Kad od viška glava boli

Beograd

Na prvi pogled, u kasi Glavnog grada Srbije ima mnogo razloga za zadovoljstvo. Za razliku od države, koja se bori s manjkom para, kako pokazuje studija Fiskalnog saveta “Lokalne javne finansije 2017” (o čemu smo opširno pisali u prošlom broju NM), Beograd poslednjih godina beleži budžetski suficit od oko 5-6 milijardi dinara. Ali u kakvom blagostanju žive, najbolje znaju Beograđani. Pri čemu uopšte ne mislimo na njihov subjektivan osećaj nego na objektivne pokazatelje životnog standarda stanovnika velikih gradova. O infrastrukturi je, dakle, reč.

DOBA EKSTREMA: Pre nekoliko dana, tačnije 3. jula, beogradski gradonačelnik Siniša Mali predstavio je Master plan razvoja glavnog grada od 1921. do 1933. godine. Vremena za fascinaciju, međutim, nije bilo pošto je otprilike u isto vreme pretila ekološka, a možda i neka druga katastrofa na centralnoj gradskoj deponiji u Vinči. Otprilike u tim ekstremima kreće se “slika stanja” jedine srpske metropole.
Naime, da se poslužimo opozitom koji je indirektno lansirala nova premijerka, više Beograđana ima pristup digitalizaciji nego kanalizaciji. Naime, kako konstatuje Fiskalni savet, “veliki broj stanovnika Beograda još uvek nema pristup ispravnoj vodi za piće niti kanalizaciji, Beograd je najveći grad na Dunavu koji još uvek nema prečistač otpadne vode, lista čekanja za upis u predškolske ustanove je dugačka”, itd. Sledeći beogradski “ekstrem” glasi: gradski prevoz je jeftin, ali nas skupo košta. Ono što je EPS za državne, to je GSB za beogradske finansije: ekstremna pretnja. I, konačno, možda najvažnije, stabilizacija javnih finansija Beograda “plaćena” je ekstremnim smanjenjem investicija. Koje su svedene na jednu trećinu onih iz prethodnog razdoblja.

NAJVAŽNIJI PRIORITET JE IZGRADNJA VODOVODA I KANALIZACIJE, TEK POSLE TOGA NA RED DOLAZE TUNELI, PUTEVI, MOSTOVI

NEODRŽIVI SUFICIT: U stvari, Beograd je ponovio “mustru” sa centralnog nivoa vlasti. Javne finansije jesu stabilizovane, ali bez restrukturiranja javnog sektora – kako lokalne (samo)uprave tako i komunalnih preduzeća – a nauštrb investicija.
Naime, u razdoblju 2008-2013. Beograd investira oko 230 miliona evra godišnje. Od 2014. ulaganja padaju na oko 80 miliona, što ne samo da je manje nego u pomenutom prethodnom razdoblju, već i u onom pre njega, tj. od 2005. do 2007, kada je ulagano oko 150 miliona evra godišnje. Taj pad investicija bio je, međutim, u izvesnoj meri nužan jer su one finansirane iz kredita, pa je Beograd postao prezadužen grad. Dug Grada je porastao sa oko 60 miliona evra na kraju 2007. na oko 410 miliona na kraju 2013. godine. To je bilo preko 65 odsto prihoda grada, dok je “reper za previsoku zaduženost lokalne samouprave oko 50 odsto tekućih prihoda”, kaže FS. Potreba za konsolidacijom gradskih finansija morala je da dovede do pada investicija, nastavlja FS, ali ipak ne tolikog. Jedan razlog za prekomerni pad investicija FS vidi u tome što nisu smanjivani drugi troškovi – broj zaposlenih i njihove plate, kao ni tzv. “tekući” rashodi – a drugi u tome što investicioni planovi jednostavno nisu ostvarivani. Umesto planiranih dvadesetak, investirano je upola manje – desetak milijardi dinara godišnje.
“Smanjenje investicija nije ekonomski poželjan način za uštede”, konstatuje FS. Međutim, nastavlja Savet, “suficit Grada nije održiv ni po drugom osnovu”. Jer, naime, on “dobrim delom počiva i na visokim jednokratnim prilivima u budžet – odnosno neuobičajeno velikim uplatama dividendi od lokalnih javnih preduzeća. To se pre svega odnosi na uplatu dobiti Beogradskih elektrana koje su tokom 2015. i 2016. godine u budžet Grada uplatile oko devet dinara. Da tih prihoda nije bilo, Beograd bi obe godine završio u deficitu. Vanredno velika dobit Elektrana posledica je niske cene gasa u poslednje dve-tri godine, kao i relativno blagih zima, što je oborilo troškove preduzeća, dok su njegovi prihodi (pošto nije bilo korekcije cene grejanja naniže) bili na uobičajenom nivou”. Sve u svemu, zaključuje FS, očigledno je da sredstva i načini konsolidacije beogradskog budžeta nisu ni dovoljni ni poželjni na dugi rok, te da su neophodne stvarne i duboke reforme gradskih finansija.

