Peščanik

Tekstovi i polemike objavljeni na portalu http://pescanik.net/

Agroksenofobija

Ima u Mačvi selo u koje se pre nekoliko godina doselila jedna holandska porodica, kupila kuću i okućnicu, zakupila i nešto zemlje okolo i počela da se bavi organskom proizvodnjom. Od čega i sada živi. Ime sela i prezime porodice poznati su redakciji, ali će ostati tajna da ne bi zapali za oko ovdašnjim sve uticajnijim agroksenofobima, tj. protivnicima prodaje zemlje strancima.

Na suprotnoj strani Srbije, u Negotinskoj krajini, već desetak godina jedna francuska porodica gaji grožđe i pravi vino, takođe uglavnom po “organskoj recepturi”, koje sve izvozi u Francusku.

Tako, eto, stranci, kojih naravno ima još, zajedno sa hiljadama domaćih, isto tako vrednih i posvećenih poljoprivrednika, razvijaju poljoprivredu u Srbiji.

Sasvim je suprotno, međutim, ovo što sada radi Vlada Srbije. Radi se naravno o konkursu za zakup državnog zemljišta čiji bi rezultati, tj. pobednici, kako je nedavno obelodanjeno, trebalo da budu poznati do 1. juna. Na konkurs je stiglo tačno 219 prijava, od kojih će, prema rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, biti izabrano 15-20. O tom zakonskom rešenju već je na ovim stranicama pisano, ali nije zgoreg nešto ponoviti, a ima se štošta i dodati. Najpre, kada je o ovom drugom reč, valja podsetiti da je ovaj model zakupa praktično isti kao onaj koji je primenjivan prilikom privatizacije. I tada je, naime, propisano da nije najvažnija cena po kojoj se nešto prodaje nego – baš kao i sada – planirana ulaganja, radna mesta, doprinos razvoju i slično. Što je, kao što je poznato, posle i dovelo do svih onih silnih problema zbog neispunjavanja preuzetih obaveza sa jedne i korupcije sa druge strane.

Drugo, prema informacijama koje su procurile u javnost, najveći broj “prerađivačkih kapaciteta” u koje će zakupci investirati predstavljaju zapravo postrojenja za preradu biogasa (koji “oslobađa” poljoprivredna proizvodnja) u električnu energiju. Za zakupce je računica jasna jer imaju osiguran plasman inače skupe struje – jedan kilovat-sat iz biogasa košta oko 15 evrocenti – jedino što je to nepovoljno za EPS, odnosno državu, jer mora struju da plaća višestruko skuplje nego što je prodaje (oko pet evrocenti za 1kWh). Važnija od toga je, međutim, činjenica da poenta posebnog vrednovanja izgradnje prerađivačkih kapaciteta nije u proizvodnji struje nego u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda višeg stepena prerade, dakle skupljih i profitabilnijih.

Konačno, kako će konkursna komisija, čiji su glavni činioci tri ministra (uz Nedimovića još čelnici resora privrede i finansija) uopšte da odlučuje koji su biznis planovi najbolji? To nema veze ni sa znanjem ni sa poštenjem – mada, naravno, ni to ne treba zanemariti – već sa činjenicom da je tržište jednostavno takvo, promenljivo. Ono što se danas čini kao dobitna kombinacija sutra postaje put u propast; a ono što je izgledalo bezizgledno donese milione. Svaka odluka o ulaganju nosi rizik. Iz toga proističe i lična (i profesionalna) odgovornost. Ko ne snosi rizik taj ne može da bude odgovoran.

Ovako se naši ministri (svojevoljno ili ne, svejedno) malo igraju “malih bogova”. A pošto, baš kao ni oni veliki, ne snose nikakve posledice svojih odluka, one padaju na “sirotinju raju”. Ako ne služe za pokriće nekih već na nekom drugom mestu donetih odluka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2017.

 

Makedonski scenario 3

Šta ono beše rekao Zoran Zaev, lider socijaldemokratske stranke Makedonije i mandatar za sastav nove makedonske vlade, zbog čega se tako silno uvredilo vaskoliko srpsko političko rukovodstvo, na čelu sa glavnim rukovodiocem?

Da odgovorimo na to pitanje ovako. Prvo je Zaevu (sve se to dešava 17. i 18. maja) uzvratio srpski vicepremijer i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. “Uvrede koje Zaev upućuje srpskom rukovodstvu svakako će uticati na naše bilateralne odnose… Srbija se ne meša u unutrašnja pitanja drugih država, isto tako Srbija želi dobre odnose sa susedima, ali izjave Zaeva su upravo u suprotnom tonu. Srbija sigurno neće dozvoliti bilo kome, pa ni Zaevu, da je ponižava, a odnos prema vlastima u Skoplju će ubuduće biti recipročan njihovom odnosu prema Srbiji”, rekao je Dačić.

Nadovezao se po funkciji ministar rada, ali po “vokaciji” vladin spoljnopolitički komentator, Aleksandar Vulin. “Vučićev odnos prema Makedoniji kao premijera i kao predsednika države će biti maksimalno dobrosusedski i sa željom da Makedonija bude stabilna, ali molimo sve makedonske političare i političare u okruženju da ne traže opravdanje za sopstvene probleme u Srbiji… Srbija nije opravdanje ni za čije probleme, ona može da bude samo faktor stabilnosti i da pomogne”, kazao je Vulin.

Zatim se u Vučićevu odbranu uključio i ministar policije Nebojša Stefanović. “Odnosi između Srbije i Makedonije nisu loši, ali je loš odnos Zorana Zaeva prema Srbiji i njenim građanima”, izjavio je Stefanović i upitao: “Kakav je to nacionalistički potez povuklo rukovodstvo naše zemlje, ili Vlada Srbije, ili Aleksandar Vučić?.. Mi ćemo nastaviti da čekamo odgovor na ovo pitanje, a građani ove zemlje su bili svedoci da se Srbija nije mešala u unutrašnje stvari Makedonije i da je uvek samo pozivala na mir i stabilnost”, zaključio je Stefanović.

Na kraju, po davnašnjem običaju, stostruko jačom vatrom Zaevu je odgovorio i Aleksandar Vučić. “Ne bih želeo da govorim šta mislim o Zoranu Zaevu… Ne smeta mi što je mene lično vređao, to govori više o njemu nego o meni. Ne žurim da odgovorim na takav način”, rekao je. Premijer je takođe istakao da još nije dobio odgovor na pitanje “kada se srpsko rukovodstvo ponašalo nacionalistički i šovinistički” i dodao da je uveren da “nećemo ni dobiti taj odgovor jer se to nije ni dogodilo”. “Jedino me interesuje da Srbiju ostave na miru”, naglasio je na kraju budući predsednik.

