Globalizacija – Francuska revolucija 21. veka

Globalizacija ili izolacija

Ako Francusku revoluciju uzmemo (možda i ne sasvim tačno, ali to u ovom času nije toliko važno) kao sinonim za osvajanje slobode, onda se za globalizaciju sasvim slobodno može reći da predstavlja Francusku revoluciju 21. veka. A restauracija, politička teorija i praksa koja je nastala kao odgovor i otpor velikim načelima ključnog događaja 19. stoleća, povratak vrhovnog autoriteta, tj. carstva, u današnje doba nosi naziv – suverenizacija.
To je zaključak koji bi se mogao izvući nakon naučnog skupa koji je (već sa mnogo opravdanja se može reći) tradicionalno, 27. put, 25. maja upriličio Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, a čija je tema ovog puta bila “Globalizacija i izolacionizam”.
Glavni izolacionistički zahtevi postavljaju se, naime, u ime suvereniteta nacionalne države. To znači protivljenje “nadnacionalnim” tvorevinama, odnosno raznim vrstama međunarodnih organizacija nižeg ili višeg nivoa. Za Sjedinjene Države i Trampa, recimo, to znači prekid pregovora na stvaranju Transpacifičkog partnerstva (TPP), a za “trampiste” u Srbiji prekid pregovora o pristupanju Evropskoj uniji.

BALKANIZACIJA: Jedni su Evropsku uniju “zamrzeli” takoreći od samog početka i zbog njenih načela, te se principijelno protive ulasku Srbije u ovu organizaciju; drugi bi EU samo “zamrznuli”, to jest proces priključenja Srbije, ali bi efekat nesumnjivo (bili oni toga svesni ili ne) bio isti.
“Umjesto Evropske unije, Evropa suverenih država” (“bold” autora – prim. M.L.), kliče ekonomista, profesor Univerziteta Marko Sekulović. “Takav oblik integrisanja evropskog kontinenta izložen je u obliku projekta pod nazivom Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija (kurziv opet autorov – prim. M.L.) koncipiran od autora mlađe generacije intelektualaca: Dijega Fuzara (Italija) i Bogdane Koljević (Srbija). Dijalog koje su autori vodili na temu projekta mogao se pratiti preko beogradskog nedjeljnika Pečat za 2014. godinu, kroz osam brojeva (326-333)… Budući da već duže vreme iznosim kritičke opaske na stav srpskih ’reformatora’ o tome da za Srbiju ’Evropska unija nema alternativu’, to sam u projektu Fuzaro – Koljević prepoznao argumentovaniju i bolje formulisanu podršku takvoj mojoj kritici. Naime, godinama zastupam stav da nas na putu ka Evropskoj uniji neće zadesiti, kako mnogi strahuju, velika nesreća ako se EU raspadne baš u trenutku kada smo trebali u nju da uđemo. Suprotno, imali bismo sreću da ne budemo članica Evropske unije, u društvu sa zemljama njenog perifernog kruga, gdje bismo se nužno našli. Umjesto toga, bili bismo jedna od suverenih i ravnopravnih evropskih država”, smatra Sekulović.
“Zaista, da li će ideja balkanizacije (podvlačenje V.V.) – balkanizam kao metafora centralizovanja i zatvaranja ’zavladati’ svijetom”, “odgovara”, pitajući (se) Veselin Vukotić, rektor Univerziteta “Donja Gorica” iz Podgorice.
Danilo Šuković (Institut društvenih nauka) dodaje: “Populisti, posebno u zemljama razvijenog Zapada, vešto su iskoristili pesimističku atmosferu kojoj su doprineli i migrantska kriza i rast terorizma, da bi demokratiju zamenili autoritarizmom, a slobodnu tržišnu privredu zatvorenim tipom privrede, ograničavanjem međunarodne trgovine i borbom protiv globalizacije. Sve to pod parolom ‘borbe za nacionalne interese’. Zato danas sve veću podršku birača imaju populistički lideri kao što su: Donald Trump, Marin le Pen, Norbet Hoffer, Nigel Farage, Geert Wilders, Viktor Orban i mnogi drugi”.
Vukotić je još radikalniji, on (se usuđuje da) sumnja u nacionalnu državu, čak i u njen opstanak. “Ne vjerujem da će nacionalne države (granice) biti u mogućnosti da dugoročno ograniče prostor od ljudi koji s jednog kraja svijeta dolaze na drugi. Sve više sam siguran da će se život, ekonomski, kulturološki i sl., odvijati u manjim zajednicama, prije svega gradovima (grad-država) koji će slabiti građevinu nacionalne države. Da li će Evropa biti više povezana ukoliko se organizuje kao Evropa država regiona ili kao Evropa država-nacija. Ja mislim da hoće jer će u tim manjim zajednicama kultura (podvlačenje opet V.V.) biti u centru i kultura će evolutivno preuzimati od ekonomije ulogu integrativnog faktora zajednica”, zaključuje “vizionarski” Vukotić.

