Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

AV: Misterije populizma

Politička premeravanja

Građani Srbije ne veruju političarima, štaviše o njima imaju vrlo loše mišljenje; ne veruju ni političkim partijama, kao ni drugim demokratskim ustanovama – Skupštini, medijima, sindikatima. Veruju jedino u vojsku. Sve u svemu, to su uslovi idealni za pojavu vođe. I dojavu vođi.
Ovo su, u grubim crtama, najvažniji rezultati ispitivanja javnog mnjenja koje je tokom juna i jula ove godine sproveo Centar za politikološka istraživanja beogradskog Instituta društvenih nauka.
Doduše, ne misle građani, prema istim nalazima, o demokratiji loše. Tačnije, većina (58,3 odsto ispitanika) misli da je ona bolja od bilo kog drugog oblika vladavine, ali ako se uzme u obzir i da je samo dve petine izričito protiv toga da jak vođa vlada umesto parlamenta, plus veliko nepoverenje u institucije i civilni sektor, onda i ne čudi što Srbija (relativno) lako sklizne u neki oblik “plebiscitarnog cezarizma”, tj. populističkog društva. Kao što nam se već dogodilo devedesetih, a mnogi misle i da nam se upravo opet događa. Srećom – pošto narodna izreka kaže da u svakoj nesreći ima i sreće – kao i kod svih ponavljanja, manje kao tragedija više kao farsa.

POPULISTIČKI “HAJP”: “Hajp”, kako se izgovara engleska reč “hype”, zapravo je marketinški termin kojim se označava publicitet prilikom “lansiranja” nekog proizvoda. Na nedavnoj konferenciji “Mediji, demokratija i populizam”, održanoj 9. i 10. novembra na Fakultetu dramskih umetnosti, upotrebio ga je Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka da označi ogromnu popularnost koju populizam u poslednje vreme ima u Srbiji. “Osećam se kao deo putujućeg cirkusa koji se bavi populizmom”, bio je ekspresivan Spasojević. Ali onda je i dodao: “Što više razgovaramo, naša razumevanja populizma se sve više razlikuju.” Što se uskoro i potvrdilo. Kada je, naime, Spasojević populizam definisao kao “ideologiju koja društvo deli na dobar, čestiti narod i korumpiranu elitu”, te mu treba izbavitelj u liku (velikog, voljenog itd.) vođe, takvom gledištu se suprotstavio filozof Ivan Milenović, urednik Trećeg programa Radio Beograda. Prema Milenkoviću, “ideologija je uvek pozitivan projekat, dok se populizam određuje negativno”. Ključna karakteristika populizma, smatra Milenković, jeste “da se vođa svom narodu uvek obraća direktno, bez posrednika”. No, zapravo, ove pojmovne zavrzlame i ne moraju zanimati običnog građanina, kome iskustvo govori da je tačno i jedno i drugo.
Kao potvrdu pak pomenutog “populističkog hajpa” može se navesti da su desetak dana pre skupa na FDU u Centru za kulturnu dekontaminaciju Peščanik i Fabrika knjiga organizovali tribinu “Šta je populizam”, na kojoj su učestvovali Jan Verner Miler, čija je istoimena knjiga poslužila kao predložak za raspravu, te Vesna Pešić i Dubravka Stojanović. Konačno, ovih dana se očekuje promocija velikog istraživanja javnog mnjenja “Građani Srbije i populizam”, čije smo neke rezultate naveli na početku, a koje je delimično bilo predstavljeno na pomenutom savetovanju na FDU.
Najvažniji rezultati tog istraživanja pokazuju sledeće: Tri četvrtine građana Srbije smatra da većini političara nije stalo do naroda; dve trećine građana smatra da se političarima ne može verovati; gotovo 90 odsto građana smatra da je među političarima zabrinjavajuće raširena korupcija (samo jedan od sto ispitanika misli da je uopšte nema); čak 70 odsto građana smatra da je većini političara stalo samo do bogatih i moćnih; apsolutna većina građana smatra da bi narod direktno, a ne političari trebalo da donosi najvažnije političke odluke; srpski narod živi u velikom strahu od drugih, tj. kako od unutrašnjih neprijatelja (nacionalne i druge manjine, nevladine organizacije) tako i od spoljašnjih (NATO, SAD, EU).
“Poslednjih godina populizam je u Srbiji u porastu upravo stoga što se do apsurda apsolutizuje i banalizuje ‘volja većine’ nauštrb pluralizma, slobode medija i kritičke misli, što se svi koji su kritički nastrojeni svrstavaju u ‘opasne druge’, nacionalne ili državne neprijatelje”, kaže za Novi magazin Zoran Lutovac, rukovodilac ovog istraživanja. “Nepoverenje građana u političke elite i institucije reprezentativne demokratije otvorilo je prostor za snažan prodor populističke retorike i same populističke ideje” – dodaje Lutovac.

AVANGARDA POPULIZMA: Dobro, nepoverenje je dovelo do populizma, ali šta je dovelo do nepoverenja?
Ljubomir Madžar, koji je u poslednje vreme napisao dve knjige o antiliberalizmu u Srbiji, u kratkom razgovoru za naš list naglašava da je “populizam u Srbiji deo društvene svesti”. “Mi smo društvo sa jakom kolektivističkom tradicijom, sve do pred kraj 19. veka imali smo zadruge, a tradicija je žilava i dugovečna. Tome je pogodovao i marksizam. Branko Horvat je isticao da Srbi imaju jako razvijenu socijalističku misao, mnogo više nego Hrvati i Slovenci. Srbi imaju niz socijalističkih pisaca – Vasa Pelagić, Mita Cenić, Svetozar Marković, Dimitrije Tucović… Zato su i komunizam prihvatili iskrenije nego Hrvati i Slovenci jer je srpsko nacionalno biće podložno takvim idejama”.
Istoričarka Dubravka Stojanović je u svom izlaganju na skupu u CZKD izložila “kratku istoriju” populizma u Srbiji. “Prvi populizam koji se javlja u Srbiji jeste u stvari populizam Svetozara Markovića. Već je njegov narodnjački socijalizam imao osobine populizma među kojima je najvažnija ideja o ubrzanju istorije, o preskakanju pojedinih faza. Jer, prema Svetozaru Markoviću, Srbija treba da direktno iz zadruge pređe u komunizam, dakle da preskoči kapitalizam i na taj način ubrza istoriju.
Sledeću fazu predstavljali su radikali Nikole Pašića, koji su naslednici Svetozara Markovića, ali koji su vrlo važni za priču o srpskom populizmu zbog toga što su na leve, narodnjačke, socijalističke ideje Svetozara Markovića dodali nacionalizam. U tom smislu oni su pravi predstavnici srpskog populizma jer obuhvataju i levu i desnu stranu političkog spektra i na taj način, kao što to radi i današnji režim, zapravo zavaravaju čitavo društvo.
Onda se populizam tokom tridesetih godina sve više prebacivao udesno, pa ga nalazimo kod Nikolaja Velimirovića, kod Ljotića, kod Nedića. Iz toga se vidi odakle populizmu u Srbiji kapacitet da pokriva i levi i desni blok. Zatim dolazi faza socijalizma, gde samoupravljanje predstavlja pravi primer upravo tog populističkog zavaravanja javnosti da ona zaista učestvuje u donošenju odluka, da je ona zaista bitan društveni činilac. Konačno, iz te pozicije, sa Slobodanom Miloševićem populizam opet odlazi udesno, da bi se na toj desnici ostalo sa Vojislavom Koštunicom i, sada, sa Aleksandrom Vučićem.
Na ovaj način je sublimirano jedno 150 godina srpske istorije, tačnije kontinuiteta populizma u Srbiji; pokazano je kako je on nastao i kako se pomera sleva nadesno. Ali i, što je najvažnije, da je on skoro sve to vreme bio na vlasti. Mislim da je Srbija po tome jedinstven slučaj i da zbog toga može da se kaže da je ona avangarda populizma”, zaključuje Dubravka Stojanović.
Vesna Pešić je, međutim, primetila da je ključna karakteristika Vučićevog populizma da iza njega ne stoji nikakva ideologija. “U jednom trenutku on će da se učini kao nekakav neoliberal zato što je zaveo štednju i smanjio plate i penzije; onda će biti desni nacionalista Šešeljevog tipa, pa će da se svađa sa Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima, pa će onda da bude levičar koji štiti narod… Znači, svaka retorika njemu odgovara i nikakvu određenu političku ideju on ne zastupa”, konstatuje Pešić.

VELIKI DEMAGOG: Ako je po opštem uverenju (opozicionih partija i medija) izrazito provučićevski Informer (istovremeno) snažno anti-EU nastrojen, onda se on u tome gotovo savršeno podudara sa Novom srpskom političkom mišlju. Štaviše, ovde se još samo može podsetiti da je Vukadinovićev časopis nastao mnogo pre Vučićevićevog tabloida. Iz čega o širenju ideja i uticaja nije teško izvući tačan zaključak.
Odgovarajući na naše pitanje “da li u Srbiji zapravo intelektualna elita proizvodi i širi populizam”, Vladimir Gligorov kaže da je “to često tačno u manjim i zaostalijim zemljama, recimo kao što je Srbija”. Prema Gligorovu, “elita, literarna i humanistička pre svega, ne naučna, uostalom kao i srednja klasa koja uglavnom živi od usluga, ima interes da zaštiti svoje tržište koje je, recimo, malo jer je jezik na kojem se stvara mali, odnosno govori ga mali broj ljudi. Ruski nacionalizam je ekspanzivan, uostalom kao i neki drugi, nemački na primer, ali srpski je defanzivan jer teži da se zaštiti od kulturne i uopšte konkurencije u uslužnom sektoru. To je razlog da se ističe jedinstvenost kulture, jezika, navika, moralnih karakteristika… Ovo nije neminovno jer uvek ima onih koji bi hteli da deluju emancipatorski, usled čega i ta propaganda o stranim agentima, plaćenicima, ljudima sa kolonijalnim osećanjem manje vrednosti. To je ono što se svakodnevno čita u novinama”, konstatuje Gligorov.
Objašnjavajući za NM uzroke savremenog srpskog, odnosno Vučićev(sk)og populizma – za koga, tj. Vučića, kaže da “ukida i republiku i demokratiju” – Ivan Milenković ističe da su za to krivi (ili bar odgovorni) i građanske partije i inteligencija.
“Građanska scena i građanske političke partije, DS i DSS pre svih, nimalo nisu nevine u uzdizanju populističkog vođe i posledičnom propadanju Srbije, utoliko što nisu ojačavali demokratske, tj. republikanske ustanove, već su ih, praveći kompromis sa populističkim potezima, ostavljale nedovršenim”. Milenković pri tome posebno štetnom smatra pojavu tzv. “belih listića” i kaže: “Retko glupa ideja takozvanih belih listića značajno je doprinela populističkoj depolitizaciji javnog prostora, a populistička praksa političkih partija kao da je utrla put za divljanje Velikog Demagoga”. Ta, kako kaže, “intelektualistička depolitizacija javnog prostora” (protiv koje se, napominje, još početkom 16. veka borio Makijaveli) predstavljala je “svojevrsni populistički impuls” jer “predlaže političku neaktivnost, odnosno suzdržavanje od izbora manjeg zla kao vrhunski politički čin”.
Milenkovića ne čudi toliko “antievropska retorika desnice” jer je “ekstremna desnica već po definiciji populistička utoliko što politički prostor svodi na jednostavne formule, odnosno na proste ‘homogenizatore’ poput nacije, države, rase itd.”, koliko “levičarski krstaški rat protiv utvara kapitalizma”. Jer, “kapitalizam o kojem govori levica naprosto nije drugo do utvara koja opseda levičarske vlažne snove”, pa otud samo služi kao “populistički izgovor za neaktivnost u borbi protiv fašizama, ali i odbijanje da se preuzme odgovornost za zbivanja u realnosti – jer udobnije je živeti u fantazmima”. U taj kontekst valja smestiti i upozorenje profesorke Ekonomskog fakulteta Danice Popović, izrečeno na FDU, da “najveći opozicionari danas govore gore nego Vučić”.

EXIT: I Gligorova, reklo bi se, više zabrinjava levica nego “po definiciji” ksenofobična desnica. “Kada je o levici reč, nezavisno od toga da li je proevropska ili nije, ključni pokazatelj jeste popularnost etikete ‘neoliberalizam’, ‘neoliberal’ i, zapravo, liberal. Svi, od proruskih levičara do onih koji nisu nacionalisti, nalaze neverovatno mnogo smisla u toj etiketi. Kažem etiketi jer najčešće se taj pojam ne definiše. Što je upravo znak da se njime pokriva sve što se inače vezuje za EU ili tržišnu privredu. Ovo je jasno samo po sebi jer EU je pre svega jedinstveno tržište, pa onda sve ostalo. A pojam neoliberalizam zapravo stoji za zagovaranje slobodnog tržišta, kojeg jedan primer jeste jedinstveno tržište Evropske unije. To je i generalno u tradiciji srpskog nacionalizma, pa i narodnjaštva, koji su bili antievropejski”, ističe Gligorov.
“Protiv populizma”, smatra Milenković, “postoji samo jedan lek: borba za demokratska, tj. republikanska pravila igre. Samo borba za politizovanje javnog prostora može da se suprotstavi populističkoj proizvoljnosti, korumpiranoj državi i pratećem besmislu”. Lutovac je konkretniji: “Potrebno je da se vrati poverenje građana u demokratske procese i institucije, da se vrati poverenje u političke elite. Da bi se to postiglo, neophodno je da u političku sferu uđu ljudi koji ulivaju poverenje, ljudi koji imaju moralni i profesionalni integritet, oni koje će građani prepoznati kao političare koji rade za opšte dobro, a ne za lične interese”.
Gligorov pak, kao što se moglo i naslutiti, rešenje postavlja u širi kontekst. “U Evropi je Evropska unija privredno i političko sredstvo da se smanji uticaj i nacionalističkog i narodnjačkog populizma. Ali uvek ima onih koji će istaći prednosti ili preraspodele od ‘njih’, drugih nacija, ‘nama’ ili od bogatijih, koji mogu da budu stranci, siromašnijima, koji smo mi. U Srbiji bi nauka i mogućnosti koje pružaju evropsko i svetsko tržište trebalo da imaju najveći doprinos. Uostalom, gotovo većina ljudi ionako želi da živi u inostranstvu. Ali sve dok se održavaju teritorijalni sukobi i propagira neprijateljstvo sveta, kao i nemoralnost kapitalizma, to će teško ići”, zaključuje Gligorov.
Kao da nam je strepnja veća od nade.

