Od vrednosti dinara zavisi budućnost Srbije. Jaka nacionalna valuta slabi nacionalnu privredu. Ako i posle izbora bude nastavljena politika jakog dinara, to će smanjivati izvoz, a povećavati uvoz, što praktično znači da će se nastaviti antiindustrijska politika
Politička ekonomija
Devizni kurs nikako da se nametne kao tema. Neki ekonomisti povremeno postave to pitanje, oglasi se i neko privredničko udruženje, ali rasprava nikako da se pokrene. To je i razumljivo. I uticajni su i mnogobrojni oni kojima trenutno stanje više odgovara. A negativne posledice, koje će se ogledati u niskom stepenu ekonomskog i društvenog razvoja, snosiće buduće generacije. Naša deca. Mada – i u tome je valjda “štos” – ne sva naša deca nego samo pojedina.
ČIJI SU NAŠI NOVCI: “Dok je još bilo malo slobode u ekonomskim razmišljanjima na Kopaoniku, i ranije u Miločeru, neki ekonomisti su izašli s računicom – ima to u materijalima, samo niko nije gledao – da je realan kurs evra oko 170 dinara. Danas za evro koji napravi u izvozu preduzeće dobije 117,5 dinara. To je ogromna razlika”. Tim rečima počinje svoj odgovor u razgovoru za Novi magazin Nikola Pavičić, nekadašnji direktor Sintelona iz Bačke Palanke, koji je od provincijske firme napravio kompaniju značajnu u evropskim razmerama.
Pavičić kao čovek prakse odmah daje i primer. “Od toga najviše stradaju poljoprivreda i prehrambena industrija. Recimo, danas se u Srbiju krastavci kornišoni uvoze u buradima iz Tajlanda ili iz Vijetnama. Po ovom kursu to dođe u bescenje. Onda se taj krastavac pakuje u tegle i tek tada vi postajete cenovno konkurentni i možete da uđete u velike trgovačke lance i njihove hipermarkete. Bez toga nema ulaska”. To, naravno, ne važi samo za krastavce i poljoprivredu nego i za celu industriju. “Ceo sistem pokazuje da mi nemamo izvoz, da smo uništili privredu koja je mogla imati robu za izvoz”, dodaje Pavičić .
Ekonomista Vladimir Gligorov, ne želeći – bar u ovoj prilici – da ulazi u spekulacije o visini kursa i uz napomenu da je “lakše objasniti zašto dinar teži da bude precenjen nego utvrditi da je kurs zaista precenjen”, ističe da stabilnost kojom se vlast (i politička i monetarna) jako ponosi, nije baš tako benigna kao što nekome možda izgleda. U stvari, da donosi višestruke “negativne posledice”. Prva je, kaže Gligorov, da su “krediti skuplji, pa su i domaća ulaganja manja. Druga je da su strana ulaganja više usmerena na kreditiranje, a ne na neposredna ulaganja u proizvodnju. Zašto ovo drugo? Zato što je razlika između dobiti od ulaganja u proizvodnju i u dugove manja jer je, naravno, rizik ulaganja u proizvodnju po prirodi stvari veći. Ukoliko se može dobro zaraditi kreditiranjem, posebno kada je rizik promene kursa nepostojeći, ne isplati se ulagati u proizvodnju, gde su rizici zarade svakako veći”.
Pored toga, “praktično fiksni kurs” – što je slučaj sa Srbijom, iako je formalno fleksibilan jer su oscilacije zanemarljive – “utiče na ono što se u zemlji razvija. Recimo, može se više isplatiti razvoj uslužnog, a ne izvoznog sektora. Ako je potrebno održavati priliv stranog novca, kao što i jeste slučaj sa Srbijom, bar da ne bi došlo do eventualnog napuštanja domaćeg novca i bekstva u strani – što je opet razlog da se kamatna stopa drži na višem nivou nego u inostranstvu – tada će to podsticati uvoz. Ukoliko pak uvoz raste, biće isplativije ulagati u sektor usluga. To će podizati cene u rastućem sektoru usluga, pa tako i inflaciju. Opet, inflacija koja je brža od one u evrozoni uticaće na povećanje uvoza i dodatan rast sektora usluga”. To onda ima za posledicu, nastavlja Gligorov, da – zbog povećanja spoljnotrgovinskog deficita i realnog kursa – raste pritisak na stabilnost, čije očuvanje sve više košta, ali da se mi zaustavimo na toj konstataciji, makar zasad. Zaključak je, međutim, jasan: stabilnost, odnosno fiksni kurs ne samo da se loše odražava na izvoz i domaću industriju nego je varljiva i (lako) lomljiva.
