Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

PU spas za sviju nas

Poreska reforma

Dok poreska policija sa poreskim obveznicima igra žmurke – nema sreće. Drugim rečima, nema poreske reforme bez reforme Poreske uprave

NIŽI POREZI: Niži porezi, veće plate i penzije. Ekonomski je zamislivo, ali da li je i izvodivo. Pogotovo kada je o Srbiji danas reč.
Upravo to je, međutim, ponesen vrlo dobrim lanjskim fiskalnim rezultatima, obećao predsednik Vlade i, sva je prilika, predsednički kandidat Aleksandar Vučić. Pred kraj 2016, naime, na konferenciji posvećenoj suzbijanju sive ekonomije, koju su organizovali (ne ekonomiju nego konferenciju) Američka privredna komora i Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), premijer Vučić je najavio smanjenje poreza i doprinosa na plate već od ove godine. A onda je, prvih dana 2017, uz vest da je Srbija prošle godine ostvarila budžetski suficit od pet milijardi dinara, objavio da će ove godine doći do znatnijeg povećanja zarada u javnom sektoru i penzija.
Nažalost, ubrzo se ispostavilo da je premijer malo prenaglio – da li su ga opet slagali ili se ovog puta sam preigrao, nije ni važno – jer je, nakon uključenja rashoda za pokriće dugova pančevačke Petrohemije, budžet pao u manjak od osam milijardi dinara. A kad se u njega uključe i rashodi za infrastrukturne projekte, poput koridora – tzv. projektni zajmovi – što po pravilu i treba da se uradi, onda se deficit penje na 33,7 milijardi. S obzirom na prošlogodišnje planove, međutim, ni to nije loše. Štaviše, ako se uzme u obzir da je, sve u dogovoru sa MMF-om, za 2016. na nivou tzv. opšte države (koja pored države u užem smislu, tj. državne uprave, obuhvata i penzioni fond, zdravstvo i školstvo, te “lokalne nivoe vlasti, odnosno opštine, gradove i Pokrajinu Vojvodinu) planiran deficit od 150 milijardi dinara, a da je on na kraju iznosio svega 57 milijardi, jasno je da “laskava ocena” ostvarenog fiskalnog rezultata nije neosnovana. Dakle, bilo je sasvim dovoljno razloga da se premijer i time podiči, imao je čime, pa je zaista teško razumljivo zašto mu je trebalo da se hvali nečim što u suštini nije tačno. No, nije to ni toliko bitno. Ključno je da li stanje u državnoj kasi, tačnije u javnim finansijama generalno, daje osnova za tako hrabra obećanja.
Vučićeva ideja nije nova, u stvari uopšte nije Vučićeva. Nešto slično je još 2010. godine predlagala tadašnja ministarka finansija (a sadašnja viceguvernerka Narodne banke Srbije) Diana Dragutinović. Zamisao se sastojala u tome, najkraće govoreći, da se smanje nameti na zarade (doprinosi za zdravstvo, pre svega), a poveća porez na dodatu vrednost, to jest da se, kako se to govorilo, smanji opterećenje rada, a poveća opterećenje potrošnje. To bi, računalo se, trebalo da dovede do porasta zaposlenosti, sa jedne, i smanjenja uvoza, sa druge strane. Ovu “poresku reformaciju”, koja, istini za volju, nije naišla ni na podršku svih ekonomista, sasekao je već u korenu Dianin kolega, ministar privrede Mlađan Dinkić. Koji je, međutim, dve godine kasnije, kada je prigrabio takoreći svu ekonomsku vlast, kao ministar i finansija i privrede u Dačićevoj (ili prvoj Vučićevoj, kako bi neki rekli) vladi, PDV povećao sa 18 na 20 odsto. To je bio pokušaj da se povećanjem državnih prihoda smanji fiskalni deficit, koji je tih godina “ladno” prelazio 200 milijardi dinara, tj. kretao se blizu dve milijarde evra.
Sada je finansijska krvna slika Srbije, kao što je rečeno, znatno bolja, pa je Vučić možda pomislio da je vreme da se stara ideja renovira i realizuje.
Da li je, međutim, stvarno tako, da li su srpske javne finansije zaista u takvom stanju da mogu da podnesu jedan takav udar?
Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić, uz sve pohvale za pad deficita u prošloj godini, ističe da taj “rezultat treba posmatrati u kontekstu potrebe da se fiskalni deficit svede na 0,5 odsto iduće godine”. Arsić dodaje da je to preduslov za smanjenje javnog duga koji je sada blizu 75 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da se u narednih pet godina svede na ispod 60, a da do 2027. dođe na zakonski propisanih 45 odsto BDP-a.
Dakle, prema Arsićevom mišljenju, postignuta makroekonomska stabilnost u Srbiji još uvek je krhka, a osnovni cilj – smanjenje javnog duga – daleko. Zbog toga, prema njegovim rečima, niti treba povećavati plate i penzije niti treba smanjivati poreze. Jer, podseća, zarade u javnom sektoru i penzije za ovu godinu već su povećane (prve za značajnih pet, a druge za 1,25 odsto).
Kada je pak reč o ovom drugom, Arsić podseća da se 2005/2006. godine takođe govorilo da će niži porezi smanjiti sivu ekonomiju i povećati rast zaposlenosti, ali do toga nije došlo. Drugo, “u Srbiji su poreske stope umerene”, smatra naš sagovornik i dodaje: “Smanjenje nameta možda bi i bilo opravdano ako bi se uporedo s njima smanjili i rashodi”. Po njegovom mišljenju, međutim, nema prostora za smanjenje rashoda. To jest, ako bi neke rashode trebalo smanjiti, kao recimo za subvencije, pa i plate i penzije (mada samo relativno, kao udeo u BDP-u, tako što bi za procenat-dva rasle sporije od bruto domaćeg proizvoda), neke druge rashode bi trebalo povećati. Recimo, smatra Arsić, trebalo bi povećati državnu podršku naučno-tehnološkim istraživanjima jer je kod nas inovativnost izuzetno niska. Takođe, država još uvek malo ulaže u infrastrukturu, pa bi te rashode trebalo znatno povećati. Dalje, nastavlja, “naši rashodi za zdravstvo, iako možda relativno visoki (preko 10 odsto BDP-a) u apsolutnom iznosu su mali. Državni izdaci za zdravstvo kreću se oko dve milijarde evra, dok su u nešto malo brojnijoj Mađarskoj 7-8 milijardi (po stanovniku Srbija izdvaja manje od 300, a Mađarska više od 700 evra).
Sve u svemu, Arsić smatra da promenama u poreskom sistemu treba pristupiti krajnje oprezno, tačnije da im uopšte ne treba pristupati dok se fiskalni deficit ne obori ispod jedan odsto i dok se rad poreskih organa ne dovede u red.

VEĆI PDV: Sa Arsićevim mišljenjem o poreskim stopama slaže se i Nikola Altiparmarkov, član Fiskalnog saveta. “U široj javnosti se često može čuti predubeđenje da su poreske stope, naročito porezi i doprinosi na zarade, u Srbiji viši nego u susednim državama. Međutim, podaci u Tabeli 1 pokazuju da su poreske stope u Srbiji zapravo niže od proseka ostalih zemalja istočne Evrope”. U stvari, to je nalaz koji su na savetovanju ekonomista krajem prošle godine u zajedničkom radu posvećenom fiskalnim perspektivama Srbije izneli pomenuti Altiparmarkov, Snežana Ugrinov i Slobodan Minić.
Ali, “iako su porezi i doprinosi na zarade u Srbiji manji od proseka istočne Evrope”, primećuju autori, “činjenica je da su oni viši nego u Makedoniji i Bugarskoj – našim najbližim susedima i direktnim konkurentima za privlačenje stranih investicija”. Otud bi, zaključuju, “eventualno smanjenje poreza i doprinosa Srbiju moglo da učini atraktivnijom investicionom destinacijom”. Ipak, oni smatraju da “znatnije smanjenje poreza i doprinosa na zarade nije realistično sprovodivo kao izolovana reformska mera”. Jer, navode primer, “smanjenje nameta sa sadašnjih 64 na 50 odsto neto zarade – što je jedan od predloga koji se može čuti u široj javnosti – značilo bi povećanje budžetskog deficita za 2,4 odsto BDP-a. Time bi se neutralisali dosadašnji pozitivni efekti fiskalne konsolidacije i Srbija bi se ponovo našla na rastućoj putanji javnog duga”.

Tabela 1

Zbog toga su se autori, kako sami kažu, opredelili da analiziraju “manje radikalan reformski nacrt, koji podrazumeva ukidanje doprinosa za zdravstvo i nezaposlenost na teret poslodavca”, koji iznose ukupno 5,8 odsto bruto plate. Da podsetimo, doprinos za zdravstvo iznosi 10,3 odsto, a doprinos za nezaposlenost 1,5 odsto bruto plate, pri čemu jedna polovina ide na teret poslodavca, a druga na teret zaposlenog. Ukidanje doprinosa samo na teret poslodavca treba da onemogući da se ta sredstva u javnom sektoru preliju u neto plate (što privatnici, ako hoće, mogu da urade, njihova stvar). Bilo kako bilo, računica kaže da bi se dažbine na neto platu smanjile za oko osam procentnih poena, tj. na 56 odsto.
Ipak, ni u tom slučaju ne bi bilo moguće, smatraju autori, izbeći povećanje PDV-a. I to za dva procentna poena, tj. sa sadašnjih 20 na 22 odsto. “Dodatni PDV prihodi koristili bi se za pokrivanje manjka prihoda od doprinosa tako što bi se za svaki dinar naplaćenih doprinosa za zdravstvo i nezaposlenost na teret zaposlenog dodavao po jedan dinar PDV prihoda, tzv. socijalni PDV. Na ovaj način Fond zdravstva i Nacionalna služba zapošljavanja nastavili bi nesmetano da funkcionišu, bez obzira na poresku reformu i formalno smanjenje prihoda od doprinosa”, tvrde autori studije. Uzgred, oni dodaju da bi “u perspektivi” trebalo “preispitati isplativost postojanja ovih fondova kao nezavisnih administrativnih jedinica”, što praktično znači njihovo ukidanje, ali da sad u to ne ulazimo, mada kako stvari sada stoje, oni ne opravdavaju svoju egzistenciju.
Argumenti u prilog ovakvoj poreskoj reformi manje-više su “standardni”. “Poreska reforma bi povećala konkurentnost domaće privrede jer bi povećanje PDV-a povećalo cene uvoznih dobara, dok bi smanjenje nameta na zarade i posledično smanjenje cene rada smanjilo cenu proizvodnje domaćih dobara”. To bi, kaže dalje naš “ekonomski trijumvirat”, moglo“trajno da ubrza stopu privrednog rasta za oko 0,25 procentnih poena godišnje. Takođe, povećanje tražnje za radnom snagom trebalo bi da dovede do zapošljavanja novih radnika: “Poreska reforma rezultuje zapošljavanjem oko 25.000 novih radnika u privatnom sektoru, što i jeste ključni reformski cilj koji se naglašava u javnosti”, zaključuju autori ovaj deo svoje analize.
Međutim, i ova “medalja” ima i svoju drugu, tamnu stranu. Naime, autori primećuju da je “korelacija između poreza i doprinosa na zarade, sa jedne, i stope (ne)zaposlenosti, sa druge strane – relativno slaba”. Jer, kao što pokazuje Tabela 2, “nezaposlenost je najveća u Makedoniji i Bugarskoj iako one imaju najniže namete na zarade, a najmanja je u Mađarskoj i Rumuniji, koje imaju najviše poreze i doprinose na zarade”. To je još jedna potvrda, konstatuju autori, da su “porezi i doprinosi na zarade samo jedan od mnogih ekonomskih i društvenih faktora koji utiču na stopu (ne)zaposlenosti”.

Tabela 2

NIŽI POREZI: Zbog toga, na kraju, ni Altiparmarkov & co. zapravo i nisu nešto naročito zagrejani za poresku reformu, naprotiv.
“Ukoliko u praksi ne postoji dosledna primena poreskih zakona, predložena poreska reforma neće dati očekivane rezultate jer će privredni akteri skloni poreskim utajama nastaviti da ne plaćaju poreze i doprinose na zarade i nakon njihovog zakonskog smanjenja”. Prema njihovom mišljenju, “reforma i izgradnja Poreske uprave od ključne je važnosti ne samo za uspešno okončanje fiskalne konsolidacije, već i za uspešno sprovođenje potencijalnih poreskih reformi u narednom periodu”.
To se u dobroj meri poklapa sa glasovima iz privrede. Naime, iako se privrednici često žale na visoke dažbine, još češće se od njih može čuti da im mnogo više smeta selektivna i nejednaka primena poreskih propisa. Dok se prema jednima država ponaša kao majka, tetoši ih i na različite načine povlašćuje, prema drugima se ponaša kao maćeha, maltretira ih i kažnjava i kada nisu krivi.
A ako se to jednog dana, pre kukovog leta, popravi, možda se ispostavi da ni smanjenje poreza nije tako nedostižan cilj. Što bi rekli šezdesetosmaši: budimo realni, tražimo nemoguće.

Otkud zabuna o visini nameta

Altiparmarkov, Minić i Ugrinov “zabunu” o visini poreskog opterećenja plata u Srbiji objašnjavaju činjenicom da se “u Srbiji porezi i doprinosi izražavaju kao procenat neto zarade, a standardna evropska praksa je da se porezi i doprinosi izražavaju kao procenat ukupnih troškova poslodavca, koji su zbir neto zarade, poreza, doprinosa na teret zaposlenog i doprinosa na teret poslodavca (tzv. bruto-2 zarada). Naravno, identičan iznos poreza i doprinosa na zarade izgledaće relativno manji ukoliko se poredi sa većom bruto-2 osnovicom nego kada se poredi sa manjom neto platom. Tako odomaćena praksa u Srbiji, da se porezi i doprinosi izražavaju kao 64 odsto prosečne neto zarade, zapravo u standardnoj evropskoj metodologiji znači da porezi i doprinosi iznose 64% / (100% + 64%) = 39% ukupnih troškova poslodavca, odnosno 39 odsto bruto-2 zarade”.

Poreska administracija i siva ekonomija

Iako su poreske stope u Srbiji ispod, siva ekonomija je iznad proseka istočnoevropskih zemalja. Primeri Makedonije i Bugarske pokazuju da čak i smanjenje poreza i doprinosa na zarade nije garant smanjenja sive ekonomije ukoliko se ne ojačaju kapaciteti poreske administracije. Takođe, na primeru Češke i Slovačke možemo videti da je uz dobru poresku administraciju i adekvatno socio-ekonomsko okruženje moguće imati znatno nižu sivu ekonomije od Srbije, uprkos osetno većim porezima i doprinosima na zarade. Otuda se postavlja pitanja da li je u slučaju Srbije primereno razmatrati nacrte sveobuhvatnih i zahtevnih poreskih reformi bez prethodne izgradnje adekvatnih kapaciteta poreske administracije. (Altiparmarkov, Minić, Ugrinov)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. februar 2017.

