Ostali tekstovi

Opština, paklena mašina

Autorizovano izlaganje sa skupa Ustavne promene održanog 14. decembra 2017. u Novom Sadu

Kada se pogleda iz daljine, iz baš velike daljine, lokalne javne finansije izgledaju sasvim zdravo. Naime, već godinama, kada se budžeti svih tzv. jedinica lokalne samouprave uzmu zajedno – one su u plusu. Dakle, za razliku od centralne države koja je godinama unazad beležila velike deficite, opštine i gradovi su, zbirno gledano, ostvarivale suficit. Mali, ali ipak suficit. Pretprošle godine budžetski rashodi JLS iznosili su 271,5 mlrd RSD, a prihodi 276 mlrd RSD, višak je, dakle, bio 4,5 milijardi dinara. Upravo minule 2017. prihodi su (281 milijarda dinara) bili za 12 milijardi veći od rashoda (269 milijardi), a za ovu godinu je opet planiran višak od, doduše skromnih, milijardu dinara.
Međutim, kada sa tog paketa lokalnih javnih finansija skinete mašnicu i zavirite unutra, imate šta i da vidite – satni mehanizam koji otkucava. Najpre, sam podatak o prihodima prilično je varljiv. Naime, čak petinu njih čine donacije centralne države (prošle godine 47 milijardi). Da nije toga dakle lokalci bi bili u debelom minusu. Drugo, ukupan dug opština i gradova iznosi u ovom trenutku 1,3 milijardi evra. To je vrlo blizu “rekordu” koji je svojevremeno držao “Srbijagas” sa dugom (2012. godine) od oko 1,7 milijardi evra (koji je u međuvremenu smanjen na oko 400 miliona evra), a znatno iznad EPS-a (čiji je dug milijardu i 100 miliona evra). I treće, od pomenutog ukupnog duga lokalne samouprave, jednu milijardu čini dug, dok 300 miliona evra čine dospele, a neplaćene obaveze prema dobavljačima. Drugim rečima, one nemaju deficit zato što ne plaćaju obaveze. Sve u svemu “Lokalni holding” – koji se sastoji od 24 grada, 150 opština i 500 komunalnih preduzeća, i ima oko 150 hiljada (80.000 u administraciji, 70.000 u privrednim subjektima) zaposlenih – predstavlja pravu tempiranu bombu za srpske javne finansije.
Kada se pak malo dublje zađe u poslovanje tzv. jedinica lokalne samouprave, sasvim uprošćeno, u jednoj rečenici, ono izgleda ovako: zaposleni, plate, subvencije, dugovi – sve je to u opštinama preveliko, jedino su investicije premale.

PREVIŠE ZAPOSLENIH: Još sredinom 2015. godine je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave u svojoj analizi (rogobatnog naziva: “Pozicioni dokument: Moderna država – racionalna država; koliko, kako i zašto”) utvrdilo da u srpskim komunama još vlada (samoupravni) komunizam: previše zaposlenih sa prevelikim platama. Samo svođenjem broja zaposlenih na zakonsku normu koja kaže da na hiljadu stanovnika treba da dođu četiri činovnika, broj zaposlenih u opštinama (i gradovima) bi se smanjio za 10 odsto. Ako bi se, međutim, kao kriterijum uzela petina najracionalnijih JLS, onda bi se broj zaposlenih u svim jedinicama lokalne samouprave smanjio za gotovo duplo više, tj. za tačno 18 odsto. Ovim dokumentom je, uzgred, takođe predviđeno da se zaposlenost na normu 20 odsto najracionalnijih smanji za tri godine, a u onim najgorim čak u roku od pet godina, što i nije tako strog zahtev. To znači da bi broj zaposlenih u JLS trebalo da se smanji za 25-30 hiljada.
U obimnoj studiji (na 200 strana) iz juna 2016. godine Fiskalni savet je, doduše, procenio da je višak znatno manji: u lokalnim samoupravama oko pet odsto zaposlenih (4.000) predstavlja višak, a u komunalnim preduzećima oko 15 odsto (10.000) što je upola niže od prethodno navedene procene. Ali, i sam FS primećuje da su te procene i više nego “konzervativne”, tj. da najverovatnije nepotrebno zaposlenih ima mnogo više.

PREVISOKE PLATE: Naravno, uz zaposlene idu i plate. A tu su opštinari zaista bili široke ruke. “Izdaci za zaposlene na lokalnom nivou vlasti godinama su rasli brže nego što je zakonom bilo propisano, usled čega je ’istisnuta’ produktivna investiciona potrošnja, a ekonomska struktura rashoda na lokalu vidno pogoršana”, konstatuje u pomenutom Izveštaju FS.
Rashodi za plate na lokalu su od 2009. do kraja 2015. godine nominalno povećani za gotovo 25 odsto. To je čak četiri puta više od dozvoljenog rasta (6,5 odsto), tj. od rasta do kojeg bi došlo da su plate rasle u skladu sa propisanom indeksacijom, odnosno sa njihovim zakonskim umanjenjem krajem 2014. godine. Taj jaz između zakonskog okvira i stvarne realizacije, po mišljenju Fiskalnog saveta, može se objasniti jedino povećanjem zarada i drugih naknada preko zakonskih ograničenja, mada se “ne isključuje ni mogućnost da je u pomenutom razdoblju došlo do prekomernog zapošljavanja, takođe mimo propisa”.
Posebno je zanimljivo da analiza pokazuju visoke neujednačenosti troškova zarada između “strukturno” sličnih gradova. Recimo, Ćuprija na zarade troši 32 odsto lokalnog budžeta, a susedni Paraćin 19 odsto; Prokuplje 39 a Bačka Topola 18 odsto, Vrbas 36 a Kovin 17 odsto itd. Iz toga FS izvlači zaključak da “u sistemu lokalne samouprave postoji značajan prostor za uštede koje se mogu realizovati bez negativnih efekata po kvalitet pruženih usluga”. Fiskalni savet procenjuje “da bi prihvatljiv i dostižan srednjoročni cilj podrazumevao smanjenje izdataka za zarade za 0,35 odsto BDP-a, odnosno 15 milijardi dinara i to putem nominalnog zamrzavanje zarada u 2017. godini uz istovremeno smanjenje broja zaposlenih za 5.000-6.000, što je blisko procenama očiglednih viškova zaposlenih na lokalu od strane Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave”. Kao što sad znamo ove preporuke je Vlada Srbije “okačila mačku o rep”, pošto su krajem prošle godine plate povećane za 5-10 odsto, a otpušten naravno nije niko.

PREVELIKE SUBVENCIJE: Lokalne vlasti, nesumnjivo po ugledu na republičke, izdašno pomažu “svoja” preduzeća. Lokalne samouprave čak 15 odsto svojih budžeta (oko 30 milijardi dinara) koriste za pokrivanje neuspešnog poslovanja lokalnih javnih preduzeća. Posmatrano relativno, ukupni rashodi za subvencije na lokalu u Srbiji iznose oko 0,8 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je gotovo tri puta iznad proseka sa Srbijom uporedivih zemalja centralno-istočne Evropa (0,3 odsto).
Takođe, dok se u Evropi subvencijama gotovo isključivo pomaže transport, srpski opštinari pare dele i levo i desno: vodovodima, kanalizacijama, gradskim čistoćama, toplanama… Problem je naravno, pre svega u (već pomenutom) prevelikom broju zaposlenih i, posledično, previsokim troškovima zarada.
Pored toga, lokalna preduzeća se, baš kao i republička, odlikuju slabom naplatom svojih usluga. Konačno, takvi kakvi su, komunalci jako loše deluju na druga preduzeća, kako javna (recimo Srbijagas, jer toplane ne plaćaju gas) tako i privatna (naročito građevinska). Sve u svemu sređivanje stanja u komunalnim preduzećima, izračunao je FS, moglo bi da donese zemlji dodatnu uštedu od 0,3 odsto BDP-a, odnosno blizu 15 milijardi dinara. A s druge strane, njihovo unapređenje i osposobljavanje za kvalitetno poslovanje moglo bi da pomogne rastu čitave privrede, umesto da mu, kao što je sada slučaj, odmaže.

PRETEŠKI DUGOVI: Dugovi lokala, kao što je rečeno iznose blizu milijardu evra. Po svoj prilici oni će se povećavati, jer samo Beograd planira da se zaduži kod Kineza za 450 miliona evra. A verovatno će istim stopama morati da krenu i drugi gradovi da bi rešili nagomilane komunalne probleme.
Kada je, pak, reč o docnjama, tj. neplaćanju dospelih obaveza, mora se najpre primetiti da su opštinari pokazali veliku veštinu u izigravanju, doduše ne baš mnogo smislenih, zakonskih propisa. Naime, pošto se neko dosetio da propiše zakonsku odgovornost opštinskih čelnika kada ne budžetiraju postojeće obaveze ili prekorače budžetom odobrene rashode, oni su se dosetili pa i što treba i što ne treba uguraju u budžet. A onda, da bi sve to bilo lepo pokriveno, tome “prilagode”, tj. “veštački naduvaju” i prihode. Ali to za opštinare nije problem, jer za to nisu predviđene nikakve zakonske sankcije, a za političke ko te pita. Tu su, uzgred, i objektivno u boljoj poziciji od republičke vlade i njenog budžeta, koji je, za razliku od opštinskih, pod stalnom prismotrom javnosti. Što za posledicu ima da su lokalni budžeti zapravo spiskovi “želja i čestitki” bez (gotovo) ikakve upotrebne vrednosti.
Još je, međutim, značajnija posledica da lokalne samouprave ne izvršavaju na vreme, a ne retko i nikako, svoje finansijske obaveze, odnosno ne plaćaju proizvode i usluge koje su im isporučeno. “Stručno” rečeno, padaju u docnju. O tome je nešto već napomenuto kada je bilo reči o komunalnim preduzećima, a ovde će još biti dodata konstatacija Fiskalnog saveta da “Republika Srbija trenutno čak ni ne raspolaže sveobuhvatnim i pravovremenim podacima o obimu i dinamici docnji na lokalnom nivou”. Štaviše, “čak ni lokalne samouprave ne vode takvu evidenciju iako su zakonski obavezane da to čine pravilnicima o finansijskom izveštavanju lokala”. Ipak, iako potpuno pouzdani podaci o docnjama ne postoje, na osnovu izveštaja Državne revizorske institucije i analize pojedinačnih budžeta gradova i opština, FS je zaključio da je trenutni nivo docnji lokalne samouprave (bez lokalnih javnih preduzeća, apoteka i bolnica) premašio 100 miliona evra. Šta to znači za privredu, koja ionako “grca u besparici”, ne treba ni govoriti. Mnoga privatna preduzeća zapadala su u probleme upravo zbog toga što im opštine i njihova (komunalna) preduzeća nisu plaćala za izvršene radove. To je ove ponekad teralo na (nepovoljno) zaduživanje u bankama i znatno slabilo njihovu finansijsku snagu, dovodeći ih čak ponekad do (ivice) bankrota.
Nije to, međutim, kraj svim mukama koje privreda i građani imaju sa lokalnim vlastima. Zbog ovakvog (nikakvog) načina budžetiranja, lokalci često od vlade traže dodatna sredstva. Što i dobiju, naročito oko lokalnom vladaju isti oni koji vladaju državom. Kao što je slučaj, recimo, sa Kragujevcom koji je iz budžetske rezerve, da bi pokrio svoje predimenzionirane troškove, dobio čak 185 miliona dinara.