A kakve je to zbilja “klevete i laži” Zoran Zaev uputio “sve nam je miliji i draži” Aleksandru Vučiću. Pa rekao je, najbolje da citiramo: “Vidite, Vučić je vodio kampanju i bukvalno u svakom svom nastupu govorio o nekakvom ’makedonskom scenariju’. Nažalost, to je, makar meni, bilo neprijatno slušati, to kako naš sused govori o Makedoniji”. “Neprijatno” dakle, eto o kako teškoj i uvredljivoj reči se radi.

Čak i da Vučić u svakom govoru tokom izborne kampanje nije makedonskim scenarijem pretio građanima Srbije, činjenica je da su njegovi glavni mediji, Informer i TV Pink, snažno podržavali one koji su u Skoplju silom pokušavali da spreče sprovođenje narodne volje i zadrže vlast

No, svejedno, mi smo “čokalijama” očitali bukvicu iz dobrosusedskih odnosa. Kad, ne lezi vraže, iz Skoplja stiže novi udarac. “Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA, a sada njen aktivan oficir, kome u Ambasadi Srbije u Skoplju teče već treći mandat, bio je u Sobranju Makedonije u vreme nasilnog upada demonstranata 27. aprila”, objavili su pre neki dan (22. maja) makedonski, a odmah preneli srpski mediji. Živaljević – za koga se inače kaže da ima “indicija da je učestvovao u organizaciji skupa juna prošle godine u Moskvi, kojem je prisustvovao predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji Ivan Stoiljković kao regionalni potpisnik ruske inicijative za formiranje vojno neutralne teritorije na Balkanu – prema istim izvorima, to nije demantovao nego je naprotiv potvrdio, rekavši da je u parlamentu bio “po službenoj dužnosti, da bi video da li u incidentima učestvuju osobe iz Srbije, navijači ili ekstremisti”. Zato se valjda u Sobranju – ova vlast, kao i u slučaju izbora, izgleda jedino takav dokaz priznaje – i fotografisao, da bi mogao šefovima da dokumentuje da je zadatak uspešno obavio. Što mu je posle “ratna sreća” okrenula leđa, nije njegova stvar.

Obaveštajac jedne zemlje zajedno sa demonstrantima provaljuje u parlament susedne države, to je zaista pravi dokaz “politike nemešanja” i iskreni “poziv na mir i stabilnost”.

Neminovno u ovom času čoveku padaju na pamet slučajevi upletenosti građana Srbije, na čelu sa jednim bivšim policajcem, u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori – pri čemu se jedan osumnjičeni, koga traži crnogorska policija, slobodno šeta po Srbiji – kao i nezakonite i tajne operacije srpskih policajaca u Srebrenici, Bosna i Hercegovina. Ono što nama slučajno padne na pamet, u odgovarajućim (stranim) službama već je notirano, klasifikovano i dostavljeno tamo gde treba. I nema sumnje da sad “tamo” neko razmišlja i na ovakav način: izgleda da se Srbija – nekad ona zvanična i javna, a nekad nezvanična i tajna – ipak ne ponaša “najsusedskije” prema prvim komšijama. To jest, ponaša se (često, ponekad – svejedno) u skladu sa onom narodnom “da komšiji crkne krava”. I – imaju li tajne službe u Srbiji “koordinatora” i ko je taj čovek?

Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA, a sada njen aktivan oficir, bio je u Sobranju Makedonije u vreme nasilnog upada demonstranata 27. aprila. Zato se valjda u Sobranju i fotografisao, da bi mogao šefovima da dokumentuje da je zadatak uspešno obavio

Čak i da Vučić zbilja u svakom govoru tokom izborne kampanje nije makedonskim scenarijem pretio građanima Srbije, činjenica da su njegovi glavni mediji, Informer i TV Pink, snažno podržavali one koji su u Skoplju silom pokušavali da spreče sprovođenje narodne volje i zadrže vlast bila bi sasvim dovoljna da Zaev i društvo to dožive kao neprijateljski čin, ne samo prema njima nego i prema makedonskoj državi. I još nešto, jednako važno: to je bilo u potpunoj suprotnosti s politikom koju su prema Makedoniji vodile i Evropska unija i Amerika. A u skladu sa odnosom koji je prema makedonskoj krizi gajila Rusija.

Fakat je da Vučića danas nazivaju “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu”, ali to već samo po sebi izaziva i neke, što reče Zaev, neprijatne asocijacije. Situacija je danas i subjektivno i objektivno bitno drugačija, te nije mnogo verovatno da “ono” može da se ponovi. Ali nije ni potrebno da se ponovi, dovoljno je da se u vazduhu oseća “miris baruta”. Da se čovek, kad se osvrne oko sebe, zapita kuda to stvarno ide Srbija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. maj 2017.

 

Put svile

Ako u času kada je Vučić saopštio da će lično biti kandidat za predsednika Republike nije bilo jasno kakvu je to “ponudu koja se ne odbija” dobio Tomislav Nikolić, ovih dana je to konačno postalo poznato. Možda se nekome čini da je mesto šefa Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom slaba uteha i samo vešt način – neko bi rekao tako vešt da bi se i Makijaveli zadivio – da se još uvek aktuelni predsednik ne otera brutalno u političku penziju, tj. u Bajčetinu da peče rakiju, a sa druge da se “pacifikuje” i zadrži uz skute jedinog, “mladog”, vođe.

Kakva će biti stvarna uloga “Kancelarije” i njeni dometi, tek ćemo naravno videti, ali nema sumnje da za samog Nikolića i njegove bližnje, na ovaj ili ona način, može biti vrlo lukrativna. Biće tu mnogo unosnih “projekata” kao što je, recimo, izgradnja “fudbalske akademije” u Kini, čijem je početku tokom svog poslednjeg boravka tamo Nikolić prisustvovao, a koja je igrom slučaja kao stvorena za predsednikovog mlađeg sina, opet nekim slučajem, fudbalskog trenera.

