Peščanik

Tekstovi i polemike objavljeni na portalu http://pescanik.net/

Smrt Dragana Nikolića

Ne, ne radi se o velikom glumcu, “Gospodinu mangupu”, kako glasi monografija u njegovu čast, koji je iza sebe zaista ostavio neizbrisiv trag u “sedmoj umetnosti”.

Reč je o nedavno preminulom dugogodišnjem direktoru fabrike “Tigar” iz Pirota Draganu Nikoliću, koji je iza sebe takođe ostavio veliko delo – eno ga, na nekoliko desetina hiljada kvadrata, od tvrdog materijala, ali se, slično Gaginim filmskim rolnama, i njegova dela kotrljaju – na četvorotočkašima širom sveta, od Srbije do Australije.

Pirotski Nikolić, iako takođe veliki majstor svog zanata, doživeo je, međutim, sasvim drugačiju sudbinu od svog slavnog imenjaka i prezimenjaka. Doživeo je da ga vlast proganja, da ga mesecima drži u zatvoru, da mu ukalja ime i karijeru, da čaršija (a u malom mestu ona ume da bude najsurovija) njime ispira usta, da ga sve to odvede u bolest koja mu nije dozvolila da sačeka kraj suđenja kojim su ga takođe godinama mrcvarili i da, na kraju, bude ispraćen bez ikakvih zvaničnih počasti, “u krugu rodbine i prijatelja”.

A zaslužio je da mu u centru grada podignu spomenik.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati privatizacije tako uspešne kao što je bila ona u kojoj je pirotska fabrika auto-guma prodata francuskom i svetskom gigantu Mišlenu. Dovesti, bez uvrede, “Bogu iza nogu”, u mesto daleko od ekonomskih, finansijskih i administrativnih centara, loše povezano i sa komšijama i sa svetom, globalnog tržišnog i tehnološkog lidera, nešto je poput osvajanja “Zlatne palme” u Kanu. Pirot bi danas bio mrtav grad, poput Kraljeva, Kruševca i mnogih drugih gradova u Srbiji – koji su gubitkom industrije platili desetogodišnje “sramno vojevanje” devedesetih – da nije bilo tog maestralnog Nikolićevog poteza.

A kada je to obavio, umesto da zasedne u ponuđeno mu udobno mesto generalnog menadžera etablirane kompanije, Nikolić je opet izabrao put kojim se ređe ide. Odlučio je da nešto slično učini sa drugim delom svog preduzeća, onim od kojeg je zapravo pirotska gumarska industrija 1935. godine počela, od fabrike gumene obuće. I bio je blizu da ponovo uspe. Toliko blizu da je (2006) uspeo da kupi deo čuvenog engleskog Hantera, vodećeg svetskog brenda u proizvodnji gumene obuće, jedne od svega 17 firmi u Velikoj Britaniji koja je imala pravo da nosi znak engleske kraljevske porodice. Bilo je to, da se opet poslužim parabolom, kao kada Nole nacionale osvoji Vimbldon. Čuveni Fajnenšel tajms se čudio: srpska firma preuzima kraljevsku firmu! Nažalost, ta vest je više pažnje privukla u Londonu nego u Beogradu. Dok se o dobitnicima svetskih priznanja na sportskom i kulturnom planu naveliko i danima piše, pobednike na poslovnom polju prati ćutanje. Ili, kao u slučaju našeg junaka, policija. U Beogradu su, dakle, sitne šićardžije i palanački umovi uspeli da osujete Nikolićeve planove.

Nije ovo prilika da se o karijeri uglednog biznismena piše podrobnije – o tome smo, pod naslovom “Tigar iz Pirota”, kolega Miša Brkić i ja sačinili jednu knjižicu – uglavnom, Dragan Nikolić je otišao u zatvor, a fabrika obuće u propast.

No, ma koliko zlehuda, Nikolićeva sudbina nije retkost u (privrednoj) istoriji Srbije. U stvari, time se Nikolić samo pridružio domaćim privredničkim velikanima, ljudima koji su gradili srpsku industriju, poput Vladimira Jasića, koji je podigao nišku Elektronsku industriju, ili Prvoslava Rakovića, utemeljivača kragujevačke “Zastave”, o kojima sam već pisao, a koji su doživeli da ih, iz ovih ili onih razloga, na ovaj ili onaj način, sredina odbaci i da umesto da budu primer i putokaz, oni nestanu iz privrednog života i sa javne scene uopšte. A da javnost to, praktično, uopšte ne primeti.

Tako se još jednom pokazalo da Srbija ne ume da ceni istinske neimare, preduzetnike i posvećenike, zbog čega i danas plaća visoku cenu u vidu velikog ekonomskog siromaštva, ali i opšte društvene i kulturne zaostalosti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. jul 2017.

 

Jedna lista ne čini proleće

Sve češće se raspravlja o tome kako i “sučim” opozicija da izađe na predstojeće beogradske (a verovatno i republičke) izbore. Ključno pitanje u tom kontekstu jeste da li opozicione partije treba da se ujedine i izađu sa jednom listom ili mogu da idu u više kolona. Odnosno, s prethodnim povezano, kakav izborni program, ili programe, opozicione partije treba da ponude građanima.

U potrazi za odgovorom na ta pitanja čini se nije loše poći od (makar ad hoc) analize rezultata ili bar nekih aspekata Vučićeve petogodišnje vladavine. Jer, nema sumnje da se za to vreme nakupilo mnogo stvari koje su kao dušu dale da budu iskorišćene u političkoj borbi “prsa u prsa”, što svaki izbori svakako jesu. Evo, već na prvu loptu ima ih bar tuce:

  1. Afera helikopter (ministri vojske i zdravlja, Gašić i Lončar);
  2. Afera Savamala (ministar policije i gradonačelnik Beograda, Stefanović i Mali);
  3. Afera Beograd na vodi (Premijer Vučić);
  4. Afera lažni doktorati (opet Stefanović i Mali);
  5. Afera novinarke koje kleče (Gašić);
  6. Afera Nataša Jeremić (Milenko Jovanov, potpredsednik SNS);
  7. Afera foto-safari (opet Lončar);
  8. Afera oslikani voz (Vučić);
  9. Afera kum (direktor EMS-a, Petrović);
  10. Afera brat (Andrej);
  11. Afera Jajinci (Vučić);
  12. Afera krađa izbora (Vučić).

Možda nešto od toga može i da se odbaci, može sigurno nešto i da se doda, ali jasno je da materijala ima i previše.

