Dole strani investitori i ostali kapitalistički zlotvori

Štrajkovi i politika

Sećate se koji su bili prvi redovi u Srbiji posle petooktobarske kontrarevolucije? Kako se ne sećate? Pa, pred zgradom u Nemanjinoj 11 strani investitori su se prosto utrkivali ko će pre da se dočepa srpske zastave. Naravno to je (neslana) šala. Srpsku zastavu zaista niko nije hteo. Ali je zato za Naftnu industriju Srbije vladalo poprilično interesovanje. Vojislav Koštunica je, međutim, izbegao javni konkurs i sa Rusima sklopio dil da se to da njima po nekoj simboličnoj ceni. Posle je posao preuzeo Tadić, nastojeći da preotme slavu i titulu svom političkom rivalu, ali što jes – jes, VK je udario temelje tom aranžmanu. Posle se više nije imalo kud.
Subvencije koje je dobio Gasprom, tj. Rusija, mnogo su vrednije od onih koje su dobili Italijani, tj. Evropska unija, ali se nekako tome posvećuje manje pažnje. Navodno, reč je o radnicima, mada oni u Fijatu nisu (bili) u gorem položaju; makar imaju siguran posao, dok je dobar broj onih u NIS-u zaposlen preko raznih agencija. Ali to radničkim majkama nije zapalo za oko. Eh, nema više Dafine. Sada je brigu o proletarijatu preuzeo Putinov Sputnjik i njegovi sputnjici. Da je reč o providnom pokušaju političke podvale najbolje svedoči činjenica da dok spiker iznosi optužbe na račun tadašnje Vlade Srbije, zbog njene navodne servilnosti prema Svetskoj banci i Zapadu, u pozadini stoji slika potpredsednika Miroljuba Labusa, dok od premijera Vojislava Koštunice ni traga ni glasa. Pametnom, što kažu, dosta.

ZAŠTO JE U CENTRALNOJ EVROPI DOLAZAK VELIKIH AUTO-KOMPANIJA POKRENUO RAZVOJ CELE INDUSTRIJE I ZAŠTO SE U SRBIJI TO NIJE DESILO

DOLINA GLADI: Da, da, tako je nazivana prestonica Šumadije sa okolinom početkom trećeg milenijuma. Zastava se srozala ne na pola nego na dno koplja; proizvodila je automobil koji je (dvadesetak godina ranije možda i imao nekog smisla, ali je) početkom 21. veka izazivao (pod)smeh; broj radnika je bio nekoliko puta veći od potrebnog, oprema zastarela, tehnologija davno prevaziđena, dizajn arhaičan, potražnja nikakva, tržište izgubljeno… Sve u svemu, gotovo da čovek pomisli: bolje bi bilo da je NATO načisto srušio umesto što nam je sačuvao tu iluziju da Zastava zaista (po)stoji. Iluzija je, međutim, opstala, što je savršeno odgovaralo radnicima koji su uredno primali plate iako jednako uredno nisu ni dolazili na posao. Što je u redu jer posla nikakvog nisu ni imali.

Kada se Srbija dvehiljadite probudila iz desetogodišnjeg nacionalističkog košmara, karte su već bile podeljene. Zemlje u tranziciji, za koje je Srbija nekada bila Filadelfija, bile su premrežene svetskim auto-industrijskim gigantima: u Rumuniji Reno, u Mađarskoj Suzuki, Audi, Dženeral motors (koji je kasnije otišao, ali ga je zamenio Mercedes), u Slovačkoj Folksvagen, Pežo Sitroen grupa, Kija, u Češkoj Folksvagen, TPCA (tj. investicioni konzorcijum Tojota Pežo Sitroen), u Poljskoj Fijat, Opel, Daevu i opet Folksvagen.
I taman kad se krenulo napred, Srbija je doživela novi šok. Ubijen je premijer Zoran Đinđić. To je bila kulminacija političke nestabilnosti koja je vladala u Srbiji. Koju će zatim produžavati i najbolje izražavati Koštuničina izjava da mu je Evropska unija deveta rupa na svirali. Dobro, možda on nije to baš tako govorio, možda nije pominjao Brisel nego Hag, ali između njih ni fizički ni simbolički nije velika razdaljina. Sa druge strane, Rusija se na velika vrata, kroz već pomenuti NIS, vraća u Srbiju. Zatim dolazi ono antievropsko pocupkivanje ispred Skupštine s pratećim programom u vidu paljenja američke ambasade. Zbilja, ko je u tom trenutku znao šta hoće i čemu se okreće Srbija?
Ne, to zaista nije bio ambijent koji bi privukao nekoga ko hoće da svoj kapital smesti na sigurno mesto i da, računajući na dugi rok, spokojno uživa plodove svoje investicije.
Sad vidimo – kada uzburkana mutna voda sadržinu tajnih ugovora (što je nesumnjivo bilo višestruko pogrešno, bez obzira na kakav bi doček oni naišli u javnosti) izbacuje na površinu – da dolazak Fijata nije bio jeftin. Ali, pitanje je, prvo, da li je to bilo jeftinije ili skuplje nego da se Zastava zatvori i radnici oteraju na biro, a drugo, da li je u to vreme i pod tadašnjim okolnostima uopšte bilo moguće izboksovati neki drugačiji dogovor.

