Ostali tekstovi

Uključite dete

Izlaganje na promociji knjige “Finansijsko obrazovanje dece i omladine” Nikole Fabrisa i Radoice Luburića, izdavači Heraedu i Medeon, 26. oktobra 2017. godine, na Sajmu knjiga u Beogradu

Ova knjiga je dokaz da su i bankari ljudi.
Ne samo da je stručno nego je nekako i ljudski napisana. Kad kažem ljudski mislim posebno na stil.
Pročitao sam, doduše, ne baš mnogo finansijskih tekstova, pročitao bih i više, ali su bili uglavnom dosadni i nerazumljivi.
Ova knjiga je sasvim drugačija. Napisana je zanimljivo, jasno, tako da se čita takoreći u jednom dahu.
Jedino naslov malo zavarava. To jest, kaže da je knjiga posvećena finansijskom obrazovanju dece, ali se u stvari obraća detetu u čoveku koje nikada ne iščezava, tako da je komotno, za svoje sopstveno obrazovanje, mogu koristiti i odrasli.

Šta mi se još dopalo u knjizi? Ima konkretnih saveta – kako da rešite neku situaciju ili problem; ima konkretnih primera i anegdota iz života – autora ili njihovih prijatelja; ali ima i mnogo mudrosti različitih naroda i izreka mudrih ljudi o novcu u kojima je sažeto iskustvo i saznanje mnogih generacija i civilizacija. Već samo to da pročitate – profitirali ste. Ja sam za ovu priliku izdvojio ovu: “Ma koliko vam se činilo da novac najbrže uklanja prepreke, on ih neretko najbrže i stvara”.

U knjizi nema hipostaziranja novca, ali ni prezrenja prema novcu – kod književnika inače tako omiljenog, mada neiskrenog. Knjiga pokušava da nas nauči da novcu damo realan značaj. Kad to naučimo, onda to možemo da prenesemo i na potomstvo.

Uključite dete – to je ključna poruka ove knjige. To pravilo, rekao bih, generalno važi za odnos prema deci. Dakle, kao što sa decom treba razgovarati o svemu, tako razgovarajte i o novcu. Ako seks više nije tabu tema, zašto bi novac bio? Ako hoćete da naučite decu kako da pametno i odgovorno troše novac – u šta, osim kupovine, spada i štednja, ali i investiranje – čemu podučava ova knjiga, to može jedino kroz dogovor sa decom. Ako vi nećete da razgovarate s njima, oni će odgovore potražiti na drugom mestu, često na ulici, a još će češće ti odgovori biti takvi da uopšte ne biste želeli da ih čujete. Ako ne želite – onda se uključite u život sopstvene dece. Deci je to najpotrebnije. Jer, kao što pokazuje istraživanje navedeno u knjizi, kada decu pitate šta bi više volela: da im poklonite više novca ili da više vremena, odgovor je ovo drugo, naravno. Kažem “naravno” jer deca su pametna.

U vezi sa ovim je još jedna važna poruka ove knjige – ona ističe ličnu odgovornost roditelja za vaspitanje dece, odnosno u konkretnom slučaju – da steknu pravilan odnos prema novcu.
Kad smo već kod toga, ova knjiga otvara i neka pitanja i dileme. Prvo je – šta bi na njen sadržaj, na njene poruke i preporuke, posebno na metode finansijskog obrazovanja dece koji se navode, rekli psiholozi i pedagozi. Tu rezervu, koja nije velika, najbolje otklanja okolnost da se autori u potpunosti oslanjaju na poznate međunarodne stručnjake za ovu oblast, kao i institucije, Unicef pre svega.

Drugo, to je u stvari pitanje raskoraka teorije i prakse, da tako kažem. Dakle, šta ako roditelji decu uče – kao što savetuju Fabris i Luburić – da se novac stiče obrazovanjem i vrednim radom, a ona na ulici, u školi, na televiziji dobijaju drugačije informacije. I, što je važnije, kad sami vide ko vozi džipove.

U tom smislu, imam utisak da autori malo precenjuju negativan uticaj masovnih medija, naročito reklama. Ovde mogu da ispričam jednu anegdotu iz sopstvenog roditeljskog iskustva. Kada mi je moj sin, koji je tada imao oko 4-5 godina, jednom prilikom tražio žvake, ja sam mu iz onog pakovanja od desetak žvaka istisnuo jednu na dlan. On je tada rekao: “Pa to nije pravilno.”
“Kako nije pravilno”, pitao sam.
“Pa oni na televiziji uvek stavljaju dve.”
Ja sam mu onda, naravno, objasnio da je to reklama, da se to radi zbog bolje prodaje itd. i on je to mirno prihvatio, nije to ostavilo nikakve traume na njegovu ličnost. Hoću da kažem da na stvaranje pogrešnih predstava kod dece, o bilo čemu a ne samo o novcu, mnogo veći uticaj ima ono što doživljavaju svakoga dana u vrtiću i školi, u društvu uopšte, nego ono što vide u medijima.

I na kraju, još nešto oko plaćanja kućnih poslova. Verovali ili ne, sećam se jedne lekcije u udžbeniku – nisam siguran da li je to bila čitanka ili poznavanje društva, ali slika mi je još živa pred očima – u kojoj sin majci podnosi račun: iznošenje đubreta – pet dinara; spremanje sobe – pet dinara, odlazak u prodavnicu – pet dinara i tako dalje. Ukupno – 25 dinara.
Sutradan je na svom stolu zatekao papir na kojem je pisalo: kuvanje ručka – ništa, pranje veša – ništa i tako još nekoliko stavki, svaki put je cena – ništa. I sin se, tako su nas učili pre pola veka, postideo svog postupka. Autori zastupaju drugačije mišljenje – da plaćanje kućnih poslova nije štetno po vaspitanje dece, naprotiv.

Možda bi bilo zanimljivo da se o tome ovde večeras otvori mala rasprava. Da li na taj način mi svoju decu učimo da sve u životu treba naplatiti i da ništa nema za džabe? I time ih, recimo, odučavamo od dobrovoljnog i besplatnog, volonterskog rada, na primer zarad pomoći siromašnima, bolesnima i slično?

Ja imam svoj odgovor, ali ću ga sačuvati za kasnije, ako se za njim uopšte ukaže potreba.

Mijat Lakićević

 

Vučićev marketing

Intervju dat Užičkoj nedelji: Mijat Lakićević, ekonomista

Budući da nakon gašenja JP Direkcija za izgradnju grada 1. decembra ove godine, umesto likvidacije ovog javnog preduzeća Užice dobija novo javno preduzeće pod nazivom “Užice razvoj” i novu, petu po redu gradsku upravu, gde će biti raspoređeni svi zaposleni iz Direkcije, kontaktirali smo uglednog srpskog ekonomistu, Mijata Lakićevića, koga smo, pored makroekonomskih pitanja vezanih za stanje srpske ekonomije i budžeta, zamolili i za komentar ovog slučaja u Užicu.
Prema njegovim rečima, po načinu na koji se vrši transformacija javnog sektora, Užice nije usamljen primer, “nego je to izgleda praksa po svim opštinama u Srbiji”.

“Nisam upoznat sa konkretnim primerom u Užicu, ali ne verujem da je u drugim opštinama drugačije. Evo zašto. U ogromnoj većini opština u Srbiji naprednjaci su na vlasti i oni, s jedne strane imaju problem, jer mora da se uradi reforma lokalne samouprave i tu mora da dođe do promena i u finansiranju opština i u njihovom radu, a oni su poslednjih pet godina dosta svojih ljudi zaposlili u lokalnim javnim preduzećima i generalno mislim da se tu radi o tome da oni sačuvaju radna mesta tim ljudima. Dakle, na taj način se pokazuje zapravo da je i ono što se dešava na nivou republike, priča o smanjenju u administraciji na svim nivoima, dakle od republike pa naniže, po svim javnim službama, i prosveti, i zdravstvu, bila zapravo prazna priča, jer se ništa od toga ne dešava, a već više od četiri i po godine SNS je na vlasti i ništa se od toga nije realizovalo. Po nekim procenama bilo je potrebno da se broj zaposlenih u javnoj upravi, ne računajući javna preduzeća, smanji za 75.000 i to da se smanji funkcionalno, da se ukinu nepotrebna radna mesta, da se otpuste ljudi koji nemaju posao, međutim do toga nije došlo, nego je broj onih koji su otišli, uglavnom otišao u penziju ili su otišli neki stručnjaci koji su mogli da nađu drugi posao. Dakle, taj cilj reforme administracije uopšte nije ostvaren. Kako se to radi na republičkom nivou, tako sada Vučić pokušava da sačuva i te zaposlene po lokalnim administracijama i da izbegne reformu lokalne samouprave. Tako zapravo čuva te ljude koje je uglavnom on zapošljavao, odnosno SNS po opštinama.”

Premijer kaže pre neki dan, da mu je najveći strah u ekonomiji rast dolara? Otkud sad to?
Pa može da raste naš javni dug nominalno, ali, iskreno rečeno, i kada je ranije dolar naglo skakao, pa kada su naše obaveze rasle, pitanje je koliko je to stvarno opterećivalo javne finansije. Ako imate devizne rezerve u dolarima, onda iz tih deviznih rezervi plaćate i po tome ništa ne gubite. Drugo, mi se sada jesmo zadužili od Emirata, uzeli smo od njih nekoliko milijardi dolara u poslednje vreme, od arapskih zemalja, a mislim i da su ruski krediti u dolarima, a i od Kineza se često zadužujemo i oni uglavnom rade sa dolarima, pa sa te strane premijer, recimo, treba da bude zabrinut. Ovaj zadnji kredit od milijardu dolara, koji smo uzeli, ne znam, od Emirata, Kuvajta ili Katara, nisam siguran, tu imamo poček na pet godina, a za pet godina ko zna šta će biti. Iskreno rečeno, ja mislim da se premijer folira kada kaže da je za nešto zabrinut, a ja bih čak rekao da ga to u suštini ne brine, jer zna da će to biti rešeno povoljno, pa će moći da se hvali za neki mesec ili neku godinu, kako su oni taj potencijalno veliki problem sa uspehom rešili. U njegovim javnim izjavama generalno ima mnogo više marketinga i populizma nego istine, tako da s te strane kada on kaže da je za nešto zabrinut, onda mi možda i ne moramo da budemo zabrinuti, već treba da se brinemo za nešto za šta on i ne pominje da je zabrinut, jer on to u suštini krije.

Ministarstvo finansija kaže da smo zaduženi 70 % BDP-a a Fiskalni savet 74-75%. Ko govori istinu?
Što bi rekli – “otkud znam”, ali mislim da znam u čemu je tu “kvaka”. Zato što Ministarstvo finansija računa neki procenjeni bruto domaći proizvod i to je relativna veličina tih 70%, ali mi tačno znamo koliki je dug u ovom trenutku, a on se meri u odnosu na bruto domaći proizvod. I sada Ministarstvo finansija meri na jedan način, a Fiskalni savet na drugi. Oni precenjuju, odnosno podižu BDP, i sada svi vidimo kako procenjuju da će rast BDP-a biti 2,5 %, a Vučić stalno viče 2,7% ili 2,8% i Miladin Kovačević, direktor Zavoda za statistiku, mora da vodi računa o tome kako da izgura tih 2,7 ili 2,8%. Nema smisla da premijere slaže, i sada on ima zadatak da dotle dogura kako zna i ume.

Fiskalni savet tvrdi da se deo oko fiskalne konsolidacije sprovodi uglavnom dobro, za razliku od nekih drugih pokazatelja. Šta vi mislite?
Pošto će deficit biti 2% BDP-a, a prošle godine je bio 4%, pretprošle skoro 6% , tako da je on za trećinu smanjen, to je dosta dobar rezultat. Sada bi bilo dobro da se to sve malo objasni, kako se računalo. Šta je tu zanimljivo. Jako su povećani prihodi u odnosu na prošlu godinu, to je nekih 150 milijardi dinara, što je nekih 1,2 milijarde evra naplaćenih više poreza i drugih dažbina. To su ogromne pare i to je u suštini izvučeno iz privrede. To znači manje para za investicije u privredi. To znači da privreda nema para. Kod nas se investicije stvarno niske, u odnosu na ono koliko bi trebalo da budu. Mi to na neki način stvarno plaćamo nižim razvojem. To što su smanjene plate i penzije, znači smanjena je potrošnja, manji standard građana, i nije to ničiji uspeh. To vam je kao kada kažete nema para, a štedite. S druge strane, ono što smo pričali na početku, on svoje ljude iz SNS-a udomljava u razna javna preduzeća, ustanove i javne službe, i to je jedna prilična preraspodela bogatstva unutar nacije. Tako da članovi SNS-a u ovo vreme napreduju po standardu, da ne kažem bogate se, a neki se i bogate, dok standard ostalog stanovništva pada, tako da jedan veliki broj ljudi u ovom trenutku plaća prosperitet SNS-a.

Slažete se da partijsko zapošljavanje nije izmislio Vučić?
To moramo da priznamo, ali ranije nije bila ovakva razlika, nisu se drugi kažnjavali, odnosno niste drugima oduzimali, samo ste svojima dodavali, a sada imate situaciju da se tuđima uzima, a svojima daje. Zato je ta razlika u korist SNS-a danas veća, nego recimo nekada u korist DS-a.

Da li je ključna tačka opstanka, reforma javnog sektora, ako imamo u vidu recimo da samo budžet u Užicu godišnje troši 500 miliona dinara na plate?
U opštinskim upravama u Srbiji negde postoji odgovarajuća mera kada je reč o broju zaposlenih, a negde je mnogo preko odgovarajućeg broja. Postoje brojne analize gde je prekomeran broj zaposlenih. Obično, što se tiče javnog sektora, standard je sedam, osam na 1.000 stanovnika i mi tu nemamo preveliki broj zaposlenih. U budžetu uvek ima novca za otpremnine i tu se radi o milijardama dinara.

Najavljeno je da javna preduzeća koja su gubitaši više neće moći da se bave sponzorisanjem klubova, niti da imaju slične troškove. Koliko je to izvesno?
To bi sve bilo dobro, ali hajde da vidimo da li će to zaista i biti realizovano. Praktično se od otpuštanja i restrukturiranja javnog sektora odustalo. Ništa od tih otpuštanja nije bilo, sve se svelo na odlazak u penziju i dobrovoljne odlaske. I od toga nema ništa. Vidimo ovo što se dešava sa nekim preduzećima, to sve ide sporo. Za RTB Bor se traži partner, pa ima ova Resavica, za petrohemijski kompleks se traže partneri, banje bi trebalo da budu rešene, ali ja mislim da se do polovine iduće godine, dok ne prođu predsednički izbori, ništa neće desiti. Neće biti otpuštanja. Premijer je čak najavio da će biti povećanje plata i penzija. Znači, mi iduće godine to treba da očekujemo, a nikako otpuštanje. U EPS-u nema otpuštanja, u Telekomu, on bi trebalo i da se proda, ali o tome nema nagoveštaja.