Ipak, ove sitne zloupotrebe državne diplomatije u privatne svrhe mnogo su manje zlo od gotovo izvesnog pretvaranja pomenute Kancelarije u nekakvo treće ministarstvo spoljnih poslova. A posebno od njenog pretvaranja u pandan Kancelariji za evropske integracije. Uopšte, moglo bi se već oko načina na koji je formirano (n)ovo državno telo postaviti sijaset pitanja, ali je nesumnjivo najvažnije ono koje se tiče njegovog smisla. Zbilja, šta se njime hoće i zašto sve to što će ono da radi nisu mogla da rade postojeća ministarstva. Naravno da mogu. I naravno da za tim organom nema potrebe osim ako se (i) na taj način ne želi pokazati da Srbija ima alternativu, tj. da Evropska unija nije naš, tačnije Vučićev, jedini i neopozivi izbor.

Na razmišljanje u tom pravcu navode i rezultati nedavnog samita “Jedan pojas – jedan put”. U Pekingu je, naime, na kraju došlo do popriličnog razmimoilaženja između Kine i zemalja Evropske unije. Evropska štampa je puna napisa o tome. Kako, recimo, piše Gardijan, „28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini“ koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu. “Jasno smo stavili do znanja da za Evropu inicijativa ’Jedan pojas, jedan put’ može biti uspešna samo ako je zasnovana na transparentnosti i zajedničkom vlasništvu”, citira londonski list jednog “diplomatu EU visokog ranga”, koji je još i dodao da je EU “na iznenađenje Kineza, u tom stavu bila jedinstvena”.

Generalno, u izveštajima evropske štampe posebno se ističe da “prisustvo samo 29 lidera na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu Novi put svile… Suprotno izjavama Si Đinpinga, Inicijativa se sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao ideja koja zagovara meku moć… Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su došle, među njima i Evropljani, ostale su oprezne oko potpune podrške kineskoj megainicijativi“.

Već pomenuti Gardijan posebno naglašava da je samit “razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile”. Kaže se da je “Kina izdala zajedničko saopštenje nakon samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da ’osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove Inicijative”, ali da je “nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju uključe u ovo saopštenje naišli su na zid ćutanja”, zaključuje Gardijan.

Zanimljivo je da se u ovom “sporu” Kine i Nemačke budući predsednik Srbije stavio na stranu prve. Na predavanju studentima Fakulteta za bezbednost Vučić je, grubo prepričano, rekao da se Nemačka suprotstavlja slobodnoj trgovini jer se plaši kineske konkurencije i to ilustrovao njenim učešćem u vlasništvu Dojče banke (minimalnim, oko pet odsto, ali to nije ni važno). Indikativno je da je ovde aktuelni premijer potpuno prevideo ključnu karakteristiku (slobodnog) tržišta – ravnopravnost svih učesnika, tj. zahtev za fer i poštenom konkurencijom, što kineske kompanije, koje su tesno povezane sa državom i često deluju u funkciji njenih interesa, čak i ako su nominalno privatne, po pravilu narušavaju.

Ako je to samo ekonomski “gaf” ni po jada, ali ako je deo šire spoljnopolitičke orijentacije – a suviše signala na to upućuje – onda eto razloga za ozbiljnu zabrinutost. Mada, kako za koga. Mnogi će takvo Vučićevo opredeljenje dočekati sa odobravanjem, ako već ne i radošću. Među njima i oni za koje se to do juče nikako ne bi reklo. Kao što je bivši potpredsednik Vlade i glavni evropski pregovarač Miroljub Labus. Koji je pre neki dan (u NIN-u) izašao sa idejom o zamrzavanju pregovora sa Evropskom unijom. U stvari, to i nije nova ideja, autorska prava pripadaju lideru “Dosta je bilo” Saši Raduloviću, koji je to predložio pre gotovo godinu dana. Naravno da ta priča najpre podseća na onu o popu koji se naljutio na selo, pa je uradio to što je uradio. No, još je više neverovatno da neko (razuman) može poverovati da će Srbija da padne u troletni zimski san, kako predlaže Labus, i da će, kad se iz njega probudi, svuda – i u njoj i oko nje – vladati (evropsko) proleće. Pre će to biti sibirska zima. Čemu, jelte, možda treba i da posluži novoosnovana Kancelarija.

Šta god Orban, na koga se Vučić u pomenutom predavanju pozvao, naokolo pričao, on o izgradnji pruge od Budimpešte prema Beogradu, još ni nije slovo potpisao. Možda i zbog toga što je, kako opet pišu evropski mediji, “Nemačka zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative (Novi put svile – prim. M.L.) na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to”.

Kad smo već kod železničkog Koridora 10, stručnjaci (se) pitaju zašto 27 kilometara od Beograda do Stare Pazove, gde već postoji dvokolosečna pruga, košta 300 miliona evra. A kad smo kod cena, evo i jednog pitanja „na tragu“ prošlog teksta (Da li je Srbija Kinezima kupila Železaru) posvećenog izgradnji (drumskog) Koridora 11. Svega nekoliko dana pre nego što će visoka delegacije Srbije otići u Kinu, Saobraćajni institut CIP je objavio da izgradnja auto-puta od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom košta 1,6 milijardi dolara. A onda se ministarka saobraćaja iz zemlje „žutih ljudi“ vratila s Memorandumom o saradnji sa kineskom građevinskom kompanijom CRBC (“Čajna roud end bridž kompani”) u kojem je predviđen kredit za izgradnju auto-puta Požega – Boljare u vrednosti od 2,1 milijardu evra. Kako je cena puta za nekoliko dana porasla za pola milijarde evra, “pitanje je od milion dolara”? Mada, daleko je Kina. A i čudni su putevi svile.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2017.

 

Da li je Srbija Kinezima kupila Železaru

Specijalni odnosi ili specijalni efekti? Nakon nedavnog samita “Jedan pojas – jedan put” u glavnom gradu Kine, kao najvažniji istaknut je (ili je nametnut) utisak o “specijalnim odnosima” između Kine i Srbije. Imati specijalni status u odnosima s tako velikom i brzo napredujućom zemljom nekako samo po sebi izgleda kao vrlo povoljna stvar, nešto što se samo poželeti može. Često je zbilja tako, ali ne treba zaboraviti da “poseban tretman” može imati i negativno značenje.

S tim u vezi, kada bi se malo realnije sagledali efekti boravka naše političke delegacije na čelu s premijerom Vučićem u Pekingu, pre nego o nekakvom trijumfu, pa i uspehu, moglo bi se govoriti ako ne baš o fijasku onda svakako o izneverenim nadama.