Milojko Arsić spada među ekonomiste koji odavno tvrde da je dinar precenjen. On, doduše, kaže da bi trenutno, dok epidemija još nije prošla, stabilnost trebalo da bude u prvom planu, ali podseća na svoje ranije stavove o “valutnom pitanju”. Zbilja, još u novembru 2012. Arsić je govorio da bi “Narodna banka Srbije trebalo da vodi politiku blagog slabljenja kursa dinara jer precenjena valuta slabi potencijale privrednog rasta”.
Posle nekoliko godina, 2015, Arsić je bio prinuđen da ponovi isto: “Pad dinara povoljno utiče na rast izvoza i priliv stranih direktnih investicija, dva osnovna pokretača rasta domaće privrede u narednim godinama. To je i način da se investicije preusmere iz sektora trgovine i drugih usluga u povećanje industrijske i poljoprivredne proizvodnje za izvoz”. Da ne bude zabune, Arsić je precizirao da se radi “o umerenom smanjivanju realne vrednosti dinara za nekoliko procenata godišnje”. Ali, ni na to malo oficijelni i neoficijelni kreatori ekonomske politike nisu pristajali. “Precenjena domaća valuta… bila je posledica visokog priliva kapitala”, ušao je Arsić i u uzroke pogrešne politike, ali još više “kratkovide i oportunističke politike, te uticaja posebnih interesnih grupa – uvoznika i deviznih dužnika”.
Ne bi se, međutim, moglo reći da je od toga bilo neke koristi. Jer, 2018, već u funkciji predsednika Republike, Aleksandar Vučić se baš pohvalio “snagom” dinara. “Srbija ima najčvršću valutu već šest godina, na apsolutno istom nivou kao pre šest godina, nikada toliku čvrstinu domaće valute nismo imali”.
Tako da su opet usledile reakcije. “Naša valuta u odnosu na druge treba da se kreće u zavisnosti od toga kako naša produktivnost i proizvodnja rastu u odnosu na druge zemlje”, opet je upozoravao Arsić. I dodao: “Dinar bi mogao da ojača kad bi naša produktivnost znatno brže rasla u odnosu na druge zemlje”. Ali “to se u prethodne tri godine nije događalo, a dinar je ipak realno jačao”, podsetio je. Protesti nisu dolazili samo iz akademskih krugova. Udruženje poslodavaca “Unija Čačak 2000” uputilo je otvoreno pismo i vlasti i opoziciji, u kojem je ukazano na precenjen dinar kao jedan od glavnih prepreka ka razvoju preduzetničkog sektora iz kategorija mikro, malih i srednjih privrednih društava, preduzetnika i komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava.
Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije isticao je da “kurs dinara ne pogoduje našim izvoznicima, ali ni proizvođačima u Srbiji jer je konkurencija sa ovako jeftinim evrom – nelojalna konkurencija”. Atanacković je posebno podsetio da se već “godinama govori o tome da nam je kurs prema evru i drugim valutama nerealan, da su uvoznici u prednosti, s obzirom na to da je sva roba koja nam dođe iz inostranstva jeftina zahvaljujući baš takvom kursu. Sa druge strane, kad neko od naših proizvođača želi da izveze, to je ekonomski neisplativo jer po ceni koja je ekonomska ne može da izveze zato što za svoj proizvod dobije suviše malo dinara, za koje treba da plati sve troškove”.
ČIJA SU NAŠA DECA: “Nije funkcija Narodne banke da drži stabilnost. Njena glavna funkcija je da obezbedi zaposlenost. Znači da merama monetarne i kreditne politike obezbedi rast. Ona odgovara za rast. Isto tako, i Vlada preko poreske politike odgovara za rast jer naopaka poreska politika može da uguši svaki rast, što se nama dešavalo”, otvara novo pitanje Nikola Pavičić. “Stabilnost dinara nije primarni ekonomski cilj već to treba da budu rast zaposlenosti i standarda”, slaže se i Arsić s Pavičićem.
