Lažni car Lazar Mali

Danas više niko, sem valjda našeg premijera – nadamo se, ipak, samo po službenoj dužnosti – ne veruje da ima ikakvog smisla dovesti stranu kompaniju pa da naša država iz šupljeg budžeta plaća plate radnicima – kakvo je to zapošljavanje! – ali se iz tih “čikaških zamki” sada ne može lako napolje. Kao lisice na rukama su. Što se više otimaš, one više stežu. Moraš biti Aleksis Cipras ili Viktor Orban pa da obrate pažnju na tvoju viku. Moraš biti državnik. Ko da pusti dobrovoljnog davaoca krvi koji ne ceni svoju životnu tečnost. To ide do poslednje kapi. Dobro, dođe neki Džefri Saks pa vam pušta krv. Bar izgleda kao ozbiljan doktor. Ali dati se u ruke Lazaru Krstiću, to mora biti u poslednjoj fazi ludila

Sećate se Bože Đelića. Došao je iz svoje ništavnosti, uradio ono za šta su ga poslali, napunio svoj buđelar, i vratio se u svoju ništavnost. Šta ste posle čuli o tom velikom reformatoru Srbije? Objaviše li neke, bar provincijske francuske novine, neku reč o tom “geniju sa Sorbone” koji je, kako se reče nama, pomogao Poljskoj i Rusiji? Ništa. A Srbija ne bejaše škrta pa dade šansu čoveku da mazne pristojnu “otpremninu”, te ne mora doveka da spava po starim kaučima, jer ubila bi nas sramota da moramo da gledamo kako srpski ministar – prosjači.
Boža nije sam. Pokazivali su razni premijeri Srbije svoju inferiornost u odnosu na Veliki svet. Ali, ruku na srce, ništa se ne može meriti sa klanjanjem srpskog političkog glavarstva pred Lazarom Krstićem. U našim humorističkim serijama mnogi su likovi “izmišljeni” pre nego što su se pojavili u parlamentu ili vladi, ali do te vrste antirazumske idolatrije ni Siniša Pavić nije dobacivao. Ni Sterija, ni Nušić, ni Domanović. Jedino je veliki vladika s Cetinja, do neke mere, uspeo da nam predoči te razmere “relativizma vrednosti” , s lažnim carom Šćepanom Malim.
Ovih dana saznajemo kako je “bivši ministar finansija odbio prošle godine nekoliko ponuda banaka da zameni rizične državne kredite u dolarima u povoljnije pozajmice u evrima”. Pre toga smo se i malo čudili kad se saznalo da je Genije sa Jejla “pred odlazak američkim finansijskim i poreskim vlastima dao saglasnost da im srpske banke (protivno srpskim zakonima!) ustupaju lične podatke klijenata.
Kad je obavio posao “Lazar Krstić se… sa timom sa kojim je radio u Ministarstvu vratio u Ameriku”, pišu sad novine. S kakvim timom? Mali Laza je imao i tim! Dobro, pričalo se u čaršiji da je tu s Lazom došao neki plećat momak čija se individualnost označavala po geografskom poreklu, ali – kakav tim? Koliko ih je bilo? Fudbalske, rukometne, košarkaške brojnosti? Gde su igrali? Premijer, koji na Lazaru nije štedeo superlative, nije nam govorio da Genije nije bio sam. I što o trošku Ministarstva finansija, bilo bi logično pitanje. Ali, dobro, kao što reče pesnik: “A da bi izbegli napast, tu čast i višak davasmo bez srca ledna. Jer, naposletku, vlast je vlast, a mi smo samo stoka jedna”.
U svakom slučaju “lažni car Lazar Mali” je neko vreme proveo na stolici Laze Pačua. I to pred očima srpske javnosti. Bože! Čak je i Boža Đelić imao biografiju u odnosu na petparačku mitologiju koja je nastajala oko malog Krleta. To može objasniti samo zapis vladike cetinjskog: “Đavo im je oči zasjenio / đavo im je svijest polokao”.