Jer, ključne stvari nisu rešene. Pre svega, naravno, to važi za RTB Bor, gde uprkos silnim molbama našeg premijera (i, uzgred, izjavi kineskog ambasadora u Beogradu pre više od pola godine da jedna kineska kompanija “intenzivno pregovara o preuzimanju” RTB-a) nije potpisan čak ni neki neobavezujući papir. Isto važi i za Galeniku, pa i za avio-vezu sa Pekingom (ili Šangajem, svejedno), koju je Vučić pod oznakom “uskoro” najavio još u julu prošle godine (posebno se pohvalivši da će je Beograd imati pre Zagreba).

Potpisano je, naravno, kao što je to inače običaj kada su Kinezi u pitanju (prošlog juna, kada je u Beogradu boravio kineski predsednik Si Đinping potpisano ih je 22) sijaset memoranduma i pisama o dobrim namerama: industrijski park (kod Pupinovog mosta), izgradnja kanalizacione mreže i fabrike za preradu otpadnih voda u Beogradu, izgradnja toplovoda od Obrenovca do našeg glavnog grada, podizanje golf terena, sređivanje hotela Jugoslavija, saradnja u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, 1.000 stipendija (u 10 godina) za naše studente itd. Uvozićemo, dakle, visoke tehnologije, a izvoziti, kako je nakon potpisivanja “Memoranduma o utvrđivanju akcionog plana za trgovinu i investicije u poljoprivredi” rekao premijer Vučić, u “neograničenim količinama jagnjetinu, suve šljive, kukuruz i rezance od repe”. (O kinesko-srpskoj trgovinskoj saradnji tekst “Svilen konac ili svilen gajtan, 22. 6. 2016)

Tamo gde je najviše urađeno, ili je to bar privuklo najveću pažnju, u infrastrukturi najkonkretniji je ugovor o zajmu (sa Eksim bankom) za izgradnju (brze) pruge od Beograda do Stare Pazove, vredan oko 300 miliona dolara, o čijoj je izgradnji potpisan ugovor novembra prošle godine u Rigi. Kada je reč o jednom drugom “komercijalnom ugovoru”, takođe potpisanom u glavnom gradu Letonije, koji se odnosi na izgradnju dela obilaznice oko Beograda (Ostružnica – Bubanj potok) u Pekingu je Srbija samo “dobila potvrdu da će se ubrzati procedura kako bi se uskoro potpisao komercijalni ugovor i počeli radovi na obilaznici oko Beograda”. Da li je potvrda pismena ili usmena – nije rečeno.

Ali su Kinezi “stavili nogu u vrata” kada je reč o novom zaduživanju Srbije. Reč je o 3,2 milijarde evra kredita: 700 miliona za prugu od Novog Sada do Subotice, 400 miliona za autoput Novi Sad – Ruma (kroz Frušku goru) i dve milijarde i 100 miliona evra za Koridor 11, od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom.

“Kako to rade Kinezi” možda najbolje ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić rekao je da će se taj put, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost Arapa i Kineza i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin – Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije. Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Prošle godine u junu Vlada s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, prema istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor sa kineskim bankama vredan 208 miliona evra da finansiraju izgradnju. U martu ove godine, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje.

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i pet, to je opet 75 miliona evra. A most? Most preko Save kod Ostružnice, dug dva kilometra, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin – Obrenovac na Savi i Kolubari dugački su 1,7 kilometara. Dobro neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Neka bude i 75, više ne može. Da saberemo: 75 + 75 to je 150 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona.

Ni to nije sve. Kineski krediti uopšte nisu jeftini. Za onaj (200 miliona evra) za most Zemun – Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Od Svetske banke je, pak, 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra s kamatom od 0,63 odsto. Nedavno je ministar Vujović objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu s kamatnom stopom od 0,7 odsto.

Kad se sve, dakle, skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili Železaru Smederevo. Uključujući i 500 hektara plodne podunavske ravnice.

Ali, tako to valjda biva kada se sretnu pet hiljada godina na jednoj i pet godina na drugoj strani.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. maj 2017.

 

Jedan put, mnogo pojaseva

Ne znam, možda bi u Vučićevom kabinetu trebalo da sedi i neko trezveniji ko bi mu ukazao – bar ponekad, ne mora svaki put – na poneku omašku koja mu se, je li, u žaru borbe omakne. Ko bi smeo da kaže: napravili ste “lapsus lingve”, šefe. Ili, ako to nije moguće, onda bar neko malo aljkaviji ko ne bi tako prilježno i precizno beležio i dalje prenosio sve izjave predsednika Vlade i izabranog predsednika Republike Srbije. Izgleda, međutim, da je tako nešto još manje moguće. Prosto, tako su tamo svi nabaždareni.

Razumljivo je, čini mi se, kad političari obećavaju. To je njihov posao i može se desiti da se u tom projektovanju bolje budućnosti zanesu. Što ne znači da preko toga treba olako prelaziti i da im kad preteraju, u pogodnom času, najbolje na izborima, ne treba otkazati poverenje. Naprotiv.

Ali, kad počnu da ignorišu, tj. ispravljaju i prefarbavaju stvarnost, pa još kad im to postane svakodnevna navika, onda je to nešto sasvim drugo. U takve “ekscesne” situacije spada, recimo, i najnovija Vučićeva izjava tokom boravka na konferenciji “Jedan pojas, jedan put” u Pekingu. “Našu putnu infrastrukturu smo razvili u poslednje dve godine više nego u prethodnih 60”, rekao je, prema zvaničnim informacijama iz Vlade Srbije, njen prvi ministar u Kini.

To je u rangu one nezaboravne i činilo se nenadmašive izjave Milana Baćevića da će Kina u ovaj region investirati 10.000 milijardi evra. Pri čemu je, da podsetimo, nekadašnji ministar rudarstva, a današnji ambasador Srbije u Kini, pogrešio za samo tri nule.

S obzirom na tako svetlu budućnost, Vučiću nije preostalo ništa drugo nego da prosvetli sadašnjost. Pa je rekao to što je rekao, da ne ponavljamo, sramota je.

Mora da su se lideri “najmnogoljudnije zemlje sveta”, navikli na svakakva i čudesa i pošasti, zagrcnuli kad su to čuli – možda je neko od njih i pomislio: pa ovaj Vučić, koji dolazi iz tako male zemlje na brdovitom Balkanu, nadmašio nas je u onome što smo sami izmislili – jer iza njih stoje stručne službe koje ih sigurno o svemu pažljivo i tačno obaveštavaju. Lako je, međutim, predsedniku Siju i premijeru Liju – nadamo se da nam neće zameriti zbog ove tipično srpske intimizacije – jer oni će ostati tamo daleko, a mi ćemo morati da živimo s našim premijersednikom, što reče Velikić.