Treba li javna preduzeća prodati?
Pa u EPS, recimo, može da dođe neki partner, da uđe sa nekim kapitalom, da se poslovanje te firme učini mnogo boljim, ali to se za sada ništa ne dira i to sve ide sporo i taj EPS i uopšte energetika je pod kontrolom SPS-a, a to znači Rusa i ruski uticaj je tu dosta jak, tako da tu praktično od reformi nema ništa. Osim makroekonomske stabilizacije, u zadnjih pet godina od reformi se praktično ništa nije desilo.

Šta mislite o najavi premijera da će vlada smanjiti poreze na zarade ?
Teško mi je da bilo šta kažem na tu temu, ali ne verujem da će to biti iduće godine. Inače, kada premijer nešto najavi, najčešće se to desi tek za godinu dana. On je i ovo povećanje plata i penzija najavio prošle godine za sredinu ove, pa se to sve pomerilo i tako on zabaci po neku udicu, pa ko se upeca, upeca. Tako i sa smanjenjem poreza na zarade, koji je ozbiljan potez, jer je pitanje kako ćete da nadoknadite taj gubitak prihoda. Predlagano je to tzv. rasterećenje rada, ali je bilo praćeno opterećenjem potrošnje, a to znači povećanjem PDV-a. Premijere sada obećava i smanjenje PDV-a i smanjenje poreza i doprinosa. To je sve vrlo mutno. Ne zna se da li je išta na tome ozbiljno rađeno, a toga, na kraju krajeva, nema ni u premijerovom ekspozeu, a to je ozbiljna stvar i trebalo bi da se najavi tako da bi valjalo da se to prvo dogodi, pa da komentarišemo. Sve je to mačka u džaku, vrbov klin, ili golub na grani.

Da li bi ova mera podstakla zapošljavanje?
Ne generalno, ali bi bilo pozitivno za firme, jer bi njima ostajalo. Bila bi to prilika da se radnicima povećaju plate i verovatno bi se smanjio broj radnika koji rade na crno. To je sada sve stvar konkretnih računica i procena. Mislim da bi više donelo u nekom srednjem roku nego odmah, ali u svakom slučaju bi rasteretilo privredu.

Svi će u Srbiji reći da je slovenačka privreda produktivnija od bugarske, ali u Sloveniji je porez na plate preko 60%, a u Bugarskoj nešto preko 20%. Kakav je onda smisao smanjenja poreza?
To sve zavisi od privrede. Znate, kada postignete da vam je privreda efikasna, produktivnost jako visoka i sa relativno malim brojem zaposlenih imate veliku zaradu, i imate veliki BDP po zaposlenom, onda vi možete da date državi, kao što je Slovenija, koja je vrlo efikasna sa uslugama, sve što radite je skupo, dobro ste pozicionirani na tržištu, i odvojite za poreze, a to vas toliko ne pogađa, jer imate dobru radnu snagu i to ne odbija toliko investitore. Slovenija je, kako da kažem, vrlo specifična zemlja, a inače je to poređenje među zemljama vrlo diskutabilno i ne treba te podatke uzimati zdravo za gotovo. I nijanse su tu važne. Između Slovenije i Bugarske je veoma malo sličnosti. Ne može u ekonomiji na osnovu jedne stvari da se reši problem. Ako u Bugarskoj recimo ide loše, to nije zato što su porezi i doprinosi na plate niski, jer na ekonomiju jedne zemlje utiče hiljadu stvari i važnijih nego što su porezi i doprinosi na zarade. Pre svega politička stabilnost, stepen korupcije, generalno klima, od zakonodavstva, od uređenosti države, mnogo toga zavisi. Iako nerazvijene zemlje daju brojne subvencije i stimulacije, investitori mnogo više ulažu u razvijene zemlje, zato što tamo vlada pravni red. Čovek koji hoće da uloži svoje pare, njemu treba pravna sigurnost. Treba mu nezavisno sudstvo, da zna da može da reši svoj problem brzo, lako i na pravedan način. A u zemlji poput Bugarske, koja je istina napravila veliki napredak od kada je ušla u Evropsku uniju, što se tiče tog pravnog reda, tamo je katastrofa, isto kao i u Srbiji. Šta nekom poslodavcu znače niski porezi na plate, ako će on da uđe u spor sa nekim radnikom i izgubi na sudu ili će neko da ga mesecima vuče po novinama. Ne može samo na osnovu jedne stvari da se posmatra ekonomija, ili jedna zemlja.

Premijer izbegava da kaže da ćemo iduće godine imati veće akcize na gorivo, alkohol i cigarete, mada mediji to masovno najavljuju. Šta vi kažete?
Pa, generalno, to je akcizna roba, kao što znate cigarete su na Zapadu mnogo skuplje nego u Srbiji i stepen nezadovoljstva ovakvom odlukom će zavisiti od navika stanovništva. I tu naravno treba da postoji neka mera, jer treba da se vodi računa i o privredi i njenim profitima. Ne treba da gušite privredu, da bi država imala. Ljudi ne treba da puše i piju zato što su sami tako odlučili, a ne zato što im je skupo, a država da smanjujete profite tim preduzećima, zbog čega će oni da otpuštaju radnike. Hoću da kažem, treba voditi više računa o interesima proizvođača i potrošača, nego o interesima budžeta.

Lj. K.
Užička nedelja, 26. decembar 2016.

 

Liberalizam od Đilasa do danas

Tekst izlaganja, malo prerađen i prilagođen, pripremljen za Prvu pro-libertarijansku konferenciju Crnogorskih studenata za slobodu, održanu 1. oktobra 2016. godine u Podgorici

Pre nego što pređem na samu temu našeg današnjeg razgovora, želim da napomenem da moje izlaganje nema ambiciju da pruži celovit pogled na liberalizam i sve njegove zastupnike od Drugog svetskog rata naovamo. Ovim su obuhvaćeni događaji i ljudi koji su u tom razdoblju, makar se meni tako čini, ostavili najdublji trag.

Naslovna strana knjige

Ovo što vidite je naziv knjige autora čija imena takođe vidite, ali ću ih ja ipak pomenuti, dakle Dragana Markovića i Sava Kržavca, koje sam hteo da tužim za plagijat naslova, ali sam odustao kada sam shvatio da je njihova knjiga objavljena pre gotovo četiri decenije, 1978. godine. To je, naravno, šala, mada ne znam koliko uspela, ali nije šala nego živa istina da je ta knjiga svedočanstvo da liberalizam nikada nije bio omiljen na ovim našim srpsko-crnogorskim, a i šire, balkanskim prostorima, da dalje ne idemo, što se, kao što znamo mi koji danas živimo, održalo do dana današnjeg. Sve se, kad pogledate, u poslednjih 40 godina promenilo, svet se takoreći izokrenuo, ali je to ostalo nepromenjeno.

 

Milovan Đilas

Dakle, sve počinje od Đilasa. To, naravno, nije tačno.

O Milovanu Đilasu se zaista mnogo zna i mnogo toga je rečeno, mada mi se čini da ona prava knjiga o njemu još nije napisana. Milovan Đilas se s Komunističkom partijom razišao 1954. godine, 1956. je prvi put osuđen, da bi sa svojim delom “Nova klasa” postao, ne samo najpoznatiji komunistički disident nego i najčitaniji i najcitiraniji jugoslovenski publicista. Ali, nije zbog toga Đilas dobio počasno mesto u našoj današnjoj priči. Autor “Besudne zemlje”, knjige više nego indikativnog naziva, uvrstio se u ovaj naš mali liberalni bedeker zbog onoga što je rekao dok je još bio na vrhuncu moći i u vrhu vlasti. Naime, prema svedočenju, doduše samog Đilasa, ideja društvenog samoupravljanja, tačnije samoupravljanja u privredi, koja je svoj izraz našla u zakonu krajnje rogobatnog imena (Zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima) prvo je njemu pala na pamet. Tačnije, on je tu ideju prvi javno izrekao u razgovoru sa Kardeljem i Kidričem. Naime, kako priča Đilas, čitajući Marksov Kapital on je naišao na ideju “asocijacije neposrednih proizvođača”, što ga je navelo na pomisao da bi jugoslovenski privredni mehanizam trebalo uprostiti tako što bi se, da citiram, “uprava prepustila onima koji rade u preduzećima, a država za sebe obezbeđivala samo porez”. Kardelj i Kidrič su, piše takođe Đilas, u prvom trenutku bili protiv, ali su se vrlo brzo predomislili. A ideju je, posle kratkog ubeđivanja, kad je to protumačio kao ostvarenje parole “fabrike radnicima”, prihvatio i Tito, tako da je “jugoslovenski eksperiment”, kako je uvođenje samoupravljanja nazivano na Zapadu, mogao da se otisne u svet.

 

Boris Kidrič

Za Borisa Kidriča ne znam ni da li ste čuli. A njegova slika ovde je ilustracija činjenice da, bez obzira na sve ogromne i nesporne Đilasove zasluge, sve ipak ne počinje od njega. O tome, recimo, može da posvedoči i poznati veliki sukob između liberala, na jednoj, i dogmata na drugoj strani, sukob unutar komunističke partije Jugoslavije 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, poznat kao “sukob na književnoj levici”, gde se Miroslav Krleža našao na pr(a)voj, a Milovan Đilas na drugoj i pogrešnoj strani. Zato je, možda, mesto Kidričeve mogla da stoji i Krležina slika. Ali, za Kidriča sam se ipak odlučio jer je ovde reč pre svega o ekonomskoj liberalizaciji.

Najveći zagovornik poštovanja ekonomskih zakonitosti, kako se tada eufemistički kapitalistička privreda nazivala, u tadašnjoj Jugoslaviji bio je Boris Kidrič, koji je tih godina, kada se jugoslovenski privredni sistem, čiji je glavni kreator bio, ubrzano menjao ka tržištu, često umeo da kaže: “Odlično, još jedna kapitalistička mera”. Njegova prerana smrt od leukemije početkom pedesetih imala je, dugoročno gledano, vrlo negativne posledice po liberalno krilo partije. Kojem su takođe pripadali (jer, bilo bi ne samo nepravedno nego bi narušavalo tačnost slike i njih makar ne spomenuti): Koča Popović, Milentije Popović, Mijalko Todorović, Kiro Gligorov, Vladimir Bakarić i mnogi drugi, široj javnosti nepoznati ljudi koji su ko ozebao sunce čekali svaki zrak liberalizacije. I uprkos tom pomračenju sa Đilasom, sunce liberalizacije se sve više podizalo na nebu iznad Jugoslavije. I u zenitu je bilo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.

 

Marko Nikezić

Neću da kažem, daleko od toga, da je Marko Nikezić bio to sunce, ali naslovna strana Ekonomske politike, najliberalnijih novina toga doba ne samo u Srbiji nego i u Jugoslaviji, najbolje govori o njegovom značaju. Odmereno, bez ikakvih glorifikacija, ali sa jasnom karakterizacijom čoveka i njegove politike. “Novi čovek” ne znači pridošlica, novodošavši “lik”, nego savremen, moderan, čovek savremenih pogleda, otvoren, neko ko će da donese preko potrebne promene.

Uzgred, sa čisto profesionalnog stanovišta, taj naslov pokazuje i oprez: da mu ne naškodite prevelikom hvalom jer se to protivnicima neće dopasti, pa može da pojača već postojeće otpore, a kod drugih može izazvati podozrenje i naknadne otpore.

Suština tog liberalizma bila je povlačenje partije iz direktnog upravljanja privredom i društvom, da partija bude idejni vođa, a ne neko ko neposredno rukovodi svim društvenim procesima. Koliko je to bilo realno, i sa stanovišta prilika u kojima danas živimo, procenite sami.

Liberalizacija je bila trostruka. Najpre, ekonomska – privredna reforma 65. godine. Drugo, politička – smena Aleksandra Rankovića (Brionski plenum) 1966. godine, pa izbori sa više kandidata godinu dana kasnije. I, treće, kulturna: sve najveće kulturne manifestacije, one kojima se Beograd i danas ponosi, osnovane su i svoj život započele u drugoj polovini sedme decenije prošlog veka, dakle između 1965. i 1971. godine (Bitef, Bemus, Fest), ali i masovne kulture – Gitarijada, jugoslovenski Vudstok, nešto kao današnji Exit – kao i naučne – čuvena Korčulanska letnja škola i časopis Praksis, koji su okupljali tada najpoznatije svetske filozofe (doduše leve provenijencije), začeti su tih godina.

 

Prvoslav Raković

Još uvek ne postoji knjiga koja bi se zvala privredna istorija ili istorija industrijalizacije Jugoslavije ili Srbije, pa ni Crne Gore, zato ja imam potrebu da gde god mogu podsetim na neke ljude koji su bili nosioci tog procesa. Jedan od njih je i Prvoslav Raković, direktor kragujevačke fabrike automobila. O vezi industrijalizacije i liberalizacije govori sledeća anegdota. Prilikom jedne Titove posete Crvenoj zastavi, kaže u jednom svedočenju Latinka Perović, dok direktor Raković govori o uspesima fabrike, visoki srpski rukovodilac, rodom baš iz Kragujevca, Dušan Petrović Šane (uzgred, otac Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta) kaže Josipu Brozu: “Pa, ovi će jednog dana i vladu da obore”. A Nikezić na to odgovara: “Pa to je valjda cilj – da oni određuju ko će biti vlada”. Pojava velikih, moćnih kompanija i njihovih menadžera smanjuje i degradira ulogu partije.

 

Vladimir Jasić

Vladimir Jasić je čovek koji je stvorio Elektronsku industriju Niš, moćno preduzeće sa dvadesetak hiljada zaposlenih, nosioca tehnološkog razvoja Srbije i Jugoslavije, koja je tesno sarađivala i bila blizu najvećim svetskim kompanijama, poput holandskog Filipsa, recimo. Kao što vidite, naslov odražava dugoročnu viziju, Jasić pre pola veka govori ono što danas govore svi – da je znanje temelj privrednog razvoja i društvenog napretka. Ali, taj čovek će biti bukvalno izbačen kroz prozor, zajedno s foteljom – srećom je njegova kancelarija bila u prizemlju – kada kroz nekoliko godina bude sproveden obračun sa anarholiberalima i tehno-menadžerima, glavnim neprijateljima naroda početkom sedamdesetih godina u Srbiji.