 

Javna nabavka profita

Sad kad Vučić više neće biti premijer – bilo da pobedi ili izgubi na predsedničkim izborima – možda je moguće ekonomskim temama pristupiti sa manje strasti i emocija.

Ne čudi me, dakle, što šefovi sindikata često daju ocene o čisto poslovnim poduhvatima, o njihovom kvalitetu, isplativosti i slično. Kao što je to, recimo, slučaj sa Aerodromom “Nikola Tesla”. Ako već hoće da se bave menadžmentom, zar ne, zašto ne konkurišu za direktore? U stvari, jasno je što se ne prijavljuju – tu je rizik mnogo veći, o znanju da i ne govorimo.

Čudi me, međutim, što novinari – a i sam to pokušavam da budem već decenijama – naročito vole da sindikalnim liderima postavljaju baš ta, “par exelance” biznis pitanja. Je li to neka koncesija zaostaloj “samoupravnoj ideologiji” ili nakrivo nasađenim “nacionalnim interesima”, nije jasno.

O koncesijama je, dakle, reč. I, čini se, vrlo slično kao kod prodaje Telekoma, da je veći deo javnosti protiv toga da se beogradska “vazdušna luka” izda u koncesiju. Argumenti se manje-više svode na to da će stranac iz tog posla izvlačiti profit. Uopšte, u Srbiji se još uvek “izvlačenje profita” smatra nečasnom rabotom. Takav je nekako bio i ton informacije da su stranci prošle godine iz Srbije izneli 1,4 milijarde evra profita. Kada su pare unosili niko ih nije pitao zašto dolaze u zemlju iz koje svi normalni odlaze. Najbolje bi bilo da nam pošalju pare i da ostanu tamo gde su.

Drugo, iz svih tih komentara probija bezrezervni stav da je profit eventualnom koncesionaru zagarantovan. Tačno je da Aerodrom posluje s profitom (prošle godine, ako je verovati premijeru Vučiću, 30 miliona evra), ali to još nije garancija da će tako biti i ubuduće. Zagreb, Budimpešta, Sofija ozbiljna su konkurencija – prvi je već dat u koncesiju, za treći je procedura u toku – dakle, valja očekivati sve jaču i oštriju utakmicu. Za to će biti potreban zaista vrlo sposoban menadžment. Ali, ništa manje važno, neophodna su povrh toga i ogromna ulaganja (Vučić, opet, kaže – 700 miliona evra) u proširenje kapaciteta i modernizaciju aerodroma.

Ako se u obzir uzme da bi koncesiona naknada (za svih 25 godina, na koliko je ovaj posao oročen) trebalo da iznosi 600 miliona evra (pri čemu se 350 miliona plaća odmah), to znači da će koncesionara čitav ovaj poduhvat koštati celih milijardu i 300 miliona evra. Možda se nekome čini da to nisu velike pare. Kako god, neće biti nimalo jednostavno – i da se ništa nepredviđeno ne desi – taj novac “izvući”. A ni rizici nisu mali. Recimo, šta ako (do kraja) ove godine bude potpisan koncesioni ugovor, a Etihad iduće (pu, pu, daleko bilo) izađe iz Er Srbije. Zar to ne bi bio poslovni zemljotres sa posledicama koje u ovom trenutku nijedan stručnjak ne može da predvidi? I kako to ukalkulisati u cenu?

Koliko su otpori normalnom ekonomskom rasuđivanju jaki i rašireni videlo se nedavno kada je postavljeno pitanje, takoreći zahtev, da RTB Bor, kao preduzeće u državnom vlasništvu, posluje u skladu s pravilima koja važe za javne nabavke. To stvarno nije bilo ni u doba samoupravnog socijalizma. Naravno da poslovna logika nalaže da se (kad god je moguće) raspisuje konkurs i traži najpovoljnija ponuda. Ali, to nema veze sa javnim nabavkama niti njihovom svrhom i suštinom.

U stvari, najbolje bi bilo kada bi se nekako raspisala javna nabavka za profit, pa da onda mi jednostavno uzimamo samo profit, bez ikakvih troškova i rizika. Čudno kako se toga niko dosad nije setio.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. februar 2017.

 

Koza u kupusu

Svi znaju šta znači izreka “ostavio kozi da čuva kupus”. Tako se, naime, kaže kad neko svoje interese stavi u ruke neprijatelja. Baš na to liči odluka Vlade Srbije da od kupaca traži najbolje rešenje za privatizaciju PKB-a.

Mali oglas: Mole se građanke i građani koji misle da Poljoprivredna korporacija Beograd treba da ostane u državnom vlasništvu da u budžet Srbije uplate sumu koju žele. Novac će biti iskorišćen za pokriće gubitaka PKB-a.

Šta mislite, koliko bi novca bilo prikupljeno? Šta mislite, koliko bi novca uplatio, recimo, Ljubodrag Savić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, jedan od najžešćih protivnika privatizacije? Ili jedan drugi univerzitetski profesor sličnih nazora, ovog puta baš poljoprivrede, uz to još i poslanik, Miladin Ševarlić? Pitanje je, naravno, retoričko. Investitori tuđih para, iz nekog nedokučivog razloga, u Srbiji se smatraju ozbiljnim stručnjacima. Dokle to ide najbolje svedoče Ševarlićeve reči da bi se “privatizacijom PKB-a praktično onemogućio uticaj države na kreiranje agrarne politike”. Zamislite tu nacionalnu agrarnu politiku koja se rukovodi preduzećem koje raspolaže sa manje od jedan (oko 0,5) odsto obradivog zemljišta u državi, kao što je PKB.

TAJNI JAVNI POZIV: Pre petnaestak dana mediji su objavili vest da je “Ministarstvo privrede objavilo javni poziv za prikupljanje pisama investitora zainteresovanih za učešće u postupku privatizacije Poljoprivredne korporacije Beograd”. Informacija još kaže da se uz (nekad kombinat, danas korporaciju, ali je anagram ostao isti) PKB prodaju i četiri zavisna preduzeća: Poljoprivredna avijacija PKB, EKO – LAB, PKB Agroekonomik i Veterinarska stanica PKB. Rok za dostavljanje ponuda je 17. februar, a “zainteresovani investitori treba da predlože cenu, model privatizacije, investicioni program, okvirni plan poslovanja i broj zaposlenih”.
Kada, međutim, poželite da dođete do još nekih konkretnijih podataka o tome šta se privatizuje – jer teško da se na osnovu onoga što se našlo u novinama može sastaviti i obično neobavezujuće pismo o namerama, a kamoli cena i “model privatizacije” – na sajtu navedenog Ministarstva nećete naći ništa. Ima drugih javnih poziva, ali tog nema. Nema ga ni na sajtu Ministarstva poljoprivrede, gde pomislite da nije “zalutao”, niti na sajtu Ministarstva finansija, gde bi po nekoj logici takođe mogao da se nađe, kao ni na (generalnom) sajtu Vlade Srbije. Dalje, priznajemo, nismo tražili.
Ipak, na osnovu podataka koji su ranije bili dostupni javnosti – da je PKB velika fabrika hrane, koja sadrži ozbiljne resurse i potencijale, dobro je poznato. Njena imovina deluje prosto zastrašujuće: oko 30.000 hektara plodne zemlje; 20.000 goveda, ovaca i svinja; 30.000 koka nosilja (tj. sedam miliona jaja godišnje); hiljade poljoprivrednih mašina; desetine hiljade kvadrata poslovnog prostora… da ovde samo to grubo nabrojimo (detaljnije videti antrfile PKB LK).
Kada se sve to ima u vidu, čovek pomisli – pa koliki li samo novac taj gigant pravi. I tu naleti na lakat krivinu i surovu istinu. PKB ne da ne pravi novac nego ga rasipa, kao najveći rasipnik. Njegove poslovne knjige godinama, ma šta godinama, decenijama već, pokazuju poveliki minus. Milioni evra subvencija, desetine miliona evra gubitaka, stotine miliona evra otpisanih dugova – to je finansijska stvarnost “najveće agrobiznis kompanije u Evropi”, kako ovom mastodontu tepaju njegovi obožavaoci.
Tako se došlo u situaciju da Miodrag Kostić i Petar Matijević, koji ni približno nemaju ono što ima PKB imade, hoće da kupe PKB, umesto da PKB “proguta” i Kostića i Matijevića zajedno, za doručak.

TEŠKA GREŠKA: Ključni problem bio je u tome što zapravo nikada nije postojala želja da PKB zaista bude korporacija, dakle profitno orijentisano normalno kapitalističko preduzeće, već je uvek više bio socijalistički kombinat čiji je glavni zadatak da glavni grad “snabdeva hranom”. Valjda da ne umre od gladi. Kao da su, recimo, Čačani pomrli što nisu imali svoj gradski kombinat koji će da ih hrani. I ne samo Čačani, naravno.
To se pre svega odnosi na njegov najvredniji resurs – zemlju. Stalno se izbegavalo da ona postane normalna tržišna kategorija. Što znači da se maksimalno materijalno valorizuje. Dakle, ako već ne da se proda – što je, s obzirom na nisku cenu odmah nakon 2000. godine možda i imalo rezona – onda da se na osnovu tržišnih principa, tj. omogućavanjem što veće konkurencije među potencijalnim zakupcima, izda u zakup. Što bi omogućilo njeno najekonomičnije korišćenje. Ovako, PKB je zapravo bio preduzeće koje je arčilo vrednu državnu imovinu. O tome ilustrativno govori sledeći primer. Pre godinu dana, nakon žetve, PKB je slavodobitno objavio kako je ostvario “rekordan prinos od 7,2 tone pšenice po hektaru”. Nakon toga javila se Miškovićeva Delta sa informacijom da je na njenim njivama prosečan prinos iznosio 8,2 tone po hektaru. U isto vreme ozbiljni vojvođanski paori imali su 40-50 odsto više, tj. oko 11 t/ha. Samo što te vesti nisu dopirale do medija.
Ključni potez u podržavljenju PKB-a načinio je 2010. godine tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, kada je PKB postao preduzeće u javnoj svojini Grada Beograda. Ali je PKB, uprkos ogromnoj pomoći države, nastavio da beleži gubitke.
Ni pod (n)ovom vlašću, posle 2012. godine, situacija su ništa nije popravila, pa je odlučeno da se PKB proda. Tačnije, pošto samo preduzeće, kao nepopravljivi gubitaš, nije vredelo ništa, odlučeno je da se proda njegova imovina. Dakle, pre svega zemlja, a onda i stoka, oprema, mašine, zgrade. Plus pripadajućih blizu 2.000 radnika. Nešto slično kao što je kasnije kineskom He stilu prodata Železara Smederevo. Taj proces se, međutim, negde u proleće prošle godine neslavno završio. Iako se pričalo da je za PKB zainteresovano pola Evrope, plus Ujedinjeni Arapski Emirati i Kina, i uprkos činjenici da je cena za celokupnu imovinu bila 150 miliona evra, što je bila polovina knjigovodstvene vrednosti – za koju se, opet, govorilo da je 100-200 miliona evra ispod stvarne – na kraju “svi junaci nikom ponikoše”, na tender se niko nije javio. Pa ni pomenuti srpski “tajkunski” dvojac, kao konzorcijum koji je čak, bar u pojedinim krugovima, važio i za najvećeg favorita.
Onda je u septembru prošle godine Grad Beograd PKB “preneo” u vlasništvo Republike, koja je, kao što je rečeno na početku, sredinom januara objavila gore pomenuti javni poziv.

ODUSTANAK (OD) KIM: Tek što je poziv obelodanjen, a konzorcijum KiM je objavio da od takmičenja odustaje. Naime, u sredu 25. januara mediji su izvestili da su se Kostić i Matijević dogovorili da odustanu i od zajedničke kompanije i od kupovine PKB-a. “Nećemo moći da se takmičimo s velikim firmama poput Al Dahre i kineskih kompanija koje su zainteresovane… Kakva god da bude cena, oni su u mogućnosti da ponude više od nas. Jednostavno, razmišljali smo o tome da ne bismo mogli da budemo konkurentni”, rekao je tim povodom Matijević.
Ono jeste da se Kostić otprilike u isto vreme istrošio za kupovinu Alfa banke, a Matijević uoči Nove godine za zgradu Jugoeksporta, gde sad ulazi u veliku investiciju njenog prepravljanja u hotel, ali je vest o njihovom povlačenju ipak primljena sa iznenađenjem. Ni obrazloženje tu nije mnogo razjasnilo jer su i Arapi i Kinezi bili “u igri” i prethodnog puta, pa KiM konzorcijum nije unapred dizao ruke. No, Matijević je izjavio da nikakvih pritisaka ni sa koje strane nije bilo, tako da je tu (za sada) ova priča završena.
Zanimljivo je, međutim, kad se već bavimo hronologijom, da je vest o javnom pozivu za privatizaciju PKB-a objavljena 19. januara. Samo dan ranije, agencije su, kako se to nekad govorilo, pod oznakom “hitno”, u sredu 18. januara prenele vest da su tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu razgovarali srpski premijer Aleksandar Vučić i direktor ovdašnjoj javnosti vrlo dobro poznate kompanije Al Dahra Hadim el Dareji. Tema su, kako je navedeno, pre svega bile “investicije ove kompanije u poljoprivredu i prehrambenu industriju u Srbiji”.
A prethodnog dana, 17. januara, ministar poljoprivrede Srbije Branislav Nedimović i njegov kineski kolega Han Čangfu potpisali su “Memorandum o razumevanju i saradnji u oblasti poljoprivrede, koji predviđa dolazak kineskih investitora u Srbiju i veći izvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda na to veliko tržište”.
Hoće li to značiti da je knjiga potencijalnih kupaca spala na dva slova, jedno arapsko i drugo kinesko, videćemo. Ono što u celoj ovoj stvari pre svega obespokojava nije, naravno, mogućnost da stranci kupe PKB – što da ne – nego odsustvo ideje, koncepcije na našoj strani kako bi taj posao trebalo da se uradi. Kad prodaje njivu, seljak prilično pouzdano zna da li je ona pogodna za vikendice i u tom slučaju je prethodno isparceliše, ili je moguće, ako je pored puta, na njoj podići neki industrijski objekat ili postoji neka treća varijanta. U zavisnosti od toga određuje i cenu. Prema ranije dostupnim podacima PKB je vlasnik čak 1.400 hektara građevinskog zemljišta, od čega 400-500 ha na vrlo atraktivnim lokacijama, gde prema nekim informacijama hektar vredi čak 700.000 evra (!?). Zato Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, kaže da bi iz Poljoprivredne korporacije pre prodaje svakako trebalo izdvojiti građevinsko zemljište ili bi ga trebalo prodavati zasebno. Ovo je, u stvari, samo deo šireg principa koji zagovara Goran Živkov i prema kojem bi PKB trebalo prodavati podeljenog na logične poslovne celine (ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo…), što bi sigurno uradili i Kostić i Matijević kada bi kupili PKB. Tako bi se povećala konkurencija među potencijalnim kupcima, a time i kupoprodajna cena. O tome je NM detaljno pisao u martu prošle godine – “Kako je propao (tender za) PKB”, br. 256 – pa da to sad ne ponavljamo.