Najviše mrzim šoviniste i Hrvate

U naslovu je “vic” iz devedesetih. Od tada je prošlo četvrt veka, a situacija se nije mnogo izmenila. Samo što su poziciju Hrvata preuzeli Albanci.
“Odnos prema ‘drugom’ veoma je važan segment populizma, bilo da je u pitanju desni ili levi, radikalni ili mejnstrim populizam” – pišu u svom radu “Opasni (neželjeni drugi) i populizam u Srbiji” Zoran Lutovac i Ksenija Marković (zbornik radova Populizam, Institut društvenih nauka). “Desni (radikalni) populisti”, kažu dalje autori, “u kategoriju ‘oni koje isključujemo’, to jest ‘neprijatelji naroda’, osim političkih elita svrstavaju i imigrante ili nacionalne manjine… Na drugoj strani, kod levog populizma neželjeni ili ‘opasni drugi’ su često predstavnici krupnog kapitala ili velike sile koje izrabljuju narod u dosluhu sa eksponentima svoje politike u zemlji. Levi populisti napuštaju klasni pristup stavljajući u centar svoje politike narod da bi obezbedili što širi socijalni zahvat u potrazi za biračima”.
S tvrdnjom da manjinske grupe treba da se prilagode običajima i tradiciji u Srbiji ne slažu se većinski Bošnjaci (82 odsto) i Hrvati (58 odsto), dok se gotovo 60 odsto Srba slaže s tom tvrdnjom. Takođe, dok se preko 90 odsto Bošnjaka i blizu 70 odsto Hrvata ne slaže da volja većine treba uvek da prevagne čak i nad pravima manjinskih grupa, dotle se 60 odsto Srba slaže s tom tvrdnjom. Konačno, (relativna) većina Srba se slaže s tvrdnjom da manjine zloupotrebljavaju svoja prava (46 odsto), dok se manje od petine s tom tvrdnjom ne slaže (ostali su “neutralni”). Nasuprot tome, pripadnici nacionalnih manjina se s tom tvrdnjom uopšte ne slažu (80 odsto Hrvati i oko 70 odsto Bošnjaci i Mađari).
Konačno, Srbi misle da su još uvek prilično ugroženi od Hrvata (više od tri četvrtine ispitanika misle da Hrvati od “srednje” do “veoma” ugrožavaju Srbiju, a svega 12,7 odsto misli da je nimalo ne ugrožavaju. Ipak, najjači je osećaj ugroženosti od Albanaca – samo 5,5 odsto anketiranih misli da opasnosti uopšte nema.
Takođe, Srbi misle da ih ozbiljno ugrožava NATO (gotovo 90 odsto), zatim Amerika (preko 80 odsto), strane banke i kompanije (blizu 80 odsto), pa čak i Evropska unija (70 odsto). Sa druge strane, nešto manje od 30 odsto Srba misli da ih ozbiljno ugrožava Rusija, a čak 40 odsto da ih uopšte ne ugrožava.
“Postoji jaka korelacija između ‘opasnih drugih’ koje političke elite označe kao takve i odnosa građana prema njima”, zaključuju Lutovac i Marković.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. novembar 2017.

 

Market

Izdavači protiv pretvaranja Sajma knjiga u hipermarket. Tako glasi naslov u prošlonedeljnom Danasu, ako to nije contradictio in adjecto. Reč je o tome, ako neko slučajno nije upućen, da je grupa izdavača okupljanih u Udruženju profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) nakon upravo završenog Sajma knjiga izdala saopštenje u kojem, u najkraćem, organizatore optužuje da su ovu “značajnu kulturnu manifestaciju” pretvorili “u hipermarket sa rđavom estetikom”. Sad, neko naivan bi (se) mogao zapitati da li “Upisnicima” smeta hipermarket sam po sebi ili samo njegova “rđava estetika”, ili se pak radi o rđavom stilu autora saopštenja, ali nije ni važno. U stvari, jasno je da je ovde (hiper)market uzet kao simbol grozote koju ni najbolji estetski hirurg ne bi mogao da ulepša.

A sajam – to je sinonim za vašar, a vašar za trg, trgovište, tržnicu, pjacu i pijacu, da ne ređamo dalje. Dakle, po “difoltu”, što bi rekli mladi, to je mesto gde se sreću proizvođači i potrošači, gde se dolazi da se napravi posao, bilo da je robno-novčane ili neke druge prirode.

Pre tri godine na Sajmu je organizovana tribina “Knjiga i tržište”. I tom prilikom tržište je manje-više okrivljeno za sve probleme proizvođača knjiga. Dakle, to što se desilo ovih dana nije ništa novo. Niti je specifično za izdavače. To je deo šire intelektualne klime u Srbiji. Gde je među inteligencijom antitržišna orijentacija postala neka vrsta statusne obaveze. Leva u tržištu vidi “zaveru” kapitala, a desna “zaveru” Zapada. Ove druge sada valja ostaviti po strani jer su prvi zahvaljujući stogodišnjici Oktobarske revolucije (nekad se govorilo: Velike Oktobarske revolucije) dobili više prilike da se istaknu. Dakle, jedna od prvih mera koju su boljševici po dolasku na vlast doneli bila je – ukidanje tržišta. Što je dovelo do privrednog kolapsa, pa je Lenjin kroz tzv. NEP, tj. novu ekonomsku politiku, morao da bar neke elemente tržišta “reinstalira”. Koji su nakon dolaska Staljina ponovo potpuno ukinuti. Industrijalizacija i napredak u pojedinim (uglavnom za vojsku vezanim) oblastima – na šta se danas u prilog Revoluciji ukazuje – bili su praćeni ogromnom redistribucijom resursa i plaćeni nezamislivim žrtvama. Prema ruskim autorima, represija (kolektivizacija, glad, čistke, gulazi) odnela je dvostruko više života nego Drugi svetski rat. Dakle, oko 40-45 miliona.

Ali, bilo bi pogrešno Staljinom objašnjavati staljinizam. Obrnuto: staljinizam je stvorio Staljina. Što najbolje potvrđuje činjenica da je taj sistem nastavio da funkcioniše još gotovo pune četiri decenije nakon Staljinove smrti. Dok Gorbačov nije odlučio da ga razmontira jer nije bio sposoban da se reformiše. Za razliku od tržišnog društva, tj. kapitalizma, koje ide iz krize u krizu i sve je življe.

Problem sa beogradskim Sajmom knjiga, da se vratim na početak ove priče, nije u tome što je pretvoren u hipermarket nego što nije pretvoren u hipermarket. Pa više liči na neku prodavnicu kolonijalne robe. Frankfurtski sajam knjiga, najveći na svetu, mnogo je komercijalniji od beogradskog. Tu su, uz izdavače, pisce i čitaoce, pod jednu šatru skupljeni svi koji imaju bilo kakve veze s knjigama: trgovci, bibliotekari, štampari, vlasnici autorskih prava, pružaoci raznih vrsta usluga vezanih za izdavaštvo itd. Jednom rečju – veletržnica. Ili – megamarket.

Dakle, u tom pravcu treba menjati pravila, bolje reći filozofiju beogradskog Sajma knjiga. Ne zatvaranje i ograničavanje nego obrnuto – globalizacija i liberalizacija.

Da to kažem i ovako: tu novu filozofiju ne sme da odlikuje “bekstvo od tržišta”. Jer, bekstvo od tržišta je bekstvo od slobode.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. novembar 2017.

 

Jeretička priča

Individualizam i Oktobarska revolucija

Individualizam nije teorijsko nego praktično pitanje. Kada se govori o individualizmu, onda se ne govori o teoriji nego o praksi. Društva zasnovana na individualizmu doživela su neviđeni napredak, dok su ona zasnovana na kolektivizmu zaosta(ja)la, ako nisu i sasvim nestala.
Iz ovih nekoliko redova mogao bi se nazreti značaj naučnog savetovanja održanog nedavno na Institutu društvenih nauka, kao i dihotomija u kojoj se ova tema uvek kreće: individualizam (glava) ili kolektivizam (pismo) pitanje je sad; na koju stranu društvo padne, tako će mu i biti.
Ima neke simbolike u tome što je skup “Individualizam i antropologija” održan baš na dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra. A baš ove godine formirano Odeljenje za antropologiju IDN-a gotovo da nije moglo odabrati bolju temu za početak svog rada ili bar za svoje predstavljanje javnosti.
Jer, kako su to u uvodu za zbornik radova pripremljenih za savetovanje istakli Aleksandar Bošković i Suzana Ignjatović, individualizam je u Srbiji “prisutan svojim odsustvom”, to jest “u srpskoj naučnoj produkciji” to je vrlo “retko istraživana tema”. Štaviše, ako se individualizam uzme u širem kontekstu, tj. kao temelj liberalizma, onda se pred društvene nauke postavlja dodatno pitanje – da se, kako je to otvarajući skup rekao Zoran Bašić, direktor Instituta, pozabave pitanjem “zašto je liberalizam jeretička ideologija u Srbiji i zašto nikada nije prihvaćen kao na Zapadu”.

USPON EVROPE: Što ne znači da je individualizam na Zapadu, tj. u Evropi, “vladao” oduvek, mada jeste eminentno odlika zapadnih društava. Prema rečima Marinka Lolića sa Odeljenja za filozofiju IDN-a, “individualizam je evropska kulturna vrednost. Svaka civilizacija ima svoj set vrednosti, individualizam je par ekselans evropska kulturna vrednost koja je postala i globalna vrednost”. Ali to zapravo važi za noviju istoriju Evrope. “I evropske vrednosti se menjaju. Sve do renesanse individualizam nije bio karakteristika Evrope”, tek u renesansi se pojam individualizma, da tako kažemo, etablira i postepeno kroz vreme obogaćuje. “To je bio izraz vekovnih nastojanja čoveka da sudbinu uzme u svoje ruke; današnji antropocentrizam zapravo je pokušaj realizacije Pitagorine maksime ‘čovek je mera svih stvari’. Francuska revolucija je”, nastavlja Lolić, kao “put ka društvu slobode u kojem bi čovek trebalo da ostvari sve svoje potencijale”, značajno doprinela “oblikovanju i obogaćenju pojma individualizma” mada su njene “mračne strane” u tom pogledu imale i negativne efekte.

IMA NEKE SIMBOLIKE U TOME ŠTO JE SKUP “INDIVIDUALIZAM I ANTROPOLOGIJA” ODRŽAN BAŠ NA DAN OSLOBOĐENJA BEOGRADA, 20. OKTOBRA 

“Uspon Evrope”, koji je bio rezultat njenog prihvatanja individualizma kao temeljne društvene vrednosti, nekako je sam po sebi tu vrednost nametao kao rešenje i drugim narodima i civilizacijama. To je, naravno, nailazilo na otpore, kako “ancien” režima tako i drugih ideologija. Na teoretskom planu to se manifestovalo u pokušajima da se individualizam izjednači sa sebičnošću, a na praktičnom, naročito poslednjih godina, u pojavi i širenju populizma. Kako je primetila Smiljka Tomanović sa Filozofskog fakulteta, “sve je više tekstova u kojima populizam nema negativno značenje”. Takođe, dodaje, “naročito među mladima u jugoistočnoj Evropi, znači i u Srbiji, jačaju stara uporišta kolektivističke ideologije – porodica, religija, nacija”.
Zato ne čudi kada Aleksandar Bošković kaže da je “odnos između individualizma i kolektivizma veoma važan za antropologiju, ali i za društvene nauke u celini”. U središtu tog odnosa, nastavlja Bošković, jeste “pitanje primata između pojedinca i kolektiva”. Dakle, da li prednost imaju interesi individua ili “interesi grupe (zajednice) imaju prednost nad interesima pojedinaca”.
Da je i sama nauka dugo bila sklonija drugoj varijanti, svedoči činjenica da je sociologija, kao nauka o društvu, nastala mnogo pre antropologije, kao nauke o čoveku.
Ali, kao što je rečeno na početku, pitanje: individualizam ili kolektivizam nije (samo) teoretsko nego (pre svega) praktično pitanje. Čak i ako filozofiju, poput Veselina Vukotića u predgovoru pomenutog Zbornika, shvatimo kao “jednu od najpraktičnijih ljudskih delatnosti”. Vukotić polazi od činjenice da je danas takoreći “opšteprihvaćeno objašnjenje da je za veliku krizu 2008. godine kriv neoliberalizam”. Ako je tako, nastavlja vlasnik podgoričkog Univerziteta Donja Gorica, to znači zalaganje “za još države, još regulacije, više kontrole”. Vukotić, međutim, postavlja suprotnu tezu, da je “ideologija kolektivizma, oličena u korporativizmu, dovela do mnogo jačeg pucanja svetske ekonomije, posebno ekonomije Zapada, nego što se misli? Kolektivizam, socijalizam, korporativizam, menadžersko upravljanje, partijsko upravljanje… Sve zakleti neprijatelji individualizma. Birokratija je potisnula demokratiju”, zaključuje Vukotić.

ZAŠTO JE LIBERALIZAM JERETIČKA IDEOLOGIJA U SRBIJI I ZAŠTO NIKADA NIJE PRIHVAĆEN KAO NA ZAPADU 

“Nadovezujući” se na Vukotića, Bošković ističe “da je pitanje individualizma od ključnog značaja u savremenoj društvenoj klimi, gde… dominira populizam koji se hrani kolektivizmom. A kolektivizam nam je u prošlom veku doneo, između ostalog, i Staljinove Gulage, Holokaust i kinesku Kulturnu revoluciju”. Ovde, naravno, Bošković ne propušta da se osvrne i na Srbiju, to jest „Jogurt revoluciju“: “Populizam je dobio još mračnije značenje u događanju naroda”. A nije moglo ni bez Osme sednice: “Talas populizma, koji je krenuo 87. imao je za posledicu ono što se dešavalo devedesetih, pa i ono što se dešava danas”.

