Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

Šer/Fer Ekonomija

Nove razvojne tendencije

Šer ekonomija ima mnogo dobrih strana, ali i nekih krupnih mana. Širenje šer ekonomije je nezaustavljivo, ali se na mnogim mestima trude da je ograniče i suzbiju. Ona je nešto sasvim novo, mada već vekovima postoji. Šta je zapravo šer ekonomija?

Početkom marta (7. i 8) u Beču je održana Konferencija evropskih gradova posvećena šer ekonomiji, na kojoj su osim domaćina učestvovali predstavnici Varšave, Praga, Budimpešte, Sofije, Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Beograda. U stvari, cilj skupa bio je da austrijski stručnjaci gostima predstave glavne odlike i oblike šer ekonomije (share economy), prednosti i rešenja koje ona donosi, ali i probleme i rizike koje stvara, pre svega sa stanovišta lokalnih vlasti.

EKONOMIJA DELJENJA: U stvari, sa šer ekonomijom su se mnogi stanovnici Srbije, penzioneri pogotovo, upoznali još pre desetak godina posredstvom čuvenog “tajm šeringa”, neke vrste dugoročnog dvonedeljnog zakupa apartmana u letovalištima širom sveta. Nije poznato da li su agencije koje su organizovale brojne ručko-večere napravile neki posao, ali bogami ko je imao živaca da sluša promotere, a zatim se nagvažda sa upornim agentima prodaje, mogao je da se makar dobro najede. To je trajalo nekoliko godina. Tek što se to završilo, stigla je modernija verzija šer ekonomije, kar šering (zajednička upotreba automobila, tj. vožnje) i houm šering (izdavanje stambenog prostora), koja je javnosti poznatija po “platformama” preko kojih se ovaj oblik poslovne saradnje “stavlja u pogon” – Uber i Airbnb.
I to su zbilja prilično novi fenomeni. Ipak, “ekonomija deljenja”, kako bi se najbolje mogao prevesti termin “šer ekonomija”, nije nova pojava, naprotiv. Kako je na otvaranju konferencije rekao Tomas Rendl, predsednik Skupštine grada Beča, “već 150 godina ljudi se okupljaju u zadrugama da bi delili sredstva, udružuju se da da bi osnivali banke, kooperative za deljenje semena, mašina, plodova”. Stambene zadruge preko kojih se, kako je naglasio Rendl, upravo u opštini u kojoj se održava skup gradi 10.000 stanova, takođe su jedan vid ekonomije deljenja. “Ono što je novo”, istakao je visoki bečki funkcioner, “jeste – tehnologija”. Drugim rečima, digitalizacija, internet, mobilni telefoni, kao sredstva koja omogućavaju nove načine zajedničkog korišćenja privrednih resursa i kombinovane upotrebe sredstava. Dakle – ekonomije deljenja.
Iznenađuje zbilja, da se malo našalimo, koliko su naši preci koristili ekonomiju deljenja, a da to nisu ni znali. Recimo, u to bi se mogla ubrojati i javna kupatila, koja su u međuvremenu iščezla, ali su došli javni bazeni, gradske biblioteke, javni parkovi i trgovi – takoreći svi resursi koje su ljudi zajednički koristili. I ti stari oblici ekonomije deljenja mogu da dobiju nove sadržaje. Recimo tako što bi se osnivale “biblioteke stvari” (library of things). Prema Rendlovim rečima, primera radi, izračunato je da se bušilice u proseku koriste dva minuta godišnje; bilo bi, dakle, mnogo racionalnije kada bi i one, kao knjige, mogle da se uzmu na pozajmicu i posle upotrebe vrate. Ili da navedemo drugi primer, Rendlovog mlađeg kolege Tomasa Himpelea iz gradskog magistrata (mi bismo rekli sekretarijata) za privredu, rad i statistiku, koji je izneo interesantan podatak da u Austriji, dakle zemlji u kojoj je skijanje nesumnjivo nacionalni sport broj jedan, skije više gotovo niko ne kupuje, svi ih iznajmljuju.
Ali, da se vratimo osnovnim pitanjima koja još uvek najviše muče (gradske) vlasti diljem Evrope, a o kojima je posebno govorio upravo pomenuti Himpele. “Mnogi u ekonomiji deljenja vide šansu za nove poslove i prihode ili za uštedu, tj. zajedničku upotrebu resursa, sa druge strane”, kaže Himpele. Ali, nastavlja, “ekonomija deljenja otvara i neke teme koje su u ’klasičnoj ekonomiji’ apsolvirane. Ako se radi o (samo)zapošljavanju, kao što se govori, jesu li zaštićena radna prava. Takođe, zaštita potrošača dostigla je u savremenoj privredi zavidan nivo, kod ekonomije deljenja ona praktično ne postoji”.
Ono što, međutim, najviše muči velike evropske gradove u suštini je činjenica da ekonomija deljenja uopšte nije zahvaćena nikakvom pravnom regulativom, naročito poreskom. “Veliki deo ponude gubi u sivoj zoni. Firme koje se bave ovom vrstom privređivanja, i koje na njoj nesumnjivo zarađuju, ne plaćaju nikakve poreze ni takse. Recimo, taksisti plaćaju porez, što kod kar šeringa nije slučaj. Ili, hoteli takođe plaćaju raznorazne dažbine, dok niko ’u sistemu’ Airbnb ništa ne plaća. Ako je stvorena platforma za usluge, onda je potrebno”, smatra Himpele, “stvoriti i platformu za zakonodavstvo – porezi, osiguranje, zaštita potrošača, zaštita zaposlenih. Gradovi treba da imaju pregled i kontrolu nad onim što se u njima dešava. Ne znamo gde su stanovi koji se izdaju, kako komunalne uprave to mogu administrativno da reše. Šta je potrebno da se to reguliše u korist naših građana. Još nijedan grad u Evropi nije našao rešenje za šer ekonomiju, pa nije ni Beč. Pri čemu naš cilj nije da se šer ekonomija zabrani nego da se uspesi maksimiziraju, a rizici smanje”, zaključuje Himpele.

LOKALIZACIJA GLOBALIZACIJE: Pored visokih tehnologija, jedna od pretpostavki šer ekonomije jeste i globalizacija. Danas korisnik usluge može biti u Njujorku ili Londonu, a pružalac u Delhiju ili Bukureštu. “Tamo nema ugovora o radu ni opštih uslova poslovanja”, primećuje Izabela Mader, predsednica Upravnog odbora bečkog Excellence instituta. “Konkurencija na globalnom nivou dovela je do globalizacije cena. Ljudi iz razvijenog sveta prilagođavaju se onima u nerazvijenom. Pitanje je šta se može učiniti, a da ne dođe do urušavanja cena i narušavanja okvirnih uslova poslovanja. Airbnb nema nijednu sobu, Uber nema nijedan auto. Uprkos tome što nemaju nikakvu imovinu, vrednost tih kompanija je ogromna. Ako nemaju imovinu, to znači da nemaju potrebu za njenim osiguranjem, što predstavlja gubitak za osiguravajuće organizacije. Gubi se sve što je bilo ustaljeno”.
Takođe, nastavlja Mader, firma koja povezuje korisnika i pružaoca usluge može biti registrovana u nekom trećem gradu. U tom mestu ona plaća porez, što znači da se dodata vrednost odliva iz prve dve države. Zbog toga se, po njenom mišljenju, “preduzeća moraju umrežavati i povezati radi formiranja mreže svojih korisnika”, a država treba da “da prednost preduzećima na licu mesta”.
Johanes Luter, koji vodi upravo početkom ove godine osnovani Urban future Hab iz Beča, izneo je analizu funkcionisanja houm šeringa, trenutno možda najkontroverznijeg i najpropulzivnijeg oblika šer ekonomije. I to na primeru četiri velika evropska turistička centra: Barcelone, Amsterdama, Pariza i Berlina. Kakve je dimenzije ona dostigla možda najbolje pokazuje primer Airbnb, najpoznatije platforme (ili “aplikacije” na mobilnom telefonu) za korišćenje ove vrste turističke usluge, koji je vrednošću nadmašio mnoge svetski poznate hotelske lance iako ne poseduje ni jednu jedinu sobu, a kamoli ceo hotel.
Houm šering je ne samo iz temelja uzdrmao samo hotelijerstvo nego i “krvnu sliku” turističke industrije, što se posebno odnosi na gradove koji važe za “turističke Meke”.
Uz opasku da osim onih koje naručuju same houm šering kompanije, nema drugih istraživanja ovog fenomena, Luter primećuje da njime još uvek nisu ugroženi hoteli sa visokim i srednjim segmentom cena već oni sa niskim cenama. Luter je takođe osporio neke predstave o houm šeringu. Jedna od njih je, recimo, da houm šering omogućava da se turisti rasporede po svim delovima grada, što znači i ravnomerniju raspodelu prihoda. Prema Luterovim rečima, međutim, praksa u pomenutim gradovima pokazuje da je najveći broj ponuda koncentrisan oko najatraktivnijih lokacija u gradu.
Takođe, sledeći argument – da houm šering donosi dodatnu zaradu slabije stojećim slojevima stanovništva, ali stvarni tokovi turista i novca pokazuju da nema tog socijalnog aspekta dodatne zarade, tvrdi Luter.
Daleko bi nas odvelo da ovde prepričavamo čitavu prilično detaljnu Luterovu analizu, ključno je da je ona pokazala prilično različite reakcije gradova na houm šering. To, uzgred, nije ni čudo jer se s njim sreću tek 4-5 godina, negde od 2012. kada je houm šering doživeo pravi bum. Suština reakcija gradova na ovu pojavu jeste da oni na različite načine, neki više neki manje, pokušavaju da ograniče ovu delatnost ili je bar stave pod kakvu-takvu kontrolu. Kao najliberalniji se pokazao Amsterdam, koji je valjda zato i poneo “titulu” Šering siti. Ipak, i on je ovakav vid izdavanja stambenog prostora ograničio na 60 dana godišnje, pri čemu su svi ponuđači popisani (sa “hot lajnom” za pritužbe korisnika i pravom da prekršiocima pravila zabrani rad), uz istovremenu obavezu Airbnb da plaća boravišnu taksu.
Gotovo suprotno poneo se Berlin, koji je houm šering praktično onemogućio jer je grad doneo propis o zabrani nenamenskog korišćenja stambenog prostora. Formalno, za bavljenje houm šeringom mora se dobiti zvanično odobrenje, ali ih grad praktično ne izdaje (daje ih ako iznajmljivač živi u stanu, ali da ne ulazimo u te finese). Istovremeno, Berlin je odbio bilo kakvu saradnju sa Airbnb-om. Sve je to uticalo da broj ponuda padne sa 20 na 10 hiljada, a i to se danas uglavnom nalazi u sivoj zoni.
Beč je u pogledu odnosa prema houm šeringu, prema rečima Klemensa Himpelea, negde između Amsterdama i Berlina. “Mi nismo hteli da zabranjujemo, hoćemo da se ova oblast reguliše. Rekli smo: bićemo otvoreni, ali regulativa mora da važi. U septembru je donet zakon kojim su ponuđači obavezani da dostavljaju podatke i plaćaju takse”.
Konačno, o odnosu Beča prema ovoj stvari najbolje govori informacija da je još pre dve godine osnovana radna grupa sa zadatkom da razmotri sve aspekte ekonomije deljenja. Kao rezultat nastao je dokument “Šer ekonomija – fer ekonomija”.
Šer ekonomija ima velike potencijale i gradovi ne treba da je sputavaju. Sa druge strane, legitimna je njihova želja i potreba da se i ona odvija u skladu s pravilima. U tom smislu, grad treba da bude kreativan, a ne reaktivan. To bi mogla da bude neka poruka sa malog bečkog samita devet evropskih gradova.

