Izdana inteligencija

Sloboda i odgovornost

Pre tačno 90 godina, 1927, francuski intelektualac Žilijen Benda napisao je esej “Izdaja intelektualaca”. Danas se intelektualci žale da su izdani.
Benda je zapravo svoju “sabraću” optužio da su izdali velike ideale humanizma i okrenuli se mračnim ideologijama, naročito nacionalizmu, izneverivši time i svoju misiju, ali i narod, naciju. Uzgred, kad smo već pomenuli optužbu, pojam intelektualac nastao je, opet, u Francuskoj, za vreme Drajfusove afere, kada je Emil Zola napisao svoj slavni traktat “Optužujem” i kada su oni koji su stali iza tog teksta nazvani intelektualcima.

Danas pak intelektualci optužuju narod da ih je ostavio na cedilu, da im više ne veruje i da se okrenuo mračnim porivima, naročito populizmu. Stanko Crnobrnja je nedavno (22.9.2017) za Kulturni dodatak Politike pripremio obiman prilog pod nazivom “Antiintelektualizam u 21. veku” – asocijacija na Piketijev “Kapital u 21. veku” svakako nije slučajna, naprotiv – u kojem se govori o narastajućem antiintelektualizmu. Crnobrnja, naime, tvrdi da su “snage antiintelektualizma”, kako u Srbiji tako i u celom svetu, u poslednje vreme, tj. “u vremenu nestajanja socijalizma i rađanja društva u ‘permanentnoj tranziciji’ dobile velika krila”.

Ima li između ove dve pojave neke veze? Ne, naravno, neposredno između zbivanja u Bendino i Crnobrnjino doba nego između onoga što se (sa) intelektualcima događa danas i njihovog ponašanja u (bližoj i daljoj) prošlosti.

Najpre se, u potrazi za odgovorom, valja složiti sa Crnobrnjom – antiintelektualizam je poslednjih godina zbilja u ofanzivi. To je povezano sa porastom populizma. Antiintelektualizam, tj. antielitizam, jedna je od osnovnih karakteristika populizma. Štaviše, moglo bi se reći: to su dve strane istog novčića – sa jedne strane antielitizam, sa druge strane populizam.

U tom kontekstu posebno je zanimljivo da Crnobrnja kao neku vrstu inspiracije za svoj poduhvat ističe “misao Asimova” da je “antiintelektualizam stalna nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, a proistekla je iz pogrešne primisli da demokratija znači da je moje neznanje isto toliko vredno kao i tvoje znanje.”

Ovo u suštini znači da bi društvom trebalo da vladaju znalci, tj. stručnjaci. Bez namere da su ulazi u neke “visokoparne” rasprave, mora se primetiti da je odvajkada utvrđeno da biti stručnjak nije isto što i biti intelektualac. To što neko zna da napravi most ili što zna da uradi operaciju na otvorenom srcu, ili u prste zna Aristotela… još uvek ga ne čini intelektualcem. Biti intelektualac znači, poput Zole, plivati protiv struje. Biti kritičan prema vlasti, ali i, kako je davno napisao Vladimir Gligorov, biti “u sukobu sa sopstvenom sredinom i sa onom društvenom i kulturnom situacijom koja joj pogoduje”. Desimir Tošić je pak govorio da mi u Srbiji i “nemamo elitu”, tj. da je “naša inteligencija populistička, pa prema tome i nije mogla da predstavlja pravu kategoriju intelektualaca”.

No, sve to za ovu priču i nije toliko važno. Ključna je (kobna, što bi rekao Hajek) ideja, potekla među samim intelektualcima, razume se, da ljudi koji poseduju određena znanja o tome kako stvari stoje znaju i kako bi one trebalo da izgledaju. Iz čega sledi da bi “inteligencija” trebalo da propisuje recepte za (pre)uređenje društva i države.

Na makro, tj. teorijskom nivou, to je ono što se zove “istoricizam” (Poper) i “scijentizam” (Hajek), odnosno shvatanje da je čovek u stanju da spozna istorijske zakone i da na osnovu toga konstruiše budućnost.

Savremena istraživanja ljudskog ponašanja donela su još više rezervi prema stručnjacima, tačnije njihovoj sposobnosti da planiraju i predviđaju. Nobelovac Danijel Kaneman, utemeljivač bihejvioralne ekonomije, u svom na ovom mestu već pominjanom delu “Misliti, brzo i sporo”, na jednom mestu kaže: “Ljudi koji izučavaju određenu oblast i tako zarađuju za život jednako precizno pogađaju koliko je moguće da se određena opcija ostvari kao što majmuni strelicama pogađaju tablu za pikado”. I još – da “menadžeri velikih korporacija pojma nemaju o bliskoj budućnosti tržišta akcija”, kao i da su autopsije pacijenata pokazale da su “lekari koji su ante mortem bili potpuno sigurni u svoju dijagnozu – pogrešili u čak 40 odsto slučajeva”.

Pozivajući se na reči Antonija Damasija da “ljude koji pre donošenja odluke ne ispolje odgovarajuće emocije odlikuje slabija sposobnost donošenja dobrih odluka”, kao i na Pola Slovika, još jednog značajnog naučnika u ovoj oblasti, koji “ističe da neobaziranje eksperata na osećanja javnosti rezultira odlukama koje javnost odbacuje – što je za demokratiju nemoguća situacija”, Kaneman sugeriše zaključak da “javnost s pravom pruža otpor ideji da se donošenje odluka poveri ekspertima koji niti su za to izabrani niti snose odgovornost”.

Na mikro, tj. praktičnom nivou, da se vratimo u Srbiju, iskustvo koje su ljudi ovde imali sa sopstvenom elitom više je nego bolno. Građanski “beli listići”, Dinkićevi “stručnjaci ispred politike”, Koštuničini “legalisti” i, naravno, na kraju, tačnije na početku ovog sunovrata, akademici oko Memoranduma – sve to građanima daje i više nego što treba razloga da se osećaju izneverenim. Umesto da prihvate odgovornost, intelektualci se vajkaju da su neshvaćeni i da im je uticaj mali. Vade se na Tviter, Fejsbuk, runo.

Mijat Lakićević
30. novembar 2017.

 

Leave a Comment