Drugo što takođe odmah upada u oči – reč je o pre svega praktičnim, životnim stvarima. Ne krupnim političkim pitanjima i ideološkim dilemama. Pogotovo sa neokomunističkim parolama, tipa “fabrike radnicima” i “dole strani investitori”, čemu je sklon veliki deo levice (ali i, to je pravi “srpski paradoks”, desnice) neće biti sreće ni berićeta.

Vučić je, naime, svojom širokom šarenom koalicijom praktično obuhvatio čitav srpski stranački spektar. Kod njega su i evrofili i rusofili, i nacionalisti i socijalisti. I partizanovci i zvezdaši, jednom rečju, najveći srpski opoziti.

U stvari, nisu zastupljeni jedino liberali, pa bi individualne slobode i vladavina prava, te čvrsto opredeljenje za EU i NATO, mogli da čine opštu platformu s koje bi se nastupalo, ali to nažalost nije mnogo izgledno. Zbog toga jedino što preostaje jeste “svođenje” predizborne kampanje na gorepomenuta konkretna pitanja. Ali, takvo “strateško” opredeljenje samo je nužan uslov da bi se pobedilo na izborima. Nije i dovoljan. Za pobedu je potrebno nešto mnogo važnije i teže – marketing, ma koliko nekima taj kapitalistički pojam bio oduran. Politički marketing, razume se. I to – direktni.

Drugim rečima, potrebno je da vašu ponudu predstavite kupcu, potrošaču, tj. glasaču. Da mu objasnite njene kvalitete i prednosti. “Naterati” ga, tj. privoleti, da kupi baš vaš proizvod.

A baš ovde opozicija najviše “fali”, što bi rekli Dalmatinci. Kao što sam pisao ovde o tome odmah nakon predsedničkih izbora, “samo mlako” bila je glavna karakteristika kampanje koju je u trci za predsednika Srbije vodila opozicija. Ne samo, međutim, da nije bilo dovoljno energije, nije bilo ni jasne ideje, ali ni, što je najvažnije, “spuštanja u narod” i “rada sa masama”, kako su govorili stari komunisti. Tako da rezultat nije ni mogao biti bolji od onog koji je ostvaren. Upravo to, međutim, budi nadu jer pokazuje da u biračkom telu postoji potencijal. Samo ga treba probuditi i iskoristiti.

U tom smislu, za razliku od predsedničkih izbora, jedna opoziciona lista nije imperativ. Naprotiv može se reći da bi više partija (tj. relativno koherentnih koalicija), koje bi, svaka sa svojom specifičnom kritikom vlasti – sa gore (delimično) sastavljenog “menija” – u skladu sa svojim opštim načelima delovalo “sinergetski” i uspele bi da animiraju, odnosno na izbore motivišu veći broj građana. Što je treći (i neophodan) uslov za pobedu.

Dogodine, na proleće.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jul 2017.

 

Teniseri, malinari, građevinari i, opet, novinari

Moram ovo da napišem dok još traje Vimbldon, možda će imati veći odjek. U izveštaju sa najvećeg teniskog događaja na svetu Nikola Đukić (povodom odlaganja Đokovićevog meča sa Manarinom) između ostalog piše: “Konstantno se prilikom nepredviđenih situacija više vodi računa o navijačima jer su oni ti koji plaćaju ulaznice. Ovo je samo jedna od brojnih situacija kada bi ljudi koji vode ’beli sport’ trebalo da na prvo mesto stave interese igrača.” To je suština. To je paradigma.

Koliko se ljudi u Srbiji slaže sa Đukićevim zahtevom? Devedeset odsto? Ili 99 odsto; možda i 110 odsto? A govori se da u Srbiji, i Srbijom, vlada (neo)liberalizam.

Ključna, temeljna razlika između socijalizma i kapitalizma, između državne i tržišne privrede, zatvorenog i otvorenog društva, jeste u tome. U kapitalizmu je sve podređeno potrošaču, “kupac je bog”; u socijalizmu je u centru pažnje proizvođač. Zato u kapitalizmu sistem štiti potrošače jer su oni najšira društvena kategorija, a u socijalizmu (neposredne) proizvođače. Bilo da su malinari, montažeri, građevinari. Ili – teniseri. I sasvim je onda logično da Đukić u konkretnom slučaju pokušava da u Britaniji na “teniske radnike” dosledno sprovede logiku koja vlada u Srbiji.

Evo, takoreći cela javnost se digla da podrži malinare. Broj zahteva da se udovolji njihovim zahtevima neprekidno raste. Zanimljivo je samo da niko od tih koji misle da malinarima treba dati cenu koju traže nije otišao da maline sam kupi po toj ceni.

Cela javnost se digla i da zaštiti Energoprojekt od tzv. neprijateljskog preuzimanja. A Energoprojekt je akcionarsko društvo u većinskom privatnom posedu (država je pojedinačno najveći akcionar, ali ima tek oko jedne trećine vlasništva). Dakle, niko ne može, ni prijateljski ni neprijateljski, da kupi Energoprojekt ako vlasnici ne žele da prodaju svoje deonice. Ali ne (treba da) može ni da ih spreči ako žele. Pa zašto ih oni prodaju? Zato što od tih vrednosnih papira imaju korist koliko i od stare hartije – nikakav. Jer njihov je “godišnji prinos” svega jedan odsto. Praktično – ništa. Niko, međutim, ne pita zašto onda to sjajno preduzeće, koje treba sačuvati po svaku cenu – mada nije jasno kome i za koga – svojim vlasnicima donosi tako mizernu zaradu.

Zato ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović izjavljuje kako bi “možda dobar potez bio stvaranje jedne velike građevinske kompanije koja će biti sposobna, imati sredstva, zaposlene i opremu da radi na svim gradilištima”.
Vrlo slično kao što Dragan Đilas, čovek sa takoreći suprotne strane političkog spektra, smatra da bi za srpski agrar bilo najbolje da imamo jedan veliki lep poljoprivredni kombinat u državnom vlasništvu.

Je li to neka zaraza, to širenje etatizma, ili je to opšte stanje duha koje samo povremeno izbija na površinu, ali je u stvari latentno stalno prisutno “u društvenom organizmu”, u mentalnom sklopu pojedinaca, u svesti nacije.

Na to čak upućuje i nedavna “mala svađa među prijateljima”, tj. polemika među (bar je tako izgledalo u načelu) istomišljenicima, između Tomislava Momirovića i Dušana Pavlovića. Reč je o tome, grubo rečeno, da je Momirović tvrdio da je “privatizacija jedini lek za departizaciju”, dok je Pavlović ustvrdio da privatizacija nije rešenje pošto partizacija vlada i u privatnom sektoru. Bez ulaženja u detalje, moram da kažem da mi se čini da je Momirović (više) u pravu jer je departizacija političko rešenje (za korupciju itd.) pošto zavisi od (dobre) volje stranaka na vlasti. Nasuprot tome, privatizacija je pravno, tj. institucionalno rešenje, pošto ukida državnu svojinu koja je osnov partizacije i pratećih zala, što se posle iz državnog sektora širi i na privatni.

