravedno (što može rađati razne lične frustracije sa daljim negativnim i pojedinačnim i društvenim efektima) nego je i ekonomski neefikasno pošto mnogi resursi jedne zajednice sakriveni u njenim ljudskim potencijalima ostaju neiskorišćeni, što naciju u celini čini slabije razvijenom. To važi za ceo obrazovni sistem, od njegovog dna do vrha, tj. od predškolskog, preko osnovnog i srednjeg, do visokog obrazovanja.

OD KOLEVKE: “Segregacija” počinje još od dečjih vrtića. “Predškolsko vaspitanje i obrazovanje češće pohađaju deca obrazovanih, zaposlenih i bogatijih roditelja iz gradskih sredina, a ređe deca manje obrazovanih, nezaposlenih i roditelja iz seoskih sredina. Jednom rečju, ovim sistemom manje su obuhvaćena deca kojima je on mnogo potrebniji”, piše u analizi MONS-a (kako ćemo zbirno, radi lakšeg praćenja, nazvati objavljene tekstove).
U stvari, ovde najpre treba istaći podatak da generalno u Srbiji svega dve trećine dece do pet godina ide u vrtiće, dok je u Evropskoj uniji predškolskim obrazovanjem obuhvaćeno 85 odsto najmlađih. “Kod mlađe dece obuhvat je još manji: 51 odsto kod četvorogodišnjaka i 46 odsto kod trogodišnjaka… Posebno je loša situacija sa obuhvatom dece iz nižih slojeva i seoskih područja i dece nezaposlenih roditelja, a to su upravo deca kojoj je predškolsko vaspitanje i obrazovanje najpotrebnije”, konstatuje MONS.
Istini za volju, država je pokušala da propisima pomogne najsiromašnijima. “Prema zakonu, 80 odsto cene predškolskog programa pokriva država, mada u stvarnosti roditelji učestvuju sa 33 odsto ekonomske cene. Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom predviđeno je regresiranje troškova boravka dece iz osetljivih grupa i materijalno ugroženih porodica u predškolskim ustanovama (čl. 25), a lokalne samouprave obezbeđuju svojim budžetom sredstva za sprovođenje ove mere. Osim toga, lokalne samouprave imaju još niz programa, kao što su jednokratna materijalna pomoć, regresiranje prevoza, troškova letovanja, stipendije i sl., kojima podržavaju školovanje dece iz osetljivih grupa i dece nižeg socio-ekonomskog statusa”. Problem je, međutim, što se ovi propisi ne sprovode već, štaviše, i otvoreno krše – recimo u vrtićima prioritetnim smatraju zaposlene roditelje jer njima nema ko da čuva decu, pa njih prvo i upisuju, a ne decu iz “osetljivih grupa”, tj. siromašnu i/li romsku decu. Tako da, kako stoji u MONS-ovoj analizi, “ne samo da u obdaništa češće idu deca iz porodica sa višim socio-ekonomskim statusom već država i subvencioniše cenu te usluge, tako da oskudni resursi koji su na raspolaganju državi za smanjivanje nejednakosti u obrazovanju odlaze najbogatijim stanovnicima Srbije”.

ĐAČKO DOBA: U osnovnoj školi đaci sa boljom porodičnom zaleđinom odmaknu drugim svojim vršnjacima čak za dve godine. Naime, kako navodi MONS, PISA testovi su pokazali da među decom najnižeg socio-ekonomskog statusa ima čak 55 odsto funkcionalno nepismenih i samo sedam odsto s najvišim postignućima, dok među decom s najvišim socio-ekonomskim statusom ima (iznenađujuće visokih – što dovodi u pitanje obrazovni sistem, ali o tome malo kasnije) 24 odsto funkcionalno nepismenih i isto toliko s najvišim postignućima. “Razlika među njima je jednaka dvema godinama školovanja. Dakle, ovde se pokazuje kako obrazovni sistem od dece iz nižih slojeva traži investiranje resursa koje oni i njihove porodice nemaju, a to su ekonomski i kulturni kapital, i tako ih još jednom stavlja u nejednak položaj”, poručuje MONS.
To što je počelo u vrtiću nastavlja se i kroz srednju školu. “Deca iz nižih društvenih slojeva ređe upisuju gimnazije i nastavljaju školovanje ka fakultetu nego deca iz porodica sa višim socio-ekonomskim statusom. Šanse najuspešnijih učenika iz nižih slojeva da upišu gimnaziju su 3,1 puta manje u odnosu na prosek, a šanse najuspešnijih učenika iz viših slojeva su 2,6 puta više od proseka. Pošto je reč o najuspešnijim učenicima, to nije posledica nedostatka znanja i veština. Deca nižeg socio-ekonomskog statusa biraju srednje stručne škole, čak i kada imaju dobar uspeh, jer im one omogućavaju brzi izlazak na tržište rada i skraćuju proces obrazovanja, time smanjujući ukupne troškove za obrazovanje”, kaže MONS. Ovde još treba dodati podatak da 15 odsto dece koja završe osnovnu školu uopšte ne upiše srednju, kao i da je, prema “pesimističkim” prognozama, još toliko ne završi. Opet je, naravno, pre svega reč o seoskoj (siromašnijoj) ili romskoj (“po definiciji” siromašnoj) omladini.

