Peščanik

Tekstovi i polemike objavljeni na portalu http://pescanik.net/

Ustanak u Bloku 45

Slučaj je paradigmatičan. I poučan.

Već drugu sedmicu u novobeogradskom Bloku 45 traje pobuna. Građani protestuju zbog izgradnje benzinske pumpe. U stvari, do prvog protesta je došlo pre više od mesec dana, kada je prostor predviđen za pumpu neočekivano ograđen žičanom ogradom. Građani su se okupili i u znak protesta srušili ogradu. Onda se neko vreme, možda dve-tri nedelje, ništa nije dešavalo, da bi pre desetak dana osvanula nova, jača i bolje učvršćena ograda. Na to su građani odgovorili novim i jačim protestima.

Demonstracije su neposredno isprovocirane činjenicom da je to već peta pumpa na potezu od dva kilometra. Nije, dakle, reč o nekom protivljenju privrednom napretku jer ga u konkretnom slučaju, ako se on meri brojem benzinskih stanica po kilometru puta, ima i previše. Ulica “Jurija Gagarina” bi po tom kriterijumu bila verovatno najnaprednija na svetu.

Protest naravno nije uperen, “lično” i specifično, ni protiv Naftne industrije Srbije koja gradi pumpu. Isto bi se desilo i da je reč o bilo kojoj drugoj firmi ukoliko bi, razume se, okolnosti bile iste. A okolnosti su takve da se zbilja čini da pumpi tu nikako nije mesto. Jer, podiže se takoreći usred naselja, na dvadesetak metara od prvih zgrada, nešto preko 50 metara od jedne osnovne škole i 150 metara od druge osnovne škole i vrtića.

Ono što je možda najviše iznerviralo stanovnike jednog od prvih naselja sa “austrougarske” strane Save jeste činjenica da njih niko ništa nije pitao. To jest, ako je neke “javne rasprave” i bilo, onda za nju niko nije čuo. Uopšte, stiče se utisak da je odluka bila davno doneta i da joj je samo trebalo obezbediti propisanu formu.

Vlast, gradska kao i republička, nesumnjivo treba da vodi računa o razvoju “teritorije” kojom upravlja. Ali pre svega o interesima njenih stanovnika. Gradski privredni resursi, kao što je gradsko građevinsko zemljište, nisu vlasništvo gradskih čelnika, pa da mogu da ga koriste kako im padne na pamet. Njihov posao je da, kao i na nivou države, postave okvir, pravila za korišćenje tih resursa, a onda omoguće da kroz konkurenciju ti resursi budu na najbolji način iskorišćeni. Jednu vrstu tih pravila predstavlja urbanistički plan, čija je osnovna funkcija da omogući razvoj grada po meri njegovih stanovnika, a ne po meri interesa grupe na vlasti.

Ne bih da širim pesimizam, ali kako stvari trenutno stoje, izgledi da građani uspeju nisu veliki. Radnici i mašine iza ograde rade udarnički, sami protesti nisu tako masovni da bi tom masom mogli da zaustave gradnju, a pouzdanje u pravnu državu je slabašno. Činjenica, međutim, da je sve veći broj ljudi spreman da se angažuje u odbrani svojih prava, uliva optimizam. Jer, ovo je samo jedna bitka; borba za slobodu je tek počela.

Ili je bolje reći – nastavlja se. Ad infinitum.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. novembar 2017.

 

Više od Tenisa

Da parafraziram poznati aforizam iz socijalističkih vremena: koliko me rastuži poskupljenje, toliko me nasmeje obrazloženje. Dakle, koliko me obraduje protivljenje određenim potezima vlasti, toliko me rastuži argumentacija. Uzmimo, recimo, slučaj Tenis. “Evropski kralj mesa”, doduše mnogo kasnije nego što je u to vreme premijer Vučić obećavao, ipak stiže u Srbiju. Ovih dana mu je odobreno prve dve i po od ukupno desetak-petnaest hiljada hektara, koliko se očekuje da će dobiti u tridesetogodišnji zakup. U stvari – da se malo podsetimo iako je na ovom mestu o tome već dosta pisano – posao je i kasnio zato što je u međuvremenu trebalo napraviti veliki pravno-administrativni zahvat. Pre svega trebalo je promeniti Zakon o poljoprivrednom zemljištu, tj. uneti u njega odredbu kojom će tzv. velikim investitorima biti omogućeno da pod specijalnim uslovima dobijaju velike površine zemlje, tačnije do jedne trećine u dotičnoj opštini. Zatim je trebalo raspisati konkurs i odrediti konkursnu komisiju koja će tu zemlju da deli. Komisija je bila vrlo autoritativna, sve sami ministri – finansija, poljoprivrede i privrede. I na kraju, došlo je vreme da čujemo prve rezultate. Na opšte iznenađenje pobednik na tenderu je bio, zamislite ko, naravno to već znate – pomenuti Klemens Tenis. Šta o takvoj agrarnoj i zakonodavnoj politici mislim napisao sam već više puta, ali moram da ponovim. U najkraćem, to je sistem povlastica i privilegija koji favorizuje jedne, a destimuliše druge proizvođače, kako grupe tako i pojedince. Što je pomenuti “tender” samo potvrdio. Jer se nameštaljka vidi iz aviona, što bi se reklo.

Ništa od toga, međutim, ne smeta protivnicima Klemensovog dolaska u Srbiju. Pa tako ni agrarnom stručnjaku Milanu Prostranu (petak, 17. novembar, TV N1). Prostranu je zapravo najviše smetalo to što ne zna “tačno šta Tenis donosi, recimo kakvu genetiku” (iako najbolja stvar kod Tenisa, čime se zapravo on i bavi u Nemačkoj, jeste genetika, tj. kvalitet svinja) ili “koliko godina planira da ostane (mada se i to zna – zakup je na 30 godina) i slično; sve u svemu, falio mu je Tenisov biznis plan. Da paradoks bude veći, glavni kriterijum po kojem je tenderska komisija dodeljivala zemlju upravo je biznis plan. To što ministri i ostali (para)državni činovnici nisu nikakvi stručnjaci za procenu valjanosti biznis planova – nema veze, oni će to da rade.

Na kraju se Prostran založio protiv prodaje zemlje (i vode) strancima, pri čemu se – valjda povodeći se za Vučićevim rečima da je na američkoj televiziji iako je zapravo reč o srpskoj – posebno pozvao na američkog, doduše bivšeg, predsednika. Usput ga, međutim, krivotvoreći jer je taj američki predsednik (Obama) pozvao zemlje da sačuvaju zemlju i izvorišta vode, da ih ne zagađuju i ne uništavaju, a nije ni reč rekao o tome treba li ih prodavati “strancima” ili ne.