Prema nedavnom javnom pozivu, međutim, kao da se od kupca PKB-a očekuje da nam kaže šta je naš najbolji interes. Nema sumnje da je to shvatio i direktor Al Dahre, pa blagoglagoljivo kaže: “Mi smo spremni da uradimo sve što je dobro za Srbiju. Želimo da razvijamo poljoprivrednu industriju i za to imamo velike planove.” Ako sećanje služi i Gugl ne vara, velika obećanja Al Dahra je davala i pre četiri godine. Tada su obećane investicije od (najmanje) 400 miliona dolara – u sisteme za navodnjavanje “po celoj Srbiji”, u pet fabrika za proizvodnju stočne hrane, u dugoročne (na 10 godina) kredite poljoprivrednicima za kupovinu opreme, plus otkup voća i povrća. Ništa od toga nije realizovano.
A kineski ministar je rekao: “Srbija ima odlične sirovine, a mi tehnologiju i možemo da kombinujemo”. Ne treba mnogo (ekonomske) pameti da se vidi da će Srbija u toj kombinaciji, zakovana za poziciju “sirovinske baze”, ostati kratkih rukava.

Na kraju nam izgleda samo ostaje da se nadamo da će kad 17. februara ponude budu otvorene, stvari biti znatno drugačije. Mada je Sartr cinično primetio da je nada stvorena za one za koje nema nade.

PKB lična karta

+ 30.500 hektara zemljišta, od čega je u državnoj svojini 23.000 ha, a u svojini društva 7.500 ha;
+ 20.500 ha obradivih površina za ratarstvo
+- U stočarstvu kapaciteti za odgoj:
– 9.000 muznih krava sa pripadajućim podmlatkom
– 3.500 grla junadi u tovu
– 6.000 svinja
– 2.000 ovaca svih kategorija;
+ 295 traktora;
+ 33 kombajna;
+ 1.000 svih vrsta priključnih mašina;
+ PKB Agroseme, fabrika za doradu semena, pun kapacitet fabrike je 15.000 tona semena strnih žita i soje do 1.000 tona.
+ Sušara (u sezoni može da osuši do 6.000 tona kukuruza u klipu)
+ PKB Inshra, fabrika stočne hrane, kapaciteta 120.000 tona koncentrata godišnje
+ Silosi (kapaciteta 53.000 tona)

Ni ovo, zapravo, nije sve nego samo najvažnije.

Planirane investicije Emirata u Srbiju 2013. godine

1. Kupovina osam poljoprivrednih kombinata (7.000 ha)
2. Zakup 6.500 ha (Karađorđevo i drugo)
3. Izgradnja logističkih centara za izvoz
4. Izgradnja novih lučkih kapaciteta u Pančevu
5. Modernizacija postojeće i izgradnja nove infrastrukture za navodnjavanje u čitavoj zemlji;
6. Dugoročni povoljni krediti srpskim poljoprivrednicima
7. Izgradnja fabrike poluprovodnika (čipova)
8. Investicije u Jat ervejz
9. Sanacija FK Crvena zvezda
10. Kupovina srušene zgrade Generalštaba u Nemanjinoj

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. februar 2017.

 

Hristos se rodi, Vaša Svetosti

Ovih dana je za božićnom trpezom neko ispričao sledeću “istinitu legendu”, kažu još od pre Drugog, a možda i Prvog svetskog rata. Prevrne se čamac i pop upadne u reku. Uskomešaše se u čamcu, viču “daj pope ruku, daj pope ruku” – pop ništa. Voda nosi, veslaju oni, opet se približe popu koji se već davi, opet viču “daj pope ruku, daj pope ruku”, ali pop kao da niti vidi niti čuje. I – udavi se.

Odu oni u selo, ispričaše popadiji šta je i kako bilo, kad popadija veli: “Pa ljudi, što vikaste ’daj pope ruku’, trebalo je da kažete na pope ruku, znate da pop nije naučio da daje nego samo uzima”.

Ili, drugi primer, mit o Vuku Brankoviću kao izdajniku stvorila je u stvari Srpska pravoslavna crkva da bi se osvetila Brankovićima, koji su se najduže borili protiv Turaka, zato što su, da bi skupili novac za odbranu, Crkvi razrezali porez. SPC je bilo važnije da ne plaća porez nego da se narod i država odbrane od otomanskih zavojevača.

Patrijarh Irinej je, izgleda, pravi nastavljač te “tradicije”.
Povod za ove redove je “Božićna poslanica”, koju je poglavar SPC uputio pravoslavnim, ali i svim drugim vernicima, kao i građanima, a posebno vlastima Srbije. Ne ona klasična i zvanična, da ne bude zabune, nego ona koja je sadržana u razgovoru za Televiziju Hram, oficijelno crkveno glasilo.
“Dok se celokupna imovina ne vrati crkvi, mi nećemo plaćati porez”, poručio je, da podsetimo, uoči Božića Patrijarh Irinej.

Time se crkva stavila iznad zakona, iznad države, ali i iznad svih građana, naročito (pravoslavnih) hrišćana. Mnogo puta smo do sada od najviših zvaničnika Srbije čuli kako nema niko jači od države. Patrijarh Irinej je, međutim, belodano pokazao da ima. To je Srpska pravoslavna crkva.
Nije to ni najvažnije.

Dok propoveda prezir prema materijalnim vrednostima, SPC, kao što vidimo, i te kako vodi računa o svojim finansijama.
Dok priča o “carstvu nebeskom”, da će mučenici na ovom svetu biti nagrađeni boljim životom na onom, sveštenici SPC pre svega gledaju kako da svoj ovozemaljski život učine lepšim i lakšim, mučeništvo ostavljaju “sirotinji raji”.
Dok potražuje zemlju koja je 1945. podeljena bezemljašima, SPC ne potražuje zgradu u koju se posle 2000. uselila jedna srpska fašistička stranka. Neće valjda da remeti dobre odnose?

Umesto da bude pojam skromnosti, kao što njeno učenje nalaže, Pravoslavna crkva je u Srbiji danas sinonim za luksuz i pohlepu. Umesto da širi altruizam i čovekoljublje, SPC tone u sebičluk i samoživost.

SPC sve manje liči na Božiju kuću, a sve više ne nekakav holding, ili korporaciju. S tim što i korporacije sve više brinu o takozvanom društveno-odgovornom poslovanju, pa na ovaj ili onaj način pomažu siromašnima i onima koji ne mogu da se brinu o sebi. A šta je SPC učinila za te ljude? Šta su njeni “velikodostojnici” uradili da najradosniji hrišćanski praznik učine lepšim onima kojima je pomoć bližnjih najpotrebnija. Nisu posetili nijedno svratište za beskućnike, nijedan dom za napuštenu decu, nijednu bolnicu. Nikome nisu ništa poklonili. Samo su svoje proizvode i usluge debelo naplaćivali. Samo su uzimali.

“Money, money, money”, to je molitva SPC. Kakav “Oče naš”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. januar 2017.

 

Politika najveća prepreka

Ekonomski razvoj

Politička nestabilnost, to jest visok politički rizik, predstavlja danas najveću prepreku bržem razvoju Srbije. Mnogo veću nego što su to “disbalansi” u fiskalnoj ili monetarnoj sferi. Što, dakle, ne znači da je u ovim oblastima sve u redu, daleko od toga, ali dok se stvari u njima poslednjih godina popravljaju, politička zbivanja prave sve veće šumove. A kapital je, kao što je poznato, plašljiva zverka.

Ovakav zaključak mogao bi se izvući nakon prošlonedeljnog skupa “Ekonomska politika Srbije u 2017”, koji su u petak 16. decembra organizovali Naučno društvo ekonomista Srbije i beogradski Ekonomski fakultet. Naravno, nije reč ni o kakvim formalnim (pre)porukama jer su domaći ekonomisti odavno napustili (dobar) običaj, nastao u vreme bivše SFRJ, da se direktno i oficijelno obraćaju političkim vlastima. Ipak, ono što je rečeno na tom savetovanju, ali i u nekim ranijim prilikama, prosto neumitno navodi na takvu konstataciju. Budžetski deficit je poprilično skresan i javne finansije su stabilizovane, ali fiskalna konsolidacija nije okončana. Monetarnu sferu krase niska inflacija i (relativno) čvrst bankarski sistem, ali se ne može reći da je ona “prijateljski nastrojena” prema privredi. Unapređenja i u jednoj i u drugoj oblasti, međutim, u rukama su političara, pa od njihove već legendarne političke (zlo)volje zavisi da li će odgovori na ekonomske izazove voditi napred ili nazad. Još važniji i veći su, međutim, rizici koji dolaze iz čisto političke sfere, čiji je trenutno najsnažniji izvor mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora, a koji se vrlo loše odražavaju na ukupan privredni život.

POREZI NISKI, TROŠKOVI VISOKI: O sređivanju državne blagajne, čiji je najočigledniji rezultat pad budžetskog deficita na dva odsto bruto domaćeg proizvoda, uz perspektivu daljeg smanjenja, već smo detaljno pisali (v. NM br. 293), pa to ovde nećemo ponavljati. Uprkos tom nesumnjivom napretku, međutim, kako je na pomenutom skupu naglasio Milojko Arsić, “fiskalna stabilnost je još uvek krhka”, što se najbolje vidi po visokom javnom (oko 75 odsto BDP-a) i spoljnom dugu (oko 76 odsto BDP-a). “Fiskalna konsolidacija se može smatrati okončanom kada se javni dug obori na 30-40 odsto BDP-a. Tada bi Srbija smanjila troškove kamate i postala otporna na nove spoljne i unutrašnje šokove. Da bi se to postiglo, neophodno je da fiskalni deficit u dužem periodu bude ispod jedan odsto BDP-a”, smatra Arsić.

Sa druge strane, sam poreski sistem, tj. “visina poreskog opterećenja i struktura poreza”, kaže Arsić, “nisu prepreka za rast privrede Srbije”. Poresko opterećenje u Srbiji iznosi oko 37 odsto BDP-a, a ukupni prihodi oko 41 odsto BDP-a, što znači da je “na nivou uporedivih država (Hrvatske i Slovenije, recimo), a tek nešto iznad proseka zemalja centralno-istočne Evrope”.

Pored toga, “poreska struktura je relativno povoljna sa stanovišta efikasnosti jer dominiraju porezi koji ne deluju destimulativno na štednju, investicije i produktivne delatnosti uopšte, tako da oni ni u tom smislu ne predstavljaju prepreku razvoju”.

Ono što, međutim, u poreskom sistemu Srbije, prema Arsićevim rečima, ne valja, jesu visoki troškovi plaćanja poreza (dakle, povrh samih poreza) i nepredvidivost, “što povećava troškove poslovanja i unosi rizik”. Kao pokazatelj ovde Arsić napominje da je prema Svetskoj banci Srbija na 78. mestu u svetu prema troškovima plaćanja poreza, a prema Svetskom ekonomskom forumu na 94. mestu prema jednostavnosti carinskih procedura. Sa druge strane, “promene poreza u Srbije česte su i nenajavljene”, a što je najgore, takve su da “poslovni poduhvati koji su pod jednim propisima bili profitabilni nakon promene poreza postaju neisplativi”.

BANKE PUNE, FIRME PRAZNE: Kao što je rečeno, monetarni sistem relativno dobro izgleda, makar na prvi pogled. Inflacija je niska, mada možda i malo preniska jer već nekoliko godina inflacija nikako da dostigne ni donju “granicu cilja”. Drugim rečima, stalno je prilično ispod planirane. Kreće se, naime, oko 1-2 odsto, a srpskoj ekonomiji bi dobro došao rast cena od, recimo, oko tri odsto godišnje jer bi blagotvorno delovao na preduzeća koja se dave u besparici, a ne bi doveo ni do kakvih poremećaja na novčanom tržištu. Takođe, banke su “dobro kapitalizovane”, tj. imaju para da ne znaju šta će s njima, a i nenaplativa potraživanja svedena su na ispod 20 odsto (što je, doduše, i dalje visoko, ali je znatno niže od ranijih 30 odsto).

No, uprkos tome, danas je finansijski sektor u Srbiji daleko od poželjnog. Prema rečima Dejana Šoškića, njegova rendgenska slika izgleda ovako: “bankarski sektor – stagnantan, tj. bez značajnog kreditnog rasta; nebankarske kreditne institucije – ne postoje; finansijska tržišta, tj. berza hartija od vrednosti – postoje, ali ne funkcionišu, odnosno postoje zakoni i institucije, ali tržište ne generiše investicije”.

Zbog toga bi, po mišljenju nekadašnjeg guvernera NBS, regulaciju finansijskog sistema trebalo poboljšati na sva tri “fronta”. Kad je reč o bankama, propisi treba da budu “prokreditni”, dakle da podržavaju porast zajmova privredi; zatim, nebankarske kreditne institucije (mikrokrediti i štedionice) takođe treba znatno unaprediti i, treće, treba omogućiti “rast kapaciteta, posebno kompetentnosti i nezavisnosti, institucija finansijskog tržišta”.

RAST POLITIČKOG RIZIKA: Tako smo došli do ključne reči – institucije. Ne samo naravno u ekonomiji nego i u svim sferama društva, pa i u politici. Ali, na političkom tržištu, slično kao na finansijskom – što mu nekako i dođe povezano, zar ne – institucije postoje, ali sve slabije funkcionišu, kao da ne postoje. A bez institucija nema stabilnosti. Pored toga, Srbija poslednjih godina kao da ne izlazi iz izborne kampanje. Još se takoreći jedna nije ni završila, a već počinje druga. I povrh toga – više uopšte nije važno da li su izbori lokalni ili republički, parlamentarni ili predsednički; okršaji su uvek “na krv i nož”.

Jelena Minović, saradnica Instituta ekonomskih nauka, bavi se već duže vreme odnosom političke stabilnosti i privrednog razvoja. Prema jednom ranijem istraživanju, koje obuhvata razdoblje od 2004. do 2014. godine, ceo Balkan je označen kao područje sa vrlo visokim političkim rizikom. Daleko najveći stepen političke stabilnosti imala je Slovenija, iza nje dolaze Hrvatska i Crna Gora. A Srbija je bila u društvu vrlo nestabilnih zemalja, nešto male ispred Makedonije, Bosne i Kosova, a iza Albanije.