Švajcarska i Engleska

Jedno od pitanja o kojem se raspravlja u vezi sa ekonomijom deljenja jeste da li “radnike” Ubera tretirati kao samozaposlene ili zaposlene kod nekog poslodavca. Zanimljivo je da su sudovi u dve evropske zemlje tim povodom doneli suprotne presude. Sud u Švajcarskoj je presudio da se radi o zaposlenima kod nekog drugog, dok je sud u Velikoj Britaniji davaoca usluge okvalifikovao kao samostalnog radnika.

Vrste ekonomije deljenja

B2B: business to busines; gde u međusobne odnose stupaju kompanije.
B2C: business to client; gde se uspostavlja veza između kompanija i njihovih potrošača” neposredno.
G2G: government to government; gde međusobno sarađuju direktno (opštinski, gradski, državni) upravni organi.
C2C: Client to client; gde u međusobne odnose stupaju građani neposredno.

Deljenje kretanja

Bez obzira na to koliko je “deljenje kretanja ili “deljenje pokretljivosti” s(p)retan prevod termina “šerd mobiliti” (shared mobility), činjenica je da organizacija prevoza predstavlja jedan od najvećih problema velikih gradova. Ne samo u organizacionom i finansijskom smislu (izgradnja metroa je vrlo skupa zabava) nego i u, sve važnijem, ekološkom. Kar šering je rešenje koje su omogućile savremene tehnologije (mobilne telefonije), ali je on manje-više samo uspešna, nadasve (znatno) jeftinija zamena za taksi prevoz.
Gradovi se međutim trude da sami daju doprinos lakšem, bržem i jeftinijem prevozu kroz grad. Siti bajk, tj. gradski bicikl, jedan je od sve popularnijih načina. Ono na čemu se sada radi jeste da se stanovnicima i turistima omogući kombinacija raznih vrsta prevoza po jednoj jedinstvenoj ceni. To je takozvani multimodalni način kretanja. Koji je, u stvari, već “otkriven” u saobraćaju između gradova, naročito teretnom. Reč je o tzv. multimodalnom transportu, gde se koristi kombinacija vodenog (rečnog ili morskog), železničkog i drumskog transporta. U gradovima se pak radi o mogućnosti kombinacije bicikla, skutera, automobila, tramvaja, metroa… plus parkinga, kad ustreba.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. mart 2017.

 

Osveta najboljih đaka

Za školu se u Srbiji često kaže da predstavlja osvetu loših đaka. Za politiku bi se, međutim, moglo reći da predstavlja osvetu onih najboljih. Na političkoj sceni ubedljivo preovlađuju odlikaši, ali nam je politički život ispod svakog nivoa, a opšte stanje u zemlji jedva ako zaslužuje mršavu dvojku.

Slično pokazuju kandidati za predsednika države. Najstariji među njima Vojislav Šešelj bio je svojevremeno među najboljim studentima sarajevskog univerziteta, a (skoro) najmlađi, Miroslav Parović, koji “baštini” Šešeljeve ideje, bio je student generacije na novosadskom Tehničkom fakultetu. Šta reći za “glavnog pretendenta na presto” Aleksandra Vučića, “najboljeg studenta beogradskog Pravnog fakulteta ikad”, kako je to svojevremeno rekao dekan Sima Avramović.

Ako se jednog dana zaista krene u reformu obrazovanja, onda bi je možda trebalo početi od pitanja: kako naš prosvetni sistem “proizvodi” tako antiprosvetiteljski nastrojene ljude, zašto su naši najprimerniji učenici antidemokratski i antiliberalno opredeljeni?

Nije to sve iz škole, reći će neko, ima nešto i od kuće, što je tačno, ali nije u tome poenta. Retko se kad, ako ikad, u novijoj istoriji Srbije iskazivao takav – tako snažan i tako širok – prezir prema pravnoj formi, tj. formalnoj zakonitosti, kao u vreme vladavine tog, maločas pomenutog superstudenta. Pravo je postalo izraz samovolje, pa i zlovolje. I to na svakom koraku, na svim nivoima, u svim prilikama. Počev od njega samog, koji “ponosito” izjavljuje da bi zakon rušio, ne tajno i noću kao oni fantomi iz Savamale nego javno i usred bela dana. Preko predsednice Skupštine, koja je zakazujući predsedničke izbore čitav set izbornih zakona zgazila, što reče neko, ko mače muškatlu. Do ministarke pravde, koja je bez ikakvog razloga, “jer joj se može”, ali očigledno samo zato što ne pripadaju korpusu vladajuće partije, smenila tri ispitivača na pravosudnom ispitu. Ministarka Kuburović, međutim, ne mora više da se trudi; šta god da uradi, njenu karijeru je zauvek obeležilo svečano otvaranje lifta koji – može li za pravnika biti većeg blama – nije imao upotrebnu dozvolu.

Najgore je ipak u unutrašnjosti Srbije, daleko od velikih medija. Naprednjačka sila pritisla, disati se ne može. Lokalne vlasti su načisto “preparirane” članovima Srpske napredne stranke jer je tzv. reforma javne uprave iskorišćena da se iz nje izbace (skoro) svi nepodobni, a ubace podobni partijski kadrovi, pa deru li deru.

Namera je jasna: beskrupulozna manifestacija moći, čak i kada ona izaziva odbojnost kod dela građana. Računa se da će ta sila za većinu ipak biti privlačnija.

Stiče se utisak, za koji se iskreno nadamo da će biti pogrešan, da nema ničeg što neće biti učinjeno da bi se sačuvala vlast jednog čoveka. Tako da u ovom času niko ne može da garantuje da se u postizbornoj noći neće pojaviti neki novi fantomi. Samo što ovog puta neće biti tako malobrojni i što njihova meta neće biti “tri barake”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. mart 2017.

 

Sređivanje države platili privatnici

Na strminama Kopaonika

I danas se u najširoj, ali i stručnoj javnosti često mogu čuti primedbe na račun oštrih mera štednje koje je sprovodila Vlada Aleksandra Vučića. Samo što takvih oštrih mera uopšte nije bilo. Neke uštede su napravljene, ali ni izbliza dovoljne da bi se srpske državne finansije koliko-toliko uredile.
“Fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine, koje su opravdano bile usmerene na smanjenje previsokih javnih rashoda”. To, crno na belo, piše u radu koji su za nedavno okončani Kopaonik biznis forum pripremili Pavle Petrović, predsednik, te Danko Brčerević i Slobodan Minić, članovi Fiskalnog saveta.
Naravno, autori već na početku konstatuju – pa ne bi bilo fer to i ovde odmah ne pomenuti – da su glavni ciljevi plan postavljenog (u dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom) krajem 2014. godine ne samo ostvareni nego i premašeni. Kao prvo, da podsetimo, “Vlada je planirala da se fiskalni deficit smanji sa 6,6 odsto BDP-a u 2014. na 3,8 odsto BDP-a u 2017, što je, kao drugo, trebalo da stabilizuje javni dug na oko 78 odsto BDP-a, takođe u ovoj godini. Iako se nalazimo tek na početku poslednje godine na koju se odnosi inicijalni plan”, konstatuje se takođe u ovom radu, “jasno je da je ovaj uži fiskalni cilj praktično već ispunjen, pa i nadmašen. Deficit opšte države u 2017. trebalo bi da iznosi 1,7 odsto BDP-a, što je za oko 750 mln. evra manje od iznosa planiranog krajem 2014. godine. Takođe, rast javnog duga zaustavljen je već u 2016. godini, a poslednje projekcije ukazuju na to da će na kraju 2017. iznositi oko 73 odsto BDP-a, odnosno velikih pet procentnih poena BDP-a ili 1,8 milijardi evra manje nego što se predviđalo”.

ŠTEDNJA MALA, POTROŠNJA VELIKA: Najbolji dokaz da je štednja (bila) nedovoljna predstavlja podatak da se u 2017, kao poslednjoj godini sprovođenja programa fiskalne konsolidacije, očekuje da će javni rashodi biti veći u odnosu na inicijalni plan za oko 650 miliona evra. Praktično nijedna mera štednje nije realizovana. Da (opet) podsetimo, bilo je planirano da rashodi za zarade realno (dakle, kada se odbije inflacija) budu smanjeni 30 odsto. Takođe, broj zaposlenih u tzv. “opštoj državi” (koja pored državne uprave obuhvata i zdravstvo, prosvetu, socijalu i lokalnu upravu) bude smanjen 15 odsto, odnosno oko 75 hiljada. Bilo je takođe predviđeno da (već) od 2015. država više ne pokriva gubitke preduzeća u državnom vlasništvu izdavanjem novih garancija.
Pošto brojke (kao i slike) govore više od hiljadu reči, navešćemo kao ilustraciju još samo jedan podatak: rashodi za plate i penzije u 2017. biće veći nego u planu s kraja 2014. godine za oko pola milijarde evra.
U stvari, paradoksalno ali indikativno, značajnije uštede ostvarene su tamo gde bi (jer je reč o najugroženijim privrednim i društvenim delatnostima) najmanje trebalo: na subvencijama za poljoprivredu i medijske javne servise
Već iz toga se, međutim, može naslutiti prema kome je politika bila stvarno oštra – prema privredi. Ukupni javni prihodi u 2017. biće za oko 1,4 milijarde evra (četiri procentna poena BDP-a) veći u odnosu na inicijalni plan. To je, razume se, više nego dovoljno da se nadoknade neostvarene uštede (oko 650 miliona evra) na javnim rashodima. Petrović, Brčerević i Minić u svom radu otkrivaju “tri osnovna izvora povećanja javnih prihoda iznad prvobitnih očekivanja”. To su “snažan rast vanrednih neporeskih prihoda, povoljnija makroekonomska kretanja i osetno povećanje efikasnosti naplate poreskih prihoda”.
Neporeski prihodi će u 2017. godini biti veći za oko 200 miliona evra u odnosu na nivo koji je bio predviđen inicijalnim planom fiskalne konsolidacije. Taj termin “neporeski prihodi” je, da tako kažemo, eufemizam za sredstva koja se (po osnovu vlasništva, tj. dividende) uzimaju od javnih preduzeća. Strogo pravno gledano, dakle, država na to ima pravo, ali je problem što zbog toga javna preduzeća – to naročito važi za Elektroprivredu i Telekom – ostaju bez sredstava za investicije i razvoj.
Povoljnije makroekonomsko okruženje u odnosu na predviđanja krajem 2014. godine (prvenstveno pad nezaposlenosti) dovešće do povećanja javnih prihoda u odnosu na inicijalni plan za 400-500 miliona evra. Ipak, povećanju javnih prihoda – za 800 miliona evra – najviše je doprinela efikasnija naplata poreza (prvenstveno PDV-a i akciza).
Sve u svemu, iako su, kada je reč o finansijskoj stabilizaciji države, glavni ciljevi ostvareni, to je učinjeno na pogrešan način. Kao kada, recimo, neki sportista rekord postigne korišćenjem tzv. nedozvoljenih sredstava, tj. dopinga. Na duži rok doping razara organizam. To se u slučaju društvenog organizma Srbije, s jedne strane, ogleda u prevelikim javnim rashodima – oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda – a sa druge u slabljenju mogućnosti za rast istog tog proizvoda, odnosno razvoj i jačanje društva i celini.

