Peščanik

Tekstovi i polemike objavljeni na portalu http://pescanik.net/

Beograd, zapušten grad

Kada se sve skupi, vlast koja je protekle četiri godine upravljala srpskom prestonicom nema baš mnogo čime da se pohvali. Nakon priča kojima smo prosto bombardovani proteklih meseci o prepunoj gradskoj kasi i strmoglavom obaranju gradskog duga, nekome se ova tvrdnja može učiniti vrlo sumnjivom. Ali, ako je tačno da je budžet Beograda poslednjih nekoliko godina beležio suficit, kao i da je njegov dug znatno smanjen, još je tačnije – i značajnije – da je to postignuto merama na koje se mogu staviti ozbiljne primedbe. Učinak gradskih vlasti, plastično govoreći, mogao bi se izraziti ovako: čuvali činovnike, žrtvovali građane. Opširnije rečeno, vlast se pod dirigentskom (ali i ne samo “dirigentskom”) palicom Siniše Malog i Aleksandra Vučića – zapravo više drugog nego prvog, ako ćemo pošteno – uglavnom orijentisala na čuvanje privilegija zaposlenih u gradskoj upravi i s njom povezanih “spoljnih” struktura, dok je na interese običnih građana gotovo sasvim zaboravila.

Dakle, gradska vlada jeste zavela određene mere štednje i zahvaljujući tome smanjila dug koji je zbilja pretio da se otme kontroli, ali u vezi s tim treba istaći dve stvari. Prvo, dug Beograda, kao što je to svojevremeno objasnio Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, nije smanjen sa milijardu i 200 na oko 700 miliona evra, kao što su to tvrdili Vučić i Mali, nego sa 410 na 300 i nešto miliona. I to jeste, da ne bude zabune, hvale vredan uspeh, ali je razlika ipak “drastična”. Ona prvonavedena suma, da i na to podsetim, obuhvata i dugove javnih preduzeća koji, međutim, po međunarodnim knjigovodstvenim standardima ne ulaze u javni dug. Dakle, kao što se ne uračunavaju u državni, tako ih ne treba uzimati u obzir ni prilikom iskazivanja (beo)gradskog duga.

Drugo, ni taj uspeh nije bez mane. Naime, uštede su ostvarene na najgori mogući način – smanjenjem investicija. Umesto da gradske službe budu racionalizovane, broj činovnika smanjen i skresani takozvani tekući troškovi, smanjena su takozvana kapitalna ulaganja. Čime je, treba li uopšte pominjati, ruinirana osnova budućeg razvoja. Kako je pokazala jedna studija Fiskalnog saveta iz juna prošle godine (posvećena lokalnim javnim finansijama, o čemu je bilo reči u tekstu “Opština, paklena mašina”) u razdoblju 2008-2013. Beograd je investirao oko 230 miliona evra godišnje, da bi od 2014. investicije pale na 80 miliona evra.

Doduše, te velike investicije finansirane su uglavnom zaduživanjem, tako da je dug Grada porastao sa 60 miliona evra s kraja 2007. na 410 miliona koncem 2013. godine. Što je bilo preko 65 odsto prihoda grada i budući da je, kako ističe Fiskalni savet, “reper za previsoku zaduženost lokalne samouprave dug iznad 50 odsto tekućih prihoda”, to je signal da se u gradskim finansijama upali “crvena lampica”. Ali, onda se otišlo u drugu krajnost, pa su ulaganja sasečena na trećinu, dok su drugi i uglavnom razvojno kontraproduktivni rashodi ostali netaknuti.

Ni to nije sve. Po ugledu na “velikog brata”, tj. republičku vladu, i gradska uprava je primenila isti recept: “cedila” je javna preduzeća. Kako primećuje FS, “suficit Grada nije održiv ni zbog toga što dobrim delom počiva na visokim jednokratnim prilivima u budžet – odnosno neuobičajeno velikim uplatama dividendi od lokalnih javnih preduzeća. To se pre svega odnosi na uplatu dobiti Beogradskih elektrana koje su tokom 2015. i 2016. godine u budžet Grada uplatile oko devet milijardi dinara. Da tih prihoda nije bilo, Beograd bi obe godine završio u deficitu”.

Istovremeno, na drugoj strani se prosto razbacivalo. To posebno važi za Gradsko saobraćajno preduzeće. “U celokupnom sistemu GSB-a postoje problemi i u manjku prihoda i u prevelikim rashodima”, konstatuje FS. Na prihodnoj strani problem je izuzetno loša naplata karata, kao i veliki broj povlašćenih kategorija korisnika koji ili uopšte ne plaćaju ili imaju simboličnu cenu karte… Recimo, penzioneri u Beogradu godišnju kartu plaćaju oko 400 dinara, a u Nišu čak 40 puta više (16.600 dinara). Na rashodnoj strani glavni uzrok prevelikih troškova predstavlja višak zaposlenih. Pre svega u administraciji, ali i na drugim poslovima. Recimo, u GSB-u jedan radnik održava jedno vozilo, dok u privatnom prevozniku Arivi Litas jedan mehaničar opslužuje pet autobusa. Pri tome prosečna zarada u GSB-u je za oko 6.000 dinara veća nego u Arivi… Zbog svega toga Grad od prodaje karata ostvaruje godišnji prihod manji od 100 miliona evra, dok ga sistem prevoza košta dvostruko, tj. oko 200 miliona. To znači da Grad iz svog budžeta svake godine dotira GSB sa najmanje 100 miliona evra. Koliko je to veliki iznos najbolje ilustruje podatak da su približno tolike subvencije Republike za čitav sistem državnih Železnica.

Sa treće strane, Beograd nije u dovoljnoj meri koristio resurse kojima raspolaže. Posebno je naplata poreza na imovinu slaba. Poređenje sa drugim jedinicama lokalne samouprave, na primer Novim Sadom, pokazuje da u Beogradu ima mnogo mogućnosti za poboljšanje naplate poreza na imovinu. Mada je vrednost nekretnina u Beogradu veća nego u Novom Sadu, a poreska stopa ista, Beograd relativno gledano naplaćuje osetno manje poreza na imovinu. Fiskalni savet procenjuje da bi Beograd, ukoliko bi imao jednak stepen naplate poreza na imovinu kao Novi Sad, mogao da ovu vrstu prihoda poveća za 3-4 milijarde dinara.

A to bi bilo gotovo sasvim dovoljno da se pokriju troškovi spalionice smeća u Vinči. Ako ona ikada bude sagrađena. Oko toga se, naime, poslednjih dana podigla velika prašina. Pojedine opozicione stranke prete da će, ako dođu na vlast, poništiti ugovor o njenoj izgradnji kao štetan po Grad, dok vlast – pozivajući se i na Svetsku banku (tj. njenu “ćerku-firmu”, Međunarodnu finansijsku korporaciju), koja je u ovom poslu imala ulogu savetnika – tvrdi da je sve urađeno “lege artis” i da se na taj način konačno rešava jedan veliki problem. Ovo nije prilika da se u taj slučaj dublje ulazi niti u ovom času za to ima dovoljno informacija – ili bar autor ovog teksta njima ne raspolaže, što ne znači da u jednom trenutku do njih neće doći – ali da je deponija u Vinči kolosalan ekološki (a potencijalno) i ekonomski problem, u to nema sumnje. Iako je reakcija javnosti došla malo kasno, tj. nekoliko meseci nakon potpisivanja ugovora, to ne bi smelo da bude smetnja da se posle formiranja nove gradske vlasti opravdanost izgradnje spalionice još jednom pretrese.

Kada se, međutim, govori o ekološko-ekonomskim beogradskim izazovima, a podsećajući se i na slučaj nedavno pronađenih buradi sa opasnim materijama kod Obrenovca, ne treba zaboraviti da je zapravo po čitavoj periferiji Beograda rasuto na desetine, pa i stotine malih divljih đubrišta. Ali – i ne samo po periferiji.

U vezi s tim pao mi je na pamet jedan aforizam slavnog Beogradskog vagabunda Miljenka Žuborskog, preteče današnjih tviteraša, koji je pre jedno 30-40 godina govorio, ako se ne varam, ovako: “Oj, Dunave, reko plovna, sad po tebi plove g….”. Pokazalo se, međutim, da u ovoj vedroj doskočici ima i mnogo istine. Jer, kako se takođe ističe u pomenutoj analizi Fiskalnog saveta, “veliki broj stanovnika Beograda još uvek nema pristup kanalizaciji”, te da je “Beograd najveći grad na Dunavu koji još uvek nema prečistač otpadnih voda”, što znači da se kanalizacija izliva direktno u gradske reke. Što opet navodi na zaključak da se deponije ne nalaze samo po obodu grada nego i u njegovom najužem centru.

Sve u svemu, ključni infrastrukturni problemi grada su zapostavljeni. Umesto, slikovito rečeno, ozbiljnim hirurškim zahvatima, vlast se bavila spoljašnjom dekoracijom, pokušavajući da debelim naslagama šminke i raznim đinđuvama sakrije bolesno stanje gradskog organizma. Da je to tako, najbolje potvrđuje jučerašnji (nedelja, 11. februar 2017) Vučićev predizborni govor u Batajnici. Dok se kiti muzičkom fontanom na centralnim gradskim trgovima, obećava izgradnju kanalizacije u siromašnim naseljima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. februar 2018.

 

Zlatni 19. vek

Nasuprot “izgubljenom” 20. veku, 19. se sve češće predstavlja kao nekakvo “zlatno doba” Srbije. Takvo mišljenje vlada u široj javnosti, ali je naravno poteklo iz intelektualnih krugova. Ili, što bio rekla Latinka Perović, iz “dominantne elite”. Kao primer takvog shvatanja može se navesti i članak Gorana Nikolića u “Nedeljniku” (25.1.2018). Tu se knez Miloš proglašava “najvećim državnikom Srbije svih vremena”, a 19. stoleće razdobljem u kojem je Srbija ostvarila “snažan ekonomski razvoj, baziran na poljoprivredi, čija je glavna pozitivna posledica eksplozivan rast populacije, dok je rast opismenjavanja, odnosno sve veća socijalna i politička emancipacija, i pored uglavnom apsolutističkih vladara bila nesporna”.

Bez namere da se ulazi u raspravu o tome da li je Miloš Obrenović zaslužio titulu kojom ga je odlikovao Nikolić, čini se da nije zgoreg ukazati na neke druge, sa aspekta dugoročnog razvoja zemlje, možda i važnije karakteristike toga doba. Odličan “materijal” za to daje nedavno objavljena knjiga Vladimira Jovanovića, Aleksandre Vuletić i Momira Samardžića “Naličja modernizacije”, u čijem podnaslovu piše: “Srpska država i društvo u vreme sticanja nezavisnosti”. To je, dakle, razdoblje koje obuhvata pet centralnih decenija 19. veka, to jest, između 1829. kada (prvim) sultanovim Hatišerifom Srbija dobija “unutrašnju autonomiju” i 1878. godine kada na Berlinskom kongresu stiče punu samostalnost.

Najpre, mada možda najmanje važno, nije baš sigurno da je razvoj poljoprivrede doveo do “eksplozivnog rasta stanovništva”, kao što tvrdi Nikolić. Na osnovu onoga što piše Aleksandra Vuletić, koja je autor poglavlja posvećenog demografskim promenama, pre će biti da je obrnuto. Naime, jeste da se “zahvaljujući prirodnom i mehaničkom priraštaju stanovništva”, kako kaže Vuletić, “gustina naseljenosti Srbije od vremena sticanja autonomije do vremena sticanja nezavisnosti udvostručila”, ali to nije bio rezultat unapređenja poljoprivredne proizvodnje. Naprotiv, po mišljenju ove istoričarke, “demografski pritisak je uticao na promene u dominantnom načinu poljoprivrednog privređivanja, odnosno na dinamizaciju razvoja zemljoradnje koja, nauštrb stočarstva, postaje dominantna grana privrede”. Kada je, međutim, reč o stanovništvu i razvoju, ključno je, čini se, jedno drugo zapažanje Aleksandre Vuletić. Visok mortalitet i, kao “odgovor” na to, visok natalitet, imali su za posledicu – kratak životni vek. To jest, “kratak i ubrzan životni ciklus – pojedinca, porodice i društva u celini”, kako to kaže Vuletić. A takvi “demografski okviri presudno su uticali i na definisanje motiva delovanja i životnih prioriteta svakog pojedinca: kratak životni vek i nesigurnost preživljavanja nepovoljno su se odražavali na njegovu motivaciju za dugoročno planiranje, investiranje u obrazovanje, promenu i unapređenje poslovnih aktivnosti”.

