Kako je neoliberalizam uništio Rumuniju

Sigurno ste dosta puta čuli za pojam neoliberalizam, ali da li zaista znate šta on znači? Tako počinje kratak tekst koji su mi nedavno poslali neki moji prijatelji. Kažu, ne krijući zabrinutost: širi se društvenim mrežama, kao virus. I očekujući – poznajem ih k’o zlu paru – da sad ja nekako „uzvratim“. Mislim se – ćorava su to posla, ali ’ajde, prijatelji su prijatelji.
Doduše, inkriminisani sastav ja nisam zapazio, ali greh na moju dušu, verujem prijateljima. Za slučaj da ga neko takođe nije primetio, evo navodim ga, „u celini i celosti“, što bi rekao Žika Obretković, i od početka.

„Sigurno ste dosta puta čuli za pojam neoliberalizam, ali da li zaista znate šta on znači? Prema osnovnoj definiciji neoliberalizam jeste pokret ili pravac u ekonomiji koji se zasniva na slobodi tržišta i na protivljenju uplitanja vlasti, tj. države, u ekonomiju. Nastao je nakon Drugog svetskog rata i u doba vladavine ’Čelične lejdi’ – britanske premijerke Margaret Tačer i američkog predsednika Ronalda Regana. Prve žrtve takvog ekonomskog poretka bivaju zemlje u Južnoj Americi, konkretno Čile i Argentina. Nakon više decenija neoliberalizam se širi Evropom, padom socijalizma u Rumuniji i Jugoslaviji. Posledice se i danas osećaju u navedenim zemljama u vidu visoke prezaduženosti, velikog siromaštva i korupcije. Suština takvog jednog sistema u zemljama u tranziciji, kao npr. u Čileu, pa i Srbiji, jeste menjanje strukture vlasništva javnih, tj. državnih dobara (kompanije, institucije, strateški resursi, infrastruktura itd.) u privatnu svojinu i taj proces se naziva privatizacija. Privatizacije i ne bi bile problem da se ne ispoljavaju kod strateški važnih dobara u jednoj državi (telekomunikacije, vodovod, elektroprivreda, industrija, transport itd.). Problem nastaje kada većinski profit odlazi u strane ruke, skoro pa neizbežna masovna otpuštanja i kada cene usluga i dobara porastu. Skup tih procesa i metoda kojima se jedna ekonomija neke zemlje transformiše u neoliberalnu nazivaju se reforme. Sem privatizacije kao najpoznatije reforme, tu su MMF/SB krediti sa visokim kamatama koji se ne mogu isplatiti i razne ekonomske reforme i zakoni koji se kroje zarad lakše pljačke građana putem poreza, manjih plata i penzija, visokih cena usluga itd.“

Šta reći, a ne zaplakati. Ni manjeg teksta ni više netačnosti, protivrečnosti i proizvoljnosti. Knjiga bi mogla da se napiše, ali ko bi na to gubio vreme – i na pisanje i na čitanje. S druge strane, jeste da je navedeni „post“ intelektualno zbilja prilično ispošćen, ali je suština antiliberalnog stanovišta, koje „na višem nivou“ zastupaju mnogi i „levi“ i „desni“ intelektualci, u njemu verno sačuvana. Dakle, evo ipak nekoliko napomena, makar da mi se prijatelji ne naljute.

Recimo, anonimni (bar za mene) autor odmah na početku kaže da se „neoliberalizam zasniva na slobodi tržišta i na protivljenju uplitanja vlasti u ekonomiju“ – i to je jedino što je u njemu koliko-toliko tačno – da bi na kraju zaključio kako se (tzv. neoliberalnim) reformama povećavaju porezi i cene, a smanjuju plate i penzije. Ako, međutim, (neo)neoliberalizam zahteva, kao što zbilja zahteva, da se država ne meša u ekonomiju, onda ni smanjenje plata i penzija, a pogotovo povećanje poreza i cena, nema veze sa (neo)liberalizmom. Posebno to važi za poreze, jer se (neo)liberalizam, kao što je poznato, „po difoltu“ zalaže za mali broj poreza i za niske poreske stope.

Doduše, u jednoj državi se smanjenje državne potrošnje može pojaviti kao neophodno, ali se to dešava i u situacijama kada državni rashodi daleko nadmaše državne prihode, tj. kad poresko opterećenje dugotrajno prevazilazi ekonomsku snagu poreskih obveznika. Takav je slučaj, recimo, u Srbiji, gde državni sektor već godinama troši milijardu-dve evra više nego što se prikupi porezima i doprinosima. To je taj budžetski deficit.

Dakle, Srbija se godinama, narodski rečeno, prostirala preko gubera, trošila je daleko više nego što ima, živela na račun budućih generacija (što baš nije ni lepo, ni pošteno), sve u svemu, blago rečeno, ponašala se vrlo rasipnički. Višak rashoda nad prihodima pokrivala je zaduživanjem. U poslednjih desetak godina državni dug Srbije više je nego udvostručen, sa 10 milijardi evra došao je na 23 milijarde evra. Na to Srbiju niko nije primoravao, pogotovo ne MMF, jer sa njim za to vreme nije bilo nikakvog aranžmana. A uzgred, kamate Svetske banke, koja je neka vrsta filijale Međunarodnog monetarnog fonda, ubedljivo su najniže na međunarodnom finansijskom tržištu, to je notorna stvar.
Sve u svemu, smanjenje javne potrošnje, o kojem se u Srbiji govori, ako do toga dođe, zapravo i nije neka štednja, pošto će budžetski deficit i ove godine biti oko dve milijarde evra, već samo malo manje rasipništvo od dosadašnjeg, koje je postalo neizdrživo i neodrživo.

Još reč-dve o – privatizaciji. Iz navedenog je jasno da  praktično nema dela privrednog života u kojem je privatizacija prihvatljiva. U tekstu nije doduše pomenuta poljoprivreda (prehrambena industrija), ali s obzirom na „strateški značaj“ hrane, nema sumnje da bi se anonimni autor založio za mnogo jaču ulogu države i u ovoj oblasti. Šta, dakle, ostaje privatnicima? Kafane, automehaničarske radnje, butici… A i to do pet zaposlenih.

O tome kako je od uvođenja neoliberalizma naovamo propala Rumunija, da i ne govorimo.

Eto, nadam se da sam učinio plezir prijateljima, mada mislim da je celo ovo pisanije manje-više uzaludno. U stvari, čitava ova tema odavno je sublimirana u onom poznatom vicu: kako pametan Srbin zove glupog Srbina?
Poznat je i odgovor: Telefonom, iz Amerike.

Mijat Lakićević
16. januar 2015.

 

Leave a Comment