Peščanik

Tekstovi i polemike objavljeni na portalu http://pescanik.net/

Bajac, Bajac

U jednoj stvari je Vladislav Bajac u pravu: ne razumem fikciju u kojoj Aleksandar Leka Ranković spasava Jugoslaviju. Ali ne zato što je to neka originalna, Bajčeva fikcija, nego zato što je to izmišljotina u koju veruje većina Srba, pa je postala stereotip koji se širi ne samo putem tzv. umetnosti,nego i (kvazi)nauke, o mas-medijima da i ne govorimo.

Ali, počnimo priču iz početka. Povod za ovaj tekst je intervju koji je Bajac dao Novom magazinu (br. 312, 20. aprila 2017). Odgovarajući na pitanje Anđelke Cvijić: “U romanu pažnju posvećujete Koči Popoviću i Aleksandru Rankoviću. Vaš junak tvrdi da se Rankovićevom smenom krenulo u jačanje nekih republika, što je dovelo do ratova 1990-ih?”, naš pisac kaže:

“Da vas ispravim: pažnju posvećujem samo Koči Popoviću. Ranković se pominje skoro pa simbolično, i to upravo kao nešto drugo, skoro suprotno, od ovog prvog. Zatim, ništa ni moj junak Ja (pa ni ja) u vezi s njim ne tvrdi. Pa ni ovo iz vašeg pitanja. Uopšte uzev, knjiga nije zasnovana na tvrdnjama, naprotiv, već na slikama, na iznošenju podataka (bili oni tačni ili ne) i, da podsetim – na zakonitostima književnog dela i umetnosti. Čitati Hroniku sumnje isključivo i pre svega kao faktografsku knjigu, politički pamflet, feljton ili samo kao novinarski žanr ne samo da je pogrešno već je i štetno. I po knjigu i po čitaoca. (Ja čak na to upozoravam pre početka romana, na samom početku knjige.) Moram priznati da sam takvo crno-belo učitavanje video zasad samo u jednom tekstu o knjizi objavljenom u Peščaniku pre koji mesec i silno se iznenadio autorovim amaterskim shvatanjem fikcije (koliko god u njoj podataka bilo). U njemu se raspravlja (!) sa fiktivnim književnim likom iz knjige i tuđim podacima koje narator u njoj citira! I još se piscu imputira nešto što nije ni rečeno. Ali, ne bih ulazio u kvazipolitičku polemiku s promašenom temom i totalnim nerazumevanjem knjige i njene poruke kao celine. Jer, književno delo u obliku knjige nisu njeni delovi; knjiga je knjiga samo onda kad je cela. Tako se i čita. Zato se štampa i fizički stavlja među korice.”

Autor “inkriminisanog” teksta sam ja, a Novi magazin je, ako neko slučajno ne zna, nedeljnik u kojem radim. Zato sam najpre pomislio da bi ovaj “utuk na utuk” trebalo objaviti u mom matičnom listu. Ali posle sam zaključio da je ipak bolje da to bude na Peščaniku: s jedne strane, jer je tu sve i počelo, a sa druge, kao na “neutralnom terenu”, da ne bude posle – krive sudije. I, kao što se vidi, kao i prošlog puta obilato citiram Bajca, tako da čitalac može i sam da prosuđuje, za razliku od Bajca koji obilato koristi samo diskvalifikacije. Kao što je ona o nekakvom navodnom “imputiranju”. No, stil je čovek, što rekao Bifon.
Uostalom, malo dalje u istom razgovoru Bajac tvrdi: “Često je umetnost otvarala nove prostore za novo promišljanje istorijskih ličnosti i događaja. Ona uostalom tome i služi, da relativizuje, analizira i stvara novu sintezu”.
Ako umetničko delo može da analizira, zašto i ono samo ne bi smelo da bude analizirano. Svako ko je u gimnaziji učio teoriju književnosti zna da je Bajčev pokušaj cenzure kritičkog razmatranja pojedinih elemenata književnog dela, da izvinete na izrazu, obična glupost.

Tekst “Leka i Koča“, da pređem na glavnu stvar, posvećen nekim aspektima Bajčevog romana, objavljen je u stvari pre više od tri meseca, te je pisac, ako ga je već bilo sramota da se odmah javi, imao dovoljno vremena da smisli neki suvisliji odgovor od ovog koji smo videli. Mada, razumem njegovu “vučićevsku”, prepunu nekog potuljenog jeda, reakciju. Za takvog profesionalca verovatno je poseban blam kada ga amater uhvati “s prstima u pekmezu”. Pa kud će, šta će, poviče: fikcija, fikcija.
Kao da sam ja nešto drugo i rekao. Jer, to što je Bajac napisao o Leki (ne baš tako uzgred, kao što sad želi da ostavi utisak) i jeste fikcija, i to vrlo masna fikcija, koju on pokušava da proturi kao realnost. To je fikcija poput, recimo, one po kojoj bi Staljin, samo da je poživeo, spasao Sovjetski Savez. Problem je, da skratim, u tome što Bajac Leku ni u mašti ne vidi kao nešto “skoro suprotno” Koči, kao što sada tvrdi, već ih predstavlja kao dva “simbola”, dve opcije od kojih je svaka (skoro pa podjednako) bila spasonosna po Jugoslaviju.

Ređanje slika i (svojih ili tuđih, svejedno) podataka, samo po sebi ne stvara nikakvu fikciju. Više liči na papazjaniju. Kada bez ikakve ograde i obrade objavite netačne podatke – kao što to čini Bajac govoreći o uzrocima raspada Jugoslavije, ponavljajući zapravo samo u domaćoj javnosti dominantno mišljenje, o čemu takođe pišem u prvom tekstu – time što ste ih ukoričili oni ne dobijaju nikakvu “dodatnu vrednost” nego ostaju samo ono što su i bili – laž. U romanima 19. i 20. stoleća, pisaca kao što su Balzak, Džejn Ostin ili Nagib Mahfuz, podaci su takvi da ih danas koriste i naučnici.
Umetnost nije baš tako neozbiljna i neobavezujuća, kakvom Bajac pokušava da je prikaže.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. april 2017.

