Desimir Tošić: Smisao Slobode

Za neki dan, 7. februara, navršiće se tačno 10 godina od smrti Desimira Tošića. A kao da je prošlo 100 godina, takav ga je zaborav prekrio. U stvari, verujem da će za jedan vek sećanje na Tošića biti vrlo živo. To jest, nadam se: ako Srbija bude normalna zemlja – biće, ako ne bude – neće.
No, ako se samo preleti preko onoga što je Tošić od svog povratka u Srbiju 1990. do smrti 2008. govorio i pisao, jasno je zašto se njegovo ime danas vrlo retko, ako uopšte, pominje u javnosti.
Tošić se naprosto nije uklapao u glavne intelektualne tokove u Srbiji, stalno je plivao protiv struje. Istina, u pomenutom razdoblju objavio je desetak knjiga, a dve su objavljene njemu u čast – “Dve godišnjice Desimira Tošića”, 2000, povodom 80 godina života i 64 godine političkog aktivizma i “Hrast slobode Desimir Tošić”, 2007. godine – ali obe praktično u produkciji Demokratske stranke. Njegova poslednja knjiga “Kritikom ka prosvećivanju”, koja je u stvari zbirka prethodno objavljenih članaka, izašla je, u izdanju Službenog glasnika nedugo nakon njegove smrti, 2008. godine. Od tada – ni mukajet.
Za ovu priliku najbolje će poslužiti upravo ta posthumna knjiga jer ona najbolje pokazuje bogatstvo sadržaja i glavne pravce Tošićevog javnog delovanja u Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka, ali će biti iskorišćeni i neki drugi njegovi istupi.
Tema Tošićevih napisa, najopštije govoreći, jeste – Srbija u promenama. On posmatra to društvo, događaje u njemu, izazove koji se pred njega postavljaju i odgovore koje ono daje i o svemu tome piše. Naravno – u skladu sa svojim viđenjem uloge intelektualca sadržanim u naslovu pomenute knjige – kritički. Ali, nasuprot čuvenoj Pašićev(sk)oj maksimi “Kakvi ste mi vi Englezi, takav sam ja Gledston”, Tošić se zaista “pravio Englez”. Njegov način izražavanja odudarao je od uobičajenog u javnom životu Srbije, njegov stil bio je “oštar, ali fer”, njegova kritika bila je usmerena na pojavu, ne na ličnost.

NACIONALIZAM: Na meti njegovih kritika, taj se utisak prvo nameće, prvenstveno je i pre svega bio nacionalizam. Što je u neku ruku pomalo paradoksalno pošto je Tošić sam sebe, u izvesnom smislu i bar na početku, doživljavao kao nacionalistu. Ali kad je video kakvi su nacionalisti u Srbiji, brzo je iz tog odela izašao.
Evo, dakle, šta kaže Desimir Tošić u Politici (“Prevlast mitologije”) 17. novembra 2005. godine, pošto je “postpetooktobarska revolucija” već dobrano odmakla i njeni efekti bivali sve uočljiviji.
“Savremena Srbija je natopljena nacionalizmom i on se pojavljuje na svim stranama kao snažna motivacija naših otpora modernizaciji u svakom pravcu društvenog života, on se pojavljuje kao izuzetna snaga, od pravoslavne crkve preko skoro svih političkih stranaka, pa do medija, ne zna se da li više po novinama ili više na televizijskim programima… Umesto katarze, u našem društvu se razvija nacionalistička zluradost, neka paganistička osvetoljubivost, jedna izuzetna morbidnost, izvesno naslađivanje što se i drugim narodima danas nameću teški problemi… Mi ‘znamo’ da će se britanska država raspasti na Škotsku i Englesku, mi predviđamo da EU samo čeka da nestane, kao sigurno je da će se Kvebek odvojiti od Kanade, kao i Flamanci od Belgije.
Za naš današnji nacionalizam moglo bi se slobodno, iako trivijalno, reći da je… veliko današnje naše zlo. I to naše zlo žudi za jednim novim ratom. Pa, prema tome, ukoliko se brže oslobodimo tog zla, utoliko ćemo brže napredovati. A put pred nama je vrlo dug, tu se ne treba zavaravati.”
