Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

Vučić je dobro savladao Makijavelija

Intervju Vladimir Pavićević, eksposlanik

Povod za ovaj razgovor je knjiga Vladimira Pavićevića, docenta na Fakultetu političkih nauka i bivšeg poslanika, “Više od govora – političke ideje u parlamentarnom životu”. Bez mnogo preterivanja može se reći da je “politička zvezda” našeg sagovornika zasijala punim sjajem, Pavićevićevi poslanički nastupi bili su zapaženi i cenjeni, kako zbog dostojanstvenog načina tako i zbog sadržaja, možda i više zbog ovog prvog. A onda se ta zvezda iznenada ugasila. Od toga je počeo ovaj razgovor.

Da li je ova knjiga vaša politička “labudova pesma”, možda buduća “školska lektira” ili najava povratka u politiku?
Knjigu sam odlučio da pripremim još dok sam bio narodni poslanik. Najpre zato što sam, pripremajući se za skupštinsku raspravu, mnogo radio na svojim izlaganjima. Pažljivo sam pripremao teze, birao argumente, tako da je svaki od tih govora već bio neki mali esej. I ja sam njih čuvao. Drugo, učinilo mi se da bi oni, skupljeni u jednoj knjizi, čitaocima pokazali koju sam ideologiju, koji sistem ideja i vrednosti ja zagovarao u parlamentarnim raspravama. Tako bi onaj ko želi da vidi kako je izgledao parlamentarni život u Srbiji u ovom vremenu, iz ovih mojih govora mogao da oseti neku atmosferu u parlamentu, da vidi oko kojih ideja se vodila polemika i, ono što je meni posebno važno, da vidi da u Skupštini ima mesta i za razgovor o idejama. I treće, hteo sam da ipak sačuvam svedočanstvo o svom parlamentarnom delanju, a najbolji način, po mom mišljenju, jeste knjiga. To je ono što sam ovom knjigom hteo da poručim, ništa više od toga.

Kraj vaše političke karijere došao je neočekivano. Jeste li iz politike izbačeni ili ste otišli svojevoljno?
Mislim da nisam izbačen jer sam, bez obzira a to što sam se udaljio od stranačke politike, ostao u šire shvaćenoj politici. Na primer, jedan važan događaj za srpsku politiku bili su izbori za predsednika Demokratske stranke. Mislim da sam ja odmah, među prvima, saopštio koga bih ja podržao na tim izborima. Potom, uoči predsedničkih izbora, opet sam među prvima rekao da je najozbiljniji kandidat Saša Janković i onda sam javno i pozivao i objašnjavao zašto je on bolji od drugih kandidata. Ali, kad je u pitanju srpska stranačka politika tu je, što se mene tiče, stvar završena.

VUČIĆ JE, OTKAKO JE PREUZEO VLAST, VRLO JASNO KAO SVOJ PRVENSTVENI CILJ POSTAVIO OČUVANJE APSOLUTNE MOĆI

Zašto odbijate stranački angažman?
Nije da ga odbijam, ali ja sam uoči samih predsedničkih izbora sebi dao neku vrstu pauze tokom koje sam razmišljao o svom političkom delovanju, čime sam se bavio, gde sam grešio. To vreme je u meni iskristalisalo odluku da se sa srpskom stranačkom politikom oprostim, ali da u onome što je od nje šire ostanem. Sada me najviše interesuje neka savetnička uloga. Računam da bih, pošto se bavim političkom teorijom, a imam i praktično političko iskustvo, svojim uvidima mogao da pomognem nekom pojedincu ili organizaciji.

Dobro, ako vas stavimo u tu poziciju, da li je Aleksandar Vučić danas najveći politički problem u Srbiji ili ima nekih drugih, većih?
Kad god uočim da neko ko je na vlasti primenjuje autoritarne mehanizme, za mene je to problem. Uvek kada primetim da neko različitim mehanizmima gazi izvesne slobode koje su deo savremenih demokratija, za mene je to problem. Evo i ova knjiga je svedočanstvo da sam ja, i kada sam se sretao sa gospodinom Vučićem u Skupštini, vrlo precizno reagovao na neke elemente politike koju on primenjuje poslednjih pet godina i mislim da sam bio jedan od njegovih najoštrijih i najpreciznijih kritičara. Ima zbilja mnogo problematičnih stvari u njegovoj politici i načinu upravljanja državom.

Jesu li problem samo mehanizmi ili ima i nešto drugo?
Najpre gledam kakve ideje neki političar zastupa, a onda i način sprovođenja politike i mislim da kod gospodina Vučića ni jedno ni drugo ne valja. Ali, ima tu još jedna stvar koju sam ja nazvao “izmeštanje u futur”. Mi se, naime, nalazimo u situaciji da svako malo gospodin Vučić šalje neka obećanja i onda meni deluje kao da se život građana Srbije odvija po onom stihu iz pesme Desanke Maksimović: “Sreća je lepa samo dok se čeka”. On obeća, na primer, veće plate i penzije do tad i tad. I građani čekaju, srećni, i on zna, već je na to građane navikao, da oni neće biti najsrećniji ako zaista dođe do povećanja plata i penzija nego kad to ponovo obeća. I on to već pet godina ponavlja. Na taj način, ali i ne samo na taj nego i preko mnogih drugih populističkih elemenata u politici, on zapravo ne doprinosi poboljšanju uslova za građane u ovoj državi. I to je, što se tiče njegove politike, meni najveći problem.

Da li je Vučić pobedio na predsedničkim izborima zato što su uslovi za opoziciju bili loši ili zato što opozicija nije vodila kampanju kao što je trebalo i nije bila ujedinjena?
Nekoliko je tu stvari važno. Prvo, Vučić je, otkako je preuzeo vlast, vrlo jasno kao svoj prvenstveni cilj postavio očuvanje apsolutne moći. Prvo ostvarenje, onda i očuvanje. Od tog prioriteta za njega nema većeg, tako da uoči svakih izbora on posmatra kako da sačuva moć koju je stekao, da se slučajno ne desi da je neko okrnji, da ga oslabi itd. Jedno od važnih pitanja za ove izbore je u kojoj su meri oni bili regularni. Uzmimo zastupljenost kandidata koji su konkurisali za mesto predsednika u javnom medijskom prostoru. Istraživanja su pokazala da je gospodin Vučić bio prisutan nekoliko puta više nego svi ostali zajedno. Naročito na televizijama koje imaju nacionalnu pokrivenost i ogromnu gledanost.
Nedavno su bili izbori u Francuskoj, takođe predsednički. Da li je bilo moguće zamisliti da kandidati tamo nemaju gotovo nikakav pristup medijima, je li tamo bilo moguće, na primer, da nema međusobne debate između kandidata, pa da se vidi u čemu se oni razlikuju, šta su prednosti jednog, drugog. Ovde je sve bilo postavljeno tako da bude potpuno očekivano da on pobedi. Smatram da načini kojima se Vučić služi u pripremnim fazama izbornog procesa Srbiju udaljavaju od istinske, konsolidovane demokratije. Mi ovde nismo uspeli da pređemo prag izborne demokratije, a čak i kod te izborne demokratije imamo neke defekte koji nas vraćaju miljama unazad u razvoju demokratskog poretka. To su sve velike primedbe koje u velikoj meri osporavaju legitimnost prošlih predsedničkih izbora.

Kako gledate na studentske proteste, naročito s obzirom na činjenicu da su prilično oslabili, maltene su se ugasili?
Pratio sam šta se dešava oko tih protesta, malo sam se i prošetao da vidim koga tu ima, ko su akteri i video sam da zaista nije moguće utvrditi odakle je krenulo, koje su njegove osnovne poruke, osim te jedne da, eto, imamo primedbe na tok izbora, ali i to prilično apstraktno, uopšteno. Tako da su ti protesti meni ostali u magli, kao velika nepoznanica. A primetio sam da postoje velike razlike u odnosu na proteste koji su ranijih godina bili organizovani i koji su sadržali velike političke poruke. Na primer, ja sam kao student učestvovao na protestima 96-97. godine i tu je bilo sve veoma precizno, jasno. Od samog početka. Imali smo direktan povod, to je krađa na izborima koja je bila pokazana i dokazana, bez ikakve dileme, i onda smo se mi borili za priznavanje izbornih rezultata. A ovde kao da imamo mali veo neznanja oko ciljeva protesta i nikako ne možemo tačno da sudimo o tome šta iza njega stoji.

AKO BISTE ME PITALI MOŽE LI VUČIĆ SAM DA SE MENJA, MOJE MIŠLJENJE JE DA NE MOŽE

Jeste li očekivali da oni imaju jači efekat?
Protesti su pokazali da ipak oživljava neki bunt. Čim se pojavi bunt, to je znak da nije zavladala apatija, da ljudi nisu digli ruke od svega i pomirili se sa sudbinom. Meni se to mnogo dopalo. To se, koliko vidim, sada primirilo, ali to ne znači da je bunt nestao. On može polako da se kanališe i ka političkim strankama i pokretima koji se tek rađaju, da oni svojim delanjem i u Skupštini i van nje neke njegove ideje zagovaraju kao deo svojih politika.

Kad ste pomenuli da bi neke partije mogle da preuzmu deo te energije, šta mislite kako bi partije trebalo da nastupe na predstojećim izborima?
Sigurno dolaze ovi beogradski izbori i ja bih voleo da oni budu u redovnom terminu, da konačno ustalimo praksu da se tačno zna kada su izbori – svake četvrte godine kada je reč o lokalnim i parlamentarnim, a svake pete kada je reč o predsedničkim. A ne da svake godine imamo izbore. Jer, to unosi nestabilnost u društvo. Kad je pak reč o predstojećim izborima, mislim da je jedna stvar ključna za delovanje opozicije u Srbiji; ta reč je konsolidacija. Građani očekuju da opozicija pokaže da je snažna. A zašto postoji osećaj da opozicija nije snažna? Zbog toga što je rascepkana, to je moje mišljenje. Ja sam inače protiv sektašenja.

Kako to mislite?
Konsolidacija, to znači zajedništvo. Malo više međusobnog dogovaranja. Dobar primer za to je saradnja Demokratske stranke i Saše Jankovića na predsedničkim izborima, to je dalo rezultat. Ta sinergija je obezbedila da imamo preko 16 odsto glasova za Sašu Jankovića. Za beogradske izbore mislim da se takođe mora razmišljati o nekim elementima zajedništva. Prvo da vidimo koji su to kandidati, koji će biti akteri, koje će sve političke formacije da učestvuju, pa kad se vidi ko sve učestvuje da vidimo ima li nešto što ih vezuje. Ja mislim da postoje vezivni elementi i da bi, ukoliko ih politički akteri iskoriste, to donelo bolji rezultat.

Možete li vi da budete ta tačka vezivanja ili spona jer Šutanovac vas je praktično pozvao da uđete u Demokratsku stranku, a govori se i da ste vrlo blizu Saši Jankoviću?
Mislim da je važno da ljudi koji budu nastupali u ime tih formacija prave dogovore, a ne neko ko je izvan toga. Izuzetno cenim značaj Demokratske stranke u istoriji srpske politike. Rekao bih da je ona zlatnom bojom upisala neke velike događaje u istoriji ove države koji su nas usmeravali ka slobodi, pluralizmu i demokratiji. Naravno, bilo je mnogo grešaka, nema tu nikakve dileme, ali ja verujem da treba čuvati važnost Demokratske stranke i u tom smislu i dalje podržavam gospodina Šutanovca jer otkako je postao predsednik Demokratske stranke on nije napravio, koliko sam ja primetio, nikakvu grešku.
Sa druge strane, vladavina prava bila je ključna odrednica za delovanje Saše Jankovića i kao zaštitnika građana i u njegovoj kampanji za predsednika Republike. Veoma cenim pristup obojice i nadam se da će njihove karijere ići dobrim tokom.