 

Dragoslav Draža Marković

Srpski liberali posle sukoba s Titom oktobra 1972. godine podnose ostavke.
Marka Nikezića na čelu (CK SK) Srbije zamenjuje Dragoslav Draža Marković.
Marković i Nikezić su pravi antipodi, i fizički i mentalno.
Draža Marković je bio debeo čovek, Nikezić – vitak; Draža je voleo jagnjetinu (jagnjeće brigade) i kafane (“Donje Strnjike”), Nikezić je bio takoreći asketa, suptilan tip, sklon umetnosti, vajar.
Mentalno: ruralni – urbani tip, kao sa seoskog vašara, kao sa pariskih bulevara.
U toj antiliberalnoj revoluciji smenjeno je prema nekim izvorima čak 12.000 direktora u privredi Srbije. Taj kadrovski udar ne bi izdržale ni mnogo jače i stručnjacima bogatije zemlje. Ali, dugoročno gledano, još su bile zlokobnije posledice na idejnom planu jer je liberalizam takoreći zauvek zadobio negativan vrednosni predznak.

 

Mihailo Marković

Porazu liberala doprinela je “neformalna, ali duboko principijelna koalicija”, sastavljena od tri interesno i personalno vrlo povezane grupe: okoštale, birokratizovane partije; dogmatske, antitržišne društvene nauke i nacionalističke (kulturne) inteligencije.

Jedan od najistaknutijih predstavnika te dogmatske nauke bio je Mihailo Marković, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta i član redakcije Praksisa. “Privrednom reformom od 1965. godine proklamovano je vraćanje čistim tržišnim principima i liberalističkom modelu laissez-faire tržišne privrede”, piše Mihailo Marković u svojim memoarima “Juriš na nebo”. I nastavlja: “Među pojmovima kojima je ta reforma objašnjavana i opravdavana glavni su bili ’konvertibilnost naše valute’, ’otvaranje naše privrede’ i ’takmičenje samoupravljača na tržištu’”. Naročito je Markoviću smetala konvertibilnost dinara, za koju kaže da je “po savetu nekih stranih eksperata bila postavljena kao vrhovni cilj reforme”.

 

Dobrica Ćosić

Konačno, ali nikako najmanje važno, naprotiv, Dobrica Ćosić, koji je u sebi emanirao, otelovljavao sve tri grupe: partiju, inteligenciju i naciju, tj. ideološki i društveni dogmatizam i nacionalizam.

U Partiji Ćosić je bio najbliži Aleksandru Rankoviću; u nauci bio je blizak sa praksisovcima Ljubomirom Tadićem i pomenutim Mihailom Markovićem; on je bio guru grupe nacionalističkih intelektualaca okupljenih u Siminoj 9a. To je ulica u najstrožem centru Beograda gde se ta grupa lažnih – lažnih pre svega zato što ih je praktično sve vreme država finansirala – disidenata okupljala. O tome je beogradski advokat Dragoljub Todorović napisao odličnu knjigu koja se zove “Knjiga o Ćosiću”.

Da je taj trijumvirat, ta neformalna principijelna trojna koalicija pobedila, videlo se početkom devedesetih godina.
A pokazuje se i danas, iako je od tada proteklo mnogo vremena, kroz orijentaciju nacije i njene omladine.
I, naravno, najviše zabrinjava ta vrednosna orijentacija mladih generacija. O tome sam više puta pisao, mnogo je i signala i istraživanja koja pokazuju da je sloboda pri dnu liste vrednosti do kojih današnja omladina drži, a da su na njenom vrhu etatizam i nacionalizam.

Ne želim da kažem, zato što ne znam, da je današnja omladina gora nego pre 20-30 ili 50 godina. Po mnogo čemu mi se čini da nije, ali i ako jeste onda ima jedan objektivan i krupan izgovor: kako bi mogla da bude drugačija kada su je tome upravo u poslednjih deceniju-dve najviše i učili. Zbog toga mogu da kažem, bez želje da vam se udvaram, da je današnjoj omladini, zbog činjenice da se s jedne strane našla u materijalno razorenom društvu, a sa druge u društvu s preovlađujućim antiliberalnim i antiglobalističkim sistemom vrednosti, teže nego što je bilo mladim generacijama šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Ali, svako vreme nosi svoje breme, što lepo kaže naš narod, pa tako i vi morate da se nosite sa izazovima i iskušenjima koja stoje pred vama. U tome je važno, to je olakšavajuća okolnost, što imate na koga da se oslonite, čak i ako živite u Crnoj Gori. Jer, ma koliko neočekivano, liberalizam u Crnoj Gori ima tradiciju. Možda tanku, ali ipak tradiciju za koju, kao za onu “slamku među vihorove”, ipak možete da se uhvatite. Da li bi neko mogao da mi kaže ko bi mogli da budu preteče liberalizma u Crnoj Gori? Evo, ja ću ponuditi nekoliko odgovora.

 

Veselin Vukotić

Veselin Vukotić? Šalim se, bez obzira na sve ogromne i nesporne zasluge za širenje liberalizma u Crnoj Gori, profesor Vukotić je suviše mlad da bi bio preteča.

 

Božidar Boško Gluščević

Boško Gluščević? Reč je svakako o jednom od najboljih crnogorskih ekonomista 20. veka, vrlo cenjenom u SFR Jugoslaviji, ali i ovde važi argumentacija kao u prethodnom slučaju.

 

Petar Petrović Njegoš

Ovaj čovek? Ipak, uprkos stihu “kome zakon leži u topuzu…” nisam ni na njegovog autora mislio.

 

Marko Miljanov

Meni se čini da bi to mogao da bude Marko Miljanov.

I to zbog jedne njegove izreke koju vi svi sigurno znate. One koja kaže: “Junaštvo je braniti sebe od drugog, a čojstvo braniti drugog od sebe”. To je liberalni princip. Čovek treba da se vlada po pravilima koja neće ugroziti integritet (prava i slobode) drugih. Preneto na državu: država treba da donosi takve zakone koji će braniti slobodu i prava građana od njene sopstvene moći, od nje same.

Mijat Lakićević,
Podgorica, 1. oktobar 2016.

 

Ispovest insajdera

Izlaganje na promociji knjige Dušana Pavlovića “Mašina za rasipanje para”, održanoj 4.7.2016. u beogradskom Media centru

Dusan Pavlovic Izlaganje na promocijiPošto ja volim da se držim one stare, te otud već pomalo i izanđale devize “kad hoću nešto dobro da pročitam, sednem pa to i napišem”, ja sam svoje izlaganje napisao. A onda sam mu dao i naslov: Ispovest insajdera, ili – Uspomene jednog insajdera, nisam mogao da se odlučim, pa vama prepuštam da izaberete bolji.
Ali, da pređem na stvar. Pred nama je značajna, zanimljiva i višestruko poučna knjiga.

“Mašina za rasipanje para” Dušana Pavlovića – ne kao vlasnika mašine ili para, nego kao autora – ima dva sloja, dva nivoa ili dva elementa, od kojih svaki ima svoj podsloj, podnivo, podelement. Prvi sloj ili element je dokumentarni, konkretni, on opisuje rad Vlade. Drugi sloj ili element je teorijski. On se odnosi na koncept reformi. Zahvaljujući prvom, knjiga se čita lako i brzo, kao krimi roman, prosto gutate stranicu za stranicom; a kada zaplovi u teorijske vode, onda vam je potrebna poprilična doza koncentracije.

Prvi sloj knjige je posledica mogućnosti, pozicije, da se funkcionisanje Vlade posmatra iznutra. U stvari, ne samo Vlade u strogom smislu te reči, nego i drugih (para)državnih organa, posebno agencija – za privatizaciju, za promociju izvoza i strana ulaganja (čuvena SIEPA), za licenciranje stečajnih upravnika, Fonda za razvoj… praktično državnog aparata u celini. To je pak u konkretnom slučaju značilo uvid u neodgovornost, bahatost, javašluk, u raznim oblicima i gabaritima, a pre svega – u trošenju državnih, tačnije para poreskih obveznika. Pri čemu je posebno bolno saznanje da se takvo ponašanje smatralo nečim sasvim normalnim; nisu ti državni činovnici ni shvatali da rade nešto loše i nedozvoljeno.

U tim delovima knjige ima zaista i mnogo dramskih elemenata, čak i dijaloga (recimo, između Radulovića i direktora “14. oktobra” Nestorovića, ili između Olje Bećković i Manje Grčić, biše direktorke B92, nažalost – nema dijaloga sa Vučićem), tako da je razumljivo što je, time ponesen, “srpski Frljić”, alijas Zlatko Paković, uzviknuo: “Ja ću ovo da režiram”. Što, čini mi se, uopšte nije loša ideja, mada, da se malo našalim, tu i nema šta da se režira, dovoljno je samo da se sadržaj knjige verno prenese na pozorišnu scenu, tj. da se život prenese na daske koje život znače.
Dakle, tu se na delu vidi partijska država – ohola, razobručena, nenavikla na bilo kakvu kontrolu. Možda se to na neki način i znalo ili pretpostavljalo, ali sada smo dobili dokaz iz prve ruke. I to svedočanstvo je posebno dragoceno.

Ovo svedočanstvo ima, međutim, još jednu notu ili dimenziju – nazvao sam je “ličnom”. To je onaj prvi podnivo ili podelement koji sam pomenuo na početku, možda bi se moglo govoriti i o nekoj vrsti digresije.

Naime, Saša Radulović se kao ministar privrede, kada traži to što traži, obraća isključivo Aleksandru Vučiću. Premijer, tj. Ivica Dačić, kome je, bar tako piše u knjizi, on, tj. Radulović, napisao 90 odsto ekspozea, dakle programa rada Vlade – kao da ne postoji. Tačnije rečeno – on i ne postoji. Radulović se, dakle, uprkos tome što je praktično Dačiću napisao ekspoze, obraća samo Vučiću. A Vučić nije premijer. Razumem, tačnije bar sam mislio da razumem politički pragmatizam, ali ovo je za mene bilo sasvim neobično. Drugačije rečeno, Vlada koja tako funkcioniše za mene nije normalna vlada i onda se – da se za trenutak stavim u Radulovićev položaj – logično postavlja pitanje: “šta ću ja u takvoj vladi”. Tim pre što ta vlada nije imala ni legitimitet za reforme koje ja kao ministar privrede predlažem i na kojima insistiram jer nije ni došla s takvim predizbornim programom. A ne znam koliko razgovor sa pe-pe-veom, mislim onaj pre naimenovanja, za to može da posluži kao zamena.
U vezi sa ovim, još jedan detalj: za mene je korespondencija između Radulovića i Vučića novi uvid u političku scenu Srbije – ton tih mejlova koje je ministar privrede razmenjivao s prvim potpredsednikom vlade; mislim, kada dođe do takve prepiske, zar nije jasno da tu ’leba nema i da odatle treba što pre bežati.
Ne osuđujem, samo pitam.

Drugi sloj ili elemenat knjige Dušana Pavlovića “Mašina za rasipanje para” bavi se načelnim pitanjima. Tačnije – reformom. Reč je konkretno o četiri zakona: o planiranju i izgradnji, o privatizaciji, o stečaju i o radu.
Ali, važnije od svega: u pitanju je tzv. fiskalna konsolidacija. Naime, Srbija je bila u situaciji da joj preti bankrot. Može se diskutovati o tome koliko je ta pretnja bila akutna, ali je zemlja, tj. Vlada, svakako bila u situaciji da se nešto mora učiniti da bi se sprečilo dalje propadanje, tj. dalji rast fiskalnog deficita, sa jedne, i javnog duga, sa druge strane.

Prema onome što piše Dušan Pavlović – postojala su dva odgovora, tj. dve glavne koncepcije:
Politika štednje vs. poreska reforma;
Fiskalni savet vs. Ministarstvo privrede;
Krstić/Petrović, tj. Vučić/Petrović vs. Radulović/Gligorov.

Suština poreske reforme koju je predlagao Radulović bila je: rasterećenje rada (smanjenje dažbina na plate), opterećenje potrošnje (povećanje PDV-a, poreza na dobit, poreza na imovinu). Sećam se da je nešto vrlo slično u vreme vlade Mirka Cvetkovića, dakle pre 5-6 godina, predlagala tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović. A protiv je bio ministar privrede Mlađan Dinkić, više iz ličnih nego iz načelnih razloga. Sada je, kao što vidimo, bilo obrnuto.

Meni se ta ideja tada činila razumnom, ali moram da kažem da u raspravi koja se otvorila tim povodom, nevelikoj doduše, ona nije naišla na odobravanje. Protiv su bili čak i neki liberalni ekonomisti, ne toliko iz načelnih razloga koliko iz konkretnih. Govorili su da je to ozbiljan poduhvat koji zahteva preciznu računicu jer smanjenje poreza sasvim sigurno još više povećava deficit, a nije sigurno koliko će kontramere koje se predlažu taj novostvoreni manjak nadoknaditi. Recimo, nije sigurno da li će i kada doći do porasta zaposlenosti – što je cilj smanjenja dažbina na rad – da bi se tako nadoknadio gubitak koji nastaje smanjenjem poreza. Pitanje je da li će privatnici (tj. u kom će broju) višak novca koji im se pojavi smanjenjem poreza investirati (između ostalog i zbog načina na koji su nastali) ili će ga pretvarati u lično bogatstvo (čemu su vrlo skloni); a čak i ako ga investiraju potrebno je vreme da se investicija realizuje i novi radnici zaposle. Dakle, država svoje prihode na taj način povećava sa vremenskim otklonom, a gubi ih odmah. Zato, čak i ako je načelno u redu, govorili su ti ekonomisti, efekte reforme treba dobro proračunati, to je proces i najbolje je ostaviti je za vreme kada državna kasa bude u boljoj finansijskoj kondiciji.
Takođe, kada je reč o povećanju poreza na imovinu, odnosno na profit, čini se da su to dve takođe diskutabilne mere, kako iz principijelnih razloga (nije mi to u skladu sa liberalnim načelima), tako i iz praktičnih (naročito prva mera zahteva dobru poresku službu, a to Srbija nema).