To je pak za posledicu imalo da poljoprivreda, ako je i uspela da obezbedi hranu za povećano stanovništvo, ne uznapreduje dalje od toga. “Demografski pritisak nije se pokazao kao dovoljno snažan katalizator promena, vodeći tek ka povećanju proizvodnje hrane, ali ne usavršavanjem postojećih agrarnih tehnika već povećanjem obradivih površina… U vreme kada Evropa počinje da primenjuje veštačko đubrivo, srpski seljak ne prikuplja ni organsko jer je stajski uzgoj stoke tek u začecima”, ističe Momir Samardžić, koji se u knjizi bavi poljoprivredom 19. veka.

“S posedom od kojeg nisu mogli ni da žive ni da umru, nepismeni i bez obrazovanja koje bi ih na to podstaklo, seljaci nisu bili zainteresovani za ulaganja u razvoj poljoprivrede. U suštini, stvarnost srpskog sela bila je poražavajuća”, konstatuje Samardžić.

Još više, međutim, poražava saznanje da je takvom stanju znatno doprinela tadašnja država. “Ključnu ulogu u kontinuitetu egzistencijalne seljačke ekonomije odigrala je država jer je od tridesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 20. veka zakonski štitila sitan seljački posed koji je bio dominantan u Srbiji. Razlozi su bili prevashodno politički – s jedne strane seljaštvo je imalo značajnu ulogu jer su njegovi predstavnici činili najveći broj poslanika u Narodnoj skupštini, dok je, sa druge strane, seljačka vojska bila ta koja je trebalo da vodi ratove protiv Osmanskog carstva”, kaže Samardžić. I zaključuje: “Posledice su bile sve intenzivnije usitnjavanje zemljišnog poseda i vezivanje seljaka za nerentabilan posed, kao i usporavanje koncentracije poseda u rukama srednjih i krupnih posednika kao jedan od puteva agrotehničkog unapređenja njegove obrade… Istovremeno, to je doprinelo konzerviranju postojeće društvene strukture, slabljenju pritiska robno-novčane privrede na seljačku ekonomiju i onemogućilo brži razvoj poljoprivrede”.

Nije, nažalost, uticaj tadašnje srpske države bio negativan samo na ovom polju. Paradoksalno, ali demokratizacija, tj. povećana uloga političkih stranaka u društvenom životu, nije donela očekivane rezultate. Naime, kako piše Vladimir Jovanović, “snažan uticaj stranačkih elita je… učinio državni aparat disfunkcionalnim, ako ne i štetnim po dugoročne interese prosečnog građanina”. I još: “Funkcionalizacija policijskog aparata kontrole i prinude od partijskih elita… ograničila je mogućnost unutrašnjih reformi”; “Policija se bez ustezanja mešala u izborni proces i onemogućavala izbore kandidata opozicije. Ako bi primetili da opozicioni kandidat ima veće šanse, primenjivane su mere koje su vodile ka izboru vladinog favorita po svaku cenu. U varošima, kao najrizičnijim izbornim mestima, organizovano je masovno izlaženje na izbore opštinskih čistača, noćnih čuvara, primenjivano je duplo glasanje itd., rešavajući izbore u poslednji tren u korist vladinog kandidata”. (Svaka sličnost sa današnjim vremenom, naravno, slučajna je.) Posebno je zanimljiva sudbina stare narodne institucije, seoskog starešine, kmeta. “Od uvaženog starešine”, piše Jovanović, “kmet postaje partijski aparatčik koji zavisi od milosti iz Beograda. Od 1876. o imenovanju kmeta u najudaljenijem seocetu odluke se donose u samom vrhu stranaka na vlasti, često po beogradskim kafanama…”

Dakle, “duboko umešani u dnevnu politiku, ne samo policija već i celokupni aparat državne uprave, nisu bili u stanju da se posvete drugim segmentima razvoja države i društva, od socijalnog staranja i zdravstvene politike do dinamizacije poljoprivrednog sektora kao pretpostavke ubrzanog privrednog razvoja”, ističe Vladimir Ivanović.

Sve u svemu, kako na kraju zaključuju autori ove zanimljive i značajne knjige: “Srpska politička i privredna elita nisu uspele da obezbede razvoj institucija koje će garantovati dugoročni privredni razvoj. U savremenoj evropskoj ekonomskoj istoriografiji, mereno modernizacijskim parametrima, specifičan put… Srbije u 19. veku… ocenjen je kao potpuni ćorsokak”.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. februar 2017.

 

Opština, paklena mašina

Autorizovano izlaganje sa skupa Ustavne promene održanog 14. decembra 2017. u Novom Sadu

Kada se pogleda iz daljine, iz baš velike daljine, lokalne javne finansije izgledaju sasvim zdravo. Naime, već godinama, kada se budžeti svih tzv. jedinica lokalne samouprave uzmu zajedno – one su u plusu. Dakle, za razliku od centralne države koja je godinama unazad beležila velike deficite, opštine i gradovi su, zbirno gledano, ostvarivale suficit. Mali, ali ipak suficit. Pretprošle godine budžetski rashodi JLS iznosili su 271,5 mlrd RSD, a prihodi 276 mlrd RSD, višak je, dakle, bio 4,5 milijardi dinara. Upravo minule 2017. prihodi su (281 milijarda dinara) bili za 12 milijardi veći od rashoda (269 milijardi), a za ovu godinu je opet planiran višak od, doduše skromnih, milijardu dinara.
Međutim, kada sa tog paketa lokalnih javnih finansija skinete mašnicu i zavirite unutra, imate šta i da vidite – satni mehanizam koji otkucava. Najpre, sam podatak o prihodima prilično je varljiv. Naime, čak petinu njih čine donacije centralne države (prošle godine 47 milijardi). Da nije toga dakle lokalci bi bili u debelom minusu. Drugo, ukupan dug opština i gradova iznosi u ovom trenutku 1,3 milijardi evra. To je vrlo blizu “rekordu” koji je svojevremeno držao “Srbijagas” sa dugom (2012. godine) od oko 1,7 milijardi evra (koji je u međuvremenu smanjen na oko 400 miliona evra), a znatno iznad EPS-a (čiji je dug milijardu i 100 miliona evra). I treće, od pomenutog ukupnog duga lokalne samouprave, jednu milijardu čini dug, dok 300 miliona evra čine dospele, a neplaćene obaveze prema dobavljačima. Drugim rečima, one nemaju deficit zato što ne plaćaju obaveze. Sve u svemu “Lokalni holding” – koji se sastoji od 24 grada, 150 opština i 500 komunalnih preduzeća, i ima oko 150 hiljada (80.000 u administraciji, 70.000 u privrednim subjektima) zaposlenih – predstavlja pravu tempiranu bombu za srpske javne finansije.
Kada se pak malo dublje zađe u poslovanje tzv. jedinica lokalne samouprave, sasvim uprošćeno, u jednoj rečenici, ono izgleda ovako: zaposleni, plate, subvencije, dugovi – sve je to u opštinama preveliko, jedino su investicije premale.

PREVIŠE ZAPOSLENIH: Još sredinom 2015. godine je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave u svojoj analizi (rogobatnog naziva: “Pozicioni dokument: Moderna država – racionalna država; koliko, kako i zašto”) utvrdilo da u srpskim komunama još vlada (samoupravni) komunizam: previše zaposlenih sa prevelikim platama. Samo svođenjem broja zaposlenih na zakonsku normu koja kaže da na hiljadu stanovnika treba da dođu četiri činovnika, broj zaposlenih u opštinama (i gradovima) bi se smanjio za 10 odsto. Ako bi se, međutim, kao kriterijum uzela petina najracionalnijih JLS, onda bi se broj zaposlenih u svim jedinicama lokalne samouprave smanjio za gotovo duplo više, tj. za tačno 18 odsto. Ovim dokumentom je, uzgred, takođe predviđeno da se zaposlenost na normu 20 odsto najracionalnijih smanji za tri godine, a u onim najgorim čak u roku od pet godina, što i nije tako strog zahtev. To znači da bi broj zaposlenih u JLS trebalo da se smanji za 25-30 hiljada.
U obimnoj studiji (na 200 strana) iz juna 2016. godine Fiskalni savet je, doduše, procenio da je višak znatno manji: u lokalnim samoupravama oko pet odsto zaposlenih (4.000) predstavlja višak, a u komunalnim preduzećima oko 15 odsto (10.000) što je upola niže od prethodno navedene procene. Ali, i sam FS primećuje da su te procene i više nego “konzervativne”, tj. da najverovatnije nepotrebno zaposlenih ima mnogo više.

PREVISOKE PLATE: Naravno, uz zaposlene idu i plate. A tu su opštinari zaista bili široke ruke. “Izdaci za zaposlene na lokalnom nivou vlasti godinama su rasli brže nego što je zakonom bilo propisano, usled čega je ’istisnuta’ produktivna investiciona potrošnja, a ekonomska struktura rashoda na lokalu vidno pogoršana”, konstatuje u pomenutom Izveštaju FS.
Rashodi za plate na lokalu su od 2009. do kraja 2015. godine nominalno povećani za gotovo 25 odsto. To je čak četiri puta više od dozvoljenog rasta (6,5 odsto), tj. od rasta do kojeg bi došlo da su plate rasle u skladu sa propisanom indeksacijom, odnosno sa njihovim zakonskim umanjenjem krajem 2014. godine. Taj jaz između zakonskog okvira i stvarne realizacije, po mišljenju Fiskalnog saveta, može se objasniti jedino povećanjem zarada i drugih naknada preko zakonskih ograničenja, mada se “ne isključuje ni mogućnost da je u pomenutom razdoblju došlo do prekomernog zapošljavanja, takođe mimo propisa”.
Posebno je zanimljivo da analiza pokazuju visoke neujednačenosti troškova zarada između “strukturno” sličnih gradova. Recimo, Ćuprija na zarade troši 32 odsto lokalnog budžeta, a susedni Paraćin 19 odsto; Prokuplje 39 a Bačka Topola 18 odsto, Vrbas 36 a Kovin 17 odsto itd. Iz toga FS izvlači zaključak da “u sistemu lokalne samouprave postoji značajan prostor za uštede koje se mogu realizovati bez negativnih efekata po kvalitet pruženih usluga”. Fiskalni savet procenjuje “da bi prihvatljiv i dostižan srednjoročni cilj podrazumevao smanjenje izdataka za zarade za 0,35 odsto BDP-a, odnosno 15 milijardi dinara i to putem nominalnog zamrzavanje zarada u 2017. godini uz istovremeno smanjenje broja zaposlenih za 5.000-6.000, što je blisko procenama očiglednih viškova zaposlenih na lokalu od strane Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave”. Kao što sad znamo ove preporuke je Vlada Srbije “okačila mačku o rep”, pošto su krajem prošle godine plate povećane za 5-10 odsto, a otpušten naravno nije niko.

