Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

State capture

Zarobljena država. Tako je Evropska unija u svom najnovijem dokumentu o stanju u našem regionu, Strategiji za Zapadni Balkan, okarakterisala prilike u Srbiji. Doduše, i u drugim zemljama ovog podneblja, ali da se mi zadržimo u svom dvorištu.

Teško da o jednoj (koliko-toliko) demokratskoj zemlji može biti izrečena teža ocena. Jer, sledeći stupanj je – Severna Koreja. O kojoj, doduše, ovih dana u glavnim državnim novinama čitamo hvalospeve, pa nije isključeno da i Srbija pod aktuelnim vođstvom krene tim putem.

Ali, dok god se to ne desi, da se još malo pozabavimo tom, dakle, više nego poražavajućom kvalifikacijom. Preko koje se, međutim, sasvim olako prešlo i nekako je brže-bolje zaboravljena. Tome je verovatno doprinela buka koja je podignuta uoči Vučićeve posete Hrvatskoj. Koja bi – ta poseta – morala da bude rutinska stvar, a od koje je napravljen gotovo pa cirkus. Tačnije, napravile su ga Vučićeva leva i desna ruka, ministri “sile”, Vulin i Stefanović, svojim nesuvislim izjavama. Naravno da su preko plota naišli na adekvatne sagovornike; oni se i inače nekako uvek pronađu. Kako i ne bi kad verovatno i dogovaraju vreme, jačinu vatre i druge pirotehničke detalje. Oni, dakle, tako vatriraju i dolivaju ulje na vatru, da bi onda Vučić mogao da izigrava vatrogasca i mirotvorca.

Ali, udaljismo se od teme. Mada u stvari i nismo – sve je to deo istog udruženog marketinškog poduhvata u kojem članovi Vlade imaju ulogu Vučićevog marketinškog tima. To je samo jedan pojavni oblik te zarobljene, uzurpirane, preotete, uhapšene države.

Zakonodavnu vlast, Narodnu Skupštinu, vladajuća koalicija pretvorila je u ruglo, tako da se običnom čoveku pri samoj pomisli na nju – smuči.

Sudstvo je pod sve jačim pritiskom. Najbliži Vučićevi saradnici otvoreno nazivaju lopovima sudije koje su donele za njih neodgovarajuće presude. Sada se i ustavne promene nastoje iskoristiti da se još više zakonski, takoreći institucionalno, smanji samostalnost sudstva.

Takozvana četvrta grana vlasti, nezavisna regulatorna tela, postaju partijske prćije. “Eklatantan” primer, slučaj guvernera Narodne banke, već je zaboravljen; na čelo Agencije za borbu protiv korupcije ovih dana je, uprkos izričitoj zakonskoj zabrani, postavljen partijski čovek. Zaštitnik građana, tj. ombudsman, sveden je na marionetu, a ista sudbina čeka i Poverenika za informacije od javnog značaja čim Šabiću uskoro istekne mandat.

“Sedma sila” je postala deveta rupa na svirali. Najveći deo medijskog prostora, možda i 90 odsto, pod direktnom je kontrolom vladajuće Srpske napredne stranke.

Privreda je takođe u raljama politike; sve je više vesti o preuzimanju, tačnije otimanju poslova i preduzeća, što se očituje u malim ulaganjima i niskom rastu.

Vladavina prava (čoveka) pretvorena je u pravu vladavinu jednog čoveka. State captured.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. februar 2018.

 

Srbija u ćorsokaku

Intervju: Momir Samardžić, istoričar

Povod za ovaj intervju je knjiga “Naličja modernizacije – srpska država i društvo u vreme sticanja nezavisnosti”, koju su napisali Vladimir Jovanović (1. deo: “Stari birokratski sloj – temelj državne uprave”), Aleksandra Vuletić (2. deo: “Demografski kapaciteti”) i Momir Samardžić (3. deo: “‘Zemlja hranjena kišom’: karakteristike razvoja (poljo)privrede i analiza agrarnih tehnika očuvanja plodnosti zemljišta”). Sa sagovornikom Momirom Samardžićem, profesorom istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, razgovarali smo, naravno, o sve tri teme.