Sa tog principa zaštite potrošača, da se vratim na početak teksta, tj. kupaca, gledalaca i čitalaca, najbolje se brani i pravo građana da konzumiraju, recimo, Kurir (šta god ko mislio o tom medijskom proizvodu). Drugim rečima, najbolje se brani i obaveza Kurira da bude izložen zakonu, ali i pravo da ne bude izložen državnom progonu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. jul 2017.

 

Fama o izdajnicima

Srbiju opterećuju dva mita. Jedan je ruski, drugi je kosovski. Oba su bila aktuelna ovih dana. Prvi povodom intervjua predsednice Vlade Ane Brnabić agenciji Blumberg, drugi je aktuelizovan samim kalendarom. U prvom slučaju se pokazalo da nikakvih “bratskih” odnosa između Rusije i Srbije nema već da je jedna, ruska, strana superiorna, a druga, srpska, inferiorna i da zapravo Srbija služi ruskim geopolitičkim, geostrateškim i sličnim interesima. O tome sam na ovom mestu pisao još pre tri godine (18.6.2014), pa to sada ne bih ponavljao.

Kosovski mit ima dva motiva, dva elementa. Jedan je žrtva, drugi je izdaja. Uzgred, mada je možda suvišno, za svaki slučaj valja napomenuti da kosovski mit nije isto što i kosovska poezija. To su dve, naravno tesno povezane, ali različite duhovne tvorevine, svaka sa svojim životom, nastankom i trajanjem i ne treba ih poistovećivati. Čak i ako se uzme da su narodne junačke pesme temelj “Vidovdana i časnog krsta”, to ne znači da zgrada na dobrim temeljima ne može biti pogrešno isprojektovana i/li sagrađena od lošeg materijala.

No, da se vratim glavnoj temi. Prvi gorepomenuti motiv kosovskog mita sastoji se u herojstvu, tj. suprotstavljanju zlu, odnosno, najpreciznije, u ideji žrtvovanja “carstva zemaljskog” za “carstvo nebesko”, trenutnih u ime viših ciljeva. Ako bismo se malo poigrali prevođenjem na savremeni jezik – ličnog zarad javnog interesa.

Doduše, čisto istoriografski gledano, to žrtvovanje je imalo formu i domet, to jest, kada je izgubljena bitka na bojnom polju, preostali plemići i plemkinje se nisu ritualno poubijali nego su nastavili da žive kao turski vazali. Zbog čega im, međutim, ni tada niko nije zamerao niti im danas zamera. I to je u redu. Mislim – i jedno i drugo; i to što su se opredelili za život i to što ih zbog toga niko ne osuđuje.

Problem nastaje kada se od jednog “trenutka” i jednog čina nacionalnog žrtvovanja čitava nacija pokušava predstaviti kao večita (uvek i svuda) “žrtvena” nacija, tj. kada se pravi – “nacija žrtva”.

Na osnovu čega se zatim “izvlači” zaključak kako su svi “drugi” (što u praksi znači pre svega naši susedi) zli, a jedino “mi” dobri, a onda u pogodnom trenutku, kada se zvezde adekvatno rasporede, zatrubi da je kucnuo čas da “osvetimo Kosovo”.

Da je takvo shvatanje, i što je važnije ponašanje, rezultat nakaradnog tumačenja i još nakaradnije (zlo)upotrebe mita, najkasnije od Miodraga Popovića postalo je više nego jasno. Što ne znači, međutim, i da je opšteprihvaćeno.

Upravo s tim je tesno povezan drugi motiv kosovskog mita – izdaja. Možda u času njegovog nastanka taj elemenat i nije bio najvažniji, ali je u savremenim interpretacijama i implementacijama mita on zadobio ključno mesto i uticaj. To je i razumljivo: pošto oni koji su (samo/deklarativno) zagovornici kosovskog mita ne podnose (niti imaju nameru da podnesu) bilo kakvu ličnu žrtvu (oni to ne podnose), ostalo im je da se pozivaju i druge prozivaju za – izdaju. I zbilja gotovo niko od tih “1389-omaša” ne odoli da “drugoj strani” prišije “epitet” izdajnika. Nekad otvoreno i direktno, nekad malo uvijeno i posredno, ali – to ne omaše.

To je paradoksalno. Ako je boja, pogibije i žrtvovanja bilo, izdaje nije bilo. To je nepobitno utvrđena činjenica. Ako je tako, zašto je potrebno da se širi “fama o izdajnicima”?

Računica je tu jasna: računa se da će onaj ko prvi vikne “izdaja” svoj interes nametnuti kao nacionalni. Iz čega će, kao rezultat, sebi obezbediti mnogobrojne druge koristi. Nažalost, kao što se lako može videti, pokazalo se da su oni koji su tako računali u svom naumu uspeli: njihova varijanta kosovskog mita je preovladala. U toj galami nacionalisti su prolazili dobro, ali je nacija prolazila slabo. Kako nekad, tako i danas.

Ideja da “samo sloga Srbina spasava” načelno je pogrešna i praktično kontraproduktivna. Ona ukida društveni dinamizam i dijalog, ograničava slobodno izražavanje različitih mišljenja, čime onemogućava demokratsko formulisanje i konstituisanje nacionalnog interesa. A nametnuti nacionalni interes je zapravo lažni nacionalni, a istinski interes pojedinih društvenih grupa.

Bilo kako bilo, na javnoj sceni dominira percepcija kosovskog mita koja Srbiju i srpski narod odvaja (ako ih već njima ne suprotstavlja) od vrednosti zapadne civilizacije. U stvari, čitav taj pogled na svet, čiji je kosovski mit samo jedan, mada noseći deo, zapravo je povezan sa onim prvim, ruskim mitom. Odnosno, rezultat je snažnog upliva ruske “socijalne filozofije” koja je presudno uticala na misaono oblikovanje Srbije. Osnovna karakteristika te “ruske ideje” jeste da naglasak stavlja na kolektiv, etnos i pravoslavlje, te da narod, državu i crkvu shvata kao jednu jedinstvenu celinu. Na čelu sa “hazjajinom”, razume se. Staljin, Putin, svejedno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. jul 2017.