PRENISKE INVESTICIJE: Javne investicije u Srbiji padaju neprekidno od (krize) 2008. godine. Dakle, to nije neka “lokalna” specifičnost. Ali, kako kaže FS, “lokalni nivo vlasti se izdvojio od drugih korisnika javnih sredstava kao negativni rekorder u pogledu razmere umanjenja kapitalnih rashoda. U razdoblju 2008-2015. investicije lokalnog nivoa vlasti nominalno su umanjene za petinu, a realno su prepolovljene što je najdrastičniji pad u poređenju sa svim drugim nivoima vlasti. Gotovo svake godine se planovima lokala, slično kao i na ostalim nivoima vlasti, predviđalo nedovoljno povećanje investicija, dok se, sa druge strane, i u odnosu na takve (poprilično niske) planove kontinuirano podbacivalo. Takvom realizacijom investicija lokalni nivo vlasti u Srbiji je na kraju 2015. godine dostigao neprihvatljivo nizak nivo investicionih rashoda od nepunih 0,9 odsto BDP-a iako je pre krize izdvajao oko 1,5 odsto BDP-a.
Iako rashodi lokalnih samouprava između pojedinih zemalja nisu direktno uporedivi, očigledno je, konstatuje FS, da Srbija osetno odstupa od zemalja regiona. Konkretno, pomenutih 0,9 odsto BDP-а znatno je ispod nivoa uobičajenog za zemlje uporedivog nivoa razvijenosti (gde JLS izdvajaju 1,5-2 odsto BDP-а).
“Lokalne samouprave u Srbiji za investicije izdvajaju svega oko jedan odsto BDP-a (oko 330 miliona evra), dok je prosek ostalih zemalja CIE oko dva odsto BDP-a. Što je još gore, u poslednjih nekoliko godina učešće lokalnih javnih investicija u BDP-u Srbije se smanjuje na oko 0,8 odsto BDP-a, dok u isto vreme u zemljama CIE raste na oko 2,5 odsto bruto domaćeg proizvoda.
Efekti takvog ponašanja se najbolje mogu videti po znatno manje razvijenoj lokalnoj infrastrukturi u Srbiji nego u uporedivim zemljama. “Dugogodišnje nedovoljno investiranje lokalnih samouprava dovelo je do toga da se stanje lokalne infrastrukture u Srbiji sada može bez ustručavanja oceniti kao katastrofalno” konstatuje FS. Veliki broj građana Srbije nema pristup ispravnoj vodi za piće, kanalizaciji, organizovanom odnošenju smeća, lokalna putna infrastruktura je jako loša, većina postojećih deponija nije sanitarno obezbeđena, postoji i veliki broj divljih deponija itd.
Povećanje investicija lokalnih samouprava moglo bi da doprinese kako razvoju samih opština tako i, generalno, ravnomernijem regionalnom ekonomskom razvoju. Zbog toga Fiskalni savet smatra da bi najveći deo ušteda ostvarenih na tekućim rashodima (oko pola odsto BDP-a) trebalo preusmeriti u rast investicija na lokalu.
Prema procenama Fiskalnog saveta investicije lokalne samouprave u srednjem roku trebalo bi povećati za najmanje 75 odsto u odnosu na njihov sadašnji nivo, odnosno za oko 250 miliona evra. Ovo povećanje investicija moguće je izvesti uz minimalan rast zaduženja lokalne vlasti. Naime, više od polovine potrebnih sredstava za predloženo povećanje investicija može se obezbediti reformom lokalnih javnih preduzeća, odnosno uštedama na subvencijama. Da podsetim, već je rečeno da bi JLS mogle da smanje rashode za subvencije lokalne samouprave za oko 150 miliona evra u odnosu na njihov sadašnji nivo. Da bi do tog smanjenja subvencija, međutim, došlo potrebno je rešiti najveće probleme koje lokalna javna preduzeća imaju u svom poslovanju – višak zaposlenih, nisku naplativost usluga, velike tehničke gubitke i druge neefikasnosti.

KO JE KRIV: Ako je stanje takvo kako je gore opisano, a jeste, postavlja se pitanje ko je za to kriv. Činjenica da ima sasvim različitih opština upućuje na zaključak su glavni krivac one same. To je, međutim, samo delimično tačno. Veći deo odgovornosti snosi Republika zbog loše politike koju je vodila. Naime, posle u načelu dobrog, Zakona o finansiranju lokalne samouprave koji je stupio na snagu 2007. godine, već 2009. je lokalnoj samoupravi ad hoc odlukom Vlade oduzeto 15 milijardi dinara. Nedugo zatim, da bi se zadovoljile ambicije novoformirane Partije regiona Mlađana Dinkića, usvaja se 2011. novi zakon kojim se lokalu, po mišljenju većine ekonomista neopravdano – odlukom da opštinama pripadne 80 odsto poreza na zarade, umesto dotadašnjih 40 odsto – dodeljuje čak 40 milijardi dinara koje su pre toga pripadale republičkom budžetu. To je doprinelo da se ionako poprilično ruinirane budžet Republike dodatno uruši. Nakon uklanjanja Dinkića iz Vlade, to rešenje je dva puta revidirano (2013. i 2016. godine) u korist republičkih prihoda a na uštrb gradova i opština. Takođe, lokalu su u međuvremenu “uvaljene” i nove nadležnosti, pre svega održavanje lokalnih puteva (mada je tu država dosta pomagale opštinama dodeljujući im za te namene po nekoliko milijardi dinara svake godine).
Sve u svemu, iako je, kako to kaže FS, “ravnoteža” između lokalnih i državnih (tj. centralnih, republičkih) javnih finansija nakon poslednjih izmena zakona uspostavljena, te ravnoteže nema kada je reč o odnosima između pojedinih opština i gradova. Tome su, opet, u velikoj meri doprinele promene u načinu finansiranja JLS – jer prihod od poreza na plate pogoduje opštinama koje imaju veliki broj zaposlenih. S druge strane, kriterijumi za raspodelu transfera iz Republike nisu bili dobro postavljeni, a i oni su proizvoljno primenjivani, tako da je neravnopravnost između pojedinih opština i gradova još više povećana.
Zbog svega toga, neophodno je u stvari da se finansiranje lokalne samouprave temeljito pretrese i ponovo sistemski uredi tako da sa jedne strane opštinama bude data neophodna samostalnost u poslovanju, a sa druge strane da budu zainteresovane za ekonomičnost i efikasnost svog rada.
Umesto toga budžet za 2018. godinu lokalnu samoupravu još više udaljava od uređenog sistema. Štaviše, situacija će se u opštinama dodatno pogoršati nakon poslednjih izmena Zakona o porezu na dohodak građana kojima je povećan neoporezivi deo plate što je JLS smanjilo prihode za pet milijardi dinara. S druge strane, za istu tu sumu – povećanjem plata opštinskih činovnika za pet i zaposlenih u predškolskim ustanovama za 10 odsto, čije finansiranje pada na teret lokala – povećani su njihovi rashodi. Što znači povećanje minusa u konačnom saldu za 10 milijardi.
Na kraju, fiskalna strategija za razdoblje od 2018. do 2020. godine, kako to konstatuje Fiskalni savet, uopšte ne prepoznaje probleme lokalnih javnih finansija. Problemi lokalnih samouprava uopšte se ne pominju; nema naznaka ni da će se unaprediti praćenje javnih finansija gradova i opština (na primer da će se evidentirati i pratiti njihove docnje), a nije data ni tabela sa konsolidovanim budžetom lokalnih samouprava (što je obaveza Fiskalne strategije po zakonu o budžetskom sistemu), konstatuje FS.
Ovako, blago rečeno, nemaran odnos prema lokalnoj samoupravi pokazatelj je zapravo odnosa političke (a bogami i intelektualne) elite prema samoupravi, tj. svakoj vrsti individualne i kolektivne samostalni generalno. Država Srbija je još od Miloševićevih vremena izuzetno centralizovana zemlja, ali uprkos poraznim rezultatima do kojih je to dovelo i danas se u domaćoj javnosti najviše čuju glasovi u prilog veće državne regulacije i dublje etatizacije.

Poslovanje JKP

Manjak:                        250 miliona evra godišnje
Subvencije:                 200 miliona evra godišnje
Višak zaposlenih:     15% (10.000)
Dug:                              220 miliona evra
Docnje:                        150 miliona evra

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. februar 2017.

 

Svedok neuspelih reformi

In memoriam: Zoran Jeličić

Zoran Jeličić je jedini novinar koji je radio u sva tri najvažnija srpska nedeljnika – Ekonomskoj politici, NIN-u i Vremenu. Prvopomenuti je današnjim generacijama sasvim nepoznat jer nije uspeo da preživi devedesete, ali je za Zoranov profesionalni put, odnosno za njegovo formiranje kao novinara, najznačajniji. Jer, Zoran je svoju novinarsku karijeru započeo upravo u Ekonomskoj politici 1971. godine.

Tako je bio očevidac, ne samo kao puki posmatrač nego kao aktivni učesnik, vrhunaca velike privredne reforme iz 1965. godine, a onda i njenog strmoglavog kraha nakon obračuna sa srpskim liberalima krajem 1972, tj. političkim rukovodstvom Srbije toga doba na čelu sa Markom Nikezićem. Ali i sa vodećim ljudima Ekonomske politike – poznatu, ne slučajno naravno, i van granica zemlje kao “jugoslovenski ekonomist” – koji je snažno podržavao prokapitalistički kurs promena.

Malo zahvaljujući sticaju tih nesrećnih okolnosti, a pre svega zahvaljujući njegovom jasnom liberalnom opredeljenju, Zoran je ubrzo “gurnut u vatru” i (p)ostao glavni uvodničar EP narednih desetak i kusur godina, sve do svog odlaska u NIN na početku druge polovine osamdesetih.

Ta decenija je za liberalne novine i novinare bila izuzetno teška. Tržište i profit su bile zabranjene reči. “Morao sam po čitav pasus da potrošim da bih opisao dobit preduzeća”, ispričao je jednom prilikom Jeličić.

“Zdrav novac i borba protiv monopola jedino je čime država treba da se bavi u ekonomiji”, bio je njegov kredo koji je zagovarao takoreći gde god je stigao. Prelazak u NIN, u prelomnim osamdesetim, bio je rezultat Zoranove želje da se jedna šira i u širim krugovima uticajnija platforma iskoristi za promociju liberalno-demokratskih ideja.

S tim dvostrukim “pedigreom” jednog od ključnih ljudi u ekonomskom nedeljniku kakva je bila Ekonomska politika i u političkom nedeljniku kakav je bio NIN, Zoran Jeličić se prirodno nametnuo kao najpogodnija ličnost za prvog glavnog i odgovornog urednika novoustanovljenog Vremena.

Voleo je led; zato mu je valjda omiljeni sport bio hokej, a piće viski.

Mijat Lakićević
Nuns.rs, 16. januar 2018.

 

Čaplin karikature

Koraksova metoda je sloboda.

Kao što je poznato, Koraks ne crta olovkom nego četkicom. Prilikom crtanja olovkom, ruka je oslonjena o sto; kod crtanja kičicom nema oslonca, ruka je u vazduhu, slobodna. To traži veći napor i bolju tehniku, ali pre svega precizniju misao, ideju.

Ipak, to ne znači da Koraks nema uporište. Koraksovo stanovište je sloboda.
Jer, ono što on crta, što nam pokazuje, to je sloboda od straha. Sloboda od vlasti, od lažnih autoriteta i nabeđenih veličina.
U dve reči – sloboda duha.

Koraks je najsrećniji kada likovi na njegovim karikaturama ispadnu smešni. Ali to ne postiže ekstremnim karikiranjem nekih fizičkih karakteristika, recimo crta lica, svojih junaka nego studioznim raskrinkavanjem njihovih karakternih crta.

Sećate li se kako je veliki Čaplin napravio urnebes od Hitlera. To što Čaplin radi na filmu, Koraks radi na crtežu. Predrag Koraksić je Čarli Čaplin karikature.

Sve u svemu: Koraks je liberal. Jednom sam to već rekao, ali pošto dobre stvari treba ponavljati, reći ću to i ovom prilikom. Koraks je najveći karikaturista među liberalima i najveći liberal među karikaturistima. Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Danas, 9. decembar 2017.

 

Uključite dete

Izlaganje na promociji knjige “Finansijsko obrazovanje dece i omladine” Nikole Fabrisa i Radoice Luburića, izdavači Heraedu i Medeon, 26. oktobra 2017. godine, na Sajmu knjiga u Beogradu

Ova knjiga je dokaz da su i bankari ljudi.
Ne samo da je stručno nego je nekako i ljudski napisana. Kad kažem ljudski mislim posebno na stil.
Pročitao sam, doduše, ne baš mnogo finansijskih tekstova, pročitao bih i više, ali su bili uglavnom dosadni i nerazumljivi.
Ova knjiga je sasvim drugačija. Napisana je zanimljivo, jasno, tako da se čita takoreći u jednom dahu.
Jedino naslov malo zavarava. To jest, kaže da je knjiga posvećena finansijskom obrazovanju dece, ali se u stvari obraća detetu u čoveku koje nikada ne iščezava, tako da je komotno, za svoje sopstveno obrazovanje, mogu koristiti i odrasli.

Šta mi se još dopalo u knjizi? Ima konkretnih saveta – kako da rešite neku situaciju ili problem; ima konkretnih primera i anegdota iz života – autora ili njihovih prijatelja; ali ima i mnogo mudrosti različitih naroda i izreka mudrih ljudi o novcu u kojima je sažeto iskustvo i saznanje mnogih generacija i civilizacija. Već samo to da pročitate – profitirali ste. Ja sam za ovu priliku izdvojio ovu: “Ma koliko vam se činilo da novac najbrže uklanja prepreke, on ih neretko najbrže i stvara”.

U knjizi nema hipostaziranja novca, ali ni prezrenja prema novcu – kod književnika inače tako omiljenog, mada neiskrenog. Knjiga pokušava da nas nauči da novcu damo realan značaj. Kad to naučimo, onda to možemo da prenesemo i na potomstvo.