VIA BEZ ROMA: “Prirodno” je, na kraju, da se ova tendencija produži i na visoke škole i fakultete. “Deca iz nižih socio-ekonomskih slojeva imaju mnogo manje šanse da završe fakultet: dete čiji je otac bez škole ima pet puta manje šanse da bude student u odnosu na dete čiji je otac završio srednju školu i 18 puta manje šanse u odnosu na nekoga čiji je otac završio fakultet”.

ŠKOLSKI SISTEM U SRBIJI JE LOŠ ZATO ŠTO JE PRILAGOĐEN NASTAVNICIMA I NJIHOVIM POTREBAMA (ODRŽAVANJA STATUS QUOA), A NE UČENICIMA I DINAMIČNOM SVETU U KOJEM ONI ŽIVE

Takođe, među studentima ima veoma malo Roma. Dok je njihov udeo u studentskoj populaciji 2010. godine bio manji od 0,1 odsto (sasvim precizno, iznosio je 0,09 odsto), tj. nešto preko 200 studenata, u opštoj populaciji ima dva odsto Roma. Dakle, “udeo Roma u studentskoj populaciji je 20 puta manji od udela u opštoj populaciji. Ako bismo uzeli u obzir činjenicu da je romska populacija mlađa od opšte populacije (28 prema 42 godine), njihov udeo u mlađim kohortama (to jest, onim u kojima su učenička i studentska populacija) još je veći, pa je prema tome i stepen podzastupljenosti veći”, konstatuje MONS.
“Svi ovi podaci pokazuju kako se srpski obrazovni sistem na nekoliko ključnih tačaka zatvara za decu iz nižih društvenih slojeva: ona ređe pohađaju predškolsko vaspitanje i obrazovanje i ne dobijaju podršku, koju njihove porodice ne mogu da im obezbede, ređe upisuju srednje škole koje vode na fakultete i, konačno, ređe upisuju i završavaju fakultet”, zaključuje se u analizi MONS-a.

KRIVA PISA: Šanse siromašnih da steknu kvalitetno obrazovanje smanjuje činjenica da veliki broj đaka u Srbiji pohađa dopunsku i dodatnu nastavu. U tim “vanškolskim aktivnostima” učenici iz Srbije učestvuju više nego njihovi vršnjaci u uspešnim obrazovnim sistemima. Naime, “više od jedne trećine srpskih učenika pohađa dodatne časove, a više od jedne četvrtine pohađa dopunske časove. Jedan od razloga zašto je deci potrebna dopunska nastava pokazuje se u nalazima PISA studije: časovi maternjeg jezika u Srbiji traju u proseku 145 minuta nedeljno, dok učenici u zemljama OECD imaju 217 minuta časova maternjeg jezika. Prosečan nedeljni fond časova matematike u Srbiji iznosi 155 minuta, a u državama OECD 214 minuta”, navodi MONS podatke iz svog istraživanja.
I nastavlja: “Pošto ne dobijaju dovoljnu podršku od obrazovnog sistema, mnogi roditelji okreću se plaćanju individualnih privatnih časova. Srbija spada u zemlje sa visokim udelom privatnih časova. Međutim, tu vrstu podrške najmanje koriste upravo deca kojoj je to najpotrebnije: Romi, deca iz seoskih sredina i siromašnih porodica i sl . Očekivano, ova praksa je raširenija kod učenika višeg socio-ekonomskog statusa (53 odsto) u odnosu na one iz nižih slojeva (32 odsto). Kod nas je razlika između procenata dece iz viših i nižih slojeva koja koriste privatne časove veća nego u zemljama OECD: 21 naspram 14 odsto. Ova razlika je manja u većini evropskih zemalja sa uspešnim obrazovnim sistemima.
Plaćanje privatnih časova je visok izdatak i na njih se troši više od polovine prosečnog porodičnog budžeta za obrazovanje. Nejednakosti se manifestuju i pojačavaju i kroz druge vannastavne aktivnosti. Sociološka istraživanja pokazuju da 29 odsto dece mlađe od 15 godina pohađa privatne časove stranog jezika, a 35 odsto trenira neki sport. Pohađanje dodatnih aktivnosti u najjačoj je vezi sa kulturnim kapitalom, obrazovanjem roditelja i prihodima. Deca stručnjaka i umetnika učestvuju u većem broju aktivnosti i provode u njima više sati nedeljno nego deca radnika i službenika, tako da se njihove šanse u obrazovnom sistemu i kasnije na tržištu rada povećavaju”.