SUDAR SVETOVA: Dvadeseti vek je, dakle, kao što pokazuju prethodni redovi, bio sudar dve velike ideologije: individualizma i kolektivizma. Najduže je, njegove oko tri četvrtine, trajao sukob s komunizmom.
U stvari, za razliku od Francuske revolucije, Ruska revolucija je bila velika, činilo se svetska pobeda kolektivizma nad individualizmom. Preciznije: socijalističkog kolektivizma nad kapitalističkim individualizmom. Da li je Oktobarska revolucija bila izdaja ili je izdana, tek izvedena je vatrenim jurišem, u ime oslobođenja miliona, a završila se porobljavanjem miliona. Tačnije, to je bila njena kulminacija, završila se urušavanjem iznutra, razbivši se u paramparčad.
Dugo je svet mislio da je istina drugačija. U knjizi “Zašto narodi propadaju” Daron Asemoglu i Džejms Robinson pišu da je sovjetski “privredni rast bio tako brz, da je zavarao generacije ljudi na Zapadu. Zavarao je i Centralnu obaveštajnu službu Sjedinjenih Država… Široko korišćeni ekonomski univerzitetski udžbenik čiji je autor nobelovac Pol Samjuelson predviđao je dolazak ekonomske dominacije Sovjetskog Saveza. U izdanju za 1961. Samjuelson je izneo predviđanje da će sovjetski nacionalni dohodak nadmašiti nacionalni dohodak SAD možda već do 1984, a verovatno do 1997. U izdanju za 1980. analiza je ostala gotovo nepromenjena, ali su ta dva datuma pomerena na 2002, odnosno 2012. godinu…”

DVADESETI VEK JE, DAKLE, KAO ŠTO POKAZUJU PRETHODNI REDOVI, BIO SUDAR DVE VELIKE IDEOLOGIJE: INDIVIDUALIZMA I KOLEKTIVIZMA 

Uzroke tog “brzog rasta” Slaviša Tasić (u knjizi “Šta je kapitalizam”) objašnjava na sledeći način: “U prvim godinama Sovjetskog Saveza planska ekonomija je statistički zaista brzo rasla jer je ogromna količina resursa, milom ili silom, mobilisana u proizvodne svrhe. Sovjetski Savez je bio resursima bogata teritorija sa solidnom privrednom i naučnom bazom za to vreme. Carska Rusija je pre revolucije, iako tek nedavno priključena zapadnom trendu ekonomskog rasta, bila zemlja u privrednom zamahu, najveći svetski izvoznik hrane i vlasnik najvećih količina zlatnih rezervi u Evropi”.
U osnovi to se poklapa sa onim što pišu Asemoglu i Robinson: “Sovjetska Rusija je ostvarivala brz privredni rast jer je brzo uhvatila korak s nekim naprednim tehnologijama u svetu, a resursi su iz veoma neefikasne poljoprivrede usmeravani na industriju. Ali, na kraju podsticaji u celoj privredi, od poljoprivrede do industrije, nisu mogli da dovedu do tehnološkog napretka. Do njega je došlo samo u nekim uskim oblastima u koje se veoma mnogo ulagalo i u kojima su inovacije bile izuzetno nagrađivane zbog uloge koju su te oblasti imale u konkurenciji sa zapadom. Bilo je neminovno da sovjetski privredni rast, bez obzira na to koliko je brz bio, bude relativno kratkotrajan i već sedamdesetih godina 20. veka počeo je da posustaje”.
Dragoslav Avramović je, kada se početkom devedesetih godina vratio u Srbiju, tada još uvek neobjašnjivi krah “sovjetske imperije” plastično objašnjavao rečima da je “SSSR pao na proizvodnji sapuna – umeo je da proizvede vrhunsku kosmičku tehnologiju, ali ne i dovoljno robe za potrebe ljudi”.

ONO ŠTO SU POTEMKINOVA SELA BILA ZA CARICU KATARINU, TO JE SOCIJALISTIČKA STATISTIKA BILA ZA CEO SVET 

Sa druge strane, i taj “statistički rast”, što bi rekao Tasić, bio je zapravo vrlo diskutabilan. Naime, kako piše već pomenuti autorski tandem, “primer onoga šta bi vam se moglo dogoditi ako biste svoj posao radili suviše ozbiljno umesto da nagađate šta Komunistička partija želi, jeste sovjetski popis stanovništva iz 1937. Kada su rezultati popisa stigli, postalo je jasno da će broj stanovnika iznositi 162 miliona, tj. daleko manje od 180 miliona, što je Staljin najavio, i znatno manje od 168 miliona, koliko je 1934. Staljin sam objavio. Popis iz 1937. bio je prvi posle 1926, te stoga i prvi posle masovne gladi i čistki početkom tridesetih godina. Podaci o broju stanovnika bili su odraz tih dešavanja. Staljin je na to reagovao tako šta je naredio hapšenje organizatora popisa i oni su poslati u Sibir ili streljani. Naredio je da se obavi novi popis koji je završen 1939. Ovoga puta organizatori su došli do očekivanih rezultata – ustanovili su da broj stanovnika u stvari iznosi 171 milion”.
Da nije reč o preterivanju svedoče reči Vladimira Gligorova. “Čitava decenija pre izbijanja rata obeležena je nasiljem nad društvom, neruskim nacijama, kao i srednjim slojevima, a posebno je na udaru bila inteligencija. Sedamdesetih godina prošloga veka priredio sam zbornik radova ruskih, sovjetskih ekonomista, mislim za publikaciju ‘Socijalizam u svetu’. Na kraju sam napisao belešku sa veoma kratkim biografijama autora, koje su se gotovo sve završavale sa – ubijen, najčešće 1937. godine. Staljin je fizički i gotovo u celini eliminisao rusku inteligenciju. Čemu je potrebno dodati seljaštvo i sve one koji su, što bi rekli Iljf i Petrof, bili poslati da kopaju retke minerale u Sibiru. A onda su tu nameštena suđenja partijskim, vojnim i državnim vođama praktično na svim nivoima”.
A proletarijat? – pitaće neko.
“U junu 1940. zakonom je određeno da je izostajanje s posla, koje je definisano kao bilo kojih 20 minuta neovlašćenog odsustva, pa čak i “lenčarenje” na poslu, krivično delo koje je podlegalo kazni od šest meseci robije i oduzimanja 25 odsto od plate… Od 1940. do 1955. za krivična dela te vrste osuđeno je 36 miliona ljudi, oko trećina odraslog stanovništva” (opet “Zašto narodi propadaju”).
U stvari, sva ona statistika o visokim stopama rasta bila je uglavnom laž. U knjizi “Suton socijalističkih privreda” Ljubomir Madžar piše: “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada potcenjeni”. I još: “Za zemlje koje sve vreme iskazuju visoke stope rasta na kraju se ispostavi da se nisu mnogo odmakle od početka. Komparacija nivoa prikazuje razvojne rezultate socijalističkih zemalja u daleko nepovoljnijem svetlu nego komparacija stopa. Nalazi su zastrašujući”. Socijalističke zemlje su imale mnogo više stope rasta od kapitalističkih, ali su, kada je devedesetih sveden račun, bile znatno nerazvijenije.
Ono što su Potemkinova sela bila za caricu Katarinu, to je socijalistička statistika bila za ceo svet.

TALAS POPULIZMA, KOJI JE KRENUO 87. IMAO JE ZA POSLEDICU ONO ŠTO SE DEŠAVALO DEVEDESETIH, PA I ONO ŠTO SE DEŠAVA DANAS

NOVA KLASA: Dakle, diktatura proletarijata se ubrzo pretvorila u diktaturu nad proletarijatom. I ostalim društvenim klasama. Organizaciono, tome je poslužila, da se pozovemo na Đilasa, nova klasa – partijska birokratija. Kad eksploatacija socijalizma više nije davala rezultate te više nije bila moguća, prešlo se na nacionalizam. U tekstu “Patriotizam, nacionalizam i kako ih razumeti”, Vladimir Gligorov je pokazao šta se stvarno krije iza ovih pojmova.
Ovaj članak je nastao davno, još 2008. godine, tako da se u njemu razmatraju stavovi i postupci tada najvažnijih političkih aktera, predsednika Borisa Tadića pre svega, ali, kao što će se uskoro videti, zvuče vrlo sveže i aktuelno – samo ubacite nova imena – tako da analiza još više dobija na snazi i ubedljivosti. Najpre, na Tadićevim izjavama o “očuvanju srpskog identiteta” prilikom ulaska u Evropsku uniju, odnosno o uspostavljanju i očuvanju “strateških odnosa sa Rusijom” (povodom prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu) Gligorov pokazuje da je “Nacionalizam… uglavnom racionalizacija pojedinačnih interesa nacionalista”.
Možda neočekivano, do istog objašnjenja Gligorov dolazi i kada je reč o patriotizmu koji se inače, nasuprot nacionalizmu, uglavnom smatra pozitivnom pojavom. Analizirajući više primera – od kojih ćemo ovde pomenuti samo “demonstraciju sa tri raširena prsta Tadića i Jeremića u Pekingu” i Tadićevo objašnjenje američkom predsedniku Bušu: “To je naša ideja i za to se mi borimo”, koje je usledilo – Gligorov je istakao da “ne samo ustavni i pravni uopšte već se i politički napredak meri i stepenom oslobađanja od patriotizma, od te vrste političke obaveze kojom se ograničava sloboda mišljenja i delanja”. Prema Gligorovljevim rečima, “najkonfuznija je verovatno ideja o ekonomskom patriotizmu ili nacionalizmu. To je najlakše videti”, nastavlja Gligorov, “na primeru nekih liberalnih nacionalista koji su istovremeno zagovornici slobodnog tržišta i neprikosnovenosti privatne svojine, ali i patriotizma ili nacionalizma u privrednoj politici. Ekonomski patriotizam je jedan vid ograničavanja privatne svojine, jedan vid njene nacionalizacije. Kao što je to slučaj i sa patriotizmom kada je reč o individualnim slobodama i o slobodi mišljenja i izražavanja”.

SVAKO OGRANIČAVANJE SLOBODE POJEDINCA I PRIVATNE SOPSTVENOSTI ZASNIVA SE NA JASNIM POLITIČKIM I PRIVREDNIM INTERESIMA KOJI SE SVODE NA KORIST SASVIM KONKRETNIH POJEDINACA

Dakle, “svako ograničavanje slobode pojedinca i privatne sopstvenosti zasniva se na jasnim političkim i privrednim interesima koji se svode na korist sasvim konkretnih pojedinaca. Patriotizam služi kao opravdanje političkih odluka i upotrebe političke moći, a koristi se i kao opravdanje da se neka mišljenja ne čuju i kao razlog da se neki privredni interesi zaštite. Kada se znaju ti interesi, zna se i čemu pozivanje na patriotizam. Recimo, u slučaju demonstracije sa tri raširena prsta reč je o poruci nacionalistima kod kuće. U neprestanim napadima na one koji gaje izdajničke misli reč je o zahtevu da se obezbedi veći prostor ili čak monopolski položaj tamo gde je podobnost mišljenja od značaja, recimo u državnim sredstvima informisanja. Konačno, ekonomski patriotizam je skup mera zaštite sasvim određenih privrednih interesa i subvencionisanja sasvim konkretnih poslovnih ljudi”, konstatuje Gligorov.
Ovaj, kako sam Gligorov već na početku svog teksta naglašava, “metodološki napis” zapravo je nastao iz potrebe da se utvrde saznajni potencijali “metodološkog nacionalizma ili, uopšte, kolektivizma”, sa jedne, i “metodološkog individualizma”, sa druge strane. Prema prvom pristupu se “nacionalizmom ili nekom drugom ideologijom objašnjava nečije, posebno političko, ponašanje”, a prema drugom se “nečiji nacionalizam, patriotizam ili bilo koje drugo ideološko opredeljenje objašnjavaju ličnim interesima”. Dakle, zaključuje posle svega Gligorov, “metodološki posmatrano, individualizam je nadmoćan kolektivizmu… Razlog da se kolektivističke ideje analiziraju i da se njihova besmislenost ili čista logička nedoslednost pokažu sastoji se u tome da se ukaže da se njima ne može objašnjavati ponašanje pojedinaca, bilo da su oni privatne ili javne ličnosti… Pojedinačni interesi pak mogu da objasne i oslanjanje na shvatanja lišena smisla, kao ona o nacionalnom identitetu i patriotskim osećanjima”.
Bilo bi fer priznati da su gornji prilično opširni izvodi inspirisani činjenicom da se na ovaj tekst Vladimira Gligorova u svom referatu na savetovanju o individualizmu pozvao Aleksandar Bošković. Tako smo se, dakle, vratili na početak ove “jeretičke priče”.
Jeretička priča, kao što je poznato, Branku Ćopiću umalo nije došla glave. Veliki individualac, ni ovaj “ratnik golubijeg srca” nije se snašao u vremenu kolektivizacije i nivelacije.

Individualizam

Individualizam se, grubo rečeno, definiše kao pogled na svet, filozofija, koja prednost daje pojedincu, a ne kolektivu. Za bolje razumevanje u ovoj prilici može da posluži shvatanje koje je još u 19. veku izneo engleski filozof, sociolog i antropolog Herbert Spenser: “Društvo se sastoji od pojedinaca: sve što se događa u društvu događa se usled kombinovanog delovanja pojedinaca; prema tome, rešenja društvenih fenomena mogu se pronaći samo u pojedinačnim aktivnostima.”
Prema rečima Suzane Ignjatović, postoje četiri najvažnije forme individualizma.
METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM je princip koji podrazumeva da svi društveni fenomeni i, posebno, funkcionisanje svih društvenih institucija, uvek moraju biti shvaćeni kao rezultat odluka, akcija, stavova itd. ljudskih individua i da se nikada ne smemo zadovoljiti objašnjenjem pomoću termina tzv. kolektiva (država, nacija, rasa, itd.).
ONTOLOŠKI INDIVIDUALIZAM znači prihvatanje stanovišta da se društvo sastoji od individua i da akcije kolektiviteta zavise od individua. Ovo “relativno” znači da se još uvek podrazumeva da se društvo ipak ne sastoji samo od individua.
KULTURNI INDIVIDUALIZAM bavi se istraživanjem položaja pojedinca u marksistički rečeno “sferi nadgradnje”, tj. u tvorevinama poput porodice, pravnog sistema i slično.
POLITIČKI INDIVIDUALIZAM podrazumeva da “nije grupa već svaki pojedinac nosilac prava i da je cilj države da štiti pojedince koji čine tu državu, a ne da pojedinci treba da služe ciljevima države.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2017.