AKO FRANCUSKU REVOLUCIJU UZMEMO KAO SINONIM ZA OSVAJANJE SLOBODE, ONDA SE ZA GLOBALIZACIJU SASVIM SLOBODNO MOŽE REĆI DA PREDSTAVLJA FRANCUSKU REVOLUCIJU 21. VEKA

KINEZITERAPIJA: Kada se na Svetskom ekonomskom forumu u februaru ove godine Si Đinping, predsednik komunističke Kine, založio za slobodu svetske trgovine, dok je u isto vreme Donald Tramp, predsednik (neo)liberalne Amerike, podizao (trgovačke i druge) zidove, svet je bio zgranut. Bilo je to još jedno “kinesko čudo”.
Ipak, kada se pogleda iza te verbalne koprene vidi se da je stvarnost malo drugačija. Naime, već iz jedne takoreći “polurečenice” Dragane Đurić (Fakultet za poslovnu ekonomiju i pravo) naslućuje se da je “sloboda” koju Đinping ima u vidu prilično modifikovana i redukovana. “Evropska unija je 2015. ukinula izvozne subvencije. Međutim, druge zemlje, kao što su Kina, Indija, Tajland… primenjuju visoke izvozne subvencije za proizvode koji su za ove zemlje osetljivi”, primećuje Đurić na jednom mestu, da bi na drugom (bez namere da se brani Trampova politika) dodala: “Kineskim firmama je dozvoljen slobodan pristup na američko tržište, dok su američke suočene sa velikim ograničenjima, zbog čega su SAD 2015. zabeležile deficit u razmeni sa Kinom od 366 milijardi dolara.”
Sudeći pak po rečima Aleksandre Praščević, profesorke beogradskog Ekonomskog fakulteta, u Đinpingovom nastupu ne radi se o kineskoj odbrani liberalizma nego o ekonomskom nacionalizmu.
U stvari, Kina sprovodi ekonomsku politiku koja je bila karakteristična za Evropu od 16. do 18. veka, kaže Praščević. Reč je tzv. merkantilizmu, koji odlikuje snažna državna potpora privredi, tj. pojedinim kompanijama. Sredinom 18. veka u Evropi merkantilizam kao ekonomska teorija i praksa biva zamenjen liberalizmom, u kojem je država manje-više imala ulogu noćnog čuvara, tj. regulatora, sa jedne, i garanta, sa druge strane, fer i poštenih uslova na (opet manje-više) slobodnom tržištu. Nadajmo se da neće biti previše komplikovano istaći još i ovu razliku između dva ekonomska sistema ili “modela”, kako to vole da kaži ekonomisti. “U merkantilističkom modelu centralno mesto zauzima proizvođač, koji maksimizira svoje dugoročno blagostanje, u čemu treba da mu pomogne država prvenstveno svojom ekonomskom politikom. U liberalnom modelu ekonomije centralno mesto zauzima potrošač, koji maksimizira svoje kratkoročno blagostanje delujući na slobodnom tržištu. Kao što je za realizaciju cilja potrošača povoljnije da postoje slobodna tržišta, za proizvođača je povoljnije da država interveniše”, tvrdi Praščević.
Ono što je za merkantilistički princip posebno važno jeste da on “podrazumeva da i nacionalne ekonomije, a ne samo preduzeća, jedne drugima konkurišu na međunarodnom nivou”. U tom kontekstu Praščević nabraja nekih petnaestak karakteristika ovakvog načina ponašanja, odnosno nastupa u međunarodnim odnosima: Jaka državna intervencija; Proizvodnja radi izvoza, a ne domaće tražnje (tj. potrošnje, što implicira siromaštvo domaćeg stanovništva); Direktna državna pomoć kompanijama; Niski troškovi rada (čitaj plate); Nedemokratski režimi (diktature ili poludiktature), tj. vladavina jedne jedine partije; Politika imperijalizma na globalnom ili regionalnom nivou i, konačno (ovde ćemo se zaustaviti u nabrajanju) promovisanje ekonomskog blagostanja na nacionalnom (a ne na globalnom) nivou – ‘učini komšiju prosjakom’; EKONOMSKI NACIONALIZAM” (“verzal” A.P.).
Među državama “koje ovakav pristup neguju već decenijama”, Aleksandra Praščević posebno ističe Kinu. “Namere Kine da obezbedi apsolutne, a ne komparativne prednosti u svim industrijama, a naročito poslednjih godina u visokotehnološkim granama, direktno potkopavaju osnove globalnog sistema trgovine koji počiva na maksimizaciji koristi za svetsku ekonomiju u celini”, zaključuje Praščević.
Protekcionizam, da se opet vratimo Dragani Đurić, šteti i bogatim i siromašnim. “Izvesno je da će pri jačanju protekcionizma najveće ekonomske štete imati manje razvijene i nerazvijene zemlje čiji je razvoj visoko zavisan od ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Međutim, i razvijene zemlje će imati štete jer će njihovi građani plaćati više cene za robe i usluge nego pri otvorenoj ekonomiji… što će siromašiti i građane zemalja koje uvode protekcionističke mere”.
Jedino što Kinezi ne mogu da promene vladu, pa moraju da je trpe, a Amerikanci mogu, pa će izabrati onoga ko ih privuče lepim rečima i obećanjima, uprkos neizvesnim radovanjima.