MARKSIZAM: Koliko god opis situacije bio ubedljiv i zasnovan na činjenicama, toliko je objašnjenje tog stanja prilično proizvoljno i neutemeljeno.
“Prva stvar koja se promenila”, kaže se u eksplanatornom delu studije, “odnosi se na to čemu služi škola. Uvek je škola spremala za posao, ali je spremala đake i studente i za život u zajednici. Danas ova građanska dimenzija postaje sekundarna, a obrazovanje se sve više posmatra kao jedna komponenta ekonomskog sistema – kao sistem koji obrazuje radnike za tržište rada, a ne građane spremne da učestvuju u javnom i političkom životu svoje zajednice”.
To da je škola “spremala đake i studente za život u zajednici”, najblaže rečeno, nema veze sa istinom, osim ako se pod tim ne podrazumeva predmet poput osnova marksizma i samoupravnog socijalizma i slični. Ali, i bolje što je tako, tj. što škola nije radila to što MONS tvrdi da jeste jer je ta zajednica bila utemeljena na neliberalnim i nedemokratskim principima, pa bi obrazovanje u “duhu” te i takve “zajednice” služilo teškom ideološkom, a može biti i kakvom drugom, još zloćudnijem, nasilju.
Takođe, bilo bi dobro da današnja škola đake i studente sprema za tržište rada. Ali to naprosto nije tačno jer tržište rada pati od teškog deficita kadrova. A čak i oni koji završe “adekvatne škole”, recimo ekonomske i pravne, ali i tehničke, zapravo ne nauče ono što se na tržištu rada traži, tj. što preduzećima i ustanovama u kojima će se sutra zaposliti zaista treba.

UPRAVO ZATO ŠTO JE ŠKOLSTVO ETATIZOVANO I DOGMATIZOVANO, ŠTO JE OKRENUTO SEBI, ONO NE BRINE O POTREBAMA NI (TALENTOVANIH I VREDNIH) POJEDINACA, NITI ZAJEDNICE (NI PRIVREDNE NI KULTURNE), NITI ZA SOCIJALNO UGROŽENE GRUPE

