Peščanik

Tekstovi i polemike objavljeni na portalu http://pescanik.net/

Kec ko vrata

Srbija će za pet godina vladavine Aleksandra Vučića (2013-2017) ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda samo malo veći od jedan odsto. Sasvim precizno – 1,3 odsto. To je očigledno nedovoljno za prelaznu ocenu. Dakle, za ono što je glavni zadatak svake vlade – povećanje blagostanja nacije – AV ne može da dobije ocenu veću od rezultata koji je postigao, dakle od jedinice. Kec ko vrata, što bi rekli i ovi novi klinci.

Pa dobro, reći će neko, tako je u celom ovom našem manje-više zaostalom regionu. Na (našu) žalost – nije tako. Sve zemlje “zapadnog Balkana” (kao što tabela pokazuje) postigle su bolji rezultat od Srbije, neke i dvostruko, tako da je Srbija znatno ispod proseka koji iznosi 2,3 odsto. Taj zaostatak još je i veći u odnosu na zemlje centralno-istočne Evrope, čija prosečna godišnja stopa rasta u razdoblju 2013-2017. iznosi tri odsto. Sve u svemu, san o liderstvu raspršio se kao mehur od sapunice.

Zbilja, mnogo je (tadašnji premijer) Vučić stavio na kartu (ubrzanog) razvoja, mnogo je i truda uložio, pretio je i molio, lično je zvao (kako je sam govorio) direktore Puteva, Koridora i druge… uzalud. Teško je i pobrojati sve njegove izjave u kojima je obećavao kule i gradove, platu od 500 evra i rast BDP-a od četiri odsto već u ovoj, 2017. godini, od kada će i početi, kako je govorio novembra prošle godine, “zlatno doba Srbije”.

Ipak, možda je u tom smislu najznačajniji jedan njegov autorski tekst objavljen u prazničnom, novogodišnjem broju Novosti, 31. decembra 2015. godine. Tada je Aleksandar Vučić 2016. godinu najavio kao “početak našeg novog veka”, veka “u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visokorazvijenih zemalja i Srbije”. Nije na odmet u ovom času malo podsetiti kakvo je bilo to vreme. Naime, posle popriličnog pada BDP-a (za 1,8 odsto) u 2014. (vlast je to pravdala poplavama, ali su ekonomisti pokazali da je samo polovina tog pada bila posledica elementarnih nepogoda), u 2015. je usledio nizak, mada zapravo neočekivani rast jer je opet prognoziran pad ili u najboljem slučaju stagnacija BDP-a. Dakle, po prirodi stvari trebalo je da na red dođu bolje godine, naročito zato što je i evropska privreda počela brže da se kreće. U pomenutom tekstu Vučić je, međutim, izneo i neke, ako to nije prejaka reč, “teorijske osnove” svog optimizma, pa čak i neku svoju “ekonomsku filozofiju”.

“A da je moguće izvesti veliki skok”, pisao je dakle Vučić, “tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu i prema čijem se mišljenju čak i isplati kasniti u razvoju jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, rekao je on, pruža mogućnost ne samo učenja nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili”.

Pozivanje na u Srbiji čak i među ekonomistima malo poznatog Geršenkrona tada nije izazvalo naročitu pažnju. Verovatno je to svrstano u neku vrstu “Vučićevog folklora”, odnosno “maniju” da svaki čas citira razne poznate ličnosti iz istorije iako se svojom anonimnošću Geršenkron u tu sliku nije baš najbolje uklapao. O Aleksandru Geršenkronu je u nas pisao jedino Milan Subotić, još 2014. za časopis Treći program (tada je članak zapravo samo pročitan, tek je nedavno i štampan, a sada se može naći i na sajtu www.academia.edu).

Naravno, ovo nije prilika da se, čak ni u grubim crtama, zalazi u Geršenkronovo učenje, ali je ovaj pasionirani istraživač Rusije i Sovjetskog Saveza, (i) prema Subotiću, zaista smatrao da “zaostalost može biti shvaćena kao prednost” jer omogućava zemljama da “preuzimajući savremenu tehnologiju i znanje u kratkom periodu ubrzaju svoj rast”. Pri tome se, međutim, pojavljuju dva problema. Najpre, Geršenkron upozorava, a Subotić naglašava, da veliki napori (koje pominje i Vučić) da bi se preskočio razvojni jaz mogu dovesti do ogromnih žrtava (što se u SSSR-u zaista i desilo) koje dovode u pitanje (ne samo sa moralnog stanovišta) ostvareni napredak. Pored toga, politička diktatura, koja se uspostavlja kao uslov “velikog skoka” (da bi, je li tako, celu naciju “upregla” u kolo “napretka”), u trenutku kada zemlja treba da pređe u vode mirnijeg rasta pojavljuje se kao prepreka. Naime, ovde Subotić u argumentaciju uključuje autore čuvene knjige o uzrocima (nasuprot čuvenom Smitovom istraživanju porekla bogatstva naroda) propadanja naroda (“Zašto narodi propadaju”) Darona Asemoglua i Džejmsa Robinsona: “Političke elite će blokirati blagotvorne ekonomske i institucionalne promene onda kada se plaše da će one destabilizovati postojeći sistem i povećavati verovatnoću gubitka njihove političke moći i buduće rente”.

