Leto Vučićevog (ne)zadovoljstva

Politička ekonomija

Bilo je to ovako. “Bio bih nezadovoljan svakim drugim rezultatom osim rastom BDP-a od najmanje tri odsto u 2017. godini”. To je početkom prošle godine (na Pinku) rekao tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Sada je međutim nezadovoljan što ga se na to podseća. I nije ljut – na sebe valjda, pre svega, to bi bilo logično – što je Srbija po stopi rasta gotovo najgora u regionu (iza nje je samo Makedonija) nego je ljut na one koji mu zbog tog lošeg rezultata zameraju.
Štaviše, prema sebi je bio – videlo se to lepo (u petak, 1. septembra) u centralnoj informativnoj emisiji državne televizije – blag i pun razumevanja. Pa je tako, s jedne strane, pokazao zadovoljstvo rastom od 2,5 odsto, koliko će, prema sadašnjim računicama, biti ostvareno ove godine (mada, videćemo da li će i toliko biti), a sa druge strane izrazio nezadovoljstvo što se u javnosti ističu samo negativne stvari, a one pozitivne se ne vide. Kao što je, recimo, činjenica da je Dušan Vujović dobio priznanje Svetske banke i MMF-a kao ministar finansija godine u centralnoj i istočnoj Evropi. Uzgred, objavljujući tu vest pre nego što je ona zvanično saopštena, Vučić je na neki način ukrao slavu Vujoviću. Njega je gurnuo u drugi plan, a sebe stavio u centar pažnje. Nema mnogo ljudi koji su spremni da urade tako nešto.
Posebno je pak predsedniku Srbije bilo krivo što se, po njegovom mišljenju olako, prelazi preko uspešno okončane sedme revizije aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom i laskavih ocena koje Srbija dobija za izvedenu fiskalnu stabilizaciju.

NEPLANIRANI SUFICIT, UKOLIKO NIJE POSLEDICA NEPREDVIDLJIVIH OKOLNOSTI, NEPOŽELJAN JE KOLIKO I DEFICIT

VIŠAK SUFICITA: Fiskalna stabilizacija je nesumnjivo dobra stvar i značajan uspeh. Ali nije dobro kada se u njoj pretera, pa državna kasa postane puna, a privredna ostane prazna. Odnosno, uspeh bi bio veći da je ona postignuta smanjenjem rashoda (kao što je i bilo predviđeno) umesto povećanjem prihoda. Takođe, bilo je predviđeno i da sređivanje državne blagajne bude praćeno sređivanjem čitavog javnog sektora, naročito državnih preduzeća, ali su te reforme takoreći potpuno izostale.
Kako, naime, tvrdi Fiskalni savet, “fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine, koje su opravdano bile usmerene na smanjenje previsokih javnih rashoda”. Jer ostvareno je “tek oko polovine planiranih ušteda”, dodaje FS i zaključuje: “Fiskalnu konsolidaciju zapravo je spasla iznenađujuće dobra naplata javnih prihoda, koji će u 2017. biti za oko 1,4 milijarde evra veći u odnosu na inicijalne projekcije – čime su više nego nadoknađene sve propuštene uštede.” Pri čemu je, kako to kaže Vladimir Gligorov u intervjuu u prošlom broju NM, i do ušteda došlo na pogrešan način, tj. smanjenjem plata i penzija, umesto “da se štedi na subvencijama i drugim vidovima transfera”, čime bi se, smatra Gligorov, izbegli nepovoljni uticaji po privredni rast. Od čega, kao što vidimo, Srbija baš hronično pati
Vučić, čini se, posebno voli da ističe taj višak u budžetu. “Pošto ćemo imati višak novca, obradovaćemo i penzionere”, rekao je pre neki dan. To, međutim, da se opet pozovemo na Gligorova, kada je reč o državnim finansijama uopšte nije poželjna stvar. “Ako ste planirali deficit, a ostvarili ste suficit, dok je podbacio privredni rast, to znači da ste ili pogrešno projektovali fiskalnu politiku ili je niste realizovali – recimo ne potrošivši novac koji je potreban za ulaganja. Ljudi greše videći u državnom budžetu isto što i u budžetu preduzeća – deficit je gubitak, a suficit je profit. Ali država nije preduzeće i nema profit za cilj. Tako da je neplanirani suficit, ukoliko nije posledica nepredvidljivih okolnosti, nepoželjan koliko i deficit”, ističe Vladimir Gligorov.