 

Vučić i guske u magli

Srpska spoljna politika nakon konstituisanja novog personalnog sastava na vrhu države polako dobija svoje obrise. U stvari, teško je reći da se radi o obrisima pošto tu zapravo i nema jasno određenog predmeta, više se može govoriti o novim ulogama, tj. o novoj “glumačkoj raspodeli” u starom pozorišnom komadu. Pa je tako Ana Brnabić preuzela staru Vučićevu ulogu snažnog zagovornika Evropske unije, dok je Vučić preuzeo Nikolićevu ulogu evroskeptika, tj. nekoga ko prema Evropi zauzima oštriji kurs i čak joj ispostavlja zahteve.

Pri čemu će još Vučić svoju ulogu proširiti na približavanje Sjedinjenim Državama pošto se Evropska unija i Trampova Amerika nešto baš ne mirišu u poslednje vreme. A Dačić – pitaće možda neko. Dačić će i dalje biti Dačić, glavni sporedni lik, pri čemu će verovatno tu svoju ulogu morati da igra u alternaciji sa Tomislavom Nikolićem – ako njegova uloga “šefa kancelarije za Rusiju i Kinu” bude stvarno napisana, što nije sasvim izvesno, ali nije ni isključeno.

A ako neko pita “a gde su tu građani Srbije” – tu su i oni, samo još nisu na sceni, pa ćemo njihovu rolu i otkriti na kraju.

Pre toga, upravo u kontekstu “razgovora” o srpskoj spoljnoj politici, pažnju publike valja skrenuti na intervju predsednika Republike ruskoj agenciji Sputnjik – uzgred, samo dan nakon što je nova premijerka dala intervju američkoj agenciji Blumberg. Govoreći o priključenju Srbije Evropskoj uniji Vučić je rekao kako, eto, ni svog sina ne može da ubedi kako je i zašto je to dobro nego će on to tek shvatiti za jedno petnaestak godina. Ako je tako, a verujmo šefu države da jeste, onda to zapravo i ne čudi. Jer, ne mora se biti stručnjak za vaspitanje, opšte je poznato da deca uče na primerima, a ne na rečima. Deca, pa i mladi generalno, zapravo se ponašaju onako kako se ponašaju njihovi roditelji, odnosno stariji uopšte, a ne onako kako im ovi govore i kako ih “uče”. Dakle, i to što sve manje građana Srbije veruje u Evropsku uniju posledica je postupaka, tj. politike srpskog vrha u poslednjih 4-5, a bogami i u poslednjih 10-15 godina.

U takve signale spada i najnovija izjava predsednika Vučića koji je pre neki dan, posle sastanka sa visokom evropskom predstavnicom za spoljnu politiku Federikom Mogerini, rekao da je tražio “da tačno znamo kada možemo da postanemo član, a ne da budemo kao guske u magli”.

Nije, čini mi se, zapaženo, ali frojdovski je indikativna ta Vučićeva metafora. Naime, baš je nju pre gotovo sto godina, novembra 1918. uoči formiranja Jugoslavije, upotrebio hrvatski lider Stjepan Radić, upozoravajući Hrvate da ne “srljaju” (baš je tako rekao) u novu državu “kao guske u maglu”. Poznato je da se ulazak Hrvata u Jugoslaviju završio njihovim izlaskom, pa se postavlja pitanje neće li Vučić sada Srbima na ovaj način da pošalje tajni znak. I da im poruči da ne treba da ponavljaju grešku Hrvata, te da je bolje da u Evropsku uniju i ne ulaze ako će posle iz nje da izlaze.

Sad vam je jasno i gde su u ovom igrokazu građani Srbije. Oni su te guske u magli.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jul 2017.

 

Falsifikatori

Evropska unija je počela da se raspada kada su Hrvati ušli u nju, to niko nije primetio – moglo se čuti ovih dana. Još jedna Vulinova budalaština, sigurno ste pomislili. Ali ne, to nije budalaština, to je (nekako baš s ponosom, kao da otkriva naizmeničnu struju) izjavio profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić pre neki dan u TV emisiji “Ćirilica”.

Da je to zbilja rekao Vulinov “dvojac bez kormilara”, koga takoreći više niko ne uzima ozbiljno, taj “slučaj” i ne bi zasluživao naročitu pažnju. Ali ovako je stvar mnogo ozbiljnija. Jer ima “pečat” Beogradskog univerziteta. A time i – opasnija. Jer na tome se vaspitavaju i podučavaju generacije mladih ljudi. Hiljade – koje će posle obavljati važne poslove u privredi, društvu, državi.

Iz tog “inkubatora” onda, među ostalima, izađe i Branko Radun, koji će u istoj emisiji izjaviti da je Srbiji veću štetu nanela tranzicija nego ratovi i sankcije devedesetih, sa sve bombardovanjem na kraju. A dva profesora nesrećnog fakulteta, već pomenuti Savić i drugi, takođe nazočni, Danijel Cvjetićanin, sve će to mirno saslušati i klimati glavom. I još će, štaviše, dodavati poneki naramak na lomaču za liberalizaciju, privatizaciju i ostale tranzicione veštice.

Ako Radun i ne zna, profesori ekonomije bi morali da znaju da to što on govori nije tačno. Pa bi onda trebalo da to – zbog “milionskog TV auditorijuma”, razume se – i kažu, a ne da ćute. Ili ćute zato što ne znaju. Ne zna se šta je gore.

Ili su možda ćutali zato što ta rečenica i nije Radunova originalna zamisao nego je zapravo “replika” sličnih izjava koje često daje današnji “broj jedan” Srbije. Samo što ih Vučić koristi u obračunu s političkim protivnicima i zna da to nije istina, a Radun veruje da jeste.

Bilo kako bilo, građani Srbije su izloženi pravoj poplavi falsifikata (od nosilaca pravih diploma i doktorata) koji se liferuju s najviših mesta u državi, na Univerzitetu, u medijima. U tome oni pokazuju veliku upornost i sistematičnost. Što bi rekao Boro Stjepanović u “Ko to tamo peva” – bojim se da njima nema leka. Ipak, da ne bude da je svejedno, jer nije svejedno, mora se i ovom prilikom uzvratiti s nekoliko činjenica.

Najpre, da ilustruje kataklizmu devedesetih dovoljan je samo jedan podatak: na kraju poslednje decenije prošlog veka bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na njenom početku, tj. 1990. godine. To, međutim, nije bilo sve, a ni najgore. Tokom tih 10 godina srpske fabrike su ostale bez stručnjaka (koji su otišli u inostranstvo ili osnovali svoje firme), bez opreme (ono što je ostalo bilo je zastarelo) i, najvažnije, bez tržišta (koja su u međuvremenu zauzeli drugi).