Uključite dete – to je ključna poruka ove knjige. To pravilo, rekao bih, generalno važi za odnos prema deci. Dakle, kao što sa decom treba razgovarati o svemu, tako razgovarajte i o novcu. Ako seks više nije tabu tema, zašto bi novac bio? Ako hoćete da naučite decu kako da pametno i odgovorno troše novac – u šta, osim kupovine, spada i štednja, ali i investiranje – čemu podučava ova knjiga, to može jedino kroz dogovor sa decom. Ako vi nećete da razgovarate s njima, oni će odgovore potražiti na drugom mestu, često na ulici, a još će češće ti odgovori biti takvi da uopšte ne biste želeli da ih čujete. Ako ne želite – onda se uključite u život sopstvene dece. Deci je to najpotrebnije. Jer, kao što pokazuje istraživanje navedeno u knjizi, kada decu pitate šta bi više volela: da im poklonite više novca ili da više vremena, odgovor je ovo drugo, naravno. Kažem “naravno” jer deca su pametna.

U vezi sa ovim je još jedna važna poruka ove knjige – ona ističe ličnu odgovornost roditelja za vaspitanje dece, odnosno u konkretnom slučaju – da steknu pravilan odnos prema novcu.
Kad smo već kod toga, ova knjiga otvara i neka pitanja i dileme. Prvo je – šta bi na njen sadržaj, na njene poruke i preporuke, posebno na metode finansijskog obrazovanja dece koji se navode, rekli psiholozi i pedagozi. Tu rezervu, koja nije velika, najbolje otklanja okolnost da se autori u potpunosti oslanjaju na poznate međunarodne stručnjake za ovu oblast, kao i institucije, Unicef pre svega.

Drugo, to je u stvari pitanje raskoraka teorije i prakse, da tako kažem. Dakle, šta ako roditelji decu uče – kao što savetuju Fabris i Luburić – da se novac stiče obrazovanjem i vrednim radom, a ona na ulici, u školi, na televiziji dobijaju drugačije informacije. I, što je važnije, kad sami vide ko vozi džipove.

U tom smislu, imam utisak da autori malo precenjuju negativan uticaj masovnih medija, naročito reklama. Ovde mogu da ispričam jednu anegdotu iz sopstvenog roditeljskog iskustva. Kada mi je moj sin, koji je tada imao oko 4-5 godina, jednom prilikom tražio žvake, ja sam mu iz onog pakovanja od desetak žvaka istisnuo jednu na dlan. On je tada rekao: “Pa to nije pravilno.”
“Kako nije pravilno”, pitao sam.
“Pa oni na televiziji uvek stavljaju dve.”
Ja sam mu onda, naravno, objasnio da je to reklama, da se to radi zbog bolje prodaje itd. i on je to mirno prihvatio, nije to ostavilo nikakve traume na njegovu ličnost. Hoću da kažem da na stvaranje pogrešnih predstava kod dece, o bilo čemu a ne samo o novcu, mnogo veći uticaj ima ono što doživljavaju svakoga dana u vrtiću i školi, u društvu uopšte, nego ono što vide u medijima.

I na kraju, još nešto oko plaćanja kućnih poslova. Verovali ili ne, sećam se jedne lekcije u udžbeniku – nisam siguran da li je to bila čitanka ili poznavanje društva, ali slika mi je još živa pred očima – u kojoj sin majci podnosi račun: iznošenje đubreta – pet dinara; spremanje sobe – pet dinara, odlazak u prodavnicu – pet dinara i tako dalje. Ukupno – 25 dinara.
Sutradan je na svom stolu zatekao papir na kojem je pisalo: kuvanje ručka – ništa, pranje veša – ništa i tako još nekoliko stavki, svaki put je cena – ništa. I sin se, tako su nas učili pre pola veka, postideo svog postupka. Autori zastupaju drugačije mišljenje – da plaćanje kućnih poslova nije štetno po vaspitanje dece, naprotiv.

Možda bi bilo zanimljivo da se o tome ovde večeras otvori mala rasprava. Da li na taj način mi svoju decu učimo da sve u životu treba naplatiti i da ništa nema za džabe? I time ih, recimo, odučavamo od dobrovoljnog i besplatnog, volonterskog rada, na primer zarad pomoći siromašnima, bolesnima i slično?

Ja imam svoj odgovor, ali ću ga sačuvati za kasnije, ako se za njim uopšte ukaže potreba.

Mijat Lakićević

 

Vučićev marketing

Intervju dat Užičkoj nedelji: Mijat Lakićević, ekonomista

Budući da nakon gašenja JP Direkcija za izgradnju grada 1. decembra ove godine, umesto likvidacije ovog javnog preduzeća Užice dobija novo javno preduzeće pod nazivom “Užice razvoj” i novu, petu po redu gradsku upravu, gde će biti raspoređeni svi zaposleni iz Direkcije, kontaktirali smo uglednog srpskog ekonomistu, Mijata Lakićevića, koga smo, pored makroekonomskih pitanja vezanih za stanje srpske ekonomije i budžeta, zamolili i za komentar ovog slučaja u Užicu.
Prema njegovim rečima, po načinu na koji se vrši transformacija javnog sektora, Užice nije usamljen primer, “nego je to izgleda praksa po svim opštinama u Srbiji”.

“Nisam upoznat sa konkretnim primerom u Užicu, ali ne verujem da je u drugim opštinama drugačije. Evo zašto. U ogromnoj većini opština u Srbiji naprednjaci su na vlasti i oni, s jedne strane imaju problem, jer mora da se uradi reforma lokalne samouprave i tu mora da dođe do promena i u finansiranju opština i u njihovom radu, a oni su poslednjih pet godina dosta svojih ljudi zaposlili u lokalnim javnim preduzećima i generalno mislim da se tu radi o tome da oni sačuvaju radna mesta tim ljudima. Dakle, na taj način se pokazuje zapravo da je i ono što se dešava na nivou republike, priča o smanjenju u administraciji na svim nivoima, dakle od republike pa naniže, po svim javnim službama, i prosveti, i zdravstvu, bila zapravo prazna priča, jer se ništa od toga ne dešava, a već više od četiri i po godine SNS je na vlasti i ništa se od toga nije realizovalo. Po nekim procenama bilo je potrebno da se broj zaposlenih u javnoj upravi, ne računajući javna preduzeća, smanji za 75.000 i to da se smanji funkcionalno, da se ukinu nepotrebna radna mesta, da se otpuste ljudi koji nemaju posao, međutim do toga nije došlo, nego je broj onih koji su otišli, uglavnom otišao u penziju ili su otišli neki stručnjaci koji su mogli da nađu drugi posao. Dakle, taj cilj reforme administracije uopšte nije ostvaren. Kako se to radi na republičkom nivou, tako sada Vučić pokušava da sačuva i te zaposlene po lokalnim administracijama i da izbegne reformu lokalne samouprave. Tako zapravo čuva te ljude koje je uglavnom on zapošljavao, odnosno SNS po opštinama.”

Premijer kaže pre neki dan, da mu je najveći strah u ekonomiji rast dolara? Otkud sad to?
Pa može da raste naš javni dug nominalno, ali, iskreno rečeno, i kada je ranije dolar naglo skakao, pa kada su naše obaveze rasle, pitanje je koliko je to stvarno opterećivalo javne finansije. Ako imate devizne rezerve u dolarima, onda iz tih deviznih rezervi plaćate i po tome ništa ne gubite. Drugo, mi se sada jesmo zadužili od Emirata, uzeli smo od njih nekoliko milijardi dolara u poslednje vreme, od arapskih zemalja, a mislim i da su ruski krediti u dolarima, a i od Kineza se često zadužujemo i oni uglavnom rade sa dolarima, pa sa te strane premijer, recimo, treba da bude zabrinut. Ovaj zadnji kredit od milijardu dolara, koji smo uzeli, ne znam, od Emirata, Kuvajta ili Katara, nisam siguran, tu imamo poček na pet godina, a za pet godina ko zna šta će biti. Iskreno rečeno, ja mislim da se premijer folira kada kaže da je za nešto zabrinut, a ja bih čak rekao da ga to u suštini ne brine, jer zna da će to biti rešeno povoljno, pa će moći da se hvali za neki mesec ili neku godinu, kako su oni taj potencijalno veliki problem sa uspehom rešili. U njegovim javnim izjavama generalno ima mnogo više marketinga i populizma nego istine, tako da s te strane kada on kaže da je za nešto zabrinut, onda mi možda i ne moramo da budemo zabrinuti, već treba da se brinemo za nešto za šta on i ne pominje da je zabrinut, jer on to u suštini krije.

Ministarstvo finansija kaže da smo zaduženi 70 % BDP-a a Fiskalni savet 74-75%. Ko govori istinu?
Što bi rekli – “otkud znam”, ali mislim da znam u čemu je tu “kvaka”. Zato što Ministarstvo finansija računa neki procenjeni bruto domaći proizvod i to je relativna veličina tih 70%, ali mi tačno znamo koliki je dug u ovom trenutku, a on se meri u odnosu na bruto domaći proizvod. I sada Ministarstvo finansija meri na jedan način, a Fiskalni savet na drugi. Oni precenjuju, odnosno podižu BDP, i sada svi vidimo kako procenjuju da će rast BDP-a biti 2,5 %, a Vučić stalno viče 2,7% ili 2,8% i Miladin Kovačević, direktor Zavoda za statistiku, mora da vodi računa o tome kako da izgura tih 2,7 ili 2,8%. Nema smisla da premijere slaže, i sada on ima zadatak da dotle dogura kako zna i ume.

Fiskalni savet tvrdi da se deo oko fiskalne konsolidacije sprovodi uglavnom dobro, za razliku od nekih drugih pokazatelja. Šta vi mislite?
Pošto će deficit biti 2% BDP-a, a prošle godine je bio 4%, pretprošle skoro 6% , tako da je on za trećinu smanjen, to je dosta dobar rezultat. Sada bi bilo dobro da se to sve malo objasni, kako se računalo. Šta je tu zanimljivo. Jako su povećani prihodi u odnosu na prošlu godinu, to je nekih 150 milijardi dinara, što je nekih 1,2 milijarde evra naplaćenih više poreza i drugih dažbina. To su ogromne pare i to je u suštini izvučeno iz privrede. To znači manje para za investicije u privredi. To znači da privreda nema para. Kod nas se investicije stvarno niske, u odnosu na ono koliko bi trebalo da budu. Mi to na neki način stvarno plaćamo nižim razvojem. To što su smanjene plate i penzije, znači smanjena je potrošnja, manji standard građana, i nije to ničiji uspeh. To vam je kao kada kažete nema para, a štedite. S druge strane, ono što smo pričali na početku, on svoje ljude iz SNS-a udomljava u razna javna preduzeća, ustanove i javne službe, i to je jedna prilična preraspodela bogatstva unutar nacije. Tako da članovi SNS-a u ovo vreme napreduju po standardu, da ne kažem bogate se, a neki se i bogate, dok standard ostalog stanovništva pada, tako da jedan veliki broj ljudi u ovom trenutku plaća prosperitet SNS-a.

Slažete se da partijsko zapošljavanje nije izmislio Vučić?
To moramo da priznamo, ali ranije nije bila ovakva razlika, nisu se drugi kažnjavali, odnosno niste drugima oduzimali, samo ste svojima dodavali, a sada imate situaciju da se tuđima uzima, a svojima daje. Zato je ta razlika u korist SNS-a danas veća, nego recimo nekada u korist DS-a.

Da li je ključna tačka opstanka, reforma javnog sektora, ako imamo u vidu recimo da samo budžet u Užicu godišnje troši 500 miliona dinara na plate?
U opštinskim upravama u Srbiji negde postoji odgovarajuća mera kada je reč o broju zaposlenih, a negde je mnogo preko odgovarajućeg broja. Postoje brojne analize gde je prekomeran broj zaposlenih. Obično, što se tiče javnog sektora, standard je sedam, osam na 1.000 stanovnika i mi tu nemamo preveliki broj zaposlenih. U budžetu uvek ima novca za otpremnine i tu se radi o milijardama dinara.

Najavljeno je da javna preduzeća koja su gubitaši više neće moći da se bave sponzorisanjem klubova, niti da imaju slične troškove. Koliko je to izvesno?
To bi sve bilo dobro, ali hajde da vidimo da li će to zaista i biti realizovano. Praktično se od otpuštanja i restrukturiranja javnog sektora odustalo. Ništa od tih otpuštanja nije bilo, sve se svelo na odlazak u penziju i dobrovoljne odlaske. I od toga nema ništa. Vidimo ovo što se dešava sa nekim preduzećima, to sve ide sporo. Za RTB Bor se traži partner, pa ima ova Resavica, za petrohemijski kompleks se traže partneri, banje bi trebalo da budu rešene, ali ja mislim da se do polovine iduće godine, dok ne prođu predsednički izbori, ništa neće desiti. Neće biti otpuštanja. Premijer je čak najavio da će biti povećanje plata i penzija. Znači, mi iduće godine to treba da očekujemo, a nikako otpuštanje. U EPS-u nema otpuštanja, u Telekomu, on bi trebalo i da se proda, ali o tome nema nagoveštaja.