LIDER NA 4. MESTU: Ko se još ne seća onih slavodobitnih najava premijera Vučića da će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda” i pratećih tvrdnji da “takve rezultate nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”, te da “niko ne može da ga demantuje jer je reč o merljivim stvarima”. Kada su, međutim, stvari izmerene, pokazalo se da Srbija nije uspela da se za prva tri mesta izbori ni u svom regionu. Iako je, naime, Srbija prošle godine svoj BDP povećala za 2,7 odsto, veći rast imale su Rumunija (5,2), Albanija (3,2) i Bugarska (3,1 odsto). U stvari, Srbija deli 4. i 5. mesto sa Crnom Gorom, koja je takođe ostvarila rast od 2,7 odsto. Drugo, primećuje se u pomenutom radu, iako je Srbija lane “ostvarila rast najveći još od izbijanja krize u jesen 2008, i druge zemlje regiona su u 2016. beležile rekordan rast od izbijanja krize, samo što je njihov rast bio u proseku veći nego u Srbiji i iznosio je 3,6 odsto”. I treće, ako je prošlogodišnji rast Srbije bio veći od prognoziranog, to nije nikakav izuzetak nego, zapravo, pravilo jer su “gotovo sve posmatrane zemlje tokom 2015. i 2016. ostvarivale znatno veći privredni rast od predviđenog. U Hrvatskoj se, na primer, računalo da će rast BDP-a u 2015. iznositi 0,2 odsto, a stvarni rast je iznosio 1,6 odsto; u Rumuniji je rast BDP-a iste godine bio 3,7 umesto očekivanih 2,7 odsto; u Mađarskoj 3,1 umesto 2,4 odsto; a u Bugarskoj umesto prognoziranih 0,8 ostvareni rast BDP-a iznosio je čak 3,6 odsto. Slična pozitivna odstupanja od prognoza kao u 2015. dešavala su se i u 2016. godini”.
Sve ovo, smatra autorska trojka, ukazuje na jednu važnu činjenicu. Naime, na to da “nisu samo domaće ekonomske politike uticale na ubrzanje privrednog rasta već da su većem rastu ekonomija u regionu znatno doprinele i neke povoljne međunarodne okolnosti koje nisu bile deo planiranih ekonomskih politika”. U te okolnosti autori ubrajaju: “pad cena sirovina, naročito nafte i gasa, smanjenje kamatnih stopa u Evropi i brži oporavak evrozone i regiona”.
Kada je konkretno o Srbiji reč, autori ne spore da je “relativno uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije, koje je donelo makroekonomsku stabilnost, uz reformski Zakon o radu, Zakon o planiranju i izgradnji i dr., verovatno doprinelo da Srbija smanji zaostatak u privrednom rastu u odnosu na zemlje okruženja”, ali ipak ističu da bi “rast u Srbiji i 2015. i 2016. najverovatnije bio, baš kao i u drugim zemljama regiona, za oko jedan procentni poen niži da ga vanredno nisu ubrzali povoljni međunarodni činioci”.
Ovo dalje vodi do sledeće vrlo važne, zapravo ključne konstatacije. Nizak rast Srbije poslednjih godina – prosečan rast njenog BDP-a u razdoblju 2010-2016. bio je oko 0,5 odsto, dok je u isto vreme prosečan privredni rast zemalja centralno-istočne Evrope iznosio oko 2,5 odsto, a zemalja u okruženju oko dva odsto – uslovljen je unutrašnjim ograničenjima.
“Glavnu strukturnu prepreku uspostavljanju visokih i održivih stopa rasta u Srbiji predstavlja izuzetno nisko učešće investicija u BDP-u od oko 18 odsto, koje je među najnižim u čitavoj centralnoj i istočnoj Evropi. Za visoke i održive stope rasta BDP-a Srbije učešće investicija moralo bi da se poveća najmanje na regionalni prosek od oko 23 odsto BDP-a, a verovatno i preko toga”, smatraju Petrović, Brčerević i Minić.
Zakazali su praktično svi “investicioni akteri”. S tim što su to neki učinili iz tzv. subjektivnih, a neki iz objektivnih razloga. U prvu grupu spadaju država i državna preduzeća, a u drugu privatna, naročito mala i srednja preduzeća.
Da bi “investicioni manjak” od pet odsto BDP-a bio nadoknađen, ulaganja bi trebalo svi da povećaju. Prema računici naših ekonomista, državne investicije (putevi, pruge) trebalo bi povećati sa sadašnjih (nešto manje od) tri na četiri odsto BDP-a. I javna preduzeća (naročito već pomenuti EPS i Telekom) morala bi da povećaju svoje investicije takođe za jedan odsto BDP-a. Ipak, najveći je zadatak pred privatnim sektorom, koji bi investicije morao da poveća za tri odsto BDP-a. Ali, tu je i najveći problem. Jer, niske investicije privatnog sektora posledica su lošeg privrednog ambijenta. Iako je on poslednjih godina popravljen, neki njegovi bitni činioci, koji su važni naročito za mala i srednja preduzeća, i dalje predstavljaju vrlo snažan ograničavajući faktor.
“Na poznatim svetskim listama koje mere različite aspekte poslovne klime Srbija se naročito loše kotira u pogledu efikasnosti institucija i vladavine prava. Premda je Srbija na listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma rangirana ukupno na lošem 90. mestu, po zaštiti svojinskih prava plasirana je još gore i nalazi se tek na 126, a po efikasnosti pravnog okvira u rešavanju sporova na 132. poziciji. Slična je situacija i sa Doing business listom, gde je prema indikatoru Sprovođenje ugovora Srbija osetno ispod svog prosečnog plasmana (47), odnosno zauzima 61. mesto. Po istraživanju Svetske banke, vreme za rešavanje spora u Srbiji je 635 dana, što je 150 dana duže od proseka regiona u koji SB ubraja Srbiju (Evropa i centralna Azija). Takođe, i trošak ovog procesa u Srbiji je gotovo dvostruko veći, a kvalitet donetih sudskih presuda znatno slabiji od prosečnog u tom regionu. Prema Indeksu percepcije korupcije, koji meri Transparency International, Srbija već nekoliko godina stagnira na lošem 72. mestu”. Što je posebno važno kada se po ovim pokazateljima Srbija uporedi sa drugim zemljama centralne i istočne Evrope – ona se uvek nalazi na poslednjim mestima.
Konačno, iz svega ovoga može se izvući nekoliko zaključaka. Najpre, obećavana reforma javnog sektora potpuno je izostala. Drugo, država još uvek uzima mnogo, a daje malo. I treće, možda najvažnije, onako kako su to formulisali Petrović, Brčerević i Minić, “i pored ohrabrujućeg napretka ekonomskih i fiskalnih kretanja u 2015. i 2016 godini, Srbija je još uvek daleko od uređenih i zdravih javnih finansija, ali i od od visokih stopa privrednog rasta”.

Lažne uštede

Iako je racionalizacija broja zaposlenih u “opštoj državi” nesumnjivo podbacila, konstatuju autori kopaoničkog referata, “određene uštede (0,2-0,3 odsto BDP-a) ipak su ostvarene po osnovu prirodnog odliva zaposlenih u penziju uz ograničenu stopu zamene (5:1). Budući da su izostala ciljana otpuštanja na osnovu preciznih analiza kojima bi se identifikovali viškovi zaposlenih, ove uštede po svojoj prirodi nisu bile sistematične i najverovatnije nisu održive. Naime, u penziju su bez zamene odlazili i radnici sa radnih mesta koja su zaista potrebna i koja će pre ili kasnije morati da se popune. Preveliko oslanjanje na prirodni odliv zaposlenih u penziju i zabranu novog zapošljavanja u dužem roku predstavlja ozbiljnu opasnost za funkcionisanje nekih važnih državnih sistema (na primer, sektori obrazovanja ili zdravstva) jer može dovesti do pada kvaliteta usluga koje oni pružaju. Štaviše, prethodni pokušaji da se broj zaposlenih u opštoj državi umanji na sličan način pokazali su da su efekti najčešće bili samo kratkotrajni. Primera radi, u prethodnim aranžmanima koje je Srbija imala sa MMF-om takođe je dolazilo do linearnog smanjenja broja zaposlenih (2002-2006 i 2009-2010). Međutim, statistički podaci pokazuju da se ubrzo nakon završetka ovih aranžmana broj zaposlenih u opštoj državi vraćao na pređašnji nivo, čak ga i premašivao”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.

 

Đinđić i Srbi

Zoranu Đinđiću, dok je bio na čelu Vlade Srbije, zamerano je mnogo šta, ali mu samo jedno nije moglo biti oprošteno. Njegova odlučna i nedvosmislena, beskompromisna orijentacija prema Zapadu.

Đinđićevi protivnici bili su s jedne strane proruski orijentisani, a sa druge strane “nesvrstani”, tj. zagovornici “trećeg puta”. Njihov zajednički stav pak najpregnantnije je izrazio Koštuničin glasnogovornik Aleksandar Tijanić, zloćudnom i zlokobnom rečenicom: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.”
Srbija na zapadu, dakle, prema tom razumevanju i Srbije i sveta značila je – smrt Srbije.

Znamo kako je ta – idejna, politička, moralna – podela okončana. Znamo i krivce, ne znamo nalogodavce.
Od 12. marta 2003. godine Srbija je načisto izgubila orijentaciju. Ide prema zapadu glave okrenute na suprotnu stranu, hoće da se učlani u Evropsku uniju, a zaklinje se na vernost Rusiji. I sve se nada da će (do) onog časa kada dođe “sudnji dan” priključenija, ona – Evropa, ne Rusija – nestati.

Evropska unija u ovom času zbilja ne izgleda najbolje. Mnoge su je pošasti spopale, digla se protiv nje i sila i gomila. Dovoljno je videti, ko hoće da vidi, da su protiv nje i Tramp i Putin (koji, za razliku od prvog, ne štedi novac za podršku najmračnijim evropskim likovima), pa da vam Evropa, bez obzira na sve mane – koje se, uzgred, uglavnom svode na birokratizam i neefikasnost – zaliči na raj na zemlji. Ali pre svega kao brana nasilju, nacionalizmu i primitivizmu.

To ne znači, međutim, da će EU sigurno opstati. Takvih garancija u (ljudskoj) prirodi i društvu nema. Sa druge strane, primera (ne)činjenja “u korist sopstvene štete” ima bezbroj. Simptomatičan je, kao najnoviji, slučaj Poljske. Takoreći endemski strah od Rusije, čim je ušla u Evropsku uniju Poljska je zaboravila, pa se sad, za sve ono što nije smela da kaže Rusiji, sveti Evropskoj uniji. Nemaju samo Srbi pileće pamćenje.

“Kriza Evrope” i evropske ideje dala je novog povoda shvatanjima da bi Srbija trebalo da se mane večnih dilema između istoka i zapada i večitih deoba na nemačkare i rusofile, već da treba da se opredeli(mo) “za se i za svoje kljuse”. No, misliti da je moguće u Srbiji graditi vladavinu prava, a “tamo daleko” razgrađivati Evropsku uniju, najblaže rečeno – naivno je. U stvari, naivnih, tj. onih koji u to zaista veruju, vrlo je malo; danas je ipak takvo vreme da nije lako otvoreno biti protiv vladavine prava i sličnih evropskih tekovina, pa se to onda zaodeva u koprenu protivljenja navodno ionako već prohujaloj Evropskoj uniji.
Nezgodacija sa Đinđićem bila je u tome što je sve to on lako prozirao i prezirao, u intelektualnom smislu, dakako.