Glavni je pak Prostranov argument protiv prodaje zemlje strancima bio da ćemo u tom slučaju “prodati i suverenitet”. Da je ovo samo Prostranovo gledište ni po jada; reč je, nažalost, o vrlo raširenom, možda i većinskom mišljenju u Srbiji. O tome koliko je zabrana prodaje zemlje strancima besmislena već sam pisao, pa ću ovde samo dodati neke stvari oko “suverenosti”. Nosioci suvereniteta su, naime, kao što je opšte poznato, ljudi, građani, a ne njive. Pa čak ni vlasnici njiva. Inače bi u Srbiji, a naročito u najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope, suverena bila ubedljiva manjina stanovništva, velika većina bila bi “nesuverena”.

Zapravo, u Srbiji je očigledan proces “bekstva od suverenosti”. U potrazi za boljim životom sve više ljudi odlazi u inostranstvo ostavljajući pustu zemlju. Ljudi računaju da su suvereni tamo gde im je omogućen dobar život. Tako da će, ako se ovako nastavi, u Srbiji ostati samo suverene njive. Sa razumevanjem suvereniteta koje dominira u Srbiji, takav epilog uopšte nije teško zamisliti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. novembar 2017.

 

Vučić i bolesni um

Misli li zaista ministar zdravlja Zlatibor Lončar da je “farmaceutski lobi” izazvao epidemiju malih boginja da bi onda povećao prodaju skupih lekova, kao što je rekao na Pinku? Ne da ne misli nego zna da to nije tačno. U suprotnom, morao bi da kaže imena članova tog lobija – jer i lobisti su, kao i ministri, samo ljudi – ili barem imena kompanija koje iza tog zločinačkog poduhvata stoje. Pošto je izazivanje masovne bolesti krivično delo. Pa bi, u stvari, moralo da se u ovu stvar uključi i državno tužilaštvo, da makar njemu, ako neće javnosti, Lončar otkrije svoja saznanja.

Ništa od toga, naravno, nema. Sve je to doktor Lončar izmislio. Jer – na nekoga treba svaliti odgovornost za novonastalu bruku. Ali idu izbori, pa to ne može da bude velika biračka masa nego neka uska socijalna grupacija od čijih glasova ništa ne zavisi i koji ionako ne glasaju za Vučića.

Bez obzira na razloge, međutim, jasno je da je Lončar izgovorio očiglednu, veliku i tešku neistinu. Što, zapravo, ma koliko neverovatno, i nije najgore. Ministar zdravlja je, naime, izneo jednu monstruoznu, ničim potkrepljenu i nedokazivu optužbu. Ne, ne mislim tu na farmaceutsku industriju, mada je naravno ona tu u prvom planu. Lončarova optužba je u krajnjoj liniji uperena protiv profesije kojoj i sam pripada.

Po Lončarevoj logici, idući njegovim tragom, dolazi se do zaključka da iza farmaceutskog lobija stoji jedan drugi lobi – medicinski. Ako, naime, proizvođačima lekova odgovara da bude što veći broj bolesnih kako bi prodavali svoje (skupe) lekove, pa otud “proizvode” bolesti, to je još više u interesu lekara – da bi imali koga da leče. Kada ne bi bilo bolesnih lekari uopšte ne bi imali posla, bolnice i domovi zdravlja bi zvrjali prazni. U toj situaciji čak bi farmaceuti bolje prošli – oni bi mogli da se preorijentišu na proizvodnju raznih “suplemenata”, pomada itd., dok bi lekari postali potpuno nepotrebni.

Jasno je, nema sumnje, da je ovakvu “teoriju zavere” mogao da smisli samo bolesni um. A jasno je i zašto je naše zdravstvo tako bolesno, kad na njegovom čelu sedi takav čovek.

Nakon svega, nameće se samo još jedno pitanje. Da li je to sa “farmaceutskim lobijem” smislio Lončar sam ili mu je neko rekao da tako treba? Recimo Vučić?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. novembar 2017.

 

Danajski parovi

Ko su Danajci koje “gađa” Vučić. Da podsetimo, ako je neko propustio, u razgovoru za Alo predsednik Srbije je između ostalog rekao: “Imam ne samo svoje srce već i glavu, oči i uši i nisam toliko glup da verujem u darove Danajaca”.

Dakle, odakle dolaze ti trojanski konji koji hoće da porobe balkansku Troju? Iz Rusije? Pa Rusi ništa ne daju džabe, samo uzimaju i nose.
Iz Kine? Od njih možete da dobijete samo kredit, i to uz popriličan interes, kako je kamatu “starosrpski” ispravno nazivao guverner Dragoslav Avramović.

Ostaje dakle Zapad, pre svega Evropska unija, koja je dosad godinama na razne načine Srbiji poklanjala – što u poslednje vreme čini naročito iz tzv. pretpristupnih fondova – stotine miliona evra. O donacijama zemalja članica EU da i ne govorimo.

Ta pomoć, kao i američka uostalom (koja je često i nematerijalna i sastoji se u transferu znanja i obezbeđivanju boljeg rejtinga na svetskim finansijskim i ostalim tržištima) ide, međutim, poglavito Vladi Srbije. Tako da se potpuno opravdano može reći da su ministri, premijer(ka) i predsednik najveći “strani plaćenici” u Srbiji. Pa nije fer, najblaže rečeno, da oni drugima – do kojih takođe dođe neka crkavica iz inostranstva – to prebacuju. Obrnuto, pitanje koje zaista ima smisla jeste kako državni funkcioneri, koji su na neki način “servis građana Srbije”, te pare troše: u svom ličnom (ili grupnom) interesu ili u interesu naroda.

U celoj ovoj priči značajnije je ipak nešto drugo. To je činjenica da se Vučić dohvatio starog i, činilo se, već izanđalog predizbornog oružja – podele na patriote i izdajnike. No zbilja, šta je drugo mogao. Ispucao je sve svoje pirotehničke granate i “pukao” na svim frontovima.

U borbi protiv korupcije ništa nije uradio. Štaviše, njegovi ministri, poput recimo Vulina, postaju junaci korupcionaških afera. A i sam šef države se poprilično zapetljao sa ovim objašnjenjem finansiranja svoje predsedničke kampanje. Pri čemu se još ispostavilo da “najbolji student pravnog fakulteta ikad” ne zna da Zakon o finansiranju političkih aktivnosti izričito zabranjuje davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica. To ne može na dobro da izađe.

Zatim, u borbi protiv tajkuna njegova “dalekometna haubica”, suđenje Miroslavu Miškoviću, totalno je podbacila. (Neka mi oprosti Ljubodrag Stojadinović, ali ova vojna terminologija nekako se sama od sebe nameće.) Na tom polju izgubio je dosad sve bitke, po svoj prilici će i rat. Štaviše, sad se pojavljuju i tajkuni u njegovim redovima, poput Bogoljuba Karića, doduše više kao pozadinca, ali zato Nenada Popovića u prvim “borbenim”, tj. ministarskim redovima.