 

Vučić i naša inteligencija

Nedavno je na promociji jedne knjige neko rekao nešto u smislu “da smo drugačiji, mi ne bismo bili humanisti nego – ekonomisti”. Tako sam, priznajem, prvi put čuo za tu novu profesiju – humanista. Mislio sam, valjda naivno, da humanista može biti svako: i seljak, i radnik, i umetnik; tj. i pekar, i lekar, i apotekar, da parafraziram Boru Đorđevića. Ali i da, takođe, svako od navedenih može i ne biti čovekoljubac, tj. može da bude čovekomrzac, mizantrop. Iliti, kao što vidimo – ekonomista. Mada, sa druge strane, ako već postoje profesionalni patrioti, što ne bi postojali i profesionalni humanisti.

Moje iznenađenje je, međutim, bilo sasvim neosnovano. U srpskoj intelektualnoj, posebno kulturnoj eliti, centralna ekonomska kategorija, tržište, doživljava se kao nešto negativno, nehumano. Kad joj pomenete slobodnu konkurenciju ona prezrivo odmahne rukom, na profit se naježi.

Sa druge strane, kada govore o ulozi države u kulturi intelektualci, posebno tzv. humanistička inteligencija, uvek traže više države. Nikada manje. To važi kako za levicu tako i za desnicu. Možda bi oni pare rasporedili malo drugačije, ali u principu, ako bi ih bilo dovoljno ne bi oni jedni drugima smetali i lako bi se dogovorili o kohabitaciji.

Kada je pre izvesnog vremena Vučić nešto naružio (srpski) narod, kompletna je elita skočila na njega. Kako ga nije sramota, ne valja mu narod, itd. Kada, međutim, ta elita sama svoju sudbinu (ne čak ni sudbinu, to je preterano, nego samo materijalni status iako ona do tih profanih stvari nešto i ne drži, bar tako priča, zar ne) treba da prepusti u ruke tog istog naroda – e, onda to ide malo teže. Odnosno, ne ide nikako. To joj ne pada ni na kraj pameti. Tada traži pomoć od Vučića.

Doduše, ne kažu oni to tako nego kažu da kultura ne sme da se prepusti (ne narodu, naravno, već) “zakonima tržišta”. Kao da tržište, pijaca narodski rečeno, uopšte može da postoji bez naroda. A pare ne traže od Vučića nego od “države” iako inače neprekidno tvrde da je Vučić država, a država Vučić; toliko je, naime, svu vlast skoncentrisao u svojim rukama. To je naravno fakat, ali gle: dok im se Vučić gadi, njegove pare im se ne gade.

Čini mi se, možda grešim, da kulturna elita ne vidi da tako seče granu na kojoj sedi, tačnije na kojoj bi mogla da sedi – i to sasvim udobno jer bi to bila jedna vrlo debela grana – kada bi joj ona dozvolila da izraste, odnosno kada je ne bi sasecala u korenu.
Svojim otporom prema tržištu kulturni radnici zapravo pomažu državi u njenoj borbi protiv svog najvećeg neprijatelja. Ne, to nisu slobodnomisleći intelektualci nego slobodnodelajući preduzetnici.

Politička elita mnogo više zazire od privrednih nego od kulturnih sloboda. Uzmimo, na primer, socijalističku Jugoslaviju; sloboda koju je uživala kulturna elita bila je mnogo veća od one koju je imala privredna elita. Kulturni život, uz sve ograde, bio je neuporedivo slobodniji od privrednog.

Tako je i danas. Može da se kaže šta se hoće, prikazuje se svašta. Sankcije su retke i minimalne. A ako se i desi da vas vlast zakači, to vam samo podiže ugled u društvu.
Sa druge strane, preduzetnici su ograničeni mnogim preprekama, formalnim i neformalnim. O ovim drugim govori se upola glasa, ali je njihova suština da se mnogi poslovi daju i/ili uzimaju na osnovu partijske pripadnosti. A ako se nešto zamerite partiji na vlasti, odmah vam stiže finansijska policija.

Još je pogubnija, iako možda na prvi pogled ne izgleda tako, ova druga grupa prepreka. A ona se jednom rečju može nazvati – harač. Raznim dažbinama država od privrede uzme gotovo polovinu svega onoga što ona stvori. Ako vas zanima koliko je to u parama – blizu 15 milijardi evra. Zar to nije dranje?
Od tog silnog pritiska, s jedne strane političkog, a sa druge finansijskog, privreda prosto ne može da diše.

A sad zamislite da su privrednici oslobođeni tih stega. I zamislite da samo jedna desetina sume koju im država oduzme ostane na računima preduzeća, odnosno u džepovima građana. Tada bi oni prvi imali mnogo više para za sponzorstva i druge oblike pokroviteljstva svakojakih (pa i najviših umetničkih, čak i subverzivnih, ako hoćete) kulturnih događaja, a oni drugi mnogo više para za kupovinu knjiga, slika, karata za pozorišta, bioskope, koncerte… Zar ne bi tako bilo? Osim ako i vi o svom narodu ne mislite ono što je rekao Vučić.

Čini se da naša inteligencija potcenjuje našu inteligenciju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. april 2017.

 

Uskršnji omnibus

Na prvi pogled se čini da između tri kratke pretpraznične priče koje slede nema nikakve veze. A onda izgleda kao da ipak ima.