Poslednjih godina Đinđića su se uglavnom sećali, mada i to vrlo retko, kao nekog vrlo pragmatičnog, ko je umeo da spoji nespojivo. U stvari, ta pragmatičnost je bila izraz i posledica njegovog razumevanja zadataka koji se pred Srbijom nalaze, ali pre svega njegovog vizionarstva. Sposobnosti da gleda u budućnost, baš kao što je objašnjavao onom mladom čoveku u nekoj propaloj društvenoj fabrici dok je Srbiju uveravao da je na dobrom putu. Nije mu verovala. Zato je tako olako tu viziju, tu perspektivu, i prokockala.

Kako vreme prolazi, Đinđić i njegova politička filozofija sve više nedostaju Srbiji, ali sve manji broj Srba to primećuje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.

 

Od forme do reforme

Broj zaposlenih u javnoj upravi tokom trogodišnjeg aranžmana s Međunarodnim monetarnim fondom, dakle od kraja 2014. do kraja 2017. godine, prema najnovijim informacijama koje stižu iz resornog ministarstva, biće smanjen za oko 25 hiljada. Možda koju hiljadu više, ali uglavnom – to je to. Potvrdila je to nedavno i Ana Brnabić, ministarka državne uprave i lokalne samouprave, izjavom da – ako me “memorija pamćenja” ne vara – “u državnoj upravi trenutno nema viška zaposlenih”.

Kada je sporazum sa MMF-om potpisivan, treba li uopšte podsećati, govorilo se da od oko pola miliona državnih činovnika, njih 75.000 predstavlja višak. Javna uprava, da odmah objasnimo, obuhvata ceo javni sektor, osim državnih preduzeća; dakle čitavu republičku administraciju (sa vojskom i policijom), kao i zdravstvo, školstvo, socijalu, ali i pokrajinske i opštinske službenike, uključujući i lokalna komunalna preduzeća.

Danas pak iz pomenutog ministarstva stiže objašnjenje da je pomenuti “zastrašujući” broj bio neka vrsta “pokazne vežbe”, odnosno ilustracija za koliko treba da bude redukovan broj zaposlenih da bi se postiglo neophodno drastično smanjenje zbilja enormnog budžetskog deficita (koji je tih godina premašivao 200 milijardi dinara).

Istini za volju, i stručni krugovi, Fiskalni savet pre svega, smatrali su da 75.000 prekobrojnih ne predstavlja pravu meru, tj. da je suvišnih mnogo manje, a ni MMF na tom broju nije posebno insistirao.

Dobro, ne budimo violentni, budimo benevolentni, neka bude da su svi oni zaista u pravu – mada nas iskustvo uči da s velikom dozom opreza prihvatamo zvanične podatke – neka je kvantitet sada u redu. Ali – šta je s kvalitetom?

Tačno je – nema dovoljno para. Ali problem najčešće i nije u parama. Sa istim novcem školski programi mogu biti mnogo bolji, a nastava savremenija i prilagođena potrebama učenika. Beogradski univerzitet se davi u nepotizmu i korupciji, a još je veći problem to što se on danas, zbog svog antiliberalnog usmerenja, često pokazuje kao glavna kočnica napretka u Srbiji.

Hipokrat je rekao: prvo reč – onda lek, ali je u našim bolnicama lepa reč skuplja od svakog leka. O lošoj organizaciji i velikoj neefikasnosti zdravstvenog sistema da se i ne govori. Šta tek da se kaže o komunalnim i drugim uslužnim delatnostima, na svim razinama, koje su godinama služile za udomljavanje partijskih i rođačkih “kadrova”, pa su postale tamni vilajet u kojem se običan čovek teško snalazi.

Sve u svemu, možda javna uprava u Srbiji zaista ima 6,4 zaposlena na 100 stanovnika, kao što tvrde zvaničnici, i neka je to ispod proseka Evropske unije (8,5). Ali, najpre, zemlje EU su i same visoko birokratizovane, pa u tom smislu i nisu baš neki primer za ugled. A drugo, od tih šest koma četiri činovnika bar dva bi mogla i da ne dolaze u kancelariju, a da se to na posao ne odrazi. To jest, trećina bi mogla da bude otpuštena i zamenjena drugim, boljim radnicima, koji bi onda doprineli da kvalitet javnih usluga u Srbiji dođe u sklad sa “civilizacijskim nivoom” kojem, navodno, težimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. mart 2017.

 

Ružno pače ili zlatna koka

RTB Bor

Rudarsko-topioničarski basen “Bor” u ovom trenutku zaista izgleda kao rupa bez dna, koja samo troši i novce i živce građana Srbije. Za nekoliko godina, međutim, on bi mogao da postane vrlo profitabilna firma koja donosi desetine, pa i stotine miliona. Evra, razume se.
Zbog toga RTB “Bor”, iako tako možda u ovom trenutku ne izgleda, uopšte nije nešto što po svaku cenu, tj. ispod svake cene, treba uvaliti nekim Kinezima ili njima sličnim, pa da oni s njim lupaju glavu, kao što misli (još uvek aktuelni) predsednik Vlade: “Moliću kineskog premijera Li Kećijanga da preuzmu RTB Bor”, rekao je naš premijer Vučić još u oktobru. Tim pre što mu je (“Boru”, ne Vučiću) država već otpisala tri četvrtine od oko milijardu i 200 miliona evra duga (od čega je zaista najveći deo bio decenijama star i figurirao samo u računovodstvenim knjigama). Tačno je, doduše, da RTB, ovakav kakav je, neće moći da podnese ni onih 300 preostalih miliona, ali ako ga, recimo, Kinezi i budu uzimali, sigurno ga neće uzeti s tim pozamašnim “mirazom” nego će zahtevati da ga prethodno Vlada očisti kao sunce. Kao što su to, uostalom, nedavno uradili kada su preuzimali Železaru Smederevo (kupivši, formalno, samo zemlju, zgrade i opremu).

ČUKARU PEKI: Zapamtite to ime. Jer, ma koliko to bilo paradoksalno, razlozi za maločas iskazani optimizam više su izvan er-te-bea nego u njemu samom.
Potpuno je ovih dana u javnosti, zaokupljenoj predsedničkim izborima, nezapaženo prošla jedna kratka agencijska vest, mada je naslov – “Došli kod nas, žele da otvore najveći rudnik zlata” – bio prilično provokativan. U vesti (agencije Beta) emitovanoj 10. februara kaže se, između ostalog, da je “ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić razgovarao sa izvršnim direktorom kanadske rudarske kompanije Nevsun risors, Frejzerom Buršijerom”. U saopštenju Ministarstva dalje se podseća da je reč “kompaniji koja istražuje nalazišta plemenitih metala kod Bora” i dodaje da je “na sastanku ocenjeno da je ostvaren veliki napredak u realizaciji projekta Timok na ležištu Čukaru Peki, koje je prema dosadašnjim istraživanjima jedno od najbogatijih rudom bakra i zlata u svetu”.
“Očekujemo da će u 2017. godini biti predat elaborat za overu rezervi u gornjoj zoni nalazišta i da će tokom ove godine početi građevinski radovi na izgradnji niskopa koji će, u prvoj fazi, biti u funkciji daljih istražnih aktivnosti, a nakon toga za potrebe eksploatacije”, rekao je tom prilikom ministar Antić.
Dalje se u Betinoj vesti kaže: “Plan kompanija Nevsun risors i Rakita eksplorejšen je da po završetku istražnih radova započnu eksploataciju i otvore rudnik koji će biti jedan od najvećih rudnika bakra i zlata u Evropi, navodi se u saopštenju Ministarstva rudarstva i energetike”. A na kraju zaključuje: “Očekuje se, kako je istaknuto, da će otvaranje rudnika tom regionu doneti brojna radna mesta, da će ubrzati ekonomski rast u regionu, kao i da će podići BDP Srbije.“
Pomenuta vest ne navodi, ali je odranije poznato da je reč o nalazištu “teškom” 65 miliona tona rude sa srednjim sadržajem bakra 2,6 odsto i zlata 1,5 grama po toni. To je oko milion i po tona metala i oko 100 tona zlata, što prema današnjim cenama (oko 6.000 dolara tona bakra i 40 USD za jedan gram zlata) vredi blizu 15 milijardi dolara.
U stvari, vest o ovom otkriću su kompanije koje su do njega došle, američka Friport i kanadska Rezervoar minerals, objavile još 2014. godine. Da je reč o izvanredno bogatom ležištu potvrđuje činjenica da je sadržaj metala u njemu 7-8 puta veći nego u rudi koju RTB danas eksploatiše (koja ima 0,3-0,4 odsto bakra – što je takođe dovoljno za profitabilnu proizvodnju, druga je stvar što to u “Boru” nije slučaj). O tome svedoči i činjenica da su Friport i Rezervoar u martu prošle godine od Kanadske asocijacije za rudarstvo i razvojna istraživanja dobile nagradu za najveće svetsko otkriće minerala. A da je priča sasvim ozbiljna, govori i, praktično, preuzimanje celog posla od svetskog giganta Nevsuna.
Kakve veze ima, pitaće možda neko, sudbina RTB-a sa Nevsunom. Trenutno nikakve, ali za 4-5 godina, kada proradi Čukaru Peki, moglo bi da ima velike. “Prirodno bi bilo da se ruda iz novog rudnika prerađuje u Boru”, kaže Zoran Drakulić, koji je pre desetak godina, kada je pokušana privatizacija “Bora”, učestvovao u nadmetanju iz kojeg se na kraju država povukla.
Dejan Koželj, kodirektor kompanije Rakita, koja operativno sprovodi istražne radove, misli slično: “Strateški plan projekta Čukaru Peki je otvaranje rudnika sa podzemnom eksploatacijom. Kada je reč o preradi bakra, sasvim je logično da bi ekonomski najpovoljnija opcija bila da se bakar prerađuje u kapacitetima kompanije RTB ‘Bor’. Međutim, u ovom momentu zaista je prerano da se tako nešto sa sigurnošću kaže”.
Dakle, onaj ko bi danas razmišljao o tome da kupi RTB u njegovu cenu bi svakako računao i mogućnost da u dogledno vreme na raspolaganju ima i jedan pravi “zlatni rudnik”. Ne treba, međutim, misliti da je to svršena stvar jer se sa druge strane srpsko-bugarske granice nalazi velika kompanija Pirdop, koja neće sedeti skrštenih ruku. O tome bi, dodaje Drakulić, država svakako trebalo da vodi računa i da pokuša da prilikom izdavanja koncesije za proizvodnju ispregovara obavezu koncesionara da rudu prerađuje u Boru.