Liberalizacija društva posle 2000. donela je oporavak. Uz sve mane tog procesa tranzicije, koje nisu bile male jer ni otpori nisu bili mali, o čemu ubistvo premijera Zorana Đinđića najbolje govori – Srbija je uspela da zabeleži visoke stope rasta. U prve četiri postpetooktobarske godine, tj. od 2001. do 2004, bruto domaći proizvod prosečno je rastao više od šest (6,3) odsto godišnje, a ako se u obzir uzme celo razdoblje do svetske ekonomske krize, dakle 2001-2008. godina, po stopi od takođe vrlo visokih 5,9 odsto. Plate su od 2001. do 2005. prosečno godišnje rasle preko 15 odsto, a javni dug (i neka to bude poslednji podatak kojim ću vas zamarati) čak je i opao (najviše zahvaljujući otpisu zapadnih poverilaca) sa 14 milijardi evra 2000. na 8,8 milijardi evra 2008. godine.

Uprkos tom napretku, međutim, ogromna šteta koja je napravljena devedesetih (oko 200 milijardi evra) nije mogla biti nadoknađena nego se, naprotiv, zbog pogoršanja ekonomskih performansi zemlje taj gubitak prenosio i na naredne godine. Sve u svemu, prema računici Stojana Stamenkovića, izgubljeni bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih četvrt veka, od 1990. do 2015. godine, iznosi 750 milijardi evra.

Kako je vreme nakon dvehiljadite, a naročito posle uklanjanja Đinđića prolazilo, u društvu dolazi do jačanja svojevrsnog procesa “restauracije”, tj. obnove “svetonazora” iz miloševićevskih vremena. U čemu i pomenuti “likovi” imaju ne baš najvažniju, ali ni tako benignu ulogu. Odgovori na izazove novog vremena i novih (ekonomskih i političkih) okolnosti sve češće su (bili) antiliberalnog, etatističkog i populističkog, karaktera. Zato Srbija nije uspevala da izađe iz krize ni onda kada je čitav svet na nju odavno zaboravio. Zato ni danas ona ne uspeva da ostvari rast ni približan ne samo svojim objektivnim mogućnostima, nego ni prosečnom u regionu ili u zemljama centralno-istočne Evrope. Ispred kojih je nekad bila daleko odmakla, a iza kojih sada daleko zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. jul 2017.

 

Digitalizacija i/li kanalizacija

U pravu je Sanda Rašković Ivić kad kaže: prvo kanalizacija, onda digitalizacija. U stvari – nije u pravu. Tačno je da mnogim gradovima Srbije nedostaje ne samo kanalizacija nego i vodovod i druga komunalna infrastruktura – o tome pre neki dan objavljena studija Fiskalnog saveta (o kojoj će ovde ubuduće sigurno biti reči) ubedljivo govori – ali te dve stvari nisu međusobno konkurentne. Princip ili-ili tu ne važi, a digitalizacija bi čak mogla da pomogne da se kanalizacija napravi brže i jeftinije.

Ipak, ne čini se da je digitalizacija najveći i najvažniji problem Srbije da bi zauzela takoreći centralno mesto u programu mandatarke za sastav nove vlade Srbije. Mada je bilo zavodljivo tokom slušanja pomisliti da se ne nalazimo u Srbiji nego u, recimo, Norveškoj ili nekoj takvoj zemlji. Pravosuđe je, primera radi, u priličnoj meri digitalizovano, ali to nije pomoglo vladavini prava. Naprotiv. Zanimljivo je, kad smo već kod toga, da je vladavina prava jedna od stvari koje Ana Brnabić nije ni pomenula u svom “inaugurativnom” premijerskom izlaganju. Kao ni Vučić – to je zanimljivo – u svom predsedničkom. Zašto je Ana izbegla ovu temu? Da se to ne bi shvatilo kao podsećanje na Savamalu i kao implicitna kritika bivšeg premijera? Nije mala Savamala. Kost u grlu predsednika.

Ali, ako već pravimo poređenja, kome se ne dopada ekspoze Ane Brnabić neka pogleda prošlogodišnji Vučićev. Čija prva tačka glasi “Ponosna i samouverena pred svetom”. Srbija, naravno. I koji je prepun svakojakih visokoparnih reči, gromopucatelnih fraza i mnogobrojnih citata poznatih istorijskih ličnosti. Anin govor je ipak bio nekako “normalniji”, primereniji jednoj uljuđenoj evropskoj zemlji (kojih je i u Evropi sve manje, ali to je već druga priča).

Još jedan detalj takođe nikako ne treba zaboraviti. Za razliku od “fidelovskog” Vučićevog, koji je trajao šest sati, Anin govor nije bio duži od sat i 15 minuta. To ipak predstavlja olakšanje.

Tačno je, doduše, da u Aninom ekspozeu nije bilo ničeg radikalno drugačijeg, nikakvog zaokreta u najavi. Ali tog zaokreta nema još otkako je Vojislav Koštunica napravio otklon od Evropske unije i zaokret ka Rusiji. Vučić čak, takav kakav je, taj put nekako, polako i s mukom, preusmerava ka Briselu (10 poglavlja – otvorenih u pregovorima sa EU – ipak nešto znači). Bez garancija da će (se) tamo i stići, ali izbor Ane Brnabić jeste jedan signal ka toj strani sveta. A ko god drugi da je na njenom mestu, ako već Vučić nije, ne bi bio manje “Vučićeva marioneta” i ne bi bilo realnije očekivati da napravi jači zaokret. Naprotiv.

Šta će, međutim, Ana Brnabić stvarno uraditi, ma koliko to malo ili mnogo bilo, tek ćemo moći da vidimo. Nešto u ekspozeu budi nadu, ali je nešto drugo gasi. Jer, jeste Ana Brnabić kao svoju i “misiju” nove vlade izričito navela “modernizaciju našeg društva”, ali nekako tu modernizaciju shvata previše tehničko-tehnološki. Kao da zaboravlja da je modernizacija pre svega “vrednosni fenomen”. Ono, pamtimo mi i ekspozee koji su kipteli od proevropskih obećanja, pa ispade ćorak. Hartija sve trpi.

Sumnji naročito nisu lišena ni dva inače možda najvrednija segmenta izlaganja buduće predsednice Vlade Srbije – obrazovanje i preduzetništvo. U stvari, moglo bi se reći da digitalizacija, obrazovanje i preduzetništvo predstavljaju “sveto trojstvo” Brnabićkinog “modernizacijskog paketa”, tj. programa nove postave u Nemanjinoj 11. Ana Brnabić je u pravu kada kaže “da su naši građani spremni za digitalno doba”; i jesu – mada ti koji jesu nisu glasači Srpske napredne stranke – više nego političari. Samo ih treba osloboditi. Nešto od tog pogleda na svet generalno najviše je nedostajalo Aninoj “programskoj filozofiji”.