PROTESTI: Ovih dana na demokratskim protestima gledamo lepo lice Srbije. Ali, kao što znamo, lepota je prolazna. I ako se ne obogaćuje unutrašnjim sadržajima – vremenom iščili.
Uviđaju to, čini se, i učesnici demonstracija, kao i oni koji ih sa strane sa više ili manje simpatija prate. Pitanje je, naravno, šta i kako dalje. Čini se da oko toga među demonstrantima – koji, kao što je poznato, i inače predstavljaju vrlo šareno društvo – nema saglasnosti i da su im ovi praznici dobro došli da pokušaju da se konsoliduju i preispitaju.
No, kako god bilo, ne sme se smetnuti sa uma da ovi protesti pripadaju onima koji protestuju, da oni treba da daju odgovore na sve dileme i izazove. Protest je njihov, pa ako hoće mogu i da ga upropaste. Čak i u tom slučaju, i da od protesta ništa ne bude, sam čin pobune zaslužuje poštovanje. Nezadovoljstvo je opravdano i dobro je da je iskazano (i) na ovaj način.
To, međutim, ne bi smelo da bude smetnja pitanju kako da nezadovoljstvo bude pretočeno u akciju koja će dati i “dodatnu vrednost”. To jest, zar ne bi bilo šteta, i sa “grupnog interesa” demonstranata i sa “opštedruštvenog interesa”, da se ta energija tek tako, “larpurlartistički” potroši. Otud ima smisla razgovor o dosadašnjem stepenu i načinu artikulacije protesta, tj. o iznetim zahtevima. Koji, s jedne strane, predstavljaju pravi “juriš na nebo”, kao što je recimo onaj o smeni kompletne političke elite, a sa druge strane su čak pomalo i trivijalni, kao kad od Bujoševića pokušavaju da naprave Mitevića. Ili Milanovića.
U tom kontekstu, posebno se čini neproduktivnom paralela koja se (manje ili više spontano) uspostavlja sa 68. godinom. Jer, kako kaže Branko Milanović, studentske demonstracije u junu/lipnju 1968. bile su uperene protiv liberalnih ekonomskih reformi, odnosno tražile su još više “pravog socijalizma”, te su u tom smislu “bile pogrešne”. Zato, ako hoće da budu drugačiji, studenti danas treba da zahtevaju – još više slobode. Tačnije – oslobađanje institucija. Od državne samovolje, od partijske dominacije, od vlasti jednog čoveka. S punom svešću da to ne može preko noći. Jer, kao što je moguće Hercegovačku preko noći srušiti, ali je nije moguće preko noći izgraditi, tako je, i još više, sa institucijama. Kineska poslovica kaže da i najduži put počinje prvim korakom. Da bi na tom dugom putu “aprilska gibanja” (Panović) predstavljala prvi korak, mora da bude jasno šta je njihov konačni cilj.

POZORIŠTE: Dan uoči početka ovih Uskršnjih praznika, dakle u (“veliki”) četvrtak otišao sam u jedno pozorište – nije važno koje, svuda je bilo isto – da kupim karte za neku od narednih predstava. Stigao sam kasno, blagajna ne radi, ali vidim tu neke ljude i pitam radi li pozorište sutra. Ne radi gospodine, kaže mi jedan malo stariji, isto tako kao ja, gospodin. Zašto, pitam iskreno začuđen. Pa sutra je veliki hrišćanski praznik, kaže mi gospodin preko puta, onako prekorno. Znam, ali to bi trebalo da bude razlog više da pozorište radi, a ne obrnuto. Kažem – i odem.
Sutra odem na pijacu. Radi. Onda pomislim: zar su seljaci manje hrišćani od glumaca i ostalih pozorišnih radnika. Uostalom, rade i radnici. Pa zašto ne bi radili i glumci? Jesu li glumci slobodni umetnici ili državni činovnici?

PROCEDURE: Stare novine više ne skupljamo zbog komplikovane procedure otkupa. To obaveštenje, odštampano velikim slovima, stoji u ulazu jedne zgrade u Novom Beogradu.
Kućna uprava je htela da prodajom starog papira, koji novobeogradski soliteri proizvode na stotine kilograma, em pripomogne očuvanju životne sredine, em zaradi neki dinar, em to investira u održavanje zgrade, dakle u kvalitetniji život njenih stanara. Sve je to, kao što piše crno na belo, upropastila i onemogućila “komplikovana procedura”.
Ako je procedura komplikovana za tako trivijalnu stvar kao što je otkup starog papira, kako li tek zapetljana mora biti za ozbiljnije privredne aktivnosti.
Primer je paradigmatičan. Neki ljudi, u nekoj zgradi, hteli su da preuzmu odgovornost, prihvatili se neplaćene i nezahvalne funkcije vođenja skupštine stanara, krenuli da rade ne bi li ostvarili neke svoje obične, male ljudske ciljeve, ali ih je država svojom besmislenom regulativom u tome sprečila. Zar je onda čudo što je teško naći nekoga ko će se baviti tim sizifovskim poslom? Pitanje je retoričko, naravno.
E, ali pošto svojom regulativom postigne taj cilj, tj. oduzme ljudima slobodu da se bave određenim delatnostima, onda se država pojavljuje kao spasilac. Kako? Pa tako što će propisati, kao što je uostalom već propisala, da ako stanari ne izaberu kućepazitelja, onda tu stvar ona preuzima na sebe. Tako što će dotičnog hauzmajstora postavljati ona. I tako, mic po mic, nešto što su ljudi godinama, decenijama čak, rešavali i radili sami, spontano, bude istrgnuto iz njihovih ruku i pretvoreno u – državni posao.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. april 2017.

 

Spomenik žrtvama SANU agresije

Ovo je inicijativa da se podigne spomenik žrtvama agresije SANU. Preciznije, Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti.

Taj opskurni dokument, produkt teške zatucanosti “naših najumnijih glava” – čast i slava malobrojnima, Radomiru Lukiću, Simi Ćirkoviću i Vasi Čubriloviću, koji su mu se oduprli – izvršio je pravu zločinačku agresiju na Srbiju i srpski narod, ne samo u “matici” nego i izvan nje, napravio od njega ono što nikada nije bio, gurnuo ga u sukob sa susedima i celim svetom, ali pre svega sa samim sobom, nanevši mu štetu, ljudsku i materijalnu, od koje se još nije oporavio i zadugo neće. Desetine hiljada poginulih i ranjenih, stotine hiljada srušenih kuća; srpski narod je izgubio teritorije na kojima je vekovima živeo, Srbiju su napustile stotine hiljada mladih i obrazovanih ljudi; izgubljeno društveno bogatstvo ekonomisti procenjuju na oko 750 milijardi evra… Jednom rečju, nacionalna katastrofa i državna kataklizma. Zlo učinjeno drugim narodima ovde nije uračunato.

Šteta, dakle, prouzrokovana tom ideologijom višestruko je veća od one koja je nastala u ratu sa NATO 1999. godine.

