Kud plovi ovaj brod

Srbija 1945-2050. ili 3×35

“Kud plovi ovaj brod, kud ljude odnosi…” Tako, eto, dileme aktuelnog trenutka iz sećanja izvlače taj davni hit Radojke Šverko sa festivala Split 1970, kada je budućnost izgledala ružičasto. Ne u ovom današnjem smislu, razume se.
Tri i po decenije pod Titom predstavljaju “zlatno doba” Srbije. U tom razdoblju ona stiže i prestiže mnoge zemlje koje su od nje bile znatno razvijenije, poput Poljske, Češke, Mađarske… Sa jedne sedmine nacionalnog dohotka po stanovniku Sjedinjenih Država stiže do jedne trećine. Sledećih 35 godina, međutim, sa stanovišta razvoja izgubljene su. Ovaj period mogao bi se podeliti na tri dela: doba stagnacije od 1980. do 1990. godine; zatim “godine raspleta”, da se poslužimo naslovom knjige S. Miloševića iz tog vremena, koje su se pretvorile u strmoglavi pad tokom poslednje decenije 20. veka i, na kraju, doba oporavka, od 2000. do danas. Kako da narednih 35 godina ne bude potrošeno uludo, može li Srbija da se makar približi, ako već izvesno ne može da stigne ne samo razvijene zemlje Zapada nego ni one ispred kojih je pre 35 godina bila znatno iskoračila?

Tabela 1

SRPSKI “BEL EPOK”: Izraz belle epoque je, kako u knjizi “Suton socijalističkih privreda” piše Ljubomir Madžar, prvi upotrebio ekonomista Ivan Stojanović da bi “sa dozom blage, ali umesne ironije” okarakterisao razdoblje između 1950. i 1960. godine, kada je Jugoslavija beležila najviše stope rasta. Prema pomenutoj knjizi, objavljenoj još 1990, sredinom prošlog stoleća Mađarska je bila gotovo duplo razvijenija od Srbije (sa pripadajućim joj duboko nerazvijenim Kosovom), da bi se nakon 35 godina “Brozove vladavine” slika potpuno izokrenula i (Tabela 1) Srbija pretekla Mađarsku. Naime, 1950. godine srpski dohodak po stanovniku iznosio je 407 dolara, a mađarski 769 dolara. Godine 1986. Srbija je sa dohotkom od 2.075 dolara po stanovniku prestigla Mađarsku (2.020 dolara). Ako se ne računa Kosovo, preokret koji je napravila Srbija još je i veći jer je, povećavši svoj dohodak “per capita” sa 450 na 2.291 dolar, Mađarskoj odmakla za više od 10 odsto.
Slično pokazuje i Medisonova baza podataka (Tabela 2), koja dohodak po stanovniku daje u (tzv. stalnim) dolarima iz 1990. godine. Jedino je, naime, 1950. godine Srbija po stepenu razvoja bila (približno) izjednačena s Rumunijom, sve druge, za poređenje relevantne zemlje iz kruga kojem je ona tada pripadala bile su od nje znatno razvijenije: Bugarska za trećinu, Mađarska i Poljska dva, a Čehoslovačka tri puta. U “sumrak socijalističkih bogova” Srbija je sustigla Mađarsku, ubedljivo prestigla Rumuniju, Bugarsku i Poljsku, a Češkoj se znatno približila ostvarivši od nje duplo brži razvoj: dok je ČSSR, naime, svoj dohodak po stanovniku u tom razdoblju povećao dva i po puta, SR Srbija je svoj BDP/pc povećala čak pet puta.