Konačno, borba za brzi ekonomski razvoj takođe ne daje rezultate. Srbija je po rastu bruto domaćeg proizvoda najgora u regionu, a tu su negde i plate. Vučićeva glavna linija napredovanja, Koridori 10 i 11, nepovratno je zaglavljena u rokovima (zamal’ ne rekoh u rovovima), a brzi voz za Budimpeštu još stoji na početnoj stanici.
Sve u svemu – totalni fijasko. A izbori se približavaju.

Tako da je Aleksandar Vučić, pritešnjen porazima, izgleda odlučio da posegne za starom i oprobanom taktikom iz devedesetih. I da kormilo srpskog brodića polako okreće ka istoku. Njegov intervju za Alo bio je izrazito antievropski. Kada se tome dodaju izjave ministra spoljnih poslova (Ivice Dačića) da je “Srbija pod pritiskom Zapada”, te da je “Rusija siguran prijatelj”, kao i ministra unutrašnjih poslova (Nebojše Stefanovića) da su “strane službe pojačale delovanja usmerena ka Srbiji” i da će “te aktivnosti biti još intenzivnije”, put do zaključka nije teško naći.

Naravno, još je rano da promenu kursa Vučić i javno obznani jer mu treba zapadna blagonaklonost dok ne posvršava po Srbiji to što je namerio da posvršava, mada je već mnogo toga obavio. Sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, koja i on nesumnjivo pomno prati, to bi već sada u velikom delu pučanstva bilo dočekano sa oduševljenjem.

Ima samo jedna stvar koje se Vučić boji. Boji se da na javno okretanje Beograda ka Moskvi Brisel ne odluči da građanima Srbije ponovo uvede vize. To bi za Vučićevu, kao i za svaku drugu vlast u Srbiji, ma koliko ona bila pretvorena u “rijaliti šou”, sasvim sigurno bio istinski kraj.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. novembar 2017.

 

Vučićevo obećanje

Nisam mnogo obećavao, ali sam uglavnom sva obećanja ispunio – rekao je pre neki dan (petak, 3. decembar) u razgovoru za Insajder predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Šta je za predsednika Srbije “mnogo” i šta bi u tom kontekstu značilo “uglavnom” u emisiji nije bilo razjašnjeno – možda i zato što bi oduzelo previše vremena, mada bi bilo više nego korisno – ali je ta izjava zgodna prilika da se baci pogled unazad i napravi jedan “indeks” Vučićevih, ne ocena koje je dobio nego obećanja koja nije ispunio.

Kao prvo, kada već pomenusmo predsednika, moglo bi da posluži ono da se neće kandidovati za predsednika Srbije. “Ne pada mi na pamet da budem predsednik Srbije. Neću da izlazim na predsedničke izbore. Meni je narod dao poverenje da budem predsednik Vlade”, rekao je Vučić neposredno nakon parlamentarnih izbora aprila 2016. godine. Dobro, nije se radilo o obećanju u klasičnom obliku, već više o “datoj reči”, ali je ta forma još više obavezujuća. No, kao što sada znamo, neće od tog časa proći ni godinu dana, a Vučić će svoju reč pogaziti.

Drugi primer nema tako veliku političku težinu i više je nekako bizaran, ali moglo bi se reći – tipično vučićevski. Pomenuli smo ga nedavno, ali ni ovom prilikom prosto ne može biti preskočen: u decembru 2015. Vučić je rekao da će “Srbija u martu 2017. godine imati više auto-puteva od Hrvatske”; pre neki dan, međutim, taj rok je produžio rekavši da će “Srbija kada završi Koridor 10 od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije imati najviše kilometara auto-puta”. Kada će pak Koridor 10 biti zaista, konačno i definitivno završen – nije rekao.

Tačno na prvu godišnjicu prve Vučićeve vlade, 27. aprila 2015. godine, nakon potpisivanja “pisma o namerama” s velikim nemačkim proizvođačem mesa, premijer Srbije je najavio da će Klemens Tenis podići 20 farmi i godišnje uzgajati tri miliona svinja, čime će praktično udvostručiti domaću proizvodnju, u šta će uložiti 400 miliona evra. Od tada je, evo, prošlo dve i po godine, a sa Tenisovih farmi još nije izašlo ni jedno jedino prasence.

Četvrto, jedan od prvih Vučićevih poteza na mestu predsednika Vlade bio je da donese, to jest da predloži, što je Skupština bez pogovora prihvatila, potpuno nov zakon o privatizaciji kojim je predviđeno da “privatizacija društvenog kapitala” bude u potpunosti okončana do 31. decembra 2015. godine. I taj je rok davno prošao, ni to obećanje Vučić nije ispunio. Štaviše, dobar deo problema “rešen” je tako što su brojna preduzeća, umesto da budu privatizovana – podržavljena, ali je povrh toga “u preduzećima u restrukturiranju” i dalje ostalo par desetina hiljada radnika. Čak i ako je kasnijim propisima taj rok produžavan, to ne menja suštinu. Šta, uostalom, mislite o čoveku koji kaže da će vam sutra vratiti pozajmljeni novac, a onda tu svoju obavezu, pozivanjem na subjektivne ili objektivne okolnosti, neprekidno i unedogled odlaže.

Možda ja najpoznatije ono Vučićevo obećanje o povećanju plata. Da podsetimo, u januaru 2016. Vučić je rekao da “očekuje da će prosečna plata u Srbiji 2017. godine iznositi 500 evra”. Možda će neko (i) ovde primetiti da Vučić nije rekao “obećavam” da će plata biti 500 evra nego da to “očekuje”, ali se na to komotno može odgovoriti onom narodnom: “nije šija nego vrat”. Da je premijer rekao kako očekuje da će sutra pasti kiša, to niko ne bi uzeo za ozbiljno jer prognoza vremena nije u njegovoj nadležnosti (mada – ko zna), ali povećanje plata jeste i normalno je da ljudi od predsednika Vlade ne očekuju nikakve nesuvisle izjave niti “frljanje s podaci” nego razumna i na poznavanju stvari utemeljena predviđanja. Sve u svemu, i ovo Vučićevo obećanje pokazalo se kao “ludom radovanje”; prosečna plata pri kraju 2017. jedva da je premašila 400 evra.

Konačno, ako je prethodno bilo najpoznatije, ovo koje će kao poslednje biti upisano u ovaj tek ovlaš i na brzinu popunjen Vučićev indeks neispunjenih obećanja svakako je najvažnije. Više puta je, naime, Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade tokom 2016. najavljivao da će Srbija “ove godine biti među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda”, uz propratne tvrdnje da takve rezultate “nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”, te da niko ne može da ga “demantuje jer je reč o merljivim stvarima”. Štaviše, krajem novembra prošle godine obećavao je premijer Vučić da od 2017. godine počinje “zlatno doba Srbije”, te govorio da “iako MMF predviđa da će rast u 2017. biti tri odsto, on prognozira 3,5 odsto”, ali da će “pred Vladu staviti cilj da rast bruto domaćeg proizvoda bude četiri odsto”.

