Još malo o poreskom raju

Poreski raj 2Mogu da razumem kad se neko iz bogate zemlje, poput Piketija u Francuskoj, buni protiv poreskih rajeva jer tako kapital odlazi u siromašne zemlje, ili kad Sanders u Americi diže glas protiv slobodne trgovine jer se onda sele u siromašnije zemlje. Ali, ne mogu da razumem kada se iz istih razloga bune u siromašnim zemljama. Kao što je ovih dana slučaj u Srbiji.

“Panamski vikiliks” poslužio je kao povod da se domaći poslovni ljudi – okarakterisani isključivo kao “tajkuni”, što je već samo po sebi vrlo negativna kvalifikacija – još jednom provuku kroz malog toplog zeca. Istini za volju, ne zato što rade nešto protivzakonito jer poslovanje preko poreskih rajeva to fakat i nije, nego zato što je to – nečasno i nemoralno. Što je zapravo i gore, jer u Srbiji zakoni nešto i nisu na ceni, ali zato moral jeste onoliko, svaki čas se neko u njega zakune.

Pri tome je, međutim, posebno zanimljivo da se ova moralna osuda ograničavala samo na jednu “vrstu stanovnika” poreskih rajeva, već pomenute “tajkune”, naime, dok su neke druge profesije ostale netaknute. Dvostruki standardi, naravno, omiljeno sredstvo naših dušebrižnika. Pa se moralna čistota ovdašnjih moralizatora očas posla pokaže kao trula jabuka.

Poreski rajevi su, kao što je rečeno u prošlonedeljnom tekstu na ovom mestu, vrlo korisna izmišljotina: pre svega sa stanovišta javnog interesa, ako pod njim imamo u vidu interes najvećeg dela stanovništva planete Zemlje, jer pospešuju slobodno kretanje kapitala, robe i ljudi, pa time i razvoj. Ali i sa stanovišta pojedinačnog interesa, jer omogućavaju pojedincima koji ga imaju da sami odlučuju o tome kako će potrošiti svoj novac, umesto da ga po svom nahođenju troši uglavnom nekompetentna i koruptivna državna birokratija. Ne samo kada je o privrednim ulaganjima reč nego i o investicijama u druge sfere društvenog života, recimo kulturu.

Srđan Dragojević, na primer, nikad ne bi snimio neke svoje filmove da se pitala samo država Srbija iako je prethodno visokim porezima odrala kožu s leđa svojim građanima. “Tajkun” Miroslav Ateljević, koji je takođe “uhvaćen” s prstima u ofšoru i tako izvučen iz blažene anonimnosti, poklonio je Dragojeviću značajna sredstva, a da to uopšte nije udarao na velika zvona nego je, naprotiv, i taj filantropski deo svojih ukupnih aktivnosti držao “lou profajl”, što bi rekli marketingaši. Javnost, dakle, za sve to ne bi ni saznala da nije bilo Goldman Saksa koji je, ako je verovati ruskom predsedniku Putinu – a ko sme Putinu da ne veruje – osmislio i finansirao provalu u arhive advokatske kompanije Mosak Fonseka.

Poznatom režiseru i po ličnom priznanju levičaru to, međutim, nije nimalo smetalo da o kapitalizmu i kapitalistima govori sve najgore. Što, srećom, nije previše pogađalo “meko tajkunsko srce” biznismena Ateljevića, pa mu nije smetalo da i dalje velikodušno pomaže Dragojevića. Ne znam kako vi na ovo gledate, ali meni izgleda da se iz ovoga nešto i naučiti dade, što bi rekao Čika Jova Zmaj.

Sve to ne znači, međutim, da je poreski raj rajsko mesto u svakom pogledu. Nisu to, kao što znamo, ni božiji hramovi, pa kako će biti ljudske tvorevine. Sasvim je, dakle, moguće da blizak prijatelj Vladimira Putina, direktor Ruskih železnica i, uzgred, nosilac zlatne medalje za zasluge Republike Srbije Vladimir Jakunjin, na nekom Kipru čuva desetine miliona evra. Ali, šta je za sve to kriv “Kipar”?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. april 2016.

 

One thought on “Još malo o poreskom raju

Leave a Comment