AUTO-IKONA: Kažu poznavaoci, ideja Italijana bila je da “fijat 500” bude neka vrsta “automobila ikone”, kao što su bili “mini”, “buba”, “fića”… I krenulo je prilično dobro, auto se lepo prodavao, ali je ubrzo počeo da “trokira”. Zameralo mu se najviše, osim zbog visoke cene, to što je “ni riba ni devojka”: ni veliki ni mali, ni džip ni limuzina… Ali to je bilo na kraju.
Na početku se Vlada Srbije već bila umorila od održavanja Zastave u koliko-toliko uspravnom položaju. Kao i od traženja partnera po celom svetu, “od Barija do Tokija”, gde je Tadić išao da pregovara s Tojotom, ali bez uspeha. Zapravo, jedino je Fijat pokazivao ozbiljno interesovanje. To je bilo povezano s njegovim izlaskom iz krize i Markioneovom novom poslovnom politikom – “ukoliko želimo da opstanemo moramo da budemo veliki, a ako hoćemo da budemo veliki moramo da kupujemo”. Tako je Fijat kupio Zastavu, pokušao je malo kasnije da kupi i Opel, ali mu Nemci nisu dali, pa je kupio Krajsler, što mu je omogućilo prodor na američko tržište itd., da sad u tu priču ne ulazimo.

SADA JE BRIGU O PROLETARIJATU PREUZEO PUTINOV SPUTNJIK I NJEGOVI SPUTNJICI

Sa druge strane, poznavaoci opet kažu da je kragujevačka fabrika građane i privredu Srbije, tj. poreske obveznike, nakon dvehiljadite već koštala najmanje dve milijarde evra. Posredni troškovi, tj. izgubljeni prihodi EPS-a, državnog i lokalnog budžeta, penzionog i zdravstvenog fonda, iznosili su preko milijardu evra. Sve u svemu, od 2001. do 2008. godine Zastava je Srbiju koštala minimum tri milijarde evra. U odnosu na to, i velike subvencije koje je Fijat dobio (neka budu i milijardu evra) predstavljale su krupnu uštedu. Sve u svemu, dakle, Vlada Srbije nije imala praktično nikakvog izbora osim da Zastavu baci u trnje.
Jeste da je Fijat dobio velike subvencije, ali je od početka naišao i na velike opstrukcije. Kako centralne tako i lokalne. Država, naime, nikako nije ispunjavala svoje obaveze u pogledu izgradnje auto-puta od Kragujevca do Koridora 10, kao ni zaobilaznice na železničkoj pruzi između Lapova i Kraljeva. Ni lokalno stanovništvo se, međutim, nije baš pokazalo u najboljem svetlu jer kad su proizvođači (rezervnih) delova za Fijat i automobilsku industriju uopšte hteli da podignu pogone u Komranskom polju nadomak Kragujevca, vlasnici zemlje su digli cene u nebo, pa su Italijani, posle više meseci preganjanja, morali da potraže drugu lokaciju. Sve je to investicioni ambijent, dragi čitaoci.
U stvari, zamisao s privlačenjem automobilske industrije i jeste u tome da se privuku tzv. “komponentaši”. To je delimično i uspelo. Za Fijatom su došli Manjeti Mareli, Džonson kontrol, Drekslermajer, Sigit… koji su investirali oko 150 miliona evra i zaposlili 2.500 radnika. Onda su došli i drugi: Jura, Kontinental, Magna, IGB Automotiv, ali Srbija ni ovde nije uspela ni približno koliko druge zemlje u tranziciji. Štaviše, dešavalo se da neke kompanije, poput Džonsona, recimo, svoje nove pogone podižu u Makedoniji. Naravno, zbog velikih subvencija koje je tamo dobio.