Da rezimiramo: kakvi su efekti Vučićeve razvojne strategije? Najpre, Srbija nije ostvarila željeni “veliki skok”. Ako je za utehu, žrtve nisu bile strašne, ali su ipak bile uzaludne – rast je minimalan. Reforme su stale jer politička kasta ne brine o njima nego o tome kako da utvrdi svoju vlast. Otud su autoritarni elementi poretka sve brojniji i jači. Taj “cezarizam” glavna je prepreka ekonomskom i svakom drugom napretku.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. septembar 2017.

 

Basna o Vučiću i učiteljici ili Osveta maloga Aleka

Jasminka Vuković je mogla da bude heroj dana. Možda meseca, godine. Da je stala pred Vučića i rekla: “Pucajte, ja i sad držim čas”. Da nije odustala od kandidature za direktorku osnovne škole, da je sazvala konferenciju za štampu, da je organizovala pokret otpora, da je prešla na ilegalna sredstva borbe, partizanski način ratovanja… Izgleda da još jedino to preostaje. Jer, “ukopacija” poprima sveopšte i sve dublje razmere.

U stvari, Jasminka Vuković (ako neko slučajno ne zna – sad već bivša direktorka Osnovne škole “Kosta Đukić” u Mladenovcu) zapravo je učinila jedno herojsko delo. Uradila je najopasnije od onog gore pobrojanog: uputila je otvoreno pismo javnosti Srbije u kojem je opisala torturu kroz koju je prošla.

“Onda su me upozorili ‘u kakvo se kolo hvatam’ i šta me sve čeka ako ne povučem kandidaturu. Rečeno mi je da se hvatam ukoštac sa čitavom mašinerijom ljudi koji su spremni da me, citiram, ‘satanizuju’. Za početak mi je obećano raspeće na društvenim mrežama, etiketa žene lakog morala, finansijska inspekcija koja će po nalogu nešto naći, huškanje roditelja protiv mene, prijava roditelja za zlostavljanje dece, što će za posledicu imati oduzimanje licence, te ću zauvek izgubiti pravo da radim u prosveti i moći ću da se zaposlim samo na trafici. Takođe mi je stavljeno na savest da kroz pakao prolazi devet članova Školskog odbora, sve ‘zahvaljujući’ meni”, piše u pismu javnosti Jasminka Vuković.

Pa dobro, reći će neko, nisu joj stavljali u izgled čupanje grkljana, ni da će je samleti ko mleveno meso, ni da će joj nazuti betonske cipele, kao ni ostale argumente iz bogatog arsenala za dijalog uvek spremne Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića.
Neukusno je biti ciničan u ovakvoj situaciji.

Nemoguće je zamisliti taj lom u glavama i strah u očima ljudi u malom kolektivu, u do juče mirnoj i idiličnoj maloj varoši, koju je pojava Belog učinila još i vedrom i zabavnom. Ne, nemoguće je zamisliti taj užas. Užas učiteljice pred “čitavom mašinerijom” sa upaljenim motorima, koja grmi, spremna da zgazi i satre. Uzgred – mada to uopšte nije za uzgrednu opasku – eto priznanja da “mašina za mlevenje ljudskog mesa” zbilja postoji; možda svaki šraf u njoj još nije zategnut, možda još nije sasvim podmazana, ali da melje – melje.

A pomoći za Jasminku Vuković niotkuda, saveznika nigde. Sindikat spava, pravosuđe mrtvo. Ili je možda obrnuto, svejedno. Advokati zaokupljeni sopstvenim honorarima. Unija žena ko crna legija. Nema ni malog Aleka da vrati knjigu. Bilo bi zanimljivo da kaže, neka sam odabere mesto, televiziju i vreme, iz kojih se knjiga učio tom siledžijstvu kojim ispunjava svaki budžak Srbije.

Vlast koja udara po učiteljicama – toga u Srbiji još nije bilo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. septembar 2017.

 

Vučić i javni dug

“Na današnji dan nam je javni dug, verovali ili ne, 64,4 odsto. Kada sam postao premijer bio je 76 odsto”, rekao je predsednik Vučić u petak 1. septembra u Majdanpeku. Predsednik nije rekao, ali da za neupućene napomenemo, da se misli na javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod.