Da li bi opozicija, tj. ovaj njen građanski deo, na predstojećim izborima trebalo jasno da izrazi opredeljenje za Srbiju u Evropskoj uniji?
Koliko ja znam, Demokratska stranka, čak i neke druge, to imaju kao svoj cilj – da Srbija postane punopravna članica Evropske unije – ali ako je pitanje sad, na primer, treba li to potencirati, mislim da treba. Naravno, sa druge strane će doći napad – Evropska unija se raspada, a ovi evrofanatici hoće pošto-poto tamo. Tu postoji vrlo dobar kontraargument, ne navijački, pristrasan, nego sasvim racionalan. Evropa, a to znači Evropska unija, za ovih 70 godina svake decenije se suočavala sa po jednom velikom krizom i svaka ta kriza je evroskepticima, tačnije antievropejcima, služila je kao povod da kažu: gotovo je, raspada se Evropska unija, konačno smo dočekali taj trenutak. A, evo, nije se raspala. To za mene znači sledeće: Evropska unija je tokom ovih decenija razvila mehanizme suočavanja sa svakom krizom. I sada se suočava sa krizom, ali moje je mišljenje da će iz nje, kao iz svih prethodnih, izaći ojačana, možda sa jednom članicom manje, ali u grupi koja će ostati – ojačana. To onda za nas znači da naš prioritet i dalje treba da bude punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Ali Evropska unija je, kao i zapadna Evropa, utemeljena na liberalnim vrednostima koje u Srbiji generalno loše stoje, naročito u intelektualnoj eliti.
Dominantne struje ovde su, s jedne strane, levičarska, a sa druge desničarska, nacionalistička. Ono što ih, međutim, spaja jeste usmerenje ka čistom kolektivizmu. Iz tog kolektivizma pojedinac je izmešten kao nešto što bi moglo da bude veoma relevantno. To je i najsnažnija tradicija u Srbiji, tradicija koja se strašno neguje, koja podrazumeva ne samo antikapitalistički stav koji se onda ogleda ne samo u tome da ne valja privatizacija, da je država centar svega, da etatistički mehanizmi treba da preovladaju, nego se ogleda i u antiliberalizmu. Ja sam se u svom političkom delovanju trudio da malo razbijamo te stvari, da pokušavamo racionalnije da pogledamo šta je dobro, šta nije. I u ovu knjigu sam stavio jedan govor u kojem sam objašnjavao da država ne treba da građaninu bude tata i da ga drži za ruku dok prelazi ulicu. U pitanju je bila sasvim trivijalna stvar, nešto oko vozačkih dozvola, ali ne mogu reći da sam uspeo. Moji argumenti nisu uvaženi, a mislim da ih ministri i poslanici nisu ni razumeli.

VUČIĆ JE MAKIJAVELIJA DOBRO SAVLADAO JER SVE MAKIJAVELISTIČKE MEHANIZME PRIMENJUJE U PUNOJ MERI, DOSLEDNO I DO KRAJA

Kakav je vaš utisak o Skupštini posle iskustva koje ste imali?
Dve su stvari tu važne. Jedna je da kada govorimo Skupštini kao instituciji uvek imamo na umu koliko je ona važna. Kada kritikujemo ljude koji delaju u Skupštini treba da budemo oprezni u kritici samog parlamenta i da ne kritikujemo parlament najtežim rečima jer je, po ustavnom sistemu, parlament najvažnija politička institucija u ovoj državi. Mi možemo da kritikujemo one koji sede u parlamentu i način na koji se oni ponašaju, ali stalno treba da vodimo računa da je Skupština, kao što sam i tamo ponavljao, svetilište političkog života. Druga stvar je da li narodni poslanici u Skupštini Srbije zaista razumeju gde su. Načelno govoreći, mislim da većina to uopšte ne razume nego tu sedi zato što je poslaničku funkciju dobila kao nagradu za lojalnost svom stranačkom šefu. Ali, i ako stanje u Skupštini ocenimo najnižom ocenom, ja sam za to da se unutar nje pokuša menjati loše stanje. A mogu da navedem i jedan primer da je moguće da se uspe.

To bi bilo zanimljivo.
Svi znamo koliko je u visokom obrazovanju Srbije veliki problem plagijata. Smatrao sam da veliki princip akademske čestitosti mora da bude unesen u zakonodavstvo kao prepreka za plagijate. Delovalo je, međutim, da naprednjačka većina nikada neće prihvatiti taj princip jer je to smatrala direktnim atakom na neke istaknute članove stranke. Ipak, posle 15 meseci borbe mi smo uspeli da na svoju stranu pridobijemo ministra prosvete Verbića, koji je ubedio Vladu da prihvati da se akademska čestitost unese u zakon. To je za mene bila pobeda ne jednog poslanika ili jedne opcije nego pobeda parlamentarizma. Tako sam je i proglasio i prišao i čestitao tadašnjem ministru što smo zajednički pobedili u parlamentu za jedan veliki princip. E, ja sam za takvu borbu. Hoću preko ovog primera da kažem da je uspeh moguć.

Očekujete li da će Vučić na sledećim izborima izgubiti makar deo svoje moći?
Moram ovde malo da “zloupotrebim” svoje teorijsko znanje. Vučić se, naime, kao što je poznato, često poziva na Vebera, a ja strašno sumnjam, na osnovu svega što on govori i radi, da je čitao Vebera u celosti. Poziva se često i na Lajbnica i na Lajbnicov “dovoljan razlog”. A na osnovu svega što sam video kad je dolazio u Skupštinu i inače, sumnjam da je čitao Lajbnica u celosti. Ali ono oko čega nema sumnje, to je da je Makijavelija dobro savladao jer sve mehanizme koje mi podvodimo pod makijavelističke primenjuje u punoj meri, dosledno i do kraja. To nije dobro.

Šta to konkretno znači?
Uvek sam bežao od toga da nešto prognoziram, pogotovo je u ovim okolnostima to teško. Nadam se, budući da sam protivnik represivnih mehanizama u politici, da će borba protiv njih biti uspešna i da ćemo moći da kažemo da kao zemlja pripadamo savremenim, a ne društvima 19. veka. U tom kontekstu, ako biste me pitali može li Vučić sam da se menja, moje mišljenje je da ne može. On je toliko opijen političkom moći da je prosto nemoguće da mimo te matrice dela u politici. A vidim da je strašno raspoložen da bude dugovečan u politici jer je on, a pažljivo sam pratio sve što priča, celim svojim bićem i životom u politici, tako da mislim da on ima plan na veoma duge staze i da je ovde reč o zaista ozbiljnoj političkoj borbi. Opozicija treba da se spremi za to.

Gojković i Vučić nisu došli

Na promociji vaše knjige bilo je i nekih sadašnjih i bivših političara – govorio je Dragan Đilas, bio je Dragan Šutanovac, bivši ministar Srđan Verbić, Vesna Pešić, Janko Veselinović, koga ste još zvali, jeste li zvali predsednicu Skupštine Maju Gojković?
Naravno, ja sam poslao poziv mnogim ljudima koji su bili poslanici, šefovima poslaničkih grupa, kao i Maji Gojković. Ali uopšte mi nije odgovorila.

Jeste li zvali premijera?
Jesam, ali takođe nikakav odgovor nisam dobio. Hteo sam da i predsednik Vlade i predsednica Skupštine preko razgovora o jednoj knjizi pokažu da su spremni da se suoče sa jednom vrstom kritike. Oni su pokazali da nisu spremni na to. Nisu mi čak ni odgovorili na poziv.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Pacijent

Postoji li zdravstvo u Srbiji zbog lekara ili pacijenata? Zbog pacijenata, naravno. Ali, samo u “teoriji”. U praksi postoji zbog lekara. Evo, čitava reforma zdravstva svela se na prijem 2.000 lekara u tzv. stalni radni odnos. Fakat je da u Srbiji postoji manjak lekara – mada ne svih i ne svuda, nekih i negde ima i viška – ali to ni izbliza nije (bio) najveći problem našeg zdravstvenog sistema. Ključni problem je dezorganizacija iz koje proizlazi neefikasnost za koju niko ne odgovara, pa je ključna karakteristika našeg zdravstva – neodgovornost. A sve to proizlazi iz lošeg upravljanja, tj. menadžmenta. Počev od vrhovnog menadžera, dakle ministra.

Samo u poslednjih nedelju dana to se očitovalo u nekoliko primera. Recimo, u slučaju KBC “Dr Dragiša Mišović”, gde je zbog izgubljenog sudskog spora bilo zakazano popisivanje imovine. Uzgred, dok je premijer Vučić studentima Fakulteta za bezbednost govorio o jačanju pravne države, ministar Lončar je nekoliko kilometara dalje pravnu državu (s)rušio, pošto je golom političkom silom sprečio sprovođenje u delo izvršne sudske presude. Ili, drugi primer, afera oko izgradnje novog Kliničkog centra Niš: s jedne strane zbog neregularnosti oko tendera za opremu, sa druge zbog probijanja predviđenih rokova. Lako bi se moglo desiti da i ta stvar završi na sudu, što međutim, kako vidimo, ne znači i da će doći do razrešenja; pre će doći do još većeg zamešateljstva.

Kad smo već kod opreme, koja se u Srbiji često ističe kao najveći nedostatak, ona zapravo, prema svedočenjima naših stručnjaka koji rade u najbogatijim zemljama zapadne Evrope, uopšte nije tako loša. Mogli bi se njome, kažu, postići znatno veći efekti od sadašnjih. Australijski forenzičar Dimitri Gerustamulos je kada je video aparate beogradskog Instituta za sudsku medicinu uzviknuo: “Pa Australija nema to što Srbija ima”.

Ali, lekarski esnaf je strašno jak i solidaran kada treba da odbrani svoje interese i privilegije. A pacijenti? Oni neka čekaju. Ionako su na “liste čekanja” već navikli. Ili neka idu kod privatnika. To im je i jednostavnije. Tamo se ionako uvek neko javi kada ih zovete, dok se kad zovete državni dom zdravlja po pravilu niko ne javlja. Pa nema nikog ni da odgovori na retke glasove razuma koji traže da se privatna praksa potpuno i ravnopravno uključi u zdravstveni sistem Srbije.

Ali nisu zdravstveni radnici izuzetak. Niti su gori, tj. drugačiji od drugih radnika. U Srbiji još uvek fabrike postoje zbog radnika, da bi oni primali platu. Niko ne pita šta ti radnici proizvode i hoće li neko to hteti da kupi. Kulturne ustanove postoje zbog kulturnih radnika, a ne čitalaca ili slušalaca, muzeji zbog kustosa, fakulteti zbog profesora itd. Pa čak i poljoprivreda postoji zbog seljaka, a ne zbog potrošača kako bi oni mogli da nabave kvalitetnu i zdravu hranu.

I onda, pošto trenutne okolnosti svim ovim grupama ne osiguravaju zadovoljavajući prihod, od države se traži da ih zaštiti. Jedne na ovaj, druge na onaj način. Generalno gledano da svakome stvori neki njegov mali zabran u kojem će moći da radi šta hoće. Jedino potrošači, tj. pacijenti, da se njima na kraju vratimo, nemaju nikakvu zaštitu. Oni ima da čekaju. I plaćaju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Kud plovi ovaj brod

Srbija 1945-2050. ili 3×35

“Kud plovi ovaj brod, kud ljude odnosi…” Tako, eto, dileme aktuelnog trenutka iz sećanja izvlače taj davni hit Radojke Šverko sa festivala Split 1970, kada je budućnost izgledala ružičasto. Ne u ovom današnjem smislu, razume se.
Tri i po decenije pod Titom predstavljaju “zlatno doba” Srbije. U tom razdoblju ona stiže i prestiže mnoge zemlje koje su od nje bile znatno razvijenije, poput Poljske, Češke, Mađarske… Sa jedne sedmine nacionalnog dohotka po stanovniku Sjedinjenih Država stiže do jedne trećine. Sledećih 35 godina, međutim, sa stanovišta razvoja izgubljene su. Ovaj period mogao bi se podeliti na tri dela: doba stagnacije od 1980. do 1990. godine; zatim “godine raspleta”, da se poslužimo naslovom knjige S. Miloševića iz tog vremena, koje su se pretvorile u strmoglavi pad tokom poslednje decenije 20. veka i, na kraju, doba oporavka, od 2000. do danas. Kako da narednih 35 godina ne bude potrošeno uludo, može li Srbija da se makar približi, ako već izvesno ne može da stigne ne samo razvijene zemlje Zapada nego ni one ispred kojih je pre 35 godina bila znatno iskoračila?