RAT ZA INVESTITORE: To samo ilustruje kako je žestoka bitka za kapital. Naročito je ona bila žestoka devedesetih. Dok je Srbija ratovala za teritorije, drugi su se borili za investicije.
Prema jednom istraživanju iz 2003. godine (“Lokacija, jeftin rad i državni podsticaji: studija slučaja o investicijama u auto-industriju centralne Evrope”, Columbia business scholl) devedesete godine obeležio je pravi rat za investitore između zemalja tzv. Višegradske grupe – Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske. Konkurencija je bila takoreći bespoštedna, dijapazon povlastica vrlo širok: od spoljnotrgovinskih mera, tj. prohibitivnih carina na uvoz gotovih automobila, preko potpunog oslobođenja od poreza, do direktnih novčanih davanja po novootvorenom radnom mestu. I, naravno, ne po sistemu “ili – ili” nego “i – i – i”. Treba li naglašavati da transparentnost nije bila odlika tih podsticajnih politika?

VIŠEGRADSKA GRUPA U SREDNJOJ EVROPI BILA JE ČVRSTO OPREDELJENA ZA EU I NATO, ŠTO JE TE ZEMLJE ČINILO I ČINI POŽELJNIM INVESTICIONIM DESTINACIJAMA. VIŠEGRADSKA GRUPA U SRBIJI, “SIVA EMINENCIJA” I ZVANIČNE I OPOZICIONE POLITIČKE SCENE, OŠTRO SE I JEDNOJ I DRUGOJ ASOCIJACIJI SUPROTSTAVLJA, ŠTO SRBIJU ČINI ZEMLJOM VISOKOG RIZIKA