Obrazovanje koje podstiče analitičnost i kreativnost, škola koja ne proizvodi “bubalice” (što se lepo videlo u testovima na maloj maturi) potrebna nam je kao hleb nasušni. Ali, nastavnički kadar, od dna do vrha prosvetne piramide, pokazao se kao najtvrđi orah u borbi protiv modernizacije (gde su ogroman animozitet pokazivali već prema samom terminu).

“Vizija ove vlade je razvoj preduzetništva zasnovanog na znanju i inovativnosti” – čista petica za ovu rečenicu. Ali, od Nenada Popovića kao ministra za inovativnost mogu se očekivati uglavnom inovacije u pronalaženju prepreka na putu ka EU, šta bi drugo.

Ana Brnabić s pravom kao problem ističe podatak da se na listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija po sofisticiranosti proizvodnog procesa nalazi na 119. mestu (od 138 zemalja). Ali je po vladavini prava još gora: po kvalitetu institucija na 120, po nezavisnosti sudstva na 123, a po zaštiti svojinskih prava na 128. mestu. A od 16 prepreka za biznis navedenih u tom izveštaju, na trećem mestu po značaju nalazi se – politička nestabilnost.

Kapital je plašljiva zverka; atmosfera državnih udara, vanrednog stanja, a napose otvorenog nasilja nad poslovnim ljudima i njihovom imovinom, nekad u pola noći, ali i u po bela dana, nije “ozračje”, što bi rekla bivša braća Hrvati, koje pogoduje “cvetanju hiljadu biznis cvetova” nego samo izdancima u staklenoj bašti vlasti. A onda nema ni investicionog poleta ni Srbije kao regionalnog lidera. Dakle – jačanje institucija, odnosno jačanje demokratije i dijaloga, umesto proglašavanja kritičara vlasti za neprijatelje države i izazivanja podela.

Ana Brnabić, međutim, kada je o tome reč, ponavlja Vučićevu tezu da nema podela jer je, navodno, na drugoj strani samo 16 odsto građana. To je naprosto, blago rečeno, falsifikovanje stvarnosti. Čak i da je Vučić dobio toliko glasova koliko (se) tvrdi – a postoje vrlo utemeljene sumnje da ih je ukrao makar nekoliko stotina – to je samo malo više od polovine izašlih na izbore. A i tu polovinu namakao je ucenama, pritiscima, pretnjama, podmićivanjem, zastrašivanjem… I Vučić to zna. I može koliko god hoće da se pravi da ne zna, svi znamo da zna jer je taj sistem on instalirao. Na kraju, najvažnije, više od dve trećine punoletnih građana Srbije nije glasalo za Vučića. Valjda i ti ljudi nešto treba da znače svakoj vlasti, pa i Ani Brnabić. U redu je da prava ima manjina, ali treba da ih ima i većina. Zar ne.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. jun 2017.

 

Đilas, eh da je Milovan, eh

Da počnem od kraja.

“Veći prihodi i bolji život građana je srž mog koncepta ekonomskog razvoja Srbije, koji ima za cilj da kroz javnu raspravu dođemo da modela privrednog rasta koji omogućava da korišćenjem sopstvenih prirodnih i ljudskih potencijala obezbedimo bolji život za građane Srbije. Kada nemate novca u porodici, imate dve mogućnosti. Prva je da štedite tako što smanjujete svoje troškove, uključujući i džeparac koji dajete deci. Drugi je da zarađujete više. Ja verujem da je jedino rešenje ovo drugo, a da je prvo samo odlaganje kraja”. Tako glasi poslednji pasus odgovora Dragana Đilasa na tekst Milojka Arsića, odnosno moj, objavljen nedavno na sajtu Peščanika.

Najpre, jedna reklo bi se “metodološka”, ali bitna napomena. “Veći prihodi i bolji život građana” nije “srž” Đilasovog koncepta. To su njegove lepe želje i dobre namere. Protiv kojih čovek ne bi imao ništa da “put u pakao nije popločan dobrim namerama”. A upravo je to srž, ako smem da upotrebim taj termin, Đilasovog koncepta. Što se vidi iz drugog dela navedenog pasusa. Upoređenje države s porodicom, naime, vrlo je nesrećno pre svega jer prirodno vodi do “pater familijasa” Vučića. Ali, i ako ga za trenutak prihvatimo, da bi bila jasnija dubina Đilasovog pogrešnog razumevanja stvari: porodica (može da) zarađuje, država ne zarađuje. Dok “glava porodice” ne uzima od drugih članova nego “spolja” unosi novac u porodičnu zajednicu, “glava države” (vlada) uzima od jednih članova i daje drugim članovima države (pri čemu ta “upotreba novca” može da bude korisna ili nekorisna za društvo, ali da u to sad ne ulazimo).

Drugo, “štednja” i “zarađivanje” se ne isključuju. Ako se troši neracionalno – na šminku, kafanu, kocku (na dug), a naša je država, uzgred, upravo tako proćerdala milijarde evra – kad skrešete te neracionalnosti imate više novca, a živite zdravije. Kada se na “državnom nivou” govori o štednji, onda se radi upravo o tome da se smanji tekuća potrošnja (koja se, treba li napominjati, u Srbiji finansirala zaduživanjem), a da se u okviru raspoloživih sredstava povećaju investicije.

Kad smo već kod investicija, iznenadio sam se što Đilas ne pravi razliku između državnih ili javnih i investicija državnih/javnih preduzeća. To su dve različite stvari, statistika, tj. budžet posebno vode samo ovo prvo. Te investicije su oko tri odsto BDP-a, odnosno oko milijardu evra. O tome kolike su investicije državnih preduzeća nema zvaničnih podataka, ali nema šanse da su onolike koliko Đilas priča (“EPS, Telekom i Grad Beograd su 2011. investirali preko milijardu evra”). Bilo bi lepo da je to Đilas bilo čime dokumentovao, ali nije, a i inače je njegov odnos prema činjenicama i brojevima prilično “liberalan”. To bi se možda još i moglo očekivati od nekog filozofa, ali od inženjera ni slučajno. Uzmimo Elektroprivredu Srbije. Prema jednoj nedavnoj analizi Fiskalnog saveta, EPS već godinama ulaže manje od 200 miliona evra, što nije dovoljno ni za tzv. amortizaciju, tj. za zamenu zastarele opreme novom (za šta bi prema računici FS trebalo bar još 150 miliona evra, tj. oko 350 miliona evra). Telekom investira još manje od EPS-a. A što se Beograda tiče, kolike god da su bile (neka kaže eksgradonačelnik) te investicije, gradska uprava ih nije “zaradila” nego je uzela kredit. To je bitno drugačije od onoga što Đilas predlaže za porodicu. Najvažnije, ako glava porodice uzme kredit, onda će ona i da ga vraća, a ako glava države ili grada uzme kredit, neće ga vraćati ona nego (Beo)građani. Tako je Srbija – održavajući u životu stotine propalih državnih preduzeća – dovedena do ivice bankrota.