 

Moć je u građanima

Intervju Ana Babović, Srbija u pokretu

Pre nego što je pre nekoliko godina otišla u Ameriku, Ana Babović je vodila organizaciju Srbija u pokretu, čiji je inicijator i osnivač bila. U Americi je stekla diplomu mastera javne uprave na Harvardu, gde je bila i glavni asistent i predavač na predmetu Organizovanje kod profesora Maršala Ganca. Pre izvesnog vremena vratila se u Srbiju, odakle upravlja međunarodnom nevladinom organizacijom Mreža za predvođenje promena (Leading Change Network), koja okuplja ljude i asocijacije koje se bave organizovanjem građana i radom na promenama u mnogim zemljama širom sveta. Naravno, i dalje “pokreće Srbiju”.

Često se može čuti da su ljudi u Srbiji apatični i da zato nema promena. Jesu li ljudi apatični ili političke organizacije ne obraćaju pažnju na njihove potrebe?
U poslednje vreme mi se čini da građani dobijaju sve više kritika. Nekada za akciju, nekada za izbor, nekada za apatičnost, zavisi koga pitate. Ja iskreno verujem da u Srbiji nemamo problem apatije kod građana, imamo samo apatiju kao posledicu svega čime smo godinama okruženi. Mislim da se apatija javlja kao posledica nedostatka vere da nešto može da se promeni, odnosno da bilo šta od nas građana zavisi i, konačno, da nema nikoga u koga bismo imali poverenja jer smo već toliko puta iznevereni. To nije problem ili karakteristika našeg naroda nego je posledica onoga čime smo okruženi i činjenice da zaista nema mnogo onih koji obraćaju pažnju na potrebe građana. Moje iskustvo u Srbiji govori da svaki put kada se obratimo ljudima u vezi sa onim do čega je njima stalo, što oni doživljavaju kao problem koji ih muči i što žele da bude rešeno, oni vrlo brzo postaju aktivni, neumorni i sve samo ne apatični.

Imate li nekih dokaza za to?
Evo, recimo, 2014. godine došla sam do saznanja da porodilje u Srbiji čekaju na isplate porodiljskih naknada i do šest meseci. Smatrajući da je to nedopustivo, u okviru Srbije u pokretu, koju sam vodila u to vreme, pokrenula sam kampanju “Pravo za mame”. Svi su nam govorili da je apatija prevelika i da nema šanse da uspemo da uključimo mame sa bebama u bilo kakvu aktivnost. Desilo se upravo suprotno. Kampanjom smo uključili 250 mama sa malom decom. One su aktivno i svakodnevno radile na kampanji kako bi promenile Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Mame su dolazile na naše treninge sa bebama, njihovi partneri su im donosili bebe na podoj dok su one planirale akcije, sa svojim bebama su učestvovale u zajedničkim akcijama i konačno sa bebama odlazile u Skupštinu, na sastanke sa poslanicima kako bi im objasnile značaj ovog zakona. Znači, 250 mama iz cele Srbije izborilo se za to da se ovaj zakon izmeni. Ova kampanja je upravo bila dokaz da građani nisu apatični i hoće da se uključe i bore za stvari do kojih je njima stalo. Dakle, moramo da gledamo šta je ljudima bitno, a ne šta je političarima bitno jer to, nažalost, vrlo često nisu građani.

SVI SU NAM GOVORILI DA JE APATIJA PREVELIKA I DA NEMA ŠANSE DA USPEMO DA UKLJUČIMO MAME SA BEBAMA U BILO KAKVU AKTIVNOST. DESILO SE UPRAVO SUPROTNO. KAMPANJOM SMO UKLJUČILI 250 MAMA SA MALOM DECOM

To je primer iz Beograda. Kakvo je stanje u provinciji, ima li tu pozitivnih primera?
Princip je isti. Bogatstvo Srbije je u neverovatno velikom broju pametnih i strastvenih ljudi. Mi smo uspeli da razvijemo preko 20 zajednica ljudi u različitim gradovima Srbije koji se udružuju da bi rešili probleme do kojih je njima stalo. Na primer, Klub “Mladi u centru” iz Bora, njih preko 150, pokrenuli su kampanju da im se vrati Dom omladine, sakupili su podršku preko 5.500 građana Bora i posle višemesečne kampanje konačno su dobili obećanje predsednika Opštine da će im dati na korišćenje prostor koji im je potreban. U Novom Sadu naš klub se bavi postavljanjem gradskih česmi, u Zaječaru rade na sređivanju “Popove plaže”, u Lazarevcu na izgradnji parka i železničke stanice u Velikim Crljenima itd.

Da li je ovo o čemu govorimo naša specifičnost ili “prepisujemo” recepte iz zemalja sa razvijenijom demokratijom?
Mislite na apatiju ili na organizovanje? U današnje vreme izmišljanje rupe na saksiji nije odraz prevelike inteligencije. Toliko stvari je već smišljeno, isprobano, dokazano kao uspešno ili neuspešno, da se mnogo vremena, energije i truda može uštedeti ako se uči od drugih. U tom smislu organizovanje građana jeste praksa koja je odlika razvijenih demokratskih zemalja, pre svega Amerike, koju dovodimo u Srbiju. Reč je zapravo o praksi kojom organizovanjem građana pomažemo građanima da svoje resurse koriste na takav način da stvore moć koja im je neophodna da bi napravili promenu koju žele. Organizovanje je duboko ukorenjeno u tradiciju američke demokratije, ali daleko od toga da je tamo nastalo. Organizovanje kao praksa počinje skoro od vremena stvaranja društva i vrlo je zastupljeno u različitim verskim i nacionalnim tradicijama, počev od Egzodusa Jevreja preko Stare Grčke, Pokreta za prava crnaca u Americi, Gandija i mnogih drugih. Model organizovanja koji primenjujemo u “Srbiji u pokretu” razvio je profesor Maršal Ganc sa Harvarda i nastao je kao rezultat njegove višedecenijske prakse koja je onda pretočena u model koji se sada predaje na ovom univerzitetu i koji brojni saradnici i studenti profesora Ganca šire svetom.

MI SMO NA PRETHODNIM IZBORIMA U SRBIJI KONAČNO DOBILI KANDIDATA KOJI JE POČEO DA PODSEĆA GRAĐANE DA JE MOĆ U NJIMA I DA ZAJEDNO MORAMO NEŠTO UČINITI. IPAK, NEDOSTAJALE SU OSTALE DVE KOMPONENTE: GRAĐANI NA TERENU I JASAN PLAN PROMENA ZA KOJI BI LJUDI MOGLI DA SE ZALOŽE

Da li je to imalo praktičnu primenu na najvišem političkom nivou?
Apsolutno, model je primenjivan u brojnim primerima izbornih kampanja u Americi, kako na lokalnom tako i na federalnom nivou. Ipak, najveći uspeh i dokaz da model radi bila je kampanja Baraka Obame 2008. godine, koja je u potpunosti bila postavljena kroz model organizovanja građana. Ona je okupila nekoliko miliona građana u strukturu koja je omogućila njegovu pobedu.

A izvan Amerike, u Evropi, koja nam je bliža?
Najsvežiji i svakako najzanimljiviji primer bila je nedavna predsednička kampanja Emanuela Makrona, koji je sada kao što znamo predsednik Francuske.

U oba slučaja imali smo gotovo političke autsajdere koji uspevaju da pobede ozbiljne političke protivnike. Šta je dovelo do uspeha ovih kampanja?
Glavna karakteristika ovih kampanja je da su one od samog početka imale fokus na građane; građani su bili njihova glavna motivaciona i pokretačka snaga. To su oni građani koji su želeli da se postojeće stanje promeni, koji su, kao što sam već rekla, imali konkretne probleme čije su rešenje želeli i koji su bili lično motivisani da kampanja uspe. Onda su oni uključivali druge, istim razlozima motivisane građane. Ono što je najvažnije jeste da rešenje problema nije bilo nuđeno samo kroz kandidata. Nije nuđena lažna nada. Kandidat je bio personifikacija rešenja, ne kao mesija nego kao običan čovek, a ljudima je probuđena nada da se ti problemi mogu rešiti ako oni svi zajedno učine nešto.
Dakle, tri su elementa potrebna, građani, lično i volonterski motivisani, kao nosioci kampanje, shvatanje da je moć u građanima i da oni zajedno mogu da naprave promenu i, na kraju, kredibilan kandidat sa jasnim planom promena. Ovo su tri veoma važna elementa i jedan bez drugog ne mogu. Mi smo, recimo, na prethodnim izborima u Srbiji konačno dobili kandidata koji je počeo da podseća građane da je moć u njima i da zajedno moramo nešto učiniti. Ipak, nedostajale su ostale dve komponente: građani na terenu i jasan plan promena za koji bi ljudi mogli da se založe.

Kad smo se već, na kraju, vratili u Srbiju, ovde se često kao veliki problem ističe odvojenost politike od građana. Između ostalog i zato što birači ne glasaju direktno za svoje predstavnike nego za partije. Vi ste se zalagali da se to promeni, ali nije uspelo, zašto?
Duboko verujem da je jedan od najvećih problema politike u Srbiji danas to što nema direktne odgovornosti poslanika i političara prema građanima. Biramo liste koje su uređene u skladu sa političkom podobnošću prema liderstvu partije, a ne prema građanima. Samim tim poslanici su odgovorni samo lideru stranke i gledaju da rade stvari koje će pojačati njihovu poziciju u odnosu na vrhušku, a na građane ne misle previše. To mora da se promeni jer je ovako neodrživo, neefikasno, svodi se na politikantstvo, nepotizam i korupciju. Mi smo poveli kampanju “Biram koga biram”, čija je ideja bila da pre svega približi građanima funkciju poslanika, koja je njihova uloga u društvu i zašto je važno da ih biramo direktno. Možemo reći da je rezultat dosad takav da građani polako počinju ovo da shvataju i da sve više kontaktiraju poslanike s pitanjem šta će i na koji način da urade da bi rešili neki njihov problem. Naravno, trenutnoj političkoj eliti ne odgovara promena postojećeg sistema, tako da će na tome morati još da se radi.

POSLANICI SU ODGOVORNI SAMO LIDERU STRANKE I GLEDAJU DA RADE STVARI KOJE ĆE POJAČATI NJIHOVU POZICIJU U ODNOSU NA VRHUŠKU, A NA GRAĐANE NE MISLE PREVIŠE

Šta bi trebalo da se uradi da se provincija probudi ili treba probuditi i Beograd?
U zemljama kao što je naša, u kojoj ljudi žive gotovo na granici siromaštva i svakodnevno vode borbu za goli opstanak, mnogi naravno i ne razmišljaju o angažovanju već samo o tome kako da prežive. To je naravno prirodno, ali i potpuno pogrešno. To je takoreći “vrzino kolo”, nema boljeg života bez našeg angažovanja. Moramo preuzeti odgovornost za svoje živote. U tom smislu, ljudi koji to shvataju počinju da se organizuju i onda oni pokreću druge ljude. I da, nema tu podele na Beograd i provinciju, mi smo svi jedna zemlja i moramo se svi buditi i boriti zajedno.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 26. oktobar 2017.

 

Snaga Srbije

Ne, neće ovde biti reči o Bogoljubu Kariću i njegovom pokretu Snaga Srbije. Radi se o izjavi premijerke Ane Brnabić koja je na obeležavanju prvih sto dana svog mandata istakla da je “partnerstvo između predsednika Republike i Vlade “posebna snaga” koju Srbija ima. Zbilja, odavno se nije desilo da između ova dva državna vrha vlada takva harmonija kao sada. Nije to bilo ni u vreme Tadića i Cvetkovića – iako je Somborac premijera prikazivao kao kafe kuvaricu, on je realno bio mnogo nezavisniji – a ni dok je funkciju šefa države “obnašao” Tomislav Nikolić. Umeo je Nikolić, štaviše, ne samo da se distancira od Vučića nego i da udari kontru, naročito svojim proruskim izjavama, tako da je srpska (pre svega) spoljna politika delovala poprilično šizofreno. Što svakako nije bilo dobro.

Sada se, međutim, otišlo u drugu krajnost, pa ne samo što je ta politika – i spoljna i unutrašnja – usklađena nego je jedinstvo “duha i dela” takvo i toliko da je premijerka izgubila svaku individualnost i samosvojnost.

Naravno, nije ovde reč o personalnim odnosima između dva najviša državna funkcionera, to jest dve institucije, nego o tome da praktično postoji samo jedna od njih. Politika se vodi i odluke donose na Andrićevom vencu, dok u Nemanjinoj 11 sede puki izvršioci.

Ako skandal sa nošenjem intervjua ruskom ambasadoru (benevolentno) pripišemo premijerkinom početn(ičk)om nesnalaženju, dva su događaja ponajviše ukazala na to da je Ana Brnabić od glave do pete u Vučićevom referentnom sistemu. Na već pomenutom spoljnopolitičkom planu to se videlo kada je, nakon sastanka kod Vučića, oštro kritikovala Evropsku uniju “zbog dvostrukih standarda” i najavila pismo u kojem će od EU tražiti da objasni njene stavove oko Katalonije i Kosova, od čega na kraju nije bilo ništa (što je dobro), ali je bruka zbog neispunjenog obećanja pala samo na nju. Drugi primer, na unutrašnjem planu, jesu Vranjske, gde se premijerka ne samo prilično hladno ponela prema humanoj dimenziji tog slučaja nego i (što je “sistemski” važnije) nerazumevanje situacije u kojoj se nalaze mediji u Srbiji. Umesto da se pozabavi stvaranjem uslova za ravnopravan položaj svih učesnika na tržištu, Ana Brnabić je uzela da procenjuje koji su mediji “objektivni”, a koji nisu.

Nasuprot tome, predsednica Vlade je pokazala puno razumevanje za ministra Vulina koji je na osnovane sumnje i relevantna pitanja o načinu na koji je stekao stan u Beogradu odgovorio gomilom očiglednih neistina i uvreda na račun onih koji su ta pitanja postavljali. Očekivalo se da Ana Brnabić, valjda i zbog ličnog iskustva, pokaže više afiniteta prema pravu i pravdi, naročito za manje i slabije, odnosno za obične građane, ali se ona stavila na stranu nosilaca vlasti.