BORBA ZA BOR: Drago nam je zbog Nevsuna, ali šta je sa “Borom”, može li on, sa onim što ima, na zelenu granu? Odgovor je – može. Iako u svom sastavu (bar zasada) nema tako bogato nalazište, i RTB ima sasvim lepu perspektivu. Ali, pod jednim uslovom. Da ne bude – kao što je do sada bio i još uvek je slučaj – tretiran kao partijska prćija i socijalna ustanova. Svim (do)sadašnjim vlastodržačkim garniturama u Srbiji RTB je služio kao rezervoar glasova, a ne kao izvor profita, pa su one ne samo tolerisale nego i podsticale neprofesionalno upravljanje. Tako da je danas RTB zbog lošeg poslovanja postao pretnja i po javne finansije Srbije, kako to tvrdi Fiskalni savet.
“RTB ‘Bor’ može i mora da radi profitabilno”, decidiran je Zoran Drakulić. “Kada smo mi pre desetak godina hteli da ga kupimo, naše računice su pokazivale da bi on i sa cenom bakra od 3.200 dolara po toni bio pozitivan. Ne znam šta se u međuvremenu dešavalo, ali sa današnjom cenom on mora da ostvaruje dobit. Njegov problem je preveliki broj zaposlenih – pet hiljada, a dovoljno bi bilo i tri hiljade. Takođe, rudnici su, koliko čujem, zapušteni i izraubovani, zbog čega je opala proizvodnja bakra iz sopstvenih sirovina. Bor mesečno proizvodi 3.500 tona bakra iz sopstvenih sirovina. Ta proizvodnja bi morala da se podigne na 5-6 hiljada tona.
Na pitanje koliko bi trebalo uložiti u rudnike, koji su trenutno najuže grlo u proizvodnji, naš sagovornik kaže da ne raspolaže svim potrebnim informacijama za pouzdan odgovor, ali da se prema nekim njegovim saznanjima radi o 100 miliona dolara. Ako se uzme u obzir da Hestil obećava da će u Smederevo uložiti 300 miliona dolara, onda to i nisu tako velike pare.
Drakulićeve reči se u suštini poklapaju s nalazima konsultantske kuće Mekinzi, koju je Vlada Srbije prošle godine angažovala da uradi detaljnu analizu poslovanja RTB-a i, kako je to tada rekao Boris Dragović, šef Mekinzijevog stručnog tima, da “predloži dva do tri strateška rešenja”. Rezultati te studije nisu poznati javnosti. Novi magazin je Ministarstvu privrede poslao molbu da nam dostavi makar njene osnovne nalaze, ali smo odbijeni. Prema onome što je, pre svega iz samog “Bora”, dospelo u javnost, generalni zaključak je da RTB ima budućnost. “Studija koju je uradila konsultantska kuća Mekinzi potvrdila je ono što je pre toga u ‘dju dilidžens’ dokumentu predočio KPMG”, rekao je još sredinom aprila prošle godine, kada je Mekinzi završio posao, generalni direktor RTB-a Blagoje Spaskovski. Prema rečima kontroverznog direktora, u kome mnogi vide glavnog krivca za nezavidnu situaciju u kojoj se RTB danas nalazi, “Mekinzijeva studija je pokazala da RTB Bor ima sirovinu, ima kadrove, ima opremu, ima iskustvo i znanje…”, te da je, na kraju, strani konsultant predložio “utezanje RTB-a, dodavanje radnog i kapitala strateškog partnera kako bi se borska kompanija učinila profitabilnom i prestala da generiše gubitke”.

UTEZANJE I PRITEZANJE: To “utezanje” protumačeno je, između ostalog, i kao smenjivanje prvog čoveka borskog basena. Tim pre što su takve najave, doduše u sklopu generalne “seče” direktora javnih preduzeća, dolazile od prvog čoveka Srbije, tj. premijera Vučića. Ipak, do dana današnjeg Spaskovski je ostao na svom mestu, a tako će verovatno biti sve dok se ne izabere potpuno nova, profesionalna uprava.
RTB “Bor” je, naime, 28. decembra prošle godine raspisao konkurs za izbor profesionalnog menadžmenta. Krajnji rok za podnošenje prijava (za one koji prođu sve predfaze, da u tu proceduru sad ne ulazimo) je 28. april. Dakle, pre juna odluku ne treba očekivati.
Da li će i na koliko uloga novog menadžmenta biti oročena, ostaje da se vidi. Prema mišljenju Zorana Drakulića, koji će se, kako nam je u razgovoru rekao, na konkurs sigurno javiti, RTB “u ovom trenutku ne treba prodavati”. Koliko bi pak to “utezanje” moglo da traje, odnosno kada bi formalno počela potraga za strateškim partnerom, kako predlaže Mekinzi, u ovom trenutku nije moguće reći. Ali ono što je izvesno to je da “Bor” uopšte nije za bacanje i odbacivanje, naprotiv. RTB je, kako kaže Drakulić “biser srpske privrede”. To jest, da se vratimo naslovu ovog teksta, možda trenutno i jeste “ružno pače”, ali bi relativno brzo mogao da se pretvori u prelepog labuda ili, bolje rečeno, u koku koja nosi zlatna jaja. I to ne figurativno nego bukvalno.

Čisto nebo i nečista posla

Nabrajajući šta sve RTB u ovom trenutku ima, direktor Spaskovski je pomenuo i “čisto nebo nad gradom u kojem posluje”. “Ovo poslednje bih naročito apostrofirao”, dodao je Spaskovski, “jer je to svojevremeno bio i zahtev Svetske banke, kojoj je ekologija na prvom mestu. Taj zahtev je ispunjen i Bor je danas čistiji grad od Beograda, Kostolca, Kragujevca”. U rečima “kontroverznog” direktora ima, međutim, samo pola istine. Tačno je, naime, da Svetska banka – kao i Evropska unija, zbog čega će otvaranje Poglavlja posvećenog ekologiji biti možda i najteže, a jedan od uzroka je i potpuno neobezbeđena jalovina u Boru – insistira na zaštiti životne sredine. Ali, Svetska banka nije tražila da se gradi nova topionica, koja je danas uzrok najvećeg dela finansijskih problema RTB-a. Svetska banka je zapravo predlagala da se u Boru uopšte ne gradi nova topionica nego da se koncentrat iz Bora vozi u topionicu u Bugarsku, tamo prerađuje u tzv. anodni bakar, a onda vraća u Bor na elektrolizu i proizvodnju “katodnog bakra”. Umesto toga, tadašnje privredno rukovodstvo Srbije (čitaj: Mlađan Dinkić) i tadašnja uprava RTB “Bora”, tj. ovaj isti Blagoje Spaskovski, odlučili su se za izgradnju nove topionice. Koja je umesto prvobitno planiranih 150 miliona evra koštala, kako se tvrdi, tri puta više, tj. celih 450 miliona. Drakulić u razgovoru za NM pak kaže da izgradnja nove topionice uopšte nije bila neophodna već da su se rekonstrukcijom, odnosno ulaganjem oko 40 miliona evra, mogli postići isti i ekonomski i ekološki efekti kao s novom topionicom. Kao primer neracionalnosti borskog rukovodstva Drakulić ističe i ulaganja u flotaciju, tj. proizvodnju koncentrata bakra. “Rusi su nama nudili flotaciju koju bi naša strana platila metalom koji se u “Boru” uopšte ne vadi, konkretno je reč o molibdenu. Tako bi nama ta flotacija došla maltene besplatno, a RTB je za nju platio 30-40 miliona evra”, kaže Drakulić.

Metal budućnosti

“Bakar je definitivno provodnik čija zamena ne može da se očekuje u skorijoj budućnosti. Na osnovu toga može se pretpostaviti da će potreba za ovim metalom biti sve veća. To je osnovna motivacija kojom se kompanija Rakita rukovodi, imajući u vidu da se trenutno rade geološka istraživanja čiji je cilj otvaranje rudnika i početak eksploatacije”, kaže Dejan Koželj odgovarajući na pitanje o tržišnoj budućnosti bakra. Odgovarajući na isto pitanje, Zoran Drakulić kaže da će ulazak električnih automobila u sve veću upotrebu, što je proces koji se ne dovodi u pitanje, sigurno pojačati potražnju za bakrom, pošto će to njegovu potrošnju po jednom automobilu podići 40 odsto.

Nevsun

Upravo u vreme kada je primao gorepomenutu nagradu, Friport je objavio da je svoja istraživačka prava, odnosno svoj udeo od 55 odsto u kompaniji Rakita (koja je neposredni nosilac i izvršilac poslova u Srbiji), prodao kanadskoj multinacionalnoj kompaniji Landin za 262,5 miliona dolara. (Sasvim precizno govoreći, mada to verovatno nije interesantno za širu publiku, reč je o licenci za gornji sloj, od 450 do 900 metara, istražnog lokaliteta Brestovac; donji deo, ispod 900 metara, ostao je u vlasništvu Friporta.) Pravo preče kupovine imao je, međutim, Friportov partner, manjinski suvlasnik Rakite, firma Rezervoar. Pošto nije imao taj novac, Rezervoar se obratio Nevsunu. I onda je Nevsun preuzeo i Friportova prava i, kao stopostotni vlasnik, i Rezervoar i Rakitu.

Mijat Lakićević
23. februar 2017.

 

PU spas za sviju nas

Poreska reforma

Dok poreska policija sa poreskim obveznicima igra žmurke – nema sreće. Drugim rečima, nema poreske reforme bez reforme Poreske uprave