Stanje se, međutim, ni poslednjih godina ne popravlja. Prema podacima časopisa Biznis monitor internacional, ove godine je politički rizik u svim bivšim jugoslovenskim zemljama veći nego lani. Jedino je Slovenija izuzetak. Slovenija je najbolje rangirana prema vrednostima političkog rizika, dok je Bosna i Hercegovina najslabije rangirana od svih zemalja regiona. Na skali od jedan (najveći politički rizik) do šest (najmanji rizik) Srbija je sa ocene četiri 2015. pala na tri poena 2016. godine.

Zaključak je jasan: “Srbija je zemlja koja ima slabu kontrolu političke stabilnosti”. Upravo je slaba kontrola političke stabilnosti u Srbiji uticala na pad BDP-a, naglašava Minović i dodaje: “Stabilizacija političke situacije dovela bi do rasta investicija, a time i do bržeg privrednog razvoja.”

Sve u svemu, privreda Srbije se, kao u onoj dečijoj igri, nalazi između tri vatre: Fiskalnog sistema, monetarnog sistema i političkog sistema. Samo što ovo nije dečija igra.

Ako vam se asocijacija ne sviđa, jer se igra zapravo zove između dve ili između četiri vatre, može i ovako: srpska privreda je kao brod u Bermudskom trouglu. Pa ko preživi, pričaće.

Važniji fiskalni rizici

Postoji rizik da se prerano odustane od fiskalne konsolidacije, slično kao u periodu 2006-2008. godina. Naime, tada su, odmah nakon okončanja aranžmana sa MMF-om, povećane plate (kasnije i penzije), smanjeni su porezi, pokrenut NIP. Sada se najavljuju slične mere (visok rast plata, smanjenje poreza) uz skoro identične procene i obrazloženja kao i 2006-2008. godine. Zanimljivo je da se najavljuju iste mere, ali se očekuje da će one dati drugačije, tj. bolje rezultate. A ekspanzivna fiskalna politika medijski se opravdava kao pokretač dugoročnog rasta privrede?

Drugu grupu rizika čine politički faktori. Naime, građani traže veće plate i penzije, veće subvencije, odustajanje od racionalizacije u javnom sektoru, a Vlada im izlazi u susret kako bi očuvala njihovu podršku. To znači da rastu rashodi. Takođe, privrednici traže smanjenje poreza, tvrdeći da će gubitak prihoda nadoknaditi rastom privrede i boljom naplatom poreza. To se, međutim, retko događa, što znači da padaju prihodi

U ovu grupu rizika spadaju i nereformisana preduzeća i privreda: restrukturiranje i privatizacija preduzeća nisu okončani, pa država periodično pokriva njihove gubitke, što dovodi do rasta rashoda. Drugo, slabosti privrednog sistema nadoknađuju se visokim subvencijama, poreskim oslobađanjima i dr., što takođe dovodi do rasta rashoda.

Sve u svemu, imamo rast rashoda i pad prihoda, što znači da fiskalni deficit ostaje visok, a javni dug se stabilizuje na rizično visokom nivou. (Milojko Arsić)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. decembar 2016.

 

Na repu začelja

Srbija među komšijama

Od svih zemalja bivše Jugoslavije, jedino Srbija još uvek nije dostigla stepen razvoja iz 1990. godine. Bosna i Hercegovina je otprilike na nuli, dok su sve druge federalne jedinice, pa i Kosovo, manje ili više premašile nivo od pre četvrt veka. Istovremeno, njen privredni rast je među najnižim u okruženju. A po njenim resursima, po njenim potencijalima, prosto je prirodno da Srbija bude lider ovog regiona. Ali, šta kada je vođa na repu, kako da se to objasni?

OBJAVE: Malo, malo, pa nam sa vrha države poruče kako je Srbija lider regiona; da je prva u ovom, a najbolja u onom i tome slično. Eto, recimo, premijer Vučić je već više puta izjavljivao kako će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda”, tvrdeći čak samouvereno: “Niko ne može da me demantuje, jer je reč o merljivim stvarima”.
U želji da pokažu da su uvek spremni da brane svog lidera, potom su se oglašavali i njegovi saradnici. Kao, na primer, Zorana Mihajlović, koja je izjavila: “Verujte, Srbija je jedina zemlja u Evropi sa rastom. Pogledajte zemlje oko nas”.
Pre nego što bacimo pogled u preporučenom smeru, nije naodmet podsetiti na još jedar razlog za ovakvo poređenje. Uskoro će, naime, isteći jubilarna godina u kojoj se navršilo četvrt veka od faktičkog raspada SFR Jugoslavije, pa je ovo poslednja prilika za pogled na to “gde su, šta rade” bivše jugoslovenske republike (i pokrajine). Stari čitaoci Novog magazina sada će se možda prisetiti da smo se jednom već bavili ovom temom, pre tačno pet godina, pa se ova prilika može iskoristiti da se vidi da li se nešto, i šta, od tada promenilo.

I ODJAVE: Nažalost naših lidera, ali na našu još više, Srbija nema čime da se pohvali. Srbija ne da nije lider regiona, koji je, uzgred, na repu Evrope, već je na njegovom začelju. Čak i ako se uzme da će Srbija ove godine ostvariti rast bruto domaćeg proizvoda od 2,8 odsto, prema procenama Svetske banke (iznetim u Ekonomskom izveštaju za jugoistočnu Evropu) Srbija će biti pri dnu. Iza Srbije će biti samo Makedonija, sa dvopostotnim rastom, a ispred naše zemlje su i Albanija i Crna Gora, čiji se rast procenjuje na 3,2 odsto, i Bosna i Hercegovina (2,8), pa i Kosovo, koje će imati najviši rast (3,6 odsto). Srećom, ili nažalost, ni naš region više nije ono što je bio. To jest, nekada smo bili u društvu sa Hrvatskom i Slovenijom, a sada sa Albanijom, pa možemo da se hvalimo kako smo po rastu BDP-a ispred “zapada”. Jer, “dežela” će ove godine imati rast od oko dva, a “lijepa naša”, tj. njihova, oko 1,5 odsto. To je svakako lepo, ali ne treba smetnuti sa uma da slovenačkih jedan odsto rasta BDP-a svakom stanovniku Slovenije donosi 178 evra, a tri odsto rasta svakom građaninu Srbije 141 evro.
Kada je reč o pokazateljima nivoa razvoja, tzv. uža ili, ako je nekome tako bolje, centralna Srbija bila je 1989. godine na 52 odsto Slovenije, a sa pokrajinama (obema) na 46 odsto. Međutim, ako se uzme u obzir da je Vojvodina bila na oko 60 odsto Slovenije, onda bi – da bi se napravilo poređenje s tamošnjom situacijom gde uža Srbija i njena “severna pokrajina” čine jednu državnu celinu – moglo bi da se kaže da je Srbija sa Vojvodinom u svom sastavu na početku poslednje decenije 20. veka bila na (najmanje) 55 odsto slovenačkog bruto domaćeg proizvoda po stanovniku. Današnja Srbija (de facto bez Kosova) nalazi se na 45 odsto slovenačkog BDP-a po stanovniku, što znači da je jaz između dve zemlje povećan.
Tabela 5 pokazuje koliko je koja bivša jugoslovenska republika napredovala od 1990. godine naovamo. Za poslednjih 25 godina, dakle, najviše je napredovala Slovenija, koja je i svoj ukupni BDP i BDP po stanovniku povećala (preko) 70 odsto. Zatim slede Crna Gora i Hrvatska s povećanjem od 35-40 odsto, pa Makedonija (20-30 odsto); Bosna i Hercegovina je praktično ostala na istom nivou, dok je Srbija zabeležila i pad bruto domaćeg proizvoda u celini i po stanovniku – u oba slučaja za petinu.
Koliko je Srbija izgubila (što važi i za druge ex-Yu zemlje), najbolje pokazuje poređenje sa državama od kojih je pre 25 godina bila razvijenija. Recimo, Bugarska je 1990. godine imala BDP po stanovniku 5.200 evra, dakle 10 odsto manje od Srbije, a lane 6.300 evra ili 30 odsto iznad Srbije. Poređenje sa Slovačkom još je poraznije. Nekad je Srbija bila dva i po puta razvijenija od Slovačke (čiji je BDP po stanovniku bio 2.300 evra, a danas je Slovačka, sa BDP/pc od (neverovatnih) 14.500 evra, tri puta razvijenija od Srbije.

SUDBINA: Ni poslednjih 15 godina, ni demokratske promene, nisu međutim donele očekivani boljitak. Naravno, rasta je bilo, ali ni blizu obećavanog. Ako se pogleda BDP po stanovniku meren kupovnom snagom, što je realnija mera kvaliteta životnog standarda (makar njegovog materijalnog dela) jer su cene u manje razvijenim zemljama niže, pa se za manje novca može kupiti više robe, ni tu napredak nije naročito spektakularan. Recimo, iako je Srbija svoj BDP/pc PPP (purchasing powerr parity – paritet kupovne moći) duplirala – sa oko 5.000 evra 2000. na 10.500 evra 2015. godine – a Slovenija ga je u istom razdoblju povećala svega 50 odsto, razlika je u apsolutnom iznosu porasla: sa 10.000 na 13.000 evra. Posebno, međutim, “frapira” podatak da je (i) prema ovom kriterijumu Srbija (gotovo) najgora jer je iza nje samo Bosna i Hercegovina (Tabela 1). Uzgred, neka vas ne mrzi, dragi, ma kako proređeni, čitaoci da svoju pažnju zadržite na tabelama; možda je dosadno, ali je sigurno korisno; one, kao slika, govore više od hiljadu reči.
Što je najgore, da se vratimo na temu, uprkos hrabrim najavama naših najviših dužnosnika, sudeći prema procenama relevantnih međunarodnih institucija, Srbija se ni u 2017. godini neće probiti u prve redove vazda zaostalog zapadnog Balkana. Naprotiv, sa prognoziranim rastom od tri odsto Srbija se nalazi na začelju regiona. Jer, svi će drugi, bar tako kaže Svetska banka, imati veći rast: BiH 3,2 odsto; Makedonija 3,3; Albanija 3,5; Crna Gora 3,6 i Kosovo 3,9 odsto.
I sad se zbilja postavlja pitanje: Kosovo, koje je bilo sinonim zaostalosti, danas ne ulazi u statističku sliku Srbije niti opterećuje njen razvoj, ali Srbija nikako da pokaže svoje lepše lice niti da bržim i odlučnijim koracima krene napred.

IL’ KO ZNA ŠTA LI JE: A napred, to znači na Zapad. Ali, kada se pogleda poslednjih 15 godina onda se one, suma sumarum, uz mestimične, periodične i personalne izuzetke, čine kao nastavak politike devedesetih, samo “latentni”, tj. prikriveni i drugim sredstvima. Mada se nekad nije libilo ni starih metoda. Premijer Zoran Đinđić pao je kao prva žrtva te politike, vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović kao sledeće… Drugih, ne tako tragičnih, bilo je još mnogo više.
Liberalne reforme ne samo u sferi ekonomije, nego i politike, prosvete, zdravstva, vrlo brzo su došle na zao glas; ne sprovode se uopšte ili se sprovode tako traljavo da ih to samo kompromituje. Svako mesto u javnoj službi postalo je partijski plen, od direktora do spremačice. Desetine hiljada članova Srpske napredne stranke dobija radna mesta u javnom sektoru.
Etablira se život na dug, troši se mnogo više nego što se zarađuje. Preduzetništvo i privreda uopšte pod sve su većim opterećenjem, i finansijskim i političkim. Otimaju se firme i poslovi, naročito oni sa državom.
Uloga i uticaj tajnih službi raste. Paralelno s tim, kroz uzročno-posledičnu vezu jača uticaj Rusije. Nikada od 1948. naovamo uticaj Rusije nije bio tako jak. Ne samo u tzv. običnom narodu, tu možda i ponajmanje, nego pre svega u inteligenciji, u kulturnim institucijama, u političkim partijama, među poslanicima i, na kraju, ali najvažnije, u državi.
Institucije, ionako slabe i praktično još nezavršene, polako se razaraju. Na nišanu je posebno ona najvažnija – javnost. Društvo bez institucija, to znači život bez države, drugim rečima, život bez prava i pravila. A to znači bez slobode i pravde.
Režim u Srbiji sve više liči na onaj u Rusiji. Sve je više vlasti u rukama jednog čoveka. Paradoksalno, ali samo na prvi pogled, taj čovek deluje sve nervoznije. I sve nesigurnije. Na svaku zamerku reaguje ljutito, svakog političkog protivnika tretira kao neprijatelja protiv koga usmerava celokupni državni aparat.
Pogledajte parlament. Vladajuća stranka ne samo što neprekidno izaziva incidente nego i konstantno obesmišljava svaku raspravu o bilo kom problemu. Na svaku kritičku primedbu opozicije odgovara se salvama ličnih uvreda i diskvalifikacija.
U unutrašnjosti zemlje stanje je još gore. Tu je lokalna vlast još bezobzirnija jer nema ni (koliko-toliko) kritičke javnosti ni medija. Samo se čeka poslednja komanda: uhapsite internet.
To je – poslovni ambijent. A ne procedura za izdavanje građevinskih dozvola. Ne kaže se džabe da je kapital “plašljiva zverka”. Diktature su nestabilni režimi. Strani investitori dolaze samo uz velike povlastice i gledaju na kratak rok, da u nekoliko godina izvuku uloženo. Domaći biznismeni se pak povlače u ilegalu ili investiraju napolju. Posledica: u naredne tri godine ukupne investicije će se kretati oko 19 odsto bruto domaćeg proizvoda. A Srbiji je potrebno najmanje 25 odsto da bi ostvarivala stope razvoja od 4-5 odsto godišnje. Da se zaista izvuče iz ove teške ekonomske zaostalosti u kojoj se valja.

Izgubljene stotine milijardi

Ekonomska faktografija, naime, pokazuje da su gotovo u celom prošlom veku, a naročito za vreme SFR Jugoslavije, razlike u ekonomskoj razvijenosti između pojedinih ex-Yu republika bile manje-više konstantne. Slovenija je, naravno, bila najrazvijenija, a onda su išli Hrvatska, koja je bila malo ispod dve trećine slovenačkog nivoa, pa Srbija (na polovini), Crna Gora (na nešto preko trećine, 37-39 odsto) i, na kraju, Bosna i Hercegovina i Makedonija, koje su imale trećinu slovenačkog bruto domaćeg proizvoda po stanovniku (BDP/pc – per capita). Ti odnosi, koji su trajali decenijama, u poslednje dve drastično su narušeni. U korist Slovenije, odnosno, sa druge strane, na manju ili veću štetu svih ostalih. Da su ti odnosi ostali isti – s obzirom na to da je slovenački BDP po stanovniku prošle godine dostigao 17.400 evra – Srbija bi danas imala BDP/pc od oko 8.700 evra, dakle 4.400 evra više nego što ima danas. Bosna i Hercegovina bi imala BDP/pc veći 2.200 evra, Makedonija 2.100, Crna Gora 1.200, a Hrvatska, koja je najmanje izgubila, oko hiljadu evra po stanovniku.
Isto, logično, važi i za bruto domaći proizvod u celini. Srbija je (bez Kosova) prošle godine imala BDP od oko 30 milijardi evra, a mogla je da ima, da je bila pametna, dvostruko više, oko 60 milijardi evra. Gubitak Srbije meri se, dakle, stotinama milijardi evra, a svakog njenog stanovnika pojedinačno desetinama hiljada evra. I taj će nas gubitak, kroz smanjene performanse privrede i društva, pratiti i u narednim godinama.
(Novi magazin br. 6, 11. jun 2011)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. decembar 2016.