Konačno, generalno gledano, bilo je prirodno, s obzirom na sve okolnosti, da ovo bude vlada kontinuiteta. Ali – ne baš u toj meri. To jest, ništa manje prirodno ne bi bilo, pogotovo što je to u svom ekspozeu premijerka i najavila, da je sa nekim lošim „navikama“ prekinuto. No, blokada reformi, koja je počela prošle godine raspisivanjem parlamentarnih izbora, nastavljena je i pošto su na najviša mesta u državi došla nova lica. Premijerka u tom pogledu nije pokazala mnogo ni inicijative ni entuzijazma. Istovremeno, ceđenje “suve drenovine”, tj. srpske privrede, nastavljeno je, što je rezultiralo (pre)punom državnom kasom, ali vrlo niskim investicijama. I aktuelnim, ali i potencijalnim, daljim zaostajanjem Srbije za zemljama ispred kojih je nekada daleko bila.

Tako da se, na kraju, ispostavlja da je “partnerstvo” koje premijerka Brnabić naziva posebnom snagom, u stvari najveća slabost Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. oktobar 2017.

 

Javna scena izgleda poražavajuće

Intervju Srđan Milošević

Srđan Milošević, istoričar mlađe generacije, vrlo je aktivan u javnosti, ali sa pozicija dijametralno suprotnih od Čedomira Antića i Miloša Kovića, na primer.

Ovih dana se navršava sto dana vlade Ane Brnabić. Svojevremeno ste Anu Brnabić nazvali Jovankom Orleankom. Kajete li se zbog toga?
Ne, to je bila jedna provokacija nekolicinom analogija. Mala publicistička humoreska. Ipak, od svih analogija koje sam u tom tekstu izneo, zapravo mislim da suštinu sažima ona kojoj ćemo tek svedočiti: kada dođe do premijerkinog odlaska sa političke scene – ne “iz politike” jer ona nije “u politici” – njena politička sudbina više nikoga neće interesovati, ponajmanje onoga ko je najviše i dobio imenovanjem Brnabićeve za predsednicu Vlade.

Da li je to zbilja vlada Ane Brnabić ili Aleksandra Vučića?
To je, kako i premijerka često navodi, “vlada kontinuiteta”. Jasno je da je sadržaj te formulacije potpuniji nego što bi se očekivalo u slučaju kada u jednoj normalnoj parlamentarnoj demokratiji vladu posle izbora ponovo sastavi stranka ili koalicija koja je činila okosnicu prethodne vlasti. To naprosto ne može da bude drugačije u situaciji kada se na čelnu poziciju izvršne vlasti, na najpolitičkiju poziciju u svakoj državi, postavlja nepolitička ličnost. To je antiparlamentarno ponašanje i mene žalosti kad vidim koliko je ljudi ravnodušno u odnosu na tu činjenicu. Premijerka ima na neki način “oktroisani” legitimitet, a ne izvorni. Jedina dobra strana – kada je već sve jedan vodvilj – jeste pomisao koliko se, na primer, Dačić zbog svega nervira: on misli da se školovao da bude premijer, sebe doživljava kao “drugog čoveka” na političkoj sceni, a fotelja mu je izmakla i pri tome je dobije neko poput Ane Brnabić. Vučić je cinik, velemajstor politikantskih kombinacija, a prilično sam siguran da je to držanje Dačića podalje od stvarne vlasti, na formalno važnoj, a za samu politiku savršeno beznačajnoj funkciji ministra spoljnih poslova, jasno pokazivanje sopstvene snage partneru, kao i toga koliko poverenja ima u tog partnera.

Kako objašnjavate toliku koncentraciju moći u rukama jednog čoveka, da li je reč o dubljim procesima ili uzurpaciji?
Ima tu raznih faktora, čija sinergija dovede to ovakvih ishoda. No, možda je najvažnije da ljudi, glasači u Srbiji, ne veruju u pravila. Prosečan glasač u jednoj funkcionalnoj demokratiji svakako nije neko sa doktoratom iz političkih nauka nego običan čovek koji najčešće pojma nema o filozofskim principima demokratije, ali je naučio da se demokratski ponaša. On je naučen osnovnim pravilima, prihvata kao datost da pravila postoje jer sprečavaju zloupotrebe i zahteva od političara da poštuju pravila. Svako drugo ponašanje je sumnjivo i kažnjava se na izborima. To je veoma jednostavna jednačina. U Srbiji birača ne zanima da li se igra po pravilima, on “veruje”. U tome se prepoznaje osećaj bespomoćnosti, čak i nedostatak samopoštovanja. Posebno mesto tu pripada prezrivom odnosu, koji je vrlo raširen u društvu, prema ljudskim i građanskim pravima. Ovde se to doživljava kao nešto tuđe. Nepoverenje ljudi u institucije rađa nesigurnost, a to zahteva kompenzaciju na drugoj strani, i onda se sva očekivanja vezuju za nekog pojedinca. Uzurpacija se naprosto smatra normalnim stanjem, čak poželjnim, ili se s njom ljudi vrlo lako mire.

Šta se desilo posle 5. oktobra, pa je Srbija stigla dovde?
Spadam u one koji i dalje misle da je 5. oktobar važan dan u istoriji Srbije. Ipak, desilo se to da je posle tog velikog dana bezmalo sve drugo bilo sitno. Tada se Srbiji otvorila šansa za šansu, ali malo šta je urađeno bez muljanja, natezanja, sa jasnim ciljem i odlučnošću. Zato je 5. oktobar više usamljeni događaj nego početak jednog artikulisanog procesa. On jeste i to, ali znatno manje, evazivnije. Primera radi, tada se za Srbiju otvorio proces evropskih integracija, ali činjenica da je taj proces još veoma daleko od završetka deo je te priče o minornosti onoga što se desilo posle tog važnog dana. Naravno, bilo bi nerazumno i nepošteno ignorisati mnoštvo objektivnih prepreka, ali je pitanje izbora strategija za otklanjanje tih prepreka zavisilo od demokratske vlasti. Ona ne samo da se nije pokazala sposobnom nego je davala previše povoda da se ozbiljno posumnja u same njene namere. Očajna, čak komična personalna rešenja za mnoštvo važnih pozicija bila su samo vrh ledenog brega i indicija da se po dubini dešava nešto mnogo gore. Od ekonomskih promena do reforme pravosuđa – sve je podbacilo. A zemlja je bila u poziciji da su joj bili potrebni odlični prolazni rezultati za vrlo mala strukturna pomeranja. Nije bilo ni snage ni volje, a ni sposobnosti.

Mnogi kažu da se vraćamo u devedesete. Vi ste istoričar, na šta vama liči ovo naše doba?
Na tridesete. I globalno, i ovde u Srbiji. Devedesete su naša parohijalna tuga i nesreća i tu je više reč o jednom personalnom kontinuitetu koji stvara te asocijacije na devedesete. Ipak, stvari su kompleksnije i ovdašnje stanje je ovoga puta umnogome refleks globalnih degenerativnih procesa koji ugrožavaju demokratiju. Ovo regionalno naoružavanje, na primer, samo je groteskni refleks tih zabrinjavajućih globalnih pojava.

Ovih dana se, mada ne baš u žiži javnosti, vodi polemika oko udžbenika istorije Radoša Ljušića. Šta vama govori ta polemika?
Reč je o jednoj mučnoj polemici, a o tome šta ona meni govori pokušavam da kažem učešćem u njoj. Radi se o potpuno suprotnim stajalištima u razumevanju prošlosti, o tome šta je cilj i zadatak nastave istorije i, posledično, na koji način o prošlosti treba da se govori mladima školskog uzrasta kako bi nastava istorije ispunila te ciljeve i zadatke. Raspravu je započeo istoričar Aleksandar Miletić, s kojim sam uz nekolicinu drugih kolega osnovao NVO Centar za istorijske studije i dijalog. Miletić je oštro kritikovao Ljušićev udžbenik iznoseći, po mom uverenju, uverljive dokaze da pomenuti udžbenik svojim sadržajem ne samo da ne doprinosi razvoju tolerancije u društvu – što je u odgovarajućim dokumentima definisano kao jedan od ciljeva nastave istorije – već, sasvim suprotno, doprinosi negovanju netrpeljivosti. U našoj sredini se zanemaruje da je pisanje udžbenika veoma osetljiva stvar. Tu je svaka reč od važnosti. Ipak, postoji manir podsticanja transistorijske unutaretničke solidarnosti, sa jedne, i međuetničke distance, pa i netrpeljivosti, sa druge strane. Pokušaću to da ilustrujem: ranije se govorilo o, na primer, “naseljavanju” Slovena na Balkan i o turskoj “najezdi”. A to “naseljavanje” Slovena nije bilo ništa manje razorno nego “turska najezda” nekoliko vekova kasnije. Ali, Sloveni smo “mi”, a Turci su “oni”.

Kakvo je uopšte naše razumevanje istorije, ako recimo imamo u vidu TV seriju o Nemanjićima koja se upravo snima? Vi ste tu već imali jedan zanimljiv komentar.
Bio je to jedan “pretkritički osvrt”… Moj je utisak da se svemu prišlo previše ideološki. Čak mogu da kažem da je ta ambicija da se kroz jednu igranu seriju kaže neka nacionalno bitna istina prilično pretenciozna. Kada su posredi takve ambicije realizovane putem masovnih medija, to se obično pretvori u neku propagandu. Moram priznati da mi je ideja da se ovakvim projektima ispunjavaju nekakve obaveze “nas kao naroda” istovremeno i komična i zabrinjavajuća. Naprosto, oseća se povišen stepen napetosti, koji je nepotreban. I naravno, stalno ponavljanje da je, eto, svojevremeno moralo da se uči o “neprijateljskim ofanzivama”, a ništa o Nemanjićima, što je notorna besmislica, ali se uvrežila i bezmalo svi to papagajski ponavljaju… Uostalom, za medievistiku, tj. naučnu disciplinu koja se bavi srednjim vekom, doslovno se može reći da je cvetala u vreme socijalizma. Ko je svima onima koji se toliko žale da su bili uskraćeni za neka znanja branio da čitaju radove Ostrogorskog, Ćirkovića, Ferjančića, uopšte plejade medievista koji su u vreme socijalizma pisali kapitalna dela naše istoriografije? Ideja da se sada, odocnelo, stvari postavljaju na svoje mesto, zapravo je specifično politizovanje kakvo je pratilo i onaj nesrećni projekat Ravna gora, ako se tog kolosalnog promašaja više iko seća. Što se mene lično tiče, dobro se sećam sjajnih dokumentarno-igranih emisija snimanih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina o srednjovekovnim temama, često prikazivanih u obrazovnom programu.

Da li su rehabilitacije poslednjih godina pokazatelj konfuzije koja vlada u društvu ili je zapravo to pokazatelj preovlađujućeg sistema vrednosti?
Rehabilitacije – u smislu Zakona o rehabilitaciji iz 2006. i 2011. godine –u pogledu njihove suštine, u pogledu procesne prirode sudskih postupaka, sadržaja i posledica koje imaju za samo društvo i sliku o prošlosti koju de facto uokviruju, obična su parodija ideje vladavine prava, čak i u kontekstu sve više osporavanog koncepta “tranzicione pravde” koja inače podrazumeva svojevrsne “vanredne mere” u oblasti prava. “Istočni greh” u toj oblasti bio je skandalozni zakon iz 2006. koji je na tako nesolidan način regulisao ovu osetljivu materiju, na šta su se nakalemile razobručene ideološke pristrasnosti sudija, koje je zakon ovlastio da u ovoj materiji sude i presuđuju kako im padne na pamet, pa su rehabilitacioni sudovi postali kasapnica prava kakvo je civilizovani svet do tada poznavao. Dve su posledice tih nakaradnih procesa za rehabilitaciju zločinaca: parodiranjem vladavine prava suštinski se podriva sam taj princip, a samim sadržajem, kada je reč o rehabilitaciji istorijskih ličnosti, ne zadržava se samo na tobožnjem poništenju akata komunističke vlasti već se neminovno utiče na javnu percepciju rehabilitovanih i na svojevrsnu sudsku verifikaciju revizionističkog normalizovanja njihovih postupaka i ideologije.

Hrvati rehabilituju Stepinca, Srbi Mihailovića, ima li sreće za te narode i njihove odnose s takvom politikom?
Meni se čini da su srpsko i hrvatsko društvo na vrlo rđavom putu jer su te sudske intervencije u pitanjima prošlosti svojim sadržajem i namerama sredstvo za cementiranje stanja “permanentne nacionalne revolucije” u kojoj se neprestano održava stanje povišene temperature, ne samo između susednih zemalja već i unutar svake od njih.

Zašto Srbija ne može da se opredeli između istoka, tj. Rusije, i zapada? Otkud ta podela na “rusofile” i “nemačkare”?
Unutar sloja koji se, nezavisno od teorijskih i drugih implikacija, tradicionalno označava kao intelektualna elita, ta podela o kojoj govorite je autentična. Uticajnije pozicije drže predstavnici rusofilske tendencije. Prepoznaju se, naravno, različiti intenziteti te posvećenosti, sve do toga da kod pojedinaca više ne možete biti sigurni da nije reč o ruskim nacionalistima: njihovo takozvano “srpsko stanovište” izvedeno iz ruskih interesa na Balkanu jer je u toj orijentaciji nemoguće razaznati bilo kakav racionalni interes Srbije. Osim ako je reč o interesu da se sačuva Kosovo u sastavu Srbije iako ono to de facto više nije, da se čuva ćirilica koju niko i ne ugrožava, da se brani pravoslavlje koje niko i ne napada, da se guše ljudske slobode i prava u ime raznih umobolnih ideoloških konstrukcija koje, osim što nekome “na prvu loptu” zvuče široko prihvatljivo, nemaju nikakav sadržaj. Na primer – porodične vrednosti, to je naročito popularna mantra. Ako to znači da nema nasilja u porodici, da se podstiče ravnopravnost članova porodice, da se afirmišu prava deteta – ko bi razuman mogao biti protiv toga? Ali ne radi se o tome, naravno. Radi se o projekciji autoritarne patrijarhalne porodice po onoj formuli – bog, kralj, domaćin i slične gluposti… E sad, sve to što nema nikakav sadržaj ili ima zastrašujući sadržaj Rusija će principijelno da brani, ali Srbija ne sme da naljuti svoju moćnu zaštitnicu jer je to granica njene principijelnosti.