Tabela 1

SRPSKI “BEL EPOK”: Izraz belle epoque je, kako u knjizi “Suton socijalističkih privreda” piše Ljubomir Madžar, prvi upotrebio ekonomista Ivan Stojanović da bi “sa dozom blage, ali umesne ironije” okarakterisao razdoblje između 1950. i 1960. godine, kada je Jugoslavija beležila najviše stope rasta. Prema pomenutoj knjizi, objavljenoj još 1990, sredinom prošlog stoleća Mađarska je bila gotovo duplo razvijenija od Srbije (sa pripadajućim joj duboko nerazvijenim Kosovom), da bi se nakon 35 godina “Brozove vladavine” slika potpuno izokrenula i (Tabela 1) Srbija pretekla Mađarsku. Naime, 1950. godine srpski dohodak po stanovniku iznosio je 407 dolara, a mađarski 769 dolara. Godine 1986. Srbija je sa dohotkom od 2.075 dolara po stanovniku prestigla Mađarsku (2.020 dolara). Ako se ne računa Kosovo, preokret koji je napravila Srbija još je i veći jer je, povećavši svoj dohodak “per capita” sa 450 na 2.291 dolar, Mađarskoj odmakla za više od 10 odsto.
Slično pokazuje i Medisonova baza podataka (Tabela 2), koja dohodak po stanovniku daje u (tzv. stalnim) dolarima iz 1990. godine. Jedino je, naime, 1950. godine Srbija po stepenu razvoja bila (približno) izjednačena s Rumunijom, sve druge, za poređenje relevantne zemlje iz kruga kojem je ona tada pripadala bile su od nje znatno razvijenije: Bugarska za trećinu, Mađarska i Poljska dva, a Čehoslovačka tri puta. U “sumrak socijalističkih bogova” Srbija je sustigla Mađarsku, ubedljivo prestigla Rumuniju, Bugarsku i Poljsku, a Češkoj se znatno približila ostvarivši od nje duplo brži razvoj: dok je ČSSR, naime, svoj dohodak po stanovniku u tom razdoblju povećao dva i po puta, SR Srbija je svoj BDP/pc povećala čak pet puta.
U stvari, razlika u korist Jugoslavije, tj. Srbije, bila je još i veća jer su socijalističke zemlje znatno preuveličavale podatke o razvoju. “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada potcenjeni”, kaže Madžar. Da je to, međutim, uzimano zdravo za gotovo, čak i u stručnim krugovima, govori primer nobelovca Pola Samjuelsona, koji je u svom udžbeniku iz 1980. godine – kako u knjizi “Zašto narodi propadaju” pišu Asemoglu i Robinson – prognozirao da će sovjetski nacionalni dohodak nadmašiti dohodak Sjedinjenih Država verovatno već 2002, a najkasnije 2012. godine.
“Neke stope rasta jednostavno ne deluju verodostojno u svetlu sadašnje situacije u koju je dospeo veći broj socijalističkih zemalja… Da li je, na primer, uverljivo da se Poljska danas može naći u toliko beznadežnoj situaciji posle tako povoljnog rasta ostvarivanog sve do 1975. godine… s takvim uspešnim rastom nije konzistentan sadašnji nizak apsolutni nivo pri kojem pod znak pitanja dolazi čak i egzistencijalni minimum i normalan biološki opstanak nekih segmenata stanovništva. Šta da se kaže za Rumuniju, u kojoj se i golim okom može primetiti dramatična privredna situacija i njena apsolutna nespojivost sa visokim stopama rasta”, piše Madžar.
Ni statistika u SFR Jugoslaviji, da se razumemo, nije bila savršena. Neretko se, kako takođe piše Madžar, po “ugledu” na važeći koncept “dogovorne ekonomije” govorilo o “dogovornoj statistici”, ali je ipak uticaj politike na statistiku u drugim socijalističkim zemljama bio mnogo veći nego u SFRJ. “…Naša statistika … zaslužuje više komplimenata nego što je dobijala i dobija, a učinci naše privrede bolji su u odnosu na zemlje centralnog planiranja nego što to proizlazi iz golog sučeljavanja sirovih statističkih podataka”, kaže naš ponajbolji ekonomista.
Sve u svemu, kako pokazuje Vladimir Gligorov, dok je u prvih dvadesetak godina Jugoslavije BDP po stanovniku povećan 40 odsto, tj. sa 1.000 na 1.400 dolara, od 1950. do 1980. on je povećan oko pet puta, sa 1.200 na 6.000 dolara. “Nema sumnje da je Jugoslavija posle Drugog svetskog rata ostvarila neuporedivo veći privredni napredak nego posle Prvog svetskog rata”, zaključuje Gligorov.

Tabela 2

EFEKTNO DEFEKTNI: Za ex-Yu reminiscencije biće još više prilike dogodine, kada se navršava pun vek stvaranja prve (a i poslednje) zajedničke države južnih Slovena, ovde u njenu korist još valja dodati da je “1970. godine, sa 900 dolara po stanovniku, Jugoslavija ulazila u red srednje razvijenih evropskih zemalja”… Sa oko 15 odsto od društvenog proizvoda po stanovniku u SAD 1938. godine, jugoslovenski BDP po stanovniku povećao se na 34 odsto američkog u 1987. godini. Prema podacima Svetske banke, BDP po stanovniku Jugoslavije bio je 1985. godine od gornje grupe zemalja sa srednjim dohotkom veći za 10 odsto; u odnosu na celu grupu zemalja se srednjim dohotkom, SFRJ je bila bolja za blizu 60 odsto, dok je od grupe zemalja u razvoju bila razvijenija dva i po puta”, navodi takođe Madžar.
Ne znači sve to, međutim, da je razvojni “model” sa državnom (društvenom) svojinom i centralnim planiranjem (ni u “razblaženoj” jugoslovenskoj varijanti) bio superiorniji od onog zasnovanog na privatnoj svojini i tržištu. Naprotiv. O tome je i u ex-Yu bilo jasnih saznanja. Madžar prenosi istraživanje Aleksandra Bajta, koji u jednoj studiji 1988. godine iznosi podatke da je stopa efikasnosti investicija u Jugoslaviji manja nego u sve četiri s njom uporedive južnoevropske zemlje – Grčkoj, Portugalu, Španiji i Turskoj – od neke manje od neke više, u proseku za 30 odsto. Drugim rečima, socijalistička privreda je bila neefikasna, sa mnogo više angažovanih resursa davala je mnogo slabije rezultate. Iz Tabele 1 Madžar izvlači “zaključak čiji bi značaj bilo teško preceniti: za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u skupu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja… Srbija je siromašila u odnosu na Grčku, dok su i Hrvatska i Slovenija ubrzano siromašile u odnosu na Italiju i Austriju”.
Nije sporno, dakle, da je socijalistički model upražnjavan od 1945. do 1990. bio inferioran u odnosu na kapitalistički. Problem je, međutim, što kada “nacionalno svesne snage” krajem osamdesetih dolaze na vlast, pa do današnjih dana, Srbija beleži još slabije rezultate.
Prema podacima bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, Srbija je 1990. godine sa BDP-om po stanovniku od oko 3.800 dolara znatno razvijenija od Češke (2.600 USD), Mađarske (2.500), Slovačke (2.300), Poljske (1.200) i Rumunije (1.200 USD po stanovniku). Dve i po decenije kasnije slika je potpuno obrnuta. Sve te bivše socijalističke zemlje, kao što pokazuje Tabela 3, 2015. imaju BDP/pc znatno veći od Srbije.
Jasno je, naravno, da je politika devedesetih i ratovi njome izazvani morala ostaviti katastrofalne posledice. Problem je što i nakon demokratskih promena dvehiljadite Srbija ne uspeva da nadoknadi zaostatak u odnosu na svoje nekadašnje “parnjake” niti da krene putem stabilnog dugoročnog razvoja.
Od 2001. do 2015. godine Srbija je ostvarila stopu razvoja od tri odsto, što je ispod proseka zemalja centralno-istočne Evrope (3,3 odsto). U stvari, u prvih osam godina (2001-2008) Srbija je beležila visoke stope rasta – u proseku 5,9 odsto – ali nakon toga, sa svetskom ekonomskom krizom, dolazi sedam godina stagnacije, tačnije pada, tako da 2015. Srbija još nije bila dostigla nivo proizvodnje iz 2008. godine. Nasuprot tome, zemlje CIE su uspele da naprave dug razvojni period jer su od 1995. do 2008. imale prosečnu stopu rasta od više nego solidnih 4,7 odsto.
Uzgred, visoke stope rasta privrede i standarda građana u Jugoslaviji često se objašnjavaju velikim zaduživanjem u inostranstvu; Srbija se poslednjih desetak godina zaduživala još više, ali nije bilo ni razvoja ni rasta standarda.

Tabela 3

I POSLE TITA – TITO: Kako da narednih 35 godina ne bude izgubljeno? Na prvi pogled to pitanje izgleda deplasirano, ali zapravo nije. Jer, kad se malo bolje pogleda, Tita smo prezreli, ali njegovu politiku nismo. U Srbiji i dalje preovlađuju dva osnovna elementa “titoističke” politike: na spoljnom planu to je “nesvrstanost”, tj. sedenje na 3-4 stolice, a na unutrašnjem – partijska država. Najveći antititoisti prvu zdušno podržavaju, a ni protiv druge ne bi mnogo imali samo da je malo više nacionalna.
Najveći ekonomski problem Srbije danas nije u ekonomskoj sferi – uprkos svim njenim, ne malim, nedostacima – nego u političkoj. Neki relativno liberalni elementi privrednog ambijenta (zona slobodne trgovine CEFTA, pristup tržištu EU, niska inflacija, fiskalna stabilnost u poslednjih godinu-dve dana) omogućili su rast proizvodnje i, što je naročito važno, izvoza. Ali, za razliku od pre pola veka, kada je po liberalno-demokratskim karakteristikama društva u odnosu na svet prednjačila, Srbija u tom pogledu danas zaostaje. To je prvo. Drugo, i kao što rekosmo ključno – političke institucije funkcionišu mnogo gore od privrednih. Dok je ekonomski rizik Srbije (prema rejting agencijama) prošle godine smanjen, politički rizik je (prema časopisu Biznis monitor) povećan. Na listi Svetske banke, koja meri isključivo privredne performanse u užem smislu, Srbija je skočila, ali je na listi Svetskog ekonomskog foruma, koji uzima u obzir i neke vanekonomske činioce, “tapkala u mestu”. Pri čemu je najgore pozicije zabeležila u oblasti vladavine prava.
To loše utiče na investicije. Čisto ekonomski gledano, neposredan uzrok sporog rasta privrede su niske investicije. Umesto 25 odsto BDP-a, koliko bi trebalo da budu – i koliko su bile u eks-socijalističkim zemljama tokom njihovog uspona – investicije su u Srbiji oko 18 odsto BDP-a. Najviše za potrebama zaostaju privatne investicije koje su oko 3,5 milijardi evra (11-12 odsto BDP-a), a trebalo bi da budu oko pet milijardi evra (15-16 odsto BDP-a). Pri čemu – nije problem u novcu nego u nesigurnim političkim (i posledično – pravnim) prilikama.
Partijska država, to s jedne strane znači nedemokratska, a sa druge strane “nepravna” država. Partijski karakter države ne ogleda se samo, pa ni pre svega, u postavljanju članova vladajuće partije na rukovodeće pozicije u svim državnim ustanovama, kako privrednim (preduzećima) tako i neprivrednim (društvenim, zdravstvenim, obrazovnim, kulturnim…).
Da je vladavina prava danas najslabija tačka Srbije vidi se pre svega po zaštiti prava manjina. Ne odnosi se to samo na rodnu i polnu ravnopravnost, koje su “tradicionalno” najviše u fokusu, nego i na zaštitu prava političkih manjina u parlamentu, ali još više na zaštitu svojinskih prava malih vlasnika. Bilo da je reč o kućama, preduzećima, akcijama.
Savamala je samo jedan, čak ni najdrastičniji primer. Slaba zaštita prava manjinskih akcionara jedan je od glavnih razloga što je Beogradska berza polumrtva institucija. Preduzetnici su naročito ugrožena vrsta. Ukoliko se obogate – lopovi su, ako propadnu, onda su gubitnici. Što je najvažnije, Beogradski univerzitet je potpuno antipreduzetnički nastrojen. Zato je inovativnost, iako se hvalimo da smo izuzetno vispren narod, izuzetno niska. U stvari, da jesmo pokažemo tek napolju, što samo pokazuje da je “u narodu” sve u redu.

DVA PUTIĆA: U Srbiji se danas zapravo nude dva razvojna modela. Jedan je izgradnja strategije koja bi sadržala “konačna rešenja” za sva (manje ili više nezatvorena) nacionalna pitanja; drugi je izgradnja pravne države. Prvi je, ma koliko delovao privlačno, ne samo (i teorijski i praktično – setite se samo silnih strategija na kojima su radili najveći nacionalni umovi, a koje su sve listom propale) nerealan nego i nepotreban. Tačnije – pogrešan. On je neka vrsta socijalističkog atavizma, želje za “svesnim usmeravanjem društva” (koje onda završi u dubokoj nesvesti, kao što znamo iz sopstvene prošlosti).
Drugi model nije ni lak ni jednostavan niti se može ostvariti preko noći, ali je makar koliko-toliko konkretan i, što je najvažnije, “kontrolabilan”. To jest, takav da njegova realizacija može biti praćena i kontrolisana, kako od državnih tako i od nevladinih institucija, kao i od nezavisnih pojedinaca.

Srbija je danas – ako se gleda sadržina – neliberalna i nedemokratska zemlja. To ne obezbeđuje ubrzani razvoj i ne omogućava da smanjimo razliku između nas i drugih.