Nije sporno da javne investicije treba povećati (kao što sam i napisao – za oko 300 miliona evra) i javna preduzeća treba da povećaju investicije, takođe za oko 300 miliona evra, ali “šnjur” moraju da nose privatne investicije ratom od bar milijardu evra. Uostalom, da je država ovde radila svoj posao, tj. da je obezbedila slobodu preduzetništva i vladavinu prava, investicije bi bile mnogo veće.

Najbolji primer za to jeste Đilasova “fiksacija” – poljoprivreda. Upravo su seljaci svojim ulaganjima, često ometani pogrešnom agrarnom politikom, podigli poljoprivredu Srbije na najviše grane u svojoj istoriji (prošle godine izvoz duplo veći od uvoza – 3,2 naspram 1,5 milijardi evra). Potpuno je netačna Đilasova tvrdnja da se poljoprivreda u SFR Jugoslaviji (i Srbiji) održala zahvaljujući velikim državnim kombinatima. Naprotiv, seljaci su održali poljoprivredu. Pa se neefikasnost “pekaova” i “pikova” (za mlađe čitaoce, PIK je poljoprivredno-industrijski kombinat) nije toliko videla. Inače, tamo gde su dominirali sovhozi i kolhozi, kao u Rusiji i Kini, masovno se umiralo od gladi.

PKB jeste, kao što Đilas kaže, imao veću proizvodnju od prosečne. Ali zahvaljujući tome što u Srbiji postoji veliki broj malih proizvođača koji pšenicu gaje na hektar-dva. Podatke koje sam naveo u prošlom tekstu sad ću dopuniti: PKB ostvari prosečan prinos od oko sedam tona po hektaru, Delta agrar osam, a veliki farmeri oko 11 hektara.

“Mnogi su postavili pitanje: zašto ulagati baš u poljoprivredu? Jednostavno, zato što je poljoprivredno zemljište najveće prirodno bogatstvo kojim raspolažemo i država mora da bude odgovorna za upravljanje ovim resursom”, kaže Đilas.

Da li je poljoprivredno zemljište najveće bogatstvo i za druge zemlje, recimo za Nemačku ili Holandiju (koja je, kao što znamo, zemlju bukvalno otimala od mora) ili Ameriku? Verovatno jeste, sem ako Đilas ne misli da oni manje vole svoju zemlju, kako obradivu tako i ostalu, od Srpkinja i Srba. Pa ako vole jednako kao mi, kako njima nije palo na pamet da osnivaju državne poljoprivredne kombinate. Ili je njihova država baš zato što je odgovorna shvatila da je to loše, pa je zemlju na čuvanje (tj. obradu i eksploataciju) poverila privatnicima, tj. seljacima.

Povrh toga, kako je Dragan Đilas došao do zaključka da je baš zemlja naše najveće bogatstvo? Zar to ipak nisu ljudi? I inače se tvrdi kako smo izuzetno pametan i kreativan – a i vredan kad treba, tj. ima smisla – narod. Zar nagli rast (izvoza) ICT sektora to ne potvrđuje najbolje? Ako je već tako, zar onda država ne bi trebalo, štaviše morala “da bude odgovorna i za upravljanje ovim resursom”? Dakle, da osnuje neki državni ICT kombinat, da ih tu lepo zaposli, da im pristojnu platu i sve drugo što sleduje zaposlenim u poljoprivrednim kombinatima. Zašto da samo agroindustrijski radnici imaju tu privilegiju, a da ostali moraju da su muče na prokletom tržištu. To jest, ako je državno preduzeće dobitna kombinacija u poljoprivredi, zašto ne bi bilo i u drugim privrednim delatnostima.

Jer, ako Srbija ima, a ima, odličan geografski položaj, na raskrsnici je puteva, zar to takođe nije resurs. Pa, dalje, koliko samo prirodnih lepota imamo, kulturnih i istorijskih spomenika još iz rimskih vremena, o srednjem veku da i ne govorimo; zar to takođe nije resurs neprocenjive vrednosti. Zar država nije odgovorna i za korišćenje ovih resursa? Zašto da se to prepusti nekakvim trgovčićima i ugostiteljčićima kad možemo da osnujemo novi Geneks, Srboturs ili nešto slično, veliko.

Nije ovo nikakvo karikiranje. Naprotiv. Dragana Đilasa shvatam sasvim ozbiljno i sa uvažavanjem, ali to su konsekvence njegovih ideja kada se one, ideje, uzmu ozbiljno i kada se do kraja “razradi” privredni sistem na njima zasnovan.

Na kraju, nije problem toliko Dragan Đilas – da je tako, javne polemike verovatno ne bi bi bilo – koliko činjenica da slično misli najveći deo intelektualne i političke elite u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. jun 2017.

 

Viktor/Viktorija

Dobro bi bilo da na prvim sledećim izborima pobedi Saša Janković. Ne kažem da bi bilo loše da pobedi i neko drugi iz (demokratske – da je sad ne definišemo i ne personalizujemo) opozicije, ali pretpostavimo da, sudeći po predsedničkim izborima, Janković ima najveće šanse.

Posebno mi poverenje ulivaju – to u politici nije nevažno – ljudi oko njega, mada i tu ima kukolja. Još više, naravno, neki bitni elementi programa, pre svega vladavina prava. Ima dobrih razloga da se očekuje da bi u tom slučaju Srbija bila demokratskija, slobodnija i pravednija zemlja.

Ne bih, dakle, imao nikakvih problema s tim da pobedi Pokret slobodnih građana. Ali imam problem što “moj kandidat” srlja u propast. Ili, da budem blaži, što nisam siguran da to što Janković radi vodi ka pobedi.

A pre svega ne vidi se da se njegov Pokret uspostavlja kao funkcionalna organizacija, odnosno “političko preduzeće”. Još uvek on mnogo više liči na kružok slobodnomislećih intelektualaca nego na “parni valjak koji melje”, da parafraziram stih jedne dobre navijačke pesme.