Treba li javna preduzeća prodati?
Pa u EPS, recimo, može da dođe neki partner, da uđe sa nekim kapitalom, da se poslovanje te firme učini mnogo boljim, ali to se za sada ništa ne dira i to sve ide sporo i taj EPS i uopšte energetika je pod kontrolom SPS-a, a to znači Rusa i ruski uticaj je tu dosta jak, tako da tu praktično od reformi nema ništa. Osim makroekonomske stabilizacije, u zadnjih pet godina od reformi se praktično ništa nije desilo.

Šta mislite o najavi premijera da će vlada smanjiti poreze na zarade ?
Teško mi je da bilo šta kažem na tu temu, ali ne verujem da će to biti iduće godine. Inače, kada premijer nešto najavi, najčešće se to desi tek za godinu dana. On je i ovo povećanje plata i penzija najavio prošle godine za sredinu ove, pa se to sve pomerilo i tako on zabaci po neku udicu, pa ko se upeca, upeca. Tako i sa smanjenjem poreza na zarade, koji je ozbiljan potez, jer je pitanje kako ćete da nadoknadite taj gubitak prihoda. Predlagano je to tzv. rasterećenje rada, ali je bilo praćeno opterećenjem potrošnje, a to znači povećanjem PDV-a. Premijere sada obećava i smanjenje PDV-a i smanjenje poreza i doprinosa. To je sve vrlo mutno. Ne zna se da li je išta na tome ozbiljno rađeno, a toga, na kraju krajeva, nema ni u premijerovom ekspozeu, a to je ozbiljna stvar i trebalo bi da se najavi tako da bi valjalo da se to prvo dogodi, pa da komentarišemo. Sve je to mačka u džaku, vrbov klin, ili golub na grani.

Da li bi ova mera podstakla zapošljavanje?
Ne generalno, ali bi bilo pozitivno za firme, jer bi njima ostajalo. Bila bi to prilika da se radnicima povećaju plate i verovatno bi se smanjio broj radnika koji rade na crno. To je sada sve stvar konkretnih računica i procena. Mislim da bi više donelo u nekom srednjem roku nego odmah, ali u svakom slučaju bi rasteretilo privredu.

Svi će u Srbiji reći da je slovenačka privreda produktivnija od bugarske, ali u Sloveniji je porez na plate preko 60%, a u Bugarskoj nešto preko 20%. Kakav je onda smisao smanjenja poreza?
To sve zavisi od privrede. Znate, kada postignete da vam je privreda efikasna, produktivnost jako visoka i sa relativno malim brojem zaposlenih imate veliku zaradu, i imate veliki BDP po zaposlenom, onda vi možete da date državi, kao što je Slovenija, koja je vrlo efikasna sa uslugama, sve što radite je skupo, dobro ste pozicionirani na tržištu, i odvojite za poreze, a to vas toliko ne pogađa, jer imate dobru radnu snagu i to ne odbija toliko investitore. Slovenija je, kako da kažem, vrlo specifična zemlja, a inače je to poređenje među zemljama vrlo diskutabilno i ne treba te podatke uzimati zdravo za gotovo. I nijanse su tu važne. Između Slovenije i Bugarske je veoma malo sličnosti. Ne može u ekonomiji na osnovu jedne stvari da se reši problem. Ako u Bugarskoj recimo ide loše, to nije zato što su porezi i doprinosi na plate niski, jer na ekonomiju jedne zemlje utiče hiljadu stvari i važnijih nego što su porezi i doprinosi na zarade. Pre svega politička stabilnost, stepen korupcije, generalno klima, od zakonodavstva, od uređenosti države, mnogo toga zavisi. Iako nerazvijene zemlje daju brojne subvencije i stimulacije, investitori mnogo više ulažu u razvijene zemlje, zato što tamo vlada pravni red. Čovek koji hoće da uloži svoje pare, njemu treba pravna sigurnost. Treba mu nezavisno sudstvo, da zna da može da reši svoj problem brzo, lako i na pravedan način. A u zemlji poput Bugarske, koja je istina napravila veliki napredak od kada je ušla u Evropsku uniju, što se tiče tog pravnog reda, tamo je katastrofa, isto kao i u Srbiji. Šta nekom poslodavcu znače niski porezi na plate, ako će on da uđe u spor sa nekim radnikom i izgubi na sudu ili će neko da ga mesecima vuče po novinama. Ne može samo na osnovu jedne stvari da se posmatra ekonomija, ili jedna zemlja.

Premijer izbegava da kaže da ćemo iduće godine imati veće akcize na gorivo, alkohol i cigarete, mada mediji to masovno najavljuju. Šta vi kažete?
Pa, generalno, to je akcizna roba, kao što znate cigarete su na Zapadu mnogo skuplje nego u Srbiji i stepen nezadovoljstva ovakvom odlukom će zavisiti od navika stanovništva. I tu naravno treba da postoji neka mera, jer treba da se vodi računa i o privredi i njenim profitima. Ne treba da gušite privredu, da bi država imala. Ljudi ne treba da puše i piju zato što su sami tako odlučili, a ne zato što im je skupo, a država da smanjujete profite tim preduzećima, zbog čega će oni da otpuštaju radnike. Hoću da kažem, treba voditi više računa o interesima proizvođača i potrošača, nego o interesima budžeta.

Lj. K.
Užička nedelja, 26. decembar 2016.

 

Liberalizam od Đilasa do danas

Tekst izlaganja, malo prerađen i prilagođen, pripremljen za Prvu pro-libertarijansku konferenciju Crnogorskih studenata za slobodu, održanu 1. oktobra 2016. godine u Podgorici

Pre nego što pređem na samu temu našeg današnjeg razgovora, želim da napomenem da moje izlaganje nema ambiciju da pruži celovit pogled na liberalizam i sve njegove zastupnike od Drugog svetskog rata naovamo. Ovim su obuhvaćeni događaji i ljudi koji su u tom razdoblju, makar se meni tako čini, ostavili najdublji trag.

Naslovna strana knjige

Ovo što vidite je naziv knjige autora čija imena takođe vidite, ali ću ih ja ipak pomenuti, dakle Dragana Markovića i Sava Kržavca, koje sam hteo da tužim za plagijat naslova, ali sam odustao kada sam shvatio da je njihova knjiga objavljena pre gotovo četiri decenije, 1978. godine. To je, naravno, šala, mada ne znam koliko uspela, ali nije šala nego živa istina da je ta knjiga svedočanstvo da liberalizam nikada nije bio omiljen na ovim našim srpsko-crnogorskim, a i šire, balkanskim prostorima, da dalje ne idemo, što se, kao što znamo mi koji danas živimo, održalo do dana današnjeg. Sve se, kad pogledate, u poslednjih 40 godina promenilo, svet se takoreći izokrenuo, ali je to ostalo nepromenjeno.

 

Milovan Đilas

Dakle, sve počinje od Đilasa. To, naravno, nije tačno.

O Milovanu Đilasu se zaista mnogo zna i mnogo toga je rečeno, mada mi se čini da ona prava knjiga o njemu još nije napisana. Milovan Đilas se s Komunističkom partijom razišao 1954. godine, 1956. je prvi put osuđen, da bi sa svojim delom “Nova klasa” postao, ne samo najpoznatiji komunistički disident nego i najčitaniji i najcitiraniji jugoslovenski publicista. Ali, nije zbog toga Đilas dobio počasno mesto u našoj današnjoj priči. Autor “Besudne zemlje”, knjige više nego indikativnog naziva, uvrstio se u ovaj naš mali liberalni bedeker zbog onoga što je rekao dok je još bio na vrhuncu moći i u vrhu vlasti. Naime, prema svedočenju, doduše samog Đilasa, ideja društvenog samoupravljanja, tačnije samoupravljanja u privredi, koja je svoj izraz našla u zakonu krajnje rogobatnog imena (Zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima) prvo je njemu pala na pamet. Tačnije, on je tu ideju prvi javno izrekao u razgovoru sa Kardeljem i Kidričem. Naime, kako priča Đilas, čitajući Marksov Kapital on je naišao na ideju “asocijacije neposrednih proizvođača”, što ga je navelo na pomisao da bi jugoslovenski privredni mehanizam trebalo uprostiti tako što bi se, da citiram, “uprava prepustila onima koji rade u preduzećima, a država za sebe obezbeđivala samo porez”. Kardelj i Kidrič su, piše takođe Đilas, u prvom trenutku bili protiv, ali su se vrlo brzo predomislili. A ideju je, posle kratkog ubeđivanja, kad je to protumačio kao ostvarenje parole “fabrike radnicima”, prihvatio i Tito, tako da je “jugoslovenski eksperiment”, kako je uvođenje samoupravljanja nazivano na Zapadu, mogao da se otisne u svet.

 

Boris Kidrič

Za Borisa Kidriča ne znam ni da li ste čuli. A njegova slika ovde je ilustracija činjenice da, bez obzira na sve ogromne i nesporne Đilasove zasluge, sve ipak ne počinje od njega. O tome, recimo, može da posvedoči i poznati veliki sukob između liberala, na jednoj, i dogmata na drugoj strani, sukob unutar komunističke partije Jugoslavije 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, poznat kao “sukob na književnoj levici”, gde se Miroslav Krleža našao na pr(a)voj, a Milovan Đilas na drugoj i pogrešnoj strani. Zato je, možda, mesto Kidričeve mogla da stoji i Krležina slika. Ali, za Kidriča sam se ipak odlučio jer je ovde reč pre svega o ekonomskoj liberalizaciji.

Najveći zagovornik poštovanja ekonomskih zakonitosti, kako se tada eufemistički kapitalistička privreda nazivala, u tadašnjoj Jugoslaviji bio je Boris Kidrič, koji je tih godina, kada se jugoslovenski privredni sistem, čiji je glavni kreator bio, ubrzano menjao ka tržištu, često umeo da kaže: “Odlično, još jedna kapitalistička mera”. Njegova prerana smrt od leukemije početkom pedesetih imala je, dugoročno gledano, vrlo negativne posledice po liberalno krilo partije. Kojem su takođe pripadali (jer, bilo bi ne samo nepravedno nego bi narušavalo tačnost slike i njih makar ne spomenuti): Koča Popović, Milentije Popović, Mijalko Todorović, Kiro Gligorov, Vladimir Bakarić i mnogi drugi, široj javnosti nepoznati ljudi koji su ko ozebao sunce čekali svaki zrak liberalizacije. I uprkos tom pomračenju sa Đilasom, sunce liberalizacije se sve više podizalo na nebu iznad Jugoslavije. I u zenitu je bilo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.

 

Marko Nikezić

Neću da kažem, daleko od toga, da je Marko Nikezić bio to sunce, ali naslovna strana Ekonomske politike, najliberalnijih novina toga doba ne samo u Srbiji nego i u Jugoslaviji, najbolje govori o njegovom značaju. Odmereno, bez ikakvih glorifikacija, ali sa jasnom karakterizacijom čoveka i njegove politike. “Novi čovek” ne znači pridošlica, novodošavši “lik”, nego savremen, moderan, čovek savremenih pogleda, otvoren, neko ko će da donese preko potrebne promene.

Uzgred, sa čisto profesionalnog stanovišta, taj naslov pokazuje i oprez: da mu ne naškodite prevelikom hvalom jer se to protivnicima neće dopasti, pa može da pojača već postojeće otpore, a kod drugih može izazvati podozrenje i naknadne otpore.

Suština tog liberalizma bila je povlačenje partije iz direktnog upravljanja privredom i društvom, da partija bude idejni vođa, a ne neko ko neposredno rukovodi svim društvenim procesima. Koliko je to bilo realno, i sa stanovišta prilika u kojima danas živimo, procenite sami.

Liberalizacija je bila trostruka. Najpre, ekonomska – privredna reforma 65. godine. Drugo, politička – smena Aleksandra Rankovića (Brionski plenum) 1966. godine, pa izbori sa više kandidata godinu dana kasnije. I, treće, kulturna: sve najveće kulturne manifestacije, one kojima se Beograd i danas ponosi, osnovane su i svoj život započele u drugoj polovini sedme decenije prošlog veka, dakle između 1965. i 1971. godine (Bitef, Bemus, Fest), ali i masovne kulture – Gitarijada, jugoslovenski Vudstok, nešto kao današnji Exit – kao i naučne – čuvena Korčulanska letnja škola i časopis Praksis, koji su okupljali tada najpoznatije svetske filozofe (doduše leve provenijencije), začeti su tih godina.