A još ranije iste godine (“Politički nezrela generacija iz devedesetih”, Danas, 12-13. mart), Tošić primećuje: “I sam nacionalist i antievropejac, filozof Mihailo Đurić priznao je, što se kod naših ljudi, čak i kod sveštenoslužitelja crkvenih ne dešava često: ‘Ima nečeg uvredljivog i nedoličnog u tome što smo svi danas uhvaćeni u mreže nacionalizma’. Ovo priznanje, međutim, nije imalo za posledicu izbavljenje iz mreže nego nastavak intelektualne agresije. U pravcu nacionalizma.”
To – nacionalizam – prva je i osnovna Tošićeva zamerka i na račun “srpskog nacionalnog programa”, kojeg se ni do dana današnjeg nije odrekla većina intelektualne elite u Srbiji, na račun Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, naravno.
“Iako je nacrt Memoranduma osuđivao nacionalizam a la lettre i izjašnjavao se za jugoslovensku zajednicu, cela intonacija Memoranduma bila je nacionalistička.” (“Usahli talasi ideoloških strasti” Danas, 20.1.2004) Ali, i generalno, Tošić praktično nema lepih reči za ovaj dokument. “Nacrt Memoranduma iz Beograda pokazuje jednu autoritarnu tendenciju, daleko je od ljudskih prava i demokratizacije SFRJ u evropskom smislu”, on “ne uviđa značaj rađanja evropske zajednice na našim granicama… mi smo 1987. i 1990. godine u Srbiji dobili vlast kojom su se šire narodne mase povele na put propasti ne samo jugoslovenske zajednice nego i na propast svoju sopstvenu.” (“Klasično odmeravanje krivice”, Danas, 21.1.2004)

AKADEMICI: A nakon jednog ambiciozno zamišljenog događaja u SANU 2002. godine, Tošić piše: “Prema onome što je dosad objavljeno, kao novinski izveštaji u mnogim listovima i pošto se pojavio jedan celovit referat-esej Dobrice Ćosića, ne bih rekao da su ideje skupa ‘Velika Srbija – istine, zablude i zloupotrebe’ sagledane kao istine. Pre bih rekao da vrve od zabluda i zloupotreba.” I nastavlja: “Kad se kaže da nema dokumenata o izvršenju plana o Velikoj Srbiji devedesetih godina, to je samo formalno tačno. Za sve vreme rata posle 1991. godine stiže oružje iz Savezne Republike Jugoslavije, šalju se paravojne jedinice u cilju pljačke i čišćenja. U Ćosićevom referatu-eseju iz Nedeljnog telegrafa, koji sam pomenuo, piše izričito da je srpski narod u celini težio zasnivanju jedinstvene države srpskog naroda na njegovim etničkim teritorijama na osnovu prava na samoopredeljenje”, navodi Tošić. I odmah, kontrirajući, zaključuje da “ovde nedostaju ‘etničke teritorije’ – izuzev onih u Srbiji”.
“I onda, kako se može posle ovih priznanja, besediti da je ideja o Velikoj Srbiji potekla od austrijske i austrougarske diplomatije, s jedne, i Kominterne, sa druge strane? Šta su tu istine i zablude? Zar se ne čini mnogim učesnicima u ovoj debati u Akademiji nauka i umetnosti da bi bilo bolje da su ćutali i čekali da ih vreme zaboravi.” (Članak “Akademicima bi bilo bolje da su ćutali i čekali da ih vreme zaboravi”, Reporter, 12.11.2002)
Na ovo se prirodno nastavlja tema koja je baš ove godine aktuelna – odnos srpskog naroda i Srbije prema Jugoslaviji. O tome Tošić u istom tekstu kaže sledeće: “Tvrdnja da su Srbi skoro celog 20. veka zapostavljali srpsku državnu i nacionalnu ideju za račun jugoslovenstva – više je nego problematična. Cela jugoslovenska politika srpskog nacionalnog korpusa posle 1918. pa do 1991. godine bila je formalno jugoslovenska, ali je najboljim delom stvarnosti, iz ovih ili onih razloga, bila srpska i hegemonistička pre 1941. godine… Posle 1945. može se govoriti o nestajanju hegemonizma kao srpske stvarnosti, ali dejstvovanje onoga što se zvalo ‘srpstvo’ u glavama ljudi izgledalo je kao velikosrpstvo na mnogim stranama… Vojska i policija, i partija sve do kraja, imale su priličnu srpsku većinu.”