Smrtna kazna za popisivače

Kakve je to apsurdne, ali u stvari tragične razmere poprimalo govori primer koji u knjizi “Zašto narodi propadaju” iznose Daren Asemoglu i Džejms Robinson. Naime, kada je u Sovjetskom Savezu 1937. organizovan popis stanovništva (prvi posle 1926) rezultati su pokazali da je broj stanovnika 162 miliona, što je bilo znatno manje od 180 miliona, koliko je Staljin bio najavio i manje od 168, koliko je Staljin sam objavio. Staljin je na to reagovao tako što je naredio hapšenje organizatora popisa, koji su poslati u Sibir ili streljani, kao i sprovođenje novog popisa. On je dao očekivane rezultate, odnosno utvrdio je da SSSR broji 171 milion stanovnika”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. maj 2017.

 

Bekstvo od slobode

Levica u Srbiji

Položaj radničke klase u Kini danas je otprilike ravan onome u Engleskoj kada su Marks i Engels pisali Komunistički manifest. S tim što su radnici u Engleskoj mogli da osnivaju sindikate, a ovi u Kini mogu, tačnije moraju, da se učlane u sindikat koji im je već organizovala (komunistička) partija. I što su oni u Engleskoj imali pravo da biraju između više partija, a ovi danas u Kini mogu samo da se vladaju po onoj božijoj: “Evo ti, Adame, Eva, pa biraj ženu”.
Ipak, iz nekog razloga levičari u Srbiji baš u Kini vide novu “zoru čovečanstva” i ushićeno pišu (Stanko Crnobrnja) kako jedan “bauk kruži Evropom, ali ovog puta ’bauk’ socijalizma – sa kineskim karakteristikama”.
Može li biti većeg paradoksa ili taj paradoks dobro odslikava konfuziju koja vlada među srpskim levičarima.

RATARI INOVATORI: Što, međutim, ne znači da Kina nije na dobrom putu. Za zemlju u kojoj se (s obzirom na njenu višehiljadugodišnju istoriju) takoreći do juče umiralo od gladi, njen takoreći meteorski, u svega nekoliko decenija, uspon do druge ekonomske sile sveta (iako mereno bogatstvom po stanovniku još mnogo zaostaje) predstavlja zaista kolosalan uspeh. S tim što, naravno, taj uspeh nije rezultat sprovođenja socijalizma nego (makar delimičnog) odustajanja od njega.
Ali, opet, ne treba misliti da je “uvođenje” kapitalizma neki genijalni projekat, strategija kineske vlade ili mudrog komunističkog rukovodstva. Kapitalizam su u Kinu uveli kineski seljaci, i to na “mala vrata” i “ispod žita”.
Naime, kako piše ekonomista Slaviša Tasić, prenoseći saznanja kineskih autora “koji su situaciju upoznali iz prve ruke, Kinu su transformisali seljaci promenama koje su sami inicirali odozdo. Poljoprivrednici u kolektivnim gazdinstvima znali su da model zajedničke komunalne svojine koji im je nametnut ne funkcioniše i neki su sami, krijući to od države i lokalnih partijskih vlasti, razdelili parcele gazdinstva među sobom. Tako privatizovana gazdinstva, u kojima se znalo šta kome pripada i gde je svako ubirao plodove sopstvenog rada, odmah su mnogo bolje profunkcionisala. Komunistička partija na čelu sa Deng Sjaopingom tolerisala je takve inicijative, a kad je saznala za njihove blagotvorne efekte i podržala ih je. Ali ih nije predvodila. Kina je kapitalizam, bar u početnoj i ključnoj fazi, krajem 70-ih i početkom 80-ih, jednostavno dozvolila”, piše Tasić pozivajući se na delo kineskog ekonomiste Zua “How the Farmers Changed China: Power of the People” iz 1996. godine. Uzgred, ali bitno, taj ekonomski rast praćen je porastom nejednakosti, pa je ona danas u Kini dvostruko veća nego na početku tog velikog “kineskog praska”, veća nego u (“neoliberalnoj”) Americi – 50 naspram 44 džinija, na skali od nula do sto – i opet dvostruko veća nego u Srbiji (gde je nejednakost 26 džinija), koja poslednjih nekoliko decenija tavori.
Ali, dok kineska levica gradi svoju verziju kapitalizma (ili socijalizma, kako vam drago), tj. tržište bez demokratije, srpska levica traži demokratiju bez tržišta. I tako Srbiju vraća u vreme kada su kineski seljaci pokrenuli točak napretka svoje zemlje, a srpski intelektualci točak istorije usmerili putem koji je zemlju odveo u ratove devedesetih.

TEATAR APSURDA: To iskustvo, međutim, kao da nije bilo dovoljno pa danas ne samo na slabo posećenim levičarskim filozofskim tribinama nego i u mejnstrim medijima, “white card” dobijaju osobe poput Tereze Forkades “najradikalnije časne sestre Evrope”. Koja na pitanje “zar se ne plašite novih sukoba u Evropi jer Madrid ne želi da pristane na referendum o nezavisnosti Katalonije” odgovara: “Znam da je konfrontacija neizbežna, ali u Kataloniji postoji izreka: ne može se napraviti kajgana ako ne razbijete jaja”. Pitanje čijih jaja i koliko njih nažalost nije postavljeno, ali ako vas je to podsetilo na ovdašnje računice iz maločas pomenutih devedesetih, koliko glava će koštati ostvarenje raznoraznih nacionalnih ciljeva – u pravu ste, to je zaista to.
Tako da Horvat, Žižek (uprkos svom staljinizmu), Badju i slični dođu kao “šala zabava”. Uostalom, kao što kaže Ivan Milenković: “Žižek i Horvat su, kao promućurni ljudi, provalili kako funkcioniše tržište. Shvatili su da antiliberalna i antikapitalistička žvaka imaju odličnu prođu, pa je uspešno prodaju. Zašto onda da Žižek ne uzme odvratnom i mrskom neoliberalnom kapitalizmu 5.000 evra po predavanju, sve zapljuvavajući ga na sva usta u, recimo, Toledu. Ili, šta fali ako Varufakis traži hiljadu evrića za intervju? Na taj način verovatno oni iznutra podrivaju kapitalizam”, primećuje, naravno ironično, Milenković i zaključuje: “Žižekovi i Horvatovi tekstovi umeju biti zabavni, oni su dobri pisci, ali ne vidim da u filozofskom ili političkom smislu nude ozbiljne ideje”.
U stvari, “ostap-benderovski” marketinški slogan “ideje naše, benzin vaš” praktična je životna filozofija levičara u Srbiji. Eto ga, recimo, Emir Kusturica, veliki poklonik (blaženopočivših) Kastra i Čavesa, sve je veći korisnik državnih jasli. Prošle godine je za svoj Kustendorf iz budžeta dobio 10, a ove godine 13 miliona dinara, što je svega milion manje od kultnog Bitefa (koji je dobio isto toliko manje nego lane), ali četiri miliona više od ništa manje kultnog Festa, koji je dobio devet miliona, dok su izuzetno značajni festivali sa dugogodišnjom tradicijom, poput “Mokranjčevih dana” u Negotinu ili aranđelovačkog “Mermer i zvuci” dobili svega 2,5, odnosno milion dinara.
Mnogi su verovatno već skočili: Kusturica nije socijalista nego nacionalista. Slavni režiser se s tim sigurno ne bi složio, ali svejedno, maločas pomenuta Forkadesova, čije se levo usmerenje ne osporava, uzvikuje: “Nema revolucije bez nacionalnog naboja.” A u međuvremenu, dok ne dođe do revolucije, valja od nečega živeti. Pa pošto je posle Lenjina pljačkanje banaka postalo previše rizično, savremeni levičari su se ustremili na državne blagajne.
Ono što levicu i desnicu, kako u Srbiji tako i u Americi, ujedinjuje jeste – tržište. Tačnije, borba protiv slobodnog tržišta. Zar levičar Sanders i desničar Tramp nisu zagovarali istu stvar – ograđivanje Amerike i zaštita Amerikanaca protekcionističkim, što stvarnim što virtuelnim, zidovima od Kineza, Meksikanaca i ostalih, a sve u ime socijalne pravde, razume se.

PERIFERIJSKI ZMAJEVI: Manimo desnicu, ako oko nečega na levici u Srbiji nema sukoba, onda je to oko tržišta. Jer, kako primećuje Vladimir Gligorov, “danas se levica upinje da dokaže kako je u tržištu izvor manje-više svih problema. Kada ne bi bilo liberalizovano i deregulisano, zaposlenih bi bilo više, a i raspodela dohodaka bila bi pravičnija”. Zbog te široko prihvaćene “kritike tržišta”, nastavlja Gligorov, “nema razlike između levice i populista. Danas veliki broj levičara ne zna kako da povuče razliku između onoga za šta se oni zalažu i za šta se zalažu desni populisti, čiji je osnovni politički cilj da uvedu mere zaštite domaćeg tržišta. Marks je bio kritičan prema ovom vidu nacionalnog socijalizma jer je smatrao da se time zapravo garantuju profiti domaćih kapitalista, što je svakako jedan od predvidljivih ishoda. A da se time ne obezbeđuje privredni i, posledično, društveni napredak. Nezavisno od toga što je u globalizaciji video sredstvo širenja kapitalizma, uz sve socijalne posledice, Marks nije smatrao da je rešenje u zatvaranju tržišta i u tržišnim odnosima uopšte. I, zapravo, smatrao je da se time ide naruku reakcionarima. Postoji, naravno, liberalni odgovor na izazove protekcionizma i reakcionarnog nacionalizma, ali nije naodmet podsetiti se da je Marks bio tržišni fundamentalista, bar u poređenju sa današnjim levičarima”, zaključuje Gligorov.
Kada smo već kod “osnivača naučnog socijalizma”, onda bi današnji socijalisti trebalo takođe da objasne, tj. da shvate zašto je socijalizam propao. Ne, nije “evropski realni socijalizam” propao zato što nije bio demokratičan, kao što misli Jovo Bakić, nego zato što nije bio ekonomičan. Mada, naravno, nije bio ni ono prvo. Komunističke partije širom istočne Evrope morale su da budu promenjene zato što nisu htele da promene ključne elemente tog sistema, kolektivnu svojinu pre svega. Kineska komunistička partija pokušava da izbegne tu grešku i da menjajući ekonomski sistem ostane na vlasti i zasada u tome uspeva, ali dokle će, tj. kako će se ponašati kada njen politički monopol bude doveden u pitanje, videćemo.
Opisivati, međutim, današnji svet kao mesto na kojem se “radi sve duže i napornije za sve manje novca, dok se kapitalisti nezajažljivo bogate, što naročito važi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema”, kao što to radi već pomenuti Bakić, ne samo da je anahrono nego je pre svega netačno. Tačnije, možda to važi za jedan manji deo sasvim malog dela sveta – onog zapadnog. Iz dva razloga. Najpre, manje važno, jer se taj svet u svojoj “državi blagostanja” malo uspavao, a drugo, i mnogo važnije, jer je na svetsku scenu stupilo tri milijarde gladnih i bosih, bukvalno, koji su zaista bili spremni da više rade za manje para. Ali, za njih je to bila nada. I perspektiva. I kapitalizam ih, za razliku od socijalizma, nije izneverio. Njihove nadnice rastu, više (ni) u Kini ne možete naći radnike koji za dolar-dva rade po ceo dan, zahvaljujući Kini (i Indiji…) nejednakost u globalnim razmerama početkom 21. veka opada, a “urbana Kina”, kako piše Branko Milanović, već sada ima dohodak veći nego Rumunija ili Litvanija. U tom kontekstu je i pomenuti “periferijski kapitalizam” prilično rđava metafora. Tako je moglo da bude nekad dok je svet bio ravna ploča, ali danas, kada predgrađa naseljavaju najbogatiji dok je centar prepušten siromašnijima, pri čemu još dojučerašnje zabiti postaju središta tehnološkog, ali i svakog drugog napretka, priče o “periferijskom usudu” doimaju se pre svega kao običan levičarski atavizam.