Da počnemo ovaj razgovor o davnoj prošlosti Srbije nečim što liči na sadašnjost. Na jednom mestu, naime, u knjizi se kaže da je “snažan uticaj stranačkih elita… doveo do gubitka stručnog i profesionalnog vođstva i učinio državni aparat disfunkcionalnim, ako ne i štetnim po dugoročne interese prosečnog građanina”. Možete li taj zaključak malo da nam obrazložite?
Prvi deo knjige, koji je pisao kolega Vladimir Jovanović, analizira izgradnju i transformaciju državne administracije, a pre svega Ministarstva unutrašnjih dela. Fokus na ovo ministarstvo nije slučajan jer je administrativni aparat moderne srpske države, pod uticajem Srba iz Habzburške monarhije, razvijan prema poznokameralističkom obrascu, koji podrazumeva kontrolu države nad svim segmentima društva, te se različite sfere delatnosti države, uključujući čak i privredni razvoj, sve do kraja pedesetih godina 19. veka odvijaju pod okriljem Ministarstva unutrašnjih dela. Posle donošenja Ustava 1869. i otvorenijeg ulaska politike u upravljanje državom pod liberalima, postojeće birokratske strukture podvrgnute su komandi političara i partijskih kabineta kao zastupnika interesa vladajuće manjine. Kako naglašava kolega Jovanović, pod nejakim i tek formalnim ustavnim ograničenjima vrebala je ogromna, slabo prikrivena moć policijske države.

ŽIVIMO U DRUŠTVU KOJE OD 19. VEKA NEGIRA IDEJU POLITIČKE PLURALNOSTI, NEGUJE JEDNOOBRAZNOST I ČESTO NASILNIČKI MODEL POLITIČKE KULTURE KARAKTERISTIČAN ZA PREDMODERNA DRUŠTVA, KOJI POLITIČKE PROTIVNIKE POSMATRA KAO NEPRIJATELJE

Naročito je u ovom kontekstu zanimljiva teza da je “funkcionalizacija policijskog aparata kontrole i prinude od partijskih elita… ograničila mogućnost unutrašnjih reformi”. O čemu je tu reč?
Funkcionalizacija policijskog aparata je u velikoj meri ograničila njegovu delatnost na represiju. Sa druge strane, izostao je angažman u brojnim drugim oblastima koje su bile pod ingerencijom ministarstva, od socijalnog staranja i zdravstvene politike do dinamizacije poljoprivrednog sektora kao pretpostavke privrednog razvoja. Kapacitet policije očuvan je samo u oblastima koje su bile važne vladajućoj eliti. Njen autoritet predstavljao je ključni instrument u komunikaciji s narodom, predstavljajući odraz paternalističkog odnosa države prema dominantno seljačkom stanovništvu. Duboko umešani u dnevnu politiku, ne samo policija već i celokupan aparat državne uprave, nisu bili u stanju da se posvete drugim segmentima razvoja države i društva.

Možete li to malo ilustrovati?
Kao paradigmatičan mogli bismo da navedemo primer seoskih kmetova, o kojem piše Jovanović. Kmetovi su, kao najniži nivo lokalne uprave, prvobitno birani među najuglednijim ljudima u kraju, na zboru lokalnih meštana. Do sticanja nezavisnosti 1878, od uvaženog starešine, kmet postaje partijski aparatčik koji zavisi od milosti iz Beograda. Od 1876. o imenovanju kmeta u najudaljenijem seocetu odluke se donose u samom vrhu stranaka na vlasti, često po beogradskim kafanama. Istovremeno, policija se bez ustezanja mešala u izbore i onemogućavala izbor kandidata opozicije. U varošima, kao najrizičnijim izbornim mestima, organizovano je masovno izlaženje na izbore opštinskih čistača, noćnih čuvara, primenjivano je duplo glasanje itd., što je izbore rešavalo u poslednji tren u korist vladinog kandidata. Ne zanemarujući specifičnosti svakog istorijskog razdoblja, moglo bi se reći da smo danas, vek i po kasnije, prešli puni krug od prvih parlamentarnih izbora sedamdesetih godina 19. veka.