U stvari, Tošić spada među retke pojedince koji ukazuju na velike greške koje je Srbija učinila prilikom formiranja zajedničke države balkanskih slovenskih naroda. U tekstu
“Da li je za sve kriva 1918?” (Ekonomist magazin, 23.5.2005), Tošić piše: “Jugoslovenska zajednica bila je sazidana 1918. godine na jednoj prevari i na jednom pritisku u toku godinu i po dana. U Krfskoj deklaraciji juna 1917. obećano je, sa zvanične srpske strane, dakle od vlade Nikole Pašića, da će novi ustav biti izglasan kvalifikovanom većinom. To je odbijeno juna 1921. godine, Ustav je izglasan jedva prostom većinom… Dalje, krajem novembra 1918. krenula je iz Zagreba u Beograd delegacija Narodnog vijeća sa četiri uslova za ujedinjenje, od kojih su dva bila više nego značajna: ne može se proglasom ujedinjenja prejudicirati državno uređenje i, sa druge strane, da do odluke ustavotvorne skupštine treba zemljom da upravljaju regent, središnja vlada i pokrajinske vlade koje su već bile uspostavljene decenijama, kao u Hrvatskoj… Vladajući Srbi, uz pomoć Svetozara Pribićevića iz samog Narodnog vijeća, odbijali su ma kakve uslove. Ali iza svega toga stajala je jedna famozna ideja da se poništi ‘za sva vremena’ hrvatsko državnopravlje od koga su Hrvati živeli preko sedam stoleća… monarhija je… u stvari, bila jedan od glavnih činilaca u razaranju jugoslovenske zajednice”, konstatuje na kraju Tošić.
Sve u svemu, Tošić će priznati da “niko nije zaslužniji od srpskog naroda kao celine, posebno njegovih vojnih i diplomatskih snaga, za stvaranje Jugoslavije 1918, bez obzira na učestvovanje brojnih hrvatskih političkih snaga i posebno velikih sila”. Ali će i dodati da “isto tako, nezavisno od izuzetnih separatističkih pokreta u Sloveniji i Hrvatskoj 1990. godine – niko nije više odgovoran za raspad Jugoslavije 1991. od srpskog političkog rukovodstva i njegovog predstavništva. Između ostalog, i zato što su se zamajavali idejama velike Srbije”. (“Da li je velika Srbija ikada bila moguća”, Danas, 26-27.8.2000)
Uopšte, koliko je Tošiću bilo stalo do (istorijske) istine i koliko je bio protiv svake mitologije, možda najbolje svedoče sledeći – opet iz njegovog “obračuna” sa akademicima – redovi: “Dušanovo carstvo nije ni formalno ni stvarno bilo srpska država… Dušanov zakonik je značajan pravni spomenik, ali mu ne treba davati izuzetno nacionalno, srpsko obeležje. Uopšte uzev, u celoj Evropi srednji vek je vek feudalizma, crkava i višenacionalnih država, a ne vek nacionalne države.”

EVROPA: U završnici tog teksta nalazi se zapravo istinsko, duboko, Tošićevo “vjeruju”. U stvari, Tošić najpre sa iskrenom nevericom konstatuje da umesto da su “zaćutali i sačekali da ih vreme zaboravi”, akademici su “otišli dalje, pa su uneli ‘srpski identitet’ u borbu protiv ‘koncepta postnacionalne, multirasne, multikulturne zajednice’. Nemoćni da dobiju veliku Srbiju u prostorima nekadašnje Jugoslavije, besednici su krenuli u rat protiv globalizma. Zamislimo da nekome u Portugalu, Italiji ili Škotskoj i Engleskoj objasnite da su oni izgubili identitet u postnacionalnoj i multirasnoj zajednici Evropske unije – šta bi on odgovorio? Pošto smo mi Srbi rešili svoje probleme, onda smo se dali u zaštitu identiteta drugih evropskih naroda. Kakav politički diletantizam”.