Recimo, kada je Kija rešila da investira u centralnu Evropu vodila je pregovore sa sve četiri gore pomenute zemlje uporedo, da bi na kraju odabrala Slovačku. Prema nekim procenama, dolazak Kije je Slovačku koštao neverovatnih pet milijardi evra.
Kada je 1991. pregovarala sa Opelom, poljska vlada je, da bi stranog investitora zaštitila od konkurencije, carine na uvoz automobila podigla na 35 odsto, ali je posle pod pritiskom EU od toga odustala i uvela kvotu za bescarinski uvoz 30.000 automobila. Onda je Opel odustao, pa je Fijat, koji je već bio na tržištu, nekoliko godina praktično uživao monopolski položaj. Nije to, međutim, bila politika za “jednokratnu” upotrebu. Desetak godina kasnije, da bi zaštitila domaću proizvodnju, Poljska je zabranila uvoz polovnih, odnosno u sudarima oštećenih automobila. Opel je, međutim, ipak uspeo da uđe u Poljsku pet godina nakon prvog pokušaja, kada je dobio oslobođenje od poreza na 15 godina i slobodan uvoz opreme i komponenti. Kad je Fijat čuo šta je dato Opelu, odmah je i on to tražio za sebe. I, naravno, dobio.
Kao primer otvorenih zahteva za subvencijama u pomenutoj studiji se navodi Suzuki, koji je 1991. za dolazak u Mađarsku tražio oslobađanje od poreza na 10 godina, preferencijalne carine na uvoz komponenti, povlašćenu cenu zemljišta za fabriku, kao i subvencije za zapošljavanje. Mađarska je, da ne bi izgubila takvog investitora, pristala na sve uslove. Kada je to čuo Dženeral motors, koji je već bio prisutan u Mađarskoj, on je tražio to isto i, naravno, dobio.
Tojota i Pežo su 2002. izabrali Češku, a ne Poljsku jer je Prag odobrio veće subvencije (opet oslobađanje od poreza, carina, subvencije za obrazovanje radnika, pomoć u prekvalifikaciji itd).
Ne pritiskaju samo novi investitori nego i oni koji već imaju fabrike u nekoj zemlji. Fijat je to, recimo, radio u Poljskoj, pa ako dakle to danas radi Fijat u Srbiji (a verovatno radi), to nije nekakav izuzetak i zla Fijatova volja prema Srbima već neka vrsta “običajnog prava”.
Približavanje Evropskoj uniji početkom dvehiljaditih počelo je malo da ograničava praksu davanja subvencija investitorima. Tako je Češka 2002. bila primorana da paket podsticaja za novo Folksvagenovo ulaganje sa 120 smanji na 22 miliona evra. Ali, to je “zvanična verzija”, ima mnogo razloga da se sumnja da je bilo skrivenih kanala kojima su subvencije ipak prošle. Slično se desilo i sa već pomenutom investicijom Tojote i Pežoa, ali kad se uzme celokupno iskustvo sa subvencijama, ima razloga da se zvanični izveštaji ne uzimaju zdravo za gotovo.
Svojom imaginacijom u privlačenju auto-industrije naročito se isticala Poljska, koja je kao posebno funkcionalan način “izmislila” specijalne ekonomske zone (neku vrstu slobodnih carinskih zona na osnovu leks specijalisa), gde su mnoge svetske kompanije dolazile i montirale svoje automobile. To su radili i nemački Opel i američki Ford, a dokle je to išlo pokazuje primer Kije. Južnokorejska kompanija je gotove automobile dovozila u slovenačku luku Kopar, tu ih rastavljala na 10 komponenti, njih zatim prevozila u Poljsku, gde bi ih ponovo montirala i odatle izvozila na okolna tržišta.
Suzuki je 1999. godine 60 odsto svoje proizvodnje u Mađarskoj plasirao u susednim zemljama.
Iako je ovaj sistem privlačenja investicija imao mnogo mana, nema sumnje da je, kad se sve skupi, neto efekat bio pozitivan. Prema već pomenutoj studiji, “rezultati takvog obima stranih investicija u auto-industriju Višegradske grupe bili su vrlo značajni. Na primer, 1999. godine Poljska je imala najširi asortiman fabrika automobila u svetu i sklapala je ili proizvodila najmanje 30 brendova automobila, autobusa i kamiona iz 13 zemalja. Slično tome, automobilska industrija je 2001. činila 13,3 odsto ukupne industrije u Češkoj. Čak 40 od 100 najpoznatijih svetskih proizvođača auto-delova imalo je u njoj svoje pogone”.
Sve četiri zemlje – neka brže neka sporije, neka manje neka više – uspele su da razviju svoju (auto) industriju, da privuku nove investitore i, što je najvažnije da podignu zarade i standard svojih građana. Pitanje je zašto se u Srbiji to nije (ili bar ne u većoj meri) desilo?

GODINE 1999. POLJSKA JE IMALA NAJŠIRI ASORTIMAN FABRIKA AUTOMOBILA U SVETU I SKLAPALA JE ILI PROIZVODILA NAJMANJE 30 BRENDOVA AUTOMOBILA, AUTOBUSA I KAMIONA IZ 13 ZEMALJA. SLIČNO TOME, 2001. U ČEŠKOJ JE ČAK 40 OD 100 NAJPOZNATIJIH SVETSKIH PROIZVOĐAČA AUTO-DELOVA IMALO SVOJE POGONE