U stvari, razlika u korist Jugoslavije, tj. Srbije, bila je još i veća jer su socijalističke zemlje znatno preuveličavale podatke o razvoju. “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada potcenjeni”, kaže Madžar. Da je to, međutim, uzimano zdravo za gotovo, čak i u stručnim krugovima, govori primer nobelovca Pola Samjuelsona, koji je u svom udžbeniku iz 1980. godine – kako u knjizi “Zašto narodi propadaju” pišu Asemoglu i Robinson – prognozirao da će sovjetski nacionalni dohodak nadmašiti dohodak Sjedinjenih Država verovatno već 2002, a najkasnije 2012. godine.
“Neke stope rasta jednostavno ne deluju verodostojno u svetlu sadašnje situacije u koju je dospeo veći broj socijalističkih zemalja… Da li je, na primer, uverljivo da se Poljska danas može naći u toliko beznadežnoj situaciji posle tako povoljnog rasta ostvarivanog sve do 1975. godine… s takvim uspešnim rastom nije konzistentan sadašnji nizak apsolutni nivo pri kojem pod znak pitanja dolazi čak i egzistencijalni minimum i normalan biološki opstanak nekih segmenata stanovništva. Šta da se kaže za Rumuniju, u kojoj se i golim okom može primetiti dramatična privredna situacija i njena apsolutna nespojivost sa visokim stopama rasta”, piše Madžar.
Ni statistika u SFR Jugoslaviji, da se razumemo, nije bila savršena. Neretko se, kako takođe piše Madžar, po “ugledu” na važeći koncept “dogovorne ekonomije” govorilo o “dogovornoj statistici”, ali je ipak uticaj politike na statistiku u drugim socijalističkim zemljama bio mnogo veći nego u SFRJ. “…Naša statistika … zaslužuje više komplimenata nego što je dobijala i dobija, a učinci naše privrede bolji su u odnosu na zemlje centralnog planiranja nego što to proizlazi iz golog sučeljavanja sirovih statističkih podataka”, kaže naš ponajbolji ekonomista.
Sve u svemu, kako pokazuje Vladimir Gligorov, dok je u prvih dvadesetak godina Jugoslavije BDP po stanovniku povećan 40 odsto, tj. sa 1.000 na 1.400 dolara, od 1950. do 1980. on je povećan oko pet puta, sa 1.200 na 6.000 dolara. “Nema sumnje da je Jugoslavija posle Drugog svetskog rata ostvarila neuporedivo veći privredni napredak nego posle Prvog svetskog rata”, zaključuje Gligorov.