Pošto, kao što vidimo, fiksni kurs ima velike slabosti, postavlja se pitanje ima li alternative. Prema Vladimiru Gligorovu, to je – fleksibilni kurs. Zapravo, za neke druge zemlje, makar načelno, to bi mogao da bude evro, ali pošto Srbija ne može da pređe na evro, njoj preostaje jedino fleksibilan kurs. Ali stvarno fleksibilan, a ne ovaj surogat od fleksibilnosti, kakav Narodna banka Srbije trenutno upražnjava.
Gligorov objašnjava zašto je to za Srbiju dobro. “Srbija ima komparativne prednosti u industriji i poljoprivredi. U industriji zato što su naknade za rad niske, a u poljoprivredi jer je priroda takva. Za oba ova sektora proizvodnje fleksibilni kurs je povoljniji od fiksnog jer se prilike u poljoprivredi menjaju u skladu s klimom, dok rast produktivnosti koji donosi veća industrijska proizvodnja može da se izrazi u kursu koji sledi promene u realnom kursu – što pokazuje odnos domaćih i nadnica u zemljama u koje se izvozi – dakle, da sledi rast produktivnosti”.
Ali politika (stvarno – ponavljamo) fleksibilnog kursa sa sobom nosi određene rizike. “Za centralnu banku zato što nije izvesno da bi znala kako to da obavlja, a za Vladu jer bi zahtevala promenu u fiskalnoj politici”. Takođe, u tom bi slučaju “i banke trebalo da na sebe preuzmu deo rizika, na šta one nisu spremne”. Sa druge strane, “fiksni je kurs, međutim, politički povoljniji jer podstiče potrošnju, a i javni dug je podnošljiviji jer je u stranom novcu isti, dok ga inflacija relativno (u odnosu na prihode) smanjuje u dinarima. Državi je, dakle, jeftinije zaduživanje, dok, sa druge strane, na investicije u proizvodnju to ne deluje stimulativno. I zapravo, ukoliko kurs realno apresira – što znači da je domaća inflacija brža od strane – isplate se ulaganja u sektor usluga, manje u proizvodnju za izvoz. Ali je uvoz jeftiniji, a to održava potrošnju i popularno je. Recimo, jeftinija su trajna potrošna dobra – automobili, kompjuteri, telefoni, kućni aparati. A i dobra potrebna za različite vidove uslužnih delatnosti – za restorane, zanate, pekare itd”.
Ove reči potvrđuju podaci. Naime, spoljnotrgovinski deficit Srbije povećan je lani za gotovo milijardu evra: sa 5,6 milijardi evra 2018. na 6,4 milijarde 2019.
I Nikola Pavičić glavnu prepreku da se pređe na fleksibilni kurs vidi u sferi politike. Uz napomenu da promena devizne politike”, odnosno“usmeravanje kursa u korist izvoznika”, ne može da se obavi “odjedanput” već to treba da bude postepeno, kroz proces. Pavičić, naravno, priznaje da bi to dovelo do problema. Pre svega do “poremećaja u budžetskim prihodima”. “Zato aktuelni političari to ne smeju da urade. To je ono bolesno stanje kao kad se narkoman navikne na drogu, vi ga ne možete odjednom odvići od toga, potrebno je vreme, ako je uopšte moguće to izvesti. Tako da kada se u Srbiji danas postavlja pitanje zašto nema reformi – tu je odgovor. Svaka reforma dovodi do nekakvog nemira, a bilo kakav nemir na unutrašnjem planu dovodi do promene vlasti. Promene vlada, međutim, nisu loše jer omogućavaju da se postepeno raščisti politička scena i konačno na vlast dođe garnitura koja je nezavisna, odnosno koja može i želi da sprovodi institucionalne reforme i razvojnu ekonomsku politiku.
Iz svega ovoga moglo bi se izvući nekoliko zaključaka. Prvo, Narodna banka bi trebalo da (stvarno) vodi politiku fleksibilnog kursa. S jedne strane, međutim, nije sigurno da za to ima dovoljno stručnih kapaciteta, a sa druge, što je važnije, nema za to političke volje. Tačnije, takva politika ne odgovara aktuelnim vlastima.
Iz toga proističu naredni zaključci. Dakle, kao drugo, fleksibilan kurs dinara ne odgovara ni državi jer bi u tom slučaju morala da vodi drugačiju fiskalnu politiku. Morala bi da smanji tekuće rashode i subvencije, tj. manje da troši.
Treće, to ne bi odgovaralo ni bankama jer one sa ovakvom politikom kursa nemaju nikakav rizik, a sa fleksibilnim kursom morale bi više da preračunavaju rizike svojih plasmana, a time ne žele da se muče.