Inicijalna kapisla za ovu inicijativu, ne može se i ne treba kriti, bila je inicijativa ruskog Sputnjika da se “podigne spomenik žrtvama NATO agresije”. Koju je već, kako obaveštavaju novine, potpisala silesija poznatih domaćih intelektualca, nema potrebe da ih ovde dodatno reklamiramo, njihova imena su vam dobro poznata i da vam ih ne kažemo.

Kako će “peticija”, koju upravo čitate, proći u javnosti teško je prognozirati. Šanse joj, s obzirom na atmosferu u društvu, nisu velike. Ipak, siguran sam da će je u sebi potpisati hiljade običnih ljudi. Nije verovatno da će među potpisnicima biti toliko poznatih javnih ličnosti kao među onima koji su potpisali onu putinovsku. No, to je i razumljivo pošto su mnogi od njih poznati i kao direktni ili indirektni kreatori Memoranduma, odnosno kao njegovi realizatori devedesetih ili nastavljači dvehiljaditih. Svako prema mogućnostima. U stvari, samo jedno kratko vreme, koliko je trajala Đinđićeva vladavina, ta je memorandumska politika bila prekinuta, ali je onda, pošto je on mučki ubijen – što su, treba li podsećati, i državni i crkveni vrh propratili sa jedva skrivenim odobravanjem – polako rehabilitovana, postepeno sve više dobijajući na snazi, da bi danas dobila, na površini možda ne toliko vidljiv, ali u suštini i u dubini najširi politički tok.

Otud je samo na nivou kurioziteta zanimljivo kako su se opet na istoj strani našli i dupli predsednik Vučić i oni koji podržavaju proteste protiv diktature tog istog Vučića. Jer, nije to ništa novo. Tako je bilo i pre četvrt veka. Svi su oni krajem osamdesetih prvo podržavali Miloševića – kao što je i on podržao njih, tj. Memorandum – a kada su ga iskoristili i kada su videli da im postaje teret, onda su ga odbacili. Oko Vučića bi se još manje mislili jer im on sada zbog svoje makar formalne (a oni se boje možda i stvarne) evropske orijentacije još više smeta, ali to je već druga tema.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. april 2017.

 

Između izbora

Kada će doći dan da građani Srbije biraju između programa, a ne između ličnosti. Jer, i na upravo završenim predsedničkim izborima više se biralo između ličnosti nego između programa. Ne samo zato što je na tome naročito opozicija insistirala, nego i zato što su programi bili manje-više isti. To jest, kako je to primetio Aleksej Kišjuhas, nacionalistički, odnosno desničarski. Izdvajao se jedino Nenad Čanak svojim beskompromisnim zalaganjem za NATO i EU (što je odmah protumačeno kao implicitna podrška Vučiću) i, kakvog li paradoksa, sam Vučić, koji se zalagao za EU, ali ne i NATO.

Dakle – ne znam kako da to saopštim nežno – u istu grupu spadaju i sva tri kandidata “građanske opozicije”. Nijedan od njih, naime, ni Janković, ni Radulović, ni Jeremić nisu se izričito i odlučno izjasnili za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Svaki je tu nešto mrsio i mutio, tako da bi im i Koštunica pozavideo. I, uzgred, nema sumnje da je pravi pobednik ovih izbora bio on, a istinski gubitnik Srbija jer Koštunica je Srbiju i postavio na tračnice koje vode ka Rusiji.

Zašto je srpskoj intelektualnoj eliti tako teško da se opredeli za Evropsku uniju? (Isto manje-više, važi i za NATO, ali da sad tu temu ostavimo po strani.) Dakle, da u alternativi Evropska unija ili Rusija izabere prvo. Jer – treće nema. Verovati da Srbija može sama da izgradi društvo zasnovano na tržišnoj privredi i pravnoj državi isto je što i verovati da je Leskovac stvarno Mančester. Paradoksalno, ovde su najveći antititoisti, najveći pobornici njegove politike nesvrstanosti. To je pre pola veka, u onoj i onakvoj državi, možda i imalo smisla, ali danas je to u suštini maska iza koje se krije lice Evroazijske unije.

Samo, neka niko ne kaže da on bira Srbiju. Jer, to nije ni pitanje ni dilema. Što su najbolje pokazali, recimo, Slovenci koji su, birajući Uniju, to radili upravo zato da bi izabrali, tj. imali, Sloveniju. Jože Mencinger, koji je u Srbiji danas najomiljeniji ekonomista s prostora bivše Jugoslavije, upravo zato što je veliki protivnik EU, dok je bio na vlasti, tj. potpredsednik slovenačke vlade, bio je ne samo najveći zagovornik nego i glavni realizator projekta “Evropa zdaj”.

Ako neko misli da ovde “narod” nije za Evropsku uniju pa takvo svoje opredeljenje ne sme javno da prizna, onda se ljuto vara. Evropskom unijom više nije moguće uplašiti čak ni Vučićeve birače. Možda dobar deo njih (zaista) misli (kao što se često spekuliše) da je to neka njegova “šabačka čivija” i “valjevska podvala” – što samo u pogodnom času i Srbiji i Evropskoj (daleko joj lepa kuća) uniji treba da bude obelodanjeno – ali neće se ta masa mnogo buniti ni ako se ispostavi da je Vučić mislio ozbiljno.

Sa druge strane, zbilja je simptomatično da je tako veliki broj ljudi u nedelju 2. aprila odlučio da nema zašto da izađe na birališta. I da im opredeljivanje između “moralnih likova i dela” kandidata nije delovalo posebno izazovno. Možda je, čisto formalno gledano, s obzirom na manje-više “reprezentativnu” ulogu predsednika, imalo rezona isticati lične osobine kandidata. To je, naravno, bila zabluda, što se odmah znalo, a kasnije i ispostavilo, ali srećom, na parlamentarnim izborima – za beogradsku skupštinu svakako, a za republičku verovatno – tu grešku nije moguće ponoviti. Tu će partije – koliko god bile liderske – i njihovi izborni programi po prirodi stvari imati mnogo veću, odlučujuću težinu. Što budu prozračniji, biće teži.

Opoziciji je u tom pogledu lakše jer njen program može u većoj meri da bude negativan, tj. zasnovan na kritici loših poteza vlasti. A tu materijala, dabome, ne može da zafali, naprotiv.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. april 2017.