KONTINUIRANO TRAGANJE ZA KRIVCIMA NE SAMO U SADAŠNJOSTI VEĆ I U PROŠLOSTI STVARA DRUŠTVA OPTEREĆENA PROŠLOŠĆU, KOJA POSTAJE NJIHOVA KONTINUIRANA SADAŠNJOST

Do kakvih promena dolazi u stanovništvu Srbije 19. veka?
Prema savremenim viđenjima društvenog razvoja, početak demografske tranzicije u jednom društvu je i početak njegove modernizacije. Prvi znaci demografske tranzicije, koja podrazumeva opadanje stopa mortaliteta, a potom i stopa nataliteta, u zemljama zapadne i severne Evrope javili su se tokom druge polovine 18. i početkom 19. veka. Prema rezultatima istraživanja koleginice Aleksandre Vuletić, demografska tranzicija u Srbiji počinje kasnije, osamdesetih godina 19. veka. Pre početka demografske tranzicije velika smrtnost stanovništva morala je biti kompenzovana visokim stopama nataliteta. To je za rezultat imalo stanje “demografske napregnutosti”, u kojem je društvo svoje potencijale u velikoj meri trošilo na biološko održanje i reprodukciju.

Do kakvih je posledica to dovelo?
Visoke stope smrtnosti za posledicu su imale kratak životni vek stanovništva. Prosečna starost umrlih u Srbiji krajem 19. veka bila je 20,3 godine, a u zapadnoj Evropi 30. Nesigurnost preživljavanja nepovoljno se odražavala na čovekovu motivisanost da planira i investira u svoju budućnost. Smrtnost je najviše pogađala najranjiviju kategoriju stanovništva – decu. Prema statističkim proračunima, žena u Srbiji morala je da rađa šest puta da bi odgajila troje dece. U takvim demografskim okvirima roditelji nisu bili motivisani da investiraju u obrazovanje svoje dece jer je ishod takve investicije bio neizvestan. Sa druge strane, visoke stope nataliteta za posledicu su imale nepovoljnu starosnu strukturu stanovništva, u kojoj je veliki udeo činilo mlado, za rad nedoraslo stanovništvo. Prosečna starost stanovništva Srbije krajem 19. veka bila je 23,7, a danas 44 godine. Teret izdržavanja radno nesposobnih padao je na srazmerno manji udeo odraslog, radno sposobnog stanovništva.

Kakva je tu bila uloga države?
Tokom većeg dela 19. veka država nije uspela da interventnim merama, usmerenim prvenstveno na poboljšanje zdravstvenih i sanitarnih prilika, bitnije utiče na poboljšanje demografske strukture. Faktor državne intervencije na ovom polju počinje da se oseća tek osamdesetih godina 19. veka, kada stopa smrtnosti počinje postepeno da opada. Da bi se realni efekti poboljšanja demografskih prilika osetili u društvu, trebalo je, međutim, da prođe izvesno vreme, a kada je taj trenutak došao, izbili su Balkanski i Prvi svetski rat.