ŠTEDNJA: Levica je u svoj kapital pokušala da pretvori nedavnu ekonomsku krizu. Država blagostanja ne samo da je, kao što je već rečeno, umrtvila razvojne potencijale nego je zaduživanjem (da bi se održao visok standard uprkos ekonomskim rezultatima) pojedine zemlje dovela do ivice bankrota. Kada se kao logično rešenje pojavila konsolidacija javnih finansija, tj. kolokvijalno rečeno štednja, levica se pobunila odlučivši da na tome gradi svoju političku budućnost. Tako se nastali grčka Siriza, španski Podemos i slični pokreti kakvih je bilo, a ma kako paradoksalno čini se da su sve jači, i u Srbiji. U stvari, to je ovde jedno vreme bila državna politika. Setimo se samo Dačićevih socijalista – iako ni drugi nisu bili mnogo drugačiji – koji su pre 4-5 godina odlučno odbijali i svaku pomisao na aranžman sa MMF-om. Što je rezultiralo porastom budžetskog deficita na čak 260 milijardi dinara (gotovo dve i po milijarde evra) 2014. godine, dok nikakvog rasta nije bilo.
Ipak, slične ideje se svako malo ponovo pojave, kao što je recimo slučaj u nedavnom tekstu Ognjena Radonjića. “Na prvom mestu mora se ubrzati privredni rast, a ključna stavka za to su javne investicije. No, preduslov za to je ukidanje mera fiskalne štednje… Političari, međutim, često nisu voljni da povećaju državni dug radi finansiranja javnih investicija zbog toga što ih plaćaju sadašnji poreski obveznici (i glasači), dok će njihove plodove uživati budući poreski obveznici (budući glasači). Za kratkoročno orijentisane političare ovo je gubitnička opcija”, kaže ovaj profesor Beogradskog univerziteta.
Svoju tezu Radonjić potkrepljuje činjenicom da je danas zaduživanje jeftino jer su “kamate na državne obveznice blizu nuli”, pa je “jedini uslov investirati u kapitalnu aktivu koja će nositi stopu prinosa iznad nule”, kao i da se “političke partije centra, koje upravljaju Evropom, suoče sa greškama koje su napravile kreirajući raj za kreditore”.
Zamislite taj “raj za kreditore” u kojem je kamatna stopa “blizu nule”. Pre će biti da je to raj za dužnike, odnosno za siromašne i nerazvijene zemlje. Zapravo, takvo stanje i vlada već duže vreme jer, kako piše Boško Živković, “kamatne stope padaju već tri decenije” i još je uvek “rano očekivati kraj perioda niskih kamatnih stopa”. Posledice su, prema Živkoviću, prvo “pozitivni efekti niskih kamatnih stopa na privredu zemalja u razvoju” i, drugo, “negativni efekti na finansijski sektor pogotovo u razvijenim zemljama”. Ne samo, dakle, da je kapitalizam stvorio kao nikada u istoriji jeftin novac, kapital, nego time on direktno radi u korist siromašnih, a protiv interesa bogatih. Ništa od toga levičari neće da vide.
Naravno, ne moraju sve zemlje u tom raju isto da prođu, to će zavisiti od njihovog ponašanja. Ako poput Grčke, Španije, Portugalije, Italije – uzgred, ovde se mora dodati bitna napomena da, naime, kao što se vidi, to uopšte nisu siromašne zemlje nego vrlo, vrlo bogate, koje spadaju u 10 odsto najrazvijenijih u svetu – uzete zajmove ne koristite za investicije nego za potrošnju, normalno da će pasti u tzv. “dužničku krizu”. Ali ni birači ni političari nisu maloletni niti ih je neko bio po ušima da se zadužuju. Zašto bi siromašniji stanovnici Evrope, poput Srba, Makedonaca ili Bugara, plaćali njihovo hazarderstvo i rasipništvo. To nije ni moralno ni socijalno pravedno.
Na kraju, najvažnije, ukidanje fiskalne štednje nije preduslov za privredni rast, naprotiv. Fiskalna štednja i rast javnih investicija uopšte se ne isključuju. Kao što piše Milojko Arsić, “sa stanovišta uticaja na privatnu i ukupnu štednju i investi­cije, najpovoljnije je kada se rast državne štednje ostvaru­je smanjenjem tekuće potrošnje države, uz istovremeni rast javnih investicija, a da pri tome poreske stope ostanu nepromenjene… U slučaju Srbije, povećanje državne štednje tokom prethodne dve godine ostvareno je smanjenjem državne potrošnje 2,9 odsto BDP-a… i povećanjem javnih investi­cija jedan odsto bruto domaćeg proizvoda”, zaključuje Arsić.

RANI RAZVOJ: Najveći problem s levicom – u Srbiji, da se ovog puta na njoj zadržimo – jeste u tome što je spremna da ljudsko društvo potčini svojim projektima, strategijama, vizijama. Nasuprot tome, kapitalizam je spontano nastali poredak koji su (iz)gradili pre svega preduzetnici i inovatori, a ne naučnici i filozofi. Oni su ga, kako je to rekao Rasel, samo posle objašnjavali i tumačili. Adam Smit jeste osnivač liberalizma kao (društvene) filozofije, ali su prva akcionarska društva i berze nastali 200 godina ranije.
No, kako ističe već pominjani Tasić, “iako takmičarska strana postoji, ona nipošto nije najvažnija i nije suštinska karakteristika tržišne ekonomije. Tržište je iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva, koji za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve… Suština tržišnog sistema nije u opstanku jačih i nestanku slabijih nego u razmeni, saradnji i uključenosti velikog broja pojedinaca u proces stvaranja”.
Kapitalizam obezbeđuje dinamizam. “Kompanija Kodak, nekadašnji tehnološki gigant u foto-industriji, spektakularno je propala”. Ali foto-aparata ima više nego ikad i jeftini su kao nikad. Tržište je najbolji lek protiv monopola. I najpravičniji distributer društvenog bogatstva. “Na internetu se i dalje može naći članak u engleskom Gardijanu iz 2007. u kojem se autor pita da li će društvena mreža My Space ikada izgubiti monopol i zaključuje da – neće”, podseća Tasić. Pa dodaje i ovo: “Kada je na vrhuncu Majkrosoftove moći u jednoj televizijskoj emisiji voditelj upitao Bila Gejtsa da li se plaši konkurencije, tada vodećih kompanija IBM-a i Netskejpa, Gejts je odgovorio: ’Više me brine mogućnost da neko novi sada u garaži izmišlja nešto što meni nikada nije palo na pamet’. To je bilo u martu 1998. godine, a u septembru su Lari Pejdž i Sergej Brin osnovali Gugl, koji će biti glavni uzročnik opadanja moći i tržišnog udela Majkrosofta, što je usledilo u narednim godinama i do dana današnjeg se nastavlja”.
Ali, ne važi to samo za tehnologiju i tehniku. Ništa manje, ako ne i više, važi to i za humanistiku. Nenasilna komunikacija, tolerancija, ljudska prava, dečija prava, takođe su osnovni kapitalistički proizvodi koji se šire po celom svetu kao nekada parna mašina, a danas mobilni telefoni. Saznanje o značaju ranog razvoja, tj. da su, ne samo prvih nekoliko godina života nego i prenatalni period, tj. vreme provedeno u majčinom stomaku, ključni za formiranje čoveka (85 odsto strukture mozga razvije se do treće godine) predstavlja pronalazak koji se može porediti sa otkrićem novog kontinenta. Društvo znanja je kapitalna ideja koja nikome nije pala na pamet nego je društveni razvoj do nje doveo. I to ne tamo gde se po fakultetima lepe plakati da znanje nije roba. Nikada u ljudskoj istoriji ideje nisu vredele više, a kapital manje.
Time što se suprotstavlja otvorenom društvu zasnovanom na slobodnom tržištu, levica u Srbiji znatno usporava ekonomski razvoj i otežava položaj klase u čijem interesu, navodno, govori. Prepustivši je, ako ne baš i gurnuvši, u ruke nacionalista.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 11. maj 2017.

 

Kad naučnici marširaju

Ustali su i naučnici. Ne, ne mislimo tu na ove koji nose parole “Marš za nauku, a ne marš nauko”, “Marš znanja, a ne marš znanju” i slične nego na one koji su se digli protiv Obrazovnog paketa za učenje o seksualnom nasilju nad decom. Posle kratke, ali žestoke i medijski dobro sinhronizovane kampanje, Ministarstvo prosvete je, naime, pomenuti “praktikum” povuklo iz upotrebe još pre nego što je ona počela.

Tako naučnici koji su marširali nisu ni primetili da je nauka izmarširana iz Srbije, a da su oni sami tome dali odlučujući doprinos. To jest, možda ne baš oni, ali neki drugi članovi naučne zajednice svakako.

Pomenuti “paket”, čiji su autori stručnjaci Incest trauma centra, možda nije zgoreg podsetiti, usvojen je i promovisan još u novembru prošle godine. Pozitivno mišljenje o njegovom sadržaju dali su tada i Odeljenje za prava deteta Zaštitnika građana, skupštinski Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Odbor za prava deteta i Ženska parlamentarna mreža. A onda je jednim, što javnim a što, po svoj prilici, tajnim “blickrigom” sve to srušeno.

Tačno je, malo se izdvaja za nauku. Ali kakvi su efekti toga što se izdvoji. Nije mali broj onih koji tvrde da naši naučnici ne vraćaju građanima ono što je u nauku uloženo. Mada, oni pretežno žive u inostranstvu.

Sa druge strane, ako nema u Srbiji, para za znanstvene poduhvate ima u svetu. Mnogo je fondacija koje finansiraju nauku, i fundamentalnu i primenjenu. Samo treba konkurisati i predlog dobro obrazložiti. Kada je nedavno fizičarka Magdalena Đorđević dobila (ogromna) 1,4 miliona evra od Evropskog fonda za nauku, nije bilo medija koji o tome nije naširoko izveštavao. Samo jedno pitanje nije postavljeno: zašto samo Magdalena?

Nekad se, često, prečesto, čini da u Srbiji nisu problem lažni nego pravi doktori nauka. Jer, lažnima to uglavnom služi da se kite “tuđim perjem”, oni nemaju prosvetne ambicije i ne misle da vaspitavaju mlade generacije, kao što to rade pravi doktori. Poput ovih koji su “obrazovni paket” optužili da “propagira pornografiju” i da nije “primeren našoj kulturi i tradiciji”. Kao što su pre (više od) 100 godina neki takođe učeni govorili da izgradnja železnice nije u skladu s “našim kulturnim stanjem”, da predstavlja čin potčinjavanja trulom Zapadu i da tuneli izazivaju grešne misli.

Istini za volju, bilo je naučnika koji su pokušali da odbrane čast profesije, ali bilo ih je premalo i bili su preslabi da se suprotstave glavnom toku.

Treba oduzeti doktorat Siniši Malom ako ga je ukrao – što treba da utvrdi “stručna komisija” od koje naši naučnici beže ko đavo od krsta – ali on ga zapravo nije ukrao nego mu ga je neko dao. Šta ćemo sa onima, uvaženima, koji su mu ga dali. I ne samo Siniši nego i stotinama drugih siniša koji se sada baškare po katedrama i drugima dodeljuju doktorske titule.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. april 2017.

 

Ima kupaca za Frikom, Dijamant, Merkator

Intervju Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije

Otkako su raspisani predsednički izbori, politika je sasvim natkrilila ekonomiju. A onda se “desio Agrokor”, pa su se svi zabrinuli. S obzirom na činjenicu da je reč ne samo o hrvatskoj nego (pre svega) o regionalnoj kompaniji sa snažnim uticajem (i) na privrede Slovenije, Bosne i Hercegovine i Srbije, prirodno je bilo da se razgovor o ovom problemu povede s prvim čovekom Privredne komore Srbije Markom Čadežom: Ne samo zato što bi “po definiciji” trebalo da ima ponajbolji uvid u stanje domaće privrede, nego što je naglasak u svom radu stavio na regionalne i evropske integracije.

Iako se situacija oko Agrokora bar privremeno smirila, moramo na početku ovog razgovora da pitamo kakve su perspektive Agrokorovih kompanija u Srbiji.
Kriza Agrokora nije od juče, taj slučaj pratimo već duže vreme i pravovremeno smo reagovali. Privredna komora je pre dve nedelje organizovala sastanak dobavljača i kompanija iz Agrokorovog sistema na kojem su učestvovali premijer i resorni ministri Vlade Srbije. Za nas je, pre svega, važno da Merkator S, koji ima gotovo hiljadu dobavljača iz Srbije, ostane stabilan, što je i postignuto. Srećna okolnost je da je Merkator S u vlasništvu Merkatora d.d. iz Slovenije, koji je opet ugovorom prilično dobro zaštićen od samog Agrokora kada je reč o izvlačenju novca, svakoj vrsti transfera, novom zaduživanju… Nakon tog sastanka u Hrvatskoj je donet tzv. Lex Agrokor, čime je situacija stabilizovana. Ostaje, naravno, da se u trouglu hrvatska vlada, dobavljači i banke konačno odluči šta će biti sa ovom, doskoro najvećom regionalnom kompanijom. Konsultantska kuća će uraditi tzv. “dju dilidžens” celog sistema i predložiće strategiju rešavanja ovog slučaja. Jasno je da Agrokor praktično više ne postoji i da je samo pitanje kako da iz sadašnje situacije svi izađu sa što manje gubitaka.