EU ILI EAU: Očigledno je da nova vlast nije naročitu pažnju posvećivala Fijatu u Kragujevcu. Tomislav Nikolić je nakon izbora za predsednika Republike izjavio da će Srbija sve svoje obaveze prema Fijatu ispuniti do kraja 2013. godine, ali se to nije desilo ni do dana današnjeg. Za “Dinkićevog vakta” u Ministarstvu privrede je radio čovek zadužen samo za Fijat – Aleksandar Ljubić, koji je živeo u Kragujevcu – posle toga kao da je Fijat postao “deveta rupa na svirali”. Pregovore o “novom aranžmanu” sa Fijatom trebalo je povesti 2015-16. godine; umesto toga, nova vlada se čak nije potrudila ni da imenuje predsednika Nadzornog odbora, koji po ugovoru pripada Srbiji.
Ali, to su tehnički detalji. I na ovom primeru se zapravo najbolje vidi koliko je investicioni ambijent u Srbiji nepovoljan. Naime, ako subvencije mogu biti nužno zlo, tj. nešto što se u konkretnom slučaju ne može izbeći, one nikako ne mogu biti noseći stub investicione politike.
Srbija u tom pogledu poslednjih godina jeste poboljšala svoje ekonomske performanse – fiskalni deficit je smanjen, javni dug je pod kontrolom, vreme za dobijanje građevinskih dozvola smanjeno i slično. Ali, socijalne i političke performanse su možda čak i pogoršane: Vladavina prava opada, političko nasilje raste, a što je najvažnije, uprkos zvaničnim proklamacijama, kao da ključna dilema – Evropska ili Evroazijska unija – još nije rešena. Najglasniji ili bar u javnosti najprisutniji Vučićevi kritičari napadaju ga sa proruskog, tj. antievropskog i antiliberalnog (čitaj: antikapitalističkog, neki bi rekli “srpskog”) stanovišta.
Višegradska grupa u srednjoj Evropi bila je čvrsto opredeljena za EU i NATO, što je te zemlje činilo poželjnim i pouzdanim investicionim destinacijama, uprkos čak i snažnim unutrašnjim devijacijama. “Višegradska grupa” u Srbiji, “siva eminencija” i zvanične i opozicione političke scene, oštro se i jednoj i drugoj organizaciji suprotstavlja, što našu zemlju čini zemljom visokog rizika. I time Srbiju suprotstavlja evropeizaciji i globalizaciji. Što, naravno, najviše plaća radnička klasa.

Zašto su plate male

Vučić verovatno ne može da se nakaje zbog toga što je onako brzopleto i neiskusno obećao prosečnu platu od 500 evra do kraja ove godine, pa ga sad (neprijateljski) novinari prozivaju svaki čas. Ali zbilja, zašto su plate u Srbiji niske, tj. kako ih povećati. Evo šta su o tome još 2014. godine govorili ekonomisti.
“Za početak rešavanja tog problema treba shvatiti samo jednu prostu stvar: plate u jednoj zemlji su funkcija prosečne produktivnosti. Nema snažnije korelacije u ekonomiji od one između produktivnosti i plata. I nikakvim političkim merama, nikakvim dekretima i zakonima o minimalnoj ceni rada plate se ne mogu povećati. Mogu se povećati jedino povećanjem produktivnosti.
Na produktivnost sa svoje strane utiče mnogo stvari. Produktivnost je proizvod po radniku ili radnom satu, to je merilo koliko efikasno radite stvari, koliku vrednost firme u zemlji proizvode. Produktivnost raste usled konkurencije, a konkurencija je veća tamo gde je okruženje povoljnije za ulaganje, gde se pravda deli brzo i nepristrasno, gde poreznici ne otimaju preveliki deo kolača. To su recepti za veće plate. Bavljenje platama samim po sebi, kao što to rade sindikati, samo je tretiranje simptoma. Plate su posledica, produktivnost je uzrok. Ako hoćete veće plate, razmišljajte kako povećati prosečnu produktivnost u zemlji”. (Slaviša Tasić)
“Država svakako može da poveća prosečnu platu. Recimo da se uvede minimalna plata od 2.000 evra mesečno. Nezaposlenost bi verovatno bila oko 90 odsto, ali oni što rade u proseku bi zarađivali makar 2.000 evra. To ne znači da bi standard bio viši, naravno da bi bio niži, ali bi prosečna plata bila viša. Problem je što kod nas mnogi zaista tako bukvalno gledaju kretanje prosečne zarade. Rast smatraju pozitivnim, a pad negativnim. A istina je (možda) potpuno suprotna. Konkretno, kada je počela ova poslednja kriza, negde 2009. godine, došlo je do rasta prosečne zarade. Deluje kao pozitivna stvar, ali je do toga dobrim delom došlo jer su oni sa ispodprosečnim platama prvi izgubili posao. Ako (ikada) krene da raste zaposlenost u Srbiji, bio bih spreman da se kladim da će to dovesti do pada prosečne plate zato što će većina novih poslova biti relativno slabo plaćena. Tada će to opet neko (pre svega sindikati) predstaviti kao lošu stvar”. (Marko Paunović)