Čini mi se da Jankoviću u tom smislu medveđu uslugu čine i brojni (žestoki) kritičari “Vučićevog režima”. Previše ostrašćeni i, posebno, usmereni na kritiku nekih pojavnih manifestacija vlasti, zapostavljaju ili sasvim gube iz vida prave poluge i stvarne mehanizme osvajanja i održavanja političke moći.

Retko ko je, naime, u predlogu da Ana Brnabić bude premijer(ka) video išta pozitivno. Nemački mediji – koji dabome nisu pod kontrolom Angele Merkel i koji su umeli oštro da kritikuju Vučića – u tome su videli “rafiniran šahovski potez”. Neće, naravno, priznanje da je nešto učinjeno valjano (ne ulazeći ovde u Brnabićkine dosadašnje rezultate i profesionalne kvalitete da obavlja namenjeni joj posao) promeniti suštinu Vučićeve vladavine; naprotiv, taj dobar potez samo pokazuje koliko je on ozbiljan i, ako hoćete, opasan protivnik. Ne, pobeda protiv njega neće poput kruške pasti u krilo.

Vučićevom “profilu”, koji se gaji u opozicionoj javnosti, mnogo bi više odgovaralo da je umesto AB kao svog naslednika predložio još jednog AV, tj. Vulina. Prema revolucionarnom principu “što gore to bolje”, to bi za opoziciju bilo bolje. Nažalost, to se nije desilo.

Kao što vlast satanizuje opoziciju, tako i opozicija satanizuje vlast. Satanizacija je efektna, ali defektna, to jest – neefikasna. A i pitanje je da li iz tog cepanja Srbije na dva dela (na prvu i drugu?) ova potonja može da izađe kao pobednik.

Jer, dok je Vučić stalno u kampanji, opozicija je neprekidno u fazi sanacije i konsolidacije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jun 2017.

 

Malinari i novinari

Predsednik kaže da je ispunio sve svoje ambicije. Bio je najmlađi premijer u istoriji Srbije, sada je najmlađi predsednik Republike. Ikad. Mladost – ludost, kaže naš narod.

Ali, nešto drugo je tema ovog napisa. Takoreći marginalna, a opet – paradigmatična.

Malinari se, kao što vidimo ovih dana, kao i svakog proleća bune. Nisu zadovoljni cenom. Koja je 120 dinara za kilogram. Kažu da im je obećavano da će malina biti strateški proizvod, traže da se osnuje nacionalni savet za malinu, tj. da se umeša država, da im organizuje sastanak s hladnjačarima. “Pucaju” na najviše mesto, na predsednika, tj. Vučića.

“Svi smo spremni da se borimo za ono što nam pripada, a to je bar pristojna cena od 230 dinara za kilogram. Očekujemo podršku predsednika Vučića jer on dobro zna da su ga seljaci podržali. Došlo je vreme da on podrži nas”, rekao je na protestnom skupu u Arilju Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara Srbije.

U stvari, prošle godine se malinari nisu bunili. Tada je cena bila 240 dinara za kilogram i novine su bile pune napisa o tome kako se od maline lepo živi. Sa oko pola hektara, hvalili su se seljaci, zaradi se desetak hiljada evra. Nije ni čudo jer, kažu poznavaoci, tj. sami uzgajivači, troškovi proizvodnje jednog kilograma maline iznose “maksimum maksimuma” 80 dinara.

Lane su se, zapravo, zbog “prenaduvanih” cena bunili hladnjačari, ali njihovu priču nije imao ko da čuje. Sada oni nisku cenu pravdaju činjenicom da su hladnjače još pune prošlogodišnjeg (inače izuzetno visokog) roda i da nemaju gde s novom proizvodnjom. Tako da situacija zbilja jeste paradoksalna: ovogodišnji rod je prema nekim procenama oko 40-50 odsto manji od lanjskog, a cena je, uprkos slabijoj ponudi, niža nego prošle godine.

Kako će se ta “svakidašnja jadikovka” malinara okončati, u ovom času nije jasno, ali za suštinu ove priče nije ni bitno. Malinari su samo povod. Jer, malo-malo pa neko u Srbiji zatraži da ga država zaštiti od tržišta i tržišnih zakonitosti. Jedni traže da se zabrani uvoz, drugi da se povećaju carine, treći da država otkupi njihovu proizvodnju, četvrti (kao, recimo, već pomenuti malinari) da im se propišu veće cene (naravno, onda kada su one ispod njihovih potreba), peti da im se dodele subvencije, itd. Uglavnom, svi bi da nekako izbegnu konkurenciju. Pogotovo kad dolazi iz sveta. Tu se zaštita domaćih proizvođača, koju god robu da proizvode, od paradajza do vagona, smatra svetom dužnošću države.

Postoji, međutim, jedna branša – i ne samo ta, sigurno, ali neka ona bude primer – u kojoj to pravilo ne važi. Niti ikome pada na pamet da te proizvođače zaštiti. Radi se, verovali ili ne, o novinarstvu. To jest – medijima. Tu vlada bespoštedna konkurencija, ali niko i ne pomišlja da je ograniči, pogotovo da je zabrani. Konkurencija je naročito pojačana poslednjih godina, s novim “informaciono-komunikacionim tehnologijama”. Čitav svet vam je bukvalno na dlanu, u mobilnom telefonu. Tako da se i “profesija reporter” gotovo izgubila. Svi se danas javljaju sa lica mesta, svi informišu i svi komentarišu. I niko ne traži da država tu “uvede red”, pa da odredi ko može (a ko ne može) da se bavi proizvodnjom informacija. Niti iko predlaže da informacija bude “strateški proizvod”. Niti se, idemo dalje, od države zahteva da odredi cenu po kojoj će građani morati da kupuju. informacije Jok – vesti sa svih strana stižu vam za džabe. Ko je lud da kupuje novine?

Doduše, kao i svaka inovacija, i ICT ima i svoju tamnu stranu. Svačega ima na “tržištu informacija”. Često više bofla, tj. dezinformacija. Koje, međutim, sudeći prema tiražima i rejtinzima, imaju sasvim lepu prođu.

A “konzumiranje” pokvarenih informacija može da izazove ozbiljne posledice, teže od miša u brašnu, čak i do smrtnog ishoda. Ne samo na pojedinačnom nego i na kolektivnom planu, ne samo simbolički nego i bukvalno.
Ne “plediram”, naravno, da se umeša država i “zavede red”. Naprotiv. Već je i previše umešana, da nije – bilo bi urednije i čistije. Najgori su mediji koji su direktno ili indirektno, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom.

Ako ta pravila važe za novinare, zašto ne bi i za malinare. Čime god da se bave.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jun 2017.