PREVELIKE SUBVENCIJE: Lokalne vlasti, nesumnjivo po ugledu na republičke, izdašno pomažu “svoja” preduzeća. Lokalne samouprave čak 15 odsto svojih budžeta (oko 30 milijardi dinara) koriste za pokrivanje neuspešnog poslovanja lokalnih javnih preduzeća. Posmatrano relativno, ukupni rashodi za subvencije na lokalu u Srbiji iznose oko 0,8 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je gotovo tri puta iznad proseka sa Srbijom uporedivih zemalja centralno-istočne Evropa (0,3 odsto).
Takođe, dok se u Evropi subvencijama gotovo isključivo pomaže transport, srpski opštinari pare dele i levo i desno: vodovodima, kanalizacijama, gradskim čistoćama, toplanama… Problem je naravno, pre svega u (već pomenutom) prevelikom broju zaposlenih i, posledično, previsokim troškovima zarada.
Pored toga, lokalna preduzeća se, baš kao i republička, odlikuju slabom naplatom svojih usluga. Konačno, takvi kakvi su, komunalci jako loše deluju na druga preduzeća, kako javna (recimo Srbijagas, jer toplane ne plaćaju gas) tako i privatna (naročito građevinska). Sve u svemu sređivanje stanja u komunalnim preduzećima, izračunao je FS, moglo bi da donese zemlji dodatnu uštedu od 0,3 odsto BDP-a, odnosno blizu 15 milijardi dinara. A s druge strane, njihovo unapređenje i osposobljavanje za kvalitetno poslovanje moglo bi da pomogne rastu čitave privrede, umesto da mu, kao što je sada slučaj, odmaže.

PRETEŠKI DUGOVI: Dugovi lokala, kao što je rečeno iznose blizu milijardu evra. Po svoj prilici oni će se povećavati, jer samo Beograd planira da se zaduži kod Kineza za 450 miliona evra. A verovatno će istim stopama morati da krenu i drugi gradovi da bi rešili nagomilane komunalne probleme.
Kada je, pak, reč o docnjama, tj. neplaćanju dospelih obaveza, mora se najpre primetiti da su opštinari pokazali veliku veštinu u izigravanju, doduše ne baš mnogo smislenih, zakonskih propisa. Naime, pošto se neko dosetio da propiše zakonsku odgovornost opštinskih čelnika kada ne budžetiraju postojeće obaveze ili prekorače budžetom odobrene rashode, oni su se dosetili pa i što treba i što ne treba uguraju u budžet. A onda, da bi sve to bilo lepo pokriveno, tome “prilagode”, tj. “veštački naduvaju” i prihode. Ali to za opštinare nije problem, jer za to nisu predviđene nikakve zakonske sankcije, a za političke ko te pita. Tu su, uzgred, i objektivno u boljoj poziciji od republičke vlade i njenog budžeta, koji je, za razliku od opštinskih, pod stalnom prismotrom javnosti. Što za posledicu ima da su lokalni budžeti zapravo spiskovi “želja i čestitki” bez (gotovo) ikakve upotrebne vrednosti.
Još je, međutim, značajnija posledica da lokalne samouprave ne izvršavaju na vreme, a ne retko i nikako, svoje finansijske obaveze, odnosno ne plaćaju proizvode i usluge koje su im isporučeno. “Stručno” rečeno, padaju u docnju. O tome je nešto već napomenuto kada je bilo reči o komunalnim preduzećima, a ovde će još biti dodata konstatacija Fiskalnog saveta da “Republika Srbija trenutno čak ni ne raspolaže sveobuhvatnim i pravovremenim podacima o obimu i dinamici docnji na lokalnom nivou”. Štaviše, “čak ni lokalne samouprave ne vode takvu evidenciju iako su zakonski obavezane da to čine pravilnicima o finansijskom izveštavanju lokala”. Ipak, iako potpuno pouzdani podaci o docnjama ne postoje, na osnovu izveštaja Državne revizorske institucije i analize pojedinačnih budžeta gradova i opština, FS je zaključio da je trenutni nivo docnji lokalne samouprave (bez lokalnih javnih preduzeća, apoteka i bolnica) premašio 100 miliona evra. Šta to znači za privredu, koja ionako “grca u besparici”, ne treba ni govoriti. Mnoga privatna preduzeća zapadala su u probleme upravo zbog toga što im opštine i njihova (komunalna) preduzeća nisu plaćala za izvršene radove. To je ove ponekad teralo na (nepovoljno) zaduživanje u bankama i znatno slabilo njihovu finansijsku snagu, dovodeći ih čak ponekad do (ivice) bankrota.
Nije to, međutim, kraj svim mukama koje privreda i građani imaju sa lokalnim vlastima. Zbog ovakvog (nikakvog) načina budžetiranja, lokalci često od vlade traže dodatna sredstva. Što i dobiju, naročito oko lokalnom vladaju isti oni koji vladaju državom. Kao što je slučaj, recimo, sa Kragujevcom koji je iz budžetske rezerve, da bi pokrio svoje predimenzionirane troškove, dobio čak 185 miliona dinara.

PRENISKE INVESTICIJE: Javne investicije u Srbiji padaju neprekidno od (krize) 2008. godine. Dakle, to nije neka “lokalna” specifičnost. Ali, kako kaže FS, “lokalni nivo vlasti se izdvojio od drugih korisnika javnih sredstava kao negativni rekorder u pogledu razmere umanjenja kapitalnih rashoda. U razdoblju 2008-2015. investicije lokalnog nivoa vlasti nominalno su umanjene za petinu, a realno su prepolovljene što je najdrastičniji pad u poređenju sa svim drugim nivoima vlasti. Gotovo svake godine se planovima lokala, slično kao i na ostalim nivoima vlasti, predviđalo nedovoljno povećanje investicija, dok se, sa druge strane, i u odnosu na takve (poprilično niske) planove kontinuirano podbacivalo. Takvom realizacijom investicija lokalni nivo vlasti u Srbiji je na kraju 2015. godine dostigao neprihvatljivo nizak nivo investicionih rashoda od nepunih 0,9 odsto BDP-a iako je pre krize izdvajao oko 1,5 odsto BDP-a.
Iako rashodi lokalnih samouprava između pojedinih zemalja nisu direktno uporedivi, očigledno je, konstatuje FS, da Srbija osetno odstupa od zemalja regiona. Konkretno, pomenutih 0,9 odsto BDP-а znatno je ispod nivoa uobičajenog za zemlje uporedivog nivoa razvijenosti (gde JLS izdvajaju 1,5-2 odsto BDP-а).
“Lokalne samouprave u Srbiji za investicije izdvajaju svega oko jedan odsto BDP-a (oko 330 miliona evra), dok je prosek ostalih zemalja CIE oko dva odsto BDP-a. Što je još gore, u poslednjih nekoliko godina učešće lokalnih javnih investicija u BDP-u Srbije se smanjuje na oko 0,8 odsto BDP-a, dok u isto vreme u zemljama CIE raste na oko 2,5 odsto bruto domaćeg proizvoda.
Efekti takvog ponašanja se najbolje mogu videti po znatno manje razvijenoj lokalnoj infrastrukturi u Srbiji nego u uporedivim zemljama. “Dugogodišnje nedovoljno investiranje lokalnih samouprava dovelo je do toga da se stanje lokalne infrastrukture u Srbiji sada može bez ustručavanja oceniti kao katastrofalno” konstatuje FS. Veliki broj građana Srbije nema pristup ispravnoj vodi za piće, kanalizaciji, organizovanom odnošenju smeća, lokalna putna infrastruktura je jako loša, većina postojećih deponija nije sanitarno obezbeđena, postoji i veliki broj divljih deponija itd.
Povećanje investicija lokalnih samouprava moglo bi da doprinese kako razvoju samih opština tako i, generalno, ravnomernijem regionalnom ekonomskom razvoju. Zbog toga Fiskalni savet smatra da bi najveći deo ušteda ostvarenih na tekućim rashodima (oko pola odsto BDP-a) trebalo preusmeriti u rast investicija na lokalu.
Prema procenama Fiskalnog saveta investicije lokalne samouprave u srednjem roku trebalo bi povećati za najmanje 75 odsto u odnosu na njihov sadašnji nivo, odnosno za oko 250 miliona evra. Ovo povećanje investicija moguće je izvesti uz minimalan rast zaduženja lokalne vlasti. Naime, više od polovine potrebnih sredstava za predloženo povećanje investicija može se obezbediti reformom lokalnih javnih preduzeća, odnosno uštedama na subvencijama. Da podsetim, već je rečeno da bi JLS mogle da smanje rashode za subvencije lokalne samouprave za oko 150 miliona evra u odnosu na njihov sadašnji nivo. Da bi do tog smanjenja subvencija, međutim, došlo potrebno je rešiti najveće probleme koje lokalna javna preduzeća imaju u svom poslovanju – višak zaposlenih, nisku naplativost usluga, velike tehničke gubitke i druge neefikasnosti.

KO JE KRIV: Ako je stanje takvo kako je gore opisano, a jeste, postavlja se pitanje ko je za to kriv. Činjenica da ima sasvim različitih opština upućuje na zaključak su glavni krivac one same. To je, međutim, samo delimično tačno. Veći deo odgovornosti snosi Republika zbog loše politike koju je vodila. Naime, posle u načelu dobrog, Zakona o finansiranju lokalne samouprave koji je stupio na snagu 2007. godine, već 2009. je lokalnoj samoupravi ad hoc odlukom Vlade oduzeto 15 milijardi dinara. Nedugo zatim, da bi se zadovoljile ambicije novoformirane Partije regiona Mlađana Dinkića, usvaja se 2011. novi zakon kojim se lokalu, po mišljenju većine ekonomista neopravdano – odlukom da opštinama pripadne 80 odsto poreza na zarade, umesto dotadašnjih 40 odsto – dodeljuje čak 40 milijardi dinara koje su pre toga pripadale republičkom budžetu. To je doprinelo da se ionako poprilično ruinirane budžet Republike dodatno uruši. Nakon uklanjanja Dinkića iz Vlade, to rešenje je dva puta revidirano (2013. i 2016. godine) u korist republičkih prihoda a na uštrb gradova i opština. Takođe, lokalu su u međuvremenu “uvaljene” i nove nadležnosti, pre svega održavanje lokalnih puteva (mada je tu država dosta pomagale opštinama dodeljujući im za te namene po nekoliko milijardi dinara svake godine).
Sve u svemu, iako je, kako to kaže FS, “ravnoteža” između lokalnih i državnih (tj. centralnih, republičkih) javnih finansija nakon poslednjih izmena zakona uspostavljena, te ravnoteže nema kada je reč o odnosima između pojedinih opština i gradova. Tome su, opet, u velikoj meri doprinele promene u načinu finansiranja JLS – jer prihod od poreza na plate pogoduje opštinama koje imaju veliki broj zaposlenih. S druge strane, kriterijumi za raspodelu transfera iz Republike nisu bili dobro postavljeni, a i oni su proizvoljno primenjivani, tako da je neravnopravnost između pojedinih opština i gradova još više povećana.
Zbog svega toga, neophodno je u stvari da se finansiranje lokalne samouprave temeljito pretrese i ponovo sistemski uredi tako da sa jedne strane opštinama bude data neophodna samostalnost u poslovanju, a sa druge strane da budu zainteresovane za ekonomičnost i efikasnost svog rada.
Umesto toga budžet za 2018. godinu lokalnu samoupravu još više udaljava od uređenog sistema. Štaviše, situacija će se u opštinama dodatno pogoršati nakon poslednjih izmena Zakona o porezu na dohodak građana kojima je povećan neoporezivi deo plate što je JLS smanjilo prihode za pet milijardi dinara. S druge strane, za istu tu sumu – povećanjem plata opštinskih činovnika za pet i zaposlenih u predškolskim ustanovama za 10 odsto, čije finansiranje pada na teret lokala – povećani su njihovi rashodi. Što znači povećanje minusa u konačnom saldu za 10 milijardi.
Na kraju, fiskalna strategija za razdoblje od 2018. do 2020. godine, kako to konstatuje Fiskalni savet, uopšte ne prepoznaje probleme lokalnih javnih finansija. Problemi lokalnih samouprava uopšte se ne pominju; nema naznaka ni da će se unaprediti praćenje javnih finansija gradova i opština (na primer da će se evidentirati i pratiti njihove docnje), a nije data ni tabela sa konsolidovanim budžetom lokalnih samouprava (što je obaveza Fiskalne strategije po zakonu o budžetskom sistemu), konstatuje FS.
Ovako, blago rečeno, nemaran odnos prema lokalnoj samoupravi pokazatelj je zapravo odnosa političke (a bogami i intelektualne) elite prema samoupravi, tj. svakoj vrsti individualne i kolektivne samostalni generalno. Država Srbija je još od Miloševićevih vremena izuzetno centralizovana zemlja, ali uprkos poraznim rezultatima do kojih je to dovelo i danas se u domaćoj javnosti najviše čuju glasovi u prilog veće državne regulacije i dublje etatizacije.