A u šta mi poverovasmo? Koje su to mitske moći Laze i tima? Navodno postoje neka znanja kojima se opšte propadanje, razbijanje države, uništavanje svakog oblika normalnog privređivanja, bećarsko rasprodavanje svega što je od očeva ostalo, može nadoknaditi veštim presipanjem iz šupljeg u prazno. I otkad je sveta i veka, i kriza, uvek će se naći koji će to ponuditi, a i oni koji će u tako šta poverovati. O tome su knjige napisane. nije to samo srpski izum.
Ali, može biti da bi se mi kad bi nas pustilo i otreznili, kad ne bi živeli u – kako je to nazvao Aleksandar Zinovjev – kolonijalnoj demokratiji, što je svojevrsna okupacija – ograničenje suverenosti, spoljno upravljanje privredom a za spoljnu korist, tiha destrukcija i razaranje svakog zdravog tkiva u društvu. I kao takvima nam se šalju egzekutori. Nećemo sada oko toga kako se ovde spremaju ljudi i partije da vladaju, niti kako se to posle izbora sravnjuje u nekoliko ambasada, već da se samo podsetimo kako se za domaću repliku “čikaških momaka” Mlađu Dinkića stalno, kod različitih premijera, nalazilo mesto u vladama – da brine o našim parama. Šta god je činio, našlo se razumevanja.
Kad se kaže “čikaški momci” označavaju se ljudi koji besramno, besprizorno i beskrupulozno iscrpljuju neku zemlju, neki narod, a za račun američkog, šire zapadnjačkog, korporativnog kapitala. Taj “drimtim” je oformio čuveni liberalni ekonomista Milton Fridman na Čikaškom univerzitetu, a specijalci su se istakli pomažući generalu Pinočeu u Čileu. Pošto su izabranog levičarskog predsednika Salvadora Aljendea rastavili od života, kad se krvlju zalio temelj za liberalizaciju ekonomije, stigli su – oni. “Čikaški momci” su obučavani na Katoličkom univerzitetu u Santjagu, a finim nijansama su se, uz pomoć američkih fondacija, učili na Čikaškom univerzitetu.
Metode su jednostavne: ekstremna deregulacija, totalna privatizacija i naglašena briga o “stranim investitorima”. Rezultat možete pretpostaviti, pošto je sada i Srbija prošla tu terapiju. Inflacija je usporena preko grbače siromašnih. Uz zakone koji su sve davali za investitore, Čile je uskoro postao “jedna od najzagađenijih zemalja sveta”, a radnici nikad nisu stigli do pIata od pre diktature, iz 1973. Naravno, prihodi bogatih su se ekstremno uvećavali. Za nauk i utehu je kraj Pinočeove priče. Kad Amerima više nije bio potreban, star i nemoćan, prepušten je na milost i nemilost narodnoj osveti. Iz mraka diktature koju su održavali ClA i Pentagon odjednom su njemu izvađeni teški gresi. Umro je u 91. godini kao miš u mišolovci.
Dr Miroljub Labus, magistar Dinkić, likvidator Džefrija Saksa u Rusiji Boža Đelić, neprevaziđeni privatizator Aleksandar Vlahović ili smušeni Mirko Cvetković, kao ni većina replika Chicago Boysa na evropskom Istoku, nisu imali tu čast da prođu obuku velikog Fridmana. Oni su instrukcije dobijali na ubrzanim kursevima po hotelima B-kategorije u sporednim ulicama evropskih prestonica. I naučili su, najvažnije: nema “pola piješ, pola Šarcu daješ” – nego Oni uzmu šta hoće i pošto hoće, a i za izvršioce će da ostane. Tako i bi.