OVDE SE UZURPACIJA NAPROSTO SMATRA NORMALNIM STANJEM, ČAK POŽELJNIM

No, nemam nikakve sumnje da je interes Srbije, njenih građana, u postojećoj konstelaciji da se nađe u EU i u NATO, a da pri tome onoga ko zastupa drugačiju orijentaciju niko ne proganja, ne zatvara, ne otpušta iz službe. Ali zaista je nemoguće benevolentno izlaziti u susret iracionalnim i verovatno samo tobožnjim “plašnjama” eufobičara da im je ugrožen identitet ako se pomeraju granice zaštite ljudskih i građanskih sloboda i prava.

Kako vama izgleda javna scena, vidite li neku mogućnost za normalizaciju srpskog društva?
Javna scena izgleda poražavajuće. Vlast ima svu moć, sklona je svakoj vrsti zloupotreba, nekompetentnost je dostigla razorne razmere, a takozvana transformacija radikala u naprednjake stvorila je jedan zaista osoben politički kontekst. Naime, mi sad imamo jednu svemoćnu političku opciju koja je oslobođena bilo kakve principijelne politike. U ideološkom sloju njene političke biti, a manifestno i u načinu vladanja – ona je radikalska, ali je očito preovladalo shvatanje da tako ne ide, iz mnogo razloga. I tako je nastala jedna politička skupina koja, dokopavši se konačno vlasti, ako proceni da joj je to u interesu, sada već može da učini apsolutno sve što poželi, uključujući i zaokret ka staroj politici jer sada nastupa sa pozicije potpune moći. Sa njima je svaki ishod podjednako moguć, sve zavisi od procene oportunosti jedne ili druge politike u pogledu osnovnog cilja – opstanka na vlasti: ako je po pragmatizmu – u EU, ali defanzivno, što sporije; ako je po srcu i uverenju – u suprotnom smeru, pa dokle se ovog puta dogura.
Tu nema nikakve principijelnosti, nikakve politike, nikakve vizije: samo puko nekompetentno administriranje, ali uz povremenu ideološku legitimaciju za koju je zadužen sam Vučić, koji samim tim što ne govori na isti način kao devedesetih stvara iluziju da je to nešto bitno drugačije. Istovremeno, postoji čitav niz minornih tipova po nekakvim kancelarijama za Kosovo, u Kabinetu predsednika, u samoj Vladi ili čak van vlasti, ali za koje je jasno da su joj bliski, kojima je prepušten zadatak nacionalne galvanizacije niskog intenziteta, pri čemu je u svakoj prilici, ako se pretera, moguće pozvati se na to da je reč o ličnom stavu nekog ko, uostalom, i ne artikuliše politiku ili ko je, jednostavno, loose cannon.

A kako gledate na ulogu opozicije?
U jednom delu demokratske opozicije – ne govorim nužno o politički organizovanim pojedincima – postoji bojazan da bi zemlja ponovo mogla da se strovali u varvarstvo. Otuda spremnost da se podrži štošta od onoga što vlast čini, a što deluje kao korak u suprotnom pravcu od takvog scenarija. Takva pozicija je objektivno kompromitujuća iako je teško ne prepoznati u tom pristupu jednu možda i naivnu odgovornost prema društvu. Sa druge strane, drugi deo demokratske opozicije frontalno nastupa protiv politike vlasti, bez obzira na ono što je konkretan sadržaj te politike, opravdano smatrajući da šta god da vlast radi – radi prevashodno u interesu svog što dugotrajnijeg štetočinskog opstanka. Tu je i ovaj mrak sa desnice, od Jeremića pa nadalje, koji je idealna opozicija za vlast koja želi da se predstavlja kao proevropska. U svom ekstremnom delu ta je opozicija zasad strašilo, ali u perspektivi – idealan budući partner ako vlast više ne bude želela da glumi da je nešto drugo u odnosu na ono što u biti jeste. Za vlast je to win-win pozicija.

Predsednik je nedavno pozvao na dijalog o Kosovu, šta mislite o tome?
U ovakvoj atmosferi dijalog uopšte nije moguć, a neučestvovanje u dijalogu povlači optužbe za izbegavanje jedne veoma važne teme. Treba naći formu: ne pristati na imitaciju nekakvog dijaloga, ali se ipak nedvosmisleno izjasniti.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 12. oktobar 2017.

 

Suša naša nasušna

Agrobiznis i njegove žrtve

Sada je pravo vreme za priču o navodnjavanju. U julu, kad “upeče zvezda” i “mozak uzavri”, teško je razmišljati hladne glave. Kao što je poznato, na toploti se tela šire, a to izgleda važi i za brojeve: povećavaju se novčani iznosi štete od suše, pa tako dostižu i milijardu evra, povećavaju se površine koje bi mogle da se navodnjavaju na čak milion hektara itd.

LUBENICE: Videste li vi, dragi čitaoci, kolike su bile lubenice ovog leta. Ili kolike su, i kako su sočne, sad paprike. Ne znam za papriku, ali u školi smo učili da 99 odsto sadržaja lubenice čini voda. Pa, ne može to ni iz čega.
Zbilja, kada je o suši reč, prvo su presušili podaci. Zvanična statistika je tu još i najnepouzdanija – pošto uopšte nije pokrila novonastale ozbiljne poljoprivredne proizvođače – jer se po njoj zaliva svega pola odsto obradivih površina, što je 15-20 hiljada hektara, a to je zaista “ispod svakog nivoa”. Najčešće se pak kao “najrelevantniji” podatak navodi da se u Srbiji zaliva oko tri odsto zemljišta, što je stotinak hiljada hektara. Ali, poznavaoci domaće poljoprivrede tvrde da je i to nerealno malo. Oni se, naime, pozivaju na činjenicu da se pod povrćem u Srbiji nalazi oko 200.000 hektara, a povrće nema šanse da uspe ako se ne zaliva. Takođe, savremeni voćnjaci, što znači oni opremljeni zalivnim sistemima, a često i protivgradnim mrežama, ali to je druga priča – prostiru se na oko 100.000 hektara. Dakle, samo ako se te dve “stavke” saberu dolazi se do oko 300.000 hektara “pod vodom”. Ako se zna da u Srbiji ima oko tri i po miliona hektara obradivog zemljišta, to znači da se navodnjava gotovo jedna njegova desetina, tj., da pokušamo da budemo precizni, 8-9 odsto. A ako se tome doda da se retko gde u Evropi zaliva više od 10 odsto zemljišta, to znači da Srbija uopšte nije tako loša.

U SRBIJI SE ZALIVA OKO 300.000 HEKTARA, MOGLO BI I 500.000, ALI JE PRETPOSTAVKA DA SE POLJOPRIVREDA TRETIRA KAO PRIVREDA, A NE SOCIJALA 

Povrh toga, treba imati u vidu da se u Srbiji na oko pola miliona hektara gaji pšenica koja se “po definiciji” ne zaliva. Takođe, kukuruz se gaji na milion hektara, a ni on baš nije pogodan za navodnjavanje iako je ove godine baš od njega krenula čitava ta priča. Naime, tu su teškoće dvostruke. S jedne strane, kad krene suša, tj. kad su noći vrele gotovo kao i dani – džabe je zalivati. U suštini, ma koliko deluje paradoksalno, trebalo bi zalivati pre suše, a tu nije lako proceniti pravi čas. Sa druge strane, kako su to već primetili pojedini stručnjaci, “navodnjavanjem se ništa ne dobija na slabo obrađivanim zemljištima s malo humusa”. Treće, postavlja se pitanje isplativosti. Ako do suše, kao što je u Srbiji slučaj, dolazi u proseku svake pete godine, postavlja se pitanje isplativosti zalivnih sistema, odnosno oni vam se isplate tek posle 25 godina, a uložite velika sredstva, tj. kredit morate znatno ranije da otplatite. Sve u svemu, oko polovine raspoloživog zemljišta po strukturi proizvodnje ne može se, tj. ne isplati se navodnjavati.
Što, naravno, ne znači da ne može i ne treba više i bolje nego što je danas. Naprotiv, činjenica da još uvek raspolaže značajnim mogućnostima za navodnjavanje, koje nisu ni približno iskorišćene, mogla bi da bude velika komparativna prednost Srbije. Ali to svakako nije gorepomenutih milion hektara.

KAD MINISTAR NAVODNJAVA: No, kad izbije požar, tj. suša, onda ga valja po svaku cenu gasiti. Pa je tako ministar poljoprivrede Branislav Nedimović negde krajem jula obećao da će već narednog meseca, tačnije između 8. i 12. avgusta, početi radovi na četiri gradilišta sistema za navodnjavanje na prostoru Vojvodine, a da će do kraja avgusta biti otvoreno još sedam takvih gradilišta na području Srbije. Nedimović je, kakve li koincidencije, gostujući na Ružičastoj televiziji rekao da se u Vojvodini tri projekta nalaze u srednjem Banatu, a jedan u Bačkoj.
Kada je pak reč o centralnoj Srbiji, Nedimović je objasnio da su u pripremi tri projekta. Ugovori su, prema njegovim rečima, trebalo da budu zaključeni u drugoj polovini avgusta, a početkom septembra da krene realizacija, pri čemu će radovi na sistemu između Save i Drine početi do kraja godine, dok će u 2018. početi druga faza projekta koja će obuhvatiti prostor oko Čačka, a treći sistem će biti oko Smedereva i Aleksinca.
“Ideja je da na ovaj način skoro 30.000 hektara zemljišta stavimo pod sisteme za navodnjavanje”, rekao je Nedimović i dodao da se o kanalima koji su “ranije služili isključivo za odvodnjavanje, a sada se stavljaju velike pumpe koje će kada je suša i nema vode prepumpavati vodu ili iz kanala Dunav – Tisa – Dunav ili iz okolnih reka, pa će poljoprivredni proizvođači moći da crpu vodu iz tih kanala i da navodnjavanju njive. Povećaćemo tako kvalitet i vlažnost zemljišta, a samim tim i prinose”, istakao je ministar.
Svi ti radovi, prema Nedimovićevim rečima, finansiraju se iz tzv. “Abu Dabi fonda”, odnosno kredita od 100 miliona evra uzetog pre dve i po godine po kamatnoj stopi od jedan odsto.

NA TOPLOTI SE TELA ŠIRE, PA TO IZGLEDA VAŽI I ZA BROJEVE: POVEĆAVAJU SE NOVČANI IZNOSI ŠTETE OD SUŠE PA TAKO DOSTIŽU I MILIJARDU EVRA, POVEĆAVAJU SE POVRŠINE KOJE BI MOGLE DA SE NAVODNJAVAJU NA ČAK MILION HEKTARA

Od velikog praktičnog efekta mogle bi da budu i subvencije koje će Ministarstvo poljoprivrede davati za tzv. mikrosisteme za navodnjavanje, odnosno za izgradnju bunara, gde će se dotirati do 50 odsto sredstava za nabavku pumpi.

KANAL(I): Kad smo već pomenuli kanale, Srbija će po svoj prilici morati da bira: ili Baćevićev kineski kanal Morava – Vardar – Egejsko more za transport, ili Nedimovićeva mreža kanala za navodnjavanje. Za jedno i drugo Srbija naprosto nema vode. Kao što je Novi magazin već pisao, ali tu priču nije zgoreg ponoviti, iluzije je baš u vreme velike žege možda najbolje raspršio direktor Vojvodina voda, rekavši da u Srbiji naprosto nema toliko vode i da bi najviše moglo da se navodnjava još 200.000 hektara. Što naravno nije malo, ali nije ni – zabranjeno. Nema prepreka, naime, da ratari navodnjavaju svoje njive. Uostalom, kao što smo takođe pisali, svi ozbiljni povrtari i voćari zalivaju svoje zasade. Ako u blizini nema reke ili kanala, voda je u Vojvodini na 50-60 metara, mogu da iskopaju bunar i zalivaju do mile volje. Zašto se to ne dešava? Jedan razlog smo već naveli – ne isplati se. Odnosno, više se isplati kukati i tražiti pomoć od države. To možda znatan broj poljoprivrednika može da održi u životu, ali poljoprivredu teško.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. oktobar 2017.

 

Vučić Aleksandar glavni kočničar

Razvoj

Glavni uzrok slabog rasta privrede Srbije u ovoj godini jeste loša klima. Ali ne ona meteorološka nego poslovna. Konkretnije govoreći, više su za ekonomski razvoj Srbije u prošloj godini učinile vlada i centralna banka Evropske unije nego Vlada i centralna banka Srbije. Štaviše, država Srbija, u najširem smislu te reči, predstavlja glavnu kočnicu razvoja. Ta kočnica je barem trostruka. Sa jedne strane, to je restriktivna monetarna politika, sa druge strane – restriktivna fiskalna politika, a sa treće, najšire, to je antireformska politika, to jest izostanak restrukturiranja javnog sektora. Ako se pak uzme u obzir da se u Srbiji nijedna značajnija odluka ne može doneti bez predsednika Republike, nije neosnovano ni preterano i glavne razvojne prepreke vezati za njegovo ime.