Ništa od toga nije ostvareno. Među 10 zemalja regiona Srbija prošle godine jeste bila lider, ali donje polovine tabele; ispred nje su Rumunija (4,8 odsto), Albanija (3,5), Bugarska (3,4), Kosovo (3,4) i Hrvatska(2,9), dok su iza Srbije, koja je imala rast BDP-a od 2,8 odsto, Crna Gora (2,5), Makedonija (2,4), te Bosna i Hercegovina i Mađarska sa po dva odsto. A ove godine će biti još gora. Sa rastom BDP-a od dva odsto (ako bude i toliki), Srbija će biti praktično na dnu; iza nje će, kako sada stvari stoje, ostati samo Makedonija.

Ni to, međutim, nije najgore. Pet godina Vučićeve vladavine, kada dakle odbacimo 2012. u kojoj je tek osvojio vlast i uzmemo razdoblje 2013-2017, u kojem je on, bez obzira na kojoj se poziciji nalazio, držao sve poluge moći, obeležene su, slobodno se može reći, katastrofalno niskim privrednim rastom. Ako se, naime, u obzir uzme samo tzv. zapadni Balkan, u koji se sad u međunarodnim analizama naša zemlja računa, Srbija je u pomenutom petogodištu sa svojih 1,3 odsto ostvarila najniži ekonomski rast: iza Kosova (3,2 odsto), Makedonije (tri), Crne Gore (2,7), Bosne i Hercegovine (2,3) i Albanije (1,5 odsto).

To je ključno. I po tome jedino može i mora da se meri učinak Vučićevog boravka na vlasti. Šta god da on svih tih godina jeste ili nije obećavao. I to je pitanje na koje on građanima Srbije pre svega duguje odgovor.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. novembar 2017.

 

Vučić, Vuletić i jedna stolica

Građani Srbije su 40 odsto za jednu stolicu, 10 odsto za drugu, a 50 odsto su za nezavisnu Srbiju. E, ja sam na toj trećoj strani. To je, povodom zamerki da Srbija sedi na dve stolice, koje mu je u razgovoru izneo američki diplomata Brajan Hojt Ji, nedavno rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Začudo, ove reči glavnog kreatora i realizatora srpske spoljne, unutrašnje i svake druge politike nisu privukle mnogo pažnje javnosti. A više su nego zanimljive. Šta je Vučić time hteo da kaže, bolje rečeno – šta je rekao?
Između kojih se to stolica opredeljuju građani Srbije i koju on to stolicu bira?

Pre nego što se odgovori na to pitanje, međutim, valja reći nešto drugo, da ne bude konfuzije i insinuacija. Ta primedba, naime, da Srbija (pokušava da) sedi na dve stolice i da to nije dobro, a ni održivo, prvo je došla iznutra, tj. iz Srbije same. Pošto su ljudi prvo ovde u Srbiji na svojoj koži osetili da Vučić jedno govori a drugo radi, odnosno da je njegova proevropska retorika često samo paravan za proruske, proputinovske štaviše, praktične poteze.

Da se vratim glavnoj temi. Iako navodeći gorepomenute procente Vučić nije rekao kako se te “stolice” zovu, oko toga ne može biti dvoumljenja. Nema sumnje da se ta “sintagma” odnosi na Evropsku uniju, sa jedne, i Rusiju, tj. Evroazijsku uniju, sa druge strane. Uostalom, pomenuti Hojt Ji je na jednom javnom skupu, 17. Srpskom ekonomskom samitu, takoreći neposredno pre nego što će se sresti sa Vučićem vrlo nedvosmisleno rekao: “Zemlje koje žele da uđu u EU moraju jasno da pokažu tu odluku. Ne možete sedeti na dve stolice, naročito ako su tako daleko”.

Dakle, ako Vučić tako, po “principu” ili-ili, postavi dilemu, tj. “trilemu”, i kaže da on nije ni za stolicu za koju je 40 odsto građana ni za onu drugu, za koju je njih 10 odsto, nego “za nezavisnu Srbiju”, postavlja se pitanje – šta je time domaćoj (a i stranoj bogami) javnosti poručio naš predsednik. U najkraćem – to da u stvari Evropska unija nije njegov izbor.

Da li je baš to Vučić želeo da kaže? Možda i nije želeo, možda mu se omaklo, ali možda je to i namerno uradio; on nije neiskusan i nevešt političar.

Bilo kako bilo – i ne ulazeći u tačnost iznetih brojeva – nema sumnje da mišljenje kojem se priklonio Vučić uopšte nije retko, naprotiv. Kao što sam već jednom napisao, danas najveći antititoisti zastupaju Titovu spoljnu politiku. Što je poseban nonsens jer ako je nesvrstanost pre pola veka još i imala opravdanja, danas, u temeljito izmenjenim međunarodnim prilikama, to ne samo da je anahrono nego je i štetno. No evo, nekoliko dana posle Vučića, slično mišljenje je (članak “Dve stolice” u “Politici”, 30.10.2017) izneo i profesor Filozofskog fakulteta Vladimir Vuletić: “Ono što iz perspektive Vašingtona/Moskve izgleda kao sedenje na dve stolice, iz perspektive Srbije samo je očajnički pokušaj da vodi samostalnu spoljnu politiku koja, između ostalog, podrazumeva održavanje najboljih odnosa sa velikim silama. Nije, dakle, pravo pitanje sedi li Srbija na dve stolice već ima li mala zemlja pravo da vodi nezavisnu spoljnu politiku”.

I dobro, pretpostavimo da se, po “Vuletićevoj zapovesti”, Srbiji izmaknu ne dve nego i svih 12 stolica (da se malo i ja okoristim o Iljfa i Petrova), te da bude ostavljena da sedi “na miru i na jednoj stolici”, tj. da vodi “samostalnu spoljnu politiku”, za čim vapi Vuletić. Kako bi onda ta politika izgledala? Da li bi i tada Srbija donela odluku da bude član EU ili bi se opredelila za EAU, ili ni za jednu od njih nego bi izabrala da ima najbolje odnose sa svim velikim silama. Ali, šta joj smeta da to uradi već sada? Ništa. Samo treba da kaže. Ali ne možete da se obećate jednom momku, a da odlazite drugom (ili devojci, svejedno). Mislim, možete tajno, dok vas ne uhvate, ali javno – ko bi na to pristao.