Možda sam otišao previše u detalje, nije mi namera da sada otvaram raspravu o tome, samo sam hteo da ilustrujem koliko je to velika i ozbiljna tema, tema koja je, bez obzira na svu stručnost koja je prati, bila zanimljiva i za najširu javnost, a pogotovo za onu stručniju. Moje pitanje je: zašto je Ministarstvo privrede te svoje ideje krilo; odnosno – pošto su akteri tih događaja ovde prisutni – zašto niste išli na to da se o tome otvori javna rasprava nego ste se opredelili za ubeđivanje Vučića. S kojim ste već bili u lošim odnosima.

Ovde ću navesti još samo jednu Radulovićevu ideju koja nije naišla na, rekao bih, većinsku podršku ekonomske nauke i struke. Reč je o ličnim kartama preduzeća. Kao i u prethodnom slučaju, meni se činila prihvatljivom i ideja da kompanije treba da znaju šta imaju i čime raspolažu, te da nije preveliko administrativno opterećenje uputiti im zahtev da to stave na papir. Neki istaknuti ekonomisti, međutim, kao što sam rekao, smatrali su da je to nepotrebno. Pogotovo u kontekstu subvencija koje je ministar Radulović uslovio izradom ličnih karata. Ali, da u te stvari više ne zalazimo, bio bi nam potreban zaista jedan dugačak okrugli sto.

Konačno, koji je to četvrti sloj koji nam ova knjiga otkriva? Ja ga najpre vidim u činjenici da poresku reformu predlaže Ministarstvo privrede iako je ona u nadležnosti Ministarstva finansija. I ne samo to, Radulović zapravo predlaže kompletan paket reformi, tačnije, i kada njegove elemente formalno ne predlaže on se za njih vrlo zalaže, više od onih kojima je to u opisu posla i radnih zadataka. Od novajlije u Vladi, pride još nestranačkog, dakle ličnosti bez političkog legitimiteta, to je zaista bilo hrabro. Ta ambicija može se videti već u pomenutoj činjenici da je on faktički – i bukvalno, voleo bih da znam kako je do toga došlo, ali toga u knjizi nema – najvećim delom napisao Dačićev ekspoze. Da je Vučić to prihvatio onda bi Radulović praktično/potencijalno bio pe-pe-ve, to otvara pitanje i njegovih, Radulovićevih političkih ambicija, a to nije moglo da prođe ne samo kod Vučića nego, i kad bi on nekim čudom na to pristao, ne bi prošlo u njegovoj stranci i kod Tome Nikolića.

Kao što rekoh na početku, obilje je tema koje pokreće i pitanja koja postavlja ova knjiga. Zato ona zaslužuje da bude ne samo pročitana nego i proučavana.

Mijat Lakićević

 

Tekst izgovoren na svečanom otvaranju izložbe karikatura i predstavljanju knjige “Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001” Predraga Koraksića Koraksa, u okviru obeležavanja desetogodišnjice rada galerije “Trag” u Sremčici, 26. marta 2016. godine.

Dobro veče,
Želim odmah da kažem da mi je zaista veliko zadovoljstvo što govorim ovde, u Sremčici, večeras. Možda zato što sam i sam iz malog mesta, uvek sam mislio da u njima ima više, relativno razume se, pravih poklonika kulture i umetnosti nego u velikim centrima, gde mase i mladih i starih, ne znajući gde će pre od velike kulturne ponude, po pravilu završe na splavovima ili u kladionicama.
Ali, da se ne udaljavam previše od razloga za ovaj večerašnji skup.

Sigurno ste do sada mnogo puta imali priliku da pročitate ili čujete analizu – mislim da ćete se složiti da ne preterujem kad kažem – umetničkog rada Predraga Koraksića Koraksa. U tim, nesumnjivo zasluženim pohvalama, po pravilu se govori o tome kako su na Koraksovim crtežima precizno pogođeni karakteri tako da njegovi junaci sve više liče na svoje karikature; kako, zatim, ti crteži društvene prilike odslikavaju bolje od hiljadu reči i slično. I to je sve, manje-više, tačno. Šalim se naravno, tačno je potpuno.

Ali ja večeras ovde, sasvim pretenciozno, želim da sa vama podelim jedno svoje, “lično i personalno”, otkriće. Šta, u stvari, pitanje je sad, leži u korenu Koraksovog, ne samo dospeća na vrh – jer, nekom krivo nekom drago, Predrag se tu nesumnjivo nalazi – nego i, što je mnogo teže, dugogodišnjem opstanku na tom, kao crtačko pero oštrom, vrhu. Mada, da vam i to uzgred otkrijem, ako niste znali Koraks ne crta perom nego kičicom.

No, da se vratim korenima, ne mojim naravno, nego Koraksićevim. U osnovi Koraksovog superiornog postignuća nalazi se po mom mišljenju jedna sasvim dečija osobina. To je – radoznalost. Da je tako mogu da posvedočim iz prve ruke pošto imam privilegiju da se sa Koraksom, budući da stanujemo u istom kraju, novobeogradskom bloku 45, i privatno družim. Dakle, nema te teme – od bazne industrije, preko kulinarstva (ovoga, u stvari, naročito), do astronomije – koja Koraksa neće interesovati; niti ima čoveka, bez obzira na profesiju i društveni status – pod uslovom da nije dosadan, razume se – koga neće slušati sa zanimanjem.

Ali, što je mnogo važnije, tu osobinu, ljubopitljivost, dokumentuju i detalji iz profesionalnog života Predraga Koraksića. Neki od njih su poznati, ali neki i nisu, pa bih ja upravo ove druge, ovom prilikom, želeo da posebno istaknem. Malo je, dakle, čini mi se poznato da je Koraks u svojim, rekao bih zrelim crtačkim godinama, počeo da radi u ekonomskim novinama. Tačnije – u Ekonomskoj politici, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, gde sam i ja 5-6 godina kasnije, načinio prve novinarske korake. Od tada se Koraks praktično neprekidno, bavio i ekonomskim temama. I to ne, kao većina karikaturista, u onom profanom i prizemnom, da ne kažem pijačno-barometarskom maniru, nego u zaista suštinskom smislu, šireći granice ljudske slobode. Tako da smo Koraks i ja, prvo indirektno, u Ekonomskoj politici, a onda i neposredno, u Ekonomist magazinu, u profesionalno-saradničkom odnosu proveli gotovo četiri decenije. I ako za mene neki kažu da spadam u red novinara (ekonomskih) liberala, sa svoje strane za Koraksa mogu da tvrdim da je prvi srpski (i) liberal (i) karikaturista. Ili, još bolje: najveći liberal među karikaturistima i najveći karikaturista među liberalima. Doduše, i jedni i drugi su u Srbiji vrlo retke zverke pa konkurencija i nije tako velika, ali svejedno. A pošto mi se čini da je to još jedino priznanje koje Koraks nije dobio, ja mu ga ovom prilikom svečano odajem. Čestitam!
(U ovom trenutku autor teksta ustaje i pruža ruku Predragu Koraksiću koji je sa iznenađenjem – jer scena nije bila unapred dogovorena – prihvata.)

Da zaključim, ta ljubopitljivost, otvorenost za nova saznanja, širina interesovanja, presudno utiču da, iako je u poznijim i životnim i profesionalnim godinama, Koraksove karikature budu pune mladalačke svežine i prkosa.

Kao što Kinezi jedu supu na kraju ručka, tako sam i ja odlučio da naslov ovom tekstu dam nakon njegove poslednje rečenice. Samo što nisam mogao da se odlučim, pa imam ne jedan, nego više naslova.
Karika(tura) koja ne nedostaje.
Karakterna karikatura.
Lakše je s karikaturom.
Bez Koraksa nema futura.
Tri put ura, stiže nova tura Koraksovih karikatura.

Hvala na pažnji.

Mijat Lakićević

 

Liberalizam u Srbiji, danas: Medijska (op)scena

(Izlaganje pripremljeno za Okrugli sto “Liberalne komunikacije danas – ekonomija, politika, mediji”, Fakultet za medije i komunikaciju, 11. februara 2016, Beograd)

U stvari, najpre želim da dopunim naziv ovog teksta, jer tema, bar onako kako sam je ja shvatio, nudi obilje asocijacija i dimenzija kojima nisam želeo da preopterećujem sam naslov. Dakle: medijska scena, i medijska opscena, ali i – medijska opsena. I drugo i treće – i to u izobilju – sadržano je u prvom.

No, “počnimo temu iz početka”, da parafraziram onaj tačno četiri decenije star (Beogradsko proleće 1976) pa otud već zaboravljeni hit Blagice Beti Đorđević.

Kada se povede razgovor o stanju u medijima u Srbiji danas prvo što mi padne na pamet jeste ona omladinska šaljivo-cinična “odskočica”: “šta reći, a ne zaplakati”. Ipak, nije sve tako crno – kako je, davno, poručivala reklama (nastala u majstorskoj radionici Dragana Sakana) za “negro” bombone – još je crnje.

Šalu na stranu, ako je uopšte o šali reč, medijska scena Srbije postala je pojam za skarednost, odvratnost, nepristojnost… Jednom rečju, kao što sugeriše naslov ovog teksta, za opscenu.

Ali – da li su mediji stvarno najgori? U kojoj meri oni kreiraju javno mnjenje, a u kojoj su ono što im ime kaže – sredstvo saobraćanja, medij preko kojeg članovi jednog društva, individualni i kolektivni, međusobno komuniciraju? Da li su, dakle, oni zaista najveće zlo ili možda samo onaj njegov deo koji štrči iznad socijalne površine, samo ono što se vidi – vrh ledenog brega?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje treba čini mi se obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, na, hajde da kažem, društveno-ekonomske okolnosti u kojima postoje i posluju mediji danas u Srbiji i, drugo, na prilike u samim medijima. Naravno – ukratko, i sumarno, inače bi nam za to trebao celodnevni simpozijum.

MEDIJI U BERMUDSKOM TROUGLU

Položaj medija u Srbiji opisao sam (pod)naslovom: Mediji u Bermudskom trouglu. U stvari već sam se jednom, pre više od dve godine, poslužio ovom metaforom, ali niti mi je u ovom času nešto bolje palo na pamet niti se situacija na bolje promenila, naprotiv. Samo su se možda promenila temena tog trougla. Dakle, mediji se u Srbiji po mom mišljenju nalaze između tri sile, tri (manje ili više “otuđena”) centra moći: političke elite, intelektualne elite i poslovne elite.

1. Kada je o reč o političkoj eliti, tj. pre svega državi, već ona sama deluje trostruko: finansijski, partijski i policijski. Krajem prošle godine Savet za borbu protiv korupcije objavio je dokument indikativnog naziva “Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije putem plaćanja usluga oglašavanja i marketinga”. Iza ovog birokratskog i rogobatnog imena, bez obzira na neke mane tog Izveštaja, krije se dosta zanimljivih podataka o tome kako su raznovrsni državni organi, počev od republičkih, tj. ministarstava, preko lokalnih, do javnih preduzeća, sredstva za marketing, tj. oglase i PR tekstove, koristili za uticaj na uređivačku politiku medija. Pored toga, vlast nije prezala ni od direktnih političkih pritisaka na medije, a veze medija i tajnih policija, ne samo vaninstitucionalne, nego i institucionalne, dobile su neviđene razmere.

2. Uloga intelektualne elite ogleda se pre svega u stvaranju vrednosnog sistema i kulturnog miljea u kome se odvija javni život. Svojim ubedljivo najvećim delom intelektualna elita u Srbiji antiliberalno je orijentisana. To važi kako za njeno levo, tako i za desno krilo.

Možda grešim, i voleo bih da grešim, ali ne znam za fakultet, na svim beogradskim univerzitetima, o drugim visokoobrazovnim centrima da i ne govorim, za koji se može reći da na njemu profesori liberali nisu “retke zveri”. Po jedan-dva, k’o protiv uroka. Preterujem, priznajem, ali samo malo.

Ni studenti, naravno, ne mogu biti mnogo bolji. Njihova je glavna briga da znanje ne bude roba, a što je kvalitet te robe, tj. znanja kojeg dobijaju slab – uopšte ih ne zanima. Uoči ove Nove godine na jednom fakultetu napravljena je anketa o novogodišnjim željama studenata. Među oko dve stotine odgovora samo je jednom pomenuta sloboda i to kao “strah od nemogućnosti slobodnog kretanja po svetu”. Najčešća želja je bila: “da nam država da” – ovo ili ono.

A tzv. okupacija bioskopa “Zvezda”, koja predstavlja “eklatantan” primer uzurpacije, tj. nelegalnog zaposedanja, privatne imovine, naišla je na nepodeljene simpatije kulturne javnosti. Da li je onda čudo što se, prema navodima profesora Milojka Arsića, po zaštiti vlasničkih prava, među zemljama centralno-istočne Evrope Srbija nalazi na poslednjem mestu, kao i što se po istom kriterijumu, prema Indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskom foruma, među 140 zemalja, Srbija nalazi na 128. mestu.

Moja omiljena definicija novinara je da su oni univerzalne neznalice, ali ovde su pesnici sveznaoci; o MMF-u i Svetskoj banci oni govore više nego o poeziji, a tek o istoriji.., globalizaciju da i ne pominjem. Ne pada mi na pamet, naravno, da im tu mogućnost uskratim, neka govore sve što žele, ali eto, tek toliko da primetim; mislim da ne škodi, a čim ne škodi, što rek’o Lane Gutović, znači da koristi.

3. Nije lako, nema sumnje, baviti se danas biznisom u Srbiji, pogotovo ako hoćete da sve bude legalno. Ali je i tzv. poslovna zajednica češće birala kratkoročne dilove i dilovanje sa političkom nomenklaturom, nego da se, uz pomoć poštenih medija, bori za svoje (dugoročne) interese.

Pre nekoliko godina ugasio se Ekonomist magazin, nedeljnik liberalne orijentacije koji je i u profesionalnim krugovima i kod čitalačke publike uživao visok ugled. Ekonomist magazin je nestao sa tržišta pritisnut finansijskim teškoćama. Nema sumnje da je list imao i tzv. unutrašnjih slabosti, ali one ne bi u toj meri došle do izražaja da je u srpskoj poslovnoj eliti bilo razumevanja za jedan nezavisan list liberalne orijentacije. Tačnije, da je ona shvatala zašto je dobro – i dugoročno finansijski isplativo – i za nju i za celo srpsko društvo da novine kao što je Ekonomist magazin postoje.

Da zaključim ovaj deo svog izlaganja: u takvoj situaciji tabloidizacija medija, tj. povlađivanje lošem ukusa i pad novinarskih standarda, bilo je neizbežno.