A kako stoji stvar sa druge tri kompanije. Recimo, Frikom je dobra kompanija, ali je prema nekim informacijama prilično finansijski iscrpljen jer je uzimao kredite koji su prebacivani centrali u Zagrebu?
Kakva je situacija s kompanijama unutar sistema tek ćemo videti kada se napravi ozbiljna analiza. Sa druge strane, firme u sklopu Agrokora međusobno su povezivane u skladu s poslovnom logikom, pa je tako Frikom povezan sa Ledom, Dijamant sa Zvjezdom i slično. Videćemo u narednom razdoblju kakve su te veze bile i da li će se, recimo, Frikom prodavati zajedno sa Ledom ili će te kompanije biti razdvojene. To ne možemo znati dok se ne uradi detaljna finansijska i organizaciona analiza čitavog Agrokora.

Postoji li interes za Frikom, Dijamant?
Postoji. Ali to je samo jedna od mogućnosti.

Strane firme ili domaće?
Zainteresovane su i domaće firme, ali i neki strani fondovi. Postoje i interes, i novac, i volja. Ali ne možete da kupite nešto što još ne znate šta je, dok sve ne bude jasno, dok se ne utvrdi na koji način su firme unutar sistema povezane, što kreditno što proizvodno, dok se ne vidi šta će biti strategija nove uprave. A da interes postoji – postoji. Postoji i za Merkator u Sloveniji, koji kao celina takođe može da bude predmet prodaje. I to treba sačekati. I slovenačka vlada je, kao što je poznato, svom parlamentu predložila “lex Merkator”, što nije loše. Time se slučaj podiže na državni nivo i svima šalje signal, i bankama i dobavljačima, da će dekompozicija Agrokora biti proces koji bi trebalo da bude sproveden kontrolisano.

Da se to opet ne svede na pokrivanje parama poreskih obveznika lošeg poslovanja pojedinih firmi?
Koliko ja imam informacija, ne postoji nijedna naznaka da neko u Vladi Srbije uopšte razmišlja na taj način. Sudeći po izjavama hrvatskih političara, ne vidim ni da je država Hrvatska spremna na tako nešto. Ona na neki način može da bude garant stabilnosti ili garant da će u dogovoru sa bankama i dobavljačima neke stvari sada funkcionisati, ali ni to ne može da traje večno. Cilj je da se napravi ozbiljna analiza, da se kompanija restrukturira i da se izlaz pronalazi u biznisu, tj. u biznis solucijama, dakle u promeni vlasničke strukture kroz ulazak drugog privatnog vlasnika. Postoji neki vremenski okvir u kojem može da se obavi restrukturiranje Agrokora, ali će se na kraju stvar rešavati prodajom. Nema drugog načina. Ne vidim da neka od ove četiri države – Slovenija, Hrvatska, Bosna i Srbija – raspolaže tolikim novcem kojim bi preuzela dugove.

Problem sa Agrokorom je pokazao, doduše na negativan način, prilično snažnu regionalnu povezanost. Komora je pak kao jedan od glavnih zadataka sebi postavila unapređenje regionalne privredne saradnje. Sa druge strane, na političkom planu malo-malo pa negde izbije neki kurcšlus. Koliko to ometa uspostavljanje jačih ekonomskih veza u regionu?
U poslednje dve godine izvoz Srbije u sve zemlje regiona raste, uključujući i Sloveniju, s kojom jedino nemamo suficit. Dakle, posmatramo li samo trgovinu, reklo bi se da negativnih efekata političkih turbulencija nema. Da li će dve firme međusobno da trguju, to ne mora da zavisi od trenutnih političkih odnosa. Trgovalo se i kada su okolnosti bile mnogo gore, ali da bismo uspostavljali mehanizme saradnje koji su na višem nivou od obične trgovine, da bismo formirali zajedničke firme, konzorcijume, zajednički nastupali na trećim tržištima, potrebno je da imamo i prilično solidnu političku stabilnost. Ne možemo da živimo u jednom političkom, a u drugom ekonomskom svetu. Kada dođe do zaoštravanja odnosa s Prištinom, na primer, neki procesi se zaustave. Kao što je, recimo, usaglašavanje fitosanitarnih sertifikata. Odlaze u drugi, treći plan jer to zavisi od vlada.
Važno je da shvatimo da je svaka od ekonomija na ovim prostorima pojedinačno mala i da mnoge stvari moramo zajednički da uradimo. Zbog toga je bitno da imamo jedinstveno zajedničko tržište. Do carinske unije doći ćemo na kraju, pa je zato realnije da za početak dogovorimo zajedničko tržište. Da kad kamion uđe u Srbiju na Horgošu ne bude zaustavljan sve do, recimo, Tirane, da svi dokumenti, sertifikati, inspekcijski nadzori budu sinhronizovani. To nije nuklearna fizika, to je nešto što zaista možemo da uradimo i što ni u političkim razmerama nikome ne može da šteti. Od toga sve ove ekonomije, Makedonija, Bosna, Albanija… mogu da imaju samo koristi jer zajedno činimo tržište od gotovo 20 miliona stanovnika. Tako postajemo ne samo pristupačniji i podsticajniji prostor za domaće firme nego i atraktivniji za strance. U Nemačkoj, Rusiji ili bilo kojoj drugoj zemlji ne gledaju nas više kao pojedinačne igrače, vide čitav region i procenjuju njegov kapacitet. Tek onda odlučuju gde će, u kojoj zemlji, locirati fabriku. Ako nema regiona kroz koji relativno slobodno mogu da se kreću – ništa od posla. I zato mi sebi moramo da postavimo pitanje da li zaista kamioni moraju da čekaju po 15 sati na granici? Ako se dogovorimo – ne moraju. Ne vidim nijedan razlog da to ne ostvarimo.

Nedavno se u novinama pojavio tekst u kojem se kritikuje uvoz paradajza iz Albanije, šta mi tamo izvozimo?
Raste i naš izvoz u Albaniju, možda u nešto manjem procentu, ali mi i dalje imamo veliki suficit, tako da ne vidim razlog da se rast uvoza iz Albanije, kao i iz bilo koje druge zemlje, dramatizuje. Albanci su mnogo uložili u proizvodnju povrća, pogotovo paradajza, on tamo stiže ranije i prirodno je da ga nude tržištu Srbije. Sa druge strane, mi smo, recimo, povećali izvoz crepa i drugog građevinskog materijala na albansko tržište. Ono što je posebno važno jeste da uspostavljamo više oblike saradnje. Nedavno su kragujevački “Milanović inženjering” i Delia grupa iz Tirane, jedna od vodećih građevinskih kompanija u Albaniji, potpisali sporazum o strateškoj poslovnoj saradnji. Pre mesec-dva dana to je uradio trgovinski lanac Lilly, kao i Mlekara Šabac, koja radi na povezivanju sa jednom mlekarom iz Drača.

Vi ste, reklo bi se, i lično uložili mnogo napora u povezivanje sa Kosovom, održano je dosada više privrednih foruma. A politički odnosi, naročito u poslednje vreme, daleko su od dobrih.
Političke prilike su nekad bolje, a nekad lošije, ali je privredna saradnja sve intenzivnija. Ne prođe nijedna nedelja da nemamo upite firmi sa Kosova koje traže vezu sa srpskim firmama i obrnuto. Devoli grupa sa Kosova u Srbiji ulazi u posao u oblasti telekomunikacija, interneta, IPTV. Organizovali smo im sastanke i s našim Telekomom i sa SBB-om oko različitih modaliteta saradnje. “Lučić grupi” iz Sombora, jednom od boljih proizvođača smrznutog povrća i voća, koja već izvozi u Rusiju, pomažemo da uspostavi saradnju sa jednim od vodećih distributera na Kosovu i s tamošnjim proizvođačima koji imaju svoje plantaže. Napravili smo dobru mrežu, gledamo kako da najbolje spojimo firme, gde su moguće sinergije koje će biti najproduktivnije i najefikasnije.

Pomenuli ste rast izvoza u region, ali izvoz i generalno raste, mada se čini i dalje nedovoljno.
Komora pomaže domaćim firmama da dođu do stranih partnera. Jedan od načina je nastup na međunarodnim sajmovima. Na osam sajmova, na koliko je srpska privreda prošle godine organizovano nastupala, uz podršku Privredne komore, potpisani su ugovori vredni 160 miliona evra. Takođe, radimo na povezivanju stranih firmi sa domaćim i to ciljano. Organizujemo za njih dane dobavljača. Recimo, kad je Eberšpeher, jedan od najvećih proizvođača auspuha za celu automobilsku industriju u Nemačkoj, ovde tražio dobavljače sposobne da rade velike serije, mi nismo pozvali sve firme iz te branše, pa ko se kako snađe. Tražili smo od Nemaca specifikaciju, da nam kažu šta im je potrebno, a onda smo obilazili kompanije širom Srbije, proveravali šta od toga mogu da proizvedu, imaju li potrebne sertifikate, zadovoljavaju li tražene standarde i slično. Ako nisu imali, pitali smo šta im je potrebno da bi ih dobili. Tek nakon toga smo spajali naše kompanije s nemačkim i njima prepuštali da se dogovore oko samog posla. Kragujevačka Teknia je sa Eberšpeherom već potpisala šestogodišnji ugovor, a pred potpisivanjem su i Goma lajn, takođe iz Kragujevca, i Agromehanika iz Boljevca.

Simens je takođe organizovao sajmove dobavljača.
Da, mnogo radimo i sa Simensom. Prošle nedelje s potencijalnim dobavljačima iz Srbije razgovaralo je deset velikih firmi iz Severne Rajne Vestfalije, uskoro dolazi i Libher, a za 31. maj zakazali smo veliki regionalni skup. Naime, s Nemačko-srpskom privrednom komorom u Beogradu organizujemo dan dobavljača na kojem će učestvovati firme iz celog regiona, a za susrete se prijavilo 48 velikih nemačkih kompanija koje traže partnere na zapadnom Balkanu. Takve skupove organizujemo i za velike trgovinske lance. Delez je prošle nedelje, u našoj organizaciji, razgovarao s malim i srednjim preduzećima o uključivanju u svoj dobavljački lanac, skup s Metroom planiran je u maju, sličnu aktivnost dogovaramo sa Lidlom, u zavisnosti od razvoja njihovih aktivnosti.

Pojedini poljoprivredni proizvođači se plaše da će Lidl prodavati uvoznu robu.
Možda nije dovoljno poznato, ali Lidl je pre dve-tri godine promenio nekadašnji koncept zasnovan na velikim, centralizovanim nabavkama od velikih proizvođača i na malom broju brendova koji su iz jednog centra distribuirani kroz ceo sistem. Novi koncept primenjen je prvo u Italiji, a onda i u drugim zemljama, tako da se danas Lidlov koncept ne razlikuje mnogo od onog koji ima Delez ili neki drugi trgovački lanac. Na osnovu naših dosadašnjih razgovora s predstavnicima Lidla, nema razloga za bojazan da će se oslanjati samo na strane dobavljače i da će sve uvoziti. Štaviše, verujem da će Lidl omogućiti našim dobavljačima da robu prodaju ne samo Lidlu Srbija nego i da je plasiraju u druge zemlje. Lidlu je u interesu da nađe dobrog dobavljača, kojeg može da pusti kroz celu svoju mrežu i uveren sam da mi možemo da im ponudimo takve proizvode.

Na osnovu svega ovoga ispada da Komora mnogo radi u korist privrede, ali je obaveznost članarine izazvala nezadovoljstva.
Ja razdvajam članstvo od članarine. Odlučili smo se za obavezno članstvo kao koncept koji obezbeđuje da Komora bude poslovna organizacija koja reprezentuje celu privredu, koja može da utiče na donošenje zakona, tako što Vlada ima zakonsku obavezu da privredu pita za mišljenje, a da privreda, kroz svoju asocijaciju, među sobom izbalansira rešenja. Ako nemate takav koncept, onda ćete imate udruženja velikih, malih srednjih, kakvih god. Pitanje članarine je nešto drugo. Odredili smo članarinu za koju mislimo da zaista nije opterećujuća, dali olakšice, oslobodili deo članstva plaćanja doprinosa… Ključno je da će se to pitanje rešavati kada bude konstituisana nova skupština Privredne komore Srbije – na jesen. Raspisani su izbori za 16 regionalnih parlamenata privrednika, koji bi trebalo da se završe do 3. juna. Nakon toga biće formirana skupština Privredne komore Srbije. Ona će odlučiti o radu Komore, pa i o finansiranju, o tome ko će i koliku članarinu plaćati.