Ima, međutim, nešto još važnije što u ovim razmeštajima nameštaja nije ni dotaknuto. Ključno je, naime, koja i kakva politika najviše odgovara interesima građana Srbije. U tom kontekstu postavlja se pitanje šta znači to na prvi pogled idealno “održavanje najboljih odnosa s velikim silama”? Da li je to politika “ekvi distance”, dakle politika po kojoj će Srbija svoju malu stolicu držati na podjednakoj udaljenosti (ili podjednako blizu, svejedno) od velikih stolica velikih sila? Iz onoga što piše Vuletić to gotovo eksplicitno sledi. Ako je tako, postavlja se međutim novo pitanje: da li je to – pod pretpostavkom da je realno moguće, što iz raznih razloga nije mnogo verovatno – dobro za građane Srbije? Jer – kakve su te velike sile? Da li su sve one po svojim unutrašnjim karakteristikama iste? To jest, pre svega, da li su iste po slobodama i pravima koja obezbeđuju svojim građanima? Jasno je da u tom pogledu između njih postoje ogromne razlike.

Kada se to, kao osnovno i ključno, uzme kao kriterijum, onda je kao dan jasno da je društvo Evropske unije neuporedivo bolje. I da je za građane Srbije neporedivo bolje da sa zemljama Evropske unije imaju najtešnje moguće odnose. A to onda znači da Srbija treba da bude punopravni član “evropske porodice naroda”. I da njena mala stolica treba da bude u krugu s njihovim stolicama. A ne da se svakojaki Vučići i Vuletići kriju iza paravana samostalnosti i nezavisnosti jer su tada samo oni nezavisni – od svake odgovornosti, i samostalni – u kršenju ljudskih sloboda i prava.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. novembar 2017.

 

Za oktavu više

Izgleda da su se predsednik Srbije i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD dobro izvikali jedan na drugoga.

Jer, kako je sam Vučić rekao, na primedbe “iznete možda s pojačanom intonacijom, ja sam mu za oktavu više odgovorio”. Tako se predsednik Vučić bar za trenutak opet vratio u devedesete, kada se dešavalo baš to: Hrvati ili Bošnjaci bi napravili neku provokaciju, a onda bi Srbi uzvratili još žešćom paljbom.

Ali, da ostavimo to po strani, šta je to Hojt Ji rekao Aleksandru Vučiću? Iz saopštenja izdatog (malo poduže) nakon sastanka vidi se, opet kao što je primetio sam Vučić, da tu nema posebno novih stvari. Razgovaralo se, dakle, o rešavanje slučaja ubistva braće Bitići 1999. i slučaja paljenja ambasade SAD u Beogradu 2008. godine, zatim o važnosti postojanja opozicije i značaju slobode izražavanja, o sedenju na dve stolice i, konačno ali najvažnije, o važnosti normalizacije odnosa sa Kosovom, pardon Prištinom.

Krenimo redom. Zar rešavanje pomenutih slučajeva starih gotovo 10, odnosno 20 godina nije pre svega u interesu građana Srbije, zašto bi to predsedniku smetalo? Takođe, zar predsednik misli da opozicija, a i sloboda medija ne treba da postoje? Kako radi – čini se da misli.

Da Srbija formalno teži Evropskoj uniji, ali da sve više liči Putinovoj Rusiji – upravo po odnosu prema medijima i opoziciji – vidi se iz aviona, ne mora da bude “mig”.

Najsmešnije je ipak kada zbog problema u normalizaciji odnosa sa “južnom srpskom pokrajinom” Vučić krivicu svaljuje na Tadića i Jeremića, koji sad, navodno, predstavljaju “jeziv kamen u cipeli u svim razgovorima”. Koliko god njihova politika bila pogrešna (a pitanje je šta je za koga tu pogrešno), taj “kamen”, ne u cipeli nego o vratu Srbije, nastao je devedesetih zahvaljujući politici u kojoj je Vučić lično imao ako ne odlučujuću, a ono svakako zapaženu ulogu, dok je uticaj njegovog “političkog mentora” bio presudan. Uzgred, ta “politika terora” čini da je razlika između Kosova i Katalonije kao između boga i šeširdžije. U stvari, pominjanje Tadića i Jeremića u ovom kontekstu samo je u funkciji sve “žešće” (da upotrebimo “predsednički” termin) predizborne kampanje koju Vučić ni za trenutak ne prestaje da vodi. I čemu je zapravo podređen svaki njegov nastup, do najmanjeg detalja. Kao što je recimo, izjava, na prvi pogled reklo bi se potpuno van konteksta, na konferenciji za štampu sa Dodikom – da će “Srbija kada završi Koridor 10 od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije imati najviše kilometara auto-puta, a pre 15 godina imala je skoro dva puta manje od Hrvatske”.

Mora da se predsednik zbunio. Jer, pošto predsednik svoj posao radi “časno i pošteno” i uvek narodu govori istinu i samo istinu i ništa drugo osim istine – Srbija više kilometara auto-puteva od Hrvatske ima već šest meseci. Naime, pre gotovo pune dve godine, u decembru 2015, Vučić je rekao da će “Srbija više auto-puteva od Hrvatske imati u martu 2017. godine”. Verujem da će predsednik ovu zabunu otkloniti upravo večeras na “Ružičastoj televiziji” i da će narodu svečano objaviti da je Hrvatska konačno dostignuta i prestignuta. Nije valjda Koridor 10 kao Đekna: još nije gotov, a ka’ će ne znamo.

Šalu na stranu, šta god da je Vučić o svim ovim temama rekao “zameniku pomoćnika” – a šta je stvarno rekao to večeras na Pinku sigurno nećemo saznati – on nije, mada je tako kazao, “štitio suvereno pravo Srbije i građana Srbije da budu svoj na svome i da sami, suvereno, odlučuju o svojoj budućnosti”.

Jer, najpre, građani Srbije su odlučili da svoju suverenost podele sa međunarodnim organizacijama: pre svega Ujedinjenim nacijama, čiji su članovi, kao i sa Evropskom unijom, što tek treba da budu, pa i “odlučuju” u skladu sa time preuzetim obavezama. Drugo, tu suverenost su, dobrovoljno takođe, “uokvirili” korpusom osnovnih ljudskih sloboda i prava koje su iznad svega. Jedno od tih prava je da na odgovarajući način budu obaveštavani o aktivnostima državnih funkcionera. Zbog toga plaćaju javni servis – da predsednik države, između ostalog, ima odakle da se obrati naciji kada želi da joj nešto značajno poruči. Građanke i građani Srbije nisu ni izabrali niti plaćaju predsednika da diže rejting i povećava prihod privatnim televizijama. A ne da, recimo, ode na Hepi i nekome objavi rat. Što ne ide – ne ide, je li tako.

Predsednik, naravno, kao i bilo ko drugi, može i treba da daje intervjue privatnim televizijama, tu nema ništa sporno. Ali kada sam najavi da će neke stvari za koje on misli da su važne saopštiti naciji, onda treba da koristi javni servis. To je pravo građana, a obaveza predsednika. Zato je izgovarao one reči dok je držao ruku na Ustavu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. oktobar 2017.