Poslovanje JKP

Manjak:                        250 miliona evra godišnje
Subvencije:                 200 miliona evra godišnje
Višak zaposlenih:     15% (10.000)
Dug:                              220 miliona evra
Docnje:                        150 miliona evra

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. februar 2017.

 

Tamni vilajet

Transparentnost Srbija objavila je pretposlednjeg dana januara da je naša zemlja u velikom međunarodnom istraživanju Indeks otvorenosti budžeta za 2016. godinu zauzela 62. mesto. Listom je obuhvaćeno 115 zemalja, što znači da se nalazimo u donjoj polovini tabele. Još je, međutim, nepovoljniji podatak da je Srbija pogoršala svoj plasman, i to za čitavih 15 mesta, pošto je 2015. bila 47. među 102 zemlje.

To je zgodan povod da se podsetimo jednog zanimljivog izlaganja Vladimira Vučkovića, člana Fiskalnog saveta, na savetovanju ekonomista krajem decembra prošle godine, koje je u opštoj prednovogodišnjoj halabuci ostalo prilično nezapaženo. Uz pohvale, ne kurtoazne nego sasvim zaslužene, razume se, rezultatima ostvarenim na planu konsolidacije javnih finansija i smanjenju fiskalnog deficita, pre svega, Vučković je vrlo detaljno razložio budžet i izložio mane samog procesa donošenja budžeta, zatim njegovog sadržaja i, na kraju, kontrole izvršenja planiranih (para)državnih prihoda i rashoda. Evo, dakle, šta kaže Vučković.

  • Najpre, najvažnija dokumenta se javnosti predstavljaju, a zatim u Skupštini usvajaju sa (velikim) zakašnjenjem. Recimo, predlog zakona o budžetu Vlada treba Narodnoj Skupštini da dostavi početkom novembra, ali ona to čini tek u decembru. Još je veće zakašnjenje sa ključnim srednjoročnim planskim dokumentom – nacrtom Fiskalne strategije. Trebalo bi da Fiskalnom savetu bude poslata u aprilu, a dostavlja mu se tek u decembru.
  • Drugo, još uvek ne postoji centralni registar institucija i zaposlenih u javnom sektoru. Veliki broj agencija i institucija, koje po svojoj prirodi pripadaju centralnom nivou vlasti, nisu obuhvaćene budžetom (Republička agencija za stanovanje, Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova, Agencija za bezbednost saobraćaja, Agencija za energetiku, Komisija za hartije od vrednosti, RATEL, RRA). Takođe, još uvek nije završen i u budžetski proces uključen spisak zaposlenih. Sećate li se koliko se Kori Udovički mučila da to napravi. Otkako je ona otišla – a na njeno mesto došla, treba li podsećati, aktuelna premijerka Ana Brnabić – s tim poslom se potpuno stalo.
  • Treće, neki bitni rashodi i dalje su netransparentni. Recimo, javnosti se prikazuju samo ukupni rashodi za tzv. aktivirane garancije (20-30 milijardi dinara), ali i dalje ne postoje podaci o preduzećima čije obaveze otplaćuje budžet niti o iznosima koji se troše po pojedinačnim preduzećima. Takođe, daju se samo ukupni rashodi za subvencije investitorima (koje, uzgred, iz godine u godinu rastu, uprkos protestima domaće privredne i stručne javnosti), ali se ne zna koliko se kome odobrava.
  • Četvrto, ne prate se docnje u izvršavanju obaveza. Izveštaji o docnjama ne pokrivaju sve budžetske korisnike niti su dostupni podaci pouzdani. Uočljivo je da se kasni sa plaćanjem velikih rashoda u zdravstvu, poljoprivredi, takozvanim “reciklerima”… A kada docnje prerastu mogućnosti budžetskih korisnika, trošak se prevaljuje na republički budžet.
  • Peto, takozvana tekuća budžetska rezerva, koja je namenjena vanrednim situacijama, tj. troškovima, sve više se povećava i dostiže enormne iznose. Do 2016. kretala se u uobičajenim granicama i iznosila oko jedan odsto budžetskih prihoda. Od tada raste, pa je 2017. dostigla čitava četiri odsto budžetskih prihoda, tj. oko 45 milijardi dinara. To, s jedne strane, omogućava Vladi da velike pare troši prema sopstvenom nahođenju, ne polažući nikakav račun javnosti, a sa druge praktično ukida potrebu za zakonskim rebalansima tokom godine.
  • Šesto, Ministarstvo finansija nema način da proceni objektivnost zahteva budžetskih korisnika, a mnogi, naravno namerno, preuveličavaju svoje potrebe. Posledica je “odokativno” rezanje budžeta, što drugim rečima znači nepravednu i neracionalnu raspodelu sredstava.
  • Sedmo, srednjoročni ciljevi postavljeni u Fiskalnoj strategiji predstavljaju puku formalnost, nemaju nikakav značaj.
  • Osmo, parafiskalni nameti se uvode nekontrolisano. Razrezuju ih lokalne samouprave, Republika, državna preduzeća, fondovi i druge institucije i organi. Efikasne odbrane nema.
  • Deveto, ogromna budžetska potrošnja u decembru već je postala redovna pojava. Poslednjeg meseca u godini potroši se koliko i u prethodnih 11 meseci. Otud praćenje realizacije budžeta tokom godine postaje praktično nemoguće ili je besmisleno.
  • I konačno, na desetom mestu, možda najvažnije: nema završnog računa budžeta. Zakonom o budžetskom sistemu propisano je, naime, da se završni račun budžeta za prethodnu godinu dostavlja do 15. jula tekuće. Međutim, poslednji put je završni račun države u Skupštini usvojen još davne 2002. (beše li to u vreme Zorana Đinđića) za 2001. godinu. Posle toga – ništa. Za razdoblje od 2005. do 2014. mogu se naći predlozi zakona o završnom računu, ali o njima zakonodavno telo nije reklo ni “bee”. Za 2015. i 2016. nema ni predloga završnih računa

Na kraju Vladimir Vučković zaključuje:

  1. Budžetski proces je površan i neobavezujući; srednjoročni i reformski ciljevi praktično ne postoje.
  2. Budžet je mutan: on ne sadrži pregled svih prihoda i rashoda niti se planiraju, a još manje plaćaju sve obaveze. Budžetska rezerva je velika, što znači da je velika i državna samovolja u trošenju para poreskih obveznika. To dalje znači da je finansijska disciplina labava, što opet implicira da je kontrola nad javnim sredstvima vrlo slaba.
  3. Nema završnog računa budžeta. Nepoznata je veličina javnog sektora.

Da još više pojednostavimo. Kad se sve skupi, ovo gore navedeno i nabrojano znači da se ne zna ni ko sve čini državu – ni koliko institucija niti koliko pojedinaca. I drugo, ne zna se tačno ni koliko država para uzme, ni koliko potroši, ni na šta, niti na koga potroši.

Država Srbija, u jednoj rečenici, to je tamni vilajet.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2018.

 

Desimir Tošić: Smisao Slobode

Za neki dan, 7. februara, navršiće se tačno 10 godina od smrti Desimira Tošića. A kao da je prošlo 100 godina, takav ga je zaborav prekrio. U stvari, verujem da će za jedan vek sećanje na Tošića biti vrlo živo. To jest, nadam se: ako Srbija bude normalna zemlja – biće, ako ne bude – neće.
No, ako se samo preleti preko onoga što je Tošić od svog povratka u Srbiju 1990. do smrti 2008. govorio i pisao, jasno je zašto se njegovo ime danas vrlo retko, ako uopšte, pominje u javnosti.
Tošić se naprosto nije uklapao u glavne intelektualne tokove u Srbiji, stalno je plivao protiv struje. Istina, u pomenutom razdoblju objavio je desetak knjiga, a dve su objavljene njemu u čast – “Dve godišnjice Desimira Tošića”, 2000, povodom 80 godina života i 64 godine političkog aktivizma i “Hrast slobode Desimir Tošić”, 2007. godine – ali obe praktično u produkciji Demokratske stranke. Njegova poslednja knjiga “Kritikom ka prosvećivanju”, koja je u stvari zbirka prethodno objavljenih članaka, izašla je, u izdanju Službenog glasnika nedugo nakon njegove smrti, 2008. godine. Od tada – ni mukajet.
Za ovu priliku najbolje će poslužiti upravo ta posthumna knjiga jer ona najbolje pokazuje bogatstvo sadržaja i glavne pravce Tošićevog javnog delovanja u Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka, ali će biti iskorišćeni i neki drugi njegovi istupi.
Tema Tošićevih napisa, najopštije govoreći, jeste – Srbija u promenama. On posmatra to društvo, događaje u njemu, izazove koji se pred njega postavljaju i odgovore koje ono daje i o svemu tome piše. Naravno – u skladu sa svojim viđenjem uloge intelektualca sadržanim u naslovu pomenute knjige – kritički. Ali, nasuprot čuvenoj Pašićev(sk)oj maksimi “Kakvi ste mi vi Englezi, takav sam ja Gledston”, Tošić se zaista “pravio Englez”. Njegov način izražavanja odudarao je od uobičajenog u javnom životu Srbije, njegov stil bio je “oštar, ali fer”, njegova kritika bila je usmerena na pojavu, ne na ličnost.

NACIONALIZAM: Na meti njegovih kritika, taj se utisak prvo nameće, prvenstveno je i pre svega bio nacionalizam. Što je u neku ruku pomalo paradoksalno pošto je Tošić sam sebe, u izvesnom smislu i bar na početku, doživljavao kao nacionalistu. Ali kad je video kakvi su nacionalisti u Srbiji, brzo je iz tog odela izašao.
Evo, dakle, šta kaže Desimir Tošić u Politici (“Prevlast mitologije”) 17. novembra 2005. godine, pošto je “postpetooktobarska revolucija” već dobrano odmakla i njeni efekti bivali sve uočljiviji.
“Savremena Srbija je natopljena nacionalizmom i on se pojavljuje na svim stranama kao snažna motivacija naših otpora modernizaciji u svakom pravcu društvenog života, on se pojavljuje kao izuzetna snaga, od pravoslavne crkve preko skoro svih političkih stranaka, pa do medija, ne zna se da li više po novinama ili više na televizijskim programima… Umesto katarze, u našem društvu se razvija nacionalistička zluradost, neka paganistička osvetoljubivost, jedna izuzetna morbidnost, izvesno naslađivanje što se i drugim narodima danas nameću teški problemi… Mi ‘znamo’ da će se britanska država raspasti na Škotsku i Englesku, mi predviđamo da EU samo čeka da nestane, kao sigurno je da će se Kvebek odvojiti od Kanade, kao i Flamanci od Belgije.
Za naš današnji nacionalizam moglo bi se slobodno, iako trivijalno, reći da je… veliko današnje naše zlo. I to naše zlo žudi za jednim novim ratom. Pa, prema tome, ukoliko se brže oslobodimo tog zla, utoliko ćemo brže napredovati. A put pred nama je vrlo dug, tu se ne treba zavaravati.”
A još ranije iste godine (“Politički nezrela generacija iz devedesetih”, Danas, 12-13. mart), Tošić primećuje: “I sam nacionalist i antievropejac, filozof Mihailo Đurić priznao je, što se kod naših ljudi, čak i kod sveštenoslužitelja crkvenih ne dešava često: ‘Ima nečeg uvredljivog i nedoličnog u tome što smo svi danas uhvaćeni u mreže nacionalizma’. Ovo priznanje, međutim, nije imalo za posledicu izbavljenje iz mreže nego nastavak intelektualne agresije. U pravcu nacionalizma.”
To – nacionalizam – prva je i osnovna Tošićeva zamerka i na račun “srpskog nacionalnog programa”, kojeg se ni do dana današnjeg nije odrekla većina intelektualne elite u Srbiji, na račun Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, naravno.
“Iako je nacrt Memoranduma osuđivao nacionalizam a la lettre i izjašnjavao se za jugoslovensku zajednicu, cela intonacija Memoranduma bila je nacionalistička.” (“Usahli talasi ideoloških strasti” Danas, 20.1.2004) Ali, i generalno, Tošić praktično nema lepih reči za ovaj dokument. “Nacrt Memoranduma iz Beograda pokazuje jednu autoritarnu tendenciju, daleko je od ljudskih prava i demokratizacije SFRJ u evropskom smislu”, on “ne uviđa značaj rađanja evropske zajednice na našim granicama… mi smo 1987. i 1990. godine u Srbiji dobili vlast kojom su se šire narodne mase povele na put propasti ne samo jugoslovenske zajednice nego i na propast svoju sopstvenu.” (“Klasično odmeravanje krivice”, Danas, 21.1.2004)