 

Nikola Kartalović: Hteli su da me likvidiraju

Ispovest poslednjeg kragujevačkog liberala

Životna priča Nikole Kartalovića zaista je za roman. Poreklom iz porodice koja je nakon Drugog svetskog rata sasvim neosnovano okvalifikovana kao pročetnička, od malih nogu se borio sa sumnjičenjima, podmetanjima i preprekama, ali je ipak uspeo da završi industrijsku školu, da se zaposli u Crvenoj zastavi, zatim da upiše upravo otvoreni Mašinski fakultet u Kragujevcu, koji je zbog poziva iz fabrike da se vrati na posao posle dve godine morao da prekine, stekavši ipak zvanje pogonskog inženjera, nakon čega je postao rukovodilac jedne od Zastavinih fabrika, kao i jedan od najbližih saradnika generalnog direktora Prvoslava Rakovića, po čijem je, praktično, nagovoru postao prvo sekretar partijske organizacije cele kompanije, a uskoro i čitavog Kragujevca. Nije, međutim, prošlo mnogo, a naš sagovornik je, posle smene srpskog političkog rukovodstva na čelu sa Markom Nikezićem, stradao u velikoj čistki kojom je smenjeno 10-12.000 rukovodilaca širom Srbije, među njima i pomenuti Raković. Posle više od 40 godina ćutanja, inspirisan, kako sam kaže, jednim tekstom Dušana Kovačevića, odlučio je da progovori i ispriča ono što mu se dešavalo od rane mladosti, preko karijernih dana u srpskom automobilskom gigantu, do borbe za opstanak, svoj i porodice, pošto je ostao bez posla. I to što je hteo da kaže zapisao je u još uvek neobjavljenoj knjizi “Dosije Vihor”, po nazivu dokumenta koji je o njemu decenijama brižljivo vođen u tajnoj policiji. Ovaj razgovor u kojem Nikola Kartalović zapravo prvi put govori za širu javnost vođen je u hotelu “Šumarice”, u istom onom salonu u kojem su se pravile večere za Tita, ali i u kojem su lokalni moćnici ubeđivali Kartalovića da pređe na njihovu stranu inače mu se crno piše. A što je on, uprkos svemu, odbio.

Razgovor smo počeli od trenutka Kartalovićevog dolaska u Zavode Crvena zastava, kako se zvanično posle 1945. zvala nekadašnja topolivnica.

“Došao sam u Kragujevac 1953. godine u avgustu, tada sam se upisao u Industrijsku školu, završio je 1956. i odmah se zaposlio u Zastavi. Tada se formirala fabrika automobila i zvali su me u nju, ali ja sam nekako više voleo raznovrsniju proizvodnju, nije me zanimala serijska proizvodnja. U stvari, kad sam završio vojno-industrijsku školu odmah sam se kao vanredni đak upisao u Tehničku školu u Kragujevcu. Četiri godine sam redovno išao u školu, svakog dana radio osam sati, i subotom, ponekad se i nedeljom radilo, a popodne od tri pa do 10 sati uveče slušao sam nastavu u Tehničkoj školi. Kad sam to završio 1960. nekako se pogodi da je te godine otvoren Mašinski fakultet u Kragujevcu, kao odeljenje Beogradskog univerziteta. I ja sam bio prva generacija studenata. Zanimljivo je da nismo polagali nikakav prijemni ispit, upisani su svi zainteresovani koji su imali srednju školu. Htelo se, zapravo, da se rigoroznom selekcijom tokom studija najbolji sami odaberu. Na kraju nas je ostalo svega stotinak. Nakon položene dve godine, dobio sam diplomu mašinskog inženjera prvog stepena, ali se onda za mene desila nevolja jer je veliki broj ljudi iz mog dela fabrike povučen u nove pogone, pa su mene pozvali da se vratim.”

Na pitanje kako je uopšte došlo do toga da se u Kragujevcu podiže auto-industrija, Kartalović kaže: “Prema nekim mojim saznanjima, mada to nije tačno utvrđeno, ideju da se u Kragujevcu podigne fabrika automobila dao je Mijalko Todorović. Mislim da je i Koča Popović snažno podržavao tu ideju. Tada je na čelo fabrike došao Prvoslav Raković, čiji je otac ili deda, nisam siguran, svojevremeno radio u Zastavi. Mogu da ispričam jednu anegdotu o tim prvim danima. Naime, jedna grupa entuzijasta, na čelu s Rakovićem, sela je u neki mali autobus i sa beležnicama krenula po Evropi u fabrike automobila da snimaju proizvodnju jer o tome ništa nisu znali. Bilo je jedno 15-16 ljudi”.

Pomalo neočekivano, i ovom prilikom se ponovila stara priča o otporu železnici u srpskoj skupštini. “To danas možda izgleda neverovatno, ali ideja o proizvodnji automobila nije prošla bez otpora. Tvrdilo se, recimo, da nama kao državi ne trebaju automobili. Iz dva razloga. Prvo što automobil mora da bude u privatnom vlasništvu, a to je, makar u glavama nekih, bilo nespojivo sa socijalizmom. Drugo, smatralo se da narod i neće da se vozi svojim kolima jer postoji javni prevoz, a orijentacija je i inače bila da se svi voze javnim prevozom. Potkrepljivana je ta “teorija” i činjenicom da naši putevi nisu baš nešto slavni, pa dok se ne izgrade putevi ne trebaju nam ni automobili. Međutim, iako je u to vreme u Zastavi bilo bilo svega 4-5 inženjera, bilo je mnogo predratnih pitomaca vojne industrijske škole, koja je dala generacije sposobnih majstora i tehničara. Pojavili su se i neki mlađi koji su otvoreno rekli da, ako se planira takav razvoj zemlje, oni u njoj neće ostati jer su njihovi ideali nešto drugačiji.”

Proizvodnja automobila od početka je bila vezana za saradnju sa italijanskim Fijatom. Prema rečima našeg sagovornika, ta saradnja je počela već 1956. godine. “Tada je planirano da se proizvede ukupno oko 12.000 automobila, nešto teretnih, a nešto putničkih, i to iz onog dela Fijatovog programa koji je Italijanima prestao da bude interesantan, pa su odlučili da ga presele na ovo tržište, procenjujući da na njemu još može da ima prođu. Tako se prvo pojavio onaj mali ’fijat 600’, sa onim vratima koja su se otvarala unapred, nešto malo kasnije i ’fijat 1300’. Kad je proizvodnja krenula videlo se da tržište može to da proguta, pa i da čak da ima razloga da se razmišlja o povećanju produkcije.”

“Ključni momenat u toj saradnji”, nastavlja Kartalović svoju priču, “zbio se 1959. godine, kada je jedna delegacija na čelu s Rakovićem otišla u Fijat da traži kredit od 30 miliona dolara. To tada nije bila praksa, pa su oni u Torino otišli bez znanja državnih organa. Fijat je posumnjao da ta delegacija ima ovlašćenje da vodi razgovor i otišli su u našu ambasadu, gde im je rečeno da država ne stoji iza te grupe. I Fijat nije hteo da da kredit. Onda je Raković zapretio da ako oni neće da daju kredit on smesta sa ekipom ide u druge evropske zemlje, gde zna da može dobiti taj kredit. Na kraju je ugovor potpisan. Ovo je zanimljivo i zbog činjenice da se tada vrlo teško zaduživalo i da je država bila malo zadužena; recimo, tada je Jugoslavija pregovarala sa bankama o kreditu od 25 miliona dolara, a sama Zastava je tražila 35 miliona.

Od tada praktično počinje puna poslovna i tehnička saradnja između Zastave i Fijata. Tada je dogovoreno da Fijat uradi tehnološke projekte, a projekte objekata radile su domaće firme, mislim da je to bio Centroprojekt. Interesantno je bilo da je Raković zazirao od države koja ga je stalno sputavala, a on je imao osećaj da mora da uradi više od onoga što se dozvoljava. Recimo, kapacitet fabrike je trebalo da bude 32.000 automobila godišnje, ali je Raković odlučio da se projekti naprave za najmanje 80.000 vozila. On to nije uradio napamet nego je formirao grupu koja je ispitala tadašnje tržište i videla da ima perspektive. Naravno, to nije smelo da bude obelodanjeno, pa se javno govorilo da se pravi fabrika za 32.000 vozila, ali su građevinski objekti i tehnološka rešenja projektovani u skladu s većim kapacitetom. Kad je, negde 1960. godine, fabrika počela da se gradi, neko je tužio Rakovića, državni organi su poslali komisiju, ali ona ništa nije uspela da otkrije. Tako je 7. jula 1962. godine nova fabrika puštena u rad.”

Pitanje koje se na ovom mestu samo po sebi nametnulo bilo je – da li je bilo razlika u funkcionisanju naše i italijanske fabrike?

“U toj početnoj fazi produktivnost rada bila je vrlo visoka jer su Italijani radili projekat prema sopstvenom iskustvu. Nije mogao naš radnik da radi operaciju na traci pola sata ako traka na njegovom radnom mestu stoji šest minuta. Dakle, produktivnost je u tom trenutku bila vrlo blizu Fijatovoj. Druga značajna stvar je to što je tada odnos između proizvodnih i tzv. režijskih radnika bio vrlo blizu Fijatovom. Na kraju krajeva, Fijat je i uradio sistematizaciju radnih mesta u novoj fabrici. Raković je još tada govorio: ’Ljudi, kod nas se formira neka filozofija jednakih stomaka, ali ne možemo na taj način da pravimo fabriku koja će biti produktivna kao Fijatova, moramo da se rukovodimo njihovim iskustvima’. Kasnije su, međutim, zbog velikih političkih, ali i socijalnih pritisaka, ti odnosi narušeni.”

U ovom trenutku vratili smo se na Kartalovićevu ličnu priču, tj. na momenat kada je morao da prekine studije i vrati se na posao u fabriku.

“Zapretili su mi da će me, ako se ne vratim, tužiti i tražiti povraćaj stipendije. Tako sam počeo da radim u mašinskoj radionici. Posle su me premestili u konstruktivno-tehnički biro, a onda su me, u okviru tog odeljenja, postavili za šefa tehnološkog biroa. To sam radio do odlaska u vojsku 1964. godine. Po povratku iz armije posle izvesnog vremena postavili su me za direktora fabrike rezervnih delova. Tu sam zatekao pravi haos, nije se znalo čega ima, a čega nema u skladištu, delovi su bili razbacani po krugu, tako da sam odlučio da pozovem fotografa da to snimi kako mi posle ne bi rekli da sam izmislio. Neuredna dokumentacija pravila nam je poseban problem kod Slovenija auta, koji je bio naš najbolji prodavac. Kada sam ja to sredio i prosto zatrpao Slovence rezervnim delovima, njihov direktor se javio Rakoviću i rekao: ’Dolazim’. Kad je došao rekao je Rakoviću: ’Molim te, pozovi ovog tvog novog direktora’. Raković se bio malo i uplašio, Slovenci su mu bili najpouzdaniji partneri, tražio je od nas da imamo poseban respekt prema njima i pomislio je – šta li je ovaj sad zabrljao. Kada sam došao, taj Slovenac, ne mogu sad da mu se setim imena, mi pruži ruku, zagrli me i kaže: ’Rakoviću, gde je ovaj čovek bio dosad’.

Uzgred, ja sam od službenika tražio da Slovencima fakture pišu latinicom jer ćirilicu nisu znali, što su mi posle takođe uzimali za veliku grešku.”

Ono što u Kartalovićevoj karijeri na neki način zbunjuje jeste činjenica da uopšte nije imao “pedigre” za partijskog rukovodioca, ali je ipak zauzimao važne funkcije.

“Nikada nisam bio neko ko mnogo priča o društveno-političkim temama nego sam govorio konkretno. I bio sam kritičan prema stvarima koje su se dešavale u proizvodnji, pa sam jednog dana pozvan – kasnije sam shvatio da je taj koji me je pozvao, i koji je u fabrici bio zadužen za organizaciju rada, u stvari bio major Udbe – i od mene je traženo da budem sekretar partijske organizacije u toj fabrici. Ja sam se branio, ali, naravno, nije vredelo. Onda se dogodilo da je jedan moj drug iz studentskih dana, koji je bio sekretar partijskog komiteta u Zastavi, hteo da avanzuje i otišao je u opštinu, u privredno veće. Tada me je zvao Raković i rekao da mu treba neko ko će da mu pomogne jer je situacija vrlo teška i komplikovana, da se neke gadne stvari spremaju i zamolio me je da prihvatim. Ja sam i njemu rekao da politika nije moje opredeljenje, da želim da se bavim strukom, ali opet praktično nisam imao izbora.”

Tako je naš sagovornik 1968. izabran za sekretara Zavoda, a dve godine kasnije za sekretara opštinskog komiteta Saveza komunista.

Još jedna dimenzija Kartalovićevog svedočenja ima izuzetnu važnost – tamo gde govori o odnosu privrednih i gradskih rukovodilaca, tj. privrede i grada generalno.

“Grad je stalno tražio pare. To je, s jedne strane, bilo razumljivo jer se zaista brzo razvijao, stanovništvo se brzo povećavalo i potrebe su rasle, ali gradski rukovodioci često nisu imali mere. Raković je govorio: napravite programe i planove, ali budite razumni. Sve što možemo daćemo, i nama je u interesu da izgradimo Kragujevac. Ali, pametnije je da se kupi neka oprema za poboljšanje proizvodnje i proširenje kapaciteta nego da se napravi bazen u Kragujevcu. Bazen je potreban, to je tačno, ali postoje neki prioriteti.

Pored toga, Raković se stvarno našao na muci jer su se samoupravni procesi pretvorili u poprilično veliki javašluk u Zastavi, ja to otvoreno moram da kažem. Bilo je mnogo zaposlenih koji nisu imali šta da rade, a pritisci za novo zapošljavanje bili su sve veći. Otvorili su se kasnije i drugi fakulteti, povećao se broj studenata, inteligencija je navalila na Kragujevac. Onda se pojavila podela u samom gradu između starosedelaca, tj. kaldrmaša, kako su oni sebe zvali, i dođoša. Stari Kragujevčani su hteli da imaju primat i u poslu, a ovi dođoši su, opet, često brže uspevali da dođu do stanova, po kadrovskom ili po socijalnom osnovu, što je dalje produbljivalo antagonizme. Tako je verovatno bilo i u drugim sredinama.”