 

Marks i savremenost

Najbolji delovi kod Marksa su oni koje je kod drugih najviše prezirao – oni “socijalno utopijski”. Znate ono: razvoj proizvodnih snaga dovešće do toga da će čovek moći da pre podne slika, a popodne da peca ili piše pesme i, uopšte, neće imati da radi ništa drugo osim da ispoljava svoje mnogobrojne talente.
Ali, ako taj san ikada bude ostvaren, to neće omogućiti socijalizam, kao što se Marks trudio da naučno dokaže, nego – kapitalizam. Ili, drugačije rečeno, to će biti poslednja faza u razvoju otvorenog društva, ako ga njegovi neprijatelji – i sa leve i sa desne strane političke scene – u međuvremenu ne unište. A da se trude – trude se, u čemu ne prezaju ni od toga da snage udruže.

GODIŠNJICE
Stopedesetogodišnjica objavljivanja “Kapitala” Karla Marksa dobila je značajan publicitet u Srbiji. Mnogi su se osetili p(r)ozvanim da tim povodom nešto kažu. Godišnjica jedne druge knjige, “Načela političke ekonomije” Davida Rikarda, privukla je mnogo manje pažnje iako je njen jubilej još stariji; od njenog publikovanja, naime, prošla su puna dva veka. Zapravo, da nije bilo tekstova Vladimira Gligorova ne bi se Rikarda i njegovih “Načela” niko, bar u Srbiji, ni setio. Iako su ona ostavila mnogo dublji trag i u teoriji i u praksi.
Da li je to, međutim, iznenađenje? Naravno da nije. Marksov “Kapital” slavi proletarijat, a Rikardova “Načela” tržište; Marks kao rešenje vidi (re)distribuciju, a Rikardo konkurenciju. Nema sumnje da u Srbiji dominantnoj eliti, što bi rekla Latinka Perović, mnogo više na srcu leži prvo nego drugo, bez obzira na to preferira li više klasu ili naciju.
U stvari, prilično je diskutabilno da je baš “Kapital” imao najvećeg stvarnog uticaja na istorijska zbivanja. Kao što znamo, Marksov nauk je govorio da će do proleterske revolucije doći u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, a desilo se sasvim obrnuto. Uticaj “Komunističkog manifesta” verovatno je mnogo veći. A moglo bi se to reći i za Lenjinovu “Državu i revoluciju” ili Staljinova “Pitanja lenjinizma”. Maovu “Crvenu knjižicu” da i ne pominjemo. Štaviše, Oktobarska revolucija, kojoj ove godine takođe pada godišnjica, stota, i nema mnogo veze sa Marksom. Ruska revolucija, kako tvrdi već pomenuta Latinka Perović, iako su se njeni akteri pozivali na marksizam, istinske korene imala je u ruskom narodnjaštvu. Boljševici su hteli da preskoče kapitalizam. To je hteo i Svetozar Marković – da se “na osnovama zajednice rada i raspodele (što su činile tradicionalne institucije zadruge i opštine) uspostavi sistem narodne samouprave”. Zato je u Srbiji (i Kardeljevo) socijalističko samoupravljanje palo na plodno tlo, te i danas ima brojne zagovornike.

STRANPUTICE
Sledeća velika, možda i sudbonosna, Marksova pogreška jeste “teorija eksploatacije”. To je ugaoni kamen marksizma. Eksploatacija je osnovno zlo, odnosno ključni mehanizam koji jedne, kapitaliste, čini sve bogatijim, a druge, proletere, sve siromašnijim. Ta protivrečnost će jednog dana dovesti do preokreta.
Ali, kao što rekosmo, Marks nije hteo da bude propovednik nego naučnik, pa je u skladu s tim nastojao da otkrije zakone istorijskog razvitka koji nužno dovode do socijalizma, tj. komunizma. U tom cilju konstruisao je radnu teoriju vrednosti prema kojoj samo rad stvara vrednost. Ali tu je došao u sukob sa stvarnošću jer su na tržištu neke stvari u koje je uloženo mnogo rada vredele malo ili ništa, dok su neke druge u kojima je rad imao mali udeo (ali su sadržale neke druge elemente, poput inovativnosti) vredele čitavo bogatstvo. Uzgred pošto su “ra(z)ni radovi” po kvantitetu i kvalitetu različiti, Marks je pokušao da ih svede na neku vrstu zajedničkog imenitelja preko pojma tzv. “apstraktnog rada”, a iz istog razloga napravio je i razliku između upotrebne, razmenske, tj. novčane i stvarne, tj. suštinske vrednosti nekog proizvoda, odnosno robe. Sve je to samo povećavalo konfuziju, Marks se sve više zaplitao i saplitao, tako da je na kraju od svog kapitalnog dela digao ruke. Nikada ga nije završio iako je nakon objavljivanja prvog toma 1867. poživeo još 16 godina, te je drugi i treći tom nakon Marksove smrti objavio Engels.
Kako je Marksova teorija funkcionisala u praksi pokazuje priča iz ex-Yu istorije koju mi je ispričao Kiro Gligorov za knjigu o “Ekonomskoj politici”. Elem, početkom pedesetih godina prošlog veka Gligorov je po nalogu Borisa Kidriča, tražeći najpogodniju ličnost za prvog glavnog urednika prvog ekonomskog nedeljnika u socijalističkoj Jugoslaviji, došao da razgovara sa Jašom Davičom, koji je tada bio šef “zavoda za cene”. I tom prilikom je, svedoči K.G., Jaša Davičo rekao sledeću stvar – koja ga je verovatno i kvalifikovala da se ubrzo nađe na predviđenoj poziciji. “Evo, moj posao”, rekao je dakle Davičo, “ja određujem kolika će biti cena hleba ili krastavaca, a otkud ja to mogu da znam, ko je to proverio. Kapitalizam ima jedan zakon koji mi negiramo, a to je tržište, slobodna konkurencija”.
Ovo me je podstaklo da se prisetim još jedne, mada ne tako okrugle i značajne godišnjice. Pre 65 godina, naime, izašao je prvi broj “jugoslovenskog Ekonomista”, kako su, zbog njene liberalne orijentacije, gore pomenutu Ekonomsku politiku kasnije prozvali. Danas je liberalizam u Srbiji ružna i kužna reč, krivac za sve loše što se dešava u društvu.

