Danajski parovi

Ko su Danajci koje “gađa” Vučić. Da podsetimo, ako je neko propustio, u razgovoru za Alo predsednik Srbije je između ostalog rekao: “Imam ne samo svoje srce već i glavu, oči i uši i nisam toliko glup da verujem u darove Danajaca”.

Dakle, odakle dolaze ti trojanski konji koji hoće da porobe balkansku Troju? Iz Rusije? Pa Rusi ništa ne daju džabe, samo uzimaju i nose.
Iz Kine? Od njih možete da dobijete samo kredit, i to uz popriličan interes, kako je kamatu “starosrpski” ispravno nazivao guverner Dragoslav Avramović.

Ostaje dakle Zapad, pre svega Evropska unija, koja je dosad godinama na razne načine Srbiji poklanjala – što u poslednje vreme čini naročito iz tzv. pretpristupnih fondova – stotine miliona evra. O donacijama zemalja članica EU da i ne govorimo.

Ta pomoć, kao i američka uostalom (koja je često i nematerijalna i sastoji se u transferu znanja i obezbeđivanju boljeg rejtinga na svetskim finansijskim i ostalim tržištima) ide, međutim, poglavito Vladi Srbije. Tako da se potpuno opravdano može reći da su ministri, premijer(ka) i predsednik najveći “strani plaćenici” u Srbiji. Pa nije fer, najblaže rečeno, da oni drugima – do kojih takođe dođe neka crkavica iz inostranstva – to prebacuju. Obrnuto, pitanje koje zaista ima smisla jeste kako državni funkcioneri, koji su na neki način “servis građana Srbije”, te pare troše: u svom ličnom (ili grupnom) interesu ili u interesu naroda.

U celoj ovoj priči značajnije je ipak nešto drugo. To je činjenica da se Vučić dohvatio starog i, činilo se, već izanđalog predizbornog oružja – podele na patriote i izdajnike. No zbilja, šta je drugo mogao. Ispucao je sve svoje pirotehničke granate i “pukao” na svim frontovima.

U borbi protiv korupcije ništa nije uradio. Štaviše, njegovi ministri, poput recimo Vulina, postaju junaci korupcionaških afera. A i sam šef države se poprilično zapetljao sa ovim objašnjenjem finansiranja svoje predsedničke kampanje. Pri čemu se još ispostavilo da “najbolji student pravnog fakulteta ikad” ne zna da Zakon o finansiranju političkih aktivnosti izričito zabranjuje davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica. To ne može na dobro da izađe.

Zatim, u borbi protiv tajkuna njegova “dalekometna haubica”, suđenje Miroslavu Miškoviću, totalno je podbacila. (Neka mi oprosti Ljubodrag Stojadinović, ali ova vojna terminologija nekako se sama od sebe nameće.) Na tom polju izgubio je dosad sve bitke, po svoj prilici će i rat. Štaviše, sad se pojavljuju i tajkuni u njegovim redovima, poput Bogoljuba Karića, doduše više kao pozadinca, ali zato Nenada Popovića u prvim “borbenim”, tj. ministarskim redovima.

Konačno, borba za brzi ekonomski razvoj takođe ne daje rezultate. Srbija je po rastu bruto domaćeg proizvoda najgora u regionu, a tu su negde i plate. Vučićeva glavna linija napredovanja, Koridori 10 i 11, nepovratno je zaglavljena u rokovima (zamal’ ne rekoh u rovovima), a brzi voz za Budimpeštu još stoji na početnoj stanici.
Sve u svemu – totalni fijasko. A izbori se približavaju.

Tako da je Aleksandar Vučić, pritešnjen porazima, izgleda odlučio da posegne za starom i oprobanom taktikom iz devedesetih. I da kormilo srpskog brodića polako okreće ka istoku. Njegov intervju za Alo bio je izrazito antievropski. Kada se tome dodaju izjave ministra spoljnih poslova (Ivice Dačića) da je “Srbija pod pritiskom Zapada”, te da je “Rusija siguran prijatelj”, kao i ministra unutrašnjih poslova (Nebojše Stefanovića) da su “strane službe pojačale delovanja usmerena ka Srbiji” i da će “te aktivnosti biti još intenzivnije”, put do zaključka nije teško naći.

Naravno, još je rano da promenu kursa Vučić i javno obznani jer mu treba zapadna blagonaklonost dok ne posvršava po Srbiji to što je namerio da posvršava, mada je već mnogo toga obavio. Sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, koja i on nesumnjivo pomno prati, to bi već sada u velikom delu pučanstva bilo dočekano sa oduševljenjem.

Ima samo jedna stvar koje se Vučić boji. Boji se da na javno okretanje Beograda ka Moskvi Brisel ne odluči da građanima Srbije ponovo uvede vize. To bi za Vučićevu, kao i za svaku drugu vlast u Srbiji, ma koliko ona bila pretvorena u “rijaliti šou”, sasvim sigurno bio istinski kraj.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. novembar 2017.

 

Leave a Comment