AKADEMICI: A nakon jednog ambiciozno zamišljenog događaja u SANU 2002. godine, Tošić piše: “Prema onome što je dosad objavljeno, kao novinski izveštaji u mnogim listovima i pošto se pojavio jedan celovit referat-esej Dobrice Ćosića, ne bih rekao da su ideje skupa ‘Velika Srbija – istine, zablude i zloupotrebe’ sagledane kao istine. Pre bih rekao da vrve od zabluda i zloupotreba.” I nastavlja: “Kad se kaže da nema dokumenata o izvršenju plana o Velikoj Srbiji devedesetih godina, to je samo formalno tačno. Za sve vreme rata posle 1991. godine stiže oružje iz Savezne Republike Jugoslavije, šalju se paravojne jedinice u cilju pljačke i čišćenja. U Ćosićevom referatu-eseju iz Nedeljnog telegrafa, koji sam pomenuo, piše izričito da je srpski narod u celini težio zasnivanju jedinstvene države srpskog naroda na njegovim etničkim teritorijama na osnovu prava na samoopredeljenje”, navodi Tošić. I odmah, kontrirajući, zaključuje da “ovde nedostaju ‘etničke teritorije’ – izuzev onih u Srbiji”.
“I onda, kako se može posle ovih priznanja, besediti da je ideja o Velikoj Srbiji potekla od austrijske i austrougarske diplomatije, s jedne, i Kominterne, sa druge strane? Šta su tu istine i zablude? Zar se ne čini mnogim učesnicima u ovoj debati u Akademiji nauka i umetnosti da bi bilo bolje da su ćutali i čekali da ih vreme zaboravi.” (Članak “Akademicima bi bilo bolje da su ćutali i čekali da ih vreme zaboravi”, Reporter, 12.11.2002)
Na ovo se prirodno nastavlja tema koja je baš ove godine aktuelna – odnos srpskog naroda i Srbije prema Jugoslaviji. O tome Tošić u istom tekstu kaže sledeće: “Tvrdnja da su Srbi skoro celog 20. veka zapostavljali srpsku državnu i nacionalnu ideju za račun jugoslovenstva – više je nego problematična. Cela jugoslovenska politika srpskog nacionalnog korpusa posle 1918. pa do 1991. godine bila je formalno jugoslovenska, ali je najboljim delom stvarnosti, iz ovih ili onih razloga, bila srpska i hegemonistička pre 1941. godine… Posle 1945. može se govoriti o nestajanju hegemonizma kao srpske stvarnosti, ali dejstvovanje onoga što se zvalo ‘srpstvo’ u glavama ljudi izgledalo je kao velikosrpstvo na mnogim stranama… Vojska i policija, i partija sve do kraja, imale su priličnu srpsku većinu.”
U stvari, Tošić spada među retke pojedince koji ukazuju na velike greške koje je Srbija učinila prilikom formiranja zajedničke države balkanskih slovenskih naroda. U tekstu
“Da li je za sve kriva 1918?” (Ekonomist magazin, 23.5.2005), Tošić piše: “Jugoslovenska zajednica bila je sazidana 1918. godine na jednoj prevari i na jednom pritisku u toku godinu i po dana. U Krfskoj deklaraciji juna 1917. obećano je, sa zvanične srpske strane, dakle od vlade Nikole Pašića, da će novi ustav biti izglasan kvalifikovanom većinom. To je odbijeno juna 1921. godine, Ustav je izglasan jedva prostom većinom… Dalje, krajem novembra 1918. krenula je iz Zagreba u Beograd delegacija Narodnog vijeća sa četiri uslova za ujedinjenje, od kojih su dva bila više nego značajna: ne može se proglasom ujedinjenja prejudicirati državno uređenje i, sa druge strane, da do odluke ustavotvorne skupštine treba zemljom da upravljaju regent, središnja vlada i pokrajinske vlade koje su već bile uspostavljene decenijama, kao u Hrvatskoj… Vladajući Srbi, uz pomoć Svetozara Pribićevića iz samog Narodnog vijeća, odbijali su ma kakve uslove. Ali iza svega toga stajala je jedna famozna ideja da se poništi ‘za sva vremena’ hrvatsko državnopravlje od koga su Hrvati živeli preko sedam stoleća… monarhija je… u stvari, bila jedan od glavnih činilaca u razaranju jugoslovenske zajednice”, konstatuje na kraju Tošić.
Sve u svemu, Tošić će priznati da “niko nije zaslužniji od srpskog naroda kao celine, posebno njegovih vojnih i diplomatskih snaga, za stvaranje Jugoslavije 1918, bez obzira na učestvovanje brojnih hrvatskih političkih snaga i posebno velikih sila”. Ali će i dodati da “isto tako, nezavisno od izuzetnih separatističkih pokreta u Sloveniji i Hrvatskoj 1990. godine – niko nije više odgovoran za raspad Jugoslavije 1991. od srpskog političkog rukovodstva i njegovog predstavništva. Između ostalog, i zato što su se zamajavali idejama velike Srbije”. (“Da li je velika Srbija ikada bila moguća”, Danas, 26-27.8.2000)
Uopšte, koliko je Tošiću bilo stalo do (istorijske) istine i koliko je bio protiv svake mitologije, možda najbolje svedoče sledeći – opet iz njegovog “obračuna” sa akademicima – redovi: “Dušanovo carstvo nije ni formalno ni stvarno bilo srpska država… Dušanov zakonik je značajan pravni spomenik, ali mu ne treba davati izuzetno nacionalno, srpsko obeležje. Uopšte uzev, u celoj Evropi srednji vek je vek feudalizma, crkava i višenacionalnih država, a ne vek nacionalne države.”

EVROPA: U završnici tog teksta nalazi se zapravo istinsko, duboko, Tošićevo “vjeruju”. U stvari, Tošić najpre sa iskrenom nevericom konstatuje da umesto da su “zaćutali i sačekali da ih vreme zaboravi”, akademici su “otišli dalje, pa su uneli ‘srpski identitet’ u borbu protiv ‘koncepta postnacionalne, multirasne, multikulturne zajednice’. Nemoćni da dobiju veliku Srbiju u prostorima nekadašnje Jugoslavije, besednici su krenuli u rat protiv globalizma. Zamislimo da nekome u Portugalu, Italiji ili Škotskoj i Engleskoj objasnite da su oni izgubili identitet u postnacionalnoj i multirasnoj zajednici Evropske unije – šta bi on odgovorio? Pošto smo mi Srbi rešili svoje probleme, onda smo se dali u zaštitu identiteta drugih evropskih naroda. Kakav politički diletantizam”.
Na kraju tog svog teksta Tošić zaključuje: “Kada se razmišlja o našem 19. veku i početku 21. veka… vidi se koliko je savremeno srpsko političko društvo nazadovalo u odnosu na našu prošlost, davnu i skorašnju. Dakle, nije reč o tome da se vratimo na Dušana i Garašanina, ali je reč o jednoj novoj politici, o jednoj ‘drugoj Srbiji’, kako bi rekla Latinka Perović. Svi narodi, i veći i manji, imaju u istoriji po dva politička identiteta. Bila je jedna imperijalna i kolonijalistička Francuska. Danas pred nama stoji i dela sa uspehom jedna nova Francuska, evropska Francuska. Mi nismo bili imperijalna i kolonijalistička Srbija ili Jugoslavija, ali imali smo drugu Srbiju, ‘drugo srpstvo’. Postojala je Srbija Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Miletića i Svetozara Markovića, Srbija Cvijića, Skerlića i Milana Grola. Moramo se konačno opredeliti za ovu drugu Srbiju i za drugo srpstvo. Za evropsko srpstvo.”
Paradoksalno je – ali se pokazuje kao dobro – da Desimir Tošić nikada nije dobio nagradu “Najevropljanin godine” iako većeg “evroentuzijaste od njega gotovo da nije bilo. Što ne znači, naravno, da je bio slep za evropske mane, ali on prosto izvan Evrope za Srbiju nije mogao da zamisli budućnost. I početak nacionalnog sunovrata devedesetih video je upravo u razlazu sa Evropom krajem osamdesetih. “Od te zlokobne 1987. počinje naša silazna linija: ne samo udaljavanje od Evrope nego i potpuni propagandni rat protiv Evrope.” (“Dugo putovanje u Evropu”, Evropa plus, maj-jun 1998) U istom članku vidimo jedan od vrhunskih dometa Tošićeve erudicije i lucidnosti, kada on kao saveznika u borbi za “evropsko srpstvo” navodi ni manje ni više nego “Petra Petrovića Njegoša, koji se pre 150 godina poverio Ljubi Nenadoviću, izrekavši nešto što je od ključnog značaja ne samo za nas nego i za evropsku integraciju: ‘Kad se Jevropa podeli na male kantone, a svaki kanton bude od dva, tri miliona duša i kad među sobom budu u savezu i ukinu stajaću vojsku, onda će biti mirna i slobodna… Čovečanstvo ne može biti spokojno i srećno dokle je podeljeno u države koje imaju za glavni celj: sebe, veru, narodnost i dinastije…’”.
Za Tošića pak, treba li isticati, Evropa je pre svega – kultura. “Naše kretanje prema ‘evropskoj kulturi’ u stvari je rad na našoj sopstvenoj kulturi. Mi živimo danas, nažalost, ne u svojoj autentičnoj i autohtonoj kulturi nego u vulgarizaciji odnosa među ljudima i kiču – bilo da je reč o našoj narodnoj muzici, o političkim odnosima ili o nedostojnom istupanju izvesnih naših crkvenih aktivista među episkopima. Kada sve to dovedemo u red, izrazimo svoju sopstvenu kulturu na najkvalitetniji način, bićemo deo evropske kulture jer potencijalno – istorijski, privredno, geografski, politički – mi odvajkada pripadamo Evropi” (“Kultura kiča i kolektivizma”, Vreme, 25.3.2004).
Dve stvari su, međutim, još tada posebno brinule Tošića. I u oba slučaja se ta briga pokazala kao više nego opravdana; u oba slučaja, štaviše, Tošić je pokazao i svojevrsnu dalekovidost. Jedno je sve jači uticaj crkve na političke i državne poslove, a drugo sve veća partizacija države.
Još dakle novopečena vlast nije pošteno ni zagrejala osvojene fotelje, a Tošić je pisao: “…Predstavnici naše pravoslavne crkve očigledno su počeli da vide sebe ne samo kao pobednike nad predstavnicima represije nego i kao partnera države, ili su sebe videli iznad države. U tom smislu vrlo su simptomatične stalne posete vrhovnih predstavnika države… i njihovo poklonjenje vrhovima Crkve. Uzgred budi rečeno, toga nije bilo u monarhističkoj Jugoslaviji.” (“Da li je moguće vraćanje u pređašnje stanje”, Ekonomist magazin, 28.5.2001) I drugo, tekst proročanskog naslova “Partitokratija umesto države” (Politika 27.1.2001): “Ono što se dogodilo posle 24. septembra – masovno upisivanje u stranke većine, odnosno stranke nove vlasti – samo je znak da stanovnici još ne uviđaju značaj promena već i dalje žive u partitokratiji. Oni prodaju svoj glas radi održavanja nivoa koruptivnosti koja se tako žestoko ugnezdila za vreme Miloševićeve vladavine. Ono što je zastrašujuće jeste, prvo, koruptivnost je zahvatila široke krugove društva, a drugo, dobar deo građana želi da nastavi sistemom koruptivnosti. Ne želi promene, plaši se promena.”