GRAVITACIJA: Biti protiv globalizacije u izvesnom smislu je isto što i biti protiv gravitacije, što najveći broj učesnika pomenutog skupa ipak nije bio spreman da učini, ali ni onih koji su se “opredelili” za globalizaciju nije bilo mnogo. I da nije bilo naučničkog podmlatka sa već pomenutog (Vukotićevog) UDG, koji su argumentovano ukazivali na preovlađujuće dobre strane svetskih integrativnih procesa, možda bi, makar kvantitativno, antiglobalisti (nekad i pod firmom “alterglobalista”) preovladali.
No, kada je reč o “beogradskim” učesnicima skupa čiji su stavovi nedvosmisleno išli u prilog globalizaciji, odlučnošću se (treba li uopšte naglašavati) posebno isticao Ljubomir Madžar. Globalizacija je, naglašava Madžar, “izuzetno krupna i u svom ukupnom bilansu izvanredno pozitivna pojava, u svetu današnjem i u svetu od pre nekoliko vekova, pa sve do danas”. A malo kasnije kaže i ovo: “… Globalizacija je u osnovi jedan razvojno povoljan proces i jedan skup dinamičkih tendencija koji svetu na mnogim područjima donosi brojna unapređenja i silna poboljšanja.”
Madžar posebno ističe snažnu uzročno-posledičnu vezu između liberalizacije i globalizacije. “Liberalizacija privrednog života nesumnjivo podstiče i ubrzava globalizaciju… Globalizacija i liberalizacija pokazivale su u svom kretanju tokom dužih razdoblja takav paralelizam da se u percepciji šire javnosti maltene poistovećuju. U jednom važnom nizu elemenata one se zapravo preklapaju, budući da se oslobađanje privrede od administrativnih stega dobrim delom ispoljava i kroz njeno prostorno širenje i umnožavanje vlasničkih veza koje prelaze državne granice”.
Liberalizacija, odnosno deregulacija, po prirodi stvari upućuje na pitanje o ulozi države u procesu globalizacije. Prema Madžarevim rečima, ta je uloga (“bez sumnje trajna i jasno vidljiva”) dvostruka i u oba slučaja – negativna.