MANJAK REFORMI: Predsednik Vučić, kao što je rečeno, posebno nije zadovoljan time što se govori o slabom privrednom rastu, umesto da se govori o pozitivnim ocenama MMF-a. No, ovde je možda pre svega potrebno jedno razjašnjenje. Ispit se, naime, može položiti sa slabom šesticom, a može i sa desetkom ko grad. Zašto se “najbolji student Pravnog fakulteta ikad” (dekan Sima Avramović) danas zadovoljava time da se jedva provuče? Jer, MMF je svaki put dosad, pa i ovom prilikom, uz pohvalu rezultatima ostvarenim na planu smanjivanja fiskalnog deficita, isticao da reforma javnog sektora mnogo kasni, te da je to preduslov kako za održivu stabilizaciju srpske privrede, tako i za dugoročniji veći ekonomski rast. To što na tome možda nije insistirao, posledica je sadržine njegovog mandata, odnosno, kako kaže Gligorov, MMF “preporučuje da se stabilizacija iskoristi kako bi se reformisala privreda, ali ako vlasti to neće, to su takozvani strukturni uslovi čije se neispunjavanje notira i ide se dalje”.
Upozorenja pak na negativne posledice izostanka “strukturnih reformi” ima koliko hoćete. Recimo, u referatu za ovogodišnji “biznis forum” na Kopaoniku “ekipa” iz Fiskalnog saveta (Petrović, Brčerević, Minić) kaže: “Reformski ciljevi ni izbliza nisu ostvareni, zbog čega i dalje prete isti fiskalni rizici koji bi u narednim godinama mogli praktično da ponište sve dosadašnje rezultate fiskalne konsolidacije. To se naročito odnosi na kašnjenje reformi javnih preduzeća i završetak privatizacije državnih preduzeća iako je to bio jedan od osnovnih ciljeva započete fiskalne konsolidacije.”

BILO BI BOLJE DA JE FISKALNA STABILIZACIJA POSTIGNUTA SMANJENJEM RASHODA (KAO ŠTO JE I BILO PREDVIĐENO) UMESTO POVEĆANJEM PRIHODA 

Autori dalje konstatuju da su Železnice Srbije jedino javno preduzeće koje je koliko-toliko odmaklo u reformama, da se “suštinske reforme u EPS-u odlažu već godinama”, dok je Srbijagas i dalje talac preduzeća koja ne plaćaju za preuzeti gas (Petrohemija, Azotara, MSK i druga), pa je “samo pitanje trenutka kad će se u Srbijagasu ponovo javiti problemi s likvidnošću, što će zahtevati izdavanje nove garancije za zaduživanje ovog preduzeća – bez obzira na to što se država eksplicitno obavezala da to više neće činiti”. U radu se takođe ističe da se “nakon prvog i ohrabrujućeg talasa rešavanja statusa preduzeća u privatizaciji 2015. godine, čini da je taj proces u 2016. potpuno zastao (ako izuzmemo prodaju Železare Smederevo kineskoj kompaniji Hestil). Za preostala preduzeća iz ove grupe (RTB Bor, Galeniku, Resavicu, Simpo i dr) još uvek se ne nazire održivo rešenje, pa se fiskalni rizik usled njihovog lošeg poslovanja povećava”.
Kao mali kuriozitet može se navesti i to da je autorska trojka pokazala izvesnu sposobnost predviđanja, upozorivši da “poseban rizik predstavljaju potencijalni troškovi po osnovu sporova koje država gubi pred međunarodnim sudovima”. Upravo se to desilo protekle sedmice, kada je stigla presuda Međunarodne arbitraže u Ženevi da će država na ime dugova RTB Bora grčkom biznismenu Mitilineosu morati da plati oko pet milijardi dinara.
Sve u svemu, “ukoliko se ne ubrza rešavanje nagomilanih problema u nereformisanom javnom sektoru, pre svega u javnim i državnim preduzećima”, zaključuju Petrović, Brčerević i Minić, ti “troškovi bi mogli da se prevale na budžet i veoma lako ponište dosad postignute rezultate”.