Minimalac i nezaposlenost

Kada je Vučić krajem aprila praktično autohtono odlučio da se minimalna satnica poveća sa 121 na 130 dinara, to je izazvalo nezadovoljstvo poslovne zajednice. Evo šta je o tome tada na blogu Tržišno rešenje pisao Slaviša Tasić.
“1. Ekonomska teorija nedvosmisleno pokazuje da veća zakonska minimalna plata mora povećati nezaposlenost. To se uči u udžbenicima ekonomije, ali ne morate imati taj pristup i crtati grafik ponude i tražnje da biste videli efekat minimalne plate. Jednostavno, ako se bilo kakvom proizvodu propisom odredi minimalna cena i silom podigne iznad tržišne, ostaće neprodati viškovi tog proizvoda. Manje ljudi će to kupovati. Isto važi i na tržištu rada. Kada bi se minimalna plata povećala na 1.000 evra mesečno i to striktno sprovodilo, nema nikakve dileme da bi došlo do masovnih otpuštanja, gašenja radnih mesta i gašenja celih firmi. Ako se pak poveća ne baš toliko nego na neki niži i realističniji nivo, efekat će biti manje drastičan, možda teško vidljiv i merljiv, ali i dalje kvalitativno isti: doći će do nestanka radnih mesta. Negiranje ove osnovne ekonomske zakonitosti nije ništa bolje od negiranja evolucije.
2. Stopa nezaposlenosti u zemlji ne zavisi samo od minimalne plate. Postoji mnogo drugih činilaca. Druge vrste regulisanosti tržišta rada (stope doprinosa, obavezni odmori, druge beneficije) imaju potpuno isti efekat. Sve se one mogu prevesti u višu cenu koju je poslodavac obavezan da plaća za nečiji rad. Postoji i mnogo drugih različitosti od zemlje do zemlje koje svakojako utiču na stanje tržišta rada. Argumenti tipa ‘razvijena zemlja X ima minimalnu platu, prema tome, minimalna plata je dobra politika’, zato su, po običaju, bezvredni. Ja mislim da konkretno u Srbiji i regionu minimalna plata i nije glavni uzrok visoke nezaposlenosti. Ali to ne znači da negiram osnovnu ekonomsku zakonitost da veštačko povećanje cene rada mora smanjiti traženu količinu rada i tako izazvati nezaposlenost.
3. Nemojte učitavati loše namere ljudima koji hoće da ukažu na perspektivu poslodavca ili na ekonomske zakonitosti. Niko ne voli da plate budu niske. Ali naš argument je da one mogu porasti jedino prirodnim tržišnim putem, kroz ulaganja, otvaranje firmi i konkurenciju u radnoj snazi. Kao u Švajcarskoj, koja nema zakonsku minimalnu platu. Ako probate silom, zakonski, onda samo nanosite još više štete onima kojima želite da pomognete. Politika minimalne plate najviše šteti upravo najugroženijim ljudima, nezaposlenima i radnicima na rubu gubitka posla.
Šta će se dogoditi ako uvedete zakon da se za flašu vina mora platiti više od 10 evra? Time manje kvalitetna vina potiskujete sa tržišta, a onim kvalitetnijim pomažete. Isto je i sa radnom snagom. Veća minimalna plata znači odstranjivanje manje produktivnih radnika sa tržišta. To je najugroženija grupa ljudi i politika za koju mislite da je humana ima naopake efekte. Nekada su političari to znali i politika minimalne plate ima rasističke i eugenističke korene – ne morate verovati, ali kad je prvi put predlagana, ideja je bila da se zaštite produktivniji ljudi i belci, kako gde; a ostali potisnu sa tržišta i polako nestanu. Politika minimalne plate dobra je za one koji su malo iznad tog minimuma plate i produktivnosti; užasna je za one koji su ispod.”

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. jul 2017.

 

Leave a Comment