Tabela 2

EFEKTNO DEFEKTNI: Za ex-Yu reminiscencije biće još više prilike dogodine, kada se navršava pun vek stvaranja prve (a i poslednje) zajedničke države južnih Slovena, ovde u njenu korist još valja dodati da je “1970. godine, sa 900 dolara po stanovniku, Jugoslavija ulazila u red srednje razvijenih evropskih zemalja”… Sa oko 15 odsto od društvenog proizvoda po stanovniku u SAD 1938. godine, jugoslovenski BDP po stanovniku povećao se na 34 odsto američkog u 1987. godini. Prema podacima Svetske banke, BDP po stanovniku Jugoslavije bio je 1985. godine od gornje grupe zemalja sa srednjim dohotkom veći za 10 odsto; u odnosu na celu grupu zemalja se srednjim dohotkom, SFRJ je bila bolja za blizu 60 odsto, dok je od grupe zemalja u razvoju bila razvijenija dva i po puta”, navodi takođe Madžar.
Ne znači sve to, međutim, da je razvojni “model” sa državnom (društvenom) svojinom i centralnim planiranjem (ni u “razblaženoj” jugoslovenskoj varijanti) bio superiorniji od onog zasnovanog na privatnoj svojini i tržištu. Naprotiv. O tome je i u ex-Yu bilo jasnih saznanja. Madžar prenosi istraživanje Aleksandra Bajta, koji u jednoj studiji 1988. godine iznosi podatke da je stopa efikasnosti investicija u Jugoslaviji manja nego u sve četiri s njom uporedive južnoevropske zemlje – Grčkoj, Portugalu, Španiji i Turskoj – od neke manje od neke više, u proseku za 30 odsto. Drugim rečima, socijalistička privreda je bila neefikasna, sa mnogo više angažovanih resursa davala je mnogo slabije rezultate. Iz Tabele 1 Madžar izvlači “zaključak čiji bi značaj bilo teško preceniti: za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u skupu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja… Srbija je siromašila u odnosu na Grčku, dok su i Hrvatska i Slovenija ubrzano siromašile u odnosu na Italiju i Austriju”.
Nije sporno, dakle, da je socijalistički model upražnjavan od 1945. do 1990. bio inferioran u odnosu na kapitalistički. Problem je, međutim, što kada “nacionalno svesne snage” krajem osamdesetih dolaze na vlast, pa do današnjih dana, Srbija beleži još slabije rezultate.
Prema podacima bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, Srbija je 1990. godine sa BDP-om po stanovniku od oko 3.800 dolara znatno razvijenija od Češke (2.600 USD), Mađarske (2.500), Slovačke (2.300), Poljske (1.200) i Rumunije (1.200 USD po stanovniku). Dve i po decenije kasnije slika je potpuno obrnuta. Sve te bivše socijalističke zemlje, kao što pokazuje Tabela 3, 2015. imaju BDP/pc znatno veći od Srbije.
Jasno je, naravno, da je politika devedesetih i ratovi njome izazvani morala ostaviti katastrofalne posledice. Problem je što i nakon demokratskih promena dvehiljadite Srbija ne uspeva da nadoknadi zaostatak u odnosu na svoje nekadašnje “parnjake” niti da krene putem stabilnog dugoročnog razvoja.
Od 2001. do 2015. godine Srbija je ostvarila stopu razvoja od tri odsto, što je ispod proseka zemalja centralno-istočne Evrope (3,3 odsto). U stvari, u prvih osam godina (2001-2008) Srbija je beležila visoke stope rasta – u proseku 5,9 odsto – ali nakon toga, sa svetskom ekonomskom krizom, dolazi sedam godina stagnacije, tačnije pada, tako da 2015. Srbija još nije bila dostigla nivo proizvodnje iz 2008. godine. Nasuprot tome, zemlje CIE su uspele da naprave dug razvojni period jer su od 1995. do 2008. imale prosečnu stopu rasta od više nego solidnih 4,7 odsto.
Uzgred, visoke stope rasta privrede i standarda građana u Jugoslaviji često se objašnjavaju velikim zaduživanjem u inostranstvu; Srbija se poslednjih desetak godina zaduživala još više, ali nije bilo ni razvoja ni rasta standarda.