 

Nejednakost i budućnost

Otkud tolika opsednutost nejednakošću ako ona poslednjih dvadesetak godina opada. O nejednakosti se govori mnogo više nego o nerazvijenosti: o nedostatku socijalne pravde više nego o pomanjkanju slobode.

Razlike u prihodima (životnom standardu, bolje reći) između stanovnika naše planete rasle su, prema knjizi Branka Milanovića “Globalna nejednakost”, od industrijske revolucije, praktično tokom čitavog 19. i 20. veka, da bi počele da opadaju tek negde sredinom devedesetih godina. Pre tri decenije, tačnije 1988, globalna nejednakost je iznosila 72 đinija, 2008. je bila 70,5 đinija, a 2011. godine 67. (đini je, da podsetimo, osnovna mera, tj. jedinica mere nejednakosti. Izražava se kao đini koeficijent i tada se nejednakost kreće u rasponu od nula do maksimalno jedan. Na drugi način nejednakost se izražava đini poenima od nula do 100, što ćemo i mi ovde koristiti zbog veće ilustrativnosti. Nula znači da svi imaju isto, a 100 da sve ima jedan čovek.)

Pad nejednakosti u svetu rezultat je prvenstveno snažnog privrednog uspona Kine i rasta prihoda kineske srednje glase. Srednji dohodak (ne u apsolutnom iznosu nego po paritetu kupovne moći) u urbanoj Kini sada je veći od srednjih dohodaka Rumunije, Letonije ili Litvanije.

Naglašavanje da je reč o “urbanoj Kini” ukazuje na rascep koji postoji unutar ove zemlje jer su gradske sredine nekoliko puta razvijenije od seoskih. Uopšte, brzi uspon Kine praćen je možda još bržim porastom nejednakosti u njoj. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je otprilike Kina odlučila da krene putem liberalizacije, nejednakost je bila 25 đinija, danas je dvostruko veća – oko 50 đinija. To je tačno onoliko kolika je nejednakost u Americi bila 1929. godine, ali i za oko pet đinija više od nejednakosti u SAD danas. Naime, nakon “velike depresije” nejednakost je u Americi pola veka opadala, do oko 35 đinija 1979, da bi posle toga počela da raste do današnjih 45 đinija.

U stvari, ulazak Kine na svetsku scenu bio je “okidač” promena koje su tumbe okrenule čitav svet. Zajednički imenitelj tih promena jeste – globalizacija. U kombinaciji sa informaciono-komunikacionim tehnologijama, uključivanje tri milijarde ljudi (bivših socijalističkih zemalja, Latinske Amerike, Azije) u “međunarodnu podelu rada” izazvalo je tektonske poremećaje. Iz tog “sudara svetova” neke zemlje su izašle kao pobednici, druge kao gubitnici. U prve, prema Milanoviću, spadaju: Kina, Indija, Tajland, Indonezija, Vijetnam; u druge – bogate zemlje OECD-a ili, kako ih Milanović zove, WENAO (zapadna Evropa, severna Amerika, Okeanija).

Kao posledica takvog razvoja stvari došlo je do erozije “države blagostanja”, odnosno, sa druge strane, do (nevelikog, ali ipak) porasta nejednakosti: u Holandiji sa 28 na 32 đinija, Nemačkoj sa 27 na 33, Italiji sa 30 na 35, Španiji sa 30 na 37 đinija. Uzgred, s nejednakošću od 26 đinija Srbija spada u prilično egalitarne zemlje.

Mada je, kao što se vidi, nejednakost u razvijenim zemljama još uvek znatno niža nego u Kini, dok se u njoj tom temom praktično niko (bar javno) ne bavi, na Zapadu je ona već godinama “top tema”. Branko Milanović je nesumnjivo jedan od njenih najprilježnijih proučavalaca. A “Globalna nejednakost” na neki način predstavlja esenciju njegovog višedecenijskog rada.

Milanovićeva knjiga, iako pisana prilično popularno, ali i, za razliku od Piketijevog “Kapitala u 21. veku”, pregnantno i fokusirano, ima ozbiljne stručne i naučne ambicije. Autor zapravo tvrdi da sva tri najpoznatija istraživača nejednakosti (Jan Tinbergen, Sajmon Kuznjec i Toma Piketi) pre svega “imaju problem objašnjavanja činjeničnog stanja u modernom svetu”. Prva dvojica (koja inače zastupaju tezu da će nejednakost s tehnološkim, odnosno ekonomskim razvojem opadati) ne mogu da objasne porast nejednakosti nakon osamdesetih godina 20. veka, dok Piketijeva teorija (da nejednakost u kapitalizmu mora stalno da raste) važi za 20. vek, ali je u suprotnosti sa podacima za 18. i 19. vek.

Milanovićev teorijski doprinos sastoji se pre svega u tome što je čuvenu “Kuznjecovu krivu”, koja naopako okrenutim latiničnim slovom “U” prikazuje kretanje nejednakosti (koja, dakle, prvo raste, da bi onda počela da opada) transformisao u “Kuznjecove talase” ili cikluse. To znači da nakon razdoblja opadanja, nejednakost ponovo počinje da raste. Razvijene zemlje zapada (Evropa, SAD) nalaze se na početku drugog Kuznjecovog talasa. To jest, posle rasta nejednakosti tokom 19. i njenog pada tokom 20. veka, ona sada ponovo počinje da raste. Kina se, međutim, nalazi na vrhu prvog talasa, dakle kada je nejednakost dostigla maksimum i očekuje se da počne da pada. Svet se pak nalazi negde između (dalekog) istoka, i (razvijenog) zapada: tj. u drugoj fazi (opadajuće nejednakosti) prvog talasa. Da li će Milanovićeva revizija Kuznjecove teorije biti priznata i prihvaćena u naučnom svetu, ostaje tek da se vidi; ali ako bude, to će svakako predstavljati veliki uspeh za srpskog naučnika. Zanimljivo je, takođe, da Milanović ne podržava Piketijevu ideju o povećanom oporezivanju bogatih kao rešenju problema nejednakosti, odnosno ne smatra da bi to samo po sebi rešilo problem. Milanović zapravo insistira na povećanom državnom ulaganju u obrazovanje – jer podaci pokazuju da najveći imovinski jaz postoji između obrazovanih i neobrazovanih – da bi ono na taj način postalo dostupnije svim slojevima stanovništva.