Najpre, mora se priznati, to je hvale vredan rezultat jer pre samo osam meseci, dakle na dan 31. decembra 2016, javni dug je iznosio 73,5 odsto BDP-a (25 milijardi evra). No, kao što bi predsednik trebalo da se još dobro seća, nije najvažnije ko je na tabeli prvi na sredini prvenstva nego tek na njegovom kraju. A “prvenstvo” se, kada je o ekonomiji reč, završava poslednjeg dana u godini, pa će se tada i meriti svaki uspeh (ali i neuspeh) koji je postignut.

Predsednik je, međutim, neočekivano pokazao da ga pamćenje poprilično napušta. Što i nije čudo ako se imaju u vidu sve one silne brojke koje sam sebe primorava da pamti. Da ne dužimo, ako pođemo od, čini se, sasvim razumne pretpostavke da je Vučić (prvi put) postao premijer na dan polaganja zakletve u Skupštini, dakle 27. aprila 2014. godine, onda podatak o stanju javnog duga koji je u javnost Srbije poslao iz rudnika bakra – nije tačan. Na kraju te godine, naime, javni dug Srbije iznosio je 70,4 odsto bruto domaćeg proizvoda. Na kraju 2015. pak javni dug se opasno približio broju koji pominje Vučić, ali je i tada bio niži od pomenutog iznosa – 74,7 odsto BDP-a.

Možda će čitaocima biti zanimljiv podatak da je u godini kada je Vučić postao formalno prvi potpredsednik, a faktički predsednik Vlade Srbije javni dug iznosio – verovali ili ne – 56,2 odsto BDP-a. Godinu dana ranije, za vreme vlade Mirka Cvetkovića, javni dug je bio 45,4 odsto BDP-a. Dobro, nije dug u 2012. “u celini i celosti” napravila nova vlada, u dobroj meri on je rezultat “napora” one prethodne, ali ne mogu se ni Vučiću osporiti određene zasluge. Što se najbolje vidi iz činjenice da je naredne, 2013. godine, javni dug Srbije skočio na 59,6 odsto BDP-a.

Sve u svemu, osim ako ovi podaci pozajmljeni od same Vlade Srbije, tj. Ministarstva finansija, nisu tačni, predsednik Vučić je dobar deo svog premijerskog mandata potrošio (uzgred, možda ne sasvim svojom krivicom, ali to i nije važno) na povećanje javnog duga, da bi tek odnedavno počeo da ga smanjuje.

Dobro je što se dug Srbije smanjuje, ali nije dobro što je predsednik Srbije tako mnogo počeo da zaboravlja. Mislim, šteta je.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. septembar 2017.

 

Paradigma RTB

Kada je Zoran Đinđić kao premijer posetio Rudarsko-topioničarski basen “Bor”, rekao je radnicima da za njih ima dve vesti: jednu dobru i jednu lošu. Loša je, počeo je Đinđić po običaju gutanjem “žabe”, da u RTB-u više nema bakra, a dobra da ni 99 odsto sveta nema bakar. Poruka je – ne zalazeći ovde u konkretne detalje – bila jasna: ako neko preduzeće stalno radi sa gubitkom, onda nema nikakvog opravdanja da ono postoji. To je osnovno načelo u ekonomiji i ako se ono ne poštuje onda se i dešava da vam stalno iskaču neki skriveni dugovi, nepredviđeni troškovi i drugi “kosturi iz ormara”.

Kao što je ovih dana iskočio jedan u vidu presude međunarodne arbitraže iz Ženeve da Srbija, zbog nepoštovanja obaveza koje je (na osnovu ugovora zaključenog 1996) imao RTB Bor, grčkoj kompaniji Mitilineos mora da isplati 40 (ili 30 – kako, prema pisanju Politike, tvrdi advokatska kancelarija Karanović-Nikolić, zastupnik naše države u tom sporu – svejedno) miliona evra.

Ova odluka je izazvala prilično uzbuđenje u domaćoj javnosti koje se, međutim, uglavnom svelo na zgražavanje i jadikovanje. Nekako se nije ulazilo u koren problema, manje-više je pažnja koncentrisana na opisivanje situacije. Elem, prema raspoloživim informacijama, problem je prvi put nastao još za vreme Miloševića, 2000. godine, kada je, umesto da se ispune obaveze prema Grcima, novac dobijen prodajom bakra iskorišćen za isplatu plata radnicima. Posle toga je Đinđićeva vlada sve uredno plaćala – što je ovog verovatno i nateralo da zaposlenima kaže to što im je rekao.