NIŽI POREZI: Niži porezi, veće plate i penzije. Ekonomski je zamislivo, ali da li je i izvodivo. Pogotovo kada je o Srbiji danas reč.
Upravo to je, međutim, ponesen vrlo dobrim lanjskim fiskalnim rezultatima, obećao predsednik Vlade i, sva je prilika, predsednički kandidat Aleksandar Vučić. Pred kraj 2016, naime, na konferenciji posvećenoj suzbijanju sive ekonomije, koju su organizovali (ne ekonomiju nego konferenciju) Američka privredna komora i Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), premijer Vučić je najavio smanjenje poreza i doprinosa na plate već od ove godine. A onda je, prvih dana 2017, uz vest da je Srbija prošle godine ostvarila budžetski suficit od pet milijardi dinara, objavio da će ove godine doći do znatnijeg povećanja zarada u javnom sektoru i penzija.
Nažalost, ubrzo se ispostavilo da je premijer malo prenaglio – da li su ga opet slagali ili se ovog puta sam preigrao, nije ni važno – jer je, nakon uključenja rashoda za pokriće dugova pančevačke Petrohemije, budžet pao u manjak od osam milijardi dinara. A kad se u njega uključe i rashodi za infrastrukturne projekte, poput koridora – tzv. projektni zajmovi – što po pravilu i treba da se uradi, onda se deficit penje na 33,7 milijardi. S obzirom na prošlogodišnje planove, međutim, ni to nije loše. Štaviše, ako se uzme u obzir da je, sve u dogovoru sa MMF-om, za 2016. na nivou tzv. opšte države (koja pored države u užem smislu, tj. državne uprave, obuhvata i penzioni fond, zdravstvo i školstvo, te “lokalne nivoe vlasti, odnosno opštine, gradove i Pokrajinu Vojvodinu) planiran deficit od 150 milijardi dinara, a da je on na kraju iznosio svega 57 milijardi, jasno je da “laskava ocena” ostvarenog fiskalnog rezultata nije neosnovana. Dakle, bilo je sasvim dovoljno razloga da se premijer i time podiči, imao je čime, pa je zaista teško razumljivo zašto mu je trebalo da se hvali nečim što u suštini nije tačno. No, nije to ni toliko bitno. Ključno je da li stanje u državnoj kasi, tačnije u javnim finansijama generalno, daje osnova za tako hrabra obećanja.
Vučićeva ideja nije nova, u stvari uopšte nije Vučićeva. Nešto slično je još 2010. godine predlagala tadašnja ministarka finansija (a sadašnja viceguvernerka Narodne banke Srbije) Diana Dragutinović. Zamisao se sastojala u tome, najkraće govoreći, da se smanje nameti na zarade (doprinosi za zdravstvo, pre svega), a poveća porez na dodatu vrednost, to jest da se, kako se to govorilo, smanji opterećenje rada, a poveća opterećenje potrošnje. To bi, računalo se, trebalo da dovede do porasta zaposlenosti, sa jedne, i smanjenja uvoza, sa druge strane. Ovu “poresku reformaciju”, koja, istini za volju, nije naišla ni na podršku svih ekonomista, sasekao je već u korenu Dianin kolega, ministar privrede Mlađan Dinkić. Koji je, međutim, dve godine kasnije, kada je prigrabio takoreći svu ekonomsku vlast, kao ministar i finansija i privrede u Dačićevoj (ili prvoj Vučićevoj, kako bi neki rekli) vladi, PDV povećao sa 18 na 20 odsto. To je bio pokušaj da se povećanjem državnih prihoda smanji fiskalni deficit, koji je tih godina “ladno” prelazio 200 milijardi dinara, tj. kretao se blizu dve milijarde evra.
Sada je finansijska krvna slika Srbije, kao što je rečeno, znatno bolja, pa je Vučić možda pomislio da je vreme da se stara ideja renovira i realizuje.
Da li je, međutim, stvarno tako, da li su srpske javne finansije zaista u takvom stanju da mogu da podnesu jedan takav udar?
Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić, uz sve pohvale za pad deficita u prošloj godini, ističe da taj “rezultat treba posmatrati u kontekstu potrebe da se fiskalni deficit svede na 0,5 odsto iduće godine”. Arsić dodaje da je to preduslov za smanjenje javnog duga koji je sada blizu 75 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da se u narednih pet godina svede na ispod 60, a da do 2027. dođe na zakonski propisanih 45 odsto BDP-a.
Dakle, prema Arsićevom mišljenju, postignuta makroekonomska stabilnost u Srbiji još uvek je krhka, a osnovni cilj – smanjenje javnog duga – daleko. Zbog toga, prema njegovim rečima, niti treba povećavati plate i penzije niti treba smanjivati poreze. Jer, podseća, zarade u javnom sektoru i penzije za ovu godinu već su povećane (prve za značajnih pet, a druge za 1,25 odsto).
Kada je pak reč o ovom drugom, Arsić podseća da se 2005/2006. godine takođe govorilo da će niži porezi smanjiti sivu ekonomiju i povećati rast zaposlenosti, ali do toga nije došlo. Drugo, “u Srbiji su poreske stope umerene”, smatra naš sagovornik i dodaje: “Smanjenje nameta možda bi i bilo opravdano ako bi se uporedo s njima smanjili i rashodi”. Po njegovom mišljenju, međutim, nema prostora za smanjenje rashoda. To jest, ako bi neke rashode trebalo smanjiti, kao recimo za subvencije, pa i plate i penzije (mada samo relativno, kao udeo u BDP-u, tako što bi za procenat-dva rasle sporije od bruto domaćeg proizvoda), neke druge rashode bi trebalo povećati. Recimo, smatra Arsić, trebalo bi povećati državnu podršku naučno-tehnološkim istraživanjima jer je kod nas inovativnost izuzetno niska. Takođe, država još uvek malo ulaže u infrastrukturu, pa bi te rashode trebalo znatno povećati. Dalje, nastavlja, “naši rashodi za zdravstvo, iako možda relativno visoki (preko 10 odsto BDP-a) u apsolutnom iznosu su mali. Državni izdaci za zdravstvo kreću se oko dve milijarde evra, dok su u nešto malo brojnijoj Mađarskoj 7-8 milijardi (po stanovniku Srbija izdvaja manje od 300, a Mađarska više od 700 evra).
Sve u svemu, Arsić smatra da promenama u poreskom sistemu treba pristupiti krajnje oprezno, tačnije da im uopšte ne treba pristupati dok se fiskalni deficit ne obori ispod jedan odsto i dok se rad poreskih organa ne dovede u red.

VEĆI PDV: Sa Arsićevim mišljenjem o poreskim stopama slaže se i Nikola Altiparmarkov, član Fiskalnog saveta. “U široj javnosti se često može čuti predubeđenje da su poreske stope, naročito porezi i doprinosi na zarade, u Srbiji viši nego u susednim državama. Međutim, podaci u Tabeli 1 pokazuju da su poreske stope u Srbiji zapravo niže od proseka ostalih zemalja istočne Evrope”. U stvari, to je nalaz koji su na savetovanju ekonomista krajem prošle godine u zajedničkom radu posvećenom fiskalnim perspektivama Srbije izneli pomenuti Altiparmarkov, Snežana Ugrinov i Slobodan Minić.
Ali, “iako su porezi i doprinosi na zarade u Srbiji manji od proseka istočne Evrope”, primećuju autori, “činjenica je da su oni viši nego u Makedoniji i Bugarskoj – našim najbližim susedima i direktnim konkurentima za privlačenje stranih investicija”. Otud bi, zaključuju, “eventualno smanjenje poreza i doprinosa Srbiju moglo da učini atraktivnijom investicionom destinacijom”. Ipak, oni smatraju da “znatnije smanjenje poreza i doprinosa na zarade nije realistično sprovodivo kao izolovana reformska mera”. Jer, navode primer, “smanjenje nameta sa sadašnjih 64 na 50 odsto neto zarade – što je jedan od predloga koji se može čuti u široj javnosti – značilo bi povećanje budžetskog deficita za 2,4 odsto BDP-a. Time bi se neutralisali dosadašnji pozitivni efekti fiskalne konsolidacije i Srbija bi se ponovo našla na rastućoj putanji javnog duga”.

Tabela 1

Zbog toga su se autori, kako sami kažu, opredelili da analiziraju “manje radikalan reformski nacrt, koji podrazumeva ukidanje doprinosa za zdravstvo i nezaposlenost na teret poslodavca”, koji iznose ukupno 5,8 odsto bruto plate. Da podsetimo, doprinos za zdravstvo iznosi 10,3 odsto, a doprinos za nezaposlenost 1,5 odsto bruto plate, pri čemu jedna polovina ide na teret poslodavca, a druga na teret zaposlenog. Ukidanje doprinosa samo na teret poslodavca treba da onemogući da se ta sredstva u javnom sektoru preliju u neto plate (što privatnici, ako hoće, mogu da urade, njihova stvar). Bilo kako bilo, računica kaže da bi se dažbine na neto platu smanjile za oko osam procentnih poena, tj. na 56 odsto.
Ipak, ni u tom slučaju ne bi bilo moguće, smatraju autori, izbeći povećanje PDV-a. I to za dva procentna poena, tj. sa sadašnjih 20 na 22 odsto. “Dodatni PDV prihodi koristili bi se za pokrivanje manjka prihoda od doprinosa tako što bi se za svaki dinar naplaćenih doprinosa za zdravstvo i nezaposlenost na teret zaposlenog dodavao po jedan dinar PDV prihoda, tzv. socijalni PDV. Na ovaj način Fond zdravstva i Nacionalna služba zapošljavanja nastavili bi nesmetano da funkcionišu, bez obzira na poresku reformu i formalno smanjenje prihoda od doprinosa”, tvrde autori studije. Uzgred, oni dodaju da bi “u perspektivi” trebalo “preispitati isplativost postojanja ovih fondova kao nezavisnih administrativnih jedinica”, što praktično znači njihovo ukidanje, ali da sad u to ne ulazimo, mada kako stvari sada stoje, oni ne opravdavaju svoju egzistenciju.
Argumenti u prilog ovakvoj poreskoj reformi manje-više su “standardni”. “Poreska reforma bi povećala konkurentnost domaće privrede jer bi povećanje PDV-a povećalo cene uvoznih dobara, dok bi smanjenje nameta na zarade i posledično smanjenje cene rada smanjilo cenu proizvodnje domaćih dobara”. To bi, kaže dalje naš “ekonomski trijumvirat”, moglo“trajno da ubrza stopu privrednog rasta za oko 0,25 procentnih poena godišnje. Takođe, povećanje tražnje za radnom snagom trebalo bi da dovede do zapošljavanja novih radnika: “Poreska reforma rezultuje zapošljavanjem oko 25.000 novih radnika u privatnom sektoru, što i jeste ključni reformski cilj koji se naglašava u javnosti”, zaključuju autori ovaj deo svoje analize.
Međutim, i ova “medalja” ima i svoju drugu, tamnu stranu. Naime, autori primećuju da je “korelacija između poreza i doprinosa na zarade, sa jedne, i stope (ne)zaposlenosti, sa druge strane – relativno slaba”. Jer, kao što pokazuje Tabela 2, “nezaposlenost je najveća u Makedoniji i Bugarskoj iako one imaju najniže namete na zarade, a najmanja je u Mađarskoj i Rumuniji, koje imaju najviše poreze i doprinose na zarade”. To je još jedna potvrda, konstatuju autori, da su “porezi i doprinosi na zarade samo jedan od mnogih ekonomskih i društvenih faktora koji utiču na stopu (ne)zaposlenosti”.

Tabela 2

NIŽI POREZI: Zbog toga, na kraju, ni Altiparmarkov & co. zapravo i nisu nešto naročito zagrejani za poresku reformu, naprotiv.
“Ukoliko u praksi ne postoji dosledna primena poreskih zakona, predložena poreska reforma neće dati očekivane rezultate jer će privredni akteri skloni poreskim utajama nastaviti da ne plaćaju poreze i doprinose na zarade i nakon njihovog zakonskog smanjenja”. Prema njihovom mišljenju, “reforma i izgradnja Poreske uprave od ključne je važnosti ne samo za uspešno okončanje fiskalne konsolidacije, već i za uspešno sprovođenje potencijalnih poreskih reformi u narednom periodu”.
To se u dobroj meri poklapa sa glasovima iz privrede. Naime, iako se privrednici često žale na visoke dažbine, još češće se od njih može čuti da im mnogo više smeta selektivna i nejednaka primena poreskih propisa. Dok se prema jednima država ponaša kao majka, tetoši ih i na različite načine povlašćuje, prema drugima se ponaša kao maćeha, maltretira ih i kažnjava i kada nisu krivi.
A ako se to jednog dana, pre kukovog leta, popravi, možda se ispostavi da ni smanjenje poreza nije tako nedostižan cilj. Što bi rekli šezdesetosmaši: budimo realni, tražimo nemoguće.

Otkud zabuna o visini nameta

Altiparmarkov, Minić i Ugrinov “zabunu” o visini poreskog opterećenja plata u Srbiji objašnjavaju činjenicom da se “u Srbiji porezi i doprinosi izražavaju kao procenat neto zarade, a standardna evropska praksa je da se porezi i doprinosi izražavaju kao procenat ukupnih troškova poslodavca, koji su zbir neto zarade, poreza, doprinosa na teret zaposlenog i doprinosa na teret poslodavca (tzv. bruto-2 zarada). Naravno, identičan iznos poreza i doprinosa na zarade izgledaće relativno manji ukoliko se poredi sa većom bruto-2 osnovicom nego kada se poredi sa manjom neto platom. Tako odomaćena praksa u Srbiji, da se porezi i doprinosi izražavaju kao 64 odsto prosečne neto zarade, zapravo u standardnoj evropskoj metodologiji znači da porezi i doprinosi iznose 64% / (100% + 64%) = 39% ukupnih troškova poslodavca, odnosno 39 odsto bruto-2 zarade”.