NEREALNO JE OČEKIVATI DA GLOBALIZACIJA ZA 20 ILI 200 GODINA REŠI PROBLEME KOJI SU STARI 2.000 ILI 20.000 GODINA

Najpre, “država svojom rastućom regulativom sputava privredne subjekte i ograničava prostor njihovog preduzetničkog i upravljačkog delovanja”, čime globalizaciju usporava i iskrivljava tokove kojima bi se ona na osnovu svog “inherentnog, spontanog i evolutivnog obrasca” kretala.
Sa druge strane, iako u osnovi pozitivna, “kao i sve kompleksne pojave koje su deo široko shvaćenog procesa modernizacije”, globalizacija “ne može a da pojedinim društvenim grupama ne donese vidna, pa i drastična pogoršanja ekonomskog položaja i društvenog statusa”. Gubitnici se u tom procesu onda obraćaju državi za pomoć, a ona, tj. politički lideri “ ugroženim slojevima se obraćaju ne sa objektivnim analizama stvarnih činilaca diferencijacije u ekonomskom položaju subjekata, nego sa poznatim parolama da je njihov dohodovni i finansijski usud posledica beskrupulozne eksploatacije od onih koji su odranije bili u prednosti, a tokom globalizacionih perturbacija tu prednost dodatno uvećali”. Političari, nastavlja Madžar, “u onima koji su globalizacijom pogođeni, pa otud i generalno osujećeni, vide velike rezerve glasova”. Sve to se “na kraju krajeva, svodi na ubiranje glasova po cenu daljeg pogoršavanja (kurziv LJ.M.) položaja onih koji su razvojno već hendikepirani, i to u ne tako dalekoj vremenskoj perspektivi”. Madžar posebno upozorava na opasnost od “levih skretanja” prilikom rešavanja “nusprodukata” globalizacije, pre svega zato što se ona po pravilu “završavaju makrosocijalnim katastrofama”, poput ovog u Venecueli, recimo.
Cenu suverenizacije, tj. izolacije, odnosno izolacionizma, kao što je u slučaju protekcionizma utvrdila Dragana Đurić, snose najsiromašniji.

GLOKALIZACIJA: Rešenje za probleme globalizacije je – još više globalizacije. Naime, ni najgorljivije pristalice globalizacije ne tvrde da ona ne stvara i neke probleme. Mada bi možda tačnije bilo reći da ona nije rešila sve probleme. Ali bilo bi glupo (da se tako, malo kolokvijalno, izrazimo) očekivati da ona za 20 ili 200 godina reši probleme koji su stari 2.000 ili 20.000 godina. Međutim, da bi bili rešeni problemi koji danas muče ljudski rod – kao što su ekologija, siromaštvo, terorizam i drugi – potrebna je još veća i tešnja saradnja među ljudima na svetskoj sceni. Zatvaranje, pod ma kojim uslovima, u ma kojem vidu i pod bilo koji izgovorom da se sprovodi, tome neće moći da pomogne.
Kako kaže Milorad Đurić sa novosadskog Fakulteta za evropske pravne i političke studije, “Alternativa izolacionizmu bio bi projekat novih, drugačijih međunarodnih sporazuma. Njima bi morao da se uspostavi bolji sistem odlučivanja i razreši postojeći sistem legitimacijskog deficita… Važna poruka globalizacije je da same nacionalne države ne mogu da obave taj posao; samo nova transnacionalna politička infrastruktura mogla bi da artikuliše rastuću globalnu kompleksnost”. A osnovna odlika te “nove kompleksnosti” je kreativna mešavina, “uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog” (Dušan Mojić, Filozofski fakultet Beograd), sažeta u novoj jezičkoj kovanici – glokalizacija.
Ako u skladu s tim “imperativom” za kraj “spustimo durbin” i pogledamo gde je tu Srbija, možda će nam da se lakše snađemo pomoći reči Ratka Božovića: “Nas neprekidno proganja zastarela svijest i pseudoistorija, strah od novog i strah od promjena. I upravo strah od Evrope nije ništa drugo do strah od promjena. Zato cjelokupna naša tranzicija protiče u suštinskim otporima evropskim i globalnim standardima”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jun 2017.

 

Leave a Comment