Ali…

… NISU TABLOIDI NAJGORI

Po ubedljivo većinskom, gotovo unisonom mišljenju, glavni problem medija – ako se izuzme onaj ekonomsko-socijalni – jeste tabloidizacija. Svojevrsni varvarizam u koji su zapali mediji u Srbiji svakako jeste nešto jako loše i njegove posledice su teške. Ali, to nije najgore što (nam) se dešava. Taj primitivizam, ma koliko veliki i težak, samo je opsena, pirotehnička magla, dimna zavesa iza koje se krije nešto drugo, opasnije. Meni se, naime, čini da nešto drugo, strateški i dugoročno, predstavlja najveću opasnost za medije i građane Srbije.

To je antiliberalna, antizapadna i antizapadnjačka vrednosna orijentacija. I to, naravno, ne u tabloidima, jer oni toliko daleko i ne dosežu, njih ideologija i ne zanima, nego u tzv. “mejnstrim”, uglavnom državnim, ali i privatnim, medijima, elektronskim i, naročito, štampanim. Dakle, onima koji imaju ulogu tzv. “opinion mejkera”, koji kreiraju javno mnjenje, tj. još preciznije i važnije, kreiraju stavove i ponašanja tzv. “desižn mejkera”, donosilaca odluka.

Kampanja protiv privatizacije Telekoma Srbija dobar je primer za to. Naime, argumentacija protivnika prodaje Telekoma bila je izrazito antiliberalna. Tržište, kapital, profit to su, po tom svetonazoru, tri jahača apokalipse, nešto čemu se treba suprotstaviti takoreći po svaku cenu.

Drugi primer, promocija, odnosno svojevrsna medijska rehabilitacija Aleksandra Tijanića, odnosno odluka da jedna staleška nagrada, i to za novinarsku borbenost, dobije njegovo ime. Šta god neko mislio o Aleksandru Tijaniću, on će ipak najpoznatiji ostati po tome što je napisao: “ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Tijanić je, kao što je poznato, bio jedan od najvećih protivnika Đinđićeve vlade, po opštoj oceni najbolje i najliberalnije – iako sam Đinđić i nije bio neki liberal – vlade Srbije u poslednjih 15 a možda i 150 godina. Daleko bi nas odvelo da sad analiziramo – na kraju, nije ovo ni vreme ni mesto za to – zašto je to učinjeno, ali je sigurno da taj čin nije u skladu sa liberalno-demokratskim načelima. Nije na odmet ipak spomenuti da priznanje u vidu profesionalne nagrade sa sopstvenim imenom nije pripalo Slavku Ćuruviji koji je zbog svog novinarskog i političkog angažmana ubijen; njemu je valjda dovoljna novinarsko-policijska istražna komisija.

Treći primer predstavlja triling Žižek, Horvat, Kusturica.

Zanimljiva je, blago rečeno, ova antiliberalna SHS kombinacija u novom pakovanju; kao što Žižek piše pohvale Staljinu, tako isto Kusturica izražava divljenje Putinu. A sva trojica su popularnija u Beogradu nego u sredinama iz kojih su potekli. Zašto se baš mi u Srbiji najviše hvatamo na to bućkalo nikako ne mogu da razumem.

Ali ne važi to samo za pomenutu ex-Yu trojku. Setite se samo kako su u Beogradu bili popularni Čaves i Cipras. Propast Venecuele se nekako poklopila sa Čavesovom smrću pa je ta tema povučena iz javnosti, dok je grčki premijer sam sebi zapržio čorbu kad je “legao na rudu” zloglasne “trojke” (MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija). Cipras više nije tako omiljen; sada je popularniji Varufakis. Mada se, u stvari, najveće nade trenutno polažu u Iglesijasa, ne Hulia nego Pabla naravno.

Zvezda jednog čoveka, međutim, ne tamni. Reč je, razume se o Vladimiru Putinu. Popularnost predsednika Rusije možda je najbolje izrazio aktuelni predsednik Srbije, Nikolić, izjavivši nakon pobede nad Tadićem da bi obojicu lako pobedio – Putin.

Ali, da pređemo sa ličnog na opšti nivo, gde je danas kriza? Odgovor “naših”, mislim medija, glasi: na Zapadu, u Americi i Evropi. Rusija nije u Krizi, Kina još manje. Mejnstrim mediji su puni napisa o krizi Zapada i krize demokratije, dok na istoku ništa nije u krizi.

Gde su problemi, gde je kriminal, korupcija, zloupotreba demokratije? Opet na Zapadu, u Evropi i Americi. Kad ste videli kritički tekst o Kini, Rusiju da i ne pominjem, reklo bi se da tamo sve cveta. Osim same demokratije, ali to zapravo i nije mana nego prednost, jer su tamošnji oblici vladavine samo usklađeni sa nacionalnim mentalitetom, kome demokratija zapravo i nije potrebna; oni preziru zapadnjački način života i individualizam. Sve ćete vi to naći, ne u tabloidima, nego u mejnstrim medijima.

Dokle to ide svedoči činjenica da ćete u njima naći objašnjenje da je teroristički napad u Parizu 13. i 14. novembra prošle godine “bumerang efekat globalizacije”. Dakle, terorizam se vidi kao opravdana reakcija na globalizaciju, kao pravedan revolt protiv liberalizma.

UMESTO ZAKLJUČKA

Konačno, ne znam da li je to sreća ili nesreća, ali srpska elita je u svom antizapadnjaštvu – licemerna. Ona proriče skoru propast Evropske (monetarne) unije, ali štedi u evrima; ona javno hvali zlatiborske livade, ali tajno čezne za Jelisejskim poljima, a kad ih se jednom dokopa, onda u otadžbinu dolazi da se najede jagnjetine i brzo se, s još jačim patriotizmom, vraća u to neoliberalno grotlo, u taj lažni sjaj i izopačeno bogatstvo, da se bori za srpstvo i pravoslavlje, slatko.

Mijat Lakićević

(video prilog: Mijat Lakićević izlaganje)

 

Antizapadnjačka žvaka služi za unutrašnju upotrebu

Intervju dat portalu www.portalnovosti.com, 22. decembra 2015.
Piše: Drago Kovačević

Mijat Lakićević je zamjenik glavnog urednika beogradskog tjednika Novi magazin. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je u središtu njegovog interesa oduvijek ekonomija. U redakciju Ekonomske politike došao je 1977, bio je urednik Jugoslavije, jedne od najvažnijih rubrika tog lista (koja je pokrivala aktualne ekonomsko-političke događaje), ali i redovitoga mjesečnog priloga posvećenog jugoistočnoj Europi. Organizirao je niz okruglih stolova na kojima su sudjelovali najistaknutiji jugoslavenski ekonomisti, privrednici i političari. Pokretač je i bivši urednik Ekonomist magazina, ekonomskog dodatka Novac u Blicu, ekonomske rubrike u tjedniku NIN… Zasigurno je jedan od najsenzibilnijih analitičara Srbije, koji svoj posao radi bez dlake na jeziku, vrlo angažirano i odgovorno.
Ovo je godina u kojoj i Srbiju i Hrvatsku preplavljuju podaci po kojima privredni rast iznosi između 0,5 i jedan posto, što nakon višegodišnje recesije djeluje ohrabrujuće: po čemu se te zemlje i ti rezultati razlikuju, a po čemu su slični?
Hrvatska, za razliku od Srbije, ima more i u tome je njena velika prednost. Tako dolazi do deviznog priliva od sedam-osam milijardi evra, približno isto toliko puta više od Srbije, šta omogućuje da koliko-toliko – a u svakom slučaju mnogo bolje od Srbije – ispegla sve druge slabosti u privrednom i političkom sistemu. Te su slabosti brojne i po tome ima velike sličnosti sa Srbijom. A ključna je sličnost, po mom mišljenju, nacionalizam koji se, bez obzira na povremene formalne činove i kurtoazne izjave, ogleda u tome šta podizanje glasa na komšije – kad već to nisu motke i motike – donosi najviše glasova na izborima. Ako smem da dodam, čini mi se da se Hrvatska, iz nejasnih mi razloga, u tome ističe više od Srbije. To prožima čitav život, a pre svega vodi ka stvaranju antiliberalnoga privrednog okruženja, šta odbija i strane i domaće investitore.

SRBIJA NE ŽELI U KAPITALIZAM

Sabirući učinjeno tokom godine, Vlada Srbije puna je hvale na svoj račun, no koliko je pri tom objektivna?
Vlada Srbije napravila je jedan dobar rezultat. Smanjila je fiskalni deficit za gotovo milijardu evra, odnosno za 100 milijardi dinara – sa 260 milijardi prošle, na 160 milijardi ove godine. Tačno je da je to pre svega rezultat smanjenja plata u javnom sektoru i penzija, ali za to je ipak trebalo stisnuti petlju. Neki kažu da nije bilo drugog načina jer bi došlo do bankrota zemlje, ali nikad se ne zna dokle neodgovorna politika može da ide – iskustvo Srbije govori da može vrlo daleko. Sa druge strane, mora da se kaže da je ta mera, ma koliko politički teška, operativno jednostavna. Ono što je zaista složeno, za šta treba i znanja i umeća (o političkoj volji da se i ne govori), jeste reforma javnog sektora, koja praktično nije započeta. Javni sektor je rak-rana srpskog društva u celini: u njemu je previše zaposlenih koji su bolje plaćeni a rade manje nego oni u privatnom sektoru i koji izbacuju loš kvalitet i usluga i proizvoda. Javna preduzeća su najveći gubitaši, državna uprava je glomazna i neefikasna, za školstvo i zdravstvo se, kad se uporedi i sa razvijenijim zemljama, odvaja dosta novca, ali je kvalitet njihovih usluga katastrofalan. PISA testovi pokazali su katastrofalno neznanje matematike i materinjeg jezika, te u tom pogledu poprilično otreznili srpsku javnost, ubeđenu da ima dobar školski sistem. Podaci o broju umrle novorođenčadi i umrlih od raka govore isto. Srbija će ove godine imati privredni rast od 0,7 do 0,8 odsto, i to posle prošlogodišnjeg pada za 1,8 odsto. U isto vreme, prosek zemalja u tranziciji biće oko tri odsto. To govori koliko zaostajemo; Srbija je i materijalno i duhovno poprilično devastirana zemlja.

Koje su osnovne boljke srpske privrede?

Osnovna boljka srpske privrede je politika. Odnosno, država. I to dvostruko. O jednom njenom vidu, javnom sektoru, već sam nešto rekao. U drugom smislu, problem je ambijent. I to ne samo onaj sadržan u propisima, formalnopravni, nego još više onaj praktični, na koji čovek nailazi kad odluči da pokrene neki posao. Zbog toga su investicije u Srbiji male. Ukupne investicije biće ove godine oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu bar 25 odsto. Ili, izraženo u novcu, investicije će biti oko pet milijardi evra, a trebalo bi da budu osam-devet; toliko su ostvarivale najuspešnije tranzicione zemlje kad su bile u fazi u kojoj je sada Srbija. Bez investicija nema izvoza. Izvoz Srbije će ove godine doseći 12 milijardi evra, šta je oko 40 odsto BDP-a. To je malo. Češka i Estonija imaju izvoz od 84 odsto BDP-a, Slovačka 92, Litvanija 82, Slovenija 77, Bugarska 68. Hrvatska je tu bolja od Srbije, izvozi 46 odsto BDP-a, a zajedno sa Srbijom bolja je jedino od Albanije, u kojoj izvoz čini 35 odsto BDP-a. Očigledno, brojke govore više od reči.

Zašto u Srbiji nikako da završi tranzicija? Što je uzrok tome?
Izgleda da će ipak biti završena, bar nam aktuelna Vlada to čvrsto obećava. Posle 31. maja iduće godine u Srbiji neće biti nijednog društvenog preduzeća. Tačnije, biće gotova privatizacija, a nije prošlo ni četvrt veka otkako je otpočela… Šalim se, tranzicija je mnogo ozbiljniji proces od privatizacije. A tranzicija nije završena pre svega zato šta to Srbija, tj. njena elita, nije želela. Srbija ne želi da pređe u kapitalizam. Za vlade Vojislava Koštunice bio je i zvanično proklamovan neki treći put, neko društvo između komunizma i kapitalizma. Iako Koštunica odavno nije na političkoj sceni, a kamoli na vlasti, veliki deo i političke i intelektualne elite zapravo se drži istog cilja, nigde nećete naći toliko kritičara globalizma i liberalizma kao u Srbiji. Slavoj Žižek i Srećko Horvat su najčitaniji i najcitiraniji autori u Beogradu. Bio bi i Tomas Piketi, ali njega je malo ko pročitao, on piše debele knjige. Aleksisa Ciprasa više ne vole jer je legao na rudu, ali Varufakisa zato vole više nego u Grčkoj (nije važno šta svoje tirade o socijalnoj pravdi naplaćuje desetinama hiljada evra), kao što su svojevremeno Čavesa. O Vladimiru Putinu da i ne govorimo.

Aleksandar Vučić je nakon povratka iz Kine optimistično izjavljivao da je velika šansa Srbije prihvaćanje kineske prljave industrije (poput željezara) i da je to put do gospodarskog rasta i smanjenja nezaposlenosti. Kako vi ocjenjujete te izjave?
Ne čini mi se da je problem u tom, kako kažete, prihvatanju prljave kineske industrije. Kad je o železari reč, ona već postoji, neće je Kinezi graditi; oni bi samo trebalo da je kupe i podrže proizvodnju. Uzgred, zemlje koje su se razvile učinile su to upravo uz pomoć prljave industrije – da na početku nije bilo te prljave, danas ne bi bilo ni čiste ni bilo kakve druge industrije. Bili bismo u prvobitnoj zajednici. To je proces učenja. Dakle, ne bih tu zastupao tako radikalno ekološke (ako je o ekologiji uopšte reč) stavove. Pravi je problem da li će Kinezi kupiti tu železaru, odnosno može li ona da radi sa profitom. Nažalost, cena metala, tj. gvožđa i čelika, je niska, pa ta proizvodnja nije isplativa uprkos jeftinim sirovinama. Da li će se situacija u narednih godinu ili kraće promeniti, videćemo, prognoze ne govore tome u prilog. A videćemo i kakvu računicu imaju Kinezi: možda oni, iz strateških razloga, odnosno radi prodora na evropsko tržište, i odluče da neko vreme trpe gubitke, mada u to ne bih polagao velike nade. Moguće je da u tome neku ulogu odigra izgradnja pruge Beograd – Budimpešta, šta je navodno takođe dogovoreno u Pekingu. U stvari, sve su to tzv. memorandumi o razumevanju – vrlo neobavezujući papiri, daleko od bilo kakvog ugovora.