A evo i kako je “sistem” izgledao u praksi.

“Odmah pošto sam izabran za sekretara gradske partijske organizacije pozvan sam na jedan sastanak na kojem sam video kako je vlast stvarno funkcionisala. Kada sam došao video sam da tu sede sve sami lokalni rukovodioci. Pitao sam kakav je to sastanak, rekli su mi – Koordinacionog odbora. To telo je zapravo odlučivalo o svemu u gradu, a najvažnija uloga bila mu je da raspoređuje kadrove i postavlja direktore. Ja sam se tome usprotivio. Rekao sam – šta će nam onda Skupština, i sindikat, i Socijalistički savez, ako ćemo nas 7-8 sve da rešavamo. I nisam hteo da budem član tog tela.

Sa druge strane, mene su stalno gurali da se bavim stvarima koje nisu bile u opisu mog posla: međuljudskim odnosima, da se bavim gubitašima, propalim firmama, a bilo ih je mnogo tada, samo se to nije znalo. I tome sam se usprotivio, govorio sam: ’Partija ne može tako da radi, to nije njen posao’, jer sam tako razumeo Nikezića.

Nisam bio član CK, ali sam bio na gotovo svakom sastanku” – nastavlja Kartalović svoju priču. “Nekako sam se bio sprijateljio s Mirkom Čanadanovićem, koji je moja generacija, i on mi je pomagao jer je imao više iskustva. Ali, evo jedne anegdote. Na nekim sednicama diskusije su kretale u prazno i ja jednom na pauzi dobijem cedulju od Nikezića da se javim za reč. Nisam se spremio, ali sam i inače govorio kratko, po nekoliko minuta, i konkretno, što je bilo zanimljivo ljudima koji su vodili partiju. I desilo se da je Veroslava Tadić, koja je bila urednica na televiziji, pustila moja četiri minuta, koliko sam govorio, a mog zemljaka iz Užica Miletu Ješića, koji je govorio pola sata, svega minut. Zbog toga se Mileta naljutio i protestovao.

Nikezić je, inače, stalno upozoravao da se stvari ne odvijaju kako treba, da je potrebno da zavirimo malo u ta svetska kretanja i da im se na neki način pridružimo. On je bio za tržišnu privredu, otvoreno je govorio kako ćemo se u Jugoslaviji pomiriti i prevazići podele preko jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. I govorio je da partija treba da pusti te procese iz svojih ruku i da se bavi drugim stvarima. Osetio sam da je to ispravan put, taj Nikezićev put ka tržištu, ka jednom sređenom, građanskom društvu, u krajnjem slučaju.

Iako su teškoće bile velike – potrošnja znatno iznad mogućnosti, neefikasnost, nelikvidnost, firme nisu mogle da plaćaju kredite, u bankama su se pojavili problemi… činilo se da Srbija ima plan i da gura napred. Raković mi je o tome pričao, veliki sistemi, Zastava, Bor, Elektronska industrija, FAP i druge fabrike imale su veoma velike šanse da se uglave u evropske tokove. On je govorio: ’Ljudi, ja putujem po svetu i gledam da ovu sirotinju povežemo s velikim kompanijama, bez toga ćemo propasti’. I kada je Robert Maknamara dolazio u Jugoslaviju prvo je išao da se vidi s Rakovićem, Emerihom Blumom iz sarajevskog Energoinvesta, s Nišlijama”, opisuje Kartalović u najkraćem svoje viđenje tadašnjih privrednih okolnosti, ali i ekonomske filozofije srpskog partijskog rukovodstva.

“Kada je obračun s liberalima počeo, njihovi protivnici u Kragujevcu su se nadali da će mene pridobiti. Bio sam im potreban jer sam imao ugled, i stručni i politički. Govorili su mi: ’U Šumadiji nema boljeg političara od tebe’. Upravo u ovom salonu u kojem sada razgovaramo vođeni su mnogi takvi razgovori, ovde su mi u jednom trenutku rekli: ’Ili ćeš biti s nama ili si protiv nas. Ako si s nama, nudimo ti šta god hoćeš. Ako hoćeš u politiku – bićeš sekretar CK Srbije, ako hoćeš u privredu – postavićemo te za direktora Zastave’. Ja sam pitao: ’Ljudi, ko ste to – mi. To što vi radite ne uklapa se u moje razumevanje partije i države. Jeste li vi neka nova partija, šta hoćete, hoćete državni udar?’

Onda su oni žestoko krenuli na mene. Pokušavali su da me kompromituju na različite načine, puštali su svakojake glasine o meni, počeli su da mi podvaljuju, policija mi je provalila u stan tražeći neke kompromitujuće dokumente, a to je predstavila kao sitnu krađu jer su uzeli neki ženin nakit, skidali su mi točkove sa auta, ukrali su mi radio, jednom su mi presekli sajlu kvačila, tako da sam samo pukom srećom ostao živ, postavili su mi prisluškivače u kući, vršili su pritisak na moju ženu da se razvede, pa da uđe u partiju da bi mogla da ostane rukovodilac ili će je smeniti… Nekoliko godina kasnije od jednog policajca sam dobio dokumenta koja potvrđuju sumnju da je moja likvidacija ozbiljno pripremana. Tadašnji predsednik opštine otvoreno mi je, ovde pred svedocima, rekao da je razmatrana varijanta da budem proteran iz Kragujevca jer sam ih, kako je rekao, obrukao. Rekao mi je da je takav nalog stigao od Staneta Dolanca na predlog Draže Markovića i Slavka Zečevića. Ja tvrdoglavo nisam hteo da idem iz Kragujevca, a imao sam mogućnosti. Tako da nisu uspeli u svojoj nameri, mada, sa druge strane, kao da su me proterali jer šta sam sve posle doživeo možda bi bolje bilo da sam otišao.

Kada su me praktično izbacili iz Zastave, radio sam četiri godine u predstavništvu Slovenija auta. I to je odlično išlo, ali onda je tadašnji predsednik opštine, uz pomoć nekih ljudi iz Zastave, preko Dolanca uspeo da se ta firmica ukine i ja sam opet ostao na ulici. Sve do 1990. godine nisam mogao da dobijem nikakav posao u Kragujevcu. Ali, još gore su možda prošli moji sinovi. Brane nije mogao da dobije posao u Kragujevcu, konkurisao je na 200 mesta. Stariji sin Vladimir, diplomirani mašinski inženjer, i dan-danas ne može da radi u Kragujevcu. Oni su prvo rekli – proteraćemo te, posle su rekli – nećemo te proterati, ali ti nećemo dati da živiš normalno. I, stvarno, moja porodica je pretrpela strašne stvari.

Draža i njegova klapa

Ovde u ovoj sali ja sam bio svedok i učesnik Titovog sastanka s političko-državnim rukovodstvom Srbije na čelu s Nikezićem i Dražom. Tito je tada govorio o tome kako se obračunao s rukovodstvom Hrvatske i da sada očekuje šta će se dogoditi u Srbiji, da i ovde ima slabosti i da drugovi treba da vide šta da rade. Draža je otvoreno pitao: na koga mislite kada to govorite. Tito mu je rekao: ’Na tebe i na tvoju klapu’. Posle izvesnog vremena, međutim, stvari su se preokrenule i na tapet je došla Nikezićeva politika. Moje je mišljenje da je to bio udarac za Srbiju od kojeg će ona teško da se oporavi, daj bože, što bi rekli, ali je baza za neki ozbiljniji razvoj Srbije tada, ako ne potpuno likvidirana, onda u svakom slučaju ozbiljno narušena i poremećena.”

Asketa

“Raković je živeo kao asketa. Kad je gradio fabriku stanovao je u nekoj sobici u kojoj nije bilo ni WC-a ni vode, spavao je u vojničkom krevetu. A posle je stanovao u soliteru, na ulazu u grad, imao je jednu garsonijericu. Tu je uglavnom spremao nešto za sebe, najčešće je pržio jaja jer nije imao vremena da dođe u restoran da ruča i večera, stalno je trčao tamo-amo. On je obilazio fabriku, znao je svaki deo, svaki komad, molio je, nikad nije kažnjavao. Na njega su vršeni različiti pritisci. Recimo, Zastava je izgradila ogromne trpezarije, hiljade radnika dolaze da obeduju. Kad se nekom radniku ne dopadne ručak, on baci tanjir i kaže: ’Sad ću da idem kod Rakovića da mu ja kažem, da ga pitam je l’ se ovako radnici hrane’. Sa svačim je on morao da se bori.”

Mijat Lakićević
Novi magazin, objavljeno 8. decembra 2016.

 

Kontra i rekontra

Bilo je to ovako. Najpre je Novi magazin (br. 291, 1.12.2016) povodom protivpravnog poništenja doktorata novosadskog advokata Slobodana Beljanskog objavio uvodnik “Libero” koji sam imao zadovoljstvo da potpišem. Onda je u Novi magazin stiglo saopštenje Pravnog fakulteta u Novom Sadu, koje je dekan prof. dr Ljubomir Stajić iz nekog razloga nazvao odgovorom, zahtevajući da se objavi i preteći sudskom tužbom. NM je u broju 292 to saopštenje objavio. Nakon sedam dana, tj. u najnovijem, ovonedeljnom broju NM, objavljen je odgovor redakcije, koji sam opet, kao potpisnik “spornog” teksta, imao obavezu da napišem. Tako vam sada, dragi čitaoci, stavljam na uvid “kontru” PF i “rekontru” NM. Uživajte.

Mijat Lakićević

Saopštenje Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Pravni fakultet smatra potpuno neprimerenim i nečasnim pokušaj gospodina Beljanskog da medijskim pritiscima odbrani nešto što je pravno neodbranjivo, a to je gruba nezakonitost vezana za odbranu njegove disertacije. Pravni fakultet je ozbiljna institucija i nikome ništa ne bi poništio iz hira već na osnovu savesne i brižljive ocene svih činjenica, koje ne idu u prilog g. Beljanskom.
Javnost treba da zna da je pravo na prijavljivanje doktorske disertacije imao samo onaj ko je prethodno stekao zvanje magistra, danas mastera. G. Beljanski nikada nije završio magistarske studije. Mogućnost direktnog prijavljivanja doktorata, kao izuzetak, bila je predviđena nekadašnjim vojvođanskim zakonom, ali je takva mogućnost postojala do 10. juna 1992. G. Beljanski nije bio u stanju da blagovremeno završi svoj doktorat. Posebno nakon suštinskih primedbi koje su članovi Komisije za ocenu imali. Da je g. Beljanski kvalitetno i blagovremeno uradio disertaciju, zakonito bi je odbranio i ne bi bilo nikakvih problema. Međutim, tek 13. maja 1992. disertacija je stavljena na uvid javnosti (prijavljena još 15. aprila 1987!). Zakonski rok za primedbe je 30 dana. Međutim, odbrana je, da bi se nezakonito izašlo u susret g. Beljanskom, bila zakazana za 7. juni 1992. Time je povređen Zakon i nakon prigovora na zakonitost ovakve odbrane, odbrana je otkazana 6. juna 1992. Tri dana nakon otkazivanja, a jedan dan pre isteka zakonskog roka za odbranu, g. Beljanski je povukao svoj doktorat 9. juna 1992. Time je postupak neuspešno završen. Nakon prestanka važenja vojvođanskog zakona, više nije postojala mogućnost da bilo ko, pa ni g. Beljanski, brani doktorsku disertaciju ako nije magistar! Sve i da odbrana nije otkazana, sve da i sam nije izričito povukao disertaciju, nakon 10. juna 1992. godine ne bi mogao da brani disertaciju ni pod kakvim okolnostima! Ili on misli da je iznad zakona?
Međutim, iako nikad nije ponovo prijavio doktorsku disertaciju, a to ne bi ni mogao jer nije magistar nauka, 1. marta 2001. Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Novom Sadu, u nelegalnom sastavu, mimo važećeg Statuta, u vreme kriznih štabova, odobrilo je odbranu povučene doktorske disertacije!? 15 marta 2001. održana je odbrana povučene disertacije, nikad ponovo prijavljene, a ne bi mogla ni da bude prijavljena jer g. Beljanski nije magistar!
Tako izgledaju činjenice. Sve ostalo je agresivni medijski pritisak da se odbrani neodbranjivo. G. Beljanski je advokat i zna da se disertacija ne brani u medijima već na Fakultetu. Isto tako zna da zaštiti svoja prava kao poznati advokat i zna koji je pravni put za to. No, isto tako zna da mu činjenice ne idu naruku i da nema nikakve šanse da u regularnoj pravnoj proceduri dobije nešto što mu ne pripada. Zbog toga bira medijski pritisak. Pravni fakultet neće u tome učestvovati i neće se više ovim povodom oglašavati!

N/R Nadežde Gaće
Poštovani, u vezi sa oglašavanjem ništavnom odluke Komisije o odbranjenoj doktorskoj disertaciji i sticanju naučnog stepena doktora pravnih nauka Slobodana Beljanskog iz Novog Sada.
Koristimo se prilikom da vas upozorimo da ste po čl. 83 Zakona o javnom informisanju i medijima dužni da objavite naš odgovor (saopštenje).
Takođe, dužni ste da odgovor objavite bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevnih novina, odnosno u drugoj narednoj dnevnoj emisiji od prispeća odgovora i to “u istom delu medija, istom izdanju, istoj rubrici, na istoj strani, sa istom opremom, odnosno u istom delu emisije (…) u celosti (…)” (čl. 87 i 96 Zakona).
Upozoravamo vas da će Pravni fakultet, ukoliko ne postupite po Zakonu, biti prinuđen da sudskim putem ostvari svoje pravo (član 83 i 88 Zakona).
S poštovanjem, dekan, prof. dr Ljubomir Stajić

Građanima Srbije

Odgovor dekanu Pravnog fakulteta u Novom Sadu

U prošlom broju Novog magazina na ovom mestu smo objavili Saopštenje Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Nismo imali obavezu da to uradimo, ali smo ipak uradili. Ne zbog toga što se dekan Pravnog fakulteta prof. dr Ljubomir Stajić u propratnom pismu poziva na čl. 83 Zakona o javnom informisanju, nego zato da bismo pokazali koliko je ta visoka obrazovna institucija, uprkos onome što u svom saopštenju tvrdi – neozbiljna. Blago rečeno.
“Koristimo se prilikom da vas upozorimo da ste po čl. 83 Zakona o javnom informisanju i medijima dužni da objavite naš odgovor (saopštenje)” – piše prof. dr dekan Stajić. I nastavlja, strogo: “Upozoravamo vas da će Pravni fakultet, ukoliko ne postupite po zakonu, biti prinuđen da sudskim putem ostvari svoje pravo (član 83 i 88 Zakona)”.
Pre nego što nešto kažemo o “pravnoj strani” ovog zahteva, da napomenemo da se iz samog pisma prof. dr dek. Stajića uopšte ne vidi na šta se, tj. na koji tekst iz Novog magazina se njegova reakcija odnosi. U stvari, kad se malo bolje pogleda, to pismo se na NM uopšte i ne odnosi. Jer, u pismu piše, citiramo, “in integrum”, što bi se reklo: “Takođe, dužni ste da odgovor objavite bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevnih novina, odnosno u drugoj narednoj dnevnoj emisiji od prispeća odgovora i to ’u istom delu medija, istom izdanju, istoj rubrici, na istoj strani, sa istom opremom, odnosno u istom delu emisije (…) u celosti (…)’ (čl. 87 i 96 Zakona)”.
Novi magazin, kao što je opšte poznato, ne spada ni u dnevne novine ni u elektronske medije, pa nema ni emisije. Očigledno je, dakle, da se pismo prof. dr dekana Pravnog fakulteta uopšte ne odnosi na Novi magazin. Što dalje znači, nije teško zaključiti, da mi nismo imali nikakvu obavezu da to pismo objavimo.
Da se sad vratimo na zakon. “Lice na koje se odnosi informacija, koja može da povredi njegovo pravo ili interes, može od odgovornog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta”, piše lepo u pomenutom čl. 83 Zakona o javnom informisanju. Ničega od toga nema u odgovoru/saopštenju koje nam je prof. dr dek. blagoizvoleo poslati. U to se svako ko je pročitao saopštenje lako mogao uveriti. Niti se u tom odgovoru pominje o kojoj se “informaciji” u NM radi, niti šta je u njoj “neistinito”, “netačno” ili “nepotpuno preneto”.
Prof. dr dek. Stajić izgleda misli da je citiranje zakonskih članova isto što i razumevanje zakona i poznavanje prava. Na njegovu žalost – nije. A na našu žalost, tj. žalost građana Srbije, oni tu ignoranciju, sa jedne, i aroganciju sa druge strane – debelo plaćaju.
Mijat Lakićević, zamenik glavnog urednika

 

Jedna lasta ne čini proleće

Budžet 2017.