BUBA U UHU: Pošto od najavljene plate od 500 evra nema ništa, Vučić sad obećava – 600 evra. Umesto reformi, Vučić je krenuo da najavljuje povećanje plata u javnom sektoru i penzija, oduzimajući na taj način premijerki Ani Brnabić posao i ovlašćenja. Tačnije, ostavljajući joj da izračuna da li će to biti osam, devet ili 10 odsto, koliko je on naveo da bi povećanje moglo iznositi.
Mada, kad smo već kod najava, da se vratimo na početak ovog teksta i podsetimo da je (tada premijer) Vučić istovremeno sa “izjavom nezadovoljstva” svakim rastom BDP-a manjim od tri odsto, izjavio i da “očekuje da prosečna plata u Srbiji 2017. godine bude 500 evra”. Sada izražava zadovoljstvo činjenicom da aktuelna prosečna plata iznosi oko 405 evra i obećava da će ove dve poslednje cifre do kraja godine promeniti mesta, tj. da će prosečna zarada biti 450 evra. A “posle narednog povećanja”, dodao je Vučić, “biće i preko 500 evra”. Kada će biti to naredno povećanje, međutim, nije rekao. Izgleda da je nešto u međuvremenu naučio.
Na kraju, da rezimiramo. U januaru 2016. Aleksandar Vučić je govorio kako će biti nezadovoljan ako 2017. privredni rast bude manji od tri odsto, a prosečna plata manja od 500 evra. Ni jedno ni drugo se, kao što je već sada jasno, neće ostvariti. Ipak, Aleksandar Vučić se u avgustu 2017. niti kaje niti izražava nezadovoljstvo. Naprotiv. Štaviše, sada je podigao lestvicu, pa govori o privrednom rastu od četiri odsto i plati od 600 evra. Prvo već dogodine, a drugo, doduše, ne zna se kad, ali važno je da se i ta buba ubaci narodu u uvo.

U JANUARU 2016. ALEKSANDAR VUČIĆ JE GOVORIO KAKO ĆE BITI NEZADOVOLJAN AKO 2017. PRIVREDNI RAST BUDE MANJI OD TRI ODSTO, A PROSEČNA PLATA MANJA OD 500 EVRA. NI JEDNO NI DRUGO SE, KAO ŠTO JE VEĆ SADA JASNO, NEĆE OSTVARITI. IPAK, ALEKSANDAR VUČIĆ SE U AVGUSTU 2017. NITI KAJE NITI IZRAŽAVA NEZADOVOLJSTVO 
Stari dugovi, nove obaveze

“Analiza budžeta Republike Srbije za 2017. otkriva da vraćanje starih dugova javnih i državnih preduzeća (nastalih do 2015) čini najveći deo planiranog fiskalnog deficita u ovoj godini. U ukupnom zbiru, ovi rashodi dostigli su iznos od oko 40 milijardi dinara ili 0,9 odsto BDP-a, dok je planirano da ukupan fiskalni deficit bude 75 milijardi (1,7 odsto BDP-a). Ubedljivo najveći deo ovih rashoda potiče od aktiviranih garancija Srbijagasa (oko 200 miliona evra), a tu su i Železnice Srbije (35 miliona evra), Er Srbija i Galenika (po 10 miliona evra), Železara Smederevo (pet miliona evra), subvencija za RTB Bor (dve milijarde dinara) itd.” (Petrović, Brčerević, Minić)

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 7. septembar 2017.

 

Leave a Comment