Da su dr Labus i mr Dinkić pre 1989. išli po ludnicama u Srbiji i pričali – kako je najbolje da ti neko drugi čuva tvoje pare, kako ćeš postati bogat ako sve daš strancima, kako Srbi znaju da naprave i razviju telekomunikacioni sistem, ali ne umeju njim da upravljaju, kako je dobro da na nama strane farmaceutske kompanije testiraju lekove posle “mišje faze” – stanovnici tih institucija bi ih izbacili iz svojih objekata. Ali kad su to govorili u parlamentu, na televiziji ili na sednicama vlade, oni su predstavljani kao “eksperti”. Takvo slepilo košta.
Naravno, danas više niko, sem valjda našeg premijera – nadamo se, ipak, samo po službenoj dužnosti – ne veruje da ima ikakvog smisla dovesti stranu kompaniju pa da naša država iz šupljeg budžeta plaća plate radnicima – kakvo je to zapošljavanje! – ali se iz tih “čikaških zamki” sada ne može lako napolje. Kao lisice na rukama su. Što se više otimaš, one više stežu. Moraš biti Aleksis Cipras ili Viktor Orban pa da obrate pažnju na tvoju viku. Moraš biti državnik. Ko da pusti dobrovoljnog davaoca krvi koji ne ceni svoju životnu tečnost. To ide do poslednje kapi.
Dobro, dođe neki Džefri Saks pa vam pušta krv. Bar izgleda kao ozbiljan doktor. Ali dati se u ruke Lazaru Krstiću, to mora biti u poslednjoj fazi ludila. Pa i ovo dvoje olinjalih “čikašana” Dušan Vujovići Kori Udovički su bar prisustvovali nekim ozbiljnim puštanjima krvi nekom narodu. Dodavali su instrumente, znaju procedure. Ali, dati se malom Lazi, to mora biti da nam je “đavo svijest polokao”, kao što reče Njegoš. A prvom među nama, najviše.
Kad bi naš premijer, umesto da se koncentriše na 95 protestantskih teza koje Martin Luter 1517. zakiva na vratima crkve u Vitenbergu, ponekad čitao “Lažnog cara Šćepana Malog” (1847), poštedeo bi i nas i sebe niz poniženja, nepotrebnog maltretiranja siromaha, a umeo bi da “bolne mere” usmeri na pravu stranu. Ni Čikago odavno ne veruje “čikaškim momcima”. I Džefri Saks se danas iskupljuje brinući o prezrenim u svetu.
Ima u “Sitnijim spisima” Đure Daničića i pismo koje je 1860. iz Moskve Srbima uputio jedan od najuticajnijih mislilaca u “velikom ruskom XIX veku” Aleksej Homjakov. Čovek o kome je Nikolaj Berđajev napisao knjigu, iz Rusije koja je s Petrom Velikim prošla i destruktivna zapadnjačka iskustva, Srbima – narodu koga je to čekalo, a da “narod srpski, koji je već stekao poštovanje drugih naroda, nikad ne unizi svoje dostojanstvo – on je preneo važna iskustva. Danas se tome ne bi imalo šta dodati. U dugom spisu ima i nekoliko rečenica koje bi valjalo dati svakom malom Lazaru da pročita pre nego što krene da nam nesebično pomaže:
“Istom takom rečju obraćamo se i k vašim mladim sugrađanima, čedima pravoslavne Srbije koji su svoje naučno vaspitanje dobili van granice rođene zemlje u tuđim krajevima na zapadu, a možda čak i u našoj Rusiji. Nema sumnje oni su stekli mnogo umnoga blaga za obogaćenje svoje otadžbine, i drugim načinom ne bi ga mogli steći, ali retko koji, a možda ni jedan, nije ostao bez ikakva štetnog stranog uticaja. Oni sami ne treba da se suviše uzdaju u sebe. Prekidanje žive veze s otadžbinom za nekoliko godina ne ostaje sasvim bez štete: mnogo dobrih i prirodnih osećanja – iako samo za vreme – utrnu, mnogo sablažnjivoga i nečistoga. Neka svaki vrativši se stavi se kao na iskušenje! Neka se svaki opet potpuno saživljuje sa svojim narodom dok se sam ne oseti pravim prostim Srbinom, koji se samo naučio koječemu u drugih naroda. Neka zaslužuje vaše poverenje, pre nego što steče poverenje u sebe samoga.”