Da li će Fijat iduće godine otići iz Srbije, kao što se priča?
Tačno je da ističe ugovor sa Fijatom i da slede pregovori o budućem razvoju fabrike i potpisivanje novog ugovora. Međutim, prema informacijama kojima raspolažem, ne vidim da postoji namera, pa ni opasnost da Fijat ode iz Srbije. To su potvrdili i razgovori koje je premijer Vučić vodio u Italiji s najvišim predstavnicima ove kompanije.
Uostalom, Italijani su u kragujevačku fabriku uložili veliki novac – više od milijardu evra. Zato mislim da će se rešenje tražiti u povećanju proizvodnje ili, ako to Fijat ne bude mogao sam da uradi, u dovođenju još nekog proizvođača koji bi popunio neiskorišćene kapacitete te fabrike. Jer, trenutno se proizvodi oko 90.000 automobila, a kapaciteti kragujevačke fabrike su za više od dvesta hiljada vozila.

Prema nekim informacijama, Fijat je dosada bio oslobođen poreza i doprinosa, da li će tako biti i ubuduće?
Što se tiče poreskih oslobađanja, prema važećoj regulativi, i domaći i strani investitori, ukoliko ulože određeni novac i zaposle određeni broj ljudi, deset godina su oslobođeni plaćanja poreza na dobit. U ovom slučaju, budući odnosi, pa i pitanje poreskih olakšica, rešavaće se kroz konkretne pregovore vlasnika kragujevačke fabrike – Vlade, odnosno države Srbije i Fijata.

Mercedes LED rasvete

Svaka kompanija koja ozbiljno namerava da ulaže na nekoj investicionoj destinaciji, uz ostale elemente, vrednuje i sposobnost domaće privrede, lokalnih kompanija da se uključe u njen dobavljački lanac. Zato smo, recimo, pre donošenja konačne odluke austrijske Zumtobel grupe, koja u svetu važi za “mercedes” led rasvete, da investira u Srbiji, da napravi veliku fabriku u Nišu, počeli upravo od dobavljača. Prvo smo videli koje naše firme mogu da proizvode delove za Zumtobel, napravili smo dva-tri kruga selekcije i kada smo došli do određenog broja preduzeća rekli smo: odlično, sad idemo dalje, sada ćemo da nađemo lokaciju. Odluci da baš ovde otvori fabriku, da u Niš smesti ne samo proizvodnju već i svoj centar za istraživanje i razvoj, doprinela je i činjenica da naš Elektrotehnički fakultet školuje zaista odlične, visoko obrazovane i stručne ljude, sposobne da postanu deo velikih visokotehnoloških i inovativnih kompanija kao što je Zumtobel.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. april 2017.

 

Zdravstvo je u Srbiji najteži bolesnik

Intervju Milan Milenković, hirurg

Doktor Milan Milenković to naravno ne kaže, ali naš sagovornik je zaslužan što je samo dve i po godine nakon prvog uspešnog presađivanja materice u svetu takav medicinski i naučni zahvat obavljen i u Beogradu. U dečijoj bolnici u Tiršovoj. Da podsetimo, Novi magazin je tada, u oktobru 2014, objavio ekskluzivni razgovor sa dr Milenkovićem, kao i sa vođom čitavog poduhvata profesorom Matsom Branstrumom. Poznati švedski doktor bio je i na čelu tima koji je operaciju izveo u Beogradu, u kojem su, uz njega i Milenkovića, bila još dva švedska hirurga, dok je naš deo ekipe, koju su činili lekari Zoran Radojičić i Aleksandar Sretenović, anesteziolozi i instrumentarke, predvodio dr Miroslav Đorđević, svi iz Tiršove. O značaju ovog poduhvata svedoči i činjenica da mu je prisustvovao i profesor Stefan Tulijus, glavni hirurg za transplantacije sa Harvarda, kao i grupa izraelskih stručnjaka.
Švedski tim nije prvi i jedini koji je izveo transplantaciju materice jer je pre njega to urađeno u Saudijskoj Arabiji, a zatim i u Turskoj, Češkoj, Nemačkoj, SAD, Brazilu i Kini, ali je zasada on jedini koji je došao do krajnjeg cilja – rođenja deteta. Dosad je u Švedskoj, naime, obavljeno devet operacija (u svetu, uključujući i beogradsku, 18) sa procentom uspešnosti preko 90 odsto: šestoro dece je već rođeno, dvoje je na putu, a samo u jednom slučaju, zbog četiri spontana pobačaja, još nije došlo do konačnog srećnog ishoda.
Operacija u Beogradu je za 26. mart inače zakazana još 5. novembra prošle godine, što znači da nije imala nikakve veze sa aktuelnim političkim zbivanjima u Srbiji i planirano je da se o njoj ne govori javno dok se ne vidi kako je protekla, ali je celu stvar “provalio” neko iz Ministarstva zdravlja. Tako je vest objavljena u Srbiji, ali ne i u svetskim medijima što je šteta, jer je izvedba takve operacije velika referenca za svaku medicinsku ustanovu pa i “Tiršovu”, primećuje Milenković, danas inače zaposlen na čuvenoj stokholmskoj klinici “Karolinska”, gde zaseda žiri koji dodeljuje Nobelovu nagradu za medicinu, biologiju i hemiju.
Na sreću svih, pacijentkinje (inače iz jednog sela 100 kilometara od Beograda) jednojajčane bliznakinje, koje su se, uzgred, same obratile švedskim ekspertima, desetak dana nakon operacije, kada je ovaj razgovor obavljen, osećale su se odlično. Kada za oko šest meseci primaocu materice bude ubačen embrion (što će biti urađeno u Švedskoj jer se zamrznuti embrioni tamo nalaze), trudnoća će biti pod nadzorom dr Dejana Filimonovića u klinici u Narodnog fronta – ništa i nikoga ne zaboravlja naš sagovornik.
Iz ovog podužeg uvoda trebalo bi da bude jasno koliko je velika stvar urađena ovih dana u Beogradu. A iz toga je proizlazilo pitanje da li i kakav širi značaj za zdravstveni sistem Srbije, pa i mesto zdravstva Srbije u Evropi, ta operacija može da ima?
“Ovo je najkomplikovanija transplantacija koja se danas izvodi u svetu i ovo je dokaz da to može da se radi i ovde. Ali, to nije standardna zdravstvena usluga i da bi se to radilo mora da se napravi poseban projekat. Ne bih mogao da kažem koliko žena u Srbiji godišnje ima potrebu za ovakvom intervencijom, odnosno koliko bi njih moglo da obezbedi donora, ali se pretpostavlja da u Evropi trenutno ima oko 200.000 žena potencijalnih kandidatkinja za operaciju. Dakle, to bi mogao da bude jedan, da tako kažem, proizvod za ovaj deo Evrope, Bliski istok.”

Koliko košta takva operacija?
Mi u Švedskoj još nismo napravili cenu pošto su sve dosadašnje troškove pokrivali razni privatni dobrotvorni fondovi, dakle novac nije dolazio iz nacionalnog zdravstvenog fonda. Ali cene sigurno ne bi bile svuda iste. Ako bi ovde bila oko 150.000 evra, u Americi bi verovatno koštala 500.000 dolara.

A da li je naš zdravstveni sistem sposoban da iznese tako nešto?
Teško je reći. Ovo nije proizvod našeg zdravstvenog sistema, ovo je proizvod ili rezultat rada grupe iz Tiršove i, naravno, saradnje sa švedskim timom, koji je imao odlučujuću ulogu. Na kraju krajeva, on je i finansiran švedskim parama. Ako je to interesantno za zdravstveni sistem Srbije, onda ovome što je urađeno treba pružiti podršku. U tom slučaju u Beogradu bi moglo da se radi i 15-20 operacija godišnje.
Ali, ovo nije rutinska operacija. Kao što sam rekao, nije ni u Švedskoj. Za te stvari važe drugačija pravila. Meni se, međutim, na osnovu uvida koji imam, čini da naš zdravstveni sistem ne funkcioniše kao u svetu. U svetu bolnica sve što uradi fakturiše osiguranju ili onome ko plaća i na osnovu toga dobija sredstva. Kod nas bolnice ne fakturišu nego im se daje “odokativno”. Znači, koliko god da radite, nema garancije da ćete dobiti pare za svoj rad. To je vrlo loš sistem. Ja sam taj sistem ostavio kad sam otišao 2001. i evo sad sam ga opet zatekao, sve je potpuno isto. Prošle godine sam razgovarao sa jednim visoko pozicioniranim doktorom, koji mi se hvalio kako je napravljena nova zgrada kliničkog centra. Ja onda pitam koliko se od tada stanje popravilo, koliko je manja smrtnost od karcinoma, ima li manje infekcija. On kaže: ne znam. Kako ne znate, u čemu je smisao bilo čega što se radi ako se ne znaju efekti. Kod nas se samo razmišlja o novim zgradama i opremi, a u zdravstvenom sistemu je najvažniji ljudski faktor. Treba ulagati u ljude, u organizaciju. Ovde lekari u Kliničkom centru nemaju pristup bibliotekama, to je potpuni nonsens. U Norveškoj, Švedskoj je i u najmanjim bolnicama lekarima dostupna najnovija literatura, časopisi. Ovde tu mogućnost ima samo nekoliko ljudi, koji to ljubomorno čuvaju za sebe.
Mnogo toga u Srbiji već postoji, samo treba da se bolje i racionalnije koristi. Pa da se zatim razmišlja o stvarima kao što je kupovina nove opreme, na primer. Ja to ovde kažem, ali to mora da kaže neko sa vrha – moramo da menjamo zdravstveni sistem. Najpre, zdravstveni sistem mora da posluje sa dobitkom. Ako jedno porodilište ne posluje dobro, treba ga zatvoriti. Jeftinije je platiti taksi, pa i kola hitne pomoći, nego babice i lekare. Ali to kod nas ne postoji, niko ne misli o tome.

To je ovde vrhovna jeres.
Ni u Švedskoj do ovog poduhvata, koji će jednog dana verujem konkurisati za Nobelovu nagradu, nije došlo lako ni preko noći. I u Švedskoj je trebalo savladati mnoge otpore i probiti mnoge birokratske barijere. Ovde ljudima nedostaje malo više ličnog angažmana, upornosti i preduzimljivosti. Bilo je u Srbiji lekara koji su tvrdili da će uraditi presađivanje materice, ali nisu na tome ništa radili. Za to vreme švedska grupa je radila skoro svakog dana – eksperimente, studije, odbranjeno je šest doktorata, dok nismo došli do krajnjeg cilja. Tu se vidi razlika između švedskog i srpskog društva. Mi stalno nešto pričamo i stalno nam je neko drugi kriv, nisu nam dali dozvolu… Ni tamo nije tako lako dobijena dozvola. Mi smo morali da pokažemo da smo na tome radili godinama, bila je diskusija u švedskom parlamentu, pa etički komitet, pa pravnici, zašto, kako? Sve je moralo da bude do tančina objašnjeno i argumentovano. I prvo nam je bilo odobreno 10 operacija, nedavno smo dobili dozvolu za još toliko.

Ali gde naći novac za te skupe operacije?
Ne mora to zdravstvo Srbije da finansira, može preko projekata. Danas u svetu ima više para nego ideja, ali niko vam pare neće dati na lepe oči. Ulaganje u ljude i zapošljavanje ljudi koji su bez posla može se rešiti kroz projekte. Šteta je da imate toliko ljudi koji nemaju posla, a sa druge strane imamo prilično bolesnu populaciju. Nedavno je poznati medicinski časopis Lanset izneo prognozu za narednih 30 godina, što je londonski Ekonomist preneo, prema kojoj se Srbija među 35 zemalja našla na poslednjem mestu po životnom veku muškaraca – od 65 do 75 godina – dok je za žene na pretposlednjem. Kad se procenjuje zdravstveni sistem, onda se uzima u obzir smrtnost od karcinoma, smrtnost na porođaju, smrtnost dece… Dakle, to moramo da izmerimo, pa da vidimo šta da radimo kako bi se to popravilo. Najveća je greška da zidamo nove zgrade, a ne znamo gde je problem. Recimo, pre izvesnog vremena sprovedena je akcija inkubatori za porodilišta, ali danas niko ne zna kakav je njen efekat, koliko je ona smanjila smrtnost dece. Nama nedostaje ta evaluacija, merenje rezultata onoga što smo uradili.