Prelomni trenutak nastaje 2004, za vreme čuvenog legaliste Vojislava Koštunice. Tada je, naime, RTB “Bor” (na osnovu zakona kojim se preduzećima u državnom vlasništvu zabranjuje da plaćaju ranije obaveze bez prethodnog odobrenja Vlade) počeo da “redovno ne ispunjava” obaveze prema Mitilineosu, tj. prestao je sa uplatama u novcu i/li metalu. Onda su i sve kasnije vlade nastavile s tom “politikom”, pa i ova sadašnja – iako ministar privrede Goran Knežević, u standardnom naprednjačkom maniru, za sve što se danas dešava u Srbiji pokušava da okrivi bivšu vlast – jer je izmenama Zakona o privatizaciji u decembru 2012. ponovo ozakonila dotadašnju praksu.

U stvari, i u tome je poenta, sve te vlade od 2004. ponavljale su ono što je uradila “bivša vlast” 2000. godine. Brinule su o radničkim platama. I tome su pretpostavljale sve druge obaveze. Ne prezajući – valjda je to u skladu s njihovim shvatanjem “suvereniteta” – ni od (državnog) nasilja, uvijenog u celofan zakona doduše. To, razume se, nije važilo samo za “Bor” nego i za stotine drugih državnih i (verovali ili ne) društvenih, tj. preduzeća u restrukturiranju koje niko nije hteo da kupi, a sama nisu mogla da opstanu, pa ih je država dotacijama održavala u životu. Tačnije, održavala je “u životu” radnike (pošto su preduzeća praktično bila mrtva) dajući im plate iako ništa nisu radili. To je bio socijalizam na kvadrat.

Zato se sad i radnici Goše bune. Ako 5.000 ili 50.000, a možda i svih 500.000 radnika može da dobija plate a da ih ne zaradi, zašto ne bi moglo i njih 500? I, naravno, zna se ko može da im ih da.

Takav režim zakonito završava u diktaturi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1 septembar 2017.

 

Makedonski scenario 4

Makedonija je Vučićeva fiksacija. Kako inače objasniti višemesečno neprekidno zatezanje odnosa sa južnim susedom koji su, evo, dovedeni do pucanja. Ne onog, naravno, iz vatrenog oružja iako bi sad Vučić sigurno voleo da poput Slobe može da kaže “mada ni takva nisu isključena”, ali Srbiji je sad preostalo još samo manje ili više žestoko prepucavanje preko plota.

Prve čarke su, da podsetimo, počele u martu, kada je Vučić tokom predizborne kampanje rekao da neće dozvoliti da se u Srbiji ponovi “ukrajinski ili makedonski scenario”, što je bila neskrivena asocijacija na (preteći – u slučaju Makedonije) raspad ovih zemalja. Zatim se sukob nastavio kroz (in)direktnu podršku Srbije sad već bivšoj makedonskoj vlasti u danima kada je ona odbijala da prizna rezultate izbora. Kulminacija te “politike” bilo je učešće jednog srpskog bezbednjaka, pardon diplomate, u nasilnom ulasku pristalica tadašnjeg premijera Gruevskog i predsednika Ivanova (koje je, uzgred, podržavao i Putin) u makedonski parlament.

Otud se, kada je ovih dana Srbija iz Skoplja (privremeno) u Beograd “na konsultacije” pozvala svoje kompletno diplomatsko predstavništvo, u prvi mah javila pomisao da je reč o nekoj vrsti revandikacije za tu aprilsku “crnorukašku” bruku. Ipak, za diplomatske standarde ovo je (ah te asocijacije) desetostruko jača vatra. Zapravo – dosad je u diplomatskoj praksi to nezabeležena stvar. Dešavalo se, naravno, da “na konsultacije” bude pozvan ambasador, dešavalo se i da – u slučaju (pred)ratnog stanja – ambasada bude zatvorena, ali da praktično bude povučena čitava ambasada, do poslednjeg čoveka, uključujući i domara, to se, kažu poznavaoci, nikada ranije nije desilo.

Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je mogao biti razlog za jedan tako grub, bukvalno neviđeni spoljnopolitički potez. Sam predsednik Vučić je tim povodom izjavio da je od nadležnih obaveštajnih službi “dobijeno dovoljno dokaza o veoma ofanzivnom delovanju protiv organa i institucija Srbije”. O tome u čemu se to “ofanzivno delovanje” sadrži – ni slova. Ako su dokazi zbilja tako jaki, nameće se logično rezonovanje, zašto nisu saopšteni? Vučićeve reči “mnogo je spekulacija i mislim da će u narednih 10 dana sve biti mnogo jasnije”, koje je trebalo da smire javnost, samo su mogle da pojačaju zbunjenost. Ako je, s jedne strane, “mnogo spekulacija”, a sa druge postoji “dovoljno dokaza”, zar upravo to nije nalagalo da se argumenti saopšte odmah i tako situacija razjasni, a ne da se čeka još 10 dana? Koji, sudeći po otkrivanju fantoma iz Savamale, mogu lako da se produže na 10 godina. Pogotovo sad kada je, kako glase najnovije vesti, makedonsko Ministarstvo spoljnih poslova demantovalo da je tamošnja “vlada prisluškivala srpske institucije i zvaničnike”.