Račun državnih prihoda i rashoda za 2017. godinu predstavlja još jedan korak napred u (makro)ekonomskoj stabilizaciji Srbije. To je dobra vest. Loša vest je da je to praktično jedina dobra vest. Preciznije: javne finansije ulaze u razumne granice, ekonomija se u celini budi i, ako bi to bilo jutro po kojem se dan poznaje, imali bismo razloga da budemo zadovoljni. Ali, postoji mnogo “ali” koja Srbiji sreću kvare jer je na domaćoj društvenoj i političkoj sceni mnogo više znakova koji izazivaju zabrinutost nego onih koji šire spokojstvo.

Kada je o budžetu reč, onda je nesumnjivo ključno da se fiskalni deficit već treću godinu uzastopno smanjuje: posle 3,7 odsto prošle i 2,1 odsto ove, iduće godine bi trebalo da iznosi 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda. Dobro je, takođe, i to što će iduće godine troškovi države porasti znatno manje nego ove: prihodi 2,5 odsto (lani 10 odsto), a rashodi 1,5 odsto (lani pet odsto).
Dobra je vest i to što je ove godine, nakon neprekidnog decenijskog rasta, javni dug stigao do prelomne tačke i konačno počeo da (o)pada. Taj trend će se – bar tako piše u Fiskalnoj strategiji do 2019. godine – nastaviti i narednih godina, tj. sve do smanjenja na zakonskih 45 odsto BDP-a (doduše daleke) 2027. godine.
Konačno, iduće godine se predviđa (dalje) povećanje stope privrednog rasta – sa oko 2,5 ove na tri, kako piše u Fiskalnoj strategiji, a verovatno i na 3,5 odsto, kao što prognozira premijer Vučić. Predviđeno je, takođe, da će se povećati ne samo proizvodnja (i izvoz – 7,7 odsto) nego i potrošnja (lična 1,4, a “opšta” 1,6 odsto).

Sve u svemu, vlast je imala “sučim” izaći pred “ljute” poslanike i – bez obzira na neke manjkavosti budžeta – snažnim argumentima braniti ono što je obećala i predložila. Umesto toga, ona se odlučila da “minira” skupštinsku raspravu i da onemogući opoziciju da iznese svoje stavove i zamerke. A to znači da praktično onemogući građane Srbije da se bolje upoznaju sa jednim od najvažnijih zakona, koji je najmanje računovodstvena knjiga već pre svega pokazatelj ekonomske filozofije i (nameravane) politike jedne vlade.

MAJINI MANIRI: Brojni su prekršaji i Poslovnika o radu Narodne skupštine i zakona koje je napravila predsednica srpskog parlamenta Maja Gojković. Najpre je to svakako sazivanje sednice po hitnom postupku, što je izazvalo opšte protivljenje opozicije. Posebno zbog toga što se, kako je to primetio Marko Đurišić iz SDS-a, vladajuća većina nije potrudila da to na bilo koji način obrazloži iako to zakon striktno nalaže. Ako je već Vlada propisani rok za podnošenje Zakona o budžetu probila za čitavih mesec dana (rok je, naime, 1. novembar, a budžet je Skupštini dostavljen 2. decembra), onda je zaista potcenjivanje “najvišeg organa vlasti” kad mu se da manje od 48 sati da savlada materijal, prepun brojeva i tabela, na 1.300 strana. To jest, kako je to precizno izračunao lider (buduće partije) Dosta je bilo Saša Radulović, dva minuta po stranici, pod uslovom da poslanici ne spavaju. Konačno, formalno otvaranje rasprave nakon usvajanja dnevnog reda (u nedelju u 18 sati) i odmah zatim njeno zatvaranje (i zakazivanje sednice za sutradan u 11h), iako na prvi pogled besmisleno, bio je trik kojim se Maja Gojković poslužila da bi opoziciji (u)skratila vreme za podnošenje amandmana. Jer, ako neko slučajno ne zna, amandmani se mogu podnositi samo do početka diskusije o zakonu. Slaba vajda jer podneto je preko 300 amandmana, među njima – a od koga bi nego od skupštinske većine, čak i takvi koji se uopšte ne odnose na zakone na dnevnom redu (kao što je onaj Vladimira Đukanovića, člana SNS-a, kojim se traži smanjenje plate Poverenika za javne informacije i Zaštitnika građana). Kao što su obesmislili instituciju zakonskog amandmana, poslanici pozicije su degradirali i parlamentarnu raspravu. Svoju brojnost iskoristili su da takoreći okupiraju diskusiju, a dobijenu reč koristili su za pohvale Vladi i njenom predsedniku, nakon čega se obavezno uključivao premijer iako nije bilo nikakvog razloga, tj. pitanja na koje bi trebalo da odgovori ili nejasnoće da razjasni, da kroz duge tirade sad on “pohvali” prethodnog diskutanta. I tako dok ne istekne vreme TV prenosa, tj. dok šefica Skupštine ne prekine sednicu.Kad smo već kod šire javnosti, onda valja primetiti da Predlog budžeta ne sadrži poređenje ni sa ovom ni sa prošlom godinom. Posebno je zanimljivo da je to praksa koja preovlađuje poslednjih godina; odmah nakon dvehiljadite, valjda po inerciji, tj. tradiciji ustanovljenoj u socijalističkoj Jugoslaviji, budžetski dokumenti bili su makar u tom smislu lakši za praćenje.
Ovako se od najvažnijeg državnog akta pravi, ako ne baš neka vrsta državne tajne, onda svakako štivo za posvećene, lavirint u kojem se snalaze samo najupućeniji. Otuda, čak i kada su promene nabolje, one mogu da izazovu nedoumice. Recimo, ove godine su takozvani projektni zajmovi, tj. krediti koje država uzima za infrastrukturu (kao što se zajmovi od Kine ili Azerbejdžana za Koridor 11) ušli u budžet, tj. podignuti su iznad “famozne crte”, što je vrlo dobro, ali prošle godine nije bilo tako, pa budžeti Republike nisu (sasvim i nisu lako) uporedivi. Stvari bi bile kudikamo jasnije da je usvojen završni račun države za 2015. godinu. Ali, nije. Svi moraju da na vreme predaju svoje završne račune, samo država, tj. Vlada Srbije, ne mora.

Takođe, trebalo bi razjasniti još neke stvari. Postoje, naime, slobodnije rečeno, dva budžeta i dva fiskalna deficita. Jedno je maločas pomenuti budžet Republike, tj. centralnog nivoa vlasti, a drugo tzv. budžet opšte države, koji pored Republike obuhvata i sve druge nivoe vlasti (opštine, gradove, Pokrajinu), fondove (penzioni, zdravstveni, socijalni, vojnih osiguranika), Nacionalnu službu za zapošljavanje i Javno preduzeće Putevi Srbije. Ukupni prihodi budžeta u užem smislu, planirani za 2017. godinu, iznose 1.093 milijarde dinara, a rashodi 1.162 milijarde; deficit je dakle 69 milijardi. Planirani prihodi opšte države iznose 1.866 milijardi, rashodi 1.941 milijardu, deficit je 75 milijardi ili (gorepomenutih) 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda. Dodatnih šest milijardi deficita napraviće JP Putevi; ostali “entiteti” će, uz pomoć transfera iz državne kase, biti u ravnoteži.

TUMARANJE KROZ IZBORE: Sveopšti napredak, koji će nam iduće godine banuti na vrata, zaobići će, ipak, jednu kuću. Penzionersku. Naime, najavljeno je povećanje penzija od 1,5 odsto, a inflacija jedan procentni poen više (2,4 odsto), što znači da će kupovna moć penzionera iduće godine opasti.
Sa druge strane, rast plata u javnom sektoru od 5-6 odsto omogućiće da standard državnih uposlenika ipak poraste.
Osim penzionerima, i privrednicima je budžet doneo malo razočaranje. Smanjenje poreza i doprinosa na plate, koje je premijer Vučić nedavno najavio, neće se zbiti iduće godine. Ta nada je, kao što smo o tome već pisali pre dva broja, ionako bila varljiva. Prema takoreći unisonom mišljenju ekonomista, koji inače načelno podržavaju samu ideju, kao što je Milojko Arsić, za tako nešto je rano jer bi ta mera dovela do povećanja deficita za pola odsto. To ne bi bio problem, objašnjava, da je deficit 0,5-0,7 odsto BDP-a, pa da se poveća na 1-1,2 odsto, ali kada je, kao sad, još uvek relativno visok, njegovo dizanje na preko dva odsto ni u kom slučaju se ne može smatrati preporučljivim.
A nije preporučljivo zbog jedne druge premijerove najave. One da će čim vidi leđa MMF-u dodatno povećati plate i penzije. Fiskalni savet je odmah izrazio nesaglasnost s tom idejom jer je deficit još uvek veliki, a stabilnost krhka i lako bi neki spoljašnji udar – u vidu poskupljenja nafte i prirodnog gasa, recimo – mogao da je poremeti.
Srbiji treba održiva stabilnost, a jedini put do nje je ekonomski razvoj. Zato je ministar finansija Dušan Vujović i naglasio da je budžet za 2017. godinu “umereno razvojni”.“Da bi jedan budžet bio razvojni”, kaže Milojko Arsić, “on treba da ispunjava dva uslova. Najpre, fiskalni deficit treba da bude nizak, što znači da je obezbeđena (makro)ekonomska stabilnost koja je sine qua non razvoja. Drugo, potrebno je da budu predviđeni značajni izdaci za javne investicije, kako za infrastrukturne projekte tako i za neke druge rashode, u koje posebno spadaju obrazovanje i nauka.
U tom kontekstu pažnju zaslužuje podatak da su kapitalne investicije u budžetu duplirane: sa 43 milijarde dinara ove na 92 milijarde iduće godine. Ukupne javne investicije pak trebalo bi da dostignu 145 milijardi ili 3,3 odsto BDP-a. Prvo treba da vidimo da li će biti ostvareno jer je kao jedan od razloga za “cepanje budžeta” sam Vučić naveo baš (sumnjivo realan) veliki rast kapitalnih investicija, a onda i da ponovimo da bi javna ulaganja, ako hoćemo brži razvoj, trebalo da budu oko četiri odsto BDP-a. Uprkos značajnom planiranom rastu javnih, ukupne investicije iduće godine porašće sasvim skromno: sa 18,5 odsto BDP-a ove godine na 19 odsto BDP-a. Ni narednih godina se ne očekuje neki njihov značajniji rast – na 19,3 odsto BDP-a one tamo i svega 19,4 odsto BDP-a 2019. godine. Kao što je u NM već više puta pisano, ako Srbija želi (relativno) visoke stope rasta od 4-5 odsto, udeo investicija u bruto domaćem proizvodu treba da dostigne bar 25 odsto.

Da nije, međutim, sve u novcu govori primer oblasti koja je po opštem mišljenju – istakao je to u svom izlaganju u Skupštini i premijer – ključna za brži razvoj Srbije. “U situaciji u kakvoj se danas nalazi srpski obrazovni sistem”, kaže Milojko Arsić, “povećanje sredstava verovatno ne bi dalo nikakve efekte. Zato je potrebno prvo reformisati obrazovanje, da bi povećano ulaganje bilo efikasno iskorišćeno. Sistem mora da se promeni, Vučić vlada već pet godina, a na tom planu ništa nije urađeno”, ističe Arsić.
Ovo, naravno, ne važi samo za obrazovanje. Čitav javni sektor gotovo da je nedirnut. U stvari, jedino je na planu okončanja privatizacije, tj. rešavanja sudbine preduzeća u restrukturiranju, urađen najveći deo posla. Ipak, i tu je problem privatizacije jednog broja preduzeća rešen njihovim podržavljenjem, dok su kod drugih rokovi probijeni (poslednji je bio 31. maj 2016) i još uvek se nekoliko desetina hiljada radnika nalazi “ni na nebu ni na zemlji”. Ali zato na reformi zdravstva nije urađeno ništa (ako se tu ne računa nedavna smena 11 direktora), isto važi za reformu penzionog sistema, a slično stvari stoje i sa reformom javnih preduzeća.

Ova godina je upravo u tom pogledu bila izgubljena jer je protekla uglavnom u znaku izbora. Sada se pominje mogućnost da uz redovne predsedničke i verovatne beogradske – mada oni po redu vožnje padaju u 2018 – dogodine budu održani i (opet vanredni) parlamentarni izbori. Premijer Vučić nije odbacio tu ideju. Što bi značilo da je još jedna godina za temeljne društvene promene izgubljena i da se, umesto konačnog opredeljenja za “više Šojblea, a manje Šojgua”, kako je to formulisao Čedomir Jovanović, tumaranje Srbije između istoka i zapada nastavlja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. decembar 2016.