RENESANSA
“Renesansi” marksizma poslednjih godina naročito je doprineo “Kapital u 21. veku” Tome Piketija. Ključni Piketijev zaključak je da “nejednakost u kapitalizmu stalno mora da raste”, zbog čega je kao “protivotrov” predložio progresivno oporezivanje. Svi su pročitali Piketija, ali niko Milanovića. A u svojoj knjizi “Globalna nejednakost” Branko Milanović argumentovano osporava obe Piketijeve teze. Prvo, “tvrdnja da se nejednakost u kapitalizmu uvek mora uvećavati… nema mnogo smisla i odstupa od činjenica”, piše “naše gore list”. I drugo, umesto povećanog oporezivanja – u čiju delotvornost ne veruje – Milanović predlaže povećanje državnih ulaganja u obrazovanje jer podaci pokazuju da najveći imovinski jaz postoji između obrazovanih i neobrazovanih.
U stvari, Milanovićev predlog je na tragu ideja liberalnog ekonomista Edmunda Felpsa, dobitnika Nobelove nagrade 2006. godine, koji se radi postizanja veće pravičnosti u društvu zalagao “za ulaganja u ljudski kapital”, s tim što je smatrao da to “ne treba da čini država” nego da “treba subvencionisati privatne preduzetnike, koji najbolje znaju koje su im struke i kakvo obrazovanje potrebni” (V. Gligorov, Peščanik, 15.11.2006).
Nadmoć kapitalizma nad socijalizmom najbolje ilustruje Kina. Ali ne Maova nego Dengova. (Do)puštajući kapitalizam u vrlo ograničenim količinama, tj. samo u ekonomskoj sferi, Kina je uspela da reši prvenstveni zadatak svakog društva – koji socijalizam, međutim, nije uspeo da reši – prehrana stanovništva.
Naravno, današnja Kina nije uzor liberalne demokratije, naprotiv, ali je rešila problem gladi i, drugo, svojim privrednim razvojem postala je ključni faktor koji utiče da globalna nejednakost u 21. veku opada. Kao što u 18. veku niko nije mogao da sanja gde će Engleska biti za 200 godina, tako ni danas niko ne može da kaže gde će Kina biti za 100 godina.

HUMANIZAM
“Primum non nocere” – prvenstveno nemoj naškoditi, kaže latinska poslovica koju lekari uče na prvoj godini studija. Zar to pravilo ne bi trebalo da važi i za one koji bi da leče “socijalni organizam”? Liberalizam i individualizam, slobodno tržište i vladavina prava učinili su da se svet u poslednja dva veka razvije više nego u prethodnih dvesta vekova. Zašto bi onda sve to trebalo bez milosti srušiti, kao što ovih dana često čujemo pokliče? Zašto bismo menjali osnovne elemente, poluge i zamajce, mehanizma koji je doveo do tih ogromnih postignuća? Ne samo u sferi tzv. materijalne proizvodnje nego i u sferi duhovnog razvoja – nauke, kulture, umetnosti. Emancipatorski potencijali kapitalizma ili, što je njegova bolja i preciznija “definicija”, otvorenog društva – govoreći na osnovu iskustva, a ne na osnovu intelektualističkih konstrukcija i “istoricističkih proročanstava”, što bi rekao Poper – neslućeni su i neiskorišćeni. Spontani poredak slobodnih ljudi – to je i cilj i sredstvo.
U suštini, verovatno bi se sa ovim danas složio i Marks. Jer i on je, kako to jednom prilikom reče Vladimir Gligorov, bio “tržišni fundamentalista”. Kao što je poznato, Marks je još za života izjavio da nije marksista. Danas bi to bio još manje. Kad bi video kako njegovi nazovi-sledbenici liberalizam zamenjuju voluntarizmom i (još većim od Marksovog) konstruktivizmom.
I to u situaciji kada, kako to kaže Branko Milutinović, suvlasnik i direktor Nordeusa, domaće IT firme koja je, iako sa svega stotinak zaposlenih, procenjena na preko milijardu evra – Železara Smederevo, sa 5.000 radnika i 500 hektara zemlje, da podsetimo, prodata je za 50 miliona evra – “kroz 15 godina polovina današnjih zanimanja više neće postojati, a pojaviće se još toliko novih koja danas ne možemo ni da zamislimo”.
“Marksistička misao”, “Marksizam u svetu”, “Praksis” naravno – samo su neki od časopisa koji su izlazili u bivšoj Jugoslaviji; svake godine u Aranđelovcu je održavan višednevni naučni skup “Marks i savremenost”, “Korčulansku letnju školu” da i ne pominjemo. Pogledajte malo danas te članke i rasprave. Žali bože vremena. O novcu da i ne govorimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. oktobar 2017.

 

Kosturi u Železari

Da li to Vlada Srbije vuče građane za nos? Jer oni će iz svojih džepova morati da plate još jedan gubitak Železare Smederevo. Što bi rekao Vučić, eto ga još jedan kostur iz ormara, mada se manje-više znalo da će on ispasti čim se vrata otvore. Ipak, nije se očekivalo da bude baš toliki.

Krajem prošle nedelje u Agenciji za privredne registre (APR) široj javnosti su predstavljeni rezultati poslovanja srpskih preduzeća u 2016. godini. I imala je dotična javnost šta i da vidi. Na čelu gubitaša stajala je Železara Smederevo sa gubitkom od 16,2 milijarde dinara (nešto preko 130 miliona evra), ostavljajući iza sebe Puteve Srbije sa 13 i Azotaru sa gubitkom od šest milijardi, da ne idemo dalje i u detalje.

Ne bi to možda ni bilo toliko čudno da ti gubici nisu napravljeni za samo pola godine pošto je Železaru krajem juna preuzela kineska HBIS grupa (u narodu poznatija kao Hestil) i da gubici za celu prethodnu, tj. 2015. godinu, nisu iznosili 17,7 milijardi dinara (145 miliona evra).

Sećate li se, dragi čitaoci, kako je Peter Kamaraš, prvi čovek slovačkog menadžmenta – koga je, uzgred, tadašnji premijer Aleksandar Vučić, kad ga je dovodio, predstavio kao spasioca – praktično “izmarširan” iz Železare zbog navodnih malverzacija i lošeg poslovanja, čak mu se pretilo i krivičnim gonjenjem.

Kamaraš je, kao što vidimo, pravio mesečni gubitak od oko milijardu i po dinara, a oni koji su umesto njega seli u direktorsku fotelju gotovo duplo više – 2,7 milijardi. Taj gubitak, takođe valja naglasiti, znatno je veći od onog napravljenog 2014. godine, koji je iznosio 11,5 milijardi.

U prošlogodišnjem poslovanju smederevske čeličane ima još jedan interesantan detalj. Naime, na zarade je za šest meseci otišlo 4,1 milijardu dinara ili oko 700 miliona mesečno. U 2015. se, međutim, na zarade trošilo znatno manje – oko 470 miliona mesečno – tako da je ukupni godišnji izdatak iznosio 5,7 milijardi. Otkud taj ogroman skok zarada i u isto vreme enormni rast gubitaka. Ispada da je država Srbija kao vlasnik Železare stimulisala loše poslovanje?

Zvono za uzbunu diže ovde i saznanje da su Kinezi u drugoj polovini godine čak uspeli da naprave i profit. Doduše, i oni su se malo mučili pošto su poslovni rashodi (38,8 milijardi RSD) bili veći od poslovnih prihoda (35,3 milijarde), ali su stvar izvadili “ostali prihodi” (5,2 milijarde), tako da je ipak ostvaren profit od 1,3 milijarde dinara, odnosno desetak miliona evra.