Četvrto, budući da je politika stabilnog kursa praktično dovela do toga da dinar bude (manje ili više – to sad nije ni bitno) precenjen, od toga korist imaju pre svega uvoznici. A kao peto – od toga profitiraju dužnici. Što je jedna vrlo šarolika grupa jer tu spadaju i država, i preduzeća, i građani. No, verovatno je najjači tu glas države, pošto njen dug izgleda manji, pa aktuelna vlast na političkoj sceni može da se hvali svojim uspehom.
Oni koji ovakvom politikom gube jesu – i to je šesti zaključak – s jedne strane industrijski i poljoprivredni proizvođači, još preciznije – izvoznici, a sa druge strane – i to je poslednji, sedmi zaključak – građani štediše. Dakle, najbolji, tj. najsavesniji i najodgovorniji deo društva.
Sve u svemu, ekonomski sistem Srbije usmeren je protiv onih koji su glavni oslonci i nosioci društvenog razvoja. U takvoj zemlji jednostavno neće biti mesta za svu našu decu. To jest, naša će sreću morati da potraže negde drugde, a njihovoj će biti super.
Sumnjivi kredit od dve milijarde evra
Kada se Srbija pre oko mesec dana na međunarodnom novčanom tržištu zadužila za dve milijarde evra po kamatnoj stopi od 3,38 odsto, to je u zemlji propraćeno sa samo nekoliko komentara. Tema je brzo skinuta sa dnevnog reda. A slučaj je više nego frapantan. Kao što je zabeležio i Novi magazin, time je Vlada teško oštetila građane jer je od MMF-a mogla da dobije znatno jeftiniji kredit. Do iznosa od milijardu i po evra kamatna stopa bi bila jedan odsto, a na preostalih pola milijarde tri odsto. Pojavile su se u javnosti neke tri teorije oko ovog zajma.
Prvo, da nadležni u Ministarstvu finansija nisu dobro razumeli pismo/ponudu koju im je uputio MMF. No, s obzirom na nesporne stručne kvalitete ministra Siniše Malog, ova je teorija odmah morala biti odbačena. Prema drugoj “školi mišljenja” problem je bio u činjenici da MMF daje kredit tačno za određene namene. I ovo se, međutim, mora odmah odbaciti jer kada jednom pare uđu u budžet, ko može da kaže koje, odnosno čije se pare za šta koriste.
Prema trećima – nije bilo politički oportuno uzimati kredit od MMF-a uoči izbora, kada se stalno tvrdilo da nama pare MMF-a ne trebaju. S obzirom na vanredne prilike i činjenicu da se ceo svet zadužuje kod Fonda, ni ovo objašnjenje ne deluje ubedljivo.
Zato se pojavila i četvrta “teorija”, prema kojoj je nekome trebalo učiniti/vratiti protiv/uslugu. Kome? Na to, naravno, nije lako odgovoriti, ali da se zadužite po dvostruko lošijim uslovima nego što možete, za to zaista mora postojati neki debeli (mada skriveni) interes. Jer, kamate na MMF-ov kredit iznosile bi, sasvim grubo, oko 35 miliona evra, a ovako će biti oko 70 miliona.
Neko je, dakle, “ni luk jeo ni luk mirisao”, jednim potezom pera zaradio 35 miliona evra. Malo li je u doba korone.
Strašna nelikvidnost
Nikola Pavičić je priči o stabilnosti dodao još jednu dimenziju koja će možda u kontekstu naše teme biti i digresija, ali je s njom ipak (uzročno-posledično) povezana. “Mnogo se govori kako imamo stabilan finansijski sistem. I to je tačno, ali s druge strane imate realni sektor koji je totalno bez novca. Poslednjih nekoliko godina više niko ne priča o nelikvidnosti. Ko sad govori o tome koliki je rok naplate potraživanja u Srbiji. Ranije smo to računali, pa je prema tim našim računicama prosečan rok naplate bio preko 130 dana. Koliki je sad – niko živ ne zna, kao to nije bitno. A koliko ja znam, u privredi vlada strašna nelikvidnost. Većina malih i srednjih preduzeća jedva imaju mogućnost da servisiraju kamate. Kamate su zato i pale – da firme mogu bar kamate da vrate, dok se glavnica stalno reprogramira, a kroz reprogramiranje pomalo i raste”.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jun 2020.