 

(De)stabilizacija

100(0) dana Vučićeve vlad(avin)e

Najveći uspeh (n)ove vlade jeste ekonomska stabilizacija, a neuspeh politička destabilizacija. Tako bi se, u maniru premijera, jednom rečenicom moglo oceniti prvih 100 dana druge (ili je možda ispravnije reći treće) vlade Aleksandra Vučića.
Baš zbog toga što je praktično reč o staroj koalicionoj vlasti i staroj, samo malo renoviranoj vladi, pitanje je da li je ispravno, tj. da li se njen rad može ocenjivati sasvim nezavisno od onoga što je (u)radila prošla. Zato, naime, Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, sa dobrim razlogom na molbu da oceni prvih sto dana vlade polušaljivo odgovara: “100 ili 1.000 dana?”. I dodaje: “Ovo je nesumnjivo vlada kontinuiteta. I kad je bila tehnička, prošla vlada je radila kao da je u punom kapacitetu. Zato se i postupci nove moraju posmatrati kao nastavak politike prethodne, tim pre što za dva, dva i po meseca nije moguće uraditi nešto konkretno; moguće je postaviti nove temelje, odnosno nove strateške ciljeve, ali oni su, kada je reč o ovoj vladi, odavno postavljeni”, smatra Arsić.

KONTO KONTINUITETA: Konkretno govoreći, ako bi se, kojim slučajem, u uspeh ove vlade uračunalo 40 kilometara auto-puta od Ljiga do Preljine (u stvari, nekoliko kilometara manje jer je ova deonica izgrađena tek od sela Dići, ali da u to ne ulazimo) onda je najveći deo posla (započetog ugovaranjem kredita za vreme Cvetkovićeve vlade) zapravo obavila prethodna ministarska garnitura.
Ili, napredak na “Duing biznis” listi Svetske banke, koji je takođe došao na početku mandata nove vlade, rezultat je pre svega novog zakona o planiranju i izgradnji, tj. pojednostavljenom izdavanju građevinskih dozvola, donetom prošle godine.
Konačno, ono što smo okarakterisali kao najveći Vučićev uspeh – makroekonomska stabilizacija, tj. smanjenje fiskalnog deficita. Ova vlada je sa uspehom prošla šestu reviziju aranžmana s Međunarodnim monetarnim fondom, ali upola manji minus u državnoj blagajni (oko 80 umesto 160 milijardi dinara, odnosno dva umesto četiri odsto bruto domaćeg proizvoda) sigurno nije rezultat mera i napora u poslednja 2-3 meseca.
Milojko Arsić navodi još dva “pozitivna brojanja” za Vučićevu vladu. Jedno je privredni rast, koji će ove godine iznositi 2,5 odsto (možda i više jer Vučić iznosi procene o rastu od 2,7-2,8 procenata), što je osetno više od, da podsetimo, planiranih 1,8 odsto. Drugo je rast izvoza, koji će ove godine biti 10 odsto viši nego prošle. Ipak, ne treba ni naglašavati da su i ti rezultati plodovi zbivanja (čitaj investicija, i finansijskih i nefinansijskih) u ranijim godinama, kao što to u ekonomiji, a i inače u životu, po pravilu biva. Dakle, da su “inputi” bili bolji možda je i “autput” mogao biti veći.
Bilo kako bilo, tu se nažalost, bar kada je o ekonomiji reč, evidencija pluseva na Vučićevom kontu završava. Kontinuitet, naime, ima i svoje loše strane, kada se nastavlja onim što nije bilo dobro.
A nije bilo dobro, u najkraćem, oklevanje i izbegavanje da se preduzmu radikalni reformski zahvati. “Ovu godinu karakteriše zastoj u reformama”, kaže Arsić. I za to navodi dva razloga. Najpre – izbori, kada obično sve staje, pa se to desilo i ovog puta, uprkos suprotnim Vučićevim najavama; a onda (neočekivano) dugo formiranje vlade – opet uprkos Vučićevim obećanjima da će vlada biti obrazovana odmah po konstituisanju Skupštine.
Zatišje je vladalo na takoreći svim frontovima. Privatizacija je trebalo da bude okončana, tj. sudbina preduzeća u restrukturiranju osim 17 tzv. strateških, rešena do kraja prošle godine. Proći će i ova, a to se neće desiti. Štaviše, “privatizacija” nekih među njima, pre svega vodoprivrednih, rešena je tako što su ona – podržavljena. Kada je reč o “strateškim”, i tu je rok 27. maj ove godine probijen. Pažnja javnosti usmerena je na 4-5 najvećih i najproblematičnijih (Rudnici Resavica, RTB Bor, Petrohemija, Azotara, MSK Kikinda), ali će po svoj prilici još toliko ostati da se rešava dogodine.
Ipak, dok se na ovom polju klupko kako-tako, malo pomalo raspetljavalo, na restrukturiranju javnih preduzeća, osim organizaciono-tehničkih promena, ništa se nije uradilo. O tome smo već pisali (NM br. 254), pa nećemo ponavljati, ali ćemo ipak naglasiti da je najmanje urađeno tamo gde su problemi (potencijalno) najveći – u EPS-u i Srbijagasu. Najdalje se odmaklo u Železnicama.

UPRAVA UKRIVO: Ubedljivo je najmanje urađeno na reformi javne uprave. Koja, nije zgoreg podsetiti, ne obuhvata samo republičku i lokalnu administraciju nego i obrazovanje i prosvetu, a moglo bi se, u širem smislu, tu pridodati i pravosuđe, mada ono strogo gledano (treba da) spada u posebnu, nezavisnu, treću granu vlasti.
Značaj reforme javne uprave gotovo da je teško preceniti jer njen više indirektni nego direktni uticaj na celokupno društvo praktično je nemerljiv. “Jeftina i efikasna država, sa kvalitetnim uslugama zdravstva, prosvete, državne administracije i drugo, ključna je za trajnu fiskalnu stabilnost i visok privredni rast”, potencira Fiskalni savet
Upravo u tom kontekstu i Arsić ističe “skromne rezultate u promeni opšteg ambijenta”. “O tome svedoči”, kaže naš sagovornik, “odsustvo boljeg plasmana na Globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, koji uzima više i šire kriterijume od Svetske banke. Po više merila napravljen je znatno manji pomak, a Srbija posebno loše ocene dobija u oblastima kao što su funkcionisanje institucija, inovativnost i slično”. Upravo je nedavno na ovim stranicama (NM br. 289) rečeno da je Srbija na ovoj listi postigla vrlo skroman napredak, popevši se sa 94. na 90. mesto (2008. bila je 85), dok je na listi Svetske banke sa lanjske 59. dospela na pristojnu 47. poziciju.
Pojednostavljivanje nekih administrativnih procedura, kao kod dobijanja novih zdravstvenih knjižica ili to što roditelji više neće imati obavezu da prijave novorođenče, olakšaće malo život ljudima, a i medijski je atraktivno, ali ipak nije ključno. Dve stvari bile su najvažnije kada je reč o promenama u javnoj upravi: racionalizacija broja zaposlenih i uređenje sistema zarada.
Ništa od toga nije urađeno. “Mere Vlade usmerene ka reformi javne uprave ni izbliza nisu dale očekivane rezultate – probijali su se rokovi i nisu se ostvarivali kvantitativni ciljevi. Međutim, još veću opasnost vidimo u tome što su, i pored drugačijih najava, sprovedene mere išle više u pravcu smanjenja, a ne povećanja kvaliteta javne uprave”, kaže Fiskalni savet.
U stvari, Pavle Petrović i ekipa prethodno upozoravaju da je Pozicionim dokumentom “Moderna država – racionalna država: koliko, kako i zašto”, kabineta Kori Udovički, iz maja 2015. godine, “Ministarstva za državnu upravu definisalo osnovna načela za racionalizaciju broja zaposlenih i reformu sistema zarada. Tu je rečeno da smanjenje broja zaposlenih ne sme da bude linearno već da mora da se zasniva na funkcionalnim analizama i reformama najvažnijih delova javnog sektora. Od tada je prošlo više od godinu dana, a praktično jedini mehanizam za smanjenje broja zaposlenih i dalje je prirodni odliv, tj. odlazak u penziju”. I umesto 50.000, broj zaposlenih u javnom sektoru smanjen je za manje od 20.000.
“Drugi princip iz Pozicionog dokumenta bio je ‘jednaka plata za jednak rad’, ali je i on u međuvremenu grubo narušen. Vlada je u prethodnih godinu dana, opet bez analiza, počela nejednako da uvećava zarade u javnom sektoru. To za posledicu ima da, na primer, računovođa zaposlen u policiji dobije povećanje plate, a u Poreskoj upravi ne iako radi isti posao”, zaključuje Fiskalni savet.
Ovo važi ne samo za državnu administraciju nego i, možda još više, za prosvetu i zdravstvo.

STABILNO RIZIČNO: “Mnogi ministri su u ovim prvim danima nove vlade takoreći nevidljivi, niko od njih nije izašao s nekim predlogom politike u svom resoru, sve se svodi na aktivnost premijera”, primećuje Arsić.
“Nismo čuli od ministarke pravosuđa šta namerava da radi. Za ministra prosvete kao da postoji samo osnovno i srednje obrazovanje, visoko i nauka se drže u drugom planu. U zdravstvu takođe nema najava šta će da se radi”, nastavlja naš sagovornik.
Zbilja, upravo je zdravstvo primer kako se naopako radi. Nedavno je, kao što je poznato, smenjeno 11 direktora bolnica širom Srbije, ali kao na nekom prekom sudu, po kratkom postupku, na osnovu nekakve kontrole koje su radile javnosti nepoznate komisije.
To je samo jedan od pokazatelja pravne nesigurnosti.
Slučaj “Savamala” nikako da dobije svoj epilog, štaviše čini se da je od epiloga sve dalje, a javnost se kao teniska loptica, kao kad su igrali Đoković i Nadal – beskonačno, prebacuje od policije do tužilaštva i nazad. Istovremeno, taj slučaj je i najbolji primer teškog položaja u kome se nalazi čitav pravosudni sistem, a pre svega sudije koje trpe velike pritiske od uskih krugova aktuelne političke vlasti.
Skupština je posebna priča. Odnos parlamentarne većine prema manjini najčešće karakteriše netrpeljivost i gola sila, tako da Srbija sve više deluje kao duboko rascepljeno društvo, što nikako ne može biti dobro upravo sa stanovišta njegove stabilnosti.
Konačno, na te unutrašnje “bezbednosne izazove”, nadovezala se i “afera Jajinci”, koja se odlikovala “jakim elementom inostranosti”, kako se to stručno izrazio premijer.
Sve to čini da Srbija deluje, ako ne baš kao nebezbedna zemlja, a ono sigurno kao zemlja s nezanemarljivim potencijalnim opasnostima i rizicima. I, naravno, ko ne bi voleo da je predsednik Vlade u pravu kad kaže da je Srbija stabilna, ali se onda nameće pitanje zašto se stvara suprotan ili bar znatno drugačiji utisak. Tek onda se naivni posmatrač nađe u čudu jer, je li, kome je u tom slučaju potrebno da se stvara slika nesigurnosti i permanentne opasnosti ako zemlja, u stvari, stoji postojano “kano klisurine”.

Smanjenje poreza i doprinosa

Izjava premijera Vučića na jednoj televiziji, pomalo neočekivanom mestu za tako krupnu stvar, da će u drugoj polovini iduće godine doći do smanjenja poreza i doprinosa na zarade, kao i do smanjenja nekih drugih poreskih stopa, delovala je, pa, gotovo kao grom iz vedra neba. Zbilja, tako nešto nije se moglo ni naslutiti iz dosadašnjih javnih nastupa ni predsednika ni drugih članova vlade, ministra finansija naročito.
No, sama ideja o smanjenju dažbina na plate nije nova. S takvim predlogom izašla je još pre 5-6 godina tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović. Njen predlog je, međutim, sadržao i kontrameru, odnosno u tom paketu je rasterećenje rada bilo praćeno povećanim opterećenjem potrošnje, što je praktično značilo poreza na dodatu vrednost. Ovaj predlog, međutim, izazvao je podelu na pobornike i protivnike čak i u ekonomskoj struci, ne toliko načelno koliko konkretno. Postavljeno je, naime, pitanje da li će povećanje PDV-a moći da nadoknadi prihode izgubljene smanjenjem doprinosa. Nezavisno od toga, predlog je propao pre svega zbog toga što je protiv njega bio Mlađan Dinkić, tadašnji ministar za privredu.
Nešto slično je za vreme svog kratkog ministrovanja predlagao i aktuelni lider pokreta “Dosta je bilo” Saša Radulović, a ideju je prošle godine ponovio (u prilično razrađenoj formi) Libertarijanski klub Libek, nevladina organizacija, ali već i zbog samog njenog statusa to nije privuklo širu pažnju javnosti.
Vučićeva odluka da baš sada lansira tu ideju predstavlja iznenađenje i zbog činjenice da pre samo tri meseca, u svom ekspozeu, kada se iznose strateške “mere i namere”, smanjenje poreza i doprinosa nije ni pomenuo. Govorio je, doduše, o “reformi poreskog sistema”, ali se u datom kontekstu ona više odnosila na organizaciono-tehničke stvari; govorio je izričito o smanjenju parafiskalnih nameta, ali ni slovo više od toga.
Nema sumnje da je opterećenje plata u Srbiji veliko (mada, istini za volju, isto takvo je i u Sloveniji i Hrvatskoj, pa su ove tri zemlje u tom pogledu najgore u jugoistočnoj Evropi) i da bi ga trebalo smanjiti. U prvim reakcijama ekonomisti se više pitaju da li je realno da do smanjenja dođe već iduće godine. Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta, tim povodom kaže: “Nije realno očekivati tako nešto sledeće godine.
Realno je da se o tome razmišlja tokom sledeće godine, a da se eventualno određene mere primenjuju od 2018. jer još imamo deficit i potrebu da se on smanji, pa bi u takvoj situaciji bilo loše praviti promene na prihodnoj strani, da se ne bismo vratili na početak. Ali, ukoliko bi se Vlada opredelila za čvršću kontrolu javnih rashoda, ako recimo odustane od nekog većeg povećanja plata i penzija u 2018, i ukoliko u međuvremenu smanji neke rashode, a sa druge strane ‘utera’ sivu ekonomiju u red, što znači da Poreska uprava počne da prikuplja visoke prihode, onda bi se stvorili uslovi i za smanjenje poreza i doprinosa”, smatra Vučković.

Arsić: Rast plata i penzija najviše 3,5 odsto

“Napredak u ekonomskoj politici jeste ostvaren, ali treba imati u vidu da fiskalna konsolidacija nije završena. Čak i ako cilj u narednih godinu-dve bude dostignut, on mora da se održi, a već se najavljuje povećanje rashoda po isteku sporazuma sa MMF-om. Plate i penzije dogodine bi mogle da rastu najviše do porasta BDP-a, dakle 3,5 odsto, a verovatno i manje ako bi hteli da znatnije porastu investicije koje su sada niske, tj. ispod nivoa potrebnog za ubrzaniji rast privrede”, kaže Milojko Arsić.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. novembar 2016.