Tabela 3

I POSLE TITA – TITO: Kako da narednih 35 godina ne bude izgubljeno? Na prvi pogled to pitanje izgleda deplasirano, ali zapravo nije. Jer, kad se malo bolje pogleda, Tita smo prezreli, ali njegovu politiku nismo. U Srbiji i dalje preovlađuju dva osnovna elementa “titoističke” politike: na spoljnom planu to je “nesvrstanost”, tj. sedenje na 3-4 stolice, a na unutrašnjem – partijska država. Najveći antititoisti prvu zdušno podržavaju, a ni protiv druge ne bi mnogo imali samo da je malo više nacionalna.
Najveći ekonomski problem Srbije danas nije u ekonomskoj sferi – uprkos svim njenim, ne malim, nedostacima – nego u političkoj. Neki relativno liberalni elementi privrednog ambijenta (zona slobodne trgovine CEFTA, pristup tržištu EU, niska inflacija, fiskalna stabilnost u poslednjih godinu-dve dana) omogućili su rast proizvodnje i, što je naročito važno, izvoza. Ali, za razliku od pre pola veka, kada je po liberalno-demokratskim karakteristikama društva u odnosu na svet prednjačila, Srbija u tom pogledu danas zaostaje. To je prvo. Drugo, i kao što rekosmo ključno – političke institucije funkcionišu mnogo gore od privrednih. Dok je ekonomski rizik Srbije (prema rejting agencijama) prošle godine smanjen, politički rizik je (prema časopisu Biznis monitor) povećan. Na listi Svetske banke, koja meri isključivo privredne performanse u užem smislu, Srbija je skočila, ali je na listi Svetskog ekonomskog foruma, koji uzima u obzir i neke vanekonomske činioce, “tapkala u mestu”. Pri čemu je najgore pozicije zabeležila u oblasti vladavine prava.
To loše utiče na investicije. Čisto ekonomski gledano, neposredan uzrok sporog rasta privrede su niske investicije. Umesto 25 odsto BDP-a, koliko bi trebalo da budu – i koliko su bile u eks-socijalističkim zemljama tokom njihovog uspona – investicije su u Srbiji oko 18 odsto BDP-a. Najviše za potrebama zaostaju privatne investicije koje su oko 3,5 milijardi evra (11-12 odsto BDP-a), a trebalo bi da budu oko pet milijardi evra (15-16 odsto BDP-a). Pri čemu – nije problem u novcu nego u nesigurnim političkim (i posledično – pravnim) prilikama.
Partijska država, to s jedne strane znači nedemokratska, a sa druge strane “nepravna” država. Partijski karakter države ne ogleda se samo, pa ni pre svega, u postavljanju članova vladajuće partije na rukovodeće pozicije u svim državnim ustanovama, kako privrednim (preduzećima) tako i neprivrednim (društvenim, zdravstvenim, obrazovnim, kulturnim…).
Da je vladavina prava danas najslabija tačka Srbije vidi se pre svega po zaštiti prava manjina. Ne odnosi se to samo na rodnu i polnu ravnopravnost, koje su “tradicionalno” najviše u fokusu, nego i na zaštitu prava političkih manjina u parlamentu, ali još više na zaštitu svojinskih prava malih vlasnika. Bilo da je reč o kućama, preduzećima, akcijama.
Savamala je samo jedan, čak ni najdrastičniji primer. Slaba zaštita prava manjinskih akcionara jedan je od glavnih razloga što je Beogradska berza polumrtva institucija. Preduzetnici su naročito ugrožena vrsta. Ukoliko se obogate – lopovi su, ako propadnu, onda su gubitnici. Što je najvažnije, Beogradski univerzitet je potpuno antipreduzetnički nastrojen. Zato je inovativnost, iako se hvalimo da smo izuzetno vispren narod, izuzetno niska. U stvari, da jesmo pokažemo tek napolju, što samo pokazuje da je “u narodu” sve u redu.

DVA PUTIĆA: U Srbiji se danas zapravo nude dva razvojna modela. Jedan je izgradnja strategije koja bi sadržala “konačna rešenja” za sva (manje ili više nezatvorena) nacionalna pitanja; drugi je izgradnja pravne države. Prvi je, ma koliko delovao privlačno, ne samo (i teorijski i praktično – setite se samo silnih strategija na kojima su radili najveći nacionalni umovi, a koje su sve listom propale) nerealan nego i nepotreban. Tačnije – pogrešan. On je neka vrsta socijalističkog atavizma, želje za “svesnim usmeravanjem društva” (koje onda završi u dubokoj nesvesti, kao što znamo iz sopstvene prošlosti).
Drugi model nije ni lak ni jednostavan niti se može ostvariti preko noći, ali je makar koliko-toliko konkretan i, što je najvažnije, “kontrolabilan”. To jest, takav da njegova realizacija može biti praćena i kontrolisana, kako od državnih tako i od nevladinih institucija, kao i od nezavisnih pojedinaca.

Srbija je danas – ako se gleda sadržina – neliberalna i nedemokratska zemlja. To ne obezbeđuje ubrzani razvoj i ne omogućava da smanjimo razliku između nas i drugih.

Smrtna kazna za popisivače

Kakve je to apsurdne, ali u stvari tragične razmere poprimalo govori primer koji u knjizi “Zašto narodi propadaju” iznose Daren Asemoglu i Džejms Robinson. Naime, kada je u Sovjetskom Savezu 1937. organizovan popis stanovništva (prvi posle 1926) rezultati su pokazali da je broj stanovnika 162 miliona, što je bilo znatno manje od 180 miliona, koliko je Staljin bio najavio i manje od 168, koliko je Staljin sam objavio. Staljin je na to reagovao tako što je naredio hapšenje organizatora popisa, koji su poslati u Sibir ili streljani, kao i sprovođenje novog popisa. On je dao očekivane rezultate, odnosno utvrdio je da SSSR broji 171 milion stanovnika”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. maj 2017.

 

Leave a Comment