Šalu na stranu, jer đavo je stvarno odavno odneo šalu, Aleksandar Vučić sve više liči na Slobodana Miloševića. Kao što je Sloba, naime, manje probleme rešavao praveći veće, tako i Alek manje neistine potiskuje većim. Setimo se samo njegovih (prošlogodišnjih) izjava da je “posle 17 godina ovo prva godina da imamo suficit u budžetu” ili da “takve ekonomske rezultate Srbija nije imala od Drugog svetskog rata naovamo” i sličnih, a bilo ih je mnogo, da ih sad ne navodimo.

Na putu kojim je krenuo premijer Srbije trebaće nam svima pojas za spasavanje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. maj 2017.

 

Vučić i Grčić

Vlada će u kupovinu novih mašina za “Kolubaru” uložiti 250 miliona evra. To je “na dan prvoga maja” (Ljubivoje Ršumović) na površinskom rudniku uglja rekao predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.
Baš bi bilo interesantno videti kako će to da izgleda. Zasednu članovi Vlade, pa neko, recimo ministar energetike Antić, krene sa šeširom i svako ubacuje koliko može. Ili im premijer prosto razreže neki procenat od plate, ili raspiše ministarski zajam…

Šalu na stranu, neće biti tako jer, naravno, Vlada ne daje svoje pare. Nego će tih tridesetak milijardi (koliko je otprilike 250 miliona evra) u EPS, kojem i “Kolubara” pripada, uložiti građani i privreda Srbije.

Razlika nije samo semantička niti je ovo bilo kakvo teranje maka na konac. Prosto, krajnje je vreme da naši političari prestanu da govore kako će oni uložiti u ovo ili izgraditi ono i slično. Ako je RTS vlasništvo građana Srbije, onda to još više važi za EPS. Bar dok je stanje ovakvo kakvo je, tj. dok još neko drugo domaće ili strano, fizičko ili pravno, lice ne postane njegov akcionar.

Drugo i mnogo važnije pitanje, međutim, jeste zašto je Vlada Srbije donela odluku da novac građana Srbije investira u domaće elektroprivredno preduzeće? Tačnije, zašto to nije uradilo samo preduzeće? Zar investicije nisu briga i obaveza samog EPS-a, tj. njegovog rukovodstva? Pitanje je, naravno, retoričko. Jer odgovor je dobro poznat.

Odavno, naime, EPS ne ulaže koliko je potrebno. Ne samo za povećanje proizvodnje nego ni za njeno održavanje na dostignutom nivou, tj. u tzv. amortizaciju. Jedna nedavna analiza Fiskalnog saveta pokazala je ogroman disparitet između onoga što je EPS ulagao i onoga što je trebalo, bolje reći morao da uloži. Ta razlika samo u poslednje tri godine – za koje su u trenutku izrade studije postojali konačni podaci, dakle od 2013. do 2015 – iznosi blizu 50 milijardi dinara. EPS je, naime, u ove tri godine ukupno investirao 67 milijardi dinara, a samo za amortizaciju, tj. za zamenu postojeće opreme novom, trebalo je uložiti 116 milijardi.

“To ne samo što predstavlja neodrživ model poslovanja samog preduzeća već može biti i kočnica za brži privredni rast u narednim godinama jer Srbija sa ovako niskim investicijama EPS-a neće imati dovoljne elektroenergetske kapacitete koji bi taj rast podržali”, piše u referatu koji je Fiskalni savet izložio na nedavnom kopaoničkom Biznis forumu.

U stvari, upozorenje da EPS “koči rast privrede i preti da, ukoliko ne reši svoje probleme, postane veliki finansijski trošak”, Fiskalni savet je izrekao još pre tri godine (sredinom 2014). Lani je, idući tim tragom, i šef misije Svetske banke u Srbiji Toni Verheijen izneo slične ocene rekavši, između ostalog, da EPS predstavlja “zapanjujući primer neodgovornog gazdovanja državnom imovinom”. Odmah je usledio oštar napad direktora EPS-a Milorada Grčića – treba li uopšte napominjati, člana Srpske napredne stranke – koji je Verheijena optužio da radi u “interesu nekih lobija u svetu kojima ne odgovara da EPS bude sve uspešniji”, tj. “stranih trgovaca strujom”.

Ovih dana, međutim, sve te opasnosti na koje su drugi upozoravali, a Vlada se pravila luda, postaju stvarnost. Pad proizvodnje u EPS-u od 1. januara do 31. marta ove godine (oko 15 odsto) uticao je na to da rast industrije bude svega 0,7 odsto, čime je Srbija ozbiljno udaljena od glavnog ovogodišnjeg ekonomskog cilja, tj. rasta bruto domaćeg proizvoda za tri odsto. Drugo, EPS je zaista postao i finansijski trošak jer će pomenutih 30 milijardi dinara za njegovu modernizaciju biti plaćeno iz budžeta. I, treće, pokazalo se da u interesu stranih trgovaca strujom “radi” upravo direktor Grčić, pošto je EPS u prvom tromesečju 2017. uvezao oko 850 miliona kilovat-sati (plativši to 42 miliona evra), što je tri puta više nego u istom razdoblju prošle godine.

Ali, zna se ko je glavni Grčić u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. maj 2017.

 

Beogradizacija plus etatizacija

Broj privatnih preduzetnika opada, ali zato broj državnih javnih preduzeća raste. Prema podacima Agencije za privredne registre (APR) od 2014. do 2016. godine broj preduzetnika je opao za oko hiljadu (sa 18.200 na 17.100), dok je broj javnih preduzeća povećan za 90, sa 464 na 554. To se odrazilo i na broj zaposlenih: kod privatnih preduzetnika je on porastao za 5.000, tj. 10 odsto (sa 43.000 na 48.000), a u državnoj privredi čitavih 25 odsto, odnosno 25.000 (sa 95.000 na 120.000).

Zašto smo baš ove podatke iz obilja materijala koje sadrži prošle nedelje javnosti predstavljen APR-ov Godišnji bilten finansijskih izveštaja za 2016, izabrali kao najkarakterističnije iako na prvi pogled izgledaju kao od drugorazrednog značaja. Zato što, u najkraćem, javna preduzeća obuhvataju, pa i “simbolizuju”, onaj etablirani i pomalo već statični, da ne kažemo okoštali deo privrede, dok preduzetnici čine onaj njen dinamički, inovativni i inovirajući deo. Činjenica, dakle, da u Srbiji privredni trendovi pokazuju brži rast ovog prvog, a sporiji rast, odnosno čak i pad, ovog drugog dela govori da nešto ozbiljno nije u redu sa aktuelnim poslovnim ambijentom. Ma koliko on inače u poslednjih godinu-dve dana bio popravljen.