Manje ili veće obaveštajne igre igraju se oduvek, o čemu uostalom svedoči i Dačićeva poruka Makedoncima: “Mi sve znamo”. Kako znamo ako i “mi” ne špijuniramo? Ali, naravno, poznato je kako se i na kom nivou takve stvari rešavaju. Da se nešto drugo, i krupnije, iza brda valja ukazuje i to što se u ovu priču ubacuje prijem Kosova u Unesko. Ako Makedonija odluči da glasa “za” – izjavio je naš vicepremijer i ministar inostranih poslova – Srbija može da promeni svoj stav o imenu Makedonije. Čak i da jeste tako – a prema vestima pojedinih makedonskih medija (što, dakle, tek treba da bude potvrđeno) premijer Zaev je promenio svoj raniji “neutralni” stav i sad najavljuje da će Makedonija glasati kao i većina članica Evropske unije – sasvim je izvesno da ovo “treniranje strogoće” neće imati nikakvog efekta. Bar ne onakvog kakav bi Srbija želela da ima.

I to, na kraju, upućuje na zaključak da je ovo pokazivanje patriotskih mišića namenjeno pre svega unutrašnjoj upotrebi. Mnoga obećanja, posebno ona o Srbiji kao ekonomskom lideru u regionu, padaju u vodu, a izuzetno važni beogradski (i s njima verovatno i republički) izbori se bliže. Pa je Vučić izgleda rešio da se mane i titule glavnog faktora stabilnosti na Balkanu, te da reaktivira poznatu Miloševićevu maksimu, samo malo prilagođenu novoj stvarnosti, to jest kao: ako ne umemo da radimo, makar umemo da se svađamo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. avgust 2017.

 

Ikea i Veber

Nisam Rastislava Dinića doveo u vezu sa nacional-socijalizmom. On je, nažalost, to učinio sam. U svom odgovoru Dejanu Iliću, naime, napisao sam da je Vučić danas u Srbiji često izložen kritici: “nekad sa levog/socijalističkog stanovišta, nekad sa desnog, tj. nacionalističkog, a neretko i sa ‘mešanog’, tj. socijal-nacionalističkog, i obrnuto”. Zašto je Dinić izabrao da se između ove tri grupe nađe u poslednjoj, meni nije jasno. Izgledalo mi je očigledno da Dinić, na osnovu svojih ranijih radova, pa i onog posvećenog Ikei – mada je već tu bilo “iskakanja”, izraženog u “brizi” za opstanak domaće industrije nameštaja – spada u prvu grupu. Ali, posle teksta “Dobar liberal” nisam više u to siguran. Optužujući me, naime, za servilnost prema stranim investitorima, praktično za (ekonomsko) izdajstvo, Dinić je zapravo, takoreći neosetno, skliznuo u nacionalizam. Ekonomski, doduše, ali i sportski nacionalizam je nacionalizam. A tako se onda zbilja pravi veza o kojoj verovatno i on lično intimno misli sve najgore.

Drugo, izlažući se opasnosti da budem proglašen za Ikeinog (neplaćenog, što je najgore) pi-ara, moram da ponovim da svesti švedsku kompaniju (400 megamarketa širom sveta, 140.000 zaposlenih, godišnji prihod približan bruto domaćem proizvodu Srbije, tj. tridesetak milijardi evra, poslovna filozofija, radna etika, organizacija) na “prodavnicu jeftinog nameštaja”, pokazuje potcenjivački odnos prema kulturi privređivanja. Ili “intelektualno slepilo”, od čega pati veliki deo (poštene) inteligencije u Srbiji. To je kao kada bismo Vebera, zato što se na njega pozvao Vučić, proglasili trećerazrednim naučnikom.

Na tome se, kao što sam već rekao, ne može graditi alternativa.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. avgust 2017.

