Jedna lista ne čini proleće

Sve češće se raspravlja o tome kako i “sučim” opozicija da izađe na predstojeće beogradske (a verovatno i republičke) izbore. Ključno pitanje u tom kontekstu jeste da li opozicione partije treba da se ujedine i izađu sa jednom listom ili mogu da idu u više kolona. Odnosno, s prethodnim povezano, kakav izborni program, ili programe, opozicione partije treba da ponude građanima.

U potrazi za odgovorom na ta pitanja čini se nije loše poći od (makar ad hoc) analize rezultata ili bar nekih aspekata Vučićeve petogodišnje vladavine. Jer, nema sumnje da se za to vreme nakupilo mnogo stvari koje su kao dušu dale da budu iskorišćene u političkoj borbi “prsa u prsa”, što svaki izbori svakako jesu. Evo, već na prvu loptu ima ih bar tuce:

  1. Afera helikopter (ministri vojske i zdravlja, Gašić i Lončar);
  2. Afera Savamala (ministar policije i gradonačelnik Beograda, Stefanović i Mali);
  3. Afera Beograd na vodi (Premijer Vučić);
  4. Afera lažni doktorati (opet Stefanović i Mali);
  5. Afera novinarke koje kleče (Gašić);
  6. Afera Nataša Jeremić (Milenko Jovanov, potpredsednik SNS);
  7. Afera foto-safari (opet Lončar);
  8. Afera oslikani voz (Vučić);
  9. Afera kum (direktor EMS-a, Petrović);
  10. Afera brat (Andrej);
  11. Afera Jajinci (Vučić);
  12. Afera krađa izbora (Vučić).

Možda nešto od toga može i da se odbaci, može sigurno nešto i da se doda, ali jasno je da materijala ima i previše.

Drugo što takođe odmah upada u oči – reč je o pre svega praktičnim, životnim stvarima. Ne krupnim političkim pitanjima i ideološkim dilemama. Pogotovo sa neokomunističkim parolama, tipa “fabrike radnicima” i “dole strani investitori”, čemu je sklon veliki deo levice (ali i, to je pravi “srpski paradoks”, desnice) neće biti sreće ni berićeta.

Vučić je, naime, svojom širokom šarenom koalicijom praktično obuhvatio čitav srpski stranački spektar. Kod njega su i evrofili i rusofili, i nacionalisti i socijalisti. I partizanovci i zvezdaši, jednom rečju, najveći srpski opoziti.

U stvari, nisu zastupljeni jedino liberali, pa bi individualne slobode i vladavina prava, te čvrsto opredeljenje za EU i NATO, mogli da čine opštu platformu s koje bi se nastupalo, ali to nažalost nije mnogo izgledno. Zbog toga jedino što preostaje jeste “svođenje” predizborne kampanje na gorepomenuta konkretna pitanja. Ali, takvo “strateško” opredeljenje samo je nužan uslov da bi se pobedilo na izborima. Nije i dovoljan. Za pobedu je potrebno nešto mnogo važnije i teže – marketing, ma koliko nekima taj kapitalistički pojam bio oduran. Politički marketing, razume se. I to – direktni.

Drugim rečima, potrebno je da vašu ponudu predstavite kupcu, potrošaču, tj. glasaču. Da mu objasnite njene kvalitete i prednosti. “Naterati” ga, tj. privoleti, da kupi baš vaš proizvod.

A baš ovde opozicija najviše “fali”, što bi rekli Dalmatinci. Kao što sam pisao ovde o tome odmah nakon predsedničkih izbora, “samo mlako” bila je glavna karakteristika kampanje koju je u trci za predsednika Srbije vodila opozicija. Ne samo, međutim, da nije bilo dovoljno energije, nije bilo ni jasne ideje, ali ni, što je najvažnije, “spuštanja u narod” i “rada sa masama”, kako su govorili stari komunisti. Tako da rezultat nije ni mogao biti bolji od onog koji je ostvaren. Upravo to, međutim, budi nadu jer pokazuje da u biračkom telu postoji potencijal. Samo ga treba probuditi i iskoristiti.

U tom smislu, za razliku od predsedničkih izbora, jedna opoziciona lista nije imperativ. Naprotiv može se reći da bi više partija (tj. relativno koherentnih koalicija), koje bi, svaka sa svojom specifičnom kritikom vlasti – sa gore (delimično) sastavljenog “menija” – u skladu sa svojim opštim načelima delovalo “sinergetski” i uspele bi da animiraju, odnosno na izbore motivišu veći broj građana. Što je treći (i neophodan) uslov za pobedu.

Dogodine, na proleće.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jul 2017.

 

Leave a Comment