No, već iz citiranog pasusa može se videti šta je zapravo glavna MONS-ova meta – “privatizacija obrazovanja” i “neoliberalne promene”. “Kvalitet sistema obrazovanja u Srbiji urušava se zbog reformi koji su inspirisane neoliberalnim politikama”, kaže se izričito na jednom mestu. Šta ima “neoliberalno” u tome da ljudi stiču znanje koje će im omogućiti da nađu posao od kojeg će moći da žive. To je pre svega razumno, kakav god mu posle epitet prišili. Pri čemu se, naravno, znanje i veštine moraju menjati i prilagođavati novonastalim uslovima (koji se, kao nikada u ljudskoj istoriji, brzo menjaju, tako da i formalno obrazovanje, tj. diploma, sve manje znači). Problem s našom školom je upravo u tome. Školski sistem u Srbiji je loš zato što je prilagođen nastavnicima i njihovim potrebama (održavanja status quoa), a ne učenicima i dinamičnom svetu u kojem oni žive.
MONS “neoliberalizam” pronalazi čak i u tako običnim stvarima kao što je potreba da se kvalitet rada škola, što znači kvalitet obrazovnog sistema – meri. “Time što je država počela da objavljuje podatke o uspehu đaka u osnovnim školama redukovan je kvalitet obrazovnih ustanova na jednu dimenziju obrazovnog procesa – školski uspeh đaka i, posredno, kvalitet upisanih đaka. Direktna posledica toga je da se škole nalaze u ’trci ka dnu’ u pogledu kriterijuma ocenjivanja: ocene su nediskriminativne i neobjektivne”, tvrdi MONS.
To je kao kada bismo rekli da nam ne trebaju zakoni koji zabranjuju krađu zato što lopovi krše ta pravila. Pa sad, umesto da se traži sprovođenje zakona koji zabranjuje krađu, traži se ukidanje samog tog zakona. Kao kada bi, recimo, bila doneta odluka da prepisivanje na ispitu više ne bude zabranjeno zato što pojedinci uprkos zabrani – prepisuju. Ili kada bismo PISA testove okrivili za loše rezultate naših đaka.
Dakle trka ka dnu – ukoliko je ima mada je ona, sudeći po ovim člancima, najizraženija na univerzitetu – nije posledica “neoliberalizma” nego činjenice da država nije radila svoj posao, tj. kontrolisala obrazovni sistem koji je u njenom “vlasništvu”. A da je zaista došlo do “marketizacije”, kao što misle MONS-ovi autori, onda bi se škole trudile da privuku dobre đake, između ostalog i tako što bi za one iz siromašnih porodica obezbeđivale donatore i sponzore. Jer, osnovno marketinško pravilo kaže da nema tog marketinga koji može prodati loš proizvod.
Branko Milutinović, suvlasnik IT firme Nordeus čija je vrednost od nule narasla na milijardu evra, na naučnom skupu “Nauka, privreda i društvo”, održanom pre nešto više od godinu dana (početkom juna 2016) u Srpskoj akademiji nauka, rekao je između ostalog sledeće: “Problem je što naš obrazovni sistem mnogo kaska za onim što se radi u svetu, a još više kaska za onim što treba da se radi”.
Bilo bi dobro da je škola prilagođena tržišnim kriterijumima i da školuje ljude za preduzetništvo, ali nije. Naprotiv, naš školski sistem je prepun zastarelih nastavnih programa i metoda. A sad vidimo da ni oni koji bi trebalo da ih promene nisu mnogo svežiji.
U jednom su autori ove studije ipak u pravu – kad kažu da su “otpori ovom procesu neoliberalizacije obrazovanja jaki, posebno među profesionalnim zajednicama”. To je nesumnjivo tačno. Prosvetna zajednica je učinila sve što je mogla da spreči modernizaciju školskog sistema, da zadrži svoje privilegije (recimo, poprilično je iskompromitovala učešće roditelja u školskim odborima tvrdeći da oni nisu zainteresovani za obrazovanje svoje dece, čemu komentar i nije potreban) i održi “pređašnje stanje”. Tako da se obrazovni sistem praktično nije promenio, evo, već pola veka. Upravo zato što je školstvo etatizovano i dogmatizovano, što je okrenuto sebi, ono ne brine o potrebama ni (talentovanih i vrednih) pojedinaca, niti zajednice (ni privredne ni kulturne), niti za socijalno ugrožene grupe.

Novo tržište

“Pored toga što stotine hiljada dece svakodnevno ide na privatne časove i treninge van škole, roditelji danas plaćaju sve brojnije i skuplje udžbenike, radne sveske, čitanke, lektiru i druga nastavna sredstva. Tako su promene tradicionalne javne škole dovele do rasta jednog novog tržišta vrednog nekoliko stotina miliona evra: tržišta privatnih pružalaca obrazovnih usluga, bilo da je reč o nastavnicima, privatnim školama jezika, privatnim školama ili izdavačima udžbenika, pružaocima rekreativnih usluga i dr.” (MONS)

Rodna segregacija

“Rodna segregacija se ispoljava kroz izrazito malu zastupljenost devojaka u oblastima studija koje su povezane sa boljim uslovima zapošljavanja i većim zaradama (npr. informatičkih tehnologija, inženjerstva) i velikom koncentracijom u oblastima socijalnih usluga, društvenih nauka i umetnosti, koje ih uglavnom usmeravaju prema radnim mestima s manjim zaradama.” (MONS)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2017.

 

Leave a Comment