 

Prvoslav Raković

Još uvek ne postoji knjiga koja bi se zvala privredna istorija ili istorija industrijalizacije Jugoslavije ili Srbije, pa ni Crne Gore, zato ja imam potrebu da gde god mogu podsetim na neke ljude koji su bili nosioci tog procesa. Jedan od njih je i Prvoslav Raković, direktor kragujevačke fabrike automobila. O vezi industrijalizacije i liberalizacije govori sledeća anegdota. Prilikom jedne Titove posete Crvenoj zastavi, kaže u jednom svedočenju Latinka Perović, dok direktor Raković govori o uspesima fabrike, visoki srpski rukovodilac, rodom baš iz Kragujevca, Dušan Petrović Šane (uzgred, otac Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta) kaže Josipu Brozu: “Pa, ovi će jednog dana i vladu da obore”. A Nikezić na to odgovara: “Pa to je valjda cilj – da oni određuju ko će biti vlada”. Pojava velikih, moćnih kompanija i njihovih menadžera smanjuje i degradira ulogu partije.

 

Vladimir Jasić

Vladimir Jasić je čovek koji je stvorio Elektronsku industriju Niš, moćno preduzeće sa dvadesetak hiljada zaposlenih, nosioca tehnološkog razvoja Srbije i Jugoslavije, koja je tesno sarađivala i bila blizu najvećim svetskim kompanijama, poput holandskog Filipsa, recimo. Kao što vidite, naslov odražava dugoročnu viziju, Jasić pre pola veka govori ono što danas govore svi – da je znanje temelj privrednog razvoja i društvenog napretka. Ali, taj čovek će biti bukvalno izbačen kroz prozor, zajedno s foteljom – srećom je njegova kancelarija bila u prizemlju – kada kroz nekoliko godina bude sproveden obračun sa anarholiberalima i tehno-menadžerima, glavnim neprijateljima naroda početkom sedamdesetih godina u Srbiji.

 

Dragoslav Draža Marković

Srpski liberali posle sukoba s Titom oktobra 1972. godine podnose ostavke.
Marka Nikezića na čelu (CK SK) Srbije zamenjuje Dragoslav Draža Marković.
Marković i Nikezić su pravi antipodi, i fizički i mentalno.
Draža Marković je bio debeo čovek, Nikezić – vitak; Draža je voleo jagnjetinu (jagnjeće brigade) i kafane (“Donje Strnjike”), Nikezić je bio takoreći asketa, suptilan tip, sklon umetnosti, vajar.
Mentalno: ruralni – urbani tip, kao sa seoskog vašara, kao sa pariskih bulevara.
U toj antiliberalnoj revoluciji smenjeno je prema nekim izvorima čak 12.000 direktora u privredi Srbije. Taj kadrovski udar ne bi izdržale ni mnogo jače i stručnjacima bogatije zemlje. Ali, dugoročno gledano, još su bile zlokobnije posledice na idejnom planu jer je liberalizam takoreći zauvek zadobio negativan vrednosni predznak.

 

Mihailo Marković

Porazu liberala doprinela je “neformalna, ali duboko principijelna koalicija”, sastavljena od tri interesno i personalno vrlo povezane grupe: okoštale, birokratizovane partije; dogmatske, antitržišne društvene nauke i nacionalističke (kulturne) inteligencije.

Jedan od najistaknutijih predstavnika te dogmatske nauke bio je Mihailo Marković, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta i član redakcije Praksisa. “Privrednom reformom od 1965. godine proklamovano je vraćanje čistim tržišnim principima i liberalističkom modelu laissez-faire tržišne privrede”, piše Mihailo Marković u svojim memoarima “Juriš na nebo”. I nastavlja: “Među pojmovima kojima je ta reforma objašnjavana i opravdavana glavni su bili ’konvertibilnost naše valute’, ’otvaranje naše privrede’ i ’takmičenje samoupravljača na tržištu’”. Naročito je Markoviću smetala konvertibilnost dinara, za koju kaže da je “po savetu nekih stranih eksperata bila postavljena kao vrhovni cilj reforme”.

 

Dobrica Ćosić

Konačno, ali nikako najmanje važno, naprotiv, Dobrica Ćosić, koji je u sebi emanirao, otelovljavao sve tri grupe: partiju, inteligenciju i naciju, tj. ideološki i društveni dogmatizam i nacionalizam.

U Partiji Ćosić je bio najbliži Aleksandru Rankoviću; u nauci bio je blizak sa praksisovcima Ljubomirom Tadićem i pomenutim Mihailom Markovićem; on je bio guru grupe nacionalističkih intelektualaca okupljenih u Siminoj 9a. To je ulica u najstrožem centru Beograda gde se ta grupa lažnih – lažnih pre svega zato što ih je praktično sve vreme država finansirala – disidenata okupljala. O tome je beogradski advokat Dragoljub Todorović napisao odličnu knjigu koja se zove “Knjiga o Ćosiću”.

Da je taj trijumvirat, ta neformalna principijelna trojna koalicija pobedila, videlo se početkom devedesetih godina.
A pokazuje se i danas, iako je od tada proteklo mnogo vremena, kroz orijentaciju nacije i njene omladine.
I, naravno, najviše zabrinjava ta vrednosna orijentacija mladih generacija. O tome sam više puta pisao, mnogo je i signala i istraživanja koja pokazuju da je sloboda pri dnu liste vrednosti do kojih današnja omladina drži, a da su na njenom vrhu etatizam i nacionalizam.

Ne želim da kažem, zato što ne znam, da je današnja omladina gora nego pre 20-30 ili 50 godina. Po mnogo čemu mi se čini da nije, ali i ako jeste onda ima jedan objektivan i krupan izgovor: kako bi mogla da bude drugačija kada su je tome upravo u poslednjih deceniju-dve najviše i učili. Zbog toga mogu da kažem, bez želje da vam se udvaram, da je današnjoj omladini, zbog činjenice da se s jedne strane našla u materijalno razorenom društvu, a sa druge u društvu s preovlađujućim antiliberalnim i antiglobalističkim sistemom vrednosti, teže nego što je bilo mladim generacijama šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Ali, svako vreme nosi svoje breme, što lepo kaže naš narod, pa tako i vi morate da se nosite sa izazovima i iskušenjima koja stoje pred vama. U tome je važno, to je olakšavajuća okolnost, što imate na koga da se oslonite, čak i ako živite u Crnoj Gori. Jer, ma koliko neočekivano, liberalizam u Crnoj Gori ima tradiciju. Možda tanku, ali ipak tradiciju za koju, kao za onu “slamku među vihorove”, ipak možete da se uhvatite. Da li bi neko mogao da mi kaže ko bi mogli da budu preteče liberalizma u Crnoj Gori? Evo, ja ću ponuditi nekoliko odgovora.

 

Veselin Vukotić

Veselin Vukotić? Šalim se, bez obzira na sve ogromne i nesporne zasluge za širenje liberalizma u Crnoj Gori, profesor Vukotić je suviše mlad da bi bio preteča.

 

Božidar Boško Gluščević

Boško Gluščević? Reč je svakako o jednom od najboljih crnogorskih ekonomista 20. veka, vrlo cenjenom u SFR Jugoslaviji, ali i ovde važi argumentacija kao u prethodnom slučaju.

 

Petar Petrović Njegoš

Ovaj čovek? Ipak, uprkos stihu “kome zakon leži u topuzu…” nisam ni na njegovog autora mislio.

 

Marko Miljanov

Meni se čini da bi to mogao da bude Marko Miljanov.

I to zbog jedne njegove izreke koju vi svi sigurno znate. One koja kaže: “Junaštvo je braniti sebe od drugog, a čojstvo braniti drugog od sebe”. To je liberalni princip. Čovek treba da se vlada po pravilima koja neće ugroziti integritet (prava i slobode) drugih. Preneto na državu: država treba da donosi takve zakone koji će braniti slobodu i prava građana od njene sopstvene moći, od nje same.

Mijat Lakićević,
Podgorica, 1. oktobar 2016.

 

Ispovest insajdera

Izlaganje na promociji knjige Dušana Pavlovića “Mašina za rasipanje para”, održanoj 4.7.2016. u beogradskom Media centru

Dusan Pavlovic Izlaganje na promocijiPošto ja volim da se držim one stare, te otud već pomalo i izanđale devize “kad hoću nešto dobro da pročitam, sednem pa to i napišem”, ja sam svoje izlaganje napisao. A onda sam mu dao i naslov: Ispovest insajdera, ili – Uspomene jednog insajdera, nisam mogao da se odlučim, pa vama prepuštam da izaberete bolji.
Ali, da pređem na stvar. Pred nama je značajna, zanimljiva i višestruko poučna knjiga.

“Mašina za rasipanje para” Dušana Pavlovića – ne kao vlasnika mašine ili para, nego kao autora – ima dva sloja, dva nivoa ili dva elementa, od kojih svaki ima svoj podsloj, podnivo, podelement. Prvi sloj ili element je dokumentarni, konkretni, on opisuje rad Vlade. Drugi sloj ili element je teorijski. On se odnosi na koncept reformi. Zahvaljujući prvom, knjiga se čita lako i brzo, kao krimi roman, prosto gutate stranicu za stranicom; a kada zaplovi u teorijske vode, onda vam je potrebna poprilična doza koncentracije.

Prvi sloj knjige je posledica mogućnosti, pozicije, da se funkcionisanje Vlade posmatra iznutra. U stvari, ne samo Vlade u strogom smislu te reči, nego i drugih (para)državnih organa, posebno agencija – za privatizaciju, za promociju izvoza i strana ulaganja (čuvena SIEPA), za licenciranje stečajnih upravnika, Fonda za razvoj… praktično državnog aparata u celini. To je pak u konkretnom slučaju značilo uvid u neodgovornost, bahatost, javašluk, u raznim oblicima i gabaritima, a pre svega – u trošenju državnih, tačnije para poreskih obveznika. Pri čemu je posebno bolno saznanje da se takvo ponašanje smatralo nečim sasvim normalnim; nisu ti državni činovnici ni shvatali da rade nešto loše i nedozvoljeno.

U tim delovima knjige ima zaista i mnogo dramskih elemenata, čak i dijaloga (recimo, između Radulovića i direktora “14. oktobra” Nestorovića, ili između Olje Bećković i Manje Grčić, biše direktorke B92, nažalost – nema dijaloga sa Vučićem), tako da je razumljivo što je, time ponesen, “srpski Frljić”, alijas Zlatko Paković, uzviknuo: “Ja ću ovo da režiram”. Što, čini mi se, uopšte nije loša ideja, mada, da se malo našalim, tu i nema šta da se režira, dovoljno je samo da se sadržaj knjige verno prenese na pozorišnu scenu, tj. da se život prenese na daske koje život znače.
Dakle, tu se na delu vidi partijska država – ohola, razobručena, nenavikla na bilo kakvu kontrolu. Možda se to na neki način i znalo ili pretpostavljalo, ali sada smo dobili dokaz iz prve ruke. I to svedočanstvo je posebno dragoceno.

Ovo svedočanstvo ima, međutim, još jednu notu ili dimenziju – nazvao sam je “ličnom”. To je onaj prvi podnivo ili podelement koji sam pomenuo na početku, možda bi se moglo govoriti i o nekoj vrsti digresije.

Naime, Saša Radulović se kao ministar privrede, kada traži to što traži, obraća isključivo Aleksandru Vučiću. Premijer, tj. Ivica Dačić, kome je, bar tako piše u knjizi, on, tj. Radulović, napisao 90 odsto ekspozea, dakle programa rada Vlade – kao da ne postoji. Tačnije rečeno – on i ne postoji. Radulović se, dakle, uprkos tome što je praktično Dačiću napisao ekspoze, obraća samo Vučiću. A Vučić nije premijer. Razumem, tačnije bar sam mislio da razumem politički pragmatizam, ali ovo je za mene bilo sasvim neobično. Drugačije rečeno, Vlada koja tako funkcioniše za mene nije normalna vlada i onda se – da se za trenutak stavim u Radulovićev položaj – logično postavlja pitanje: “šta ću ja u takvoj vladi”. Tim pre što ta vlada nije imala ni legitimitet za reforme koje ja kao ministar privrede predlažem i na kojima insistiram jer nije ni došla s takvim predizbornim programom. A ne znam koliko razgovor sa pe-pe-veom, mislim onaj pre naimenovanja, za to može da posluži kao zamena.
U vezi sa ovim, još jedan detalj: za mene je korespondencija između Radulovića i Vučića novi uvid u političku scenu Srbije – ton tih mejlova koje je ministar privrede razmenjivao s prvim potpredsednikom vlade; mislim, kada dođe do takve prepiske, zar nije jasno da tu ’leba nema i da odatle treba što pre bežati.
Ne osuđujem, samo pitam.