Poreska administracija i siva ekonomija

Iako su poreske stope u Srbiji ispod, siva ekonomija je iznad proseka istočnoevropskih zemalja. Primeri Makedonije i Bugarske pokazuju da čak i smanjenje poreza i doprinosa na zarade nije garant smanjenja sive ekonomije ukoliko se ne ojačaju kapaciteti poreske administracije. Takođe, na primeru Češke i Slovačke možemo videti da je uz dobru poresku administraciju i adekvatno socio-ekonomsko okruženje moguće imati znatno nižu sivu ekonomije od Srbije, uprkos osetno većim porezima i doprinosima na zarade. Otuda se postavlja pitanja da li je u slučaju Srbije primereno razmatrati nacrte sveobuhvatnih i zahtevnih poreskih reformi bez prethodne izgradnje adekvatnih kapaciteta poreske administracije. (Altiparmarkov, Minić, Ugrinov)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. februar 2017.

 

Javna nabavka profita

Sad kad Vučić više neće biti premijer – bilo da pobedi ili izgubi na predsedničkim izborima – možda je moguće ekonomskim temama pristupiti sa manje strasti i emocija.

Ne čudi me, dakle, što šefovi sindikata često daju ocene o čisto poslovnim poduhvatima, o njihovom kvalitetu, isplativosti i slično. Kao što je to, recimo, slučaj sa Aerodromom “Nikola Tesla”. Ako već hoće da se bave menadžmentom, zar ne, zašto ne konkurišu za direktore? U stvari, jasno je što se ne prijavljuju – tu je rizik mnogo veći, o znanju da i ne govorimo.

Čudi me, međutim, što novinari – a i sam to pokušavam da budem već decenijama – naročito vole da sindikalnim liderima postavljaju baš ta, “par exelance” biznis pitanja. Je li to neka koncesija zaostaloj “samoupravnoj ideologiji” ili nakrivo nasađenim “nacionalnim interesima”, nije jasno.

O koncesijama je, dakle, reč. I, čini se, vrlo slično kao kod prodaje Telekoma, da je veći deo javnosti protiv toga da se beogradska “vazdušna luka” izda u koncesiju. Argumenti se manje-više svode na to da će stranac iz tog posla izvlačiti profit. Uopšte, u Srbiji se još uvek “izvlačenje profita” smatra nečasnom rabotom. Takav je nekako bio i ton informacije da su stranci prošle godine iz Srbije izneli 1,4 milijarde evra profita. Kada su pare unosili niko ih nije pitao zašto dolaze u zemlju iz koje svi normalni odlaze. Najbolje bi bilo da nam pošalju pare i da ostanu tamo gde su.

Drugo, iz svih tih komentara probija bezrezervni stav da je profit eventualnom koncesionaru zagarantovan. Tačno je da Aerodrom posluje s profitom (prošle godine, ako je verovati premijeru Vučiću, 30 miliona evra), ali to još nije garancija da će tako biti i ubuduće. Zagreb, Budimpešta, Sofija ozbiljna su konkurencija – prvi je već dat u koncesiju, za treći je procedura u toku – dakle, valja očekivati sve jaču i oštriju utakmicu. Za to će biti potreban zaista vrlo sposoban menadžment. Ali, ništa manje važno, neophodna su povrh toga i ogromna ulaganja (Vučić, opet, kaže – 700 miliona evra) u proširenje kapaciteta i modernizaciju aerodroma.

Ako se u obzir uzme da bi koncesiona naknada (za svih 25 godina, na koliko je ovaj posao oročen) trebalo da iznosi 600 miliona evra (pri čemu se 350 miliona plaća odmah), to znači da će koncesionara čitav ovaj poduhvat koštati celih milijardu i 300 miliona evra. Možda se nekome čini da to nisu velike pare. Kako god, neće biti nimalo jednostavno – i da se ništa nepredviđeno ne desi – taj novac “izvući”. A ni rizici nisu mali. Recimo, šta ako (do kraja) ove godine bude potpisan koncesioni ugovor, a Etihad iduće (pu, pu, daleko bilo) izađe iz Er Srbije. Zar to ne bi bio poslovni zemljotres sa posledicama koje u ovom trenutku nijedan stručnjak ne može da predvidi? I kako to ukalkulisati u cenu?

Koliko su otpori normalnom ekonomskom rasuđivanju jaki i rašireni videlo se nedavno kada je postavljeno pitanje, takoreći zahtev, da RTB Bor, kao preduzeće u državnom vlasništvu, posluje u skladu s pravilima koja važe za javne nabavke. To stvarno nije bilo ni u doba samoupravnog socijalizma. Naravno da poslovna logika nalaže da se (kad god je moguće) raspisuje konkurs i traži najpovoljnija ponuda. Ali, to nema veze sa javnim nabavkama niti njihovom svrhom i suštinom.

U stvari, najbolje bi bilo kada bi se nekako raspisala javna nabavka za profit, pa da onda mi jednostavno uzimamo samo profit, bez ikakvih troškova i rizika. Čudno kako se toga niko dosad nije setio.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. februar 2017.

 

Koza u kupusu

Svi znaju šta znači izreka “ostavio kozi da čuva kupus”. Tako se, naime, kaže kad neko svoje interese stavi u ruke neprijatelja. Baš na to liči odluka Vlade Srbije da od kupaca traži najbolje rešenje za privatizaciju PKB-a.

Mali oglas: Mole se građanke i građani koji misle da Poljoprivredna korporacija Beograd treba da ostane u državnom vlasništvu da u budžet Srbije uplate sumu koju žele. Novac će biti iskorišćen za pokriće gubitaka PKB-a.

Šta mislite, koliko bi novca bilo prikupljeno? Šta mislite, koliko bi novca uplatio, recimo, Ljubodrag Savić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, jedan od najžešćih protivnika privatizacije? Ili jedan drugi univerzitetski profesor sličnih nazora, ovog puta baš poljoprivrede, uz to još i poslanik, Miladin Ševarlić? Pitanje je, naravno, retoričko. Investitori tuđih para, iz nekog nedokučivog razloga, u Srbiji se smatraju ozbiljnim stručnjacima. Dokle to ide najbolje svedoče Ševarlićeve reči da bi se “privatizacijom PKB-a praktično onemogućio uticaj države na kreiranje agrarne politike”. Zamislite tu nacionalnu agrarnu politiku koja se rukovodi preduzećem koje raspolaže sa manje od jedan (oko 0,5) odsto obradivog zemljišta u državi, kao što je PKB.

TAJNI JAVNI POZIV: Pre petnaestak dana mediji su objavili vest da je “Ministarstvo privrede objavilo javni poziv za prikupljanje pisama investitora zainteresovanih za učešće u postupku privatizacije Poljoprivredne korporacije Beograd”. Informacija još kaže da se uz (nekad kombinat, danas korporaciju, ali je anagram ostao isti) PKB prodaju i četiri zavisna preduzeća: Poljoprivredna avijacija PKB, EKO – LAB, PKB Agroekonomik i Veterinarska stanica PKB. Rok za dostavljanje ponuda je 17. februar, a “zainteresovani investitori treba da predlože cenu, model privatizacije, investicioni program, okvirni plan poslovanja i broj zaposlenih”.
Kada, međutim, poželite da dođete do još nekih konkretnijih podataka o tome šta se privatizuje – jer teško da se na osnovu onoga što se našlo u novinama može sastaviti i obično neobavezujuće pismo o namerama, a kamoli cena i “model privatizacije” – na sajtu navedenog Ministarstva nećete naći ništa. Ima drugih javnih poziva, ali tog nema. Nema ga ni na sajtu Ministarstva poljoprivrede, gde pomislite da nije “zalutao”, niti na sajtu Ministarstva finansija, gde bi po nekoj logici takođe mogao da se nađe, kao ni na (generalnom) sajtu Vlade Srbije. Dalje, priznajemo, nismo tražili.
Ipak, na osnovu podataka koji su ranije bili dostupni javnosti – da je PKB velika fabrika hrane, koja sadrži ozbiljne resurse i potencijale, dobro je poznato. Njena imovina deluje prosto zastrašujuće: oko 30.000 hektara plodne zemlje; 20.000 goveda, ovaca i svinja; 30.000 koka nosilja (tj. sedam miliona jaja godišnje); hiljade poljoprivrednih mašina; desetine hiljade kvadrata poslovnog prostora… da ovde samo to grubo nabrojimo (detaljnije videti antrfile PKB LK).
Kada se sve to ima u vidu, čovek pomisli – pa koliki li samo novac taj gigant pravi. I tu naleti na lakat krivinu i surovu istinu. PKB ne da ne pravi novac nego ga rasipa, kao najveći rasipnik. Njegove poslovne knjige godinama, ma šta godinama, decenijama već, pokazuju poveliki minus. Milioni evra subvencija, desetine miliona evra gubitaka, stotine miliona evra otpisanih dugova – to je finansijska stvarnost “najveće agrobiznis kompanije u Evropi”, kako ovom mastodontu tepaju njegovi obožavaoci.
Tako se došlo u situaciju da Miodrag Kostić i Petar Matijević, koji ni približno nemaju ono što ima PKB imade, hoće da kupe PKB, umesto da PKB “proguta” i Kostića i Matijevića zajedno, za doručak.

TEŠKA GREŠKA: Ključni problem bio je u tome što zapravo nikada nije postojala želja da PKB zaista bude korporacija, dakle profitno orijentisano normalno kapitalističko preduzeće, već je uvek više bio socijalistički kombinat čiji je glavni zadatak da glavni grad “snabdeva hranom”. Valjda da ne umre od gladi. Kao da su, recimo, Čačani pomrli što nisu imali svoj gradski kombinat koji će da ih hrani. I ne samo Čačani, naravno.
To se pre svega odnosi na njegov najvredniji resurs – zemlju. Stalno se izbegavalo da ona postane normalna tržišna kategorija. Što znači da se maksimalno materijalno valorizuje. Dakle, ako već ne da se proda – što je, s obzirom na nisku cenu odmah nakon 2000. godine možda i imalo rezona – onda da se na osnovu tržišnih principa, tj. omogućavanjem što veće konkurencije među potencijalnim zakupcima, izda u zakup. Što bi omogućilo njeno najekonomičnije korišćenje. Ovako, PKB je zapravo bio preduzeće koje je arčilo vrednu državnu imovinu. O tome ilustrativno govori sledeći primer. Pre godinu dana, nakon žetve, PKB je slavodobitno objavio kako je ostvario “rekordan prinos od 7,2 tone pšenice po hektaru”. Nakon toga javila se Miškovićeva Delta sa informacijom da je na njenim njivama prosečan prinos iznosio 8,2 tone po hektaru. U isto vreme ozbiljni vojvođanski paori imali su 40-50 odsto više, tj. oko 11 t/ha. Samo što te vesti nisu dopirale do medija.
Ključni potez u podržavljenju PKB-a načinio je 2010. godine tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, kada je PKB postao preduzeće u javnoj svojini Grada Beograda. Ali je PKB, uprkos ogromnoj pomoći države, nastavio da beleži gubitke.
Ni pod (n)ovom vlašću, posle 2012. godine, situacija su ništa nije popravila, pa je odlučeno da se PKB proda. Tačnije, pošto samo preduzeće, kao nepopravljivi gubitaš, nije vredelo ništa, odlučeno je da se proda njegova imovina. Dakle, pre svega zemlja, a onda i stoka, oprema, mašine, zgrade. Plus pripadajućih blizu 2.000 radnika. Nešto slično kao što je kasnije kineskom He stilu prodata Železara Smederevo. Taj proces se, međutim, negde u proleće prošle godine neslavno završio. Iako se pričalo da je za PKB zainteresovano pola Evrope, plus Ujedinjeni Arapski Emirati i Kina, i uprkos činjenici da je cena za celokupnu imovinu bila 150 miliona evra, što je bila polovina knjigovodstvene vrednosti – za koju se, opet, govorilo da je 100-200 miliona evra ispod stvarne – na kraju “svi junaci nikom ponikoše”, na tender se niko nije javio. Pa ni pomenuti srpski “tajkunski” dvojac, kao konzorcijum koji je čak, bar u pojedinim krugovima, važio i za najvećeg favorita.
Onda je u septembru prošle godine Grad Beograd PKB “preneo” u vlasništvo Republike, koja je, kao što je rečeno na početku, sredinom januara objavila gore pomenuti javni poziv.