Iz knjige Branka Milanovića (čije poslednje poglavlje nosi podnaslov: “Deset kratkih refleksija o budućnosti nejednakosti i globalizacije”) može se, kao ključan, izvući jedan zaključak: pred svetom se nalaze dva izazova ili dva zadatka. Prvi je razvoj Afrike, a drugi liberalizacija Kine. Naime, 1970. godine Afrika je čak imala veći BDP po stanovniku (2.900 dolara) od Azije (2.200 USD), ali je od tada u Aziji BDP/pc povećan pet puta, a u Africi svega dva puta.

Kina izdaleka izgleda monolitno, ali nije. Milanović navodi podatak da je 2013. u Kini bilo 500.000 štrajkova. I ističe da će “najveća opasnost s kojom će se Kina suočiti u dolazećim decenijama biti mogućnost formalnog ili neformalnog raspada zemlje”.

U stvari, ima i treći izazov: da li će rast nejednakosti u bogatom svetu dovesti do (vladavine) populizma i plutokratije, tj. uskog sloja najbogatijih, kao pojava (za sada više u obliku tendencija) suprotnih demokratiji i globalizaciji. To je pitanje koje je povezano sa već čuvenim podatkom da jedan procenat najbogatijih stanovnika Zemlje (70 miliona) poseduje gotovo polovinu (46 odsto) ukupnog svetskog bogatstva. Milanović, međutim, posebno ističe još užu grupu ljudi, onu sa Forbsove liste milijardera. Njih je 2013. godine (koju Milanović uzima) bilo tačno 1.426, a posedovali su 5,4 hiljade milijardi dolara ili oko dva odsto ukupnog svetskog bogatstva (241.000 milijardi dolara, prema Credit Suisse).

Ova tri izazova možda najbolje pokazuju koliko je svet danas, mada više nego ikada u svojoj istoriji povezan i globalizovan, različit. Što je važnije, pokazuju koliko još vode ima da protekne i Dunavom i Savom dok Azija i Afrika dođu dotle da im evropski i američki problemi padnu na pamet. To jest, da tek kad reše svoje elementarne probleme, na red dolazi rvanje s nejednakošću na, kako u uvodu knjige kaže Brankovo Milanović, “dugom putu do globalnog sistema upravljanja, do sveta koji će postati jedno”. (Kurziv Milanovićev.)

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. april 2017.

 

Samo mlako

Izbori su gotovi, živeli izbori.

Od ovog časa opozicija treba da počne da se priprema za beogradske, koji će biti tačno za godinu dana. A prva tačka u tim pripremama treba da bude analiza upravo završenih predsedničkih izbora. Tačnije, odgovor na pitanje zašto opozicija nije uspela da probudi svoje glasače. Zašto je polovina njih ostala kod kuće? Kada su nedavno u Holandiji održani izbori na kojima se kao glavni favorit pojavio (profašistički) desničarski kandidat, na izbore je izašlo četiri petine (sasvim precizno – 82 odsto) građana i on nije prošao. Da je u Srbiji izašlo dve trećine birača Vučić sigurno ne bi pobedio već u prvom krugu, a posle ko zna šta bi bilo. Ali opozicija, to jest onaj njen građanski deo (jer je tih 10 predsedničkih kandidata bilo šarenije od 17 članica DOS-a), nije uspela da podigne napetost i građane ubedi u značaj izbora.

Jasno je, naravno, bilo da izbori neće biti fer i pošteni. I naravno da Vučićeva pobeda nije “čista kao suza”, kao što on tvrdi, iako to (verovatno) jeste u čisto numeričkom smislu, tj. po broju dobijenih glasova. Ali, predsednička trka, s obzirom na resurse kojima su kandidati raspolagali, ličila je na borbu Davida i Golijata. Uprkos ogromnoj nadmoći, međutim, koju su mu davala sva istraživanja javnog mnjenja, Vučić ništa nije prepuštao slučaju; bio je beskrupulozan i nemilosrdan. I, što je posebno zanimljivo, uprkos toj nadmoći bio je prljaviji od svojih protivnika. On se koristio i niskim udarcima i nedozvoljenim sredstvima, a opozicija je na to odgovarala retko i slabo.

Imam dva svedoka, ugledna građanina poznata široj javnosti, da sam predizbornu kampanju pojedinih opozicionih kandidata, nasuprot sloganu Ljubiše Preletačevića Belog “Samo jako”, okarakterisao kao – samo mlako. Sticao se utisak, koji se nažalost pokazao kao ispravan, da toliki nedostatak energije u njihovim nastupima – čak i ako bi čovek “potpisivao” sve što govore – ne može na dobro da izađe. To jest, ne može da probudi dezorijentisane, razočarane, apatične glasače i privuče potrebnu kritičnu masu biračkog tela. Protesti koji su nastali samo dan nakon izbora pokazuju da je te energije bilo, samo niko nije uspeo da je aktivira.

Dakle, za kampanju nije bilo vremena, ali ni jasne strategije. Više je, zapravo, nedostajalo ovo drugo. O tome najbolje svedoči činjenica da građanski kandidati nisu mogli da se dogovore oko zajedničkog nastupa.

Nije bilo para, ali ni ideja. Imao je Vučić mnogo više slabih tačaka nego što ih je opozicija napala. Nije bilo teško ismevati Vučićeve spotove i botove, to je dizalo rejting u “krugu dvojke” – onima, da ne bude zabune, koji su te štosove smišljali, ne i samom Jankoviću, recimo – ali nije bilo dovoljno da se pokrenu mase u unutrašnjosti Srbije (koja počinje već kod Slavije). Nije bilo organizacije koja bi raznovrsnim akcijama direktnog marketinga, od vrata do vrata, gde komšija ubeđuje komšiju, ljudima pokazala da postoji ozbiljna alternativa. Ne može to, uz svo poštovanje, neko ko će posle govora na mitingu da sedne u auto i vrati se u Beograd.