Šta deluje logičnije od toga, ako ovaj narod veruje da je ovu državu sam sebi stvorio, i ima li išta normalnije nego da joj se pokorava i snaži je “da ne bi pali u bezvlašće i slabost; ali čuvajte u sebi slobodu, a naročito slobodu mišljenja – kako usmenog tako i pismenog. Ona utvrđuje silu duha, carstvo pravde i život razuma u narodu. Bez nje se zaglušuju sva dobra načela, kao što se vidi iz iskustva mnogih naroda. Ona je potrebna građanima a možda je još potrebnija samoj vlasti, koja bez nje upada u neizlečivu slepoću i sprema samoj sebi propast. Mi velimo čuvajte slobodu mišljenja, i čuvajte je ne samo od vlasti, nego i od vas samih”.
Ali sve što je logično i istorijski proverljivo, na udaru je neoliberalnog pohoda hordi “čikaških momaka” i njihovih kopljanika. Tako se ovih dana u polemici o neoliberalizmu koja se rasplamsala na “Peščaniku” može čitati kapitalna misao kako “bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka”. Frederik Hajek, pisac kapitalnog liberalnog spisa “Poredak slobode”, zgrozio bi se nad “širinom pogleda” ovih svojih sledbenika. “Poslenici kulture i umetnosti i/ili cenjene ličnosti govore ‘o svemu i svačemu’, tj. i o stvarima koje su daleko izvan njihove profesije”, primećuje ovaj “srpski ratnik liberalizma” imajući na umu, valjda, podelu rada koja se dokraja nije primenjivala ni u koncentracionim logorima. Da svako radi ono što mu je u (zatvorskom) opisu delovanja. A tu su i jači argumenti. “Nije to tako bilo ranije”, podučava čitaoca “liberal”. Jer, veli, “Šekspir je pisao, Leonardo je crtao, Mocart je komponovao, ali im nije padalo na pamet da komentarišu aktuelna politička i ekonomska zbivanja. Danas su mnogi umetnici poznatiji po svojim političkim stavovima nego po umetničkim delima”.
Na stranu što je konstatacija banalna i što se radi o misliocu koji se iz “vulgarnog marksizma” katapultirao u “vulgarni liberalizam”, te se o njenoj tačnosti i ne može raspravljati, ali ako znate pisca, znate da mu ne smetaju umetnici tipa Radeta Šerbedžije ili Mirjane Karanović, naprotiv. Ali to što se puštaju reči Nikite Mihalkova ili Petera Handkea, e, to je za “srpskog liberalnog krstaša” nedopustivo.
Problem sa srpskim liberalizmom (kako to strano zvuči!) je što je on isključivo konvertitski. Dobro, konvertitstvo samo po sebi nije problem. I Pavle iz Tarza je bio konvertit. Ali ovi ljudi nisu promenili misao zato što im je prazno srce zaigralo kad su čitali Džona Stjuarta Mila, nego zato što se svako cepanje marksizma i starog sistema doniralo spolja – u markama, pa onda u evrima. Nije se ni tražilo neko zgubidanjenje nad knjigama. Važno je da se samo rafalno pucalo po “njima” i prepoznavalo šta je “naše”, “novo”, i šta se podržava bez ostatka. Kao što su nekad voleli “Pravce razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja”, tako su im se omilile smernice Vašingtonskog konsenzusa. Lepo se plaćalo, a rizik je bio minimalni. Borite se za slobodu u istoj falangi s Pentagonom, CIA i CNN. I još ste “ekspert”.

I oni ne mogu napraviti grešku. Znaju oni da je njima važnija misao bezimenog činovnika iz američke privredne komore ili prevodioca iz kancelarije Svetske banke, nego dobitnika Nobelove nagrade. Kad je Zoran Đinđić u martu 2001. doveo Džozefa Stiglica u Beograd i srpski liberali su čuli da “prekomerno verovanje ekonomskim modelima uzetim iz udžbenika, koji mogu biti korisni pri obuci studenata, ne može biti osnova niti se na njih treba oslanjati pri savetovanju vlada koje pokušavaju da izgrade tržišnu privredu”.
I baš konkretno: “Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti ‘šok terapeutima’ i ‘monetarnim tržišnim fundamentalistima’ iz MMF, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva”.
Naš današnji premijer tada verovatno nije bio u Beogradu, ili mu je Lazar Krstić objasnio kako je Stiglic jedno bedno lupetalo. Jer, Lazar je Genije sa Jejla, a Džozef je samo profesor sa Kolumbija univerziteta. I Lazar je ovde došao sa timom, a Džozef sam.

Slobodan Reljić
Nedeljnik br. 162, 19. februar 2015.

 

One thought on “Lažni car Lazar Mali

  1. Irena says:

    Gospode Bože, pa zar opet počinje?!?!?!? Devedesete su prošle, ili sam ja sve samo sanjala?

Leave a Comment