ELITA: Naravno, Tošićeva kritika društva nije se iscrpljivala na običnim građanima. Naprotiv, Tošić je pre svega pisao o (naj)višim društvenim slojevima i najviše je bio razočaran društvenom elitom Srbije.
Krajem devedesetih, na skupu posvećenom Slobodanu Jovanoviću u Srpskoj akademiji nauka, februara 1997, Tošić govori “o problemu koji se stalno javlja kod nas”, o “problemu krize inteligencije”. Tošić tom prilikom, koja je okupila creme de la creme mislećih ljudi u Srbiji, ističe da “mi inteligenciju u smislu evropske inteligencije koja se razvijala autohtono, i to vekovima, niti imamo niti smo je imali. Uvek je naša takozvana inteligencija bila ‘podržavljena’ i ‘populistička’, služila je drugima, a ne sebi i društvu” (zbornik SANU, 1998).
Nije se ta sumorna slika promenila ni posle demokratskih promena. U intervjuu Ekonomist magazinu jula 2002. Tošić je rezignirano konstatovao: “Ja mislim da mi elite i nemamo.” Na pitanje koje je sam sebi postavio: “Šta mi imamo?”, odgovorio je: “Umesto elite, mi imamo ljude sa diplomama, ljude koji su završili dva fakulteta, doktore nauka koji ponekad imaju i po stotinak radova objavljenih u inostranstvu, ali u časopisima Bangladeša i Pakistana, a ne Švajcarske i Nemačke. Ali, to nije elita… Ono što mene posebno muči”, nastavio je Tošić, to “je da se u društvu uopšte, a posebno na univerzitetu, političkim strankama, Crkvi, nevladinim organizacija ne oseća napor da se da nešto više, da se isprednjači, a to je upravo odlika elite. Kakvo je stanje na univerzitetu? Ili u politici? Šta u našoj politici znači elita, kako političari govore ili kako učestvuju u debatama? To se ne može uporediti sa onim u civilizovanoj Evropi… Svaki govor političkog čoveka na Zapadu, ne samo šefa, lidera nego velikog niza ljudi, predstavlja pravi mali esej, ne samo u pogledu sadržaja nego i u pogledu jezika, vi svaku reč čujete, svi se trude da govore jednim višim stilom… Kod nas, međutim, po strankama imate uglavnom samo lidere, slučajno se nađe još poneka značajna figura. Kod nas je vrlo malo političara koji govore sređeno i raspolažu činjenicama, apelujući na vaša osećanja i na neke vaše interese, ali ne upotrebljavajući najniža sredstva, a posebno ne napadajući primitivno i uvredljivo svoje protivnike. Ta destruktivnost koja izbija iz govora naših političara najgora je naša osobina. Kako da od takve vlasti očekujete da pravi elitu?”
Kako je vreme odmicalo, Tošić je sve više gubio nadu. “Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Zašto da ne budem pesimista? Molim vas, 60 i nešto godina ovaj narod ne ide napred” – govorio je Tošić u jednom od svojih poslednjih gostovanja na Peščaniku.

Nije ovaj tekst napisan možda ranije nego što je uobičajeno iz želje da se “uhvati muštuluk”. Desimir Tošić zaslužuje da se o njemu duže i više govori jer je danas aktuelan možda i više nego u vreme kada je delao. Nasuprot tome, kao što je već rečeno na početku, o našem današnjem odnosu prema Desimiru Tošiću najbolje govori činjenica da je nagrada za publicistiku, koju je nakon njegove smrti ustanovio Službeni glasnik, u međuvremenu ukinuta. Zato bi bilo dobro da se ona ponovo uvede, ali da ovog puta to učine privatni izdavači. I da naziv te nagrade bude “smisao slobode”. Jer, tako se zvao jedan od prvih Tošićevih članaka, objavljen u časopisu Reč 17. marta 1941. godine, dakle u času kada je on još uvek takoreći politički poletarac. Tada (za)data reč ostala je njegova ideja vodilja zauvek. Sloboda je, zapravo, bila stajna tačka, ishodište i uporište celokupnog životnog puta i društvenog angažmana Desimira Tošića.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. januar 2018.

 

Vučićev strah od davljenja

Dovoljno je da gledate krimi-serije, pa da shvatite da je za otkrivanje ubice najvažnije otkrivanje motiva. To važi i za političko ubistvo. U tom kontekstu zanimljivo je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić atentat na Olivera Ivanovića nije nazvao političkim ubistvom, iako je o tome nesumnjivo reč, nego terorističkim aktom. To jeste manje-više isto, ali kao da se Vučić bojao da upotrebom direktnijeg termina ne navede javnost da počinioce, tj. nalogodavce, traži među Ivanovićevim političkim protivnicima. Upotrebom termina terorizam proširen je dijapazon potencijalno involviranih do bezgraničnosti.

Ubistvo Olivera Ivanovića se – neizbežno, po svoj prilici – upoređuje sa ubistvom Zorana Đinđića. Razlike su, međutim, drastične, možda i preovlađujuće. Dok je Đinđić kao premijer bio jedan od politički najmoćnijih ljudi – mnogi su ga optuživali i da je uzurpirao svu vlast – Ivanović je praktično bio na političkoj margini, daleko od poluga vlasti. Uprkos tome, međutim, Ivanović nije bio politički bezopasna ličnost, naprotiv. Mada, praktično isključivo, samo potencijalno. Naime on je, kao čovek mira, dijaloga i saradnje, bio pretnja za sve kojima konflikt između Srba i Albanaca odgovara. Makar i zamrznut, ali da bi (i) takav ostao on povremeno mora da se podgreje.

U stvari, ako se već bavimo analogijama, koje naravno nikad nisu savršene, Ivanovićevo smaknuće više liči na ubistvo Rajhl-Kira kod Osijeka, na samom početku rata u Hrvatskoj, kada su ekstremisti ubili čoveka koji se borio protiv rata i zalagao za pomirenje Srba i Hrvata.

Nema, dakle, sumnje da je Oliver Ivanović ubijen da bi se sprečila stabilizacija, odnosno povećala destabilizacija (severa) Kosova. S obzirom na to, ne bi se reklo da Ivanovićevo ubistvo odgovara predsedniku Vučiću i njegovoj politici koja ipak ide za tim da se kosovski čvor nekako razreši. Što ga, naravno, ne oslobađa odgovornosti za zaoštravanje i antagoniziranje političke klime – tj. za svojevrsno igranje vatrom, zbog čega i požar koji izbije deluje kao posledica upravo te igre, makar ga izazvao i neki piroman – ali to je ipak “drugi par rukava”.

Ne odgovara to ubistvo, čini se, ni Albancima jer i njih “zveckanje oružjem” udaljava od cilja. Generalno, ne odgovara nikome ko Srbiju i Kosovo i čitav ovaj region vidi kao deo Evropske unije. I NATO alijanse.

Tragična smrt Olivera Ivanovića – čije posledice u ovom trenutku nije moguće sagledati – nameće dva pitanja. Prvo je kako to da za jednog tako obrazovanog i civilizovanog čoveka (posebno se sad ističe njegovo poznavanje albanskog jezika) kao što je Ivanović, nije bilo mesta u Vučićevoj “ekipi” za sever Kosova. Malo je verovatno da je predsednik sebi to pitanje postavio, a trebalo bi. Ali jedno drugo sigurno jeste. To pitanje glasi – čemu služe svi ti njegovi bezbednjaci? Jer to ubistvo je pokazalo da Vučić, uprkos svim naporima da uspostavi kontrolu nad tim područjem, u šta je kroz sastavljanje Srpske liste uložio silan novac i energiju, tu kontrolu uspostavio nije. Tražeći verne, Vučić je izgubio iz vida sposobne. Okružio se odanim, ali nesposobnim ljudima. Gašić, Stefanović, Vulin, Đurić pokazali su se potpuno neupotrebljivim. To jest, oni mogu da proganjaju opoziciju i medije, jaki su na rečima i umeju“stostruko da zagalame”, ali za tihi rad na terenu, za pažljivo prikupljanje i analizu informacija, za to nisu obučeni.

U to se Vučić sada uverio. Zato se i uplašio. I sve je očitije da je on jedan uplašen čovek. Zato valjda i viče toliko da se ničega ne boji.
Sigurno mu se stalno vraća slika onog psića pod vodom koga su mu pokazali u Moskvi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. januar 2018.

 

EPS, kočnica razvoja

Ko ne zna, mogao bi da pomisli da je EPS neki poljoprivredni kombinat. Pre neki dan, naime (sreda, 17. januar 2017, Politika), direktor Elektroprivrede Srbije Milorad Grčić, govoreći o poslovanju svoje firme prošle godine, silno se ižalio na vremenske (ne)prilike. Najpre je bio mraz, pa suša, pa su nastupile velike vrućine… Kao da gaji pšenicu i kukuruz, a ne proizvodi ugalj i struju.

Uprkos tim lošim meteorološkim uslovima, naglasio je međutim Grčić, EPS je prošle godine dobro poslovao i ostvario profit od blizu šest milijardi dinara. Što je ipak za dve milijarde, priznao je pošteno, manje nego godinu dana ranije, kada izgleda zima nije bila tako hladna ni leto tako vrelo.

Šalu na stranu – situacija sa EPS-om zbilja je ozbiljna. Ilustracije radi – da uzmemo onu prethodnu, bolju godinu; uostalom, bilansi za 2017. još nisu ozvaničeni – EPS je 2016. ostvario profit po radniku od oko 2.000 evra, a češka elektroprivredna kompanija ČEZ desetostruko više, preko 20.000 evra. Poređenjem EPS-a i ČEZ-a već sam se na ovom mestu bavio, pa to sad neću ponavljati, a nije ni tema ovog teksta.

Nije, dakle, ovde reč pre svega o elektroprivredi, naprotiv. EPS je najveće državno preduzeće, s najvećim brojem zaposlenih, koje koristi najveće prirodne resurse. Njegova imovina se procenjuje na 3-4 milijarde evra, od njegovog rada zavise i svi građani i čitava privreda.

Upravo o tome govori analiza koju su za savetovanje ekonomista pred sam kraj prošle godine (22. decembar, Ekonomski fakultet) pripremili Stojan Stamenković, Miladin Kovačević i Ivan Nikolić. Ovaj autorski trio je, dakle, napravio projekciju razvoja Srbije za razdoblje 2017-2025. godina. I prema toj projekciji, Srbija bi do 2020. trebalo da ostvari prosečan godišnji rast od 4,1 odsto, a nakon toga, od 2021. do 2025. godine, godišnji rast bi trebalo da iznosi pet odsto.

Zatim se, pomalo neočekivano, ali kao što će se ubrzo pokazati nimalo slučajno, autori osvrću na “Strategiju razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine, sa projekcijama do 2030. godine”. U tom dokumentu je, naime, razvoj elektroenergetskih kapaciteta, odnosno proizvodnje struje, planiran tako da odgovara potrebama industrijske proizvodnje koja se prosečno povećava pet odsto godišnje. U skladu s tim procenjene su i potrebne investicije investicije u elektroprivredu – ukupno na oko 11 milijardi evra.