Kako to, dakle, Kinezi mogu, a Srbi ne mogu? Da li je u pitanju samo nesposobnost ili ima i nešto drugo? A i da nema, i za nesposobnost postoji odgovornost. Da znamo ko su nesposobni, pa da ih više ne stavljamo tamo gde ne treba. Ni njih ni one koje su ih postavili.

Vlada Srbije, odnosno konkretnije, premijerka Ana Brnabić, morala bi da građanima Srbije sve to objasni. Ali pre svega, naravno, otkud taj i toliki gubitak. Mada, verovatno bi to još pre trebalo da uradi predsednik Aleksandar Vučić jer on je tu luk više i jeo i mirisao, a i kad može da otvara nove fabrike, može i da podnosi račun kad se stare zatvaraju. U krajnjoj liniji i svejedno je, mogu i da se dogovore. Ali građani odgovor moraju da dobiju.

Pare na sunce!

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. oktobar 2017.

 

Ukleta spirala

Javni sektor i pravosuđe su crne rupe Srbije. Po funkcionalnosti institucija Srbija je na 105 mestu na svetu (od 137 zemalja), a na trećem mestu, ali otpozadi, po efikasnosti pravosuđa (od 49 zemalja članica Saveta Evrope). O tome su na tribini u Užicu u petak 13. oktobra 2017. govorili: Vesna Rakić Vodinelić, Mijat Lakićević i Zlatko Minić. Razgovor vodila Svetlana Lukić.

Mijat Lakićević: Takoreći svakog dana ćete čuti od premijera da je fiskalni deficit manji nego ikada, čak ćemo ove godine verovatno u budžetu imati višak. Javni dug takođe pada. Inflacija je niska, 2-3%. To su sve dobri podaci. Ali s druge strane, šta je s proizvodnjom? Pa, to nam ne ide. Biće dobro ako rast ove godine bude 2%, a premijer je govorio da će biti najmanje 3. U poslednje vreme se utišao, o tome ne govori. Sve zemlje regiona, kad se uzme njihov prosek, biće 4%, i više. Ove druge zemlje u tranziciji, cela istočna i centralna Evropa, biće takođe preko 4%. Znači, dvostruko više od Srbije. Za Vučićevog vakta Srbija je imala prosečan godišnji rast od oko 1%. To je praktično stagnacija. Pet godina je potrošeno, a praktično ništa nismo uradili. Šta je bilo sa drugim zemljama? Pa, duplo ili trostruko više.
Sad se pitamo zašto druge zemlje napreduju, a Srbija ne? Prvi neposredni uzrok su investicije: ne možete imati rast ako nemate investicije. Te strane investicije se nekako još i drže. Javne investicije – znači, opet dolazimo do države – trebalo bi da budu oko milijardu i po evra: to je 4-4,5% bruto domaćeg proizvoda, a sad su nam na ispod milijarde. Za investicije treba da se naprave projekti, treba da se napravi dobra organizacija. Država to ne uspeva da uradi – nema projekata, i organizacija je loša. A to je zato što je ta loša kadrovska kombinatorika na čelo svih tih institucija koje treba da vode računa o investicijama, dovela partijske kadrove: ljude koji ne znaju taj posao. Najzad, privatne investicije su ipak najveći problem.
A kakve su prilike u svetu, možda nas to koči, možda bi investicije bile veće da je situacija u svetu bolja, ali ni tamo ne valja? Ali ne. Svet se izuzetno brzo razvija, tu je stopa rasta oko 3%. Evropska unija, takođe. Evropa traži robu, znači možete da je prodate. Srbija je poslednjih godina to delimično iskorišćavala, pa je povećavala svoj izvoz po 10-ak i više odsto, i zahvaljujući tome se i održavala, a s druge strane, u svetu i Evropi ima puno para, pa možete da dobijete i povoljne kredite. Dakle, ekonomska situacija u svetu i Evropi nije prepreka razvoju Srbije. Naprotiv. Onda nam ostaje da pogledamo sami sebe, da vidimo šta smo mi to uradili, kakve su bile unutrašnje prilike.
Kad se pogledaju uslovi za investicije, uslovi za ekonomski razvoj, ispada da su uslovi za razvoj u Srbiji među najgorima u Evopi. Ima mnogo zemalja, naravno, i u svetu koje su ispred nas, ali u Evorpi, mi smo među poslednjima. Tu su, sa nama, još Makedonija i Bosna. Makedonija je poslednjih godina bila i bolja od nas, međutim ovaj građanski takoreći rat, koji srećom nije izbio, je dosta unazadio poziciju Makedonije. I evo, da se zadržimo na rang listi Svetskog ekonomskog foruma: šta je ono što je učinilo da Srbija bude tako loše plasirana?
Pa ima dve stvari: po funkcionalnosti institucija Srbija je na 105. mestu od 137 zemalja. A po čemu je najbolja? Pa najbolja je po zdravstvenom sistemu i po osnovnom obrazovanju – znači, po onome što je postavljeno pre 30-40 godina, i sa čime ove današenje vlasti nemaju nikakve veze. Ali ove državne institucije, njihovo funkcionisanje – to je ono što je katastrofa. Tu je Srbija dobila najgoru ocenu od svih ocena. A šta su institucije? Pa institucije su država: kako funkcioniše vlada, da li se meša u sve i svašta, ili radi ono što je njen posao; kako funkcioniše pravosuđe, kako funkcionišu opštine, kako funkcioniše, na kraju krajeva, i EPS, iako on nije država u užem smislu reči, ali je velika državna kompanija.
I tu se vraćamo na Savamalu. Šta smo tu videli? Prvo, videli smo da tu nema nikakvih pravila – Savamala je sistem koji je potpuno izdvojen iz pravnog sistema Srbije. Mi i ne znamo, na kraju krajeva, šta piše u tom ugovoru o izgradnji Beograda na vodi. Znači, tu imamo potpuno odsustvo pravila, a nismo mogli da kažemo da tu imamo i mnogo elemenata pravnog nasilja. Osim toga jasno je da tu postoji ogromna korupcija, pošto to nije moglo da se desi bez učešća ljudi iz vlasti; i na kraju, imamo i fizičko nasilje.
I ko će da dođe u zemlju u kojoj se takve stvari dešavaju, osim onih posebno privilegovanih, odnosno na neki način podmićenih, i to je ona korupcija, koja dolazi sad sa najvišeg mesta. Imamo korupciju u opštini ili u nekom komunalnom preduzeću. Ali, ovo je ona najgora vrsta korupcije. To je korupcija države na najvišem mestu, na mestu najveće koncentracije vlasti.

Emisiju možete pogledati u video-prilogu.

23. oktobra 2017.