POČETAK DEMOGRAFSKE TRANZICIJE U JEDNOM DRUŠTVU JE I POČETAK NJEGOVE MODERNIZACIJE. PRVI ZNACI DEMOGRAFSKE TRANZICIJE U ZEMLJAMA ZAPADNE I SEVERNE EVROPE JAVILI SU SE TOKOM DRUGE POLOVINE 18. VEKA. DEMOGRAFSKA TRANZICIJA U SRBIJI POČINJE OSAMDESETIH GODINA 19. VEKA

Vi se konkretno u knjizi bavite privrednim razvojem i vaša ključna teza je da odsustvo društvenih reformi prouzrokuje izostanak modernizacije poljoprivredne proizvodnje?
Teoretičari društvenog razvoja kao jedan od uslova transformacije privredne strukture navode društveni okvir otvoren za promene. Kada govorimo o razvoju srpske privrede, u istraživanjima se ističe značaj koji je imalo očuvanje sistema seoske porodične privrede kroz porodičnu zadrugu. Sa druge strane, istraživanja Aleksandre Vuletić pokazuju da zadruga, kao dominantan oblik porodičnog domaćinstva, ne postoji u Srbiji tokom 19. veka. Naprotiv, velika porodična domaćinstva prisutnija su krajem veka nego u vreme stvaranja moderne države u vreme kneza Miloša. Zbog toga kao sistem otporan na pritisak promenljivih društvenih uslova u knjizi apostrofiram ne zadrugu već seljačko društvo i njegovu egzistencijalnu ekonomiju kao strategiju preživljavanja. A ključnu ulogu u kontinuitetu egzistencijalne seljačke ekonomije odigrala je država jer je od tridesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 20. veka zakonski štitila sitan seljački posed koji je bio dominantan u Srbiji. Razlozi su bili prevashodno politički – s jedne strane seljaštvo je imalo značajnu ulogu jer su njegovi predstavnici činili najveći broj poslanika u Narodnoj skupštini, dok je, sa druge strane, seljačka vojska bila ta koja je trebalo da vodi ratove protiv Osmanskog carstva.

I do čega to dovodi?
S posedom od kojeg nisu mogli ni da žive ni da umru, nepismeni i bez obrazovanja koje bi ih na to podstaklo, seljaci nisu bili zainteresovani za ulaganja u razvoj poljoprivrede. U suštini, stvarnost srpskog sela bila je poražavajuća. Dok je posle nekoliko vekova primene, evropska zemljoradnja u 18. veku počela da napušta sistem ugara, odnosno odmaranja zemljišnih parcela da se obnovi hranljivost zemljišta, u Srbiji ni krajem 19. veka klasičan ugar gotovo da nije prisutan. Odnosno, prisutan je diskurzivno jer se o njemu govori, ali pod njim se podrazumeva najobičnije prvo oranje, nekoliko meseci pre drugog oranja i setve. Drugim rečima, u Srbiji se najčešće ore samo jednom, neposredno pred setvu. Istovremeno, intenzivnija obrada nije moguća jer za to nemate dovoljan broj tegleće stoke, uglavnom volova; ore se drvenim plugom, u brdskim krajevima ralicom, a u vreme kada Evropa počinje da primenjuje veštačko đubrivo, srpski seljak ne prikuplja ni organsko jer je stajski uzgoj tek u začecima. Otud početkom 20. veka, u vreme kada snuje svoje snove o teritorijalnom proširenju i priprema se za ratove, Srbija je zemlja sa agrarnom privrednom strukturom i procesom industrijalizacije u začecima, dominantnim sitnim seljačkim posedom, narazvijenom poljoprivrednom proizvodnjom i niskom produktivnošću, s najvećim procentom seljačkog stanovništva i najnižim prinosima po stanovniku u Evropi. Interesantno je da su u oktobru 2017. Srpska akademija nauka i umetnosti i Naučno društvo ekonomista Srbije objavili istraživanje o stanju srpske poljoprivrede, u kojem piše da je Srbija siromašna agrarna zemlja s veoma niskom produktivnošću, te da srpski seljak danas hrani 15, a nemački 152 ljudi.