I tu sad nastaje “kvaka 22”.
Taj rast industrijske proizvodnje od pet odsto, predviđen u Energetskoj strategiji, kažu Stamenković, Kovačević i Nikolić, dovoljan je za rast bruto domaćeg proizvoda od tri odsto. Da bi bila dostignuta stopa rasta BDP-a od pet odsto – koja se inače smatra minimalnom da bi Srbija počela da sustiže zemlje centralno-istočne Evrope – neophodno je da industrija raste sedam odsto godišnje. To, međutim, podiže i potrebu za električnom energijom, odnosno za proizvodnim kapacitetima, što znači da je potrebno povećati i investicije, verovatno na oko 15 milijardi evra – zaključuju autori.

Kako obezbediti tolike pare, prvo je pitanje koje se nameće.

Sam EPS već godinama investira daleko ispod minimuma. Kao što je na sajtu Peščanika takođe pisano, u referatu Fiskalnog saveta izloženom na kopaoničkom Biznis forumu prošlog marta, utvrđeno je da je EPS u razdoblju od 2013. do 2015. godine investirao 67 milijardi dinara, a bilo je neophodno da samo za amortizaciju, tj. za održavanje kapaciteta na postojećem nivou, izdvoji 116 milijardi dinara. Istovremeno, EPS se već godinama opire restrukturiranju; na tom polju u ovoj kompaniji nije urađeno praktično ništa, zbog toga je i dalje izuzetno neefikasna. Što je još gore, i ono malo profita što je ostvarivao, EPS-u je uzimala Vlada. Naravno, to je opravdavala fiskalnom stabilizacijom mada je zapravo u tome i prošle i pretprošle godine prekardašila znatno više smanjujući deficit nego što je bilo planirano. No, ako je levom rukom uzimala, desnom je još više davala, pošto je, kao što smo u već pomenutom tekstu takođe pisali, Vlada prošle godine u maju donela odluku da u kupovinu novih mašina za rudnik uglja Kolubara uloži 30 milijardi dinara (250 miliona evra).

Sve u svemu, iz ovoga se mogu izvući dva zaključka. Prvo, između (razvoja) elektroprivrede i celokupne (privrede) Srbije postoji tesna veza. I, drugo, umesto da bude zamajac ekonomskog razvoja zemlje, Elektroprivreda Srbije je postala kočnica. Kao neka elementarna nepogoda. Samo što svaka elementarna nepogoda, kao što je ispravno zapazio i direktor Grčić, prođe.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. januar 2018.

 

Dosije Vihor: Lična (is)povest kao društvena (i)storija

Jedna istina o Jugoslaviji

(Predgovor Latinka Perović)

Knjigu “Dosije Vihor” Nikole Kartalovića (izdavač: Alexandria, Beograd) pročitao sam kao kriminalistički roman. Dakle, kao knjigu u kojoj se događaji smenjuju filmskom brzinom, punu dijaloga, u kojoj su “opisi prirode” ili psihičkih stanja glavnih junaka dati u minimalnoj meri, tek toliko da upotpune atmosferu i bolje ocrtaju glavne likove, a ne da, kao što je u literaturi često slučaj, pokažu spisateljsko umeće autora. Jednom rečju, dozvoliću sebi da budem pretenciozan, ovo je knjiga idealna za film.

U stvari, policija i jeste, ako ne baš njen glavni junak, a ono svakako “treći čovek”, tačnije nevidljivo, a svevideće oko – kako na jednom mestu primećuje sam autor – koje na vas motri i kada se nigde ne pominje, iza slova i između redova. Zbilja, policija je prisutna od prve do poslednje stranice ove knjige. Bukvalno – od trenutka kada se pisac kao čobanče sreće sa oficirima Ozne, do poslednje stranice na kojoj ga, sad već kao ostarelog čoveka u penziji, posećuje oficir vojne bezbednosti.

Tajna i javna, vojna i civilna, tj. policija u raznim svojim vidovima, kao sveprožimajuća nit, bolje rečeno kao kakva prepotopska zmijurina, provlači se kroz čitav, htedoh reći roman, ali ovo nije roman mada se, kao što sam kazao na samom početku, i tako može čitati. U taj se kontekst uklapaju takoreći poetična imena špijunskih dokumenata: “Orlovo gnezdo” (što je naziv zbirke doušničkih izveštaja o autorovoj porodici), “Dosije Vihor” (kako se zove dosije autora lično), kao i imena potkazivača – sova, lisac, ćuk, kos… Vrhunski, moglo bi se reći i sofisticirani cinizam koji pomalo razbija stereotipe o domaćim policajcima.

Na koji, međutim, Nikola Kartalović odgovara istom merom: pošto su oni svoju “knjigu” o njemu nazvali “Dosije Vihor”, on istim imenom naziva svoju knjigu o njima. A da bi se na neki način “izdigao” iznad čitave situacije, da bi uspostavio “ekvidistancu” prema svim likovima, on čak i o sebi piše u trećem licu.

Dakle, pošto su tu i glavni akteri i narator, pred našim očima počinje da se odvija jedna neverovatna, uzbudljiva i potresna priča.

I autentična. To je možda i ključno. Vidi se da ovu knjigu nije pisao profesionalni književnik niti čovek sa književnim ambicijama. Jedina ambicija autorova bila je da ljude i događaje oslika što istinitije i što stvarnije. Otud se i izvesna neizbrušenost stila, kao i kod vrhunskih naivnih slikara, ne pokazuje kao mana nego kao prednost ovog štiva. To slici koju iscrtava Nikola Kartalović daje na snazi, ekspresivnosti i preciznosti. I zato autor u svojoj osnovnoj nameri – da bude svoj, tačan, ubedljiv – i uspeva.

Tačan – to je takođe važna reč. Jer, ova knjiga naravno nije kriminalistički roman. A nije ni autobiografija, tj. nije samo autobiografija iako autor sve vreme govori o sebi.

To je tek prva ravan knjige, to jest ono što se vidi na površini. Čitalac prati pisca kroz ceo njegov život, od rane mladosti do prve starosti, ako tako mogu da kažem. Od osnovne škole u maloj provincijskoj varoši i srednje vojno-industrijske u Beogradu, preko prvog zaposlenja u kragujevačkoj Crvenoj zastavi, odsluženja vojnog roka i vanrednih studija (koje Nikola pohađa kao prva generacija na novootvorenom Mašinskom fakultetu), pa zatim preko postavljenja na upravljačku funkciju u prvoj jugoslovenskoj fabrici automobila, a onda i na poziciju prvog čoveka gradske partijske organizacije, do onih dana kada je – zato što nije hteo da se odrekne svojih principa i svog razumevanja čoveka i društva, svog poimanja dobra i zla u krajnjoj liniji jer je – kao i u svakom dobrom filmu tako se i u svakom pojedinačnom životu odvija neprekidna borba između dobra i zla – sa padom Marka Nikezića i srpskih liberala usledio gubitak svih funkcija. Potom i posla, a na kraju i borba za golu egzistenciju.

Ovde možda nije zgoreg napraviti malu napomenu: iako od početka svog života nepravedno i neopravdano obeležen kao neko blizak strani koja je poražena u upravo minulom ratu – što nije bila mala stigma i zbog čega je i sam plaćao popriličnu cenu – pisac ove knjige uspeva da se popne relativno visoko na društvenoj lestvici i zauzme značajne položaje u privrednoj i političkoj hijerarhiji. To nas dovodi do druge, i dublje, ravni ove lične (is)povesti.

“Dosije Vihor” je prava mala sociološka analiza društva. To je verovatno i najveći kvalitet ove knjige, njen najznačajniji doprinos. Iz nje saznajemo kako je jugoslovensko društvo u jednom prilično dugom razdoblju stvarno izgledalo, kakve su bile njegove odlike, njegovi putevi i raskršća. I na koju je stranu, kada se na jednoj velikoj raskrsnici našlo – ono skrenulo.

Ova knjiga nam, dakle, prvo prikazuje posleratni privredni razvoj i industrijalizaciju. Tačnije i kako se rađala automobilska industrija u Srbiji. Koliko je tu bilo entuzijazma, ali i napornog rada, čak do asketizma. O ovom poslednjem možda najbolje govori detalj u kojem jedan sagovornik glavnog junaka kaže kako generalni direktor jugoslovenskog privrednog giganta kad nije na putu živi sam u garsonjeri jednog solitera, gde jede samo jaja koja sam sebi sprema. Naročito su dragoceni, rekao bih, baš ti pasaži gde se govori o Prvoslavu Rakoviću, praktično osnivaču, pokretaču i dugogodišnjem direktoru kragujevačke auto-industrije. Ima, međutim, i sekvenci iz kojih se vide neke dubinske karakteristike tadašnje ekonomije, kao što je, recimo, podatak da italijanskom Fijatu treba 39 minuta da napravi jedan auto, a njegovoj jugoslovenskoj, tačnije srpskoj replici – preko četiri sata.

Zatim, ova knjiga nam pruža uvid u rast i razvoj jednog grada: kako u njega, praktično svakodnevno, stižu kolone pre svega mladih ljudi, takoreći sa svih strana i, treće, kako privredni razvoj za sobom vuče razvoj obrazovanja (jer se 1960. u Kragujevcu prvenstveno zbog potreba Zastave osnivaju mašinski i ekonomski fakultet). Kao poslednje u ovom nizu, vidimo i kako je “u bazi”, partijskim jezikom rečeno, funkcionisao politički život; ali vidimo i odnose u rukovodstvu, pa i najvišem, Saveza komunista Srbije i Jugoslavije.

Kad smo već kod vrhova, ilustrativna je sledeća anegdota zapisana u ovoj knjizi. Naime, pre Drugog svetskog rata na ulazu u (tada samo) Zastavu stajala je figura kralja Aleksandra Karađorđevića. Jednom prilikom, kada je Josip Broz posetio Kragujevac, gradski čelnici su mu predložili da na tom istom mestu njemu, za života, podignu spomenik. Na to je Tito odgovorio: “Sad bi ga podizali, a kad umrem srušili biste ga kao i onaj što je tu stajao”.

Sav taj ubrzani razvoj, naravno, nije mogao da prođe tek tako, kao neki idilični, beskonfliktni proces. Naprotiv, uprkos predstavama koje su preovlađivale u tadašnjoj javnosti i za razliku od zašećerenih slika koje se o tom vremenu (re)produkuju danas, to društvo je bilo puno suprotnosti.

Generalno, marksističkim jezikom govoreći, suprotnosti između društvene osnove i društvene nadgradnje, tj. između fabrike (kojoj trebaju nove mašine i hale) i grada (kojem trebaju vodovod, kanalizacija, ulice, stanovi); u samoj fabrici naziremo suprotnost između mladih inženjera (koji žele da primene ono što su videli na Zapadu) i radnika samoupravljača (koji falsifikuju radne liste); suprotnost u gradu između “dođoša” i “starosedelaca”, takozvanih “kaldrmaša” i, na kraju, sukob između partije, koja je još uvek neizbežni transmisioni mehanizam, i policije, tog svevidećeg oka koje se bori da zadrži poziciju glavnog kontrolnog tornja, iz čijeg zagrljaja partija želi da se izvuče. Ranković jeste odstranjen iz političkog života, ali je “rankovićevština” i dalje i te kako prisutna.

Konačno, ali najvažnije, U pozadini svih ovih suprotnosti, sukoba i sporova nalazi se zapravo jedna ideja – ideja oko koje se to društvo “gomba”, komeša, razvrstava, deli i, na kraju, lomi. Ali – i to nam plastično i autentično pokazuje ova knjiga – lomi i ljude koji su toj ideji bili privrženi. Ovo je, drugim rečima, priča o sudbini individualizma i liberalizma u Srbiji. I vidimo da je to priča još uvek sa tužnim krajem. Ili, da ne budemo sasvim pesimisti, film u kojem se hepiend još uvek ne vidi na kraju tunela.

Ovo je jedna gorka knjiga. Iako u njoj nema gorčine. Samo činjenica.