Drugi sloj ili elemenat knjige Dušana Pavlovića “Mašina za rasipanje para” bavi se načelnim pitanjima. Tačnije – reformom. Reč je konkretno o četiri zakona: o planiranju i izgradnji, o privatizaciji, o stečaju i o radu.
Ali, važnije od svega: u pitanju je tzv. fiskalna konsolidacija. Naime, Srbija je bila u situaciji da joj preti bankrot. Može se diskutovati o tome koliko je ta pretnja bila akutna, ali je zemlja, tj. Vlada, svakako bila u situaciji da se nešto mora učiniti da bi se sprečilo dalje propadanje, tj. dalji rast fiskalnog deficita, sa jedne, i javnog duga, sa druge strane.

Prema onome što piše Dušan Pavlović – postojala su dva odgovora, tj. dve glavne koncepcije:
Politika štednje vs. poreska reforma;
Fiskalni savet vs. Ministarstvo privrede;
Krstić/Petrović, tj. Vučić/Petrović vs. Radulović/Gligorov.

Suština poreske reforme koju je predlagao Radulović bila je: rasterećenje rada (smanjenje dažbina na plate), opterećenje potrošnje (povećanje PDV-a, poreza na dobit, poreza na imovinu). Sećam se da je nešto vrlo slično u vreme vlade Mirka Cvetkovića, dakle pre 5-6 godina, predlagala tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović. A protiv je bio ministar privrede Mlađan Dinkić, više iz ličnih nego iz načelnih razloga. Sada je, kao što vidimo, bilo obrnuto.

Meni se ta ideja tada činila razumnom, ali moram da kažem da u raspravi koja se otvorila tim povodom, nevelikoj doduše, ona nije naišla na odobravanje. Protiv su bili čak i neki liberalni ekonomisti, ne toliko iz načelnih razloga koliko iz konkretnih. Govorili su da je to ozbiljan poduhvat koji zahteva preciznu računicu jer smanjenje poreza sasvim sigurno još više povećava deficit, a nije sigurno koliko će kontramere koje se predlažu taj novostvoreni manjak nadoknaditi. Recimo, nije sigurno da li će i kada doći do porasta zaposlenosti – što je cilj smanjenja dažbina na rad – da bi se tako nadoknadio gubitak koji nastaje smanjenjem poreza. Pitanje je da li će privatnici (tj. u kom će broju) višak novca koji im se pojavi smanjenjem poreza investirati (između ostalog i zbog načina na koji su nastali) ili će ga pretvarati u lično bogatstvo (čemu su vrlo skloni); a čak i ako ga investiraju potrebno je vreme da se investicija realizuje i novi radnici zaposle. Dakle, država svoje prihode na taj način povećava sa vremenskim otklonom, a gubi ih odmah. Zato, čak i ako je načelno u redu, govorili su ti ekonomisti, efekte reforme treba dobro proračunati, to je proces i najbolje je ostaviti je za vreme kada državna kasa bude u boljoj finansijskoj kondiciji.
Takođe, kada je reč o povećanju poreza na imovinu, odnosno na profit, čini se da su to dve takođe diskutabilne mere, kako iz principijelnih razloga (nije mi to u skladu sa liberalnim načelima), tako i iz praktičnih (naročito prva mera zahteva dobru poresku službu, a to Srbija nema).

Možda sam otišao previše u detalje, nije mi namera da sada otvaram raspravu o tome, samo sam hteo da ilustrujem koliko je to velika i ozbiljna tema, tema koja je, bez obzira na svu stručnost koja je prati, bila zanimljiva i za najširu javnost, a pogotovo za onu stručniju. Moje pitanje je: zašto je Ministarstvo privrede te svoje ideje krilo; odnosno – pošto su akteri tih događaja ovde prisutni – zašto niste išli na to da se o tome otvori javna rasprava nego ste se opredelili za ubeđivanje Vučića. S kojim ste već bili u lošim odnosima.

Ovde ću navesti još samo jednu Radulovićevu ideju koja nije naišla na, rekao bih, većinsku podršku ekonomske nauke i struke. Reč je o ličnim kartama preduzeća. Kao i u prethodnom slučaju, meni se činila prihvatljivom i ideja da kompanije treba da znaju šta imaju i čime raspolažu, te da nije preveliko administrativno opterećenje uputiti im zahtev da to stave na papir. Neki istaknuti ekonomisti, međutim, kao što sam rekao, smatrali su da je to nepotrebno. Pogotovo u kontekstu subvencija koje je ministar Radulović uslovio izradom ličnih karata. Ali, da u te stvari više ne zalazimo, bio bi nam potreban zaista jedan dugačak okrugli sto.

Konačno, koji je to četvrti sloj koji nam ova knjiga otkriva? Ja ga najpre vidim u činjenici da poresku reformu predlaže Ministarstvo privrede iako je ona u nadležnosti Ministarstva finansija. I ne samo to, Radulović zapravo predlaže kompletan paket reformi, tačnije, i kada njegove elemente formalno ne predlaže on se za njih vrlo zalaže, više od onih kojima je to u opisu posla i radnih zadataka. Od novajlije u Vladi, pride još nestranačkog, dakle ličnosti bez političkog legitimiteta, to je zaista bilo hrabro. Ta ambicija može se videti već u pomenutoj činjenici da je on faktički – i bukvalno, voleo bih da znam kako je do toga došlo, ali toga u knjizi nema – najvećim delom napisao Dačićev ekspoze. Da je Vučić to prihvatio onda bi Radulović praktično/potencijalno bio pe-pe-ve, to otvara pitanje i njegovih, Radulovićevih političkih ambicija, a to nije moglo da prođe ne samo kod Vučića nego, i kad bi on nekim čudom na to pristao, ne bi prošlo u njegovoj stranci i kod Tome Nikolića.

Kao što rekoh na početku, obilje je tema koje pokreće i pitanja koja postavlja ova knjiga. Zato ona zaslužuje da bude ne samo pročitana nego i proučavana.

Mijat Lakićević

 

Tekst izgovoren na svečanom otvaranju izložbe karikatura i predstavljanju knjige “Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001” Predraga Koraksića Koraksa, u okviru obeležavanja desetogodišnjice rada galerije “Trag” u Sremčici, 26. marta 2016. godine.

Dobro veče,
Želim odmah da kažem da mi je zaista veliko zadovoljstvo što govorim ovde, u Sremčici, večeras. Možda zato što sam i sam iz malog mesta, uvek sam mislio da u njima ima više, relativno razume se, pravih poklonika kulture i umetnosti nego u velikim centrima, gde mase i mladih i starih, ne znajući gde će pre od velike kulturne ponude, po pravilu završe na splavovima ili u kladionicama.
Ali, da se ne udaljavam previše od razloga za ovaj večerašnji skup.

Sigurno ste do sada mnogo puta imali priliku da pročitate ili čujete analizu – mislim da ćete se složiti da ne preterujem kad kažem – umetničkog rada Predraga Koraksića Koraksa. U tim, nesumnjivo zasluženim pohvalama, po pravilu se govori o tome kako su na Koraksovim crtežima precizno pogođeni karakteri tako da njegovi junaci sve više liče na svoje karikature; kako, zatim, ti crteži društvene prilike odslikavaju bolje od hiljadu reči i slično. I to je sve, manje-više, tačno. Šalim se naravno, tačno je potpuno.

Ali ja večeras ovde, sasvim pretenciozno, želim da sa vama podelim jedno svoje, “lično i personalno”, otkriće. Šta, u stvari, pitanje je sad, leži u korenu Koraksovog, ne samo dospeća na vrh – jer, nekom krivo nekom drago, Predrag se tu nesumnjivo nalazi – nego i, što je mnogo teže, dugogodišnjem opstanku na tom, kao crtačko pero oštrom, vrhu. Mada, da vam i to uzgred otkrijem, ako niste znali Koraks ne crta perom nego kičicom.

No, da se vratim korenima, ne mojim naravno, nego Koraksićevim. U osnovi Koraksovog superiornog postignuća nalazi se po mom mišljenju jedna sasvim dečija osobina. To je – radoznalost. Da je tako mogu da posvedočim iz prve ruke pošto imam privilegiju da se sa Koraksom, budući da stanujemo u istom kraju, novobeogradskom bloku 45, i privatno družim. Dakle, nema te teme – od bazne industrije, preko kulinarstva (ovoga, u stvari, naročito), do astronomije – koja Koraksa neće interesovati; niti ima čoveka, bez obzira na profesiju i društveni status – pod uslovom da nije dosadan, razume se – koga neće slušati sa zanimanjem.

Ali, što je mnogo važnije, tu osobinu, ljubopitljivost, dokumentuju i detalji iz profesionalnog života Predraga Koraksića. Neki od njih su poznati, ali neki i nisu, pa bih ja upravo ove druge, ovom prilikom, želeo da posebno istaknem. Malo je, dakle, čini mi se poznato da je Koraks u svojim, rekao bih zrelim crtačkim godinama, počeo da radi u ekonomskim novinama. Tačnije – u Ekonomskoj politici, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, gde sam i ja 5-6 godina kasnije, načinio prve novinarske korake. Od tada se Koraks praktično neprekidno, bavio i ekonomskim temama. I to ne, kao većina karikaturista, u onom profanom i prizemnom, da ne kažem pijačno-barometarskom maniru, nego u zaista suštinskom smislu, šireći granice ljudske slobode. Tako da smo Koraks i ja, prvo indirektno, u Ekonomskoj politici, a onda i neposredno, u Ekonomist magazinu, u profesionalno-saradničkom odnosu proveli gotovo četiri decenije. I ako za mene neki kažu da spadam u red novinara (ekonomskih) liberala, sa svoje strane za Koraksa mogu da tvrdim da je prvi srpski (i) liberal (i) karikaturista. Ili, još bolje: najveći liberal među karikaturistima i najveći karikaturista među liberalima. Doduše, i jedni i drugi su u Srbiji vrlo retke zverke pa konkurencija i nije tako velika, ali svejedno. A pošto mi se čini da je to još jedino priznanje koje Koraks nije dobio, ja mu ga ovom prilikom svečano odajem. Čestitam!
(U ovom trenutku autor teksta ustaje i pruža ruku Predragu Koraksiću koji je sa iznenađenjem – jer scena nije bila unapred dogovorena – prihvata.)

Da zaključim, ta ljubopitljivost, otvorenost za nova saznanja, širina interesovanja, presudno utiču da, iako je u poznijim i životnim i profesionalnim godinama, Koraksove karikature budu pune mladalačke svežine i prkosa.

Kao što Kinezi jedu supu na kraju ručka, tako sam i ja odlučio da naslov ovom tekstu dam nakon njegove poslednje rečenice. Samo što nisam mogao da se odlučim, pa imam ne jedan, nego više naslova.
Karika(tura) koja ne nedostaje.
Karakterna karikatura.
Lakše je s karikaturom.
Bez Koraksa nema futura.
Tri put ura, stiže nova tura Koraksovih karikatura.

Hvala na pažnji.

Mijat Lakićević

 

Liberalizam u Srbiji, danas: Medijska (op)scena

(Izlaganje pripremljeno za Okrugli sto “Liberalne komunikacije danas – ekonomija, politika, mediji”, Fakultet za medije i komunikaciju, 11. februara 2016, Beograd)

U stvari, najpre želim da dopunim naziv ovog teksta, jer tema, bar onako kako sam je ja shvatio, nudi obilje asocijacija i dimenzija kojima nisam želeo da preopterećujem sam naslov. Dakle: medijska scena, i medijska opscena, ali i – medijska opsena. I drugo i treće – i to u izobilju – sadržano je u prvom.

No, “počnimo temu iz početka”, da parafraziram onaj tačno četiri decenije star (Beogradsko proleće 1976) pa otud već zaboravljeni hit Blagice Beti Đorđević.

Kada se povede razgovor o stanju u medijima u Srbiji danas prvo što mi padne na pamet jeste ona omladinska šaljivo-cinična “odskočica”: “šta reći, a ne zaplakati”. Ipak, nije sve tako crno – kako je, davno, poručivala reklama (nastala u majstorskoj radionici Dragana Sakana) za “negro” bombone – još je crnje.

Šalu na stranu, ako je uopšte o šali reč, medijska scena Srbije postala je pojam za skarednost, odvratnost, nepristojnost… Jednom rečju, kao što sugeriše naslov ovog teksta, za opscenu.