Na ovaj zaključak upućuju i podaci o profitu: ako je i logično da više zaposlenih stvara veći profit (21 milijarda dinara javni sektor naspram 7,3 milijardi preduzetnici) ipak bode oči podatak da su prošle godine javna preduzeća ostvarila skok profita od čak 60 odsto, a preduzetnici od znatno manjih 15 odsto.

Zbog toga, kaže dalje analiza, čak i podaci o inače značajnom i hvale vrednom rastu profita privrede Srbije padaju pomalo u zasenak. U poređenju s finansijskim rezultatom ostvarenim 2015, dobit je prošle godine više nego utrostručena: porasla je sa 67 na 230 milijardi dinara. Taj podatak dobija na težini ako se zna da je pretprošle godine (uglavnom zbog primene novih knjigovodstvenih pravila, ali to sad nije ni važno) privreda Srbije zabeležila gubitak od blizu 133 milijarde dinara. Sa druge strane, ako se prošlogodišnji profit cele srpske privrede “prevede” u evre, on onda jedva dostiže dve milijarde, što je dobit jedne dobre evropske kompanije.

Ipak, da se manemo neprimerenih poređenja, taj podatak, kada se malo “začeprka”, donosi i neke nevesele vesti. Kada se, naime, privredna slika Srbije malo razloži na sastavne delove, tj. na pojedine regione, pada u oči jedna prilično uznemirujuća pojava. Kao što gotovo polovina zaposlenih u privredi Srbije radi u Beogradskom regionu (456.000 od ukupno 1.036.000), tako je više od polovine profita (tačnije oko 60 odsto) ostvareno u privredi glavnog grada. Čitavo područje južne i istočne Srbija imalo je, naime, profit od svega dve milijarde dinara, dok je samo Beograd (sa bližom okolinom) napravio profit od 134 milijarde. Profit Beogradskog regiona veći je za trećinu od profita “ostatka” Srbije koji je iznosio 95 milijardi (62 milijarde Vojvodina i 34 milijarde Šumadija i Zapadna Srbija, dok su preduzeća sa severa Kosova koja završne račune predaju u Srbiji ostvarila gubitak od tri milijarde dinara). I laiku je jasno da to govori o vrlo neravnomernom razvoju Srbije.

S jedne strane beogradizacija, sa druge strane etatizacija, to su trendovi koji ne slute na dobro.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. april 2017.

 

Bajac, Bajac

U jednoj stvari je Vladislav Bajac u pravu: ne razumem fikciju u kojoj Aleksandar Leka Ranković spasava Jugoslaviju. Ali ne zato što je to neka originalna, Bajčeva fikcija, nego zato što je to izmišljotina u koju veruje većina Srba, pa je postala stereotip koji se širi ne samo putem tzv. umetnosti,nego i (kvazi)nauke, o mas-medijima da i ne govorimo.

Ali, počnimo priču iz početka. Povod za ovaj tekst je intervju koji je Bajac dao Novom magazinu (br. 312, 20. aprila 2017). Odgovarajući na pitanje Anđelke Cvijić: “U romanu pažnju posvećujete Koči Popoviću i Aleksandru Rankoviću. Vaš junak tvrdi da se Rankovićevom smenom krenulo u jačanje nekih republika, što je dovelo do ratova 1990-ih?”, naš pisac kaže:

“Da vas ispravim: pažnju posvećujem samo Koči Popoviću. Ranković se pominje skoro pa simbolično, i to upravo kao nešto drugo, skoro suprotno, od ovog prvog. Zatim, ništa ni moj junak Ja (pa ni ja) u vezi s njim ne tvrdi. Pa ni ovo iz vašeg pitanja. Uopšte uzev, knjiga nije zasnovana na tvrdnjama, naprotiv, već na slikama, na iznošenju podataka (bili oni tačni ili ne) i, da podsetim – na zakonitostima književnog dela i umetnosti. Čitati Hroniku sumnje isključivo i pre svega kao faktografsku knjigu, politički pamflet, feljton ili samo kao novinarski žanr ne samo da je pogrešno već je i štetno. I po knjigu i po čitaoca. (Ja čak na to upozoravam pre početka romana, na samom početku knjige.) Moram priznati da sam takvo crno-belo učitavanje video zasad samo u jednom tekstu o knjizi objavljenom u Peščaniku pre koji mesec i silno se iznenadio autorovim amaterskim shvatanjem fikcije (koliko god u njoj podataka bilo). U njemu se raspravlja (!) sa fiktivnim književnim likom iz knjige i tuđim podacima koje narator u njoj citira! I još se piscu imputira nešto što nije ni rečeno. Ali, ne bih ulazio u kvazipolitičku polemiku s promašenom temom i totalnim nerazumevanjem knjige i njene poruke kao celine. Jer, književno delo u obliku knjige nisu njeni delovi; knjiga je knjiga samo onda kad je cela. Tako se i čita. Zato se štampa i fizički stavlja među korice.”

Autor “inkriminisanog” teksta sam ja, a Novi magazin je, ako neko slučajno ne zna, nedeljnik u kojem radim. Zato sam najpre pomislio da bi ovaj “utuk na utuk” trebalo objaviti u mom matičnom listu. Ali posle sam zaključio da je ipak bolje da to bude na Peščaniku: s jedne strane, jer je tu sve i počelo, a sa druge, kao na “neutralnom terenu”, da ne bude posle – krive sudije. I, kao što se vidi, kao i prošlog puta obilato citiram Bajca, tako da čitalac može i sam da prosuđuje, za razliku od Bajca koji obilato koristi samo diskvalifikacije. Kao što je ona o nekakvom navodnom “imputiranju”. No, stil je čovek, što rekao Bifon.
Uostalom, malo dalje u istom razgovoru Bajac tvrdi: “Često je umetnost otvarala nove prostore za novo promišljanje istorijskih ličnosti i događaja. Ona uostalom tome i služi, da relativizuje, analizira i stvara novu sintezu”.
Ako umetničko delo može da analizira, zašto i ono samo ne bi smelo da bude analizirano. Svako ko je u gimnaziji učio teoriju književnosti zna da je Bajčev pokušaj cenzure kritičkog razmatranja pojedinih elemenata književnog dela, da izvinete na izrazu, obična glupost.