VELIKI BROJ STANOVNIKA BEOGRADA NEMA PRISTUP ISPRAVNOJ VODI ZA PIĆE NITI KANALIZACIJI, DEPONIJA OTPADA U VINČI PROBLEMATIČNA JE PO MNOGO POKAZATELJA, BEOGRAD JE NAJVEĆI GRAD NA DUNAVU KOJI JOŠ UVEK NEMA PREČISTAČ OTPADNE VODE, LISTA ČEKANJA ZA UPIS U PREDŠKOLSKE USTANOVE JE DUGAČKA

NOVI PLANOVI: “Smart plan”, koji je nedavno najavio gradonačelnik Mali, a koji smo pomenuli na početku ovog teksta, pre svega je zapravo ilustracija “investicionih namera” aktuelnih vlasti. One čak i ne ulaze, bar zasada i bar formalno, u zvanične investicione planove, mada nije isključeno da će se to u nekom trenutku desiti. Ali, i bez toga “investicioni guber” je zategnut do pucanja. Naime, kao što pokazuje Tabela 1, samo velika ulaganja planirana za naredne tri godine trebalo bi Beograđane da koštaju preko 800 miliona evra, tj. oko 270 miliona evra godišnje. Kada se tome dodaju i redovna godišnja ulaganja od oko 50-60 miliona evra, ukupne investicije se penju na (minimum) 950 miliona, tj. u “ekstremnom” slučaju na gotovo hiljadu milijardi evra. Naravno da je to nerealno.
Prema računici Fiskalnog saveta, investicije bi maksimalno mogle da dostignu 230 miliona evra. Ali nikako ne zaduživanjem, kao u prethodnom razdoblju, nego uštedama, smanjenjem subvencija i povećanjem prihoda. Tako bi se, po mišljenju FS, na sadašnja ulaganja od oko 80 miliona evra moglo dodati još oko 90 miliona dobijenih racionalizacijom poslovanja GSB-a i povećanjem prihoda od poreza na imovinu, plus još oko 50 miliona evra iz prihoda na osnovu rasta privredne aktivnosti.
Međutim, s obzirom na to da (čak i da se sprovedu sve reforme – što nije mnogo verovatno) para za ostvarenje svih investicionih snova neće biti, neophodno je, po mišljenju FS, odrediti prioritete. Na prvom mestu, naglašava FS, to je izgradnja vodovodne i kanalizacione mreže. Tek onda bi, “postepeno i u meri ostvarenja reformskih rezultata”, u obzir došlo “upuštanje u rekonstrukciju i izgradnju putne infrastrukture”, zaključuje Fiskalni savet u svojoj analizi finansija glavnog grada.