Ali – da li su mediji stvarno najgori? U kojoj meri oni kreiraju javno mnjenje, a u kojoj su ono što im ime kaže – sredstvo saobraćanja, medij preko kojeg članovi jednog društva, individualni i kolektivni, međusobno komuniciraju? Da li su, dakle, oni zaista najveće zlo ili možda samo onaj njegov deo koji štrči iznad socijalne površine, samo ono što se vidi – vrh ledenog brega?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje treba čini mi se obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, na, hajde da kažem, društveno-ekonomske okolnosti u kojima postoje i posluju mediji danas u Srbiji i, drugo, na prilike u samim medijima. Naravno – ukratko, i sumarno, inače bi nam za to trebao celodnevni simpozijum.

MEDIJI U BERMUDSKOM TROUGLU

Položaj medija u Srbiji opisao sam (pod)naslovom: Mediji u Bermudskom trouglu. U stvari već sam se jednom, pre više od dve godine, poslužio ovom metaforom, ali niti mi je u ovom času nešto bolje palo na pamet niti se situacija na bolje promenila, naprotiv. Samo su se možda promenila temena tog trougla. Dakle, mediji se u Srbiji po mom mišljenju nalaze između tri sile, tri (manje ili više “otuđena”) centra moći: političke elite, intelektualne elite i poslovne elite.

1. Kada je o reč o političkoj eliti, tj. pre svega državi, već ona sama deluje trostruko: finansijski, partijski i policijski. Krajem prošle godine Savet za borbu protiv korupcije objavio je dokument indikativnog naziva “Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije putem plaćanja usluga oglašavanja i marketinga”. Iza ovog birokratskog i rogobatnog imena, bez obzira na neke mane tog Izveštaja, krije se dosta zanimljivih podataka o tome kako su raznovrsni državni organi, počev od republičkih, tj. ministarstava, preko lokalnih, do javnih preduzeća, sredstva za marketing, tj. oglase i PR tekstove, koristili za uticaj na uređivačku politiku medija. Pored toga, vlast nije prezala ni od direktnih političkih pritisaka na medije, a veze medija i tajnih policija, ne samo vaninstitucionalne, nego i institucionalne, dobile su neviđene razmere.

2. Uloga intelektualne elite ogleda se pre svega u stvaranju vrednosnog sistema i kulturnog miljea u kome se odvija javni život. Svojim ubedljivo najvećim delom intelektualna elita u Srbiji antiliberalno je orijentisana. To važi kako za njeno levo, tako i za desno krilo.

Možda grešim, i voleo bih da grešim, ali ne znam za fakultet, na svim beogradskim univerzitetima, o drugim visokoobrazovnim centrima da i ne govorim, za koji se može reći da na njemu profesori liberali nisu “retke zveri”. Po jedan-dva, k’o protiv uroka. Preterujem, priznajem, ali samo malo.

Ni studenti, naravno, ne mogu biti mnogo bolji. Njihova je glavna briga da znanje ne bude roba, a što je kvalitet te robe, tj. znanja kojeg dobijaju slab – uopšte ih ne zanima. Uoči ove Nove godine na jednom fakultetu napravljena je anketa o novogodišnjim željama studenata. Među oko dve stotine odgovora samo je jednom pomenuta sloboda i to kao “strah od nemogućnosti slobodnog kretanja po svetu”. Najčešća želja je bila: “da nam država da” – ovo ili ono.

A tzv. okupacija bioskopa “Zvezda”, koja predstavlja “eklatantan” primer uzurpacije, tj. nelegalnog zaposedanja, privatne imovine, naišla je na nepodeljene simpatije kulturne javnosti. Da li je onda čudo što se, prema navodima profesora Milojka Arsića, po zaštiti vlasničkih prava, među zemljama centralno-istočne Evrope Srbija nalazi na poslednjem mestu, kao i što se po istom kriterijumu, prema Indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskom foruma, među 140 zemalja, Srbija nalazi na 128. mestu.

Moja omiljena definicija novinara je da su oni univerzalne neznalice, ali ovde su pesnici sveznaoci; o MMF-u i Svetskoj banci oni govore više nego o poeziji, a tek o istoriji.., globalizaciju da i ne pominjem. Ne pada mi na pamet, naravno, da im tu mogućnost uskratim, neka govore sve što žele, ali eto, tek toliko da primetim; mislim da ne škodi, a čim ne škodi, što rek’o Lane Gutović, znači da koristi.

3. Nije lako, nema sumnje, baviti se danas biznisom u Srbiji, pogotovo ako hoćete da sve bude legalno. Ali je i tzv. poslovna zajednica češće birala kratkoročne dilove i dilovanje sa političkom nomenklaturom, nego da se, uz pomoć poštenih medija, bori za svoje (dugoročne) interese.

Pre nekoliko godina ugasio se Ekonomist magazin, nedeljnik liberalne orijentacije koji je i u profesionalnim krugovima i kod čitalačke publike uživao visok ugled. Ekonomist magazin je nestao sa tržišta pritisnut finansijskim teškoćama. Nema sumnje da je list imao i tzv. unutrašnjih slabosti, ali one ne bi u toj meri došle do izražaja da je u srpskoj poslovnoj eliti bilo razumevanja za jedan nezavisan list liberalne orijentacije. Tačnije, da je ona shvatala zašto je dobro – i dugoročno finansijski isplativo – i za nju i za celo srpsko društvo da novine kao što je Ekonomist magazin postoje.

Da zaključim ovaj deo svog izlaganja: u takvoj situaciji tabloidizacija medija, tj. povlađivanje lošem ukusa i pad novinarskih standarda, bilo je neizbežno.

Ali…

… NISU TABLOIDI NAJGORI

Po ubedljivo većinskom, gotovo unisonom mišljenju, glavni problem medija – ako se izuzme onaj ekonomsko-socijalni – jeste tabloidizacija. Svojevrsni varvarizam u koji su zapali mediji u Srbiji svakako jeste nešto jako loše i njegove posledice su teške. Ali, to nije najgore što (nam) se dešava. Taj primitivizam, ma koliko veliki i težak, samo je opsena, pirotehnička magla, dimna zavesa iza koje se krije nešto drugo, opasnije. Meni se, naime, čini da nešto drugo, strateški i dugoročno, predstavlja najveću opasnost za medije i građane Srbije.

To je antiliberalna, antizapadna i antizapadnjačka vrednosna orijentacija. I to, naravno, ne u tabloidima, jer oni toliko daleko i ne dosežu, njih ideologija i ne zanima, nego u tzv. “mejnstrim”, uglavnom državnim, ali i privatnim, medijima, elektronskim i, naročito, štampanim. Dakle, onima koji imaju ulogu tzv. “opinion mejkera”, koji kreiraju javno mnjenje, tj. još preciznije i važnije, kreiraju stavove i ponašanja tzv. “desižn mejkera”, donosilaca odluka.

Kampanja protiv privatizacije Telekoma Srbija dobar je primer za to. Naime, argumentacija protivnika prodaje Telekoma bila je izrazito antiliberalna. Tržište, kapital, profit to su, po tom svetonazoru, tri jahača apokalipse, nešto čemu se treba suprotstaviti takoreći po svaku cenu.

Drugi primer, promocija, odnosno svojevrsna medijska rehabilitacija Aleksandra Tijanića, odnosno odluka da jedna staleška nagrada, i to za novinarsku borbenost, dobije njegovo ime. Šta god neko mislio o Aleksandru Tijaniću, on će ipak najpoznatiji ostati po tome što je napisao: “ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Tijanić je, kao što je poznato, bio jedan od najvećih protivnika Đinđićeve vlade, po opštoj oceni najbolje i najliberalnije – iako sam Đinđić i nije bio neki liberal – vlade Srbije u poslednjih 15 a možda i 150 godina. Daleko bi nas odvelo da sad analiziramo – na kraju, nije ovo ni vreme ni mesto za to – zašto je to učinjeno, ali je sigurno da taj čin nije u skladu sa liberalno-demokratskim načelima. Nije na odmet ipak spomenuti da priznanje u vidu profesionalne nagrade sa sopstvenim imenom nije pripalo Slavku Ćuruviji koji je zbog svog novinarskog i političkog angažmana ubijen; njemu je valjda dovoljna novinarsko-policijska istražna komisija.

Treći primer predstavlja triling Žižek, Horvat, Kusturica.

Zanimljiva je, blago rečeno, ova antiliberalna SHS kombinacija u novom pakovanju; kao što Žižek piše pohvale Staljinu, tako isto Kusturica izražava divljenje Putinu. A sva trojica su popularnija u Beogradu nego u sredinama iz kojih su potekli. Zašto se baš mi u Srbiji najviše hvatamo na to bućkalo nikako ne mogu da razumem.

Ali ne važi to samo za pomenutu ex-Yu trojku. Setite se samo kako su u Beogradu bili popularni Čaves i Cipras. Propast Venecuele se nekako poklopila sa Čavesovom smrću pa je ta tema povučena iz javnosti, dok je grčki premijer sam sebi zapržio čorbu kad je “legao na rudu” zloglasne “trojke” (MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija). Cipras više nije tako omiljen; sada je popularniji Varufakis. Mada se, u stvari, najveće nade trenutno polažu u Iglesijasa, ne Hulia nego Pabla naravno.

Zvezda jednog čoveka, međutim, ne tamni. Reč je, razume se o Vladimiru Putinu. Popularnost predsednika Rusije možda je najbolje izrazio aktuelni predsednik Srbije, Nikolić, izjavivši nakon pobede nad Tadićem da bi obojicu lako pobedio – Putin.

Ali, da pređemo sa ličnog na opšti nivo, gde je danas kriza? Odgovor “naših”, mislim medija, glasi: na Zapadu, u Americi i Evropi. Rusija nije u Krizi, Kina još manje. Mejnstrim mediji su puni napisa o krizi Zapada i krize demokratije, dok na istoku ništa nije u krizi.

Gde su problemi, gde je kriminal, korupcija, zloupotreba demokratije? Opet na Zapadu, u Evropi i Americi. Kad ste videli kritički tekst o Kini, Rusiju da i ne pominjem, reklo bi se da tamo sve cveta. Osim same demokratije, ali to zapravo i nije mana nego prednost, jer su tamošnji oblici vladavine samo usklađeni sa nacionalnim mentalitetom, kome demokratija zapravo i nije potrebna; oni preziru zapadnjački način života i individualizam. Sve ćete vi to naći, ne u tabloidima, nego u mejnstrim medijima.

Dokle to ide svedoči činjenica da ćete u njima naći objašnjenje da je teroristički napad u Parizu 13. i 14. novembra prošle godine “bumerang efekat globalizacije”. Dakle, terorizam se vidi kao opravdana reakcija na globalizaciju, kao pravedan revolt protiv liberalizma.

UMESTO ZAKLJUČKA

Konačno, ne znam da li je to sreća ili nesreća, ali srpska elita je u svom antizapadnjaštvu – licemerna. Ona proriče skoru propast Evropske (monetarne) unije, ali štedi u evrima; ona javno hvali zlatiborske livade, ali tajno čezne za Jelisejskim poljima, a kad ih se jednom dokopa, onda u otadžbinu dolazi da se najede jagnjetine i brzo se, s još jačim patriotizmom, vraća u to neoliberalno grotlo, u taj lažni sjaj i izopačeno bogatstvo, da se bori za srpstvo i pravoslavlje, slatko.

Mijat Lakićević

(video prilog: Mijat Lakićević izlaganje)

 

Antizapadnjačka žvaka služi za unutrašnju upotrebu

Intervju dat portalu www.portalnovosti.com, 22. decembra 2015.
Piše: Drago Kovačević

Mijat Lakićević je zamjenik glavnog urednika beogradskog tjednika Novi magazin. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je u središtu njegovog interesa oduvijek ekonomija. U redakciju Ekonomske politike došao je 1977, bio je urednik Jugoslavije, jedne od najvažnijih rubrika tog lista (koja je pokrivala aktualne ekonomsko-političke događaje), ali i redovitoga mjesečnog priloga posvećenog jugoistočnoj Europi. Organizirao je niz okruglih stolova na kojima su sudjelovali najistaknutiji jugoslavenski ekonomisti, privrednici i političari. Pokretač je i bivši urednik Ekonomist magazina, ekonomskog dodatka Novac u Blicu, ekonomske rubrike u tjedniku NIN… Zasigurno je jedan od najsenzibilnijih analitičara Srbije, koji svoj posao radi bez dlake na jeziku, vrlo angažirano i odgovorno.
Ovo je godina u kojoj i Srbiju i Hrvatsku preplavljuju podaci po kojima privredni rast iznosi između 0,5 i jedan posto, što nakon višegodišnje recesije djeluje ohrabrujuće: po čemu se te zemlje i ti rezultati razlikuju, a po čemu su slični?
Hrvatska, za razliku od Srbije, ima more i u tome je njena velika prednost. Tako dolazi do deviznog priliva od sedam-osam milijardi evra, približno isto toliko puta više od Srbije, šta omogućuje da koliko-toliko – a u svakom slučaju mnogo bolje od Srbije – ispegla sve druge slabosti u privrednom i političkom sistemu. Te su slabosti brojne i po tome ima velike sličnosti sa Srbijom. A ključna je sličnost, po mom mišljenju, nacionalizam koji se, bez obzira na povremene formalne činove i kurtoazne izjave, ogleda u tome šta podizanje glasa na komšije – kad već to nisu motke i motike – donosi najviše glasova na izborima. Ako smem da dodam, čini mi se da se Hrvatska, iz nejasnih mi razloga, u tome ističe više od Srbije. To prožima čitav život, a pre svega vodi ka stvaranju antiliberalnoga privrednog okruženja, šta odbija i strane i domaće investitore.