Ova knjiga će imati mnogo neprijatelja. Među piscima sentimentalnih (auto)biografija i nostalgičarskih istoriografija; kako na levici jer razobličava tadašnji sistem, tako i na desnici jer pokazuje da ona nije bila alternativa.

Ove godine se navršava jedan vek od formiranja Jugoslavije. I sigurno će tim povodom biti mnogo tekstova o njenom nastajanju i nestajanju; ovo je knjiga o njenom trajanju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. januar 2018.

 

Trostruki pokušaj ubistva srpskog sudstva

Dok se ne dokaže suprotno, verovaćemo da je Predrag Bubalo nevin i da je sudija koji je tako presudio sudio po zakonu. Jer, na tome počiva ljudska civilizacija.

A ako premijerka Ana Brnabić zaista ima razumevanja za “građanina Vučevića”, onda ona ne razume ništa. A pre svega ne razume da Miloš Vučević, kao gradonačelnik Novog Sada, nije i ne može biti “običan građanin”. On je politički funkcioner, neko ko (trenutno) upravlja državom, tj. određenim državnim službama i koga građani Srbije plaćaju da radi u javnom interesu. I dok je tako, sve što radi, čak i pojedini elementi njegovog privatnog života, uključujući i njegovo lično zdravlje, u izvesnom smislu predstavljaju “opšte dobro”, to jest, javnost ima pravo da bude upoznata s njima. To, priznaćemo, nije laka ni ugodna pozicija, ali bavljenje politikom nije obavezno, pa kome se to ne sviđa, može lako da od nje odustane. Neka se g. Vučević zaposli kao pravni referent u opštini i tada će sve što govori, govoriti kao običan građanin. Dok je to što jeste, on običan građanin nije. To je politička azbuka, večernji kurs je dovoljan da se ona savlada.

Možda to Ana stvarno ne razume, ali siguran sam da Vučević to dobro zna. I da se samo pravi nevešt, doduše nevešto, pokušavajući da prikrije svoje prave namere i predupredi posledice svog brutalnog političkog čina. Mada, u stvari, nije on to sam ni smislio niti bi se usudio da tako govori da to nije video od nadređenih.

Jer, prvi je AV, kao šef države, još tamo negde u septembru, pokazao istu tu bahatost i isto takvo nepoštovanje elementarnih pretpostavki pravne države. Zanimljivo je, mada ne od prevelikog značaja, da su i Vučić i Vučević po obrazovanju pravnici – sigurno se sad od muke prevrću u grobu Slobodan Jovanović, Živojin Perić, Radomir Lukić, ali zato Sima Avramović cveta – o, bruke!

Da podsetim, povodom (uglavnom) oslobađajuće presude koju je Apelacioni sud izrekao u postupku Miroslavu Miškoviću, Vučić je (kobajagi ljutito) izjavio: “Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno”.

Tako da je Vučević zapravo samo ponovio ono što je njegov “dragi vođa” (“veliki” još uvek ima problema sa Hagom) rekao pre nekoliko meseci, s tim što je, da bi mu se još malo dodvorio, za neku “oktavu više” pojačao intonaciju. Elem, glumeći ozlojeđenost, Vučević je prosuo pravu bujicu bljuvotina: upitao je sudije “kome služe, narodu ili lopovima” i “koliko koštaju njihovi obraz i čast”, “pozvao” javnost da “ne ćuti na sramne oslobađajuće presude najvećim kriminalcima koji su ojadili državu i građane” te, na kraju, optužio sudije da dobijaju novac od “dosovskih osvedočenih lopova koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije”.

Stručna, ali i opšta javnost bila je zgranuta i zgrožena ovim nastupom jer izneti takve optužbe, bolje reći uvrede i klevete, na račun pojedinih ljudi, pa još i sudija, ne samo da je udar na pravosuđe nego i (možda pre svega) na zdrav razum.

Za takvo ponašanje izrazila je, dakle, razumevanje predsednica Vlade Ana Brnabić. Da premijerka Srbije, međutim, ne razume temeljne postavke moderne države pokazuju njene sledeće reči. “Šta god rekli – bićemo krivi… Da smo ćutali, optužili bi nas za dogovor, kad govorimo – to je pritisak na pravosuđe”.

Dakle, prvo, Vlada ne treba da reaguje na sudske presude. Pogotovo nepravosnažne. Ako bi pak Vladu neko optužio za, kako je Brnabić rekla, “dogovor” – što nije isključeno da bi se u konkretnom slučaju desilo – tada bi Vlada, pa i sama premijerka, trebalo da reaguju, odnosno da, realno je pretpostaviti, te optužbe odbiju. Da li bi to istog časa ubedilo javnost da nikakvog “dogovora” nije bilo i da je sud samostalno doneo presudu? Verovatno ne bi. Ali bi višegodišnje ponavljanje tog obrasca, a pre svega istinsko nemešanje vlade u sudske procese, kroz izvesno vreme počelo da vraća i konačno vratilo poverenje javnosti u pravosudni sistem.
Ako, međutim, pogledamo kako premijerka zamišlja izgradnju institucija, posebno sudstva kao nezavisne grane vlasti, onda se čoveku prosto digne kosa na glavi. Jer, Ana Brnabić kaže, opet citiramo: “Mogu da razumem Miloša Vučevića, zvala sam ga jutros telefonom, potpuno mogu da razumem tu frustriranost, mislim da je to još jedan dokaz da nam svakako trebaju reforme u pravosuđu”. Iz toga se vidi šta Ana Brnabić podrazumeva pod reformom pravosuđa. Ne da ono bude samostalno i nezavisno nego da presuđuje onako kako izvršna vlast, tj. vladajuća stranka naredi.

Međutim, kao i u slučaju “premijera” nekadašnje “srpske Atine” – koji je, uzgred, dugo slovio za glavnog kandidata za premijera cele srpske države – i njegovog napada na sudski sistem, ni shvatanje reforme pravosuđa koje je premijerka Srbije manifestovala nije njena originalna ideja. I to je, naime, prethodno (o)smislio takođe premijer, doduše bivši, a sadašnji predsednik Vučić. Koji je, kao da se pobojao da mu junoše ne preuzmu primat, sledećeg dana još više radikalizovao celu priču.

“Sada nas ubeđuju da niko nije kriv za lopovske privatizacije, da se niko nije obogatio na grbači naroda i da su ti koji su uzeli milione evra sada čistunci”, rekao je tim povodom Vučić. Sve je to, naravno, predizborno glumatanje i prenemaganje. No, kad AV tu temu opet načinje, istine radi valja reći da je “narodna grbača” najviše pucala i da je narod najviše propao i propatio devedesetih dok se on, Vučić, peo socijalnom i političkom lestvicom. O tome sam već pisao, ali nije zgoreg malo osvežiti pamćenje, na kraju 20. veka bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na njenom početku; i drugo, ekonomisti su izračunali da se ukupan gubitak koji je Srbija u tih 10 godina pretrpela proteže na više decenija i da iznosi neverovatnih 750 milijardi evra.

Elem, čitava ta Vučićeva žalopojka zbog “lopovske privatizacije” zapravo je pokušaj da se pažnja javnosti skrene sa glavnog cilja. A cilj je – ono što je započeto ustavnim promenama – da se sudstvo stavi pod direktnu kontrolu izvršne vlasti.

Inače, Vučić bi morao da zna, ako je zaista završio Pravni fakultet, da oslobađajuća sudska presuda u jednom konkretnom slučaju ne znači da “niko nije kriv” nego samo znači da nije kriv onaj ko je optužen. Tačnije, da za to u konkretnom procesu nije bilo dokaza, to jest da tužilaštvo nije podnelo valjane dokaze. I dalje, u vezi s tim, kada kaže “da su i tužioci svojevremeno rekli da je slučaj pljačke u privatizaciji Luke Beograd ’čist kao suza’ i da imaju čvrste dokaze”, Vučić bi opet – ako je stvarno završio Pravni fakultet makar sa šesticama, a ne kao “najbolji student ikada” – morao da zna da čvrstinu dokaza ne utvrđuje tužilaštvo nego sud. Inače suđenja ne bi ni bilo već bi tužioci odmah i presuđivali.

Očigledno je da Vučić (a s njim i Ana Brnabić i Miloš Vučević) reformu pravosuđa zamišlja(ju) kao vraćanje na ono “pusto tursko” – što njegov prijatelj Erdogan već uspešno sprovodi po Maloj Aziji – kadija te tuži, kadija ti sudi.

Boginja pravde ili sluškinja Vlade, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. decembar 2017.

 

Vučić u malinama

Posle Kosova, maline su najčešća tema u srpskoj javnosti. Nekada smo se njima bavili onih nekoliko pro/letnjih meseci oko berbe, a sad iz medijskog fokusa ne izlaze po vascelu godinu. I ovaj autor je o tome u raznim prilikama već više puta pisao – pa bi(h) verovatno najnoviju priliku i propustio da ona nije donela jedan nov i bitan momenat.

Nakon nekoliko protesta, pri čemu je čak, nakratko doduše, zatvaran magistralni put Beograd – Podgorica (9. decembra), te štrajka ispred Vlade Srbije (utorak 26.12), proizvođači malina dobili su priliku da svoje probleme i zahteve iznesu pred kamerama N1 televizije. I malinari su se žalili na cenu, na hladnjačare, tražili da se umeša država i slično, manje-više već viđeno. Klasična, dakle, argumentacija na koju se može odgovoriti takođe klasičnim argumentima – da država, tj. Vlada, ne treba da određuje cenu malina, kao što ne treba da određuje cenu nijednoj drugoj (osim u slučajevima tzv. prirodnih monopola) robi. Odnosno, zašto bi to radila kada je reč o malinama, a ne i o (svim) drugim proizvodima, od kojih su neki od njih i (egzistencijalno) značajniji i tome slično, da ni tu priču ne ponavljamo.

A onda se pred sam kraj gostovanja – ili je gostovanje nakon toga brzo okončano – desio taj “obrtni” momenat, kada je jedan od gostiju rekao kako će malinari tražiti sastanak sa Vučićem jer Vučić jedini može da reši njihov problem.

Naravno, tek tu čoveku dođe da iskoči iz kože – kakve veze ima predsednik Republike sa cenom maline, zašto malinari kažu (kao što su isticali u emisiji – jedan je rekao de ne glasa već 15 godina) da odbijaju političku (zlo)upotrebu svojih protesta (što su navodno pokušali da urade Milan Stamatović i Boško Obradović), kad očigledno traže pomoć političkih moćnika itd. Ali, ljutnji nema mesta. Nije Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara i kupinara Srbije, koji je to rekao, ni lud ni naivan niti otkriva nešto novo i nepoznato.

Zar Vučić takoreći svakodnevno ne šalje poruke da je on za sve nadležan. Evo, baš ovih dana on lično vodi kampanju i za seoske izbore i postaje predsednik (gotovo) svake opštine u Srbiji, kao što je i gradonačelnik Beograda. Jer on, Vučić, a ne Siniša Mali, iznosi papire, pokazuje dokumentaciju i objašnjava šta se stvarno desilo u “aferi jelka”. Takvih primera ima koliko hoćete.

Ali, nasuprot uverenju da to pokazuje ogromnu Vučićevu moć, to zapravo govori o njegovoj nemoći. On ništa ne može da sprovede u delo. Otud toliko mnogo njegovih neispunjenih obećanja. To, sa druge strane, znači da država u Srbiji ne funkcioniše. Ili praktično ne postoji. U državi se zna ko je za šta nadležan, šta je čiji posao i ko za šta odgovara. Tamo gde šef države sebe doživljava kao nekakvog “pater familijasa” (i u tu se ulogu uživljava glumeći “očinski” odnos, nekad strog nekad blag, kako ko zasluži, prema podređenima) i donosi odluke o svemu i svačemu, od vrha do dna društvene piramide, svega ima – samo države nema. O demokratiji i slobodi da i ne govorimo.

Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Aleksandra zameni Andrej. Daleko je dvadeset druga.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2017.