Dakle, nije sve u sistemu, ima nešto i u ljudima.
Mi imamo vrsne medicinsku stručnjake koji zaista rade u nepovoljnim uslovima. Ali i oni moraju mnogo više da urade za sebe. Svi čekaju da im neko sa strane sredi stanje. To se neće desiti. Mora neko nekad sam i da okreči i da popravi nešto i da da neku ideju… to ljudima ovde fali. Tamo, iako im je na raspolaganju više novca, ljudi pokazuju više lične inicijative u rešavanju problema.
Kada je pre nekoliko godina izašla studija jedne švedske agencije u kojoj je zdravstveni sistem Srbije, na osnovu 10-15 kriterijuma, stavljen na poslednje mesto, ovde je reakcija bila: to nije tačno. Slavica Đukić Dejanović, tadašnja ministarka, govorila je kako mi imamo dobre doktore, da nam dolaze ljudi iz inostranstva na lečenje, što je potpuna besmisleno. Prvo, nisu samo doktori zdravstveni sistem, drugo, dolaze nam iz Makedonije, Bosne, Crne Gore, treće i ako dolaze, to još nije pokazatelj da je zdravstveni sistem zaista dobar. A sa druge strane, u Švedskoj, koja je bila negde na sredini tabele, ministar je rekao: hajde da vidimo šta nije u redu, pa da to popravimo. Ni u Švedskoj ne teče med i mleko, ni tamo ljudima često mnoge stvari nisu po volji, i oni moraju da se bore za ono što je najbolje za njih. Ali, ima jedna bitna razlika između Švedske i Srbije. Tamo ljudi kažu – mi odlučujemo o svojoj sudbini, a ovde uvek ima neka teorija zavere, uvek ima neko ko radi protiv nas, neki Soroši, Amerikanci, ovi, oni… Ja u to nikad nisam verovao i radeći u oba sistema mislim da to uopšte nije tačno. Mnogo zavisi od ljudi koji rade. Kako mi hoćemo da nam izgleda društvo, tako će i da izgleda, isto važi i za zdravstveni sistem, za medije… Mi odlučujemo, nisu nam uslovi uvek povoljni, nije uvek vetar uz nas, ali moramo da tražimo rešenje. Da smo mi čekali da se steknu optimalni uslovi za transplantaciju, nikad je ne bismo uradili.

Bombardovanje

Sve se opravdava bombardovanjem – bilo je bombardovanje, pa zato ima mnogo karcinoma. Prvo, uopšte nije tačno da je kod nas broj karcinoma u odnosu na broj stanovnika najveći u Evropi. Recimo, karcinomi jajnika i dojke češći su u Švedskoj nego u Srbiji. Ali u Švedskoj umire manje ljudi. Ovde ima više karcinoma pluća, debelog creva, na šta utiču ishrana, pušenje, način života. Neko bi trebalo da napravi studiju o tome da pokaže šta je istina. Imamo toliko doktora nauka, profesora, ali niko od njih se tog posla ne prihvata. A njih društvo plaća da bi dobilo takve informacije.

Roboti

U Srbiji još ne postoji nijedan robot. Robotom se smanjuje bolničko lečenje, smanjuje se bolovanje, ali ovde to nikoga ne interesuje. Ovde su pacijenti na bolovanju po 5-6 nedelja jer su plate male, tako da se uopšte ne razmišlja o tome šta tehnologija donosi društvu, koliko ona smanjuje troškove posle operacije. Bolje da kupite jednog robota koji košta milion evra i koji sigurno može da radi nekoliko godina bez ikakvog kvara i servisiranja, koliko će da se uštedi na bolovanjima, na odsustvu sa posla, zbog manje traumatične hirurgije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.

 

Žena od mermera

Jeste li nekad čuli priču o Ani Živković?

Na nedavno održanoj Majkrosoftovoj konferenciji “Globalna obrazovna razmena” (Global Education Exchange) u Torontu, na kojoj je učestvovalo 300 nastavnika iz 83 zemlje, Ana Živković je osvojila prvo mesto. Preciznije, proglašena je za najmaštovitijeg predavača.

Ana Živković je – ponavljamo to ime jer ga vredi dobro zapamtiti – nastavnica engleskog jezika u Osnovnoj školi “Čegar” u Nišu. Priznanje je dobila, kako zvanično obrazloženje kaže, jer je pokazala posebnu dovitljivost u primeni visokih tehnologija u nastavi. Ova vredna i predana nastavnica je, naime, svoje đake vodila u obilazak (naravno virtuelni) Američkog nacionalnog parka Jelouston, Muzeja Drugog svetskog rata u Nju Orleansu, Lisabonskog zoološkog vrta, a omogućila im je i da direktno razgovaraju sa Fabijanom Kustoom, unukom Žaka Kuostoa, u trenutku dok se on nalazio u podvodnoj laboratoriji na dnu Atlantskog okeana. Škola “Čegar” inače, ni to ne treba propustiti da se kaže, ima samo dve učionice sa internet vezom.

Eto najboljeg primera, reći će neko, kako se skromnim sredstvima mogu postići odlični rezultati. To je tačno, ali nije samo to, to jest najmanje je to. Jer, ova priča zaista ima više slojeva i “naravoučenija”.

Neki će verovatno u njoj pre svega videti primer kako globalne kompanije pronalaze suptilne načine da reklamiraju svoje proizvode. Ima toga – uostalom, danas je svaki publicitet istovremeno i reklama, sad kakva, drugo je pitanje – ali još je važnije na ovom primeru “prepoznati” (kako se to moderno kaže) rastući značaj privatnog sektora u obrazovanju. To jest, kako privatne firme, možda i misleći samo na sopstvene interese (baš kao što je to pre 200 godina “zacrtao” Adam Smit) rade u korist opšteg dobra. I, zatim, kako (nasuprot uvreženom stereotipu o njihovoj brizi samo za materijalne vrednosti, tj. profit) traže, podstiču i promovišu duhovnost i kreativnost.

Ovaj primer takođe pokazuje da znanje nikada nije bilo dostupnije svim narodima i svim društvenim slojevima, ma koliko bili udaljeni od najznačajnijih obrazovnih centara.
Sve to, na kraju, škole, tj. klasične edukativne institucije (bilo državne bilo privatne) stavlja u sasvim novi kontekst, zahtevajući od njih bitno drugačiji način rada i poprilično menjajući njihovu ulogu.

No, da se vratimo našoj heroini, “slučaj nastavnice Živković” takođe pokazuje i da su sredstva često zapravo tu, samo se treba sagnuti i dohvatiti ih. “Nastavnici širom sveta, osim retkih srećnika, bore se s nedostatkom prostora, slabo opremljenim učionicama, ograničenim ili nepostojećim pristupom internetu. Možemo da sedimo i da se žalimo zbog loših uslova rada ili da osmislimo aktivnost koja će nam pomoći da uključimo decu u nastavu. Profesori uvek daju primer svojim učenicima, tako da ih moramo podsticati da nikada ne odustaju i da istraju u želji da nauče i postignu više u životu”, prenosi “doktorsku izjavu” Ane Živković beogradska Politika.

Ali, kako da Ana Živković i Ani slični prosvetni radnici ne budu slučaj, tj. slučajnost, nego pravilo? Odnosno, to što nije tako nego takoreći obrnuto, o čemu ubedljivo govore rezultati PISA testova koje naši osnovci postižu, pokazuje da zapravo nešto temeljno ne valja u našem školskom sistemu. To jest, u onima koji našim školstvom upravljaju.

O tome, možda malo posredno, ali vrlo ilustrativno, može da posvedoči jedan takođe ovih dana zabeležen događaj. Naime, otvarajući na Fakultetu organizacionih nauka međunarodno takmičenje u rešavaju studija slučaja (Belgrade Business International Case Competition), ministar prosvete Mladen Šarčević je, između ostalog, rekao da će “ove godine biti povećane kvote za IT smerove na fakultetima, ali da ne može da daje velika obećanja dok se ne završi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom”. Možete li sad da zamislite, dragi čitaoci, šefa Misije MMF-a Džejmsa Rufa, kako pravo sa aerodroma ide u Vladu i pita – da l’ Vučića, da l’ Šarčevića, nije ni bitno – koliko ćete ove godine upisati studenata na IT smerove. Oni “ispale” neki broj, a on odsečno kaže – ne može. Naravno da je to glupost, ali to samo pokazuje koliko je um naše prosvetne vrhuške ograničen i zatvoren.

Upravo zato, nastavnica Ana Živković zaslužuje da dobije spomenik ili makar spomenicu, figurativno rečeno, razume se. Samo, kad smo već kod “spomenika”, da naša heroina ne prođe kao heroj, Birkut mislim da se zove, iz čuvenog filma “Čovek od mermera” poljskog režisera Andžeja Vajde. Junak tog filma, građevinski radnik, zidar, svojim udarničkim radom, velikim prebačajem normi, stekne silna društvena priznanja, čak i svoj kip izrađen u mermeru, da bi mu na kraju kolege dobacile užarenu ciglu u ruke i tako ga onesposobile. Bila je to metafora o društvu koje, poput stranog tela, odbacuje svoje ponajbolje članove.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.

 

Siromaštvo

Dok jedne novine konstatuju kako smo toliko osiromašili da i hleba jedemo manje nego ranije, druge, isto tako ugledne, upozoravaju da smo toliko siromašni da hleba jedemo najviše u Evropi.

Treći ističu (podatak Republičkog zavoda za statistiku) da je stopa siromaštva u Srbiji prošle godine iznosila 25 odsto. A nije. Toliko iznosi stopa rizika od siromaštva, odnosno toliki procenat stanovništva u Srbiji ima prihode manje od 60 odsto medijane nacionalnog dohotka (šta je medijana, objasnićemo malo kasnije).

Stopu siromaštva ili, kako se često kaže, stopu apsolutnog siromaštva, statistički zavod, otkad je pre nekoliko godina prešao na evropsku metodologiju (koja meri samo rizik od siromaštva) više uopšte ne meri. Prema poslednjim merenjima stope siromaštva, koja je 2015. godine uradio Boško Mijatović, ona je 2014. iznosila 8,9 odsto. Drugim rečima, toliki je bio procenat siromašnih u odnosu na ukupan broj stanovnika Srbije. U apsolutnom iznosu, to znači da je ispod linije siromaštva, tj. sa prihodom manjim od 11.340 dinara (po “ekvivalentnom odraslom”) u Srbiji te godine živelo oko 630.000 ljudi.

Najniža stopa siromaštva u Srbiji zabeležena je 2008. kada je, nakon neprekidnog pada od 2002. godine (14 odsto), iznosila ne manje od četiri odsto, kako u nedavnom članku tvrdi profesor sociologije Slobodan Cvejić, nego 6,1 odsto. Drugim rečima, ispod linije siromaštva od 7.041 dinar živelo je 470.000 ljudi. Nakon toga siromaštvo počinje da raste.

Stopa rizika od siromaštva pak, da ponovimo ipak, predstavlja udeo lica čiji je dohodak niži od 60 odsto medijane nacionalnog dohotka, tj. ispod linije relativnog siromaštva. A medijana nacionalnog dohotka je dohodak od kojeg jedna polovina stanovništva ima manji, a druga veći dohodak i ona je, prema računici RZS, za prošlu godinu iznosila 15.416 dinara. Zato stopa rizika od siromaštva, kako kaže Gordana Matković, ne meri siromaštvo već nizak dohodak, odnosno nejednakost jer u razvijenim zemljama, tj. onima sa visokim prihodima, ni oni ispod medijane ne moraju biti siromašni.

No, kad smo već kod nejednakosti, njen najbolji pokazatelj je džini (neko piše i đini) koeficijent (koji nejednakost meri od nula do jedan) ili jednostavno džini (koji nejednakost meri od nula do 100). Prvi broj znači potpunu jednakost, tj. da svi imaju isto, a drugi da sve pripada jednoj jedinoj osobi. Ovde ćemo, zbog veće “plastičnosti”, kao izraz nejednakosti koristiti džini. Elem, ako se meri po zvanično prijavljenom dohotku, džini u Srbiji iznosi 38 poena. Ali, ako se nejednakost računa prema potrošnji, što je za zemlje poput Srbije – gde su visoke doznake, velika siva ekonomija i značajna proizvodnja za sopstvene potrebe – znatno realnije, onda nejednakost pada na 26 džinija. To znači da u Srbiji zapravo vlada popriličan egalitarizam. Jer, recimo, prema podacima koje iznosi Branko Milanović, nejednakost je osetno viša u razvijenim zemljama zapadne Evrope, gde iznosi oko 35 džinija.

Zanimljivo, nejednakost je u Srbiji tačno onolika koliko je iznosila u Kini pre četrdesetak godina, kada je “najmnogoljudnija zemlja sveta” odlučila da se mane socijalizma. Tada je, naime, nejednakost u Kini bila 25 džinija, a danas je veća nego u Americi (45) i iznosi oko 50 džinija. Ali u međuvremenu, iako je ne tako davno duboko zaostajala, Kina je danas po prosečnom nacionalnom dohotku sustigla najsiromašnije zemlje Evropske unije Bugarsku i Rumuniju.

A Srbiju?
Srbiju je već prestigla.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.