ODUSTANAK (OD) KIM: Tek što je poziv obelodanjen, a konzorcijum KiM je objavio da od takmičenja odustaje. Naime, u sredu 25. januara mediji su izvestili da su se Kostić i Matijević dogovorili da odustanu i od zajedničke kompanije i od kupovine PKB-a. “Nećemo moći da se takmičimo s velikim firmama poput Al Dahre i kineskih kompanija koje su zainteresovane… Kakva god da bude cena, oni su u mogućnosti da ponude više od nas. Jednostavno, razmišljali smo o tome da ne bismo mogli da budemo konkurentni”, rekao je tim povodom Matijević.
Ono jeste da se Kostić otprilike u isto vreme istrošio za kupovinu Alfa banke, a Matijević uoči Nove godine za zgradu Jugoeksporta, gde sad ulazi u veliku investiciju njenog prepravljanja u hotel, ali je vest o njihovom povlačenju ipak primljena sa iznenađenjem. Ni obrazloženje tu nije mnogo razjasnilo jer su i Arapi i Kinezi bili “u igri” i prethodnog puta, pa KiM konzorcijum nije unapred dizao ruke. No, Matijević je izjavio da nikakvih pritisaka ni sa koje strane nije bilo, tako da je tu (za sada) ova priča završena.
Zanimljivo je, međutim, kad se već bavimo hronologijom, da je vest o javnom pozivu za privatizaciju PKB-a objavljena 19. januara. Samo dan ranije, agencije su, kako se to nekad govorilo, pod oznakom “hitno”, u sredu 18. januara prenele vest da su tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu razgovarali srpski premijer Aleksandar Vučić i direktor ovdašnjoj javnosti vrlo dobro poznate kompanije Al Dahra Hadim el Dareji. Tema su, kako je navedeno, pre svega bile “investicije ove kompanije u poljoprivredu i prehrambenu industriju u Srbiji”.
A prethodnog dana, 17. januara, ministar poljoprivrede Srbije Branislav Nedimović i njegov kineski kolega Han Čangfu potpisali su “Memorandum o razumevanju i saradnji u oblasti poljoprivrede, koji predviđa dolazak kineskih investitora u Srbiju i veći izvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda na to veliko tržište”.
Hoće li to značiti da je knjiga potencijalnih kupaca spala na dva slova, jedno arapsko i drugo kinesko, videćemo. Ono što u celoj ovoj stvari pre svega obespokojava nije, naravno, mogućnost da stranci kupe PKB – što da ne – nego odsustvo ideje, koncepcije na našoj strani kako bi taj posao trebalo da se uradi. Kad prodaje njivu, seljak prilično pouzdano zna da li je ona pogodna za vikendice i u tom slučaju je prethodno isparceliše, ili je moguće, ako je pored puta, na njoj podići neki industrijski objekat ili postoji neka treća varijanta. U zavisnosti od toga određuje i cenu. Prema ranije dostupnim podacima PKB je vlasnik čak 1.400 hektara građevinskog zemljišta, od čega 400-500 ha na vrlo atraktivnim lokacijama, gde prema nekim informacijama hektar vredi čak 700.000 evra (!?). Zato Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, kaže da bi iz Poljoprivredne korporacije pre prodaje svakako trebalo izdvojiti građevinsko zemljište ili bi ga trebalo prodavati zasebno. Ovo je, u stvari, samo deo šireg principa koji zagovara Goran Živkov i prema kojem bi PKB trebalo prodavati podeljenog na logične poslovne celine (ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo…), što bi sigurno uradili i Kostić i Matijević kada bi kupili PKB. Tako bi se povećala konkurencija među potencijalnim kupcima, a time i kupoprodajna cena. O tome je NM detaljno pisao u martu prošle godine – “Kako je propao (tender za) PKB”, br. 256 – pa da to sad ne ponavljamo.

Prema nedavnom javnom pozivu, međutim, kao da se od kupca PKB-a očekuje da nam kaže šta je naš najbolji interes. Nema sumnje da je to shvatio i direktor Al Dahre, pa blagoglagoljivo kaže: “Mi smo spremni da uradimo sve što je dobro za Srbiju. Želimo da razvijamo poljoprivrednu industriju i za to imamo velike planove.” Ako sećanje služi i Gugl ne vara, velika obećanja Al Dahra je davala i pre četiri godine. Tada su obećane investicije od (najmanje) 400 miliona dolara – u sisteme za navodnjavanje “po celoj Srbiji”, u pet fabrika za proizvodnju stočne hrane, u dugoročne (na 10 godina) kredite poljoprivrednicima za kupovinu opreme, plus otkup voća i povrća. Ništa od toga nije realizovano.
A kineski ministar je rekao: “Srbija ima odlične sirovine, a mi tehnologiju i možemo da kombinujemo”. Ne treba mnogo (ekonomske) pameti da se vidi da će Srbija u toj kombinaciji, zakovana za poziciju “sirovinske baze”, ostati kratkih rukava.

Na kraju nam izgleda samo ostaje da se nadamo da će kad 17. februara ponude budu otvorene, stvari biti znatno drugačije. Mada je Sartr cinično primetio da je nada stvorena za one za koje nema nade.

PKB lična karta

+ 30.500 hektara zemljišta, od čega je u državnoj svojini 23.000 ha, a u svojini društva 7.500 ha;
+ 20.500 ha obradivih površina za ratarstvo
+- U stočarstvu kapaciteti za odgoj:
– 9.000 muznih krava sa pripadajućim podmlatkom
– 3.500 grla junadi u tovu
– 6.000 svinja
– 2.000 ovaca svih kategorija;
+ 295 traktora;
+ 33 kombajna;
+ 1.000 svih vrsta priključnih mašina;
+ PKB Agroseme, fabrika za doradu semena, pun kapacitet fabrike je 15.000 tona semena strnih žita i soje do 1.000 tona.
+ Sušara (u sezoni može da osuši do 6.000 tona kukuruza u klipu)
+ PKB Inshra, fabrika stočne hrane, kapaciteta 120.000 tona koncentrata godišnje
+ Silosi (kapaciteta 53.000 tona)

Ni ovo, zapravo, nije sve nego samo najvažnije.

Planirane investicije Emirata u Srbiju 2013. godine

1. Kupovina osam poljoprivrednih kombinata (7.000 ha)
2. Zakup 6.500 ha (Karađorđevo i drugo)
3. Izgradnja logističkih centara za izvoz
4. Izgradnja novih lučkih kapaciteta u Pančevu
5. Modernizacija postojeće i izgradnja nove infrastrukture za navodnjavanje u čitavoj zemlji;
6. Dugoročni povoljni krediti srpskim poljoprivrednicima
7. Izgradnja fabrike poluprovodnika (čipova)
8. Investicije u Jat ervejz
9. Sanacija FK Crvena zvezda
10. Kupovina srušene zgrade Generalštaba u Nemanjinoj

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. februar 2017.

 

Hristos se rodi, Vaša Svetosti

Ovih dana je za božićnom trpezom neko ispričao sledeću “istinitu legendu”, kažu još od pre Drugog, a možda i Prvog svetskog rata. Prevrne se čamac i pop upadne u reku. Uskomešaše se u čamcu, viču “daj pope ruku, daj pope ruku” – pop ništa. Voda nosi, veslaju oni, opet se približe popu koji se već davi, opet viču “daj pope ruku, daj pope ruku”, ali pop kao da niti vidi niti čuje. I – udavi se.

Odu oni u selo, ispričaše popadiji šta je i kako bilo, kad popadija veli: “Pa ljudi, što vikaste ’daj pope ruku’, trebalo je da kažete na pope ruku, znate da pop nije naučio da daje nego samo uzima”.

Ili, drugi primer, mit o Vuku Brankoviću kao izdajniku stvorila je u stvari Srpska pravoslavna crkva da bi se osvetila Brankovićima, koji su se najduže borili protiv Turaka, zato što su, da bi skupili novac za odbranu, Crkvi razrezali porez. SPC je bilo važnije da ne plaća porez nego da se narod i država odbrane od otomanskih zavojevača.

Patrijarh Irinej je, izgleda, pravi nastavljač te “tradicije”.
Povod za ove redove je “Božićna poslanica”, koju je poglavar SPC uputio pravoslavnim, ali i svim drugim vernicima, kao i građanima, a posebno vlastima Srbije. Ne ona klasična i zvanična, da ne bude zabune, nego ona koja je sadržana u razgovoru za Televiziju Hram, oficijelno crkveno glasilo.
“Dok se celokupna imovina ne vrati crkvi, mi nećemo plaćati porez”, poručio je, da podsetimo, uoči Božića Patrijarh Irinej.

Time se crkva stavila iznad zakona, iznad države, ali i iznad svih građana, naročito (pravoslavnih) hrišćana. Mnogo puta smo do sada od najviših zvaničnika Srbije čuli kako nema niko jači od države. Patrijarh Irinej je, međutim, belodano pokazao da ima. To je Srpska pravoslavna crkva.
Nije to ni najvažnije.

Dok propoveda prezir prema materijalnim vrednostima, SPC, kao što vidimo, i te kako vodi računa o svojim finansijama.
Dok priča o “carstvu nebeskom”, da će mučenici na ovom svetu biti nagrađeni boljim životom na onom, sveštenici SPC pre svega gledaju kako da svoj ovozemaljski život učine lepšim i lakšim, mučeništvo ostavljaju “sirotinji raji”.
Dok potražuje zemlju koja je 1945. podeljena bezemljašima, SPC ne potražuje zgradu u koju se posle 2000. uselila jedna srpska fašistička stranka. Neće valjda da remeti dobre odnose?

Umesto da bude pojam skromnosti, kao što njeno učenje nalaže, Pravoslavna crkva je u Srbiji danas sinonim za luksuz i pohlepu. Umesto da širi altruizam i čovekoljublje, SPC tone u sebičluk i samoživost.

SPC sve manje liči na Božiju kuću, a sve više ne nekakav holding, ili korporaciju. S tim što i korporacije sve više brinu o takozvanom društveno-odgovornom poslovanju, pa na ovaj ili onaj način pomažu siromašnima i onima koji ne mogu da se brinu o sebi. A šta je SPC učinila za te ljude? Šta su njeni “velikodostojnici” uradili da najradosniji hrišćanski praznik učine lepšim onima kojima je pomoć bližnjih najpotrebnija. Nisu posetili nijedno svratište za beskućnike, nijedan dom za napuštenu decu, nijednu bolnicu. Nikome nisu ništa poklonili. Samo su svoje proizvode i usluge debelo naplaćivali. Samo su uzimali.

“Money, money, money”, to je molitva SPC. Kakav “Oče naš”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. januar 2017.