SRBIJA NE ŽELI U KAPITALIZAM

Sabirući učinjeno tokom godine, Vlada Srbije puna je hvale na svoj račun, no koliko je pri tom objektivna?
Vlada Srbije napravila je jedan dobar rezultat. Smanjila je fiskalni deficit za gotovo milijardu evra, odnosno za 100 milijardi dinara – sa 260 milijardi prošle, na 160 milijardi ove godine. Tačno je da je to pre svega rezultat smanjenja plata u javnom sektoru i penzija, ali za to je ipak trebalo stisnuti petlju. Neki kažu da nije bilo drugog načina jer bi došlo do bankrota zemlje, ali nikad se ne zna dokle neodgovorna politika može da ide – iskustvo Srbije govori da može vrlo daleko. Sa druge strane, mora da se kaže da je ta mera, ma koliko politički teška, operativno jednostavna. Ono što je zaista složeno, za šta treba i znanja i umeća (o političkoj volji da se i ne govori), jeste reforma javnog sektora, koja praktično nije započeta. Javni sektor je rak-rana srpskog društva u celini: u njemu je previše zaposlenih koji su bolje plaćeni a rade manje nego oni u privatnom sektoru i koji izbacuju loš kvalitet i usluga i proizvoda. Javna preduzeća su najveći gubitaši, državna uprava je glomazna i neefikasna, za školstvo i zdravstvo se, kad se uporedi i sa razvijenijim zemljama, odvaja dosta novca, ali je kvalitet njihovih usluga katastrofalan. PISA testovi pokazali su katastrofalno neznanje matematike i materinjeg jezika, te u tom pogledu poprilično otreznili srpsku javnost, ubeđenu da ima dobar školski sistem. Podaci o broju umrle novorođenčadi i umrlih od raka govore isto. Srbija će ove godine imati privredni rast od 0,7 do 0,8 odsto, i to posle prošlogodišnjeg pada za 1,8 odsto. U isto vreme, prosek zemalja u tranziciji biće oko tri odsto. To govori koliko zaostajemo; Srbija je i materijalno i duhovno poprilično devastirana zemlja.

Koje su osnovne boljke srpske privrede?

Osnovna boljka srpske privrede je politika. Odnosno, država. I to dvostruko. O jednom njenom vidu, javnom sektoru, već sam nešto rekao. U drugom smislu, problem je ambijent. I to ne samo onaj sadržan u propisima, formalnopravni, nego još više onaj praktični, na koji čovek nailazi kad odluči da pokrene neki posao. Zbog toga su investicije u Srbiji male. Ukupne investicije biće ove godine oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu bar 25 odsto. Ili, izraženo u novcu, investicije će biti oko pet milijardi evra, a trebalo bi da budu osam-devet; toliko su ostvarivale najuspešnije tranzicione zemlje kad su bile u fazi u kojoj je sada Srbija. Bez investicija nema izvoza. Izvoz Srbije će ove godine doseći 12 milijardi evra, šta je oko 40 odsto BDP-a. To je malo. Češka i Estonija imaju izvoz od 84 odsto BDP-a, Slovačka 92, Litvanija 82, Slovenija 77, Bugarska 68. Hrvatska je tu bolja od Srbije, izvozi 46 odsto BDP-a, a zajedno sa Srbijom bolja je jedino od Albanije, u kojoj izvoz čini 35 odsto BDP-a. Očigledno, brojke govore više od reči.

Zašto u Srbiji nikako da završi tranzicija? Što je uzrok tome?
Izgleda da će ipak biti završena, bar nam aktuelna Vlada to čvrsto obećava. Posle 31. maja iduće godine u Srbiji neće biti nijednog društvenog preduzeća. Tačnije, biće gotova privatizacija, a nije prošlo ni četvrt veka otkako je otpočela… Šalim se, tranzicija je mnogo ozbiljniji proces od privatizacije. A tranzicija nije završena pre svega zato šta to Srbija, tj. njena elita, nije želela. Srbija ne želi da pređe u kapitalizam. Za vlade Vojislava Koštunice bio je i zvanično proklamovan neki treći put, neko društvo između komunizma i kapitalizma. Iako Koštunica odavno nije na političkoj sceni, a kamoli na vlasti, veliki deo i političke i intelektualne elite zapravo se drži istog cilja, nigde nećete naći toliko kritičara globalizma i liberalizma kao u Srbiji. Slavoj Žižek i Srećko Horvat su najčitaniji i najcitiraniji autori u Beogradu. Bio bi i Tomas Piketi, ali njega je malo ko pročitao, on piše debele knjige. Aleksisa Ciprasa više ne vole jer je legao na rudu, ali Varufakisa zato vole više nego u Grčkoj (nije važno šta svoje tirade o socijalnoj pravdi naplaćuje desetinama hiljada evra), kao što su svojevremeno Čavesa. O Vladimiru Putinu da i ne govorimo.

Aleksandar Vučić je nakon povratka iz Kine optimistično izjavljivao da je velika šansa Srbije prihvaćanje kineske prljave industrije (poput željezara) i da je to put do gospodarskog rasta i smanjenja nezaposlenosti. Kako vi ocjenjujete te izjave?
Ne čini mi se da je problem u tom, kako kažete, prihvatanju prljave kineske industrije. Kad je o železari reč, ona već postoji, neće je Kinezi graditi; oni bi samo trebalo da je kupe i podrže proizvodnju. Uzgred, zemlje koje su se razvile učinile su to upravo uz pomoć prljave industrije – da na početku nije bilo te prljave, danas ne bi bilo ni čiste ni bilo kakve druge industrije. Bili bismo u prvobitnoj zajednici. To je proces učenja. Dakle, ne bih tu zastupao tako radikalno ekološke (ako je o ekologiji uopšte reč) stavove. Pravi je problem da li će Kinezi kupiti tu železaru, odnosno može li ona da radi sa profitom. Nažalost, cena metala, tj. gvožđa i čelika, je niska, pa ta proizvodnja nije isplativa uprkos jeftinim sirovinama. Da li će se situacija u narednih godinu ili kraće promeniti, videćemo, prognoze ne govore tome u prilog. A videćemo i kakvu računicu imaju Kinezi: možda oni, iz strateških razloga, odnosno radi prodora na evropsko tržište, i odluče da neko vreme trpe gubitke, mada u to ne bih polagao velike nade. Moguće je da u tome neku ulogu odigra izgradnja pruge Beograd – Budimpešta, šta je navodno takođe dogovoreno u Pekingu. U stvari, sve su to tzv. memorandumi o razumevanju – vrlo neobavezujući papiri, daleko od bilo kakvog ugovora.

Dakle, nemam lično ništa protiv da Kinezi, kao i bilo ko drugi, investiraju u Srbiju – ali da to budu prave investicije, a ne neki sumnjivi dilovi, više politički nego ekonomski aranžmani, kao šta se desilo prilikom prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu. Problem je, zapravo, u tome šta se Vučić iz Kine, uprkos svim pričama o najuspešnijoj poseti u istoriji, nije vratio ni sa kakvim čvrstim dogovorom, nego samo sa neobavezujućim izjavama dobre volje.

AFERE KAO DIMNE BOMBE

U jednom ste nedavnom tekstu napisali da su antizapadnjaštvo i antiglobalizam u srpskom društvu mejnstrim, pogotovo u državnim medijima, te da te hinjene neodlučnosti Srbiju zapravo guraju u zaostalost i svojevrsni plebiscitarni cezarizam: možete li to malo pojasniti?
Rekao bih da preovlađujuća teza u srpskoj javnosti glasi da je najveći problem medija tzv. tabloidizacija. Ona, naravno, nije mali problem, ali se meni čini da je sporedan, bar u tom smislu šta je kratkoročan. Kurir, Informer, Pink… to je primitivna laž, često i smešna, te je zato kratkog veka. A državni mediji, oni su u svetonazorskom smislu sofisticirana i otud – kao teže uočljiva – dugovečna laž. Drugo, čini mi se da se u Srbiji politika često svodi na ličnosti, njima se pridaje prevelika moć. Štaviše, rekao bih da se svesno stvara utisak da su svemoćne, jer se onda i problem transformacije društva čini jednostavnim i lako rešivim. Najpre je za sve, da podsetim, bio kriv Zoran Đinđić (koji je tek posle smrti postao popularan), pa Koštunica, pa Boris Tadić, sada Vučić. I stalno se govorilo samo da njih smenimo pa će biti bolje. A često je bivalo gore, neki tvrde i sve gore. Premalo se pažnje poklanja vrednostima koje političke ličnosti zagovaraju. Zato populizam i etatizam ostaju trajno najprisutnije ideologije na političkoj sceni Srbije.

Zašto je srpska elita antievropska i onda kad se pretvara da je suprotno? Odnosno, je li moguće sjediti na dvjema stolicama i to u dvjema različitim prostorijama?

Srpska elita je pre svega licemerna. Dakle ona javno govori protiv Evrope, tačnije protiv Zapadne Evrope, grozi se tržišne privrede i potrošačkog društva, a sama nosi firmiranu garderobu, kopa i rukama i nogama da dobije diplomatska mesta u Rimu, Parizu, Londonu, a ne u Moskvi ili Karakasu. Ona, kako sam jednom napisao, hvali zlatiborske livade, ali se drži Jelisejske poljane. I svoju decu šalje u zapadne škole: ta je antizapadnjačka žvaka dakle za unutrašnju upotrebu, ona je namenjena običnim ljudima, ona po svaku cenu hoće da narod u Srbiji drži u stanju nerazvijenosti i zaostalosti. Tu obični ljudi imaju mnogo razumniji odnos, jasno je njima šta nam donosi Brisel a šta Moskva, i nema sumnje za šta bi se opredelili samo da nije intelektualne elite. Pogotovo one u glavnim, da paradoks bude veći, državnim i paradržavnim medijima. Koji, za razliku od države koja barem formalno hoće na Zapad, teraju neku svoju antidržavnu politiku.

Svakodnevno svjedočimo apsurdnim aferama koje izaziva vlast, a koje javno mnijenje odmiču od elementarnih ekonomskih, društvenih i životnih pitanja – posljednja je ona zvana državni udar. Zašto se to radi?
Iskreno, ne mislim da je tu reč o nekoj osmišljenoj strategiji. Inače ne bi posle svake od tih afera vlast ostajala osramoćena, pa i ismejana. Ne vidim kakvu je korist državni udar doneo Vučiću, pre bih rekao da su se Dragan Vučićević i Željko Mitrović tu zaigrali, odnosno preigrali, da se dodvore gazdi. A opet, nisam siguran i da im je Vučić gazda, mada većina tako misli. Ako jeste, onda su mu oni poslednjom akcijom naudili više nego celokupna opozicija. Uopšte, puno je u ovoj vlasti primitivnih i bahatih ljudi koji su izgubili svaki kriterijum, šta pokazuje i najnovija afera sa već bivšim ministrom odbrane. I to Vučiću već polako dolazi na naplatu. Sa druge strane, ne sme se smetnuti sa uma da u SNS-u postoje bar dve struje, a više struja ima i u službama koje, mislim, niko ne kontroliše, nego one iz sopstvenih interesa mute vodu i bacaju dimne bombe po Srbiji. Biće dobro dok ostaju samo dimne.

PRISTUPANJE CRNE GORE NATO-u VELIKA JE STVAR I ZA SRBIJU

Crna Gora pristupa NATO-u. Koliko će i kako ta činjenica utjecati na politički život u Srbiji?
Meni se čini da je to velika stvar za Srbiju, gotovo isto kao i za Crnu Goru. Da Crna Gora nije dobila taj poziv, to bi bio jak vetar u leđa antizapadnjačkim snagama u Srbiji koje su u poslednje vreme bile u ofanzivi. One bi tada dobile jednog važnog (iako više u simboličkom smislu) saveznika i to je, zajedno sa Republikom Srpskom, mogao da bude snažan antinatovski tronožac. Ovako, nema stolice na dve noge. Srbija još više pada u izolaciju i to sigurno nije dugoročno održiva pozicija. Ako za godinu dana Crna Gora i formalno postane članica NATO-a, mislim da ni Srbija više neće imati kud.