Dakle, nemam lično ništa protiv da Kinezi, kao i bilo ko drugi, investiraju u Srbiju – ali da to budu prave investicije, a ne neki sumnjivi dilovi, više politički nego ekonomski aranžmani, kao šta se desilo prilikom prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu. Problem je, zapravo, u tome šta se Vučić iz Kine, uprkos svim pričama o najuspešnijoj poseti u istoriji, nije vratio ni sa kakvim čvrstim dogovorom, nego samo sa neobavezujućim izjavama dobre volje.

AFERE KAO DIMNE BOMBE

U jednom ste nedavnom tekstu napisali da su antizapadnjaštvo i antiglobalizam u srpskom društvu mejnstrim, pogotovo u državnim medijima, te da te hinjene neodlučnosti Srbiju zapravo guraju u zaostalost i svojevrsni plebiscitarni cezarizam: možete li to malo pojasniti?
Rekao bih da preovlađujuća teza u srpskoj javnosti glasi da je najveći problem medija tzv. tabloidizacija. Ona, naravno, nije mali problem, ali se meni čini da je sporedan, bar u tom smislu šta je kratkoročan. Kurir, Informer, Pink… to je primitivna laž, često i smešna, te je zato kratkog veka. A državni mediji, oni su u svetonazorskom smislu sofisticirana i otud – kao teže uočljiva – dugovečna laž. Drugo, čini mi se da se u Srbiji politika često svodi na ličnosti, njima se pridaje prevelika moć. Štaviše, rekao bih da se svesno stvara utisak da su svemoćne, jer se onda i problem transformacije društva čini jednostavnim i lako rešivim. Najpre je za sve, da podsetim, bio kriv Zoran Đinđić (koji je tek posle smrti postao popularan), pa Koštunica, pa Boris Tadić, sada Vučić. I stalno se govorilo samo da njih smenimo pa će biti bolje. A često je bivalo gore, neki tvrde i sve gore. Premalo se pažnje poklanja vrednostima koje političke ličnosti zagovaraju. Zato populizam i etatizam ostaju trajno najprisutnije ideologije na političkoj sceni Srbije.

Zašto je srpska elita antievropska i onda kad se pretvara da je suprotno? Odnosno, je li moguće sjediti na dvjema stolicama i to u dvjema različitim prostorijama?

Srpska elita je pre svega licemerna. Dakle ona javno govori protiv Evrope, tačnije protiv Zapadne Evrope, grozi se tržišne privrede i potrošačkog društva, a sama nosi firmiranu garderobu, kopa i rukama i nogama da dobije diplomatska mesta u Rimu, Parizu, Londonu, a ne u Moskvi ili Karakasu. Ona, kako sam jednom napisao, hvali zlatiborske livade, ali se drži Jelisejske poljane. I svoju decu šalje u zapadne škole: ta je antizapadnjačka žvaka dakle za unutrašnju upotrebu, ona je namenjena običnim ljudima, ona po svaku cenu hoće da narod u Srbiji drži u stanju nerazvijenosti i zaostalosti. Tu obični ljudi imaju mnogo razumniji odnos, jasno je njima šta nam donosi Brisel a šta Moskva, i nema sumnje za šta bi se opredelili samo da nije intelektualne elite. Pogotovo one u glavnim, da paradoks bude veći, državnim i paradržavnim medijima. Koji, za razliku od države koja barem formalno hoće na Zapad, teraju neku svoju antidržavnu politiku.

Svakodnevno svjedočimo apsurdnim aferama koje izaziva vlast, a koje javno mnijenje odmiču od elementarnih ekonomskih, društvenih i životnih pitanja – posljednja je ona zvana državni udar. Zašto se to radi?
Iskreno, ne mislim da je tu reč o nekoj osmišljenoj strategiji. Inače ne bi posle svake od tih afera vlast ostajala osramoćena, pa i ismejana. Ne vidim kakvu je korist državni udar doneo Vučiću, pre bih rekao da su se Dragan Vučićević i Željko Mitrović tu zaigrali, odnosno preigrali, da se dodvore gazdi. A opet, nisam siguran i da im je Vučić gazda, mada većina tako misli. Ako jeste, onda su mu oni poslednjom akcijom naudili više nego celokupna opozicija. Uopšte, puno je u ovoj vlasti primitivnih i bahatih ljudi koji su izgubili svaki kriterijum, šta pokazuje i najnovija afera sa već bivšim ministrom odbrane. I to Vučiću već polako dolazi na naplatu. Sa druge strane, ne sme se smetnuti sa uma da u SNS-u postoje bar dve struje, a više struja ima i u službama koje, mislim, niko ne kontroliše, nego one iz sopstvenih interesa mute vodu i bacaju dimne bombe po Srbiji. Biće dobro dok ostaju samo dimne.

PRISTUPANJE CRNE GORE NATO-u VELIKA JE STVAR I ZA SRBIJU

Crna Gora pristupa NATO-u. Koliko će i kako ta činjenica utjecati na politički život u Srbiji?
Meni se čini da je to velika stvar za Srbiju, gotovo isto kao i za Crnu Goru. Da Crna Gora nije dobila taj poziv, to bi bio jak vetar u leđa antizapadnjačkim snagama u Srbiji koje su u poslednje vreme bile u ofanzivi. One bi tada dobile jednog važnog (iako više u simboličkom smislu) saveznika i to je, zajedno sa Republikom Srpskom, mogao da bude snažan antinatovski tronožac. Ovako, nema stolice na dve noge. Srbija još više pada u izolaciju i to sigurno nije dugoročno održiva pozicija. Ako za godinu dana Crna Gora i formalno postane članica NATO-a, mislim da ni Srbija više neće imati kud.

 

 

Barometar slobode: Tanka dvojka za Srbiju

Izlaganje na promociji publikacije „Barometar slobode“ Friedrich Naumann fondacije, Media centar, 30.11.2015. godine

Na skali od jedan do deset Barometra slobode Srbija je dobila 5,6 poena, što praktično znači jedva prelaznu, ako je uopšte prelazna, ocenu. To je, novinarskim žargonom rečeno, najvažnija vest sadržana u studiji koju danas predstavljamo, a koju već treću godinu zaredom izdaje Friedrich Naumann fondacija.

Pred nama je, dakle, neka mi bude dozvoljeno da se tako izrazim, još jedna publikacija koja meri političke, pravne i ekonomske prilike, odnosno uslove za život i rad, kako običnog čoveka tako i preduzetnika, u jednoj zemlji. U Srbiji su već dobro poznate neke slične „analize i sinteze“ u oblasti ekonomije: „Indeks ekonomskih sloboda“ Heritidž fondacije, „Indeks konkurentnosti“ Svetskog ekonomskog foruma, „Doing business“ („Lakoća poslovanja“) Svetske banke. U oblasti politike najpoznatije su liste koje prave Transparentnost internacional za korupciju i Fridom haus za medijski haos, ako tako smem da se izrazim.

Šalu na stranu, to pokazuje koliko je merenje važno. Uostalom, šta je ovde bolje nego u prilog tome ponoviti reči Lorda Kelvina, navedene kao moto metodološkog aneksa studije o kojoj danas govorimo: „Tek kada možete da merite ono o čemu govorite i da to izrazite brojevima, onda nešto zaista o tome znate“.

Sve češća i ozbiljnija nastojanja da se i tako ezoterične stvari kao što su sloboda i pravda numerički izraze govore o značaju koji se ovim pojmovima pridaje i koliko oni postaju važni za ljudsku zajednicu. Ja to vidim kao veliki napredak. Napredak koji nije lišen iskušenja i nije pravolinijski, ali više o tome malo kasnije.

Barometar slobode se od svih pomenutih i još više onih nepomenutih rangiranja izdvaja jer ih povezuje, kombinuje i objedinjava, te na taj način pruža najcelovitiju sliku ljudskih sloboda i prava, najpre po pojedinim zemljama, a onda i za određeni region, u konkretnom slučaju – Evropu. Barometar slobode, doduše, ne daje jednu jedinstvenu rang-listu, ali koliko sam primetio to ne znači da se ona ne može napraviti. U svakom slučaju, poređenja su moguća.

Barometar slobode obuhvata tri glavna polja: Političke slobode, Vladavinu prava i Ekonomske slobode. Prve dve oblasti podeljene su na po tri podoblasti, a treća na četiri. Tih podoblasti, ili kako se u Barometru još kaže potkategorija, ima 10. To su: slobodni i pošteni izbori; odsustvo vaninstitucionalnih moćnih igrača; sloboda štampe; nezavisnost sudstva; korupcija; zaštita ljudskih prava; zaštita vlasničkih prava; veličina javnog sektora; finansijsko, radno i poslovno zakonodavstvo i sloboda spoljne trgovine.

Kao što je napomenuto, Barometar se ne oslanja na sopstvena merenja, nego koristi istraživanja koja su uradile druge organizacije, tačnije njih četiri:

  1. Fridom haus za političke slobode, uključujući i medijske.
  2. Frejzer institut, edicija Ekonomske slobode u svetu, za oblast ekonomije i za oblast prava – vlasnička prava i nezavisnost sudstva.
  3. Transparensi internešenel za korupciju.
  4. Mejplkroftov (Maplecroft) „Human Risk Atlas“, koji u 24 kategorije meri ljudska prava.

Rezultat je prilično obimna knjiga, gde je na nekih 200 strana obuhvaćeno 27 evropskih zemalja. Ako, kao što je rečeno, ova knjiga ne sadrži jednu jedinstvenu rang-listu, svakoj zemlji je posvećeno po nekoliko stranica na kojima su date kratke, ali jezgrovite analize za svih 10 pomenutih podoblasti ili potkategorija, kako vam drago.

Od 27 zemalja koliko obuhvata Barometar slobode, samo četiri pripadaju zapadnoj Evropi; dve su (Poljska i Mađarska) iz srednje Evrope, dok ostale pripadaju istočnoj i jugoistočnoj Evropi. U stvari, kada se umesto regionalne uzme politička podela, onda pored četiri zapadnoevropske zemlje, te Grčke i Turske, sve ostale, dakle dvadeset i jedna, pripadaju bivšem sovjetskom i bivšem jugoslovenskom, da tako kažem, bloku, plus Albanija koja je, malo slobodnije govoreći, pripadala kineskom bloku, što nas podseća da kineska nastojanja da svoje interese uglavi na ove prostore nisu od juče, tj. otkako je Kećijang sreo Vučića. Albanija se, uzgred, od tog saveza nije ovajdila, da li će Srbija videćemo, vremena su se, a naročito Kina, promenila.

Ovakav izbor zemalja nije slučajan, a nije ni pogrešan, naprotiv. Tih nekoliko zapadnoevropskih primera, sa svojim visokim ocenama, dovoljno je da osvetle vezu između političkih i ekonomskih sloboda, odnosno vladavine prava, sa jedne strane, i sveukupnog društvenog razvoja, sa druge. I, nešto uže gledano, da pokaže kako stabilan i dugoročno održiv ekonomski razvoj, bar koliko od ekonomskih, zavisi i od političkih i pravnih institucija.

Upravo u tom kontekstu mnogo više smisla ima bivše socijalističke zemlje sameravati međusobno, nego sa starim političkim demokratijama i, koliko-toliko, pravnim državama. Bolje je da se merite sa sličnima sebi, tu nećete izgledati tako loše, to vas neće ni obeshrabriti pa ćete sa više entuzijazma nastaviti da radite na sopstvenom popravljanju i napretku. Bar se nadam da je tako.

Srbija i susedi

Kao što sam rekao na samom početku, Srbija je na bodovnoj listi od jedan do 10 dobila prosečnu ocenu 5,6. Srbija je, dakle, fakultetski mereno, dobila jedva prelaznu ocenu. To zbilja deluje poražavajuće; čak ni „jaku dvojku“, figurativno govoreći, nije dobila, o uvek solidnoj trojci da i ne govorimo.

Najveću ocenu Srbija je dobila za slobodne izbore – 8,57 poena, a najmanju za nezavisnost sudstva – 2,56.

U suštini, najbolnija tačka Srbije je pravosudni sistem, odnosno vladavina prava. Tu je Srbija od sve tri oblasti dobila najniži ocenu – 3,85. Pored pomenute nezavisnosti sudstva, za korupciju je dobila ocenu 4,1, a za zaštitu ljudskih prava 4,91. Zanimljivo je da je za vrlo blisku kategoriju – zaštitu vlasničkih prava (koja je doduše, po kriterijumima koje su primenili kreatori Barometra, smeštena u oblast ekonomskih sloboda) Srbija takođe dobila ocenu koja je među najnižima – 4,91 poen, što je (takođe simptomatično) isto koliko i za zaštitu ljudskih prava. Srednja ocena za oblast političkih sloboda je 6,8, a za oblast ekonomskih sloboda 5,99 poena.

Kad se sve skupi, dakle, jasna poruka Barometra slobode glasi da su pravosuđe, pravni sistem, poštovanje zakona, najbolnija tačka Srbije. To, reklo bi se, nije nešto što nije poznato, nego samo još jedna potvrda postojećih saznanja. Ipak, to našu situaciju ne čini nimalo lakšom, naprotiv, i samo upozorava koliko je problem ozbiljan, te da će morati mnogo napora da se uloži da bi se stanje na tom polju – koje, uzgred, jedno društvo i njegovu državu čini kvalitetnim, dobrim i poželjnim, ne samo za biznis nego i za svakodnevni život – popravilo.

Da stvar bude gora, poređenje Srbije sa drugim zemljama, našim susedima, u ovu sliku unosi još više tamnih tonova. Barometar slobode obuhvata još osam zemalja regiona i, osim Albanije, sve naših prvih komšija: Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju i Crnu Goru.

Srbija nigde nije u vrhu, tek je ponegde u zlatnoj sredini, a najčešće je pri dnu. Dakle, najbolje je plasirana kod Slobode izbora i slobode medija, gde deli 4. i 5. mesto (u prvom slučaju iza nje su Albanija, BiH, Makedonija i Crna Gora, a u drugom Albanija, BiH, Makedonija i Rumunija). Kod jačine vaninstitucionalnih igrača deli 5. i 6. mesto – a sa kim bi no sa Crnom Gorom.