 

Alternativa

(Pokušaj razjašnjenja sa Ilićem)

Svako koga ne mrzi da ponovo pročita Ilićeve i Dinićeve tekstove lako će se uveriti da ovaj “dvojac bez kormilara” potcenjuje Ikeu: njen uspeh u zadovoljavanju određenih potreba velikog broja ljudi, njen uspeh u oštroj međunarodnoj konkurenciji i činjenicu da se na njenom primeru može mnogo naučiti. Uzgred, Ilić, pokušavajući da odbrani Dinića (a time i sebe), malo krivotvori njegov tekst pozivajući se na jednu rečenicu (“‘Ikea’ ne predstavlja samu sebe kao obrazovnu instituciju već, sasvim pošteno, kao prodavnicu jeftinog nameštaja, vođenu profitnim motivom”), iz koje bi navodno trebalo zaključiti da to što ja zameram Diniću zapravo tvrdi sama Ikea. Pri tome, međutim, previđa jednu drugu rečenicu (“uprkos predsednikovim naporima da nas uveri u suprotno, ‘Ikea’ nije obrazovna ustanova nego prodavnica jeftinog nameštaja”), iz koje nedvosmisleno proizlazi da je reč o Dinićevom “autohtonom” stavu. Stvar je baš trivijalna: jasno je da Ikea nije “obrazovna ustanova”, ali je još jasnije da to ne znači da ona ne pruža mnoga saznanja, kao što se, uostalom, mnogo može naučiti od ljudi koji nisu učitelji, često više nego od profesora univerziteta. Ali, sve to i nije mnogo važno.

Drugo – i važnije – nije teško kritikovati Vučića. To se inače danas u Srbiji obilato čini: nekad sa levog/socijalističkog stanovišta, nekad sa desnog, tj. nacionalističkog, a neretko i sa “mešanog”, tj. socijal-nacionalističkog, i obrnuto. Ali, sva su ta polazišta manje ili više pogrešna.

Stvar je, dakle, u tome da se formuliše i formira prava alternativa aktuelnoj vlasti. Švedska i Ikea su, kao što sam napisao u prethodnom tekstu, primer(c)i te alternative. Opčinjenost Vučićem mnoge sprečava da to vide.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2017.

 

Idea Ikea

Najbolje bi bilo da strana tržišta budu otvorena za našu robu, a da mi naše zatvorimo za stranu. Svi su ovih dana skočili na Hrvatsku kada je (višestrukim povećanjem nekih taksi) pokušala da oteža, ako ne i onemogući, uvoz voća i povrća, ali su se najgrlatiji među njima samo nešto malo ranije odlučno zalagali da Srbija spreči uvoz mleka, mesa, krompira… jer “uništava” domaću proizvodnju. U redu je, dakle, kad naš paradajz uništava hrvatski, ali se ne sme dozvoliti da albanski uništava naš paradajz. Ili – nameštaj. Sa svih strana čuju se glasovi kako će dolazak kompanije Ikea uništiti našu industriju nameštaja. Srpski nameštajci uopšte nisu tako inferiorni kako njihovi “dušebrižnici” hoće da ih prikažu. Srbija je u nekoliko poslednjih godina, od 2010. do lane, više nego duplirala izvoz nameštaja povećavši ga sa 200 na 450 miliona dolara, dok je u isto vreme uvoz porastao svega 50 miliona dolara, tj. sa 150 na 200 miliona. Uzgred, po navedenoj logici, to bi značilo da su naši nameštajci uništili neke tuđe, recimo u Češkoj, gde Srbija najviše izvozi… ili možda u Sloveniji, s kojom u ovoj branši ostvarujemo suficit. Svi skoče na vlast (opravdano, naravno) kad koristi dvostruke aršine, ali mi nesmetano možemo da ih koristimo.

No, da se vratimo nameštaju. Kritika (izjava i tekstova) predsednika Vučića proširila se na kritiku, tj. omalovažavanje Ikee. Te “nema status prestižne kompanije“, te reč je o “prodavnici jeftinog nameštaja“ u kojoj kupuju “osobe srednjeg i nižeg imovinskog statusa“, te “vođena je profitnim motivom“…

Najpre, i da je sve to tačno, šta u tome ima loše. Kompanija se opredelila da svojim proizvodima zadovolji potrebe najvećeg broja ljudi. Ko hoće da proizvodi superkvalitetno i skupo – odlično, široko mu polje. To jest, koliko je široko pitanje je, ali bez obzira na to, stiče se utisak da bi za dovođenje neke takve firme Vučić dobio aplauze.
No, važnije, ta kritika, navodno usmerena na Vučića, u stvari je za njega pohvala. Takoreći – pi-ar. Jer se njome naglašava da on misli o “najširim narodnim masama”. Što i jeste posao svakog političara. A trebalo bi da bude i svakog javnog delatnika.
I treće, Ikea je zaista “velika škola”. Od nje može, ko hoće, mnogo da nauči. Ne samo kada je reč o “čistom biznisu”. Kao i od Švedske, uostalom. Nisu te dve pojave, Švedska i Ikea, baš tako udaljene kao što se nekima čini. To ne videti znači biti slep kod očiju. Problem je što su od te bolesti kod nas ponajviše oboleli intelektualci.