Tekst “Leka i Koča“, da pređem na glavnu stvar, posvećen nekim aspektima Bajčevog romana, objavljen je u stvari pre više od tri meseca, te je pisac, ako ga je već bilo sramota da se odmah javi, imao dovoljno vremena da smisli neki suvisliji odgovor od ovog koji smo videli. Mada, razumem njegovu “vučićevsku”, prepunu nekog potuljenog jeda, reakciju. Za takvog profesionalca verovatno je poseban blam kada ga amater uhvati “s prstima u pekmezu”. Pa kud će, šta će, poviče: fikcija, fikcija.
Kao da sam ja nešto drugo i rekao. Jer, to što je Bajac napisao o Leki (ne baš tako uzgred, kao što sad želi da ostavi utisak) i jeste fikcija, i to vrlo masna fikcija, koju on pokušava da proturi kao realnost. To je fikcija poput, recimo, one po kojoj bi Staljin, samo da je poživeo, spasao Sovjetski Savez. Problem je, da skratim, u tome što Bajac Leku ni u mašti ne vidi kao nešto “skoro suprotno” Koči, kao što sada tvrdi, već ih predstavlja kao dva “simbola”, dve opcije od kojih je svaka (skoro pa podjednako) bila spasonosna po Jugoslaviju.

Ređanje slika i (svojih ili tuđih, svejedno) podataka, samo po sebi ne stvara nikakvu fikciju. Više liči na papazjaniju. Kada bez ikakve ograde i obrade objavite netačne podatke – kao što to čini Bajac govoreći o uzrocima raspada Jugoslavije, ponavljajući zapravo samo u domaćoj javnosti dominantno mišljenje, o čemu takođe pišem u prvom tekstu – time što ste ih ukoričili oni ne dobijaju nikakvu “dodatnu vrednost” nego ostaju samo ono što su i bili – laž. U romanima 19. i 20. stoleća, pisaca kao što su Balzak, Džejn Ostin ili Nagib Mahfuz, podaci su takvi da ih danas koriste i naučnici.
Umetnost nije baš tako neozbiljna i neobavezujuća, kakvom Bajac pokušava da je prikaže.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. april 2017.

 

Vučić i naša inteligencija

Nedavno je na promociji jedne knjige neko rekao nešto u smislu “da smo drugačiji, mi ne bismo bili humanisti nego – ekonomisti”. Tako sam, priznajem, prvi put čuo za tu novu profesiju – humanista. Mislio sam, valjda naivno, da humanista može biti svako: i seljak, i radnik, i umetnik; tj. i pekar, i lekar, i apotekar, da parafraziram Boru Đorđevića. Ali i da, takođe, svako od navedenih može i ne biti čovekoljubac, tj. može da bude čovekomrzac, mizantrop. Iliti, kao što vidimo – ekonomista. Mada, sa druge strane, ako već postoje profesionalni patrioti, što ne bi postojali i profesionalni humanisti.

Moje iznenađenje je, međutim, bilo sasvim neosnovano. U srpskoj intelektualnoj, posebno kulturnoj eliti, centralna ekonomska kategorija, tržište, doživljava se kao nešto negativno, nehumano. Kad joj pomenete slobodnu konkurenciju ona prezrivo odmahne rukom, na profit se naježi.

Sa druge strane, kada govore o ulozi države u kulturi intelektualci, posebno tzv. humanistička inteligencija, uvek traže više države. Nikada manje. To važi kako za levicu tako i za desnicu. Možda bi oni pare rasporedili malo drugačije, ali u principu, ako bi ih bilo dovoljno ne bi oni jedni drugima smetali i lako bi se dogovorili o kohabitaciji.

Kada je pre izvesnog vremena Vučić nešto naružio (srpski) narod, kompletna je elita skočila na njega. Kako ga nije sramota, ne valja mu narod, itd. Kada, međutim, ta elita sama svoju sudbinu (ne čak ni sudbinu, to je preterano, nego samo materijalni status iako ona do tih profanih stvari nešto i ne drži, bar tako priča, zar ne) treba da prepusti u ruke tog istog naroda – e, onda to ide malo teže. Odnosno, ne ide nikako. To joj ne pada ni na kraj pameti. Tada traži pomoć od Vučića.

Doduše, ne kažu oni to tako nego kažu da kultura ne sme da se prepusti (ne narodu, naravno, već) “zakonima tržišta”. Kao da tržište, pijaca narodski rečeno, uopšte može da postoji bez naroda. A pare ne traže od Vučića nego od “države” iako inače neprekidno tvrde da je Vučić država, a država Vučić; toliko je, naime, svu vlast skoncentrisao u svojim rukama. To je naravno fakat, ali gle: dok im se Vučić gadi, njegove pare im se ne gade.

Čini mi se, možda grešim, da kulturna elita ne vidi da tako seče granu na kojoj sedi, tačnije na kojoj bi mogla da sedi – i to sasvim udobno jer bi to bila jedna vrlo debela grana – kada bi joj ona dozvolila da izraste, odnosno kada je ne bi sasecala u korenu.
Svojim otporom prema tržištu kulturni radnici zapravo pomažu državi u njenoj borbi protiv svog najvećeg neprijatelja. Ne, to nisu slobodnomisleći intelektualci nego slobodnodelajući preduzetnici.

Politička elita mnogo više zazire od privrednih nego od kulturnih sloboda. Uzmimo, na primer, socijalističku Jugoslaviju; sloboda koju je uživala kulturna elita bila je mnogo veća od one koju je imala privredna elita. Kulturni život, uz sve ograde, bio je neuporedivo slobodniji od privrednog.

Tako je i danas. Može da se kaže šta se hoće, prikazuje se svašta. Sankcije su retke i minimalne. A ako se i desi da vas vlast zakači, to vam samo podiže ugled u društvu.
Sa druge strane, preduzetnici su ograničeni mnogim preprekama, formalnim i neformalnim. O ovim drugim govori se upola glasa, ali je njihova suština da se mnogi poslovi daju i/ili uzimaju na osnovu partijske pripadnosti. A ako se nešto zamerite partiji na vlasti, odmah vam stiže finansijska policija.

Još je pogubnija, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, ova druga grupa prepreka. A ona se jednom rečju može nazvati – harač. Raznim dažbinama država od privrede uzme gotovo polovinu svega onoga što ona stvori. Ako vas zanima koliko je to u parama – blizu 15 milijardi evra. Zar to nije dranje?
Od tog silnog pritiska, s jedne strane političkog, a sa druge finansijskog, privreda prosto ne može da diše.