U ostalim kategorijama Srbija je uglavnom pretposlednja ili poslednja. Najgora je tamo gde je dobila već pomenutu najnižu ocenu, dakle kad je reč o nezavisnosti sudstva, gde je suvereno zauzela poslednje mesto, mada su tu svi uglavnom dobili dvojke. Zanimljivo je, pa i paradoksalno, da su najbolje ocene ovde dobili BiH (4,56) i CG (4,46). Moguće je da je to i tačno, ne bih da potcenjujem ni Bosance ni Crnogorce, ali taj podatak spada među one koji izazivaju izvesne rezerve prema rezultatima koje nam Barometar slobode nudi.

Tim pre što, recimo, u sledećem najnižem plasmanu, zaštiti ljudskih prava, Srbija upravo sa BiH deli 8. i 9. mesto. Tri puta je Srbija sama na pretposlednjoj, tj. osmoj poziciji (sva tri puta u ekonomiji – zaštita svojinskih prava, regulatorni okvir i sloboda spoljne trgovine) i dva puta sedma (veličina državnog sektora i korupcija).

Ma, ljudi moji, da li je to moguće – da citiram ovde Mladena Delića, najčuvenijeg sportskog komentatora bivše SFRJ – da li je dijagnoza o stanju slobode u Srbiji zaista tako loša?

Uzeću za početak razmatranja tog pitanja slobodu medija, mada tu Srbija uopšte nije loše prošla – na deobi je 4. mesta sa Hrvatskom. Ispred nje su, međutim, Bugarska, Mađarska i Crna Gora. Nije sporno da na medijskoj sceni Srbije ima mnogo problema, ali je mnogo njih zapravo rezultat i pokazatelj te slobode. Ponekad i njenih zloupotreba, ali ne može se zloupotrebiti nešto čega nema. Slično je, po mom uvidu, i u Crnoj Gori. Zbog toga bi se usudio da kažem da su i u Crnoj Gori i u Srbiji medijske slobode veće nego u Bugarskoj i Mađarskoj, samo što se u ove dve druge zemlje o problemima javno ne govori. Nema ni medijskih ni društvenih snaga koje bi to iznele. Ali, o tome još malo kasnije.

Ili, uzmimo drugi primer, Hrvatsku. Srbija je za zaštitu ljudskih prava dobila ocenu 4,91, a Hrvatska 6,82, iako upravo u toj oblasti naš zapadni sused ima mnogo problema. Rekao bih – ne manje nego Srbija. Recimo, ne bi se baš moglo reći da su tamo Srbi u potpunosti jednakopravni građani (imovina, pismo, investicije), fašizam buja (Glavaš, Tompson, Šimić, Poljud), donose se diskriminatorni zakoni, sprovode se akcije protiv abortusa, bračno i porodično pravo su pod velikim uticajem katoličke crkve, što je najčešće suprotno od slobode, itd.

Sve u svemu, u regionu je najgora situacija u pogledu vladavine prava, a najbolja kada je reč o političkim slobodama. Dakle, usvojili smo zakone, ali ih ne primenjujemo. Ekonomske slobode su negde između, mada zapravo znatno bliže političkim slobodama. To je, reklo bi se, i prirodna posledica procesa pridruživanja Evropskoj uniji koji je takav da se prvo završi njegov ekonomski deo, tj. trgovinska liberalizacija.

Drugo, s prethodnim povezano, stiče se utisak da su zemlje Evropske unije po definiciji bolje prolazile nego one koje to još nisu. To se može objasniti, ali ne i opravdati. Može se objasniti time što su te zemlje često zaista naprednije od drugih, bilo zato što ih je učlanjenje u EU u tom pravcu poguralo, ali zapažaju se i jaki reverzibilni procesi. Neki standardi koji su bili (formalno) osvojeni u praksi se ne poštuju, moglo bi se reći da pojedine nove članice EU, suočene sa stvarnim iskušenjima, pokazuju svoje pravo lice. Neretko se, međutim, ocenjivači povode za predrasudama i na osnovu toga dodeljuju ocene – kao što student koji ima sve desetke lakše dobije najvišu ocenu i kad ne odgovara na najvišem nivou, nego onaj čiji je indeks ispunjen šesticama i sedmicama, čak i ako odgovara briljantno. To svi koji smo išli u školu znamo.

Baltik, Poljska, Turska

Kada je o zemljama izvan našeg regiona reč, najpre u oči upadaju visoke ocene koje su dobile Baltičke zemlje. U već pomenutom uvodu ističe se da Estonija, Letonija i Litvanija predstavljaju „svetao primer“ kako više slobode vodi ka većem napretku. Nema sumnje, napredak koji su napravile ove zemlje, pogotovo u poređenju sa drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, zaista deluje impresivno. Ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li su te visoke ocene baš realne, pogotovo kad je reč o zaštiti ljudskih prava i medijskim slobodama. Kada to kažem imam pre svega u vidu položaj ruske manjine i, posebno, odnos prema Drugom svetskom ratu. Jer, tamo se domaći saradnici nemačkih nacista proglašavaju narodnim herojima. I to ne nailazi ni na kakav otpor ni u medijima ni u javnosti (ni najširoj ni stručnoj). Ako je tako, a bojim se da jeste, onda to nije u skladu sa idealima slobode i demokratije.

Na tom fonu zanimljivo je čini se i poređenje Poljske i Turske. I Poljska i Turska su ultrakonzervativne zemlje. Kad se pogleda uticaj religije na svakodnevni život, ne bi se reklo da je on u Turskoj veći nego u Poljskoj, i obrnuto. Ubedljive pobede blago rečeno, ekstremista, Erdogana i Kačinjskog, to potvrđuju.

Ipak, reći će neko: u Turskoj hapse novinare, što u Poljskoj nije slučaj, zar ne, bar takvih vesti nema u javnosti. Ali, zašto ih u Poljskoj ne hapse? Možda baš zato što taj ultrakonzervativizam ne nailazi ni na kakve javne otpore. Jevrejsko pitanje su, kad im se ukazala zgodna prilika, da budem malo ciničan, uprkos Šindlerovoj listi rešili, drugih remetilačkih faktora nema. Nema knjiga, nema pozorišnih predstava o tome, nema filmova, gde su Kolakovski, Grotovski, Vajda… (ne mislim na ovog Novakovog trenera naravno).

A, kako izgleda kada se „remetilački faktor“ pojavi, pokazao je doček izbeglica na vratima uzorno civilizovane „mitel Europe“.

Ni u Bogovađi i Loznici nisu imali ništa protiv Arapa dok su oni bili daleko – da ne bude da idealizujem naš odnos prema ovom „pitanju“.

Turci ipak nisu postavljali mreže na granicama, nisu angažovali policiju i vojsku. Znamo, pak, sa druge strane, kako su se postavili Mađarska, Slovačka, Češka, Poljska…

Na Baltiku se nisu mnogo uznemirili, ali pre svega zato što je taj problem od njih daleko, pa nema potrebe da se istrčavaju.

Izbeglička kriza je, između ostalog, da se vratim na medijske slobode, pokazala svu bedu mađarskog novinarstva (u suštini, rekao bih, bar jednaku, ako ne i veću nego u Srbiji). Jasno je da izbeglička kriza nije mogla da uđe u ovo izdanje Barometra, jer se podaci u njemu, kao što stoji u uvodu, uglavnom odnose na 2014. godinu, ali sam sa druge strane uveren da antidemokratske, a pogotovo antiliberalne, elemente na tom polju nije bilo teško uočiti. Mrtvo more nije dokaz kvaliteta života. Fridom haus je to morao da vidi.

Ili, da sve ovo rezimiram u par sledećih rečenica. Mogu o Vučiću da kažem sve najgore, ali to još ne znači da je gori od Kačinjskog, Orbana, Erdogana. Samo što mi našeg Vučića nećemo da tolerišemo, a oni svoje vučiće tolerišu. A ako Poljska nije Kačinjski, ni Srbija nije Vučić.

Nisam iznetim zapažanjima, da se odmah razumemo, želeo da generalno osporim rezultate Barometra slobode, verujem da je Srbija nažalost uglavnom zaslužila to što je dobila. Ipak, možda pretenciozno, hteo sam da ukažem na neke, bar po mom mišljenju, upitne stvari koje bi u nekom njegovom budućem izdanju mogle da budu razjašnjene i precizirane.

Zašto je to bitno? Pa, zato što i sitne razlike, a nekad se radi o desetinkama, tj. desetim delovima procenta, imaju krupne posledice. Jer, mesto koje ovde dobijete stvara o vama neki opšti utisak, a taj utisak utiče na kreditni rizik zemlje koji vam spušta ili podiže kamatne stope, koje vas na kraju koštaju milione evra. Nema slobode bez odgovornosti, kao što je pre neki dan lepo upozorio Kesić.

Zaključak

„Umesto širenja i napredovanja slobode, izgleda da se krećemo u suprotnom smeru. Rezultati Barometra slobode za 2015. godinu potvrđuju generalni utisak, uočen od strane mnogih analitičkih i organizacija za širenje i promociju demokratije, da su individualne slobode i institucionalno garantovana demokratija, vladavina prava i tržišna ekonomija, izloženi brojnim udarima i generalno su u opadanju“, kaže Rajner Adam, regionalni direktor Fridrih Nauman fondacije za istočnu i jugoistočnu Evropu u uvodu Barometra slobode.

Teško je ne složiti se sa takvom ocenom, iako je danas svakako i na ovom planu bolje nego pre četvrt veka. Ali, i ako jeste tako, to ne znači da sloboda nije ozbiljno ugrožena i da je bitka za slobodu zauvek i definitivno dobijena. Naprotiv. A to, dalje, govori da se sloboda ne može pokloniti, da se ona mora osvojiti. I to ne važi samo za takozvane zemlje u tranziciji, nego i za one u kojima izgradnja liberalno-demokratskog poretka ima višedecenijsku, pa i viševekovnu tradiciju. Sloboda je nežno biće, nije slučajno ženskog roda, vrlo je fragilna, tj. lako lomljiva, stalno joj morate ugađati, negovati i opet je iznova pridobijati. Mada, da ne budem pristrasan, kad malo bolje razmislim, a dovoljno sam star, da ne kažem iskusan, gledano iz ženske perspektive, nije drugačije ni sa muškarcima. Zavisi ko šta voli, je li tako; i u tome je draž slobode.

Sve u svemu, put do slobode je dug i krivudav, praćen neizvesnostima, ispunjen brojnim preprekama.

Zato su ovakve publikacije, i kad su manjkave, dragocene. Služe i kao znak upozorenja i kao putokaz.

Barometar slobode u regionu (ocene od jedan do deset)

Barometar Tabela

Mijat Lakićević

 

 

Međaš

Izlaganje na tribini „Pedeset godina od Privredne reforme 1965: očekivanja, rezultati, posledice“, Muzej istorije Jugoslavije, 3.12. 2015. godine

Način na koji je organizator formulisao moj zadatak, a koji glasi „Zašto razgovaramo o Privrednoj reformi danas“, inspirisao me je na zaključak da današnji razgovor ima ne samo istorijsku, nego i savremenu dimenziju. Jer, evo, i danas su u Srbiji aktuelne one iste, ili makar slične, teme i dileme – kako se, uzgred, zvala jedna, tih godina vrlo popularna TV emisija, danas bi rekli tok šou, koju je vodio i uređivao Jovan Šćekić – kao pre pola veka. I danas su, naime, na dnevnom redu: integracija u svetske tokove, prevelika uloga države, rasterećenje privrede, nelikvidnost, kurs dinara… Jednom rečju – reforma. Koju, doduše, sad nazivamo – tranzicija.

Dakle, tema neke tribine, okruglog stola, pa i čitavog simpozijuma, mogla bi da glasi: privredna reforma nekad i sad. Da živimo u Estoniji, Poljskoj ili Češkoj to možda ne bi imalo nekog smisla. U Srbiji, međutim, ima. Tamo je privredna reforma završena, u Srbiji još uvek nije. Moglo bi, dakle, na jednom takvom skupu mnogo toga da se kaže. A posebno bi mnogo moglo da se kaže o sličnostima između današnjih i ondašnjih otpora ekonomskim, ali i ne samo ekonomskim promenama.

Upravo su ti otpori ono što izaziva i čisto istorijsko, da tako kažem, interesovanje za Privrednu reformu iz 1965. godine. Da je ona uspela Srbija bi bila negde daleko i verovatno bi taj 24. jul, datum inauguracije reforme u Saveznoj skupštini, bio samo jedan u nizu tranzicionih krajputaša na dugom i stabilnom putu napretka SFR Jugoslavije, koja bi danas bila normalna kapitalistička zemlja.

Ovako, Privredna reforma zadobija ključno mesto u celokupnoj istoriji zajedničke države južnoslovenskih naroda. Štaviše, ona po mom mišljenju u toj povesti predstavlja kamen međaš i tačku preloma; njen neuspeh označio je početak kraja Jugoslavije.

Zašto? Zato što Privredna reforma nije bila ograničena samo na ono što je sugerisao njen oficijelni naziv. To je bila temeljna društvena reforma. Doduše, ne uvek formalno i zvanično, ne po onome što se javno govorilo, ni kod svih aktera nije postojala jasna svest o dubini promena, što se odrazilo na (ne)razumevanje njenog ukupnog značaja. Takođe, iz današnje perspektive te se promene možda i ne čine tako liberalnim, ali kad se pogleda kontekst, tj. tadašnji svet, naročito broj država zasnovanih na zapadnim vrednostima, onda se snažan liberalizujući karakter reforme čini neupitnim. Njen prevratnički, ako hoćete, potencijal bio je nesagledivih dimenzija. Jer, reforma je svojim unutrašnjim bićem zahtevala, podsticala i izazivala krupne promene ne samo u tzv. društvenoj bazi, nego i u nadgradnji: političkom i pravnom sistemu, prosveti, kulturi…

Nažalost, upravo u ovim, na poslednjem mestu navedenim socijalnim sferama, tamo gde bi se moglo očekivati da najpre bude prihvaćena, u inteligenciji, reforma je bila dočekana na nož. Ili, ako ne baš na nož, onda sa velikim nerazumevanjem i još većim protivljenjem.

Srpska intelektualna elita nije htela da prihvati konkurenciju i kompeticiju, nije htela tržište, nije htela, ako bi bilo preterano reći kapitalizam, jer kapitalizam ipak niko nije zagovarao, onda se komotno može reći da nije htela kapitalizam ni u natruhama. A sasvim sigurno nije htela manje socijalizma. Njen ključni zahtev bio je: više socijalizma.