U tom smislu nije problem čak ni Vučić. Jasna je poodavno njegova igra. Dok javno zagovara protestantizam, on u praksi sprovodi – partizam. Ko je lud da se “protestantski” odnosi prema radu i životu uopšte, tj. da bude marljiv i štedljiv, ako do posla može da dođe samo tako što će se učlaniti u Srpsku naprednu stranku.

Ključ je u tome da se promene pravila. Ne ona zapisana u zakonima nego ona koja vladaju u životu. To su pravila koja podstiču konkurenciju, preduzetništvo, inovativnost, odgovornost… i zadovoljavanje potreba i interesa što većeg broja ljudi. To su pravila (i moralna i pravna) kapitalističkog društva. Čiji su primer(c)i i Švedska i Ikea.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. avgust 2017.

 

(Za)drugarska pljačka

Evo jedne teme koja poklonike Peščanika verovatno malo zanima, ali bi za 2-3 godine zbog toga mogli da se češu i tamo gde ih ne svrbi. U najkraćem, “obnova zadrugarstva”, o čemu širom Srbije upravo teče “javna rasprava”, zapravo je paravan za učvršćenje i proširenje “izborne baze” Srpske napredne stranke. Ova teza, ovako izrečena, mnogima će sigurno delovati i blesavo i šašavo, ali kad se razmotre stvarni efekti koji će iz te priče izvesno proizaći – pri čemu je jasno da ti efekti moraju biti poznati i nosiocima inicijative, štaviše oni s njima i računaju – onda takav zaključak ostaje kao jedino realan.

Reč je, naime, o tome da je država odvojila 25 miliona evra da se, kako je to rekao glavni promoter ove priče Milan Krkobabić, ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj, u “500 sela napravi 500 zadruga”. To što je Krkobabić šef Stranke penzionera ovde ne treba nikoga da zbuni jer nema sumnje da će, kad dođe do deobe para, stvar u svoje ruke (pre)uzeti naprednjaci. Elem, pedesetak hiljada evra po zadruzi, odnosno desetak hiljada evra po zadrugaru (s obzirom na to da zadruga po zakonu mora imati najmanje pet članova) sasvim je lepa suma, pa nije ni čudo što je pomenuta diskusija privukla veliki broj znatiželjnika.

Naravno, da se razumemo, sve ovo ne znači da je zadrugarstvo nešto loše. Naprotiv, u poljoprivredi zapadne Evrope zadruge imaju značajnu ulogu. Ali, tamo su nastale spontano, samoinicijativno i kroz (relativno) dug proces samostalnog povezivanja i organizovanja seljaka, a ne državnim “dekretom”. Kao što su, dakle spontano, nastajale i u Srbiji poslednjih dvadesetak godina – dok su one socijalističke (gotovo) sve do jedne, čast izuzetno retkim izuzecima, propale – te i danas sasvim lepo rade i bez državne pomoći. Ključno je bilo da ljudi imaju zajednički problem, odnosno zajednički interes i da mogu da se dogovore kako da taj problem reše, to jest interes ostvare. Ukoliko nisu ostvarene bazične pretpostavke da ljudi mogu sami, sopstvenim angažmanom, da ostvare svoje zamisli, nikakve (navodno) stimulativne mere i propisi ne mogu na to da ih nateraju. U Srbiji se već dešavalo da zadruge posle projekata – ne samo domaćih nego i stranih, i nekoliko puta bogatijih od ovog Vlade Srbije – niču kao pečurke posle kiše, ali su isto tako malo kasnije i nestajale. Ova vlast je pre oko dve godine (krajem 2015) donela nov novcijat Zakon o zadrugama upravo sa idejom da se i tako podstakne razvoj zadrugarstva, ali je, kao što se sad vidi, i od toga ispao – ćorak.

A kad je reč o samom regionalnom razvoju, da tih pedesetak hiljada evra po zadruzi neće doprineti (ravnomernijem) regionalnom razvoju nikome valjda ne treba ni dokazivati. Dakle, ni razvoja zadrugarstva ni razvoja nerazvijenih područja od Krkobabićevog plana nećemo videti. Što opet ne znači, kao što je rečeno, da nikakve koristi ni za koga neće biti. Organizovaće se ljudi, napraviće “udruge”, dobiće pare. Kako će to da izgleda lepo pokazuje tzv. projektno finansiranje medija, gde na konkursima pare praktično isključivo dobijaju tek osnovane firme čiji su vlasnici članovi vladajuće partije.

Ali, da se vratimo našim (za)drugarima, ne treba misliti da će oni novac dobijati “na lepe oči”. Moraće nešto da daju zauzvrat. A glas na izborima najmanje je što će im biti traženo.

Sve u svemu, očigledno da je iza “obnove zadrugarstva” ideja da se što već broj ljudi interesno, tj. materijalno, finansijski, veže za vladajuću partiju. Tako Srpska napredna stranka parama svih građana Srbije, poreskih obveznika, osigurava svoj opstanak na vlasti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. avgust 2017.