Ali, objektivno gledano, s obzirom na celokupnu situaciju, nije bilo realno očekivati da kandidat SNS-a, ko god da je bio, na republičkom nivou izgubi. U Beogradu, međutim, stvari već stoje znatno drugačije. Tu je i znatno veći broj birača sklon opoziciji i njene mogućnosti da predstavi svoj program su veće. Rezultati predsedničkih izbora pokazuju da je razlika između Vučića i njegovih oponenata u Beogradu mnogo manja, u svakom slučaju da nije nedostižna. To je prava i velika šansa koja ne bi smela da bude propuštena. To je dobra vest. Loša vest je da to zna i Vučić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. april 2017.

 

Tranzicija u intelektualcu

Nebojša Katić predstavlja mejnstrim u današnjoj ekonomskoj misli – ako to nije prejaka reč – Srbije. Ne kao kreator nego kao glasnogovornik struje koja čini ubedljivu, dominantnu većinu i na levoj i na desnoj strani ovdašnjeg i stručnog i opšteg ekonomsko-političkog ideološkog spektra. Zato se, nažalost, na njegove stavove ne može samo tek tako odmahnuti rukom i reći – gluposti. Jer, te gluposti nama već decenijama kroje kapu.

Elem, u svom poslednjem – eh da je stvarno poslednji, što bi rekao Đorđe Balašević – napisu (Politika, 29. mart 2017) Katić suprotstavlja dva, recimo to tako, sistema. “Ključne reči tranzicionog kolonijalizma su: strane investicije, zakoni tržišta, konkurencija, profit, fleksibilno tržište rada, potrošački izbor, poslovni ambijent, privatizacija i restrukturiranje itd. Na drugoj strani su zabranjene reči: planiranje razvoja, ekonomski suverenitet, strateške grane, energetska sigurnost, prehrambena sigurnost, egzistencijalna sigurnost, solidarnost, kultura i sl.”, piše, doslovce, Katić.

Kad se ova dva opisa malo bolje pogledaju, nije teško zaključiti da bi se svaki mogao svesti na (po) jednu “ključnu” reč. U prvom slučaju to je – promena; a u drugom – sigurnost.

Nije, takođe, teško uvideti da ova dva opisa, ma kako možda delovala apstraktno, imaju svoje materijalizacije u realnom životu. Sve karakteristike prvog važe za Sjedinjene Američke Države, tj. Ameriku, a druge za – Sovjetski Savez, tj. Rusiju. Američki sistem karakteriše stalna dinamika, kretanje; sovjetski sistem je bio opsednut sigurnošću koju je trebalo da obezbede mudre državne strategije i prioriteti. Svi znamo kako se to na kraju završilo: ta ključna reč završila je kao “samo reč i ništa više”, što bi rekao Zdravko Čolić. Kada se manula tih gluposti o sigurnosti, Kina je postala najbrže rastuća ekonomija na planeti i za nekoliko decenija nadoknadila viševekovno zaostajanje.

Ali, ne moramo da idemo tako daleko da bismo videli stvari koje su nam pred nosom. Pogledajte samo kakav su kolosalan napredak zahvaljujući “tranzicionom kolonijalizmu” – kako Katić pežorativno naziva prelazak iz socijalizma u kapitalizam – napravile Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija i ostale zemlje realnog socijalizma. Srbija je, zahvaljujući neprekidnom suprotstavljanju liberalizaciji ekonomije i društva, sa jedne, i upornom perpetuiranju nacionalizma, sa druge strane, sada daleko iza zemalja ispred kojih je svojevremeno bila daleko odmakla.

Još je nešto karakteristika Katićevih tekstova – dubok animozitet prema tzv. “potrošačkom društvu”. “U centru ekonomskog sistema više nije čovek već jedno sasvim novo biće – potrošač. Uspešan sistem zato mora raditi u korist potrošača, makar to bilo na štetu ljudi”. Ima toga još, ali je i ovo previše.

Kad pročita ove redove, čovek pomisli da svoja “pisma iz tuđine” Katić piše sa Tibeta, iz nekog budističkog hrama, u najmanju ruku iz Hilandara. Ali jok, Katić nam se javlja iz samog grotla tog pakla, iz – Londona. Gde je, uzgred, i sasvim na kraju, stigao tačno na vreme, još davne 1992. godine. Nije se, dakle, Katić u tim užasnim vremenima za građane Srbije odmetnuo u šume, pobegao u neku pećinu daleko od ljudi nego je, neustrašiv kakvim ga je Bog dao, jurnuo u središte pakla, u najveću kolonijalnu silu ikad, da se lično obračuna sa mrskim mu kolonijalizmom, eksploatacijom i nečoveštvom. I – tamo je ostao do današnjeg dana. Štaviše, tamo je, iako “tužni sirak bez iđe ikoga”, kao poslovni konsultant, prema sopstvenim rečima, napravio sasvim lepu profesionalnu karijeru. Mora da je te odvratne kolonizatore savetovao kako da ostvare što manji profit.

Da na kraju ovu mučnu priču razgalimo jednim vicem mada ga verovatno već svi znate:
“Kako pametan Srbin zove glupog Srbina? Telefonom, iz Amerike. ”

Vic je, naravno, star. Ono što je novo to je da danas oni Srbi odande ove ovde još i ubeđuju da je “tamo daleko” loše i da tim putem nikako ne (s)krenemo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. april 2017.

 

Makedonski scenario 2

O tzv. “makedonskom scenariju”, kojim Aleksandar Vučić prosto bombarduje građane Srbije, u poslednje vreme i preko reklamnih spotova, već je na ovim stranicama bilo reči, ali pošto on s pretnjama ne prestaje, čak ih i pojačava, moramo i mi da ponovimo i naglasimo neke stvari.

Šta se to, najpre, stvarno dešava u Makedoniji? U najkraćem, opozicija je uspela da napravi skupštinsku većinu dovoljnu da sastavi novu vladu. Nakon toga, predsednik Republike Ivanov odbija da vođi nove većine preda mandat za formiranje vlade, a bivši premijer Gruevski, koji odbija da preda vlast, organizuje demonstracije. Nemiri su, dakle, posledica odluke predsednika i premijera da praktično ne priznaju rezultate izbora.