Drugi najvažniji zahtev bio je – manje federalizma. Federativna Jugoslavija, tj. federacija, usaglašavanje različitih potreba i interesa – a Jugoslavija je bila zemlja neverovatnih razlika i disproporcija, to se tek danas uviđa i bez mukotrpnih kompromisa nije mogla da opstane – razumevala se kao nešto nametnuto i nepotrebno. Rešenje se videlo u centralizaciji i centralizmu.

U ove dve glavne tačke otpora kriju se i uzroci propasti Privredne reforme. Studentske demonstracije 1968. godine bile su izraz siromaškog, egalitarističkog sistema vrednosti duboko usađenog u srpsko društvo, kako u široke narodne mase tako i, rekao bih i još više, u inteligenciju. Mislim da se to lepo vidi i danas.

Drugo, nerazumevanje federalizma uopšte i jugoslovenske federacije konkretno vodilo je nezadovoljstvu položajem Srbije u zajedničkoj državi i jačanju nacionalizma. To se jasno videlo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. A vidi se i danas, recimo kroz protivljenje ulasku Srbije u Evropsku uniju i NATO.

Savez, prikriveni i prećutni, ali sa jasnim razumevanjem poklapanja međusobnih interesa, birokratskih socijalista i etatističkih nacionalista, doveo je do pada zagovornika reforme početkom sedamdesetih godina.

Markovićev pokušaj početkom devedesetih – mada ja to tada nisam video – bio je samo labudova pesma Jugoslavije.

Mijat Lakićević

 

Ukopacija u šest slika

Tekst je napisan za, odnosno povodom skupa Srpsko-hrvatski dijalog, održanog u Osijeku 21. marta 2015. godine na temu “Nasleđe devedesetih: jesmo li zbilja šta naučili ili postoji šansa da budemo ponavljači“

Svoje razmišljanje o pitanjima koja su u nazivu ovog malog okruglog stola postavljena, ja sam pokušao da izrazim naslovom čije asocijacije, čini mi se, nije potrebno posebno objašnjavati. Dakle, krenimo redom.

Slika Prva
Karakter(istika) srpskog nacionalizma.
Srbija – Hrvatska
; 1985-2015.
Prvo što mi je palo na pamet kada sam počeo da razmišljam o ovoj temi bio je jedan stari vic. Vic od pre 30 i više godina, ali što je najvažnije slika i prilika jednog istorijskog poređenja.
Dakle, dva druga, jedan Hrvat drugi Srbin – uzgred, to tada i nije bio neki raritet – dogovore se da prvi u Zagrebu viče “ja sam Srbin”, a drugi u Beogradu “ja sam Hrvat”. Tako i bude. Onoga u Zagrebu odmah isprebijaju, a ovaj u Beogradu počne da viče “ja sam Hrvat”, ali niko ga ne primećuje; on nastavi da viče – niko ništa; onda se prodere iz sveg glasa, na šta mu priđe jedan i kaže: Pa što se ovde žališ, bolje ti je ćuti, ja ne mogu da ti pomognem. Ne želim, naravno, ovim da vrednujem dva nacionalizma, samo želim da kažem da je srpski nacionalizam tada patio, tako da kažem, od kompleksa više vrednosti.
Mislim da je danas situacija drugačija, danas bi i ovaj u Beogradu dobio batine.
Nekad je nacionalizam bio folklorni, površinski – ne možemo da pevamo “Oj vojvodo Sinđeliću” i tsl. Nije toliko nama značilo da pevamo, koliko drugima da ne (smemo da) pevamo.
Danas je nacionalizam endemski, dubinski. Pevamo, ali ne samo što nam je to malo, to nas ne ispunjava, u tome ne uživamo, nego se mučimo, patimo dok pevamo.
Nekad smo pevali iz inata – “ko će meni da zabrani” – a sada iz dubokog nezadovoljstva, teške frustracije.

Slika Druga
Druga povesna komparacija obuhvata još šire razdoblje:
1945-1995-2015.
I odnose: Nemačka – Francuska; Srbija – Hrvatska.
Odnosno: nastanak EU; nestanak SFRJ.
Svega sedam godina posle tog užasnog rata – mnogo užasnijeg i većeg od Prvog koji se sada u Srbiji zove isključivo Veliki ne bi li se nekako onaj Drugi učinio manjim i manje važnim – svega sedam godina posle 1945, stvara se Evropska zajednica za ugalj i čelik (zametak Evropske unije), iz koje će, opet svega 15 godina kasnije, a 22 godine od kraja Drugog svetskog rata, nastati evropska carinska unija, Evropska ekonomska zajednica. A između Srbije i Hrvatske, da nije međunarodnih asocijacija, tj. internacionalne prisile da se međusobno kako-tako povezuju, vladaju zategnuti odnosi, gde se periodi otopljavanja i zahlađenja smenjuju takoreći pravilnim ritmom. Pri čemu u ovim drugim ima nekako više iskrenosti i energije nego u prvim.
Naravno, Evropa posle 1945. i ex Yu posle 1995. nisu isto; evropske zemlje nemaju iza sebe iskustvo zajedničke države, dok bivše jugoslovenske zemlje to iskustvo imaju: ali, dok su prve svoj nacionalizam, koji je bio osnovni uzročnik rata, pokušavale da zaleče i suzbiju, na prostoru ex Yu – a u odnosima između Srbije i Hrvatske pogotovo – toga ima mnogo manje. Čini se da su mirovne akcije i inicijative više plod spoljašnjeg pritiska nego unutrašnje potrebe.

Slika Treća
Treća paralela: Srbija 1995-2015.
Devedesetih su rat u stvari započeli starci, mladi su bili topovsko meso; danas su najveći nacionalisti mladi.
Danas su najveći nacionalisti oni rođeni devedesetih. Dakle oni, kad je o srpskom narodu reč, koji Hrvate i Slovence nisu ni videli.
Mlade karakterišu ksenofobija, netrpeljivost, zatvorenost.
Nekada je grad bio nosilac modernog, urbane kulture, a selo konzervativnog; sada vlada neki urbani patrijarhat; turbo-etno-retro-folk kult.
Nekad je između navijača Partizana i Zvezde bilo razlike; Partizan je bio jugoslovenski klub, a CZ srpski. Danas, osim u klupskim bojama, drugih razlika nema, oni su ujedinjeni u klicanju Putinu i zviždanju Tadiću.
Prve tri slike dovode do četvrte:

Slika Četvrta
Rehabilitacija devedesetih.
Na sceni su “junaci” devedesetih, Čović i Vučelić, Željko Mitrović, Bogoljub Karić, Vulin, ali tu su i Šešelj, Nikolić, pa i Vučić i Dačić, mada su oni tada još bili “junoše”.
Žal za socijalizmom. Najveći otpor liberalizaciji društva, tržištu, pruža intelektualna, naročito kulturna elita. U stvari, ona žali za velikim državnim fondovima iz kojih su izdašno finansirane njihove aktivnosti. I sigurnost života na državnim jaslama neskriveno stavljaju ispred slobode, što bi nekako “po definiciji” umetnicima trebalo da bude najpreče. Ne kaže uzalud Ljubomir Madžar: “Intelektualci su voleli socijalizam jer su u njemu dobro živeli”.
Rehabilitacija Miloševića. Nedavno se pojavila knjiga Slobodana Antonića “Još nije gotovo”, koja predstavlja neskrivenu rehabilitaciju Slobodana Miloševića. To je rehabilitacija SANU i Beogradskog univerziteta. Istovremeno, to je pokušaj da se S. Milošević predstavi i protumači kao prvi antiglobalista, kao pionir otpora globalnom kapitalizmu. To je šlagvort za petu sliku.

Slika Peta
Antizapadnjaštvo & Antiliberalizam.
Dakle, bitna odlika današnjeg srpskog društva je antizapadnjaštvo i antiglobalizam. Srbija gotovo da sebe vidi kao nekakvog Pijemonta novog Trećeg sveta, novog Pokreta nesvrstanih. Pri čemu se taj Treći svet vidi pre svega kao otpor Zapadu, Americi posebno.
Sa druge strane: Čaves, Putin, Cipras – to su junaci današnje Srbije. Rado bi u taj krug zemalja bila uključena i “komunistička” Kina, samo što Kinezi nimalo ne mare za ta antiglobalistička trabunjanja.
Egalitarizam i etatizam s jedne, i isto to plus nacionalizam sa druge strane, najšire su rasprostranjene vrednosti u Srbiji. Naročito, i pre svega, to je ključno, u intelektualnoj eliti.
U Srbiji je, kao što svi znamo, dugo važila podela na prvu i drugu Srbiju, grubo rečeno nacionalističku, ratnu i antinacionalističku, antiratnu. Odnedavno se pojavila i treća Srbija koja možda nije ratna – jer rata, bar ne blizu, i nema – ali je po svom vrednosnom sklopu na istoj liniji kao i prva Srbija.
Ono čega nema – nema liberalne Srbije.
Liberalizam je na udaru i levice i desnice.
Kada bi se pojavila neka ozbiljna liberalna stranka u Srbiji, ona bi zauzela politički centar.

Slika Šesta
Umesto epiloga.
Uopšte ne volim da budem pesimista, i nisam pesimista, ali kad sve činjenice/utiske ovako poređam – izgubim optimizam.
Da li je Srbija nešto naučila? Ne vidim da jeste.
a) Uzroci ratova devedesetih? Ne vide se u srpskom nacionalizmu nego u neprijateljstvu drugih naroda bivše Jugoslavije. Ex-Yu zavera.
b) Uzrok rata sa NATO? Srbija nevina žrtva. Svetska zavera.
Ovo je, nesumnjivo, jedna mračna slika. U tom smislu, ona možda i nije realna. Nisam ni hteo da dajem realnu sliku, već više da napravim indeks lošeg nasleđa. Ima u Srbiji i svetlih boja. Ali sumorni tonovi, čini mi se, preovlađuju. I to, kao što sam već rekao, oni su u dubini; čak ni ulazak u Evropsku uniju neće njih potisnuti, oni izbijaju kao što izbija stara boja sa fresaka.

***

Slika Sedma
Post festum.
Želeo bih, na kraju, u ovom prilogu da kažem nešto i o nekim pitanjima koja su se otvorila tokom rasprave. Najpre, to je pitanje kontinuiteta, odnosno diskontinuiteta, to jest pitanje da li 1990. i devedesete predstavljaju nastavak onoga što se dešavalo u razdoblju komunizma/socijalizma, ili tada dolazi do nekog manje-više radikalnog prekida i raskida sa prošlošću?
Zašto se, dakle, meni čini, kao što sam govorio na skupu, da devedesete predstavljaju diskontinuitet?
Pre svega zato što ekonomske i političke reforme vlade Anta Markovića – čini mi se da ne bi trebalo zanemariti uticaj i nekih drugih članova tog poslednjeg jugoslovenskog Saveznog izvršnog veća, da ovde pomenem samo Živka Pregla, Veselina Vukotića i Božidara Marendića – nisu srušili socijalisti nego nacionalisti. Antu Markovića su srušili nacionalni, tačnije nacionalistički programi, ma gde, ma u kojoj organizaciji i/ili instituciji njihovi nosioci i realizatori bili formalno (politički) situirani.
Drugo, naravno da je nacionalizam koji je buknuo devedesetih postojao i ranije, i u socijalističkoj Jugoslaviji, i da je samo održavan na tihoj vatri. Ali, niko valjda neće poricati da su ti koreni sezali i nešto dalje u prošlost, u vreme Kraljevine Jugoslavije, pa i dublje. Takođe, u SFRJ, ma kako nevešto i sigurno često kontraproduktivno, neprekidno su ulagani napori da se taj nacionalizam “prevlada“ i savlada. U svakom slučaju, bratstvo i jedinstvo je na kraju možda svedeno na golu parolu, ali nacionalizam nije bio zvanična politika u SFRJ. To ne znači da nije bilo nikakve nacionalne politike, da se nacionalni interesi nisu smeli isticati i da nisu isticani, ali Savez komunista Jugoslavije je protiv nacionalizma pokušavao da se bori. Sam Josip Broz Tito je u nacionalizmu video najvećeg neprijatelja Jugoslavije. I u rešavanju nacionalnog pitanja SKJ je postigao rezultate koje danas, tj. pogotovo danas, sa demokratskim iskustvom koje imamo iza sebe, nikako ne bi trebalo potcenjivati. Sarajevo je po mom mišljenju za to najbolji primer.
Svi glavni akteri u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini u “buđenju nacionalne svesti“, tačnije nacionalizmu, videli su ne problem, nego rešenje. A rušenje te “tamnice naroda“, kako su svi oni zvali SFRJ, bilo je nešto što se samo poželeti može. Demokratija je bila manje-više paravan iza kojeg će se to rušenje izvesti. Jadno stanje demokratije u svim tim zemljama danas, to najbolje potvrđuje.
Ima još jedan argument u prilog tezi o diskontinuitetu. Glavne karakteristike SFRJ bile su društvena svojina i samoupravljanje, odnosno jednopartijski sistem. Ukidanje samoupravljanja, uvođenje višepartijskog sistema, privatizacija, očigledni su dokazi diskontinuiteta. Neću da kažem da sve ovo nije bilo i potrebno i dobro, ali hoću da kažem da je način na koji je to izvedeno, uz nacionalističku euforiju i rat do kojeg je ona dovela, zapravo potpuno deformisao proces tranzicije i, sledstveno tome, njegove rezultate. Nacionalizam je onemogućio razvoj tržišnih i demokratskih institucija.
Ovo nije važno samo, pa ni pre svega zbog devedesetih, tj. odgovora na pitanje ima li ili nema diskontinuiteta, da li je za raspad SFRJ kriv socijalizam ili nacionalizam i slično, već – zbog budućnosti. Kako svake zemlje pojedinačno, tako i čitavog prostora.
Zašto? Zato što povratak u socijalizam ne preti.
Ali, pad u nacionalizam, bolje reći nesposobnost da iz njega izađemo, i te kako preti.
Da rezimiram ovaj deo: vlada Ante Markovića bila je pokušaj liberalnih reformi u SFRJ. Pred istim izazovom, liberalnim reformama, nalaze se sve te zemlje i danas. I nacionalisti su, danas kao i onda, njihovi najveći protivnici.
Konačno, ne očekujem neke velike izjave pomirenja, niti da neki srpski ili hrvatski Vili Brant padne na kolena pred “tuđim“ žrtvama. Mada, zašto ne reći, to uopšte ne bi bilo loše.
No, ako je to još uvek previše, za početak bi bilo dobro da političari i političke vlasti ne kvare i ne otežavaju normalnu komunikaciju među ljudima koji to žele da čine.

Mijat Lakićević