U VREME KADA EVROPA POČINJE DA PRIMENJUJE VEŠTAČKO ĐUBRIVO, SRPSKI SELJAK NE PRIKUPLJA NI ORGANSKO JER JE STAJSKI UZGOJ STOKE TEK U ZAČECIMA

Može li se reći da je srpsko selo žrtva srpskog grada, odnosno njegovog konzervativizma?
Pre bih rekao da je spora transformacija srpskog sela posledica procesa izgradnje države u specifičnom vremenu i kontekstu, u kojem je selo, mimo agitacija u vreme izbora, ostajalo prepušteno sebi. Nasuprot zapadnoevropskim državama koje su prolazile kroz procese transformacije od početka ranog modernog doba, te od kraja 18. veka prolazile kroz proces industrijalizacije i izgradnje nacionalnih država, srpska država pokušava ubrzano da nadoknadi propušteno. Pokušavate da prenosite evropski obrazac moderne države, gradite politički sistem, postavljate temelje tržišne privrede i sistema obrazovanja. Ali preuzimanje evropskih obrazaca često predstavlja samo formu bez sadržine i to, kako pokazuju istraživanja balkanskih kolega, nije nikakav srpski specifikum.

Hoćete da kažete da srpska država nije adekvatno odgovorila na potrebu za privrednim razvojem?
Država je bila dominantna društvena institucija, ali je nažalost ona najviše pažnje poklanjala formiranju i birokratizaciji državnog aparata. Više školstvo, koje je u začetku, prevashodno služi stvaranju kadrova za administraciju, a ne za prenošenje znanja neophodnih za privredni razvoj. To je posebno slučaj sa pokušajima usavršavanja poljoprivrede. Seljačka deca, polaznici poljoprivrednih škola koje je država osnivala da bi njihovim povratkom na selo podstakla promene, mahom su završavala u državnoj administraciji, gledajući na školovanje kao na način bekstva od mukotrpnog težačkog rada. Oni pak koji bi se vratili, nastavljali su da obrađuju zemlju kao njihovi preci. Želja za bekstvom sa sela i državnim poslom postala je jedan od naših kontinuiteta sve do danas.

Čini se da je glavni zaključak knjige da srpska država nije uspela da dovede do modernizacije društva?
Srbija jeste deo zajednice modernih evropskih naroda i njihovih država, ali su odgovori koje je dala na izazov modernizacije odredili njeno mesto u okviru savremenog svetskog sistema. Zaključak koji ste izdvojili nije nepoznanica u srpskoj istoriografiji. Konkretizujući ove tvrdnje, zaključio sam da je sve ono o čemu govorimo u knjizi – funkcionalizacija policijskog aparata kao faktor koji je ograničio unutrašnje reforme državne uprave, demografski trendovi i izostanak, odnosno kašnjenje procesa demografske tranzicije, te kontinuitet seljačkog društva i njegove ekonomije kao paradigma izostanka transformacije agrarnog sektora – dugoročno odredilo okvir i mogućnosti političke i privredne transformacije.

S POSEDOM OD KOJEG NISU MOGLI NI DA ŽIVE NI DA UMRU, NEPISMENI I BEZ OBRAZOVANJA KOJE BI IH NA TO PODSTAKLO, SELJACI NISU BILI ZAINTERESOVANI ZA ULAGANJA U RAZVOJ POLJOPRIVREDE

Šta to konkretnije znači?
Pre nekoliko godina prevedeno je jedno od važnijih dela ove decenije “Zašto narodi propadaju”, koje ukazuje na značaj političkih institucija za razvoj ekonomskih institucija i povratno, koliki značaj ekonomske institucije imaju za očuvanje pluralističkog političkog sistema. U specifičnom međunarodnom kontekstu, suočena s nizom izazova, boreći se između zahteva za teritorijalnim proširenjem, sa jedne, i potrebe za razvojem države unutar postojećih granica, sa druge strane, srpska politička i intelektualna elita nije uspela da obezbedi razvoj institucija koje će garantovati dugoročni privredni razvoj. U savremenoj evropskoj ekonomskoj istoriografiji specifičan put ne samo Srbije već i ostalih balkanskih država u 19. veku ocenjen je kao potpuni ćorsokak. A socijalističko razdoