Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

Ima kupaca za Frikom, Dijamant, Merkator

Intervju Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije

Otkako su raspisani predsednički izbori, politika je sasvim natkrilila ekonomiju. A onda se “desio Agrokor”, pa su se svi zabrinuli. S obzirom na činjenicu da je reč ne samo o hrvatskoj nego (pre svega) o regionalnoj kompaniji sa snažnim uticajem (i) na privrede Slovenije, Bosne i Hercegovine i Srbije, prirodno je bilo da se razgovor o ovom problemu povede s prvim čovekom Privredne komore Srbije Markom Čadežom: Ne samo zato što bi “po definiciji” trebalo da ima ponajbolji uvid u stanje domaće privrede, nego što je naglasak u svom radu stavio na regionalne i evropske integracije.

Iako se situacija oko Agrokora bar privremeno smirila, moramo na početku ovog razgovora da pitamo kakve su perspektive Agrokorovih kompanija u Srbiji.
Kriza Agrokora nije od juče, taj slučaj pratimo već duže vreme i pravovremeno smo reagovali. Privredna komora je pre dve nedelje organizovala sastanak dobavljača i kompanija iz Agrokorovog sistema na kojem su učestvovali premijer i resorni ministri Vlade Srbije. Za nas je, pre svega, važno da Merkator S, koji ima gotovo hiljadu dobavljača iz Srbije, ostane stabilan, što je i postignuto. Srećna okolnost je da je Merkator S u vlasništvu Merkatora d.d. iz Slovenije, koji je opet ugovorom prilično dobro zaštićen od samog Agrokora kada je reč o izvlačenju novca, svakoj vrsti transfera, novom zaduživanju… Nakon tog sastanka u Hrvatskoj je donet tzv. Lex Agrokor, čime je situacija stabilizovana. Ostaje, naravno, da se u trouglu hrvatska vlada, dobavljači i banke konačno odluči šta će biti sa ovom, doskoro najvećom regionalnom kompanijom. Konsultantska kuća će uraditi tzv. “dju dilidžens” celog sistema i predložiće strategiju rešavanja ovog slučaja. Jasno je da Agrokor praktično više ne postoji i da je samo pitanje kako da iz sadašnje situacije svi izađu sa što manje gubitaka.

A kako stoji stvar sa druge tri kompanije. Recimo, Frikom je dobra kompanija, ali je prema nekim informacijama prilično finansijski iscrpljen jer je uzimao kredite koji su prebacivani centrali u Zagrebu?
Kakva je situacija s kompanijama unutar sistema tek ćemo videti kada se napravi ozbiljna analiza. Sa druge strane, firme u sklopu Agrokora međusobno su povezivane u skladu s poslovnom logikom, pa je tako Frikom povezan sa Ledom, Dijamant sa Zvjezdom i slično. Videćemo u narednom razdoblju kakve su te veze bile i da li će se, recimo, Frikom prodavati zajedno sa Ledom ili će te kompanije biti razdvojene. To ne možemo znati dok se ne uradi detaljna finansijska i organizaciona analiza čitavog Agrokora.

Postoji li interes za Frikom, Dijamant?
Postoji. Ali to je samo jedna od mogućnosti.

Strane firme ili domaće?
Zainteresovane su i domaće firme, ali i neki strani fondovi. Postoje i interes, i novac, i volja. Ali ne možete da kupite nešto što još ne znate šta je, dok sve ne bude jasno, dok se ne utvrdi na koji način su firme unutar sistema povezane, što kreditno što proizvodno, dok se ne vidi šta će biti strategija nove uprave. A da interes postoji – postoji. Postoji i za Merkator u Sloveniji, koji kao celina takođe može da bude predmet prodaje. I to treba sačekati. I slovenačka vlada je, kao što je poznato, svom parlamentu predložila “lex Merkator”, što nije loše. Time se slučaj podiže na državni nivo i svima šalje signal, i bankama i dobavljačima, da će dekompozicija Agrokora biti proces koji bi trebalo da bude sproveden kontrolisano.

Da se to opet ne svede na pokrivanje parama poreskih obveznika lošeg poslovanja pojedinih firmi?
Koliko ja imam informacija, ne postoji nijedna naznaka da neko u Vladi Srbije uopšte razmišlja na taj način. Sudeći po izjavama hrvatskih političara, ne vidim ni da je država Hrvatska spremna na tako nešto. Ona na neki način može da bude garant stabilnosti ili garant da će u dogovoru sa bankama i dobavljačima neke stvari sada funkcionisati, ali ni to ne može da traje večno. Cilj je da se napravi ozbiljna analiza, da se kompanija restrukturira i da se izlaz pronalazi u biznisu, tj. u biznis solucijama, dakle u promeni vlasničke strukture kroz ulazak drugog privatnog vlasnika. Postoji neki vremenski okvir u kojem može da se obavi restrukturiranje Agrokora, ali će se na kraju stvar rešavati prodajom. Nema drugog načina. Ne vidim da neka od ove četiri države – Slovenija, Hrvatska, Bosna i Srbija – raspolaže tolikim novcem kojim bi preuzela dugove.

Problem sa Agrokorom je pokazao, doduše na negativan način, prilično snažnu regionalnu povezanost. Komora je pak kao jedan od glavnih zadataka sebi postavila unapređenje regionalne privredne saradnje. Sa druge strane, na političkom planu malo-malo pa negde izbije neki kurcšlus. Koliko to ometa uspostavljanje jačih ekonomskih veza u regionu?
U poslednje dve godine izvoz Srbije u sve zemlje regiona raste, uključujući i Sloveniju, s kojom jedino nemamo suficit. Dakle, posmatramo li samo trgovinu, reklo bi se da negativnih efekata političkih turbulencija nema. Da li će dve firme međusobno da trguju, to ne mora da zavisi od trenutnih političkih odnosa. Trgovalo se i kada su okolnosti bile mnogo gore, ali da bismo uspostavljali mehanizme saradnje koji su na višem nivou od obične trgovine, da bismo formirali zajedničke firme, konzorcijume, zajednički nastupali na trećim tržištima, potrebno je da imamo i prilično solidnu političku stabilnost. Ne možemo da živimo u jednom političkom, a u drugom ekonomskom svetu. Kada dođe do zaoštravanja odnosa s Prištinom, na primer, neki procesi se zaustave. Kao što je, recimo, usaglašavanje fitosanitarnih sertifikata. Odlaze u drugi, treći plan jer to zavisi od vlada.
Važno je da shvatimo da je svaka od ekonomija na ovim prostorima pojedinačno mala i da mnoge stvari moramo zajednički da uradimo. Zbog toga je bitno da imamo jedinstveno zajedničko tržište. Do carinske unije doći ćemo na kraju, pa je zato realnije da za početak dogovorimo zajedničko tržište. Da kad kamion uđe u Srbiju na Horgošu ne bude zaustavljan sve do, recimo, Tirane, da svi dokumenti, sertifikati, inspekcijski nadzori budu sinhronizovani. To nije nuklearna fizika, to je nešto što zaista možemo da uradimo i što ni u političkim razmerama nikome ne može da šteti. Od toga sve ove ekonomije, Makedonija, Bosna, Albanija… mogu da imaju samo koristi jer zajedno činimo tržište od gotovo 20 miliona stanovnika. Tako postajemo ne samo pristupačniji i podsticajniji prostor za domaće firme nego i atraktivniji za strance. U Nemačkoj, Rusiji ili bilo kojoj drugoj zemlji ne gledaju nas više kao pojedinačne igrače, vide čitav region i procenjuju njegov kapacitet. Tek onda odlučuju gde će, u kojoj zemlji, locirati fabriku. Ako nema regiona kroz koji relativno slobodno mogu da se kreću – ništa od posla. I zato mi sebi moramo da postavimo pitanje da li zaista kamioni moraju da čekaju po 15 sati na granici? Ako se dogovorimo – ne moraju. Ne vidim nijedan razlog da to ne ostvarimo.

Nedavno se u novinama pojavio tekst u kojem se kritikuje uvoz paradajza iz Albanije, šta mi tamo izvozimo?
Raste i naš izvoz u Albaniju, možda u nešto manjem procentu, ali mi i dalje imamo veliki suficit, tako da ne vidim razlog da se rast uvoza iz Albanije, kao i iz bilo koje druge zemlje, dramatizuje. Albanci su mnogo uložili u proizvodnju povrća, pogotovo paradajza, on tamo stiže ranije i prirodno je da ga nude tržištu Srbije. Sa druge strane, mi smo, recimo, povećali izvoz crepa i drugog građevinskog materijala na albansko tržište. Ono što je posebno važno jeste da uspostavljamo više oblike saradnje. Nedavno su kragujevački “Milanović inženjering” i Delia grupa iz Tirane, jedna od vodećih građevinskih kompanija u Albaniji, potpisali sporazum o strateškoj poslovnoj saradnji. Pre mesec-dva dana to je uradio trgovinski lanac Lilly, kao i Mlekara Šabac, koja radi na povezivanju sa jednom mlekarom iz Drača.

Vi ste, reklo bi se, i lično uložili mnogo napora u povezivanje sa Kosovom, održano je dosada više privrednih foruma. A politički odnosi, naročito u poslednje vreme, daleko su od dobrih.
Političke prilike su nekad bolje, a nekad lošije, ali je privredna saradnja sve intenzivnija. Ne prođe nijedna nedelja da nemamo upite firmi sa Kosova koje traže vezu sa srpskim firmama i obrnuto. Devoli grupa sa Kosova u Srbiji ulazi u posao u oblasti telekomunikacija, interneta, IPTV. Organizovali smo im sastanke i s našim Telekomom i sa SBB-om oko različitih modaliteta saradnje. “Lučić grupi” iz Sombora, jednom od boljih proizvođača smrznutog povrća i voća, koja već izvozi u Rusiju, pomažemo da uspostavi saradnju sa jednim od vodećih distributera na Kosovu i s tamošnjim proizvođačima koji imaju svoje plantaže. Napravili smo dobru mrežu, gledamo kako da najbolje spojimo firme, gde su moguće sinergije koje će biti najproduktivnije i najefikasnije.

Pomenuli ste rast izvoza u region, ali izvoz i generalno raste, mada se čini i dalje nedovoljno.
Komora pomaže domaćim firmama da dođu do stranih partnera. Jedan od načina je nastup na međunarodnim sajmovima. Na osam sajmova, na koliko je srpska privreda prošle godine organizovano nastupala, uz podršku Privredne komore, potpisani su ugovori vredni 160 miliona evra. Takođe, radimo na povezivanju stranih firmi sa domaćim i to ciljano. Organizujemo za njih dane dobavljača. Recimo, kad je Eberšpeher, jedan od najvećih proizvođača auspuha za celu automobilsku industriju u Nemačkoj, ovde tražio dobavljače sposobne da rade velike serije, mi nismo pozvali sve firme iz te branše, pa ko se kako snađe. Tražili smo od Nemaca specifikaciju, da nam kažu šta im je potrebno, a onda smo obilazili kompanije širom Srbije, proveravali šta od toga mogu da proizvedu, imaju li potrebne sertifikate, zadovoljavaju li tražene standarde i slično. Ako nisu imali, pitali smo šta im je potrebno da bi ih dobili. Tek nakon toga smo spajali naše kompanije s nemačkim i njima prepuštali da se dogovore oko samog posla. Kragujevačka Teknia je sa Eberšpeherom već potpisala šestogodišnji ugovor, a pred potpisivanjem su i Goma lajn, takođe iz Kragujevca, i Agromehanika iz Boljevca.

Simens je takođe organizovao sajmove dobavljača.
Da, mnogo radimo i sa Simensom. Prošle nedelje s potencijalnim dobavljačima iz Srbije razgovaralo je deset velikih firmi iz Severne Rajne Vestfalije, uskoro dolazi i Libher, a za 31. maj zakazali smo veliki regionalni skup. Naime, s Nemačko-srpskom privrednom komorom u Beogradu organizujemo dan dobavljača na kojem će učestvovati firme iz celog regiona, a za susrete se prijavilo 48 velikih nemačkih kompanija koje traže partnere na zapadnom Balkanu. Takve skupove organizujemo i za velike trgovinske lance. Delez je prošle nedelje, u našoj organizaciji, razgovarao s malim i srednjim preduzećima o uključivanju u svoj dobavljački lanac, skup s Metroom planiran je u maju, sličnu aktivnost dogovaramo sa Lidlom, u zavisnosti od razvoja njihovih aktivnosti.

Pojedini poljoprivredni proizvođači se plaše da će Lidl prodavati uvoznu robu.
Možda nije dovoljno poznato, ali Lidl je pre dve-tri godine promenio nekadašnji koncept zasnovan na velikim, centralizovanim nabavkama od velikih proizvođača i na malom broju brendova koji su iz jednog centra distribuirani kroz ceo sistem. Novi koncept primenjen je prvo u Italiji, a onda i u drugim zemljama, tako da se danas Lidlov koncept ne razlikuje mnogo od onog koji ima Delez ili neki drugi trgovački lanac. Na osnovu naših dosadašnjih razgovora s predstavnicima Lidla, nema razloga za bojazan da će se oslanjati samo na strane dobavljače i da će sve uvoziti. Štaviše, verujem da će Lidl omogućiti našim dobavljačima da robu prodaju ne samo Lidlu Srbija nego i da je plasiraju u druge zemlje. Lidlu je u interesu da nađe dobrog dobavljača, kojeg može da pusti kroz celu svoju mrežu i uveren sam da mi možemo da im ponudimo takve proizvode.

Na osnovu svega ovoga ispada da Komora mnogo radi u korist privrede, ali je obaveznost članarine izazvala nezadovoljstva.
Ja razdvajam članstvo od članarine. Odlučili smo se za obavezno članstvo kao koncept koji obezbeđuje da Komora bude poslovna organizacija koja reprezentuje celu privredu, koja može da utiče na donošenje zakona, tako što Vlada ima zakonsku obavezu da privredu pita za mišljenje, a da privreda, kroz svoju asocijaciju, među sobom izbalansira rešenja. Ako nemate takav koncept, onda ćete imate udruženja velikih, malih srednjih, kakvih god. Pitanje članarine je nešto drugo. Odredili smo članarinu za koju mislimo da zaista nije opterećujuća, dali olakšice, oslobodili deo članstva plaćanja doprinosa… Ključno je da će se to pitanje rešavati kada bude konstituisana nova skupština Privredne komore Srbije – na jesen. Raspisani su izbori za 16 regionalnih parlamenata privrednika, koji bi trebalo da se završe do 3. juna. Nakon toga biće formirana skupština Privredne komore Srbije. Ona će odlučiti o radu Komore, pa i o finansiranju, o tome ko će i koliku članarinu plaćati.

Da li će Fijat iduće godine otići iz Srbije, kao što se priča?
Tačno je da ističe ugovor sa Fijatom i da slede pregovori o budućem razvoju fabrike i potpisivanje novog ugovora. Međutim, prema informacijama kojima raspolažem, ne vidim da postoji namera, pa ni opasnost da Fijat ode iz Srbije. To su potvrdili i razgovori koje je premijer Vučić vodio u Italiji s najvišim predstavnicima ove kompanije.
Uostalom, Italijani su u kragujevačku fabriku uložili veliki novac – više od milijardu evra. Zato mislim da će se rešenje tražiti u povećanju proizvodnje ili, ako to Fijat ne bude mogao sam da uradi, u dovođenju još nekog proizvođača koji bi popunio neiskorišćene kapacitete te fabrike. Jer, trenutno se proizvodi oko 90.000 automobila, a kapaciteti kragujevačke fabrike su za više od dvesta hiljada vozila.

Prema nekim informacijama, Fijat je dosada bio oslobođen poreza i doprinosa, da li će tako biti i ubuduće?
Što se tiče poreskih oslobađanja, prema važećoj regulativi, i domaći i strani investitori, ukoliko ulože određeni novac i zaposle određeni broj ljudi, deset godina su oslobođeni plaćanja poreza na dobit. U ovom slučaju, budući odnosi, pa i pitanje poreskih olakšica, rešavaće se kroz konkretne pregovore vlasnika kragujevačke fabrike – Vlade, odnosno države Srbije i Fijata.

Mercedes LED rasvete

Svaka kompanija koja ozbiljno namerava da ulaže na nekoj investicionoj destinaciji, uz ostale elemente, vrednuje i sposobnost domaće privrede, lokalnih kompanija da se uključe u njen dobavljački lanac. Zato smo, recimo, pre donošenja konačne odluke austrijske Zumtobel grupe, koja u svetu važi za “mercedes” led rasvete, da investira u Srbiji, da napravi veliku fabriku u Nišu, počeli upravo od dobavljača. Prvo smo videli koje naše firme mogu da proizvode delove za Zumtobel, napravili smo dva-tri kruga selekcije i kada smo došli do određenog broja preduzeća rekli smo: odlično, sad idemo dalje, sada ćemo da nađemo lokaciju. Odluci da baš ovde otvori fabriku, da u Niš smesti ne samo proizvodnju već i svoj centar za istraživanje i razvoj, doprinela je i činjenica da naš Elektrotehnički fakultet školuje zaista odlične, visoko obrazovane i stručne ljude, sposobne da postanu deo velikih visokotehnoloških i inovativnih kompanija kao što je Zumtobel.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. april 2017.

 

Zdravstvo je u Srbiji najteži bolesnik

Intervju Milan Milenković, hirurg

Doktor Milan Milenković to naravno ne kaže, ali naš sagovornik je zaslužan što je samo dve i po godine nakon prvog uspešnog presađivanja materice u svetu takav medicinski i naučni zahvat obavljen i u Beogradu. U dečijoj bolnici u Tiršovoj. Da podsetimo, Novi magazin je tada, u oktobru 2014, objavio ekskluzivni razgovor sa dr Milenkovićem, kao i sa vođom čitavog poduhvata profesorom Matsom Branstrumom. Poznati švedski doktor bio je i na čelu tima koji je operaciju izveo u Beogradu, u kojem su, uz njega i Milenkovića, bila još dva švedska hirurga, dok je naš deo ekipe, koju su činili lekari Zoran Radojičić i Aleksandar Sretenović, anesteziolozi i instrumentarke, predvodio dr Miroslav Đorđević, svi iz Tiršove. O značaju ovog poduhvata svedoči i činjenica da mu je prisustvovao i profesor Stefan Tulijus, glavni hirurg za transplantacije sa Harvarda, kao i grupa izraelskih stručnjaka.
Švedski tim nije prvi i jedini koji je izveo transplantaciju materice jer je pre njega to urađeno u Saudijskoj Arabiji, a zatim i u Turskoj, Češkoj, Nemačkoj, SAD, Brazilu i Kini, ali je zasada on jedini koji je došao do krajnjeg cilja – rođenja deteta. Dosad je u Švedskoj, naime, obavljeno devet operacija (u svetu, uključujući i beogradsku, 18) sa procentom uspešnosti preko 90 odsto: šestoro dece je već rođeno, dvoje je na putu, a samo u jednom slučaju, zbog četiri spontana pobačaja, još nije došlo do konačnog srećnog ishoda.
Operacija u Beogradu je za 26. mart inače zakazana još 5. novembra prošle godine, što znači da nije imala nikakve veze sa aktuelnim političkim zbivanjima u Srbiji i planirano je da se o njoj ne govori javno dok se ne vidi kako je protekla, ali je celu stvar “provalio” neko iz Ministarstva zdravlja. Tako je vest objavljena u Srbiji, ali ne i u svetskim medijima što je šteta, jer je izvedba takve operacije velika referenca za svaku medicinsku ustanovu pa i “Tiršovu”, primećuje Milenković, danas inače zaposlen na čuvenoj stokholmskoj klinici “Karolinska”, gde zaseda žiri koji dodeljuje Nobelovu nagradu za medicinu, biologiju i hemiju.
Na sreću svih, pacijentkinje (inače iz jednog sela 100 kilometara od Beograda) jednojajčane bliznakinje, koje su se, uzgred, same obratile švedskim ekspertima, desetak dana nakon operacije, kada je ovaj razgovor obavljen, osećale su se odlično. Kada za oko šest meseci primaocu materice bude ubačen embrion (što će biti urađeno u Švedskoj jer se zamrznuti embrioni tamo nalaze), trudnoća će biti pod nadzorom dr Dejana Filimonovića u klinici u Narodnog fronta – ništa i nikoga ne zaboravlja naš sagovornik.
Iz ovog podužeg uvoda trebalo bi da bude jasno koliko je velika stvar urađena ovih dana u Beogradu. A iz toga je proizlazilo pitanje da li i kakav širi značaj za zdravstveni sistem Srbije, pa i mesto zdravstva Srbije u Evropi, ta operacija može da ima?
“Ovo je najkomplikovanija transplantacija koja se danas izvodi u svetu i ovo je dokaz da to može da se radi i ovde. Ali, to nije standardna zdravstvena usluga i da bi se to radilo mora da se napravi poseban projekat. Ne bih mogao da kažem koliko žena u Srbiji godišnje ima potrebu za ovakvom intervencijom, odnosno koliko bi njih moglo da obezbedi donora, ali se pretpostavlja da u Evropi trenutno ima oko 200.000 žena potencijalnih kandidatkinja za operaciju. Dakle, to bi mogao da bude jedan, da tako kažem, proizvod za ovaj deo Evrope, Bliski istok.”

Koliko košta takva operacija?
Mi u Švedskoj još nismo napravili cenu pošto su sve dosadašnje troškove pokrivali razni privatni dobrotvorni fondovi, dakle novac nije dolazio iz nacionalnog zdravstvenog fonda. Ali cene sigurno ne bi bile svuda iste. Ako bi ovde bila oko 150.000 evra, u Americi bi verovatno koštala 500.000 dolara.

A da li je naš zdravstveni sistem sposoban da iznese tako nešto?
Teško je reći. Ovo nije proizvod našeg zdravstvenog sistema, ovo je proizvod ili rezultat rada grupe iz Tiršove i, naravno, saradnje sa švedskim timom, koji je imao odlučujuću ulogu. Na kraju krajeva, on je i finansiran švedskim parama. Ako je to interesantno za zdravstveni sistem Srbije, onda ovome što je urađeno treba pružiti podršku. U tom slučaju u Beogradu bi moglo da se radi i 15-20 operacija godišnje.
Ali, ovo nije rutinska operacija. Kao što sam rekao, nije ni u Švedskoj. Za te stvari važe drugačija pravila. Meni se, međutim, na osnovu uvida koji imam, čini da naš zdravstveni sistem ne funkcioniše kao u svetu. U svetu bolnica sve što uradi fakturiše osiguranju ili onome ko plaća i na osnovu toga dobija sredstva. Kod nas bolnice ne fakturišu nego im se daje “odokativno”. Znači, koliko god da radite, nema garancije da ćete dobiti pare za svoj rad. To je vrlo loš sistem. Ja sam taj sistem ostavio kad sam otišao 2001. i evo sad sam ga opet zatekao, sve je potpuno isto. Prošle godine sam razgovarao sa jednim visoko pozicioniranim doktorom, koji mi se hvalio kako je napravljena nova zgrada kliničkog centra. Ja onda pitam koliko se od tada stanje popravilo, koliko je manja smrtnost od karcinoma, ima li manje infekcija. On kaže: ne znam. Kako ne znate, u čemu je smisao bilo čega što se radi ako se ne znaju efekti. Kod nas se samo razmišlja o novim zgradama i opremi, a u zdravstvenom sistemu je najvažniji ljudski faktor. Treba ulagati u ljude, u organizaciju. Ovde lekari u Kliničkom centru nemaju pristup bibliotekama, to je potpuni nonsens. U Norveškoj, Švedskoj je i u najmanjim bolnicama lekarima dostupna najnovija literatura, časopisi. Ovde tu mogućnost ima samo nekoliko ljudi, koji to ljubomorno čuvaju za sebe.
Mnogo toga u Srbiji već postoji, samo treba da se bolje i racionalnije koristi. Pa da se zatim razmišlja o stvarima kao što je kupovina nove opreme, na primer. Ja to ovde kažem, ali to mora da kaže neko sa vrha – moramo da menjamo zdravstveni sistem. Najpre, zdravstveni sistem mora da posluje sa dobitkom. Ako jedno porodilište ne posluje dobro, treba ga zatvoriti. Jeftinije je platiti taksi, pa i kola hitne pomoći, nego babice i lekare. Ali to kod nas ne postoji, niko ne misli o tome.

To je ovde vrhovna jeres.
Ni u Švedskoj do ovog poduhvata, koji će jednog dana verujem konkurisati za Nobelovu nagradu, nije došlo lako ni preko noći. I u Švedskoj je trebalo savladati mnoge otpore i probiti mnoge birokratske barijere. Ovde ljudima nedostaje malo više ličnog angažmana, upornosti i preduzimljivosti. Bilo je u Srbiji lekara koji su tvrdili da će uraditi presađivanje materice, ali nisu na tome ništa radili. Za to vreme švedska grupa je radila skoro svakog dana – eksperimente, studije, odbranjeno je šest doktorata, dok nismo došli do krajnjeg cilja. Tu se vidi razlika između švedskog i srpskog društva. Mi stalno nešto pričamo i stalno nam je neko drugi kriv, nisu nam dali dozvolu… Ni tamo nije tako lako dobijena dozvola. Mi smo morali da pokažemo da smo na tome radili godinama, bila je diskusija u švedskom parlamentu, pa etički komitet, pa pravnici, zašto, kako? Sve je moralo da bude do tančina objašnjeno i argumentovano. I prvo nam je bilo odobreno 10 operacija, nedavno smo dobili dozvolu za još toliko.

Ali gde naći novac za te skupe operacije?
Ne mora to zdravstvo Srbije da finansira, može preko projekata. Danas u svetu ima više para nego ideja, ali niko vam pare neće dati na lepe oči. Ulaganje u ljude i zapošljavanje ljudi koji su bez posla može se rešiti kroz projekte. Šteta je da imate toliko ljudi koji nemaju posla, a sa druge strane imamo prilično bolesnu populaciju. Nedavno je poznati medicinski časopis Lanset izneo prognozu za narednih 30 godina, što je londonski Ekonomist preneo, prema kojoj se Srbija među 35 zemalja našla na poslednjem mestu po životnom veku muškaraca – od 65 do 75 godina – dok je za žene na pretposlednjem. Kad se procenjuje zdravstveni sistem, onda se uzima u obzir smrtnost od karcinoma, smrtnost na porođaju, smrtnost dece… Dakle, to moramo da izmerimo, pa da vidimo šta da radimo kako bi se to popravilo. Najveća je greška da zidamo nove zgrade, a ne znamo gde je problem. Recimo, pre izvesnog vremena sprovedena je akcija inkubatori za porodilišta, ali danas niko ne zna kakav je njen efekat, koliko je ona smanjila smrtnost dece. Nama nedostaje ta evaluacija, merenje rezultata onoga što smo uradili.

Dakle, nije sve u sistemu, ima nešto i u ljudima.
Mi imamo vrsne medicinsku stručnjake koji zaista rade u nepovoljnim uslovima. Ali i oni moraju mnogo više da urade za sebe. Svi čekaju da im neko sa strane sredi stanje. To se neće desiti. Mora neko nekad sam i da okreči i da popravi nešto i da da neku ideju… to ljudima ovde fali. Tamo, iako im je na raspolaganju više novca, ljudi pokazuju više lične inicijative u rešavanju problema.
Kada je pre nekoliko godina izašla studija jedne švedske agencije u kojoj je zdravstveni sistem Srbije, na osnovu 10-15 kriterijuma, stavljen na poslednje mesto, ovde je reakcija bila: to nije tačno. Slavica Đukić Dejanović, tadašnja ministarka, govorila je kako mi imamo dobre doktore, da nam dolaze ljudi iz inostranstva na lečenje, što je potpuna besmisleno. Prvo, nisu samo doktori zdravstveni sistem, drugo, dolaze nam iz Makedonije, Bosne, Crne Gore, treće i ako dolaze, to još nije pokazatelj da je zdravstveni sistem zaista dobar. A sa druge strane, u Švedskoj, koja je bila negde na sredini tabele, ministar je rekao: hajde da vidimo šta nije u redu, pa da to popravimo. Ni u Švedskoj ne teče med i mleko, ni tamo ljudima često mnoge stvari nisu po volji, i oni moraju da se bore za ono što je najbolje za njih. Ali, ima jedna bitna razlika između Švedske i Srbije. Tamo ljudi kažu – mi odlučujemo o svojoj sudbini, a ovde uvek ima neka teorija zavere, uvek ima neko ko radi protiv nas, neki Soroši, Amerikanci, ovi, oni… Ja u to nikad nisam verovao i radeći u oba sistema mislim da to uopšte nije tačno. Mnogo zavisi od ljudi koji rade. Kako mi hoćemo da nam izgleda društvo, tako će i da izgleda, isto važi i za zdravstveni sistem, za medije… Mi odlučujemo, nisu nam uslovi uvek povoljni, nije uvek vetar uz nas, ali moramo da tražimo rešenje. Da smo mi čekali da se steknu optimalni uslovi za transplantaciju, nikad je ne bismo uradili.

Bombardovanje

Sve se opravdava bombardovanjem – bilo je bombardovanje, pa zato ima mnogo karcinoma. Prvo, uopšte nije tačno da je kod nas broj karcinoma u odnosu na broj stanovnika najveći u Evropi. Recimo, karcinomi jajnika i dojke češći su u Švedskoj nego u Srbiji. Ali u Švedskoj umire manje ljudi. Ovde ima više karcinoma pluća, debelog creva, na šta utiču ishrana, pušenje, način života. Neko bi trebalo da napravi studiju o tome da pokaže šta je istina. Imamo toliko doktora nauka, profesora, ali niko od njih se tog posla ne prihvata. A njih društvo plaća da bi dobilo takve informacije.

Roboti

U Srbiji još ne postoji nijedan robot. Robotom se smanjuje bolničko lečenje, smanjuje se bolovanje, ali ovde to nikoga ne interesuje. Ovde su pacijenti na bolovanju po 5-6 nedelja jer su plate male, tako da se uopšte ne razmišlja o tome šta tehnologija donosi društvu, koliko ona smanjuje troškove posle operacije. Bolje da kupite jednog robota koji košta milion evra i koji sigurno može da radi nekoliko godina bez ikakvog kvara i servisiranja, koliko će da se uštedi na bolovanjima, na odsustvu sa posla, zbog manje traumatične hirurgije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.

 

Žena od mermera

Jeste li nekad čuli priču o Ani Živković?

Na nedavno održanoj Majkrosoftovoj konferenciji “Globalna obrazovna razmena” (Global Education Exchange) u Torontu, na kojoj je učestvovalo 300 nastavnika iz 83 zemlje, Ana Živković je osvojila prvo mesto. Preciznije, proglašena je za najmaštovitijeg predavača.

Ana Živković je – ponavljamo to ime jer ga vredi dobro zapamtiti – nastavnica engleskog jezika u Osnovnoj školi “Čegar” u Nišu. Priznanje je dobila, kako zvanično obrazloženje kaže, jer je pokazala posebnu dovitljivost u primeni visokih tehnologija u nastavi. Ova vredna i predana nastavnica je, naime, svoje đake vodila u obilazak (naravno virtuelni) Američkog nacionalnog parka Jelouston, Muzeja Drugog svetskog rata u Nju Orleansu, Lisabonskog zoološkog vrta, a omogućila im je i da direktno razgovaraju sa Fabijanom Kustoom, unukom Žaka Kuostoa, u trenutku dok se on nalazio u podvodnoj laboratoriji na dnu Atlantskog okeana. Škola “Čegar” inače, ni to ne treba propustiti da se kaže, ima samo dve učionice sa internet vezom.

Eto najboljeg primera, reći će neko, kako se skromnim sredstvima mogu postići odlični rezultati. To je tačno, ali nije samo to, to jest najmanje je to. Jer, ova priča zaista ima više slojeva i “naravoučenija”.

Neki će verovatno u njoj pre svega videti primer kako globalne kompanije pronalaze suptilne načine da reklamiraju svoje proizvode. Ima toga – uostalom, danas je svaki publicitet istovremeno i reklama, sad kakva, drugo je pitanje – ali još je važnije na ovom primeru “prepoznati” (kako se to moderno kaže) rastući značaj privatnog sektora u obrazovanju. To jest, kako privatne firme, možda i misleći samo na sopstvene interese (baš kao što je to pre 200 godina “zacrtao” Adam Smit) rade u korist opšteg dobra. I, zatim, kako (nasuprot uvreženom stereotipu o njihovoj brizi samo za materijalne vrednosti, tj. profit) traže, podstiču i promovišu duhovnost i kreativnost.

Ovaj primer takođe pokazuje da znanje nikada nije bilo dostupnije svim narodima i svim društvenim slojevima, ma koliko bili udaljeni od najznačajnijih obrazovnih centara.
Sve to, na kraju, škole, tj. klasične edukativne institucije (bilo državne bilo privatne) stavlja u sasvim novi kontekst, zahtevajući od njih bitno drugačiji način rada i poprilično menjajući njihovu ulogu.

No, da se vratimo našoj heroini, “slučaj nastavnice Živković” takođe pokazuje i da su sredstva često zapravo tu, samo se treba sagnuti i dohvatiti ih. “Nastavnici širom sveta, osim retkih srećnika, bore se s nedostatkom prostora, slabo opremljenim učionicama, ograničenim ili nepostojećim pristupom internetu. Možemo da sedimo i da se žalimo zbog loših uslova rada ili da osmislimo aktivnost koja će nam pomoći da uključimo decu u nastavu. Profesori uvek daju primer svojim učenicima, tako da ih moramo podsticati da nikada ne odustaju i da istraju u želji da nauče i postignu više u životu”, prenosi “doktorsku izjavu” Ane Živković beogradska Politika.

Ali, kako da Ana Živković i Ani slični prosvetni radnici ne budu slučaj, tj. slučajnost, nego pravilo? Odnosno, to što nije tako nego takoreći obrnuto, o čemu ubedljivo govore rezultati PISA testova koje naši osnovci postižu, pokazuje da zapravo nešto temeljno ne valja u našem školskom sistemu. To jest, u onima koji našim školstvom upravljaju.

O tome, možda malo posredno, ali vrlo ilustrativno, može da posvedoči jedan takođe ovih dana zabeležen događaj. Naime, otvarajući na Fakultetu organizacionih nauka međunarodno takmičenje u rešavaju studija slučaja (Belgrade Business International Case Competition), ministar prosvete Mladen Šarčević je, između ostalog, rekao da će “ove godine biti povećane kvote za IT smerove na fakultetima, ali da ne može da daje velika obećanja dok se ne završi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom”. Možete li sad da zamislite, dragi čitaoci, šefa Misije MMF-a Džejmsa Rufa, kako pravo sa aerodroma ide u Vladu i pita – da l’ Vučića, da l’ Šarčevića, nije ni bitno – koliko ćete ove godine upisati studenata na IT smerove. Oni “ispale” neki broj, a on odsečno kaže – ne može. Naravno da je to glupost, ali to samo pokazuje koliko je um naše prosvetne vrhuške ograničen i zatvoren.

Upravo zato, nastavnica Ana Živković zaslužuje da dobije spomenik ili makar spomenicu, figurativno rečeno, razume se. Samo, kad smo već kod “spomenika”, da naša heroina ne prođe kao heroj, Birkut mislim da se zove, iz čuvenog filma “Čovek od mermera” poljskog režisera Andžeja Vajde. Junak tog filma, građevinski radnik, zidar, svojim udarničkim radom, velikim prebačajem normi, stekne silna društvena priznanja, čak i svoj kip izrađen u mermeru, da bi mu na kraju kolege dobacile užarenu ciglu u ruke i tako ga onesposobile. Bila je to metafora o društvu koje, poput stranog tela, odbacuje svoje ponajbolje članove.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.

 

Siromaštvo

Dok jedne novine konstatuju kako smo toliko osiromašili da i hleba jedemo manje nego ranije, druge, isto tako ugledne, upozoravaju da smo toliko siromašni da hleba jedemo najviše u Evropi.

Treći ističu (podatak Republičkog zavoda za statistiku) da je stopa siromaštva u Srbiji prošle godine iznosila 25 odsto. A nije. Toliko iznosi stopa rizika od siromaštva, odnosno toliki procenat stanovništva u Srbiji ima prihode manje od 60 odsto medijane nacionalnog dohotka (šta je medijana, objasnićemo malo kasnije).

Stopu siromaštva ili, kako se često kaže, stopu apsolutnog siromaštva, statistički zavod, otkad je pre nekoliko godina prešao na evropsku metodologiju (koja meri samo rizik od siromaštva) više uopšte ne meri. Prema poslednjim merenjima stope siromaštva, koja je 2015. godine uradio Boško Mijatović, ona je 2014. iznosila 8,9 odsto. Drugim rečima, toliki je bio procenat siromašnih u odnosu na ukupan broj stanovnika Srbije. U apsolutnom iznosu, to znači da je ispod linije siromaštva, tj. sa prihodom manjim od 11.340 dinara (po “ekvivalentnom odraslom”) u Srbiji te godine živelo oko 630.000 ljudi.

Najniža stopa siromaštva u Srbiji zabeležena je 2008. kada je, nakon neprekidnog pada od 2002. godine (14 odsto), iznosila ne manje od četiri odsto, kako u nedavnom članku tvrdi profesor sociologije Slobodan Cvejić, nego 6,1 odsto. Drugim rečima, ispod linije siromaštva od 7.041 dinar živelo je 470.000 ljudi. Nakon toga siromaštvo počinje da raste.

Stopa rizika od siromaštva pak, da ponovimo ipak, predstavlja udeo lica čiji je dohodak niži od 60 odsto medijane nacionalnog dohotka, tj. ispod linije relativnog siromaštva. A medijana nacionalnog dohotka je dohodak od kojeg jedna polovina stanovništva ima manji, a druga veći dohodak i ona je, prema računici RZS, za prošlu godinu iznosila 15.416 dinara. Zato stopa rizika od siromaštva, kako kaže Gordana Matković, ne meri siromaštvo već nizak dohodak, odnosno nejednakost jer u razvijenim zemljama, tj. onima sa visokim prihodima, ni oni ispod medijane ne moraju biti siromašni.

No, kad smo već kod nejednakosti, njen najbolji pokazatelj je džini (neko piše i đini) koeficijent (koji nejednakost meri od nula do jedan) ili jednostavno džini (koji nejednakost meri od nula do 100). Prvi broj znači potpunu jednakost, tj. da svi imaju isto, a drugi da sve pripada jednoj jedinoj osobi. Ovde ćemo, zbog veće “plastičnosti”, kao izraz nejednakosti koristiti džini. Elem, ako se meri po zvanično prijavljenom dohotku, džini u Srbiji iznosi 38 poena. Ali, ako se nejednakost računa prema potrošnji, što je za zemlje poput Srbije – gde su visoke doznake, velika siva ekonomija i značajna proizvodnja za sopstvene potrebe – znatno realnije, onda nejednakost pada na 26 džinija. To znači da u Srbiji zapravo vlada popriličan egalitarizam. Jer, recimo, prema podacima koje iznosi Branko Milanović, nejednakost je osetno viša u razvijenim zemljama zapadne Evrope, gde iznosi oko 35 džinija.

Zanimljivo, nejednakost je u Srbiji tačno onolika koliko je iznosila u Kini pre četrdesetak godina, kada je “najmnogoljudnija zemlja sveta” odlučila da se mane socijalizma. Tada je, naime, nejednakost u Kini bila 25 džinija, a danas je veća nego u Americi (45) i iznosi oko 50 džinija. Ali u međuvremenu, iako je ne tako davno duboko zaostajala, Kina je danas po prosečnom nacionalnom dohotku sustigla najsiromašnije zemlje Evropske unije Bugarsku i Rumuniju.

A Srbiju?
Srbiju je već prestigla.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.

 

Srpska elita je protiv kapitalizma

Intervju Slaviša Tasić

Slaviša Tasić je nesumnjivo jedan od naših najboljih mlađih ekonomista, čiji je čitav radni angažman vezan za inostranstvo. Povod za ovaj razgovor je njegova ovih dana objavljena knjiga “Šta je kapitalizam”
Da li je srpsko društvo prihvatilo kapitalizam?
Na ideološkom nivou ga nije prihvatilo. Imamo veliko marksističko nasleđe koje je kapitalizam tretiralo kao zlo i eksploataciju, umesto kao izvor neviđenog napretka koji je podigao svet iz bede i siromaštva koji su nekada vladali. Problem je i što se kapitalizam pogrešno shvata kao nekakav sistem koje treba sprovoditi, dok je u stvari kapitalizam samo nešto što izvire prirodno i spontano kad postoji jedan opštiji zakonski okvir sigurnosti i slobode. Ali, i pored tog ideološkog neprijateljstva, nerazumevanja i nepopularnosti, imam utisak da sve veći broj ljudi prihvata kapitalizam u praksi. Postoji tiha većina koja se bavi poštenom i kreativnom privatnom inicijativom gde god im država ostavi prostora za to.

Gde su, u kojim društvenim slojevima najveći otpori – u inteligenciji, političkoj eliti ili građanstvu? I zašto?
Tu je mrtva trka. Političkoj eliti najviše odgovara podržavljeni kapitalizam, kakav i imamo. Njihov cilj je ostaviti taman dovoljno prostora privatnom sektoru da stvara neku vrednost, ali mu ne dozvoliti da se osamostali i odmetne jer je cilj političke elite kanalisati vrednost u sopstvene džepove. Intelektualna elita je uvek bila donekle protiv kapitalizma jer u čistom kapitalizmu njen relativni položaj slabi. Intelektualci imaju najviše posla i najbolji status kada se država meša u sve, pa su joj onda oni potrebni da osmišljavaju mere i programe, zbog čega su važniji i bliži strukturama vlasti. Osim toga, u kapitalizmu se i neki slabije školovani, ali preduzimljivi i riziku skloni ljudi, na pošten način obogate, što intelektualcima intuitivno smeta. Nekako misle da to nije fer. Ne govorim o svima, naravno, ali mislim da ovo jeste slučaj sa jednim delom leve inteligencije.

Jesu li otpori načelni ili su plod oblika kapitalizma kakav postoji u Srbiji. I kakav je to kapitalizam, tj. da li je kapitalizam uopšte?
Otpori su sigurno još jači kada se pogleda kakva vrsta sistema ovde vlada. Pravi kapitalizam počiva na ustanovama koje garantuju odsustvo prisile, poštovanje privatne svojine i pravnu jednakost. Ali mi još uvek nismo tu. Imali smo u slučaju Savamala bespravna rušenja i otimanja od jednih da bi se dalo drugima i treba znati da je to sušta suprotnost kapitalizmu. Ili kada država daje privilegije, kada finansira strane investitore na račun domaćih, kada pokriva gubitke nekih firmi na račun drugih, to je sve duboko protivno kapitalizmu. Mnogi vide neku korumpiranu privatizaciju i pomisle na kapitalizam, ali čak ni privatizacija kao proces nije odlika pravog kapitalizma nego zakasneli pokušaj ispravljanja grešaka komunizma. Uostalom, u svakoj privatizaciji država je ubedljivo najvažniji igrač.
Evo gde u Srbiji ima najviše kapitalizma. U IT sektoru jer je izrastao bez plana, bez pomoći države, bez subvencija, bez zaštite i uz međunarodnu konkurenciju. Ima ga u privatnom zdravstvu, koje se u poslednje vreme ukrupnjava, ali je takođe izraslo potpuno spontano i neplanirano, bez državnih strategija. Obe ove grane bile su sasvim zaboravljene i neregulisane i zato su uspele da se ni iz čega razviju i postanu konkurentne na svetskom nivou. Kapitalizma ima i u sektoru ugostiteljstva i tu, na primer u Beogradu, vidimo fantastičnu kreativnost. Upravo je zbog preduzetničke kreativnosti vlasnika lokala Beograd dospeo na dobar glas među stranim turistima, a ne zbog nekih prirodnih lepota ili istorije jer tu nismo ništa bolji od bilo koga u Evropi.
Žao mi je što se ovi pravi tržišni fenomeni ispuštaju iz vida jer oni su prave pozitivne kapitalističke priče kod nas. I sve što su postigli, postigli su bez pomoći ili čak uprkos državnom mešanju.

Najveći problem u Srbiji trenutno je nezaposlenost. Zašto?
Ljudi to ne vole da čuju, ali veća zakonska zaštita zaposlenih po pravilu stvara veću nezaposlenost. Veća minimalna nadnica takođe stvara veću nezaposlenost. Isto važi i za poreska opterećenja na rad, uključujući tu i doprinose. Osnovno ekonomsko pravilo je da ako nešto oporezujete, dobićete manje toga. A u Srbiji se zaposlenost visoko oporezuje.
U Srbiji i regionu, međutim, nezaposlenost ima i druge uzroke. Pre nekoliko meseci sam analizirao podatke i našao da je faktor koji statistički najbolje predviđa razliku u nivoima zaposlenosti u regionu i sličnim zemljama nivo pristiglih doznaka iz inostranstva. Ni fleksibilnost tržišta rada, ni nivo BDP, ni uvoz ili bilo šta drugo, već doznake. Rezon je da kada nekakav prihod pristiže na alternativne načine, uključujući i doznake, onda svako kome zaposlenje nije nužno to gleda da izbegne pri niskim platama. To znači da je bar jedan deo nezaposlenosti na neki način dobrovoljan. Ali ako prosečna plata bude rasla, onda bi ova vrsta nezaposlenosti trebalo da se smanjuje jer će se rad više isplatiti.

U Srbiji se često govori o tzv. prekarijatu, da li je to opravdano, ima li razloga za to?
Ako mislite na povremeni i privremeni rad bez stalnog radnog odnosa, toga ima sve više i u Evropi i upravo je posledica prekomerne zakonske zaštite. U Španiji ili Francuskoj teže je otpustiti radnika nego razvesti se – ima više sudskih procesa, tužbi i plaćanja alimentacija, odnosno obeštećenja. U takvoj situaciji normalno je da poslodavci izbegavaju da ponude stalni radni odnos i gledaju da zaobiđu zakon privremenim ugovorima. I zato ove zemlje imaju hroničnu nezaposlenost.
Nekada mi analitičari koji se bave ovim pitanjima zvuče kao da nikada u životu nisu ušli u firmu ili porazgovarali s nekim poslodavcem, pa ih predstavljaju kao nekoga ko kao jedini cilj ima maltretiranje radnika. U realnosti poslodavci uopšte ne vole da stalno menjaju i otpuštaju radnike. To im je nepotreban trošak sticanja poverenja, učenja i navikavanja. Zato je pogrešno fokusirati se na zakonodavstvo jer neće nikakav zakon poboljšati položaj radnika. Položaj radnika će popraviti ekonomski rast, investicije i rast produktivnosti. U Švajcarskoj ne postoji zakonska minimalna plata. U Americi radnik može biti otpušten bez ikakvog obrazloženja. Pa opet, ovo su zemlje gde je najbolje biti radnik i gde radnici najbolje žive.

U Srbiji se često govori da nam najviše fali civilizovana država? Da nam fali, to je tačno, ali može li se ona izgraditi bez poštovanja individualnih prava, o čemu se daleko manje govori?
Cela poenta zapadne civilizacije je u poštovanju individualnih prava. Osnovne funkcije države, razlog zbog kojih ona uopšte postoji, jesu zaštita ljudi od nasilja i razrešavanje sporova. A mi nemamo to već nešto što se najbolje može nazvati mekom državom. Meka država je ona koja radi mnogo stvari, koja se meša u sve i svašta, koja se bavi i ekonomijom, i kulturom, i medijima, i sportom, ali zato ne ume da obavi svoje osnovne funkcije. Ne ume da zaštiti ljude od nasilja, da zaštiti privatnu svojinu i da obezbedi sprovođenje ugovora ili naplatu potraživanja. Iz godine u godinu svi mogući međunarodni izveštaji ukazuju na neefikasnost sudstva u svemu, od krivičnih dela do privrednih sporova, pa je opet izgleda država nesposobna da to uredi. Ili nevoljna iz nekog razloga.

Omiljena tema u Srbiji jeste izgradnja institucija. Vaša knjiga nudi nov uvid u to kako su institucije u istoriji kapitalizma zaista stvorene?
Jedna od glavnih teza knjige je da ekonomski razvoj Zapada nije došao svesno i planirano već kao posledica institucija koje su se tamo slučajno razvile. U Zapadnoj Evropi je to istorijski bio jedan priličan haos, bez jedinstvene vrhovne vlasti i upravo je nedostatak jedinstvene vlasti, odnosno podela vlasti između različitih autoriteta, između sitnih teritorijalnih jedinica, između crkve i države, između parlamenta, sudova i kraljeva, dovela do velikih sloboda. Previše autoriteta nije bilo istorijski dobro za razvoj i nije dobro ni danas.
U Srbiji nam je potrebna izgradnja institucija kao što je nezavisno i efikasno sudstvo ili zaštita ličnosti i svojine. Ali nije nam potrebno preterano zavođenje reda ili prevelika regulisanost života pravilima i procedurama jer to guši slobodu i inicijativu. Često čujem da ljudi hoće ozbiljnu državu, ali tu misle na državu koja svuda zavodi nekakav red, uključujući i tamo gde ne treba, i tako guši slobodu i inicijativu. Kao što je, na primer, država nedavno pokušala da “uvede red” u kombi prevoz, bespotrebno gušeći jedan spontano izrasli sektor, od čega je posle, makar privremeno, odustala.
Zapadni svet je danas takođe u toj vrsti problema, porast regulacije u poslednjih tridesetak godina doveo je do gubitka privredne energije i nekih velikih kriza. To su još uvek bogate zemlje, ali Evropa raste vrlo sporo, a Amerika sporije nego ranije. I mislim da je glavni uzrok upravo to postepeno gušenje inicijative sve većim uplivom države u sve pore života.

U inteligenciji, ali i široj javnosti, vlada mišljenje da u Srbiji vlada neoliberalizam. Vlada li zbilja?
Ja i ne znam šta ta reč tačno znači jer oni koji je koriste kad kažu neoliberalizam misle i na tržište i na državne subvencije i na korupciju i, uopšte, sve što im se u nekom trenutku ne dopada. Ako misle na ekonomski liberalizam, na tržišne slobode, Srbija nije liberalna ekonomija. Pojedini sektori su izmakli regulaciji i uspeli lepo da se razviju. Ali, ukupno gledano, Srbija ne spada u liberalne privrede, više je negde u svetskom proseku. Država radi previše stvari u ekonomiji, direktno se bavi poljoprivredom, bankarstvom, energetikom, čak i hotelijerstvom. Prema svim objektivnim pokazateljima i raznim listama ekonomskih sloboda koje to obuhvataju, čak i tradicionalno socijaldemokratske države, od Švedske i Danske do Slovenije ili Slovačke, mnogo su liberalnije od Srbije.

Često se kaže da je slobodno tržište dobro za razvijene zemlje, ali da je ono, kao i individualne slobode, zapravo sredstvo za kolonizaciju malih i siromašnih zemalja, te da nerazvijene zemlje moraju da štite svoje firme dok se ne razviju?
Problem s tom teorijom je što se tako zaštićene firme nikad ne razviju. Ako hoćete razvoj morate se takmičiti s najboljima. U ekonomiji države i nije cilj nekoga pobediti već poboljšati sopstvenu produktivnost. Životni standard jedne zemlje ne zavisi od toga izvozite li ili uvozite već isključivo od nivoa produktivnosti, od toga koliko dobro nešto radite. A skrivanjem od konkurencije nećete napredovati nego stagnirati ili nazadovati. Tako je Brazil zaustavio uvoz kompjutera da bi razvio svoju proizvodnju i na kraju samo nazadovao jer ne samo da nisu napravili dobar domaći kompjuter, nego su ostali sektori patili usled nemogućnosti da koriste moderni uvozni hardver. Zastava i EI Niš su u SFRJ bile zaštićene, pa su sve više zaostajale za svetom i na kraju propale. Empirijski je, dakle, ta teorija više puta propala.

Kako vidite aktuelni trenutak Srbije, zna li ona šta hoće i gde hoće da ide, na Zapad ili na Istok; i kakvo društvo da gradi, ono utemeljeno na zapadnim vrednostima ili ono koje pripada “pravoslavnoj civilizaciji”, što se nameće iz Rusije?
Možda je i previše te Istok-Zapad priče. Rusija je zemlja bogata resursima, ali Srbija je politički mnogo naprednija od nje, uprkos svemu što se ovde danas dešava. Nemamo se mi tu na šta mnogo ugledati, osim možda pronaći naftu i gas.
Sa druge strane, na zapadne liberalne vrednosti se treba ugledati, ali te vrednosti ne treba sasvim poistovećivati sa postupcima zapadnih država i svakog njihovog funkcionera. I oni imaju svoje lične interese ili ideološke opsesije. Ako evropski zvaničnici tolerišu medijsku represiju ili nasilje nad privatnom svojinom, onda oni za mene ne reprezentuju klasične zapadne vrednosti. Zato ne treba upijati sve što neko otuda kaže ili misliti da je baš sve što neke evropske vlasti u svojim zemljama rade dobro. U ekonomiji naročito, ne zaboravimo da je Zapadna Evropa danas najsporije rastući region u svetu. Možda je bolje pogledati šta je Evropa radila pre nego što je došla do ovog nivoa razvoja na kojem sebi može priuštiti i greške. Kad su bile na našem nivou razvoja te države su trošile po 20-30 odsto BDP, a ne sadašnjih 40-50 odsto. Imale su mnogo manje regulacije nego danas, fleksibilna tržišta rada i zato su i rasle po stopama od 5-6 odsto, umesto današnjih 1-2 odsto. Ja sam pre svega za klasični liberalizam koji je originalno nastao na Zapadu i zaslužan je za njegov razvoj. Ali nije baš sve što ove zemlje danas rade u saglasnosti sa klasičnim liberalizmom.

Ali, kad se ovde pomene smanjenje javne potrošnje svi se naroguše?
Normalno je da se naroguše oni koji od toga dobijaju, ali potrebno je da poreski obveznici budu svesniji šta sve plaćaju. Ima jedna stara studija gde ljude pitaju da li država treba da obezbedi razne stvari sa neke liste predloga. I ogromna većina je za. Onda se ti isti ljudi podsete da sve to oni plaćaju porezima i odjednom se predomisle. Tako i kod nas treba uvek imati na umu da sve to što je na rashodnoj strani neko plaća. Privreda koja stvara vrednost i zapošljava plaća firmama koje generišu gubitke, dakle negativnu vrednost. To je besmislica. Rešavanje tog problema subvencija mora da bude prvi prioritet u fiskalnoj konsolidaciji.

Da li bi za Srbiju bila spas jedna dobra strategija razvoja, što je ovde preovlađujuće mišljenje?
Možda, ako je to strategija koja predviđa liberalizaciju, smanjenje potrošnje ili poboljšanje sudskog sistema. Ali bojim se da se ne radi o tome nego o zastarelom konceptu razvojnih politika, u kojem razni eksperti koji su uspeli da se dodvore državi biraju koje grane ili firme će biti privilegovane, a koje će sve to plaćati. To je odavno diskreditovan koncept jer je propao širom trećeg sveta. Vidite da su se i kod nas u poslednjih petnaestak godina najbolje razvile upravo neke oblasti koje su bile van svih planova i strategija. Pa ih sada, kao što je slučaj sa IT, država s naknadnom pameću navodno promoviše.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. april 2017.

 

Nemoguće je razviti novi biznis u Srbiji

Intervju: Tomislav Momirović, direktor “Mona” hotela

Tomislav Momirović, direktor Mona hotela i predsednik Udruženja hotelijera Srbije, jedan je od retkih mlađih privrednika koji ne izbegava javnost, koji ne govori samo o najužim profesionalnim pitanjima već se ne ustručava da javno iznosi svoje po pravilu kritičke stavove o privrednim prilikama u Srbiji. Ovaj razgovor, pomalo neočekivano, započeo je kritikom ponašanja samih poslodavaca. “Vlasnik ne sme da ne poštuje radnika. To nema veze s platom. Tu je reč o odnosima. I jedan i drugi su ljudi i kao takvi zaslužuju poštovanje. Plata je tržišna stvar. Znači, ako radnik negde dobije bolju platu otići će tamo, ako ne ostaće tu. Ali, bez obzira na to, odnos vlasnika prema njemu mora da bude korektan. To ovde još uvek ni kapitalisti nisu u dovoljnoj meri shvatili. Jer, takvim odnosom oni štite svoj kapital. Kod nas je još uvek mnogo nasilja, bahatosti”, odgovorio je Momirović na uvodno i sasvim uopšteno pitanje koje se ticalo njegovog generalnog uvida u domaći ekonomski ambijent. Na to se prirodno nadovezalo pitanje o odnosu države prema privrednicima.

“Političari nude proizvod kakav građani žele. Naši ljudi i dalje ne prihvataju kapitalizam i zalažu se za neki lažni egalitarizam. Privatna svojina veća od stana i dalje je sumnjiva u Srbiji i građani to teško ’vare’. A političari se, takav im je posao, bore na tržištu i plasiraju ideje koje su tražene. I onda naravno da se stalno koketira s tim, da tako kažem, polusocijalističkim projektima – da mi nešto pokrećemo, da mi nešto radimo, da ćemo mi nešto stvoriti”.

Mislite “mi kao političari”?
Ne, “mi kao narod”. Nije narod napravio ni Apple ni Facebook ni BMW, kao ni neke proizvode u Srbiji, nego su to napravile neke kompanije i znanje koji je u njima razvijeno. Kompanije ovde nisu prepoznate kao institucije koje stvaraju novac, koje generišu nova radna mesta. Kapitalisti se doživljavaju pre svega kao ljudi koji uzimaju. Iz ličnog iskustva mogu da kažem, gde god se mi pojavimo da investiramo, niko ne dođe da kaže: mi ćemo s vama, pa ako za vas bude para i mi ćemo nešto zaraditi. Uglavnom ljudi traže da ti uzmu nešto, a ako im ne daš, onda pokušavaju da ti prave probleme, da te ucenjuju i slično.

Kažete da su kompanije institucije, država takođe treba da gradi institucije, odnosno država treba da stvori ambijent koji podstiče određeno ponašanje i određeno razumevanje stvari. Radi li to naša država?
Kod nas vlada i dalje, kao i u komunističkom periodu, kontroliše ogroman deo kompanija. To su resursi. Političari se danas bore za javna preduzeća ne za ministarstva jer tu su pare i tu je kontrola labava. I to stvara loš uticaj na tržište jer javna preduzeća ne mogu da propadnu. Svake godine se milijardu evra iz budžeta izdvaja za javna preduzeća. To su pare građana Srbije, od poreza koje mi plaćamo. A javna preduzeća svake godine generišu nove gubitke. To se maskira nekim socijalnim pričama, ali u stvarnosti to nisu ljudi koji su socijalno ugroženi. U svakom gubitaškom javnom preduzeću plate su daleko iznad proseka. U nekim javnim preduzećima radnici imaju tri puta veće plate nego zaposleni u mojoj firmi. Ti moji zaposleni su pošteni ljudi koji teško zarađuju svoj novac, od toga hrane svoje porodice, nije fer da država ima takav odnos prema njima. Mislim da država pre svega treba znatno da smanji meru svog učešća u biznisu. Jer, ona je i u infrastrukturi, gde još možda i ima rezona da bude, ali i u hotelijerstvu, bankarstvu, osiguranju. To je zaista previše i to kreira loše stanje na tržištu. Kad tu dodamo nereformisane institucije, sekretarijate, agencije itd., dobija se zaista ambijent u kojem je teško poslovati.

Ali političari stalno govore kako pomažu privrednicima.
Ja čak verujem da oni zaista imaju dobru volju, ali nemaju strpljenja i upornosti. Oni vole instant rešenja, pa pribegavaju nekim direktnim oblicima podrške. A to nije ni dobro ni dovoljno. Nama trebaju dugoročna sistemska rešenja, ali to za političare nije atraktivno.

Šta, po vašem mišljenju, predstavlja najveće prepreke za biznis?
Prvo opterećenje koje otežava da bilo šta novo nikne, da se nou-hau razvija, jesu velike dažbine. Šta mi sve danas plaćamo? Prvo, na svaki proizvod koji prodamo plaćamo dvadeset odsto. Na svakog zaposlenog plaćamo 66 odsto poreze i doprinose. Kad zaradimo pare, plaćamo 15 odsto porez na dobit. Ako hoćemo da podignemo te pare, plaćamo još 15 odsto. A povrh toga imate porez na imovinu, firmarine, reklame i gomilu lokalnih taksi koje ne želim ni da računam. Šta vi treba da uradite da zaradite te pare, da li je to realno. Zato vi u praksi nemate nešto novo, nemoguće je da se razvije nešto novo. Država uzima mnogo novca. Neki ljudi kažu: pa takvi su porezi i u okruženju, tako je i u zapadnoj Evropi. Da, ali u zapadnoj Evropi jedno selo kupi više mercedesa nego cela Srbija. Ovde je toliko mala kupovna moć da s tim poreskim opterećenjem ne možemo da se razvijemo. Mi koji dugo imamo kompanije, koji imamo infrastrukturu i brendove, možemo sve to da preguramo, ali neko nov da počne, to je nemoguće. Ja potpisujem, nemoguće je u Srbiji razviti nov biznis.

Vi izgleda ne čitate vesti o poboljšanju privrednog ambijenta u Srbiji?
Dobro, ima napretka, ali kad se sve to uzme u celini, mi imamo okoštali, birokratizovan sistem kroz koji da se probijete treba vam mnogo nerava i volje. Jednostavno, tu je toliko komplikovanih procedura da je to nepremostivo. Nisu čak više ni zakonski rokovi problem, oni su relativno kratki, recimo mesec dana za neke dozvole, ali mi ipak čekamo 3-4 meseca. I to uprkos tome što imamo dobar odnos s lokalnim vlasima i što se i one trude i guraju, ali džabe. Mogu samo da zamislim kako je nekome ko nema dobar kontakt, ko je krenuo normalnom opštinskom procedurom, koga ne zanima predsednik opštine, gradonačelnik ili ko god. Kako on uopšte ostvaruje svoja prava, da li je to uopšte moguće…

A šta kažete o subvencijama koje dobijaju investitori?
To nije napravljeno za nas. Iako su formalno domaće i strane kompanije izjednačene, mi to ne možemo da koristimo. Velike strane kompanije imaju tu snagu da odjednom instaliraju veliku opremu, da zaposle 200, 300, 500 ljudi, koje će, uzgred, da plate malo, i to se njima isplati, ali one nisu involvirane u domaću ekonomiju i one sutra, kad im privilegije isteknu, mogu i da odu kao što su došli. Mi kao domaća kompanija koja se razvijala polako i na malom tržištu to ne možemo. Najbolji podstrek za privatne investitore bilo bi, s jedne strane, smanjivanje poreskih davanja, pre svega poreza na dodatnu vrednost koji je ključan i, drugo, ova najavljena integracija regiona, carinska unija, bilo kakav vid unije. Jer, mi dobar deo novca zarađujemo poslujući s našim neposrednim okruženjem. A to podrazumeva i neku političku stabilnost, koja je stalno ugrožena. Mi sa Bosnom, Crnom Gorom, Kosovom, Albanijom, Makedonijom brojimo oko 15-16 miliona ljudi, što je mnogo atraktivnije od bilo koje zemlje uzete pojedinačno. Po mom mišljenju smanjivanje poreza i integracija regiona od ključnog su značaja. Kad dođe do problema u odnosima sa Kosovom, mi gubimo novac. Time što pravimo ekonomske prepreke kosovskim Albancima ograničavajući im mogućnost prolaska kroz Srbiju, gubimo novac. Desetine hiljada ljudi danas rade za robu koja se prodaje na Kosovu. Moramo da prihvatimo te ljude, naše firme na tome zarađuju novac, naši radnici od toga primaju plate. Isto je i sa Makedonijom, Bosnom, Crnom Gorom, samo nepromišljena politika stvara tu konflikte. Promišljena politika dovela bi do desetine hiljada novih radnih mesta i dodatnog profita, a preduslov su, naravno, mir i stabilnost.

Znači, mislite da povlašćeni položaj stranih investitora nije dobra stvar za srpsku ekonomiju?
De jure oni imaju isti tretman kao i mi, ali de facto te subvencije su koncipirane za njih. Dugoročno, to je vrlo loše. Mislim da će najegzaktniji primer biti situacija sa Fijatom. Malo se o tome govori, ali Fijatu sledeće godine ističu garantovani uslovi po kojima on ne plaća nikakve poreze i doprinose. To će podići cenu njihovog rada 70-80 odsto. Koja fabrika može to da izdrži. Ja uopšte ne mogu da zamislim kakve će okolnosti biti da Fijat ostane u Srbiji, uz svu dobru volju, govorim realno. Stotine miliona evra datu je Fijatu da napravi ovde svoju fabriku. Ali, nije napravljen nou-hau koji bi sutra mogao da preuzme fabriku i nastavi proizvodnju. Znači, ako ode Fijat opet ćemo dobiti Zastavu na budžetu, u sadašnjoj konstelaciji odnosa nema ko to da vodi. A kako će da se spreči da Fijat ode. Ti ljudi su racionalni, povećaće će im se troškovi rada sedamdeset odsto, moraće da plaćaju poreze i doprinose po isteku 10 godina.

Kao svoj najveći uspeh Vlade ističe fiskalnu konsolidaciju, šta ona za vas zaista znači?
Mislim da je fiskalna konsolidacija smanjila cenu kapitala koji se investira. Kamate su pale i mi investitori zaista nikad povoljnije nismo mogli da se zadužujemo. I s te strane Vladi treba odati priznanje. Sa druge strane, održava se sistem u kojem javna preduzeća dominiraju, koji je prilično opasan, mnogo sumnjivih ljudi naslonjeno je na njega, ljudi iz Vlade to ne kontrolišu. Kome to ide naruku, zašto ne mogu da se reše ta javna preduzeća, meni je potpuno nejasno. Smanjene su plate i penzije iako su svi mislili da je to nemoguće, ali ne može da se dotakne nijedno javno preduzeće, da se malo pretrese njihov rad. Mnogo veći problem od subvencija stranim kompanijama predstavljaju subvencije državnim firmama koje opstaju zahvaljujući našim parama iz poreza, zbog čega su porezi veliki. I onda se kao čudimo što vrhunski hirurg ima manju platu nego čistačica u nekom javnom preduzeću.

Mislite li da je realno da se smanje porezi na plate, što je premijer Vučić više puta u poslednje vreme najavio?
Pre svega mislim da je realno da se pod hitno likvidira, proda, kako god, dobar deo javnih preduzeća koja su gubitaši. Onda te pare treba iskoristiti da se smanje porezi. To zvuči ekstremno, ali zašto bi bilo teško. Ko je spasao Nokiju, ko je spasao Kodak? Kakva je to ambicija da država spasava neko preduzeće. Država treba da daje socijalnu pomoć siromašnima, to nije sporno, ali da ti plaćaš firmama da rade, ko se toga setio. I mi zato imamo visoke poreze jer treba da plaćamo opstanak gomile preduzeća. To je stvarno neverovatno. A to je nekako postalo normalno, to je postalo socijalno pitanje. Nije to pitanje socijalno, to je pitanje kompanijske strukture ove zemlje. Hoćemo li mi da budemo tržišna privreda ili ćemo da budemo zemlja korporativnih invalida. S kojom logikom mi moramo da ih spasemo, kaže se “tu rade neki ljudi”, pa neka ljudi nađu neki drugi posao. Šta će svi drugi ljudi? Zašto baš Bor, zašto ne Kuršumlija, zašto da tamo pet hiljada ljudi ne dobije po 500 evra prosečnu platu, zašto ne Negotin? I u drugim mestima ljudi teško žive, šta ćemo s njima? Ja to ne mogu da shvatim i ne mogu da prihvatim da je to normalno.

Država glavni hotelijer

Poslednjih pet godina hotelijerstvo se razvilo u Beogradu, donekle i u Novom Sadu i Nišu. Ali, ako pogledate unutrašnjost Srbije, ogroman broj, pre svega banja su državni ili paradržavni hoteli, ne znam kako bih nazvao hotel koji je u vlasništvu Železnica, ili MUP-a, ili Srbijašuma, ili Elektroprivrede, vojske, policije, PIO fonda. Imate paradoksalnu situaciju da PIO fond, koji svakog meseca od države dobija nenormalne subvencije, nju tuži zbog hotela. To zaista vređa inteligenciju. I imate paradoks da Mađarska ima mnogo veći prihod od turizma nego Hrvatska, a da je Srbija, sa istim potencijalom banja, možda i kvalitetnijim, na dnu jer su sve banje u državnom vlasništvu. Sve banje su pod katastrofalnim menadžmentom, stvaraju neviđeno male promete, zapošljavaju malo ljudi i samo ti ljudi, koji su u načelu u dosluhu s lokalnim samoupravama, izvlače neki profit. Da budem potpuno otvoren, meni takva situacija odgovara jer meni odgovara da mi je država konkurent. Ako gledam sebično, voleo bih da što duže ostane takva situacija jer ću ja lakše poslovati. Ako se one privatizuju ja dobijem kvalitetnu konkurenciju, možda će moji zaposleni otići tamo itd. Ali, realno, to je loše za ovu našu industriju, to je loše za celu Srbiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. mart 2017.

 

Šer/Fer Ekonomija

Nove razvojne tendencije

Šer ekonomija ima mnogo dobrih strana, ali i nekih krupnih mana. Širenje šer ekonomije je nezaustavljivo, ali se na mnogim mestima trude da je ograniče i suzbiju. Ona je nešto sasvim novo, mada već vekovima postoji. Šta je zapravo šer ekonomija?

Početkom marta (7. i 8) u Beču je održana Konferencija evropskih gradova posvećena šer ekonomiji, na kojoj su osim domaćina učestvovali predstavnici Varšave, Praga, Budimpešte, Sofije, Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Beograda. U stvari, cilj skupa bio je da austrijski stručnjaci gostima predstave glavne odlike i oblike šer ekonomije (share economy), prednosti i rešenja koje ona donosi, ali i probleme i rizike koje stvara, pre svega sa stanovišta lokalnih vlasti.

EKONOMIJA DELJENJA: U stvari, sa šer ekonomijom su se mnogi stanovnici Srbije, penzioneri pogotovo, upoznali još pre desetak godina posredstvom čuvenog “tajm šeringa”, neke vrste dugoročnog dvonedeljnog zakupa apartmana u letovalištima širom sveta. Nije poznato da li su agencije koje su organizovale brojne ručko-večere napravile neki posao, ali bogami ko je imao živaca da sluša promotere, a zatim se nagvažda sa upornim agentima prodaje, mogao je da se makar dobro najede. To je trajalo nekoliko godina. Tek što se to završilo, stigla je modernija verzija šer ekonomije, kar šering (zajednička upotreba automobila, tj. vožnje) i houm šering (izdavanje stambenog prostora), koja je javnosti poznatija po “platformama” preko kojih se ovaj oblik poslovne saradnje “stavlja u pogon” – Uber i Airbnb.
I to su zbilja prilično novi fenomeni. Ipak, “ekonomija deljenja”, kako bi se najbolje mogao prevesti termin “šer ekonomija”, nije nova pojava, naprotiv. Kako je na otvaranju konferencije rekao Tomas Rendl, predsednik Skupštine grada Beča, “već 150 godina ljudi se okupljaju u zadrugama da bi delili sredstva, udružuju se da da bi osnivali banke, kooperative za deljenje semena, mašina, plodova”. Stambene zadruge preko kojih se, kako je naglasio Rendl, upravo u opštini u kojoj se održava skup gradi 10.000 stanova, takođe su jedan vid ekonomije deljenja. “Ono što je novo”, istakao je visoki bečki funkcioner, “jeste – tehnologija”. Drugim rečima, digitalizacija, internet, mobilni telefoni, kao sredstva koja omogućavaju nove načine zajedničkog korišćenja privrednih resursa i kombinovane upotrebe sredstava. Dakle – ekonomije deljenja.
Iznenađuje zbilja, da se malo našalimo, koliko su naši preci koristili ekonomiju deljenja, a da to nisu ni znali. Recimo, u to bi se mogla ubrojati i javna kupatila, koja su u međuvremenu iščezla, ali su došli javni bazeni, gradske biblioteke, javni parkovi i trgovi – takoreći svi resursi koje su ljudi zajednički koristili. I ti stari oblici ekonomije deljenja mogu da dobiju nove sadržaje. Recimo tako što bi se osnivale “biblioteke stvari” (library of things). Prema Rendlovim rečima, primera radi, izračunato je da se bušilice u proseku koriste dva minuta godišnje; bilo bi, dakle, mnogo racionalnije kada bi i one, kao knjige, mogle da se uzmu na pozajmicu i posle upotrebe vrate. Ili da navedemo drugi primer, Rendlovog mlađeg kolege Tomasa Himpelea iz gradskog magistrata (mi bismo rekli sekretarijata) za privredu, rad i statistiku, koji je izneo interesantan podatak da u Austriji, dakle zemlji u kojoj je skijanje nesumnjivo nacionalni sport broj jedan, skije više gotovo niko ne kupuje, svi ih iznajmljuju.
Ali, da se vratimo osnovnim pitanjima koja još uvek najviše muče (gradske) vlasti diljem Evrope, a o kojima je posebno govorio upravo pomenuti Himpele. “Mnogi u ekonomiji deljenja vide šansu za nove poslove i prihode ili za uštedu, tj. zajedničku upotrebu resursa, sa druge strane”, kaže Himpele. Ali, nastavlja, “ekonomija deljenja otvara i neke teme koje su u ’klasičnoj ekonomiji’ apsolvirane. Ako se radi o (samo)zapošljavanju, kao što se govori, jesu li zaštićena radna prava. Takođe, zaštita potrošača dostigla je u savremenoj privredi zavidan nivo, kod ekonomije deljenja ona praktično ne postoji”.
Ono što, međutim, najviše muči velike evropske gradove u suštini je činjenica da ekonomija deljenja uopšte nije zahvaćena nikakvom pravnom regulativom, naročito poreskom. “Veliki deo ponude gubi u sivoj zoni. Firme koje se bave ovom vrstom privređivanja, i koje na njoj nesumnjivo zarađuju, ne plaćaju nikakve poreze ni takse. Recimo, taksisti plaćaju porez, što kod kar šeringa nije slučaj. Ili, hoteli takođe plaćaju raznorazne dažbine, dok niko ’u sistemu’ Airbnb ništa ne plaća. Ako je stvorena platforma za usluge, onda je potrebno”, smatra Himpele, “stvoriti i platformu za zakonodavstvo – porezi, osiguranje, zaštita potrošača, zaštita zaposlenih. Gradovi treba da imaju pregled i kontrolu nad onim što se u njima dešava. Ne znamo gde su stanovi koji se izdaju, kako komunalne uprave to mogu administrativno da reše. Šta je potrebno da se to reguliše u korist naših građana. Još nijedan grad u Evropi nije našao rešenje za šer ekonomiju, pa nije ni Beč. Pri čemu naš cilj nije da se šer ekonomija zabrani nego da se uspesi maksimiziraju, a rizici smanje”, zaključuje Himpele.

LOKALIZACIJA GLOBALIZACIJE: Pored visokih tehnologija, jedna od pretpostavki šer ekonomije jeste i globalizacija. Danas korisnik usluge može biti u Njujorku ili Londonu, a pružalac u Delhiju ili Bukureštu. “Tamo nema ugovora o radu ni opštih uslova poslovanja”, primećuje Izabela Mader, predsednica Upravnog odbora bečkog Excellence instituta. “Konkurencija na globalnom nivou dovela je do globalizacije cena. Ljudi iz razvijenog sveta prilagođavaju se onima u nerazvijenom. Pitanje je šta se može učiniti, a da ne dođe do urušavanja cena i narušavanja okvirnih uslova poslovanja. Airbnb nema nijednu sobu, Uber nema nijedan auto. Uprkos tome što nemaju nikakvu imovinu, vrednost tih kompanija je ogromna. Ako nemaju imovinu, to znači da nemaju potrebu za njenim osiguranjem, što predstavlja gubitak za osiguravajuće organizacije. Gubi se sve što je bilo ustaljeno”.
Takođe, nastavlja Mader, firma koja povezuje korisnika i pružaoca usluge može biti registrovana u nekom trećem gradu. U tom mestu ona plaća porez, što znači da se dodata vrednost odliva iz prve dve države. Zbog toga se, po njenom mišljenju, “preduzeća moraju umrežavati i povezati radi formiranja mreže svojih korisnika”, a država treba da “da prednost preduzećima na licu mesta”.
Johanes Luter, koji vodi upravo početkom ove godine osnovani Urban future Hab iz Beča, izneo je analizu funkcionisanja houm šeringa, trenutno možda najkontroverznijeg i najpropulzivnijeg oblika šer ekonomije. I to na primeru četiri velika evropska turistička centra: Barcelone, Amsterdama, Pariza i Berlina. Kakve je dimenzije ona dostigla možda najbolje pokazuje primer Airbnb, najpoznatije platforme (ili “aplikacije” na mobilnom telefonu) za korišćenje ove vrste turističke usluge, koji je vrednošću nadmašio mnoge svetski poznate hotelske lance iako ne poseduje ni jednu jedinu sobu, a kamoli ceo hotel.
Houm šering je ne samo iz temelja uzdrmao samo hotelijerstvo nego i “krvnu sliku” turističke industrije, što se posebno odnosi na gradove koji važe za “turističke Meke”.
Uz opasku da osim onih koje naručuju same houm šering kompanije, nema drugih istraživanja ovog fenomena, Luter primećuje da njime još uvek nisu ugroženi hoteli sa visokim i srednjim segmentom cena već oni sa niskim cenama. Luter je takođe osporio neke predstave o houm šeringu. Jedna od njih je, recimo, da houm šering omogućava da se turisti rasporede po svim delovima grada, što znači i ravnomerniju raspodelu prihoda. Prema Luterovim rečima, međutim, praksa u pomenutim gradovima pokazuje da je najveći broj ponuda koncentrisan oko najatraktivnijih lokacija u gradu.
Takođe, sledeći argument – da houm šering donosi dodatnu zaradu slabije stojećim slojevima stanovništva, ali stvarni tokovi turista i novca pokazuju da nema tog socijalnog aspekta dodatne zarade, tvrdi Luter.
Daleko bi nas odvelo da ovde prepričavamo čitavu prilično detaljnu Luterovu analizu, ključno je da je ona pokazala prilično različite reakcije gradova na houm šering. To, uzgred, nije ni čudo jer se s njim sreću tek 4-5 godina, negde od 2012. kada je houm šering doživeo pravi bum. Suština reakcija gradova na ovu pojavu jeste da oni na različite načine, neki više neki manje, pokušavaju da ograniče ovu delatnost ili je bar stave pod kakvu-takvu kontrolu. Kao najliberalniji se pokazao Amsterdam, koji je valjda zato i poneo “titulu” Šering siti. Ipak, i on je ovakav vid izdavanja stambenog prostora ograničio na 60 dana godišnje, pri čemu su svi ponuđači popisani (sa “hot lajnom” za pritužbe korisnika i pravom da prekršiocima pravila zabrani rad), uz istovremenu obavezu Airbnb da plaća boravišnu taksu.
Gotovo suprotno poneo se Berlin, koji je houm šering praktično onemogućio jer je grad doneo propis o zabrani nenamenskog korišćenja stambenog prostora. Formalno, za bavljenje houm šeringom mora se dobiti zvanično odobrenje, ali ih grad praktično ne izdaje (daje ih ako iznajmljivač živi u stanu, ali da ne ulazimo u te finese). Istovremeno, Berlin je odbio bilo kakvu saradnju sa Airbnb-om. Sve je to uticalo da broj ponuda padne sa 20 na 10 hiljada, a i to se danas uglavnom nalazi u sivoj zoni.
Beč je u pogledu odnosa prema houm šeringu, prema rečima Klemensa Himpelea, negde između Amsterdama i Berlina. “Mi nismo hteli da zabranjujemo, hoćemo da se ova oblast reguliše. Rekli smo: bićemo otvoreni, ali regulativa mora da važi. U septembru je donet zakon kojim su ponuđači obavezani da dostavljaju podatke i plaćaju takse”.
Konačno, o odnosu Beča prema ovoj stvari najbolje govori informacija da je još pre dve godine osnovana radna grupa sa zadatkom da razmotri sve aspekte ekonomije deljenja. Kao rezultat nastao je dokument “Šer ekonomija – fer ekonomija”.
Šer ekonomija ima velike potencijale i gradovi ne treba da je sputavaju. Sa druge strane, legitimna je njihova želja i potreba da se i ona odvija u skladu s pravilima. U tom smislu, grad treba da bude kreativan, a ne reaktivan. To bi mogla da bude neka poruka sa malog bečkog samita devet evropskih gradova.

Švajcarska i Engleska

Jedno od pitanja o kojem se raspravlja u vezi sa ekonomijom deljenja jeste da li “radnike” Ubera tretirati kao samozaposlene ili zaposlene kod nekog poslodavca. Zanimljivo je da su sudovi u dve evropske zemlje tim povodom doneli suprotne presude. Sud u Švajcarskoj je presudio da se radi o zaposlenima kod nekog drugog, dok je sud u Velikoj Britaniji davaoca usluge okvalifikovao kao samostalnog radnika.

Vrste ekonomije deljenja

B2B: business to busines; gde u međusobne odnose stupaju kompanije.
B2C: business to client; gde se uspostavlja veza između kompanija i njihovih potrošača” neposredno.
G2G: government to government; gde međusobno sarađuju direktno (opštinski, gradski, državni) upravni organi.
C2C: Client to client; gde u međusobne odnose stupaju građani neposredno.

Deljenje kretanja

Bez obzira na to koliko je “deljenje kretanja ili “deljenje pokretljivosti” s(p)retan prevod termina “šerd mobiliti” (shared mobility), činjenica je da organizacija prevoza predstavlja jedan od najvećih problema velikih gradova. Ne samo u organizacionom i finansijskom smislu (izgradnja metroa je vrlo skupa zabava) nego i u, sve važnijem, ekološkom. Kar šering je rešenje koje su omogućile savremene tehnologije (mobilne telefonije), ali je on manje-više samo uspešna, nadasve (znatno) jeftinija zamena za taksi prevoz.
Gradovi se međutim trude da sami daju doprinos lakšem, bržem i jeftinijem prevozu kroz grad. Siti bajk, tj. gradski bicikl, jedan je od sve popularnijih načina. Ono na čemu se sada radi jeste da se stanovnicima i turistima omogući kombinacija raznih vrsta prevoza po jednoj jedinstvenoj ceni. To je takozvani multimodalni način kretanja. Koji je, u stvari, već “otkriven” u saobraćaju između gradova, naročito teretnom. Reč je o tzv. multimodalnom transportu, gde se koristi kombinacija vodenog (rečnog ili morskog), železničkog i drumskog transporta. U gradovima se pak radi o mogućnosti kombinacije bicikla, skutera, automobila, tramvaja, metroa… plus parkinga, kad ustreba.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. mart 2017.

 

Osveta najboljih đaka

Za školu se u Srbiji često kaže da predstavlja osvetu loših đaka. Za politiku bi se, međutim, moglo reći da predstavlja osvetu onih najboljih. Na političkoj sceni ubedljivo preovlađuju odlikaši, ali nam je politički život ispod svakog nivoa, a opšte stanje u zemlji jedva ako zaslužuje mršavu dvojku.

Slično pokazuju kandidati za predsednika države. Najstariji među njima Vojislav Šešelj bio je svojevremeno među najboljim studentima sarajevskog univerziteta, a (skoro) najmlađi, Miroslav Parović, koji “baštini” Šešeljeve ideje, bio je student generacije na novosadskom Tehničkom fakultetu. Šta reći za “glavnog pretendenta na presto” Aleksandra Vučića, “najboljeg studenta beogradskog Pravnog fakulteta ikad”, kako je to svojevremeno rekao dekan Sima Avramović.

Ako se jednog dana zaista krene u reformu obrazovanja, onda bi je možda trebalo početi od pitanja: kako naš prosvetni sistem “proizvodi” tako antiprosvetiteljski nastrojene ljude, zašto su naši najprimerniji učenici antidemokratski i antiliberalno opredeljeni?

Nije to sve iz škole, reći će neko, ima nešto i od kuće, što je tačno, ali nije u tome poenta. Retko se kad, ako ikad, u novijoj istoriji Srbije iskazivao takav – tako snažan i tako širok – prezir prema pravnoj formi, tj. formalnoj zakonitosti, kao u vreme vladavine tog, maločas pomenutog superstudenta. Pravo je postalo izraz samovolje, pa i zlovolje. I to na svakom koraku, na svim nivoima, u svim prilikama. Počev od njega samog, koji “ponosito” izjavljuje da bi zakon rušio, ne tajno i noću kao oni fantomi iz Savamale nego javno i usred bela dana. Preko predsednice Skupštine, koja je zakazujući predsedničke izbore čitav set izbornih zakona zgazila, što reče neko, ko mače muškatlu. Do ministarke pravde, koja je bez ikakvog razloga, “jer joj se može”, ali očigledno samo zato što ne pripadaju korpusu vladajuće partije, smenila tri ispitivača na pravosudnom ispitu. Ministarka Kuburović, međutim, ne mora više da se trudi; šta god da uradi, njenu karijeru je zauvek obeležilo svečano otvaranje lifta koji – može li za pravnika biti većeg blama – nije imao upotrebnu dozvolu.

Najgore je ipak u unutrašnjosti Srbije, daleko od velikih medija. Naprednjačka sila pritisla, disati se ne može. Lokalne vlasti su načisto “preparirane” članovima Srpske napredne stranke jer je tzv. reforma javne uprave iskorišćena da se iz nje izbace (skoro) svi nepodobni, a ubace podobni partijski kadrovi, pa deru li deru.

Namera je jasna: beskrupulozna manifestacija moći, čak i kada ona izaziva odbojnost kod dela građana. Računa se da će ta sila za većinu ipak biti privlačnija.

Stiče se utisak, za koji se iskreno nadamo da će biti pogrešan, da nema ničeg što neće biti učinjeno da bi se sačuvala vlast jednog čoveka. Tako da u ovom času niko ne može da garantuje da se u postizbornoj noći neće pojaviti neki novi fantomi. Samo što ovog puta neće biti tako malobrojni i što njihova meta neće biti “tri barake”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. mart 2017.

 

Sređivanje države platili privatnici

Na strminama Kopaonika

I danas se u najširoj, ali i stručnoj javnosti često mogu čuti primedbe na račun oštrih mera štednje koje je sprovodila Vlada Aleksandra Vučića. Samo što takvih oštrih mera uopšte nije bilo. Neke uštede su napravljene, ali ni izbliza dovoljne da bi se srpske državne finansije koliko-toliko uredile.
“Fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine, koje su opravdano bile usmerene na smanjenje previsokih javnih rashoda”. To, crno na belo, piše u radu koji su za nedavno okončani Kopaonik biznis forum pripremili Pavle Petrović, predsednik, te Danko Brčerević i Slobodan Minić, članovi Fiskalnog saveta.
Naravno, autori već na početku konstatuju – pa ne bi bilo fer to i ovde odmah ne pomenuti – da su glavni ciljevi plan postavljenog (u dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom) krajem 2014. godine ne samo ostvareni nego i premašeni. Kao prvo, da podsetimo, “Vlada je planirala da se fiskalni deficit smanji sa 6,6 odsto BDP-a u 2014. na 3,8 odsto BDP-a u 2017, što je, kao drugo, trebalo da stabilizuje javni dug na oko 78 odsto BDP-a, takođe u ovoj godini. Iako se nalazimo tek na početku poslednje godine na koju se odnosi inicijalni plan”, konstatuje se takođe u ovom radu, “jasno je da je ovaj uži fiskalni cilj praktično već ispunjen, pa i nadmašen. Deficit opšte države u 2017. trebalo bi da iznosi 1,7 odsto BDP-a, što je za oko 750 mln. evra manje od iznosa planiranog krajem 2014. godine. Takođe, rast javnog duga zaustavljen je već u 2016. godini, a poslednje projekcije ukazuju na to da će na kraju 2017. iznositi oko 73 odsto BDP-a, odnosno velikih pet procentnih poena BDP-a ili 1,8 milijardi evra manje nego što se predviđalo”.

ŠTEDNJA MALA, POTROŠNJA VELIKA: Najbolji dokaz da je štednja (bila) nedovoljna predstavlja podatak da se u 2017, kao poslednjoj godini sprovođenja programa fiskalne konsolidacije, očekuje da će javni rashodi biti veći u odnosu na inicijalni plan za oko 650 miliona evra. Praktično nijedna mera štednje nije realizovana. Da (opet) podsetimo, bilo je planirano da rashodi za zarade realno (dakle, kada se odbije inflacija) budu smanjeni 30 odsto. Takođe, broj zaposlenih u tzv. “opštoj državi” (koja pored državne uprave obuhvata i zdravstvo, prosvetu, socijalu i lokalnu upravu) bude smanjen 15 odsto, odnosno oko 75 hiljada. Bilo je takođe predviđeno da (već) od 2015. država više ne pokriva gubitke preduzeća u državnom vlasništvu izdavanjem novih garancija.
Pošto brojke (kao i slike) govore više od hiljadu reči, navešćemo kao ilustraciju još samo jedan podatak: rashodi za plate i penzije u 2017. biće veći nego u planu s kraja 2014. godine za oko pola milijarde evra.
U stvari, paradoksalno ali indikativno, značajnije uštede ostvarene su tamo gde bi (jer je reč o najugroženijim privrednim i društvenim delatnostima) najmanje trebalo: na subvencijama za poljoprivredu i medijske javne servise
Već iz toga se, međutim, može naslutiti prema kome je politika bila stvarno oštra – prema privredi. Ukupni javni prihodi u 2017. biće za oko 1,4 milijarde evra (četiri procentna poena BDP-a) veći u odnosu na inicijalni plan. To je, razume se, više nego dovoljno da se nadoknade neostvarene uštede (oko 650 miliona evra) na javnim rashodima. Petrović, Brčerević i Minić u svom radu otkrivaju “tri osnovna izvora povećanja javnih prihoda iznad prvobitnih očekivanja”. To su “snažan rast vanrednih neporeskih prihoda, povoljnija makroekonomska kretanja i osetno povećanje efikasnosti naplate poreskih prihoda”.
Neporeski prihodi će u 2017. godini biti veći za oko 200 miliona evra u odnosu na nivo koji je bio predviđen inicijalnim planom fiskalne konsolidacije. Taj termin “neporeski prihodi” je, da tako kažemo, eufemizam za sredstva koja se (po osnovu vlasništva, tj. dividende) uzimaju od javnih preduzeća. Strogo pravno gledano, dakle, država na to ima pravo, ali je problem što zbog toga javna preduzeća – to naročito važi za Elektroprivredu i Telekom – ostaju bez sredstava za investicije i razvoj.
Povoljnije makroekonomsko okruženje u odnosu na predviđanja krajem 2014. godine (prvenstveno pad nezaposlenosti) dovešće do povećanja javnih prihoda u odnosu na inicijalni plan za 400-500 miliona evra. Ipak, povećanju javnih prihoda – za 800 miliona evra – najviše je doprinela efikasnija naplata poreza (prvenstveno PDV-a i akciza).
Sve u svemu, iako su, kada je reč o finansijskoj stabilizaciji države, glavni ciljevi ostvareni, to je učinjeno na pogrešan način. Kao kada, recimo, neki sportista rekord postigne korišćenjem tzv. nedozvoljenih sredstava, tj. dopinga. Na duži rok doping razara organizam. To se u slučaju društvenog organizma Srbije, s jedne strane, ogleda u prevelikim javnim rashodima – oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda – a sa druge u slabljenju mogućnosti za rast istog tog proizvoda, odnosno razvoj i jačanje društva i celini.

LIDER NA 4. MESTU: Ko se još ne seća onih slavodobitnih najava premijera Vučića da će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda” i pratećih tvrdnji da “takve rezultate nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”, te da “niko ne može da ga demantuje jer je reč o merljivim stvarima”. Kada su, međutim, stvari izmerene, pokazalo se da Srbija nije uspela da se za prva tri mesta izbori ni u svom regionu. Iako je, naime, Srbija prošle godine svoj BDP povećala za 2,7 odsto, veći rast imale su Rumunija (5,2), Albanija (3,2) i Bugarska (3,1 odsto). U stvari, Srbija deli 4. i 5. mesto sa Crnom Gorom, koja je takođe ostvarila rast od 2,7 odsto. Drugo, primećuje se u pomenutom radu, iako je Srbija lane “ostvarila rast najveći još od izbijanja krize u jesen 2008, i druge zemlje regiona su u 2016. beležile rekordan rast od izbijanja krize, samo što je njihov rast bio u proseku veći nego u Srbiji i iznosio je 3,6 odsto”. I treće, ako je prošlogodišnji rast Srbije bio veći od prognoziranog, to nije nikakav izuzetak nego, zapravo, pravilo jer su “gotovo sve posmatrane zemlje tokom 2015. i 2016. ostvarivale znatno veći privredni rast od predviđenog. U Hrvatskoj se, na primer, računalo da će rast BDP-a u 2015. iznositi 0,2 odsto, a stvarni rast je iznosio 1,6 odsto; u Rumuniji je rast BDP-a iste godine bio 3,7 umesto očekivanih 2,7 odsto; u Mađarskoj 3,1 umesto 2,4 odsto; a u Bugarskoj umesto prognoziranih 0,8 ostvareni rast BDP-a iznosio je čak 3,6 odsto. Slična pozitivna odstupanja od prognoza kao u 2015. dešavala su se i u 2016. godini”.
Sve ovo, smatra autorska trojka, ukazuje na jednu važnu činjenicu. Naime, na to da “nisu samo domaće ekonomske politike uticale na ubrzanje privrednog rasta već da su većem rastu ekonomija u regionu znatno doprinele i neke povoljne međunarodne okolnosti koje nisu bile deo planiranih ekonomskih politika”. U te okolnosti autori ubrajaju: “pad cena sirovina, naročito nafte i gasa, smanjenje kamatnih stopa u Evropi i brži oporavak evrozone i regiona”.
Kada je konkretno o Srbiji reč, autori ne spore da je “relativno uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije, koje je donelo makroekonomsku stabilnost, uz reformski Zakon o radu, Zakon o planiranju i izgradnji i dr., verovatno doprinelo da Srbija smanji zaostatak u privrednom rastu u odnosu na zemlje okruženja”, ali ipak ističu da bi “rast u Srbiji i 2015. i 2016. najverovatnije bio, baš kao i u drugim zemljama regiona, za oko jedan procentni poen niži da ga vanredno nisu ubrzali povoljni međunarodni činioci”.
Ovo dalje vodi do sledeće vrlo važne, zapravo ključne konstatacije. Nizak rast Srbije poslednjih godina – prosečan rast njenog BDP-a u razdoblju 2010-2016. bio je oko 0,5 odsto, dok je u isto vreme prosečan privredni rast zemalja centralno-istočne Evrope iznosio oko 2,5 odsto, a zemalja u okruženju oko dva odsto – uslovljen je unutrašnjim ograničenjima.
“Glavnu strukturnu prepreku uspostavljanju visokih i održivih stopa rasta u Srbiji predstavlja izuzetno nisko učešće investicija u BDP-u od oko 18 odsto, koje je među najnižim u čitavoj centralnoj i istočnoj Evropi. Za visoke i održive stope rasta BDP-a Srbije učešće investicija moralo bi da se poveća najmanje na regionalni prosek od oko 23 odsto BDP-a, a verovatno i preko toga”, smatraju Petrović, Brčerević i Minić.
Zakazali su praktično svi “investicioni akteri”. S tim što su to neki učinili iz tzv. subjektivnih, a neki iz objektivnih razloga. U prvu grupu spadaju država i državna preduzeća, a u drugu privatna, naročito mala i srednja preduzeća.
Da bi “investicioni manjak” od pet odsto BDP-a bio nadoknađen, ulaganja bi trebalo svi da povećaju. Prema računici naših ekonomista, državne investicije (putevi, pruge) trebalo bi povećati sa sadašnjih (nešto manje od) tri na četiri odsto BDP-a. I javna preduzeća (naročito već pomenuti EPS i Telekom) morala bi da povećaju svoje investicije takođe za jedan odsto BDP-a. Ipak, najveći je zadatak pred privatnim sektorom, koji bi investicije morao da poveća za tri odsto BDP-a. Ali, tu je i najveći problem. Jer, niske investicije privatnog sektora posledica su lošeg privrednog ambijenta. Iako je on poslednjih godina popravljen, neki njegovi bitni činioci, koji su važni naročito za mala i srednja preduzeća, i dalje predstavljaju vrlo snažan ograničavajući faktor.
“Na poznatim svetskim listama koje mere različite aspekte poslovne klime Srbija se naročito loše kotira u pogledu efikasnosti institucija i vladavine prava. Premda je Srbija na listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma rangirana ukupno na lošem 90. mestu, po zaštiti svojinskih prava plasirana je još gore i nalazi se tek na 126, a po efikasnosti pravnog okvira u rešavanju sporova na 132. poziciji. Slična je situacija i sa Doing business listom, gde je prema indikatoru Sprovođenje ugovora Srbija osetno ispod svog prosečnog plasmana (47), odnosno zauzima 61. mesto. Po istraživanju Svetske banke, vreme za rešavanje spora u Srbiji je 635 dana, što je 150 dana duže od proseka regiona u koji SB ubraja Srbiju (Evropa i centralna Azija). Takođe, i trošak ovog procesa u Srbiji je gotovo dvostruko veći, a kvalitet donetih sudskih presuda znatno slabiji od prosečnog u tom regionu. Prema Indeksu percepcije korupcije, koji meri Transparency International, Srbija već nekoliko godina stagnira na lošem 72. mestu”. Što je posebno važno kada se po ovim pokazateljima Srbija uporedi sa drugim zemljama centralne i istočne Evrope – ona se uvek nalazi na poslednjim mestima.
Konačno, iz svega ovoga može se izvući nekoliko zaključaka. Najpre, obećavana reforma javnog sektora potpuno je izostala. Drugo, država još uvek uzima mnogo, a daje malo. I treće, možda najvažnije, onako kako su to formulisali Petrović, Brčerević i Minić, “i pored ohrabrujućeg napretka ekonomskih i fiskalnih kretanja u 2015. i 2016 godini, Srbija je još uvek daleko od uređenih i zdravih javnih finansija, ali i od od visokih stopa privrednog rasta”.

Lažne uštede

Iako je racionalizacija broja zaposlenih u “opštoj državi” nesumnjivo podbacila, konstatuju autori kopaoničkog referata, “određene uštede (0,2-0,3 odsto BDP-a) ipak su ostvarene po osnovu prirodnog odliva zaposlenih u penziju uz ograničenu stopu zamene (5:1). Budući da su izostala ciljana otpuštanja na osnovu preciznih analiza kojima bi se identifikovali viškovi zaposlenih, ove uštede po svojoj prirodi nisu bile sistematične i najverovatnije nisu održive. Naime, u penziju su bez zamene odlazili i radnici sa radnih mesta koja su zaista potrebna i koja će pre ili kasnije morati da se popune. Preveliko oslanjanje na prirodni odliv zaposlenih u penziju i zabranu novog zapošljavanja u dužem roku predstavlja ozbiljnu opasnost za funkcionisanje nekih važnih državnih sistema (na primer, sektori obrazovanja ili zdravstva) jer može dovesti do pada kvaliteta usluga koje oni pružaju. Štaviše, prethodni pokušaji da se broj zaposlenih u opštoj državi umanji na sličan način pokazali su da su efekti najčešće bili samo kratkotrajni. Primera radi, u prethodnim aranžmanima koje je Srbija imala sa MMF-om takođe je dolazilo do linearnog smanjenja broja zaposlenih (2002-2006 i 2009-2010). Međutim, statistički podaci pokazuju da se ubrzo nakon završetka ovih aranžmana broj zaposlenih u opštoj državi vraćao na pređašnji nivo, čak ga i premašivao”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.

 

Đinđić i Srbi

Zoranu Đinđiću, dok je bio na čelu Vlade Srbije, zamerano je mnogo šta, ali mu samo jedno nije moglo biti oprošteno. Njegova odlučna i nedvosmislena, beskompromisna orijentacija prema Zapadu.

Đinđićevi protivnici bili su s jedne strane proruski orijentisani, a sa druge strane “nesvrstani”, tj. zagovornici “trećeg puta”. Njihov zajednički stav pak najpregnantnije je izrazio Koštuničin glasnogovornik Aleksandar Tijanić, zloćudnom i zlokobnom rečenicom: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.”
Srbija na zapadu, dakle, prema tom razumevanju i Srbije i sveta značila je – smrt Srbije.

Znamo kako je ta – idejna, politička, moralna – podela okončana. Znamo i krivce, ne znamo nalogodavce.
Od 12. marta 2003. godine Srbija je načisto izgubila orijentaciju. Ide prema zapadu glave okrenute na suprotnu stranu, hoće da se učlani u Evropsku uniju, a zaklinje se na vernost Rusiji. I sve se nada da će (do) onog časa kada dođe “sudnji dan” priključenija, ona – Evropa, ne Rusija – nestati.

Evropska unija u ovom času zbilja ne izgleda najbolje. Mnoge su je pošasti spopale, digla se protiv nje i sila i gomila. Dovoljno je videti, ko hoće da vidi, da su protiv nje i Tramp i Putin (koji, za razliku od prvog, ne štedi novac za podršku najmračnijim evropskim likovima), pa da vam Evropa, bez obzira na sve mane – koje se, uzgred, uglavnom svode na birokratizam i neefikasnost – zaliči na raj na zemlji. Ali pre svega kao brana nasilju, nacionalizmu i primitivizmu.

To ne znači, međutim, da će EU sigurno opstati. Takvih garancija u (ljudskoj) prirodi i društvu nema. Sa druge strane, primera (ne)činjenja “u korist sopstvene štete” ima bezbroj. Simptomatičan je, kao najnoviji, slučaj Poljske. Takoreći endemski strah od Rusije, čim je ušla u Evropsku uniju Poljska je zaboravila, pa se sad, za sve ono što nije smela da kaže Rusiji, sveti Evropskoj uniji. Nemaju samo Srbi pileće pamćenje.

“Kriza Evrope” i evropske ideje dala je novog povoda shvatanjima da bi Srbija trebalo da se mane večnih dilema između istoka i zapada i večitih deoba na nemačkare i rusofile, već da treba da se opredeli(mo) “za se i za svoje kljuse”. No, misliti da je moguće u Srbiji graditi vladavinu prava, a “tamo daleko” razgrađivati Evropsku uniju, najblaže rečeno – naivno je. U stvari, naivnih, tj. onih koji u to zaista veruju, vrlo je malo; danas je ipak takvo vreme da nije lako otvoreno biti protiv vladavine prava i sličnih evropskih tekovina, pa se to onda zaodeva u koprenu protivljenja navodno ionako već prohujaloj Evropskoj uniji.
Nezgodacija sa Đinđićem bila je u tome što je sve to on lako prozirao i prezirao, u intelektualnom smislu, dakako.

Poslednjih godina Đinđića su se uglavnom sećali, mada i to vrlo retko, kao nekog vrlo pragmatičnog, ko je umeo da spoji nespojivo. U stvari, ta pragmatičnost je bila izraz i posledica njegovog razumevanja zadataka koji se pred Srbijom nalaze, ali pre svega njegovog vizionarstva. Sposobnosti da gleda u budućnost, baš kao što je objašnjavao onom mladom čoveku u nekoj propaloj društvenoj fabrici dok je Srbiju uveravao da je na dobrom putu. Nije mu verovala. Zato je tako olako tu viziju, tu perspektivu, i prokockala.

Kako vreme prolazi, Đinđić i njegova politička filozofija sve više nedostaju Srbiji, ali sve manji broj Srba to primećuje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.