 

Smrt Dragana Nikolića

Ne, ne radi se o velikom glumcu, “Gospodinu mangupu”, kako glasi monografija u njegovu čast, koji je iza sebe zaista ostavio neizbrisiv trag u “sedmoj umetnosti”.

Reč je o nedavno preminulom dugogodišnjem direktoru fabrike “Tigar” iz Pirota Draganu Nikoliću, koji je iza sebe takođe ostavio veliko delo – eno ga, na nekoliko desetina hiljada kvadrata, od tvrdog materijala, ali se, slično Gaginim filmskim rolnama, i njegova dela kotrljaju – na četvorotočkašima širom sveta, od Srbije do Australije.

Pirotski Nikolić, iako takođe veliki majstor svog zanata, doživeo je, međutim, sasvim drugačiju sudbinu od svog slavnog imenjaka i prezimenjaka. Doživeo je da ga vlast proganja, da ga mesecima drži u zatvoru, da mu ukalja ime i karijeru, da čaršija (a u malom mestu ona ume da bude najsurovija) njime ispira usta, da ga sve to odvede u bolest koja mu nije dozvolila da sačeka kraj suđenja kojim su ga takođe godinama mrcvarili i da, na kraju, bude ispraćen bez ikakvih zvaničnih počasti, “u krugu rodbine i prijatelja”.

A zaslužio je da mu u centru grada podignu spomenik.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati privatizacije tako uspešne kao što je bila ona u kojoj je pirotska fabrika auto-guma prodata francuskom i svetskom gigantu Mišlenu. Dovesti, bez uvrede, “Bogu iza nogu”, u mesto daleko od ekonomskih, finansijskih i administrativnih centara, loše povezano i sa komšijama i sa svetom, globalnog tržišnog i tehnološkog lidera, nešto je poput osvajanja “Zlatne palme” u Kanu. Pirot bi danas bio mrtav grad, poput Kraljeva, Kruševca i mnogih drugih gradova u Srbiji – koji su gubitkom industrije platili desetogodišnje “sramno vojevanje” devedesetih – da nije bilo tog maestralnog Nikolićevog poteza.

A kada je to obavio, umesto da zasedne u ponuđeno mu udobno mesto generalnog menadžera etablirane kompanije, Nikolić je opet izabrao put kojim se ređe ide. Odlučio je da nešto slično učini sa drugim delom svog preduzeća, onim od kojeg je zapravo pirotska gumarska industrija 1935. godine počela, od fabrike gumene obuće. I bio je blizu da ponovo uspe. Toliko blizu da je (2006) uspeo da kupi deo čuvenog engleskog Hantera, vodećeg svetskog brenda u proizvodnji gumene obuće, jedne od svega 17 firmi u Velikoj Britaniji koja je imala pravo da nosi znak engleske kraljevske porodice. Bilo je to, da se opet poslužim parabolom, kao kada Nole nacionale osvoji Vimbldon. Čuveni Fajnenšel tajms se čudio: srpska firma preuzima kraljevsku firmu! Nažalost, ta vest je više pažnje privukla u Londonu nego u Beogradu. Dok se o dobitnicima svetskih priznanja na sportskom i kulturnom planu naveliko i danima piše, pobednike na poslovnom polju prati ćutanje. Ili, kao u slučaju našeg junaka, policija. U Beogradu su, dakle, sitne šićardžije i palanački umovi uspeli da osujete Nikolićeve planove.

Nije ovo prilika da se o karijeri uglednog biznismena piše podrobnije – o tome smo, pod naslovom “Tigar iz Pirota”, kolega Miša Brkić i ja sačinili jednu knjižicu – uglavnom, Dragan Nikolić je otišao u zatvor, a fabrika obuće u propast.

No, ma koliko zlehuda, Nikolićeva sudbina nije retkost u (privrednoj) istoriji Srbije. U stvari, time se Nikolić samo pridružio domaćim privredničkim velikanima, ljudima koji su gradili srpsku industriju, poput Vladimira Jasića, koji je podigao nišku Elektronsku industriju, ili Prvoslava Rakovića, utemeljivača kragujevačke “Zastave”, o kojima sam već pisao, a koji su doživeli da ih, iz ovih ili onih razloga, na ovaj ili onaj način, sredina odbaci i da umesto da budu primer i putokaz, oni nestanu iz privrednog života i sa javne scene uopšte. A da javnost to, praktično, uopšte ne primeti.

Tako se još jednom pokazalo da Srbija ne ume da ceni istinske neimare, preduzetnike i posvećenike, zbog čega i danas plaća visoku cenu u vidu velikog ekonomskog siromaštva, ali i opšte društvene i kulturne zaostalosti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. jul 2017.