Gradsko saobraćajno na opasnom putu

“Javni prevoz predstavlja ubedljivo najveći problem Beograda”, naglašava FS. “Sistem gradskog (i prigradskog) prevoza u Beogradu veoma je složen i u njemu učestvuje veći broj različitih preduzeća: gradsko javno preduzeće GSB, konzorcijum privatnih prevoznika okupljen oko Arive Litas, državno preduzeća Lasta i privatno preduzeće Apeks. U celokupnom sistemu postoje problemi i u manjku prihoda i u prevelikim rashodima. Na prihodnoj strani problem je izuzetno loša naplata karata, kao i veliki broj povlašćenih kategorija korisnika koji ili ne plaćaju uopšte ili imaju simboličnu cenu karte… Recimo, penzionere u Beogradu godišnja karta košta 407 dinara, što je 40 puta manje nego što je plaćaju penzioneri u Nišu (16,620 dinara)… Na rashodnoj strani problemi nastaju prvenstveno usled lošeg poslovanja GSP-a… Glavni uzrok prevelikih troškova predstavlja višak zaposlenih. Pre svega u administraciji, ali i na drugim poslovima. Recimo, u GSP-u jedan radnik održava jedno vozilo dok u Arivi Litas jedan mehaničar opslužuje pet autobusa. Pri tome prosečna zarada u GSP-u je za oko 6.000 dinara veća nego u Arivi… Zbog svega toga Grad od naplate karata prihoduje manje od 100 miliona evra godišnje, a sistem prevoza ga trenutno košta duplo više, tj. oko 200 miliona. To znači da je iznos od preko 100 miliona evra implicitna subvencija iz budžeta.

BEOGRAD JE PONOVIO “MUSTRU” SA CENTRALNOG NIVOA VLASTI. JAVNE FINANSIJE JESU STABILIZOVANE, ALI BEZ RESTRUKTURIRANJA JAVNOG SEKTORA – KAKO LOKALNE (SAMO)UPRAVE TAKO I KOMUNALNIH PREDUZEĆA – A NAUŠTRB INVESTICIJA

Koliko je veliki ovaj iznos ilustruje podatak da je približno tolika subvencija Republike za čitav sistem državnih Železnica. Premda se Grad mora pozabaviti poboljšanjem naplate karata i sistemom, očigledno je i da postoji izrazita troškovna neefikasnost u poslovanju GSP-a, koju je potrebno otkloniti kroz temeljnu i ozbiljnu konsolidaciju poslovanja ovog preduzeća, pre svega kroz racionalizaciju broja zaposlenih. Problemi koje Beogradu nameće javni prevoz toliko su teški da je potrebno da se problem prepozna na najvišem nivou (nadležna republička ministarstva) i da se usvoje i sprovodu hitne mere zasnovane na stručnim i finansijskim analizama”, zaključuje FS.

Slaba naplata poreza na imovinu.

Poređenje sa drugim jedinicama lokalne samouprave (Novi Sad) navodi nas na zaključak da u Beogradu postoji prostor za poboljšanje naplate poreza na imovinu. Premda je vrednost nekretnina nešto veća u Beogradu nego u Novom Sadu, a poreska stopa ista, Beograd (prema relativnim pokazateljima) naplaćuje osetno manje poreza na imovinu. Procenjujemo da bi Beograd, ukoliko bi imao jednak stepen naplate poreza na imovinu kao Novi Sad, mogao da uveća prihode od poreza na imovinu za 3-4 milijarde dinara. Ipak, proces poboljšanja naplate ovog poreza ne može se očekivati u kratkom roku. Glavni problem s kojim se suočava poreska administracija i Uprava Grada u naplati poreza na imovinu rezultat je lošeg rada državnih organa, tj. lošeg katastra. Zbog toga se Beograd oslanja na sopstvenu bazu poreskih obveznika, što nije dovoljno”, zaključuje FS.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jul 2017.

 

Leave a Comment