A sad zamislite da su privrednici oslobođeni tih stega. I zamislite da samo jedna desetina sume koju im država oduzme ostane na računima preduzeća, odnosno u džepovima građana. Tada bi oni prvi imali mnogo više para za sponzorstva i druge oblike pokroviteljstva svakojakih (pa i najviših umetničkih, čak i subverzivnih, ako hoćete) kulturnih događaja, a oni drugi mnogo više para za kupovinu knjiga, slika, karata za pozorišta, bioskope, koncerte… Zar ne bi tako bilo? Osim ako i vi o svom narodu ne mislite ono što je rekao Vučić.

Čini se da naša inteligencija potcenjuje našu inteligenciju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. april 2017.

 

Uskršnji omnibus

Na prvi pogled se čini da između tri kratke pretpraznične priče koje slede nema nikakve veze. A onda izgleda kao da ipak ima.

PROTESTI: Ovih dana na demokratskim protestima gledamo lepo lice Srbije. Ali, kao što znamo, lepota je prolazna. I ako se ne obogaćuje unutrašnjim sadržajima – vremenom iščili.
Uviđaju to, čini se, i učesnici demonstracija, kao i oni koji ih sa strane sa više ili manje simpatija prate. Pitanje je, naravno, šta i kako dalje. Čini se da oko toga među demonstrantima – koji, kao što je poznato, i inače predstavljaju vrlo šareno društvo – nema saglasnosti i da su im ovi praznici dobro došli da pokušaju da se konsoliduju i preispitaju.
No, kako god bilo, ne sme se smetnuti sa uma da ovi protesti pripadaju onima koji protestuju, da oni treba da daju odgovore na sve dileme i izazove. Protest je njihov, pa ako hoće mogu i da ga upropaste. Čak i u tom slučaju, i da od protesta ništa ne bude, sam čin pobune zaslužuje poštovanje. Nezadovoljstvo je opravdano i dobro je da je iskazano (i) na ovaj način.
To, međutim, ne bi smelo da bude smetnja pitanju kako da nezadovoljstvo bude pretočeno u akciju koja će dati i “dodatnu vrednost”. To jest, zar ne bi bilo šteta, i sa “grupnog interesa” demonstranata i sa “opštedruštvenog interesa”, da se ta energija tek tako, “larpurlartistički” potroši. Otud ima smisla razgovor o dosadašnjem stepenu i načinu artikulacije protesta, tj. o iznetim zahtevima. Koji, s jedne strane, predstavljaju pravi “juriš na nebo”, kao što je recimo onaj o smeni kompletne političke elite, a sa druge strane su čak pomalo i trivijalni, kao kad od Bujoševića pokušavaju da naprave Mitevića. Ili Milanovića.
U tom kontekstu, posebno se čini neproduktivnom paralela koja se (manje ili više spontano) uspostavlja sa 68. godinom. Jer, kako kaže Branko Milanović, studentske demonstracije u junu/lipnju 1968. bile su uperene protiv liberalnih ekonomskih reformi, odnosno tražile su još više “pravog socijalizma”, te su u tom smislu “bile pogrešne”. Zato, ako hoće da budu drugačiji, studenti danas treba da zahtevaju – još više slobode. Tačnije – oslobađanje institucija. Od državne samovolje, od partijske dominacije, od vlasti jednog čoveka. S punom svešću da to ne može preko noći. Jer, kao što je moguće Hercegovačku preko noći srušiti, ali je nije moguće preko noći izgraditi, tako je, i još više, sa institucijama. Kineska poslovica kaže da i najduži put počinje prvim korakom. Da bi na tom dugom putu “aprilska gibanja” (Panović) predstavljala prvi korak, mora da bude jasno šta je njihov konačni cilj.

POZORIŠTE: Dan uoči početka ovih Uskršnjih praznika, dakle u (“veliki”) četvrtak otišao sam u jedno pozorište – nije važno koje, svuda je bilo isto – da kupim karte za neku od narednih predstava. Stigao sam kasno, blagajna ne radi, ali vidim tu neke ljude i pitam radi li pozorište sutra. Ne radi gospodine, kaže mi jedan malo stariji, isto tako kao ja, gospodin. Zašto, pitam iskreno začuđen. Pa sutra je veliki hrišćanski praznik, kaže mi gospodin preko puta, onako prekorno. Znam, ali to bi trebalo da bude razlog više da pozorište radi, a ne obrnuto. Kažem – i odem.
Sutra odem na pijacu. Radi. Onda pomislim: zar su seljaci manje hrišćani od glumaca i ostalih pozorišnih radnika. Uostalom, rade i radnici. Pa zašto ne bi radili i glumci? Jesu li glumci slobodni umetnici ili državni činovnici?

PROCEDURE: Stare novine više ne skupljamo zbog komplikovane procedure otkupa. To obaveštenje, odštampano velikim slovima, stoji u ulazu jedne zgrade u Novom Beogradu.
Kućna uprava je htela da prodajom starog papira, koji novobeogradski soliteri proizvode na stotine kilograma, em pripomogne očuvanju životne sredine, em zaradi neki dinar, em to investira u održavanje zgrade, dakle u kvalitetniji život njenih stanara. Sve je to, kao što piše crno na belo, upropastila i onemogućila “komplikovana procedura”.
Ako je procedura komplikovana za tako trivijalnu stvar kao što je otkup starog papira, kako li tek zapetljana mora biti za ozbiljnije privredne aktivnosti.
Primer je paradigmatičan. Neki ljudi, u nekoj zgradi, hteli su da preuzmu odgovornost, prihvatili se neplaćene i nezahvalne funkcije vođenja skupštine stanara, krenuli da rade ne bi li ostvarili neke svoje obične, male ljudske ciljeve, ali ih je država svojom besmislenom regulativom u tome sprečila. Zar je onda čudo što je teško naći nekoga ko će se baviti tim sizifovskim poslom? Pitanje je retoričko, naravno.
E, ali pošto svojom regulativom postigne taj cilj, tj. oduzme ljudima slobodu da se bave određenim delatnostima, onda se država pojavljuje kao spasilac. Kako? Pa tako što će propisati, kao što je uostalom već propisala, da ako stanari ne izaberu kućepazitelja, onda tu stvar ona preuzima na sebe. Tako što će dotičnog hauzmajstora postavljati ona. I tako, mic po mic, nešto što su ljudi godinama, decenijama čak, rešavali i radili sami, spontano, bude istrgnuto iz njihovih ruku i pretvoreno u – državni posao.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. april 2017.