Makedonski scenario u Srbiji, nije iz toga teško izvući zaključak, znači da Vučić – koji će u slučaju da pobedi bar neko kratko vreme biti dupli predsednik, tj. i Vlade i Republike, što nije bilo čak ni za vreme komunista, a retko se dešava i u latinoameričkim diktaturama – ako kojim slučajem izgubi neće hteti da prizna rezultate izbora. I da će organizovati nemire. Uostalom, nema sumnje da je on jedini u stanju da to učini. Zar to sa svojom armadom nije zorno manifestovao širom Srbije tokom predsedničke kampanje.

Ovde ima još jedan bitan detalj. Koji zapravo uopšte nije sitan i može biti od presudnog značaja. Još uvek aktuelno rukovodstvo Makedonije, koje odbija da poštuje narodnu volju, uživa u tome punu podršku Rusije i njenog predsednika Putina. Da nije možda Vučić, nameće se pitanje, o tome razgovarao pre neki dan u Moskvi. Jer, ključno pitanje koje je Putin postavio Vučiću, ono kada ga je, kako pišu novine, “vratio sa vrata”, ticalo se regionalne političke situacije, regionalne stabilnosti.

Ukrajinski scenario, da i na to podsetimo – koji je Vučić u prvim nastupima takođe koristio kao metaforu, ali ga više ne pominje – počeo je vrlo slično kao makedonski. I tamo je, naime, rukovodstvo države odbilo da poštuje narodnu volju izraženu u odlučnom opredeljenju da Ukrajina ide putem priključenja Evropskoj uniji. I to rukovodstvo, koje je u međuvremenu svrgnuto, imalo je takođe podršku Rusije i Putina, što je na kraju dovelo do građanskog rata, podele zemlje i ruske aneksije Krima.

Putinov “rukopis” je, dakle, sve prepoznatljiviji i jasniji. To silno oružje koje Rusija maltene džabe daje Srbiji “danajski” su darovi. Ti tenkovi, koji svaki čas treba da stignu, trojanski su konji kojima Rusija pokušava da okupira Srbiju.

Izbori su prilika da se takav scenario saseče u korenu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. mart 2017.

 

Poreski inspektori u predsedničkoj kampanji

Da li ministar finansija Dušan Vujović zna da poreski inspektori po Srbiji ovih dana intenzivno zovu privrednike i traže od njih “siguran glas”? Naravno, za predsedničkog kandidata pod rednim brojem šest.

Verujemo da ministar Vujović to ne zna mada bi, po funkciji, trebalo da zna. Jer, formalno gledano, pošto Poreska uprava ulazi u sastav Ministarstva finansija, poreski inspektori su pod njegovom ingerencijom i on bi, kao njihov šef, bio dužan da zna šta mu rade zaposleni. U stvari, još pre bi se to pitanje moglo postaviti direktorki Poreske uprave, koja im je neposredno nadređena, ali nekako se čini da to ne bi imalo mnogo smisla.

Ako je neko slučajno pomislio da se poreski inspektori, poput premijera, predsedničkom kampanjom bave u slobodno vreme i za svoj groš – pogrešio je. Oni to rade “u po bela dana”, tj. u radno vreme.

Teško je, takođe, pretpostaviti da je reč o izolovanom slučaju. To jest, da je tako, odmah bi taj “slučaj” bio izolovan i “procesuiran”. Sudeći prema raspoloživim informacijama, većina privrednika, uz retke izuzetke, na pitanje “da te pišem?” odgovara – “piši”. Da li će i kako oni morati da podnose dokaze o svom glasanju, da li će biti “vagoni” u “bugarskom vozu”, ili će morati mobilnim telefonom da slikaju svoj listić, ili će to učiniti na neki šesti način, istini za volju nemamo informacija, ali možda bi ona prava policija to mogla da istraži. No, čim sam rekao “policija” odmah sam se ugrizao za jezik, pre će na vrbi da rodi grožđe.
Bilo kako bilo, međutim, poreski inspektori su postali partijski inspektori.

Nije ovde reč o običnom “prekoračenju ovlašćenja”. I nema sumnje da će ono ostaviti teške posledice, i to dvostruko. S jedne strane na rad ključne državne službe, sa druge strane na ponašanje preduzetnika. Potpuno je logično sada očekivati da oni prvi osećaju neku vrstu obaveze prema drugima, što bi, recimo, mogli da kompenzuju njihovim povlašćenim tretmanom u budućnosti. A prirodno je, takođe, da i ovi drugi te privilegije očekuju i teško je zamisliti da ih ne dobiju. Sve u svemu, neizbežno je stvaranje sumnjivih veza i sivih zona.

To pak dovodi do nejednakosti u odnosima između poreskih vlasti i tzv. poslovne zajednice, pošto ipak u ovu mrežu neće biti uključeni ni svi poreznici ni svi privrednici.
Selektivna primena propisa znači narušavanje pravnog poretka. Bez pravne sigurnosti nema zdrave i napredne (!) privrede. Drugim rečima, poslovno prosperiraju (samo ili pre svega) oni koji su spremni na razne sumnjive dilove sa vlastima. Što za posledicu ima da se iz privrednog života, silom ili milom, izbacuju oni koji ne pristaju na takve “kompromise”.

Mutan i nesiguran poslovni ambijent smanjuje ulaganja. Na listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija je najgore plasirana (zauzima 125. mesto od 138 zemalja) upravo po kvalitetu pravnog okvira. Niske investicije domaćeg privatnog sektora najvažniji su uzrok niskog privrednog rasta. One bi od trenutnih (oko tri milijarde evra) trebalo da budu veće bar za milijardu. Ali se dobri domaći privrednici uzdržavaju od investiranja da ne bi došli pod udar vlasti, a loši ionako ne misle da investiraju, oni gledaju kako da se za što kraće vreme što više lično obogate, firme ih dugoročno ne zanimaju.

Navedeno ponašanje poreskih inspektora sigurno nije samoinicijativno. “Uputstvo” je moralo doći s nekog vrha, da li najvišeg ili onih nižih nije ni važno. Važno je što će zahvaljujući tome jedan čovek možda dobiti hiljade glasova, ali će Srbija sigurno izgubiti milijarde evra. Razoreni poreski sistem i devastirani pravni poredak da ne pominjemo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. mart 2017.