Na kraju tog svog teksta Tošić zaključuje: “Kada se razmišlja o našem 19. veku i početku 21. veka… vidi se koliko je savremeno srpsko političko društvo nazadovalo u odnosu na našu prošlost, davnu i skorašnju. Dakle, nije reč o tome da se vratimo na Dušana i Garašanina, ali je reč o jednoj novoj politici, o jednoj ‘drugoj Srbiji’, kako bi rekla Latinka Perović. Svi narodi, i veći i manji, imaju u istoriji po dva politička identiteta. Bila je jedna imperijalna i kolonijalistička Francuska. Danas pred nama stoji i dela sa uspehom jedna nova Francuska, evropska Francuska. Mi nismo bili imperijalna i kolonijalistička Srbija ili Jugoslavija, ali imali smo drugu Srbiju, ‘drugo srpstvo’. Postojala je Srbija Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Miletića i Svetozara Markovića, Srbija Cvijića, Skerlića i Milana Grola. Moramo se konačno opredeliti za ovu drugu Srbiju i za drugo srpstvo. Za evropsko srpstvo.”
Paradoksalno je – ali se pokazuje kao dobro – da Desimir Tošić nikada nije dobio nagradu “Najevropljanin godine” iako većeg “evroentuzijaste od njega gotovo da nije bilo. Što ne znači, naravno, da je bio slep za evropske mane, ali on prosto izvan Evrope za Srbiju nije mogao da zamisli budućnost. I početak nacionalnog sunovrata devedesetih video je upravo u razlazu sa Evropom krajem osamdesetih. “Od te zlokobne 1987. počinje naša silazna linija: ne samo udaljavanje od Evrope nego i potpuni propagandni rat protiv Evrope.” (“Dugo putovanje u Evropu”, Evropa plus, maj-jun 1998) U istom članku vidimo jedan od vrhunskih dometa Tošićeve erudicije i lucidnosti, kada on kao saveznika u borbi za “evropsko srpstvo” navodi ni manje ni više nego “Petra Petrovića Njegoša, koji se pre 150 godina poverio Ljubi Nenadoviću, izrekavši nešto što je od ključnog značaja ne samo za nas nego i za evropsku integraciju: ‘Kad se Jevropa podeli na male kantone, a svaki kanton bude od dva, tri miliona duša i kad među sobom budu u savezu i ukinu stajaću vojsku, onda će biti mirna i slobodna… Čovečanstvo ne može biti spokojno i srećno dokle je podeljeno u države koje imaju za glavni celj: sebe, veru, narodnost i dinastije…’”.
Za Tošića pak, treba li isticati, Evropa je pre svega – kultura. “Naše kretanje prema ‘evropskoj kulturi’ u stvari je rad na našoj sopstvenoj kulturi. Mi živimo danas, nažalost, ne u svojoj autentičnoj i autohtonoj kulturi nego u vulgarizaciji odnosa među ljudima i kiču – bilo da je reč o našoj narodnoj muzici, o političkim odnosima ili o nedostojnom istupanju izvesnih naših crkvenih aktivista među episkopima. Kada sve to dovedemo u red, izrazimo svoju sopstvenu kulturu na najkvalitetniji način, bićemo deo evropske kulture jer potencijalno – istorijski, privredno, geografski, politički – mi odvajkada pripadamo Evropi” (“Kultura kiča i kolektivizma”, Vreme, 25.3.2004).
Dve stvari su, međutim, još tada posebno brinule Tošića. I u oba slučaja se ta briga pokazala kao više nego opravdana; u oba slučaja, štaviše, Tošić je pokazao i svojevrsnu dalekovidost. Jedno je sve jači uticaj crkve na političke i državne poslove, a drugo sve veća partizacija države.
Još dakle novopečena vlast nije pošteno ni zagrejala osvojene fotelje, a Tošić je pisao: “…Predstavnici naše pravoslavne crkve očigledno su počeli da vide sebe ne samo kao pobednike nad predstavnicima represije nego i kao partnera države, ili su sebe videli iznad države. U tom smislu vrlo su simptomatične stalne posete vrhovnih predstavnika države… i njihovo poklonjenje vrhovima Crkve. Uzgred budi rečeno, toga nije bilo u monarhističkoj Jugoslaviji.” (“Da li je moguće vraćanje u pređašnje stanje”, Ekonomist magazin, 28.5.2001) I drugo, tekst proročanskog naslova “Partitokratija umesto države” (Politika 27.1.2001): “Ono što se dogodilo posle 24. septembra – masovno upisivanje u stranke većine, odnosno stranke nove vlasti – samo je znak da stanovnici još ne uviđaju značaj promena već i dalje žive u partitokratiji. Oni prodaju svoj glas radi održavanja nivoa koruptivnosti koja se tako žestoko ugnezdila za vreme Miloševićeve vladavine. Ono što je zastrašujuće jeste, prvo, koruptivnost je zahvatila široke krugove društva, a drugo, dobar deo građana želi da nastavi sistemom koruptivnosti. Ne želi promene, plaši se promena.”