LIDER NA REPU: Ovaj međunaslov već je korišćen, ali šta da se radi kad najbolje opisuje situaciju. Naime, treba li podsećati (mada – šta da ne) da je tadašnji premijer Vučić prošle godine u više navrata najavljivao kako će Srbija biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda”, uz prateću opasku da takve rezultate “nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”. Za drugo je, naravno, odmah utvrđeno da je netačno jer je Srbija, kao i cela SFRJ, u pojedinim godinama beležila rast od 7-8 odsto. A i za prvo se ubrzo, čim su stigli odgovarajući podaci, pokazalo da ne odgovara istini jer su, osim Makedonije, sve druge zemlje regiona po rastu BDP-a bile ispred Srbije.
Ista priča ponavlja se i ove godine. Najpre, u prvih šest meseci 2017. Srbija je ostvarila rast BDP-a od 1,2 odsto, dok je prosek zemalja centralno-istočne Evrope bio 4,2 odsto, a susednih još i veći – 4,3 odsto. Prema procenama ekonomista (u tome se, između ostalog, slažu i Fiskalni savet, i Kvartalni monitor, i Makroekonomske analize i trendovi), rast BDP-a Srbije u 2017. iznosiće 1,5 do dva odsto. Dakle, znatno manje od planirana tri odsto. Nepovoljnim meteorološkim uslovima, tj. sušom, može se objasniti polovina razlike između rasta Srbije i proseka regiona, ali podbačaj u proizvodnji energije (uglja i struje) već ima druge uzroke. Tu je problem “ljudski faktor”, tj. nestručno upravljanje firmom. Ali, čak i da nije bilo tih problema u elektro i poljoprivredi, smatra Milojko Arsić, urednik QM, plan od tri odsto ne bi bio ostvaren. Za razliku od Srbije, sve druge zemlje centralne i istočne Evrope (izuzev Makedonije, koju je politička nestabilnost pogodila teže nego elementarna nepogoda) u 2017. snažno ubrzavaju privredni rast. “Prosečan rast zemalja centralne i istočne Evrope u 2017. godini procenjuje se sada na preko četiri odsto iako je krajem prethodne godine za njih bila prognozirana stopa rasta od oko tri odsto”. Ovaj neplanirano visok rast, piše Arsić, posledica je “snažne monetarne ekspanzije Evropske centralne banke”. Naime, objašnjava dalje Arsić, “monetarna politika ECB povoljno utiče ne samo na rast zemalja evrozone nego i na rast ostalih evropskih privreda, uključujući i privredu Srbije. Ekspanzivna politika ECB utiče na pad bankarskih kamata u celoj Evropi, kao i na rast tražnje u evrozoni, koji potom omogućava visok rast izvoza iz ostalih zemalja, dok obilna ponuda jeftinog novca utiče na visoke iznose stranih direktnih i portfolio investicija i na kredite”.
Jedini je problem što Srbija tu stimulaciju koja je dolazila iz EU nije uspela da iskoristi pre svega zbog lošeg poslovnog ambijenta, ali o tom – potom.

RESTRIKCIJE: Za razliku od monetarne politike ECB, koju ocenjuju kao kao ekspanzivnu, politiku NBS ekonomisti ocenjuju kao restriktivnu. “Očigledno je da je stepen restriktivnosti monetarne politike veći nego što bi trebalo da bude jer jačanje dinara u uslovima kada i dalje imamo značajan deficit u tekućem delu platnog bilansa svakako nije posledica rasta konkurentnosti i izvoznog potencijala zemlje već upravo restriktivnosti monetarne politike. Suviše restriktivna monetarna politika obara stopu privrednog rasta i posebno negativno utiče na izvozni sektor”, rekao je još pre mesec dana, komentarišući za Novi magazin monetarnu politiku, Dejan Šoškić, nekadašnji guverner i profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta.
Da dinar jača previše misle i ekonomisti okupljeni oko Kvartalnog monitora. Prema njihovoj računici, dinar je od kraja marta prema evru ojačao 3,5, a prema dolaru, doduše od početka godine, celih 14 odsto. “Jačanje realne vrednosti dinara nije u skladu sa kretanjem relativne snage privrede Srbije” jer “privreda raste sporo, a produktivnost stagnira ili opada”, pa će “ako se nastavi, negativno uticati na izvoz, zaposlenost i rast privrede”, konstatuje Arsić.
Ali jačanje dinara nije samo posledica restriktivne monetarne nego i fiskalne politike. Da se opet pozovemo na Arsića. “Fiskalna politika je ove godine bila preterano restriktivna, što se odrazilo i na usporavanje privrede, ali i na jačanje dinara”.
Restriktivnost fiskalne politike ima dva oblika. S jedne strane ona se ogleda u prevelikom zahvatanju iz privrede (i stanovništva, naravno), a sa druge u nedovoljnim javnim investicijama.

NAJSNAŽNIJI OTPORI UNAPREĐENJU PRIVREDNOG AMBIJENTA DOLAZE IZ PARTIJSKIH I DRŽAVNIH STRUKTURA

Prema proceni Fiskalnog saveta, Srbija će u ovoj godini umesto deficita od oko 75 milijardi dinara (1,7 odsto BDP-a) ostvariti budžetski suficit od oko 20 milijardi (pola odsto BDP-a). To znači da će fiskalni rezultat biti gotovo milijardu evra (95 milijardi dinara) bolji od planiranog. Najveći deo tog poboljšanja rezultat je bolje naplate poreza, gde je napravljen prebačaj od 80 milijardi, a manjim delom podbačaja (od 15 milijardi) u javnim rashodima, tačnije u javnim investicijama. U stvari, ovo poboljšanje komotno bi moglo da se stavi pod znake navoda i nazove navodnim jer ni jedno ni drugo, kao što je već rečeno, nije dobro sa stanovišta privrednog razvoja.
Da ne bude zabune, nema sumnje da je, kako to kaže Arsić, “tokom 2015. i 2016. ostvaren veliki napredak u oblasti fiskalne politike jer je deficit smanjen sa 6,7 na 1,4 odsto BDP-a i javni dug je počeo da opada”. Ali, podseća Arsić, “već je posle prvog tromesečja bilo jasno da planirani rast od tri odsto neće biti ostvaren, kao i da će fiskalni rezultat biti znatno bolji od planiranog”. I već je tada, po njegovom mišljenju, Vlada morala da reaguje, tj. da odustane od uzimanja dividendi od javnih preduzeća, sa jedne, i da ubrza postojeće i pokrene nove javne investicije, sa druge strane. To ne samo da bi povećalo rast u ovoj nego bi stvorilo osnovu za veći rast u narednim godinama. Ništa se od toga nije desilo. Tadašnji premijer Vučić bio je zauzet izborima, a kad je prešao na novu dužnost više se posvetio marketingu, tj. raznoraznim svečanostima, dok nova premijerka nije uspela da prvih sto dana svoje “vladavine” iskoristi da se nametne kao samostalna ličnost s novim idejama. “Nešto ekspanzivnija fiskalna politika, koja bi generisala nizak fiskalni deficit od 0,5 do 1 odsto BDP-a, bila bi primerenija privrednim kretanjima u ovoj godini, a pri tome bi bila i dugoročno održiva”, zaključuje Arsić.

REFORME ZARIBALE: I Fiskalni savet, naravno, ističe značaj “uravnoteženja fiskalnih tokova”, čime je otklonjena opasnost od bankrota zemlje (“krize javnog duga” – kaže FS), ali (n)i FS ne propušta da ukaže na činjenicu da “reformski ciljevi fiskalne konsolidacije nisu ni izbliza ostvareni”. Lista tih poslova zaista je podugačka: restrukturiranje javnih i državnih preduzeća; uređenje sistema zarada i zaposlenosti u javnom sektoru; reforma zdravstva i prosvete, unapređenje privrednog ambijenta (vladavina prava, efikasnost administracije, korupcija i drugo). O privrednom ambijentu malo kasnije, najpre valja nešto reći o “najvećem fiskalnom riziku”, tj. “nereformisanim javnim i neprivatizovanim državnim preduzećima”.
Da su reforme baš zaribale, najbolje svedoči konstatacija Fiskalnog saveta da se “od velikih javnih preduzeća prave reforme nastavljaju samo u Železnicama”. I to uprkos činjenici, koju opet naglašava FS, da “jedan od najvećih fiskalnih problema s kojima će se Srbija suočavati i narednih godina jeste neuspešno poslovanje javnih i državnih preduzeća”. U 2017. na popravljanju stanja ovde nije urađeno praktično ništa. “Srbijagas posluje nešto povoljnije prvenstveno zbog niskih svetskih cena gasa (plaćaju mu sada uredno nekadašnji veliki dužnici – toplane, Petrohemija), ali preduzeće i dalje isporučuje gas neplatišama kojima ni povoljna cena gasa nije pomogla da posluju uspešno (Azotara, Novi Sad – Gas, Srpska fabrika stakla i druga). EPS i dalje izbegava da sprovodi neophodne reforme, pa tako ni tokom 2017. još uvek nije napravljena sistematizacija radnih mesta u preduzeću. Loše upravljanje EPS-om dovelo je do snažnog pada proizvodnje ovog preduzeća u prvoj polovini godine, čime je značajno oboren ukupan privredni rast čitave zemlje”, kaže FS. To jest, kako je to pomalo cinično primetio Milojko Arsić, “EPS treba tretirati kao institucionalnu havariju”.
Kada je pak reč o neprivatizovanim preduzećima – čija je sudbina, po Vučićevom obećanju, privatizacijom ili stečajem trebalo da bude rešena još pre više od godinu dana (krajnji rok za 17 strateških bio je 31. maj 2016, a za ostala još 31. decembar 2015) – ni tu se ove godine ništa ne dešava. Osim što poreski obveznici i dalje snose troškove njihovog održavanja. Analizirajući u svom septembarskom Izveštaju samo najveća među njima, Fiskalni savet zaključuje: “Azotara, Novi Sad – Gas i Galenika svoje neuspešno poslovanje pokrivaju neplaćanjem računa za gas, Jumko i PKB ne plaćaju električnu energiju, a Simpo opstaje samo zahvaljujući pomoći države koju dobija preko Fonda za razvoj. Petrohemija i RTB Bor tokom 2017. privremeno nemaju problema u poslovanju zbog povoljnih svetskih cena njihovih proizvoda, ali ova dva preduzeća nemaju mogućnost da trajno ostanu u pozitivnoj zoni bez prestrukturiranja i velikih investicija. To znači da se njihova privatizacija, i pored povoljnijih rezultata u 2017, ne sme dalje odlagati jer će ova dva preduzeća veoma brzo ponovo postati fiskalni problem”.

VIŠEGODIŠNJE ODLAGANJE REFORMI UKAZUJE NA TO DA U SRBIJI POSTOJE MOĆNE INTERESNE GRUPE KOJIMA ONE NE IDU U PRILOG, PA JE STOGA I NJIHOVA REALIZACIJA U BUDUĆNOSTI NEIZVESNA 

AMBIJENTALNA SUŠA: Manji je problem suša na njivama, veći suša u glavama. Naime, “mada je Srbija ostvarila napredak u nekim segmentima”, kaže Milojko Arsić, “privredni ambijent u Srbiji je i dalje među najnepovoljnijima u Evropi. Na listama Svetskog ekonomskog foruma, Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, na kojima se zemlje rangiraju prema nivou konkurentnosti, kvalitetu državnog upravljanja i napretku u strukturnim reformama, Srbija se zajedno sa Albanijom i Bosnom i Hercegovinom nalazi među najslabije plasiranim evropskim zemljama”.
Potvrđuje to i nedavno objavljen Indeks globalne konkurentnosti (partner u Srbiji FREN – Fond za razvoj ekonomske nauke Kori Udovički) Svetskog ekonomskog foruma za 2017. godinu. Srbija je zabeležila značajan skok od 12 mesta popevši se sa 90. na 78. poziciju. (Doduše i zato što su Barbados i Makedonija, koji su lane bili bolji od Srbije, ispali sa liste, ali to nije važno.) Međutim, to je još uvek prilično loš plasman. Naime, kada se pogledaju s njom uporedive zemlje, Srbija je prema vrednosti IGK bolja jedino od BiH, koja zauzima 103. poziciju. Još nešto, uprkos postignutom napretku, mora da zabrine. Najmanje bodova Srbija je skupila u dve oblasti, koje svaka na svoj način najbolje izražavaju, s jedne strane, ono što izražava snagu motora jednog sistema – njegove institucije, a sa druge strane, “autput”, tj. proizvod, rezultat koji on “odbacuje”, to jest – inovativnost. Prema prvom kriterijumu, Srbija je “osvojila” samo 3,42 peona (i zauzela 105. mesto među 137 zemalja), a prema drugom još manje – 3,11 poena, što joj je donelo 113. poziciju. Najbolje je Srbija prošla kod kriterijuma zdravstvo i osnovno obrazovanje – 6,02 poena i 57. mesto.
S obzirom na to da su ciljevi fiskalne politike već ostvareni u ovoj godini, te “nema potrebe za daljim fiskalnim uštedama u 2018, moraju se intenzivirati reforme i rad na unapređenju privrednog ambijenta”, preporučuje Fiskalni savet. Slično misli i urednik Kvartalnog monitora. “U fokusu ekonomske politike i reformi u narednim godinama trebalo bi da bude stvaranje uslova za brži privredni rast”. Ali, primećuje Arsić, “višegodišnje odlaganje reformi ukazuje na to da u Srbiji postoje moćne interesne grupe kojima one ne idu u prilog, pa je stoga i njihova realizacija u budućnosti neizvesna. Najsnažniji otpori unapređenju privrednog ambijenta dolaze iz partijskih i birokratskih struktura, kojima postojeći ambijent omogućava ostvarenje visokih renti, kao i od biznismena kojima privilegovani poslovi omogućavaju ostvarenje ekstra profita. Ako i u budućnosti izostanu neophodne reforme, Srbija može da računa samo na privremeni i ograničeni rast privrede”, zaključuje Milojko Arsić.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 5. oktobar 2017.

 

Srpski Olimp, 5. oktobar

Šta je nama 5. oktobar?

To pitanje, kako se od samog događaja odmičemo, postaje sve aktuelnije. Naročito sada kada je on pod dvostrukom paljbom. S jedne strane, kad nosioci vlasti pokušavaju na svaki način da ga diskredituju i “stigmatizuju”, a sa druge, kada učesnici tog velikog prevrata, razočarani kasnijim zbivanjima, zaboravljaju njegovu suštinu.

To je bio “skok u carstvo slobode”. Povratak u svet. Liberalizacija i globalizacija, drugim rečima. I bukvalno i simbolično. Ne zaboravimo, Srbija je (kao SR Jugoslavija) posle 5. oktobra ponovo primljena u “svetsku zajednicu naroda”, tj. u Organizaciju ujedinjenih nacija. Sa drugog, unutrašnjeg aspekta, to je bio kraj jednog užasnog, zločinačkog režima.

Režima koji je kulminaciju doživeo krajem devedesetih, ali čije je etabliranje započelo događajem čija godišnjica igrom slučaja takođe pada ovih dana i čemu je u proteklih nekoliko sedmica posvećeno mnogo pažnje – čuvenom 8. sednicom CK SK Srbije.