ELITA: Naravno, Tošićeva kritika društva nije se iscrpljivala na običnim građanima. Naprotiv, Tošić je pre svega pisao o (naj)višim društvenim slojevima i najviše je bio razočaran društvenom elitom Srbije.
Krajem devedesetih, na skupu posvećenom Slobodanu Jovanoviću u Srpskoj akademiji nauka, februara 1997, Tošić govori “o problemu koji se stalno javlja kod nas”, o “problemu krize inteligencije”. Tošić tom prilikom, koja je okupila creme de la creme mislećih ljudi u Srbiji, ističe da “mi inteligenciju u smislu evropske inteligencije koja se razvijala autohtono, i to vekovima, niti imamo niti smo je imali. Uvek je naša takozvana inteligencija bila ‘podržavljena’ i ‘populistička’, služila je drugima, a ne sebi i društvu” (zbornik SANU, 1998).
Nije se ta sumorna slika promenila ni posle demokratskih promena. U intervjuu Ekonomist magazinu jula 2002. Tošić je rezignirano konstatovao: “Ja mislim da mi elite i nemamo.” Na pitanje koje je sam sebi postavio: “Šta mi imamo?”, odgovorio je: “Umesto elite, mi imamo ljude sa diplomama, ljude koji su završili dva fakulteta, doktore nauka koji ponekad imaju i po stotinak radova objavljenih u inostranstvu, ali u časopisima Bangladeša i Pakistana, a ne Švajcarske i Nemačke. Ali, to nije elita… Ono što mene posebno muči”, nastavio je Tošić, to “je da se u društvu uopšte, a posebno na univerzitetu, političkim strankama, Crkvi, nevladinim organizacija ne oseća napor da se da nešto više, da se isprednjači, a to je upravo odlika elite. Kakvo je stanje na univerzitetu? Ili u politici? Šta u našoj politici znači elita, kako političari govore ili kako učestvuju u debatama? To se ne može uporediti sa onim u civilizovanoj Evropi… Svaki govor političkog čoveka na Zapadu, ne samo šefa, lidera nego velikog niza ljudi, predstavlja pravi mali esej, ne samo u pogledu sadržaja nego i u pogledu jezika, vi svaku reč čujete, svi se trude da govore jednim višim stilom… Kod nas, međutim, po strankama imate uglavnom samo lidere, slučajno se nađe još poneka značajna figura. Kod nas je vrlo malo političara koji govore sređeno i raspolažu činjenicama, apelujući na vaša osećanja i na neke vaše interese, ali ne upotrebljavajući najniža sredstva, a posebno ne napadajući primitivno i uvredljivo svoje protivnike. Ta destruktivnost koja izbija iz govora naših političara najgora je naša osobina. Kako da od takve vlasti očekujete da pravi elitu?”
Kako je vreme odmicalo, Tošić je sve više gubio nadu. “Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Zašto da ne budem pesimista? Molim vas, 60 i nešto godina ovaj narod ne ide napred” – govorio je Tošić u jednom od svojih poslednjih gostovanja na Peščaniku.

Nije ovaj tekst napisan možda ranije nego što je uobičajeno iz želje da se “uhvati muštuluk”. Desimir Tošić zaslužuje da se o njemu duže i više govori jer je danas aktuelan možda i više nego u vreme kada je delao. Nasuprot tome, kao što je već rečeno na početku, o našem današnjem odnosu prema Desimiru Tošiću najbolje govori činjenica da je nagrada za publicistiku, koju je nakon njegove smrti ustanovio Službeni glasnik, u međuvremenu ukinuta. Zato bi bilo dobro da se ona ponovo uvede, ali da ovog puta to učine privatni izdavači. I da naziv te nagrade bude “smisao slobode”. Jer, tako se zvao jedan od prvih Tošićevih članaka, objavljen u časopisu Reč 17. marta 1941. godine, dakle u času kada je on još uvek takoreći politički poletarac. Tada (za)data reč ostala je njegova ideja vodilja zauvek. Sloboda je, zapravo, bila stajna tačka, ishodište i uporište celokupnog životnog puta i društvenog angažmana Desimira Tošića.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. januar 2018.

 

Leave a Comment