Nije 8. sednica bila unutarpartijski obračun u kojem je pobedila “konzervativna struja”, kao što se u tim “reminiscencijama” uglavnom govorilo. To jest, nije bila pre svega to. Osma sednica je bila “vrh ledenog brega”, paradigma podele, tj. sukoba koji je zahvatio celu Srbiju, od vrha do dna, u kojem je, kao u Partiji, na svakom “frontu” – u Srpskoj akademiji nauka, u Udruženju književnika, na Beogradskom univerzitetu, u medijima, na kraju i u narodu, pobedila konzervativna, socijal-nacionalistička struja. Ta i takva Srbija bila je većinska, dominirajuća. Ona drugačija Srbija bila je baš to – Druga Srbija.

Da je ta podela bila samo “unutarpartijska”, ona bi izgubila značaj sa gubitkom značaja te partije. Partija je nestala, ali je podela ostala.

Danas je, međutim, vododelnica malo drugačija. I ide linijom Evropske unije. S jedne strane su pobornici, sa druge protivnici. Samo što ta linija više nije tako jasna kao pre dve-tri decenije. To jest, mora da se razgrne proevropska, pogotovo oficijelna, retorika i pogleda šta iza nje stoji; a kad se pogleda ima šta i da se vidi – tačnije, često nema šta da se vidi, od evropskih vrednosti ni traga ni glasa. Sa druge strane, biti protiv EU zato što je takva kakva je, tj. “podržava Vučića”, znači ponašati se poput onog popa koji se naljutio na selo pa sebi odsekao onu stvar. Uz sve mane EU – kao, uzgred, da je Srbija bez mana pa smo mi našli da manišemo – za Srbiju nema bolje alternative.

Da parafraziramo onu narodnu izreku za teška vremena: Unija nas je održala, njojzi hvala. Naime, pitanje je šta bi bilo ne od “srpske oktobarske revolucije” nego od Srbije da nije bilo tržišta Evropske unije koje se otvorilo za naše proizvode. Naime, od 2001. do prošle godine ukupan izvoz Srbije porastao je nešto manje od sedam puta (sa 1,9 na 13,4 milijardi evra), pri čemu je izvoz u EU porastao 10 puta (sa 0,9 na 8,9 milijardi evra) a u “ostatak sveta” 4,5 puta (sa jedne na 4,5 milijardi evra). Naročito je veliki značaj EU bio u prevladavanju svetske ekonomske krize. U razdoblju 2008-2016. izvoz Srbije u EU više je nego udvostručen (porastao je 120 odsto), dok je izvoz na ostala tržišta porastao svega jednu trećinu (35 odsto). Sve u svemu, Evropska unija je motor razvoja Srbije.

Naravno, to ne važi samo za privredni razvoj nego i za svaki drugi, uključujući, na vrhu, i kulturni. Jer, kao što smo videli ovih dana na Bitefu, danas se i Olimp nalazi u Briselu.

Peti oktobar je, dakle, srpski Olimp. Koji, da sve ne bude samo metafora, u sebi sadrži i istinski tragičan element u ubistvu njegovog glavnog kreatora, filozofa Zorana Đinđića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. oktobar 2017.

 

Viđeni za Ivanjicu

Razvoj

Ako neko slučajno ne zna, “bićeš viđen za Ivanjicu” je izraz kojim se pre 100 godina u Srbiji pretilo neposlušnim državnim službenicima. Ivanjica je tada bila simbol zabačenosti i zaostalosti, pa je premeštaj u ovaj, danas bismo rekli pitomi, gradić na Moravici bio najteža disciplinska kazna. “Pitomi gradić”, međutim, izgleda da još postoji samo na razglednici. U stvarnosti, on se s ponovo pretvara u nekakav “tamni vilajet”.
Bar je takav utisak steklo petoro naučnika iz beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju – sociologa, filozofa, istoričara – koji su došli na tribinu “Kakvo društvo želimo: Kultura i sloboda govora”, a našli se pred zaključanim vratima mesne gimnazije u potpunom mraku.

TURNEJA: Da nešto nije u redu naslućivalo se još tokom popodnevnog puta. Organizatorki tribine u Ivanjici nije se javljala na telefon njena partnerka u gimnaziji, gde je razgovor trebalo da bude održan. To je bilo tim sumnjivije što je prvi organizator zbog pritisaka odustao od tribine, ali prekinuti put i vratiti se za Beograd jednostavno nije bilo moguće. Kada je konačno ova mala naučnička trupa (jer čitava ova priča neodoljivo podseća na Markovićevu “Turneju”) stigla na odredišno mesto, tamo je zatekla opisanu scenu: tmina, muk, zabravljena vrata i pusto gimnazijsko dvorište, tačnije, samo dva domaća učesnika tribine od trojice koliko je bilo najavljeno; treći se nije pojavio, kao ni gorepomenuta suorganizatorka. Sve je to, kažu očevici, intelektualni podmladak iz glavnog grada prilično potreslo, bilo je i suza. Na “licinom mestu”, međutim, saznalo se i za razlog “više nego skromne posete”: predsednik Opštine Ivanjica Zoran Lazović, član SNS-a, zabranio je tribinu.
Ivanjica je možda najdrastičniji, ali nije usamljeni primer. Nešto slično se dešavalo i u drugim gradovima Srbije u kojima je Grupa za studije angažovanosti pomenutog Instituta – u okviru projekta Otvoreni razgovori Srbija, a uz finansijsku pomoć Fondacije Hajnrih Bel – organizovala tribine s ciljem da se “kritički raspravlja o regionalnim i lokalnim specifičnostima problema kroz koje prolazi celokupno društvo”.
“Od samog početka prošle godine”, piše naime u Saopštenju koje je povodom “neodržavanja” tribine u Ivanjici izdao IFDT, “inicijativa Otvoreni razgovori Srbija  suočavala se s teškoćama u organizaciji i realizaciji. Učesnici u Razgovorima su isticali”, može se pročitati dalje u tom tekstu, “da je slaba posećenost događaja i otkazivanje učešća govornika u poslednjem času posledica straha i implicitnog ili eksplicitnog pritiska. U više mesta u kojima smo gostovali nailazili smo na različite opstrukcije, u Loznici, na primer, domaćini su nam otkazivali obećano gostoprimstvo, pa su razgovori morali da budu premešteni na druge lokacije. U Boru i Somboru je, sa druge strane, vršen neformalni pritisak na naše koorganizatore koji se pre svega ispoljavao u naglom i izolovanom interesovanju lokalnih vlasti za planiranu temu razgovora”, ističe se takođe u Saopštenju IFDT.

NIŠTA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE NE SME DA SE DEŠAVA ŠTO NIJE ODOBRILA SRPSKA NAPREDNA STRANKA, NIJEDAN GLAS, OSIM VUČIĆEV(SK)OG, NE SME DA SE ČUJE

Zbilja, šta bi u toj Inicijativi moglo da bude toliko sporno? Da li je, najpre, to sama tema? Ali, kako predsednik države misli da se vodi dijalog (koji on, navodno, traži) o bilo čemu ako je sumnjiva već i “sloboda govora”? Da li je, zatim, to priređivač i glavni akter tribine, naučna ustanova, Institut za filozofiju i društvenu teoriju? Jeste da je u njemu uhlebljenje našlo osmoro profesora beogradskog Filozofskog fakulteta (tzv. “praksisovaca”), ali to je bilo pre gotovo pola veka. Nije valjda sad nepoćudna “Grupa za studije angažovanosti”? Ili je, na kraju, sumnjiva nemačka fondacija? Pa zar predsednik, opet Vučić, svako malo ne ističe značaj prijateljstva s Nemačkom i, uopšte, Dojčland kao primer na koji bi Srbija trebalo da se ugleda?
Sve su ovo retorička pitanja. I nisu postavljena zato da bi odgovori – kojih, naravno, neće biti – razjasnili ovu blago rečeno skandaloznu situaciju. Jer, situacija je zapravo jasna. Ništa u unutrašnjosti Srbije ne sme da se dešava što nije odobrila Srpska napredna stranka, nijedan glas, osim Vučićev(sk)og, ne sme da se čuje. Da se raspravljate možete u sebi, kao Vulin.
Cenzura se ne odnosi samo na skupove poput tribina koje su po definiciji mesta na kojima se razgovara i razmišlja. To važi i za pozorišne predstave, kao što je recimo “Danas nam je divno dno” Vojislava Žanetića i Dragoljuba Đuričića, za koju nigde nema slobodne sale jer su “svi termini do nove godine popunjeni”. Važi to i za pojedine “estradne umetnike”, poput Vlade Georgieva, za koga su vrata gotovo svih gradova u Srbiji već mesecima zatvorena i može da peva jedino na kućnim zabavama, a i to na sopstvenu, tj. odgovornost domaćina.

PARADIGMA: Ali, pre svega to važi za VRANJSKE. Te su novine zaista (ne zato što im je takav “logo” nego svojim stavom) zaslužile da svako slovo njihovog imena bude veliko. Mada su zapravo Vranjske ovde upotrebljene pre svega kao simbol. Simbol za veliki broj lokalnih medija koje je Vučićeva vlast poslednjih godina polako davila da bi u unutrašnjosti Srbije, kad već ne može u Beogradu, ugušila svaki slobodan i nezavisan glas. Pre nekoliko meseci pod pritiskom lokalnih vlasti ugašena je TV Velika Kikinda, a Kikindske su jedva preživele blokadu poreskih vlasti – ono što Vranjskim nije uspelo – ali dokle će istrajati ne zna se. Verovatno dok i njihovom “Vukašinu” Željku Bodrožiću ne pukne film kao Obradoviću. Ne čuje se odavno ni “Zeleno zvono”, zrenjaninski diskusioni klub Branislava Gute Grubačkog; i da ne nabrajamo više, i ovo je previše.
Vranjske su, dakle, paradigma. Kao što je za odnos vlasti prema nezavisnim medijima paradigmatičan postao odnos premijerke Ane Brnabić prema Vranjskim. Jer, na novinarsko pitanje, pošto se baš tog utorka zatekla u Vranju, da li zna da Vukašin Obradović štrajkuje glađu, premijerka je tehnokratski hladno odgovorila da ne zna, da nije upućena u celu tu stvar i – umesto da (znala, ne znala, svejedno) obiđe uglednog novinara, doskorašnjeg predsednika NUNS-a, okrenula se na drugu stranu i otišla.
Treba, naravno, da članovi LGBT zajednice uživaju sva prava i slobode, ali valjda to važi i za članove NUNS-a, UNS-a i ostalih medijskih akronima. Ako je premijerka već šetala sa gej populacijom, što ne bi i sa novinarskom? Nije valjda da sad, pošto je pravo na Paradu ponosa ostvareno, nema više slobode za koju bi se valjalo boriti.
A sudeći prema otvorenom pismu koje je Vukašin Obradović uputio Poreskoj upravi u Vranju, tu se radi o teškom nasilju nad jednom firmom i zaposlenima u njoj, teškom zlostavljanju, teškoj višegodišnjoj, ako ne fizičkoj, a ono svakako psihičkoj (sa fizičkim posledicama) torturi. Mali vranjski Gvantanamo, što da ne. Tako da bi javni tužilac tu imao pune ruke posla. Samo kad bi hteo, tj. smeo.

NE BI BILO LOŠE DA S NAČINOM PRIKUPLJANJA POREZA U SRBIJI BUDE UPOZNAT I MEĐUNARODNI MONETARNI FOND. NIJE MNOGO VEROVATNO DA ĆE MMF NA TO REAGOVATI, ALI NIJE VEROVATNO NI DA ĆE IM BITI SVEJEDNO. BAR NEĆE OVIMA KOJI SEDE U BEOGRADU. 

Kad je već reč o porezima, dobri fiskalni rezultati u ovoj godini, tj. taj suficit u budžetu, ostvaren je – možda minornim delom, ali krivično delo je krivično delo – nasiljem finansijske policije nad poreskim obveznicima. S jedne strane, tako što im je uzimano ono na šta država nema pravo – pa se ti posle žali, ali ko sme da se žali kad ti je kadija i tužitelj i presuditelj – a sa druge strane tako što im nije vraćala PDV. Tako da ne bi bilo loše da s tim bude upoznat i Međunarodni monetarni fond. Naravno, nije mnogo verovatno da će MMF na to reagovati, ali nije verovatno ni da će im biti svejedno. Bar neće ovima koji sede u Beogradu.
Mada, zapravo, ovde moramo da napravimo jednu ispravku. Pomenuti višak u državnoj kasi uopšte nije dobar rezultat. Naprotiv. Prebačaj “plana” od oko 100 milijardi dinara (do kraja jula je, umesto planiranog deficita od 25, ostvaren suficit od 75 milijardi) ne znači samo da neko nije umeo da računa nego pre svega da je građanima i privredi nepotrebno oduzeto na desetine milijardi. Milijarde koje su mogle da budu pretvorene u investicije, što bi obezbedilo veći privredni rast u narednim godinama. Tako da je to još jedan dokaz da izjava premijerke Brnabić da “samo BDP nije onakav kakav smo prognozirali za ovu godinu, ali su svi drugi ekonomski indikatori mnogo bolji nego što smo mislili”, ne odgovara pravom stanju stvari. Osim već pomenutog ogromnog fiskalnog suficita, loš indikator predstavlja i vrlo nizak rast investicija (u odnosu na prošlu ove godine su porasle za samo dva, a trebalo bi 10 odsto); tu su zatim nepovoljni trendovi u spoljnoj trgovini (“izvoz više nema rastući trend”, dok je “trend uvoza i dalje rastući”), naročito je nepovoljan “trend rasta spoljnotrgovinskog i platnog deficita”. Dakle, nasuprot premijerkinom optimizmu, razloga za zabrinutost zbog ekonomskih tokova u Srbiji ima i više nego dovoljno.

POTERA: Ovih dana po Beogradu je ponovo počela potera esenesovaca za tzv. “sigurnim glasovima”? Ništa neobično, reći će neko, uskoro će u glavnom gradu izbori. Ali, stvar je u tome što kad na zahtev/molbu da date i adresu roditelja na odgovor “ali oni žive u provinciji”, sa druge strane stola uzvrate: “Nema veze, biće izbora”.
Da li je to još jedan signal da će istovremeno sa beogradskim biti održani i republički izbori teško je reći, da je moguće naravno, ali da SNS ne bira ni načine ni sredstva da kroz provinciju ni ptica ne može da proleti – to je jasno kao dan. Sve dok cela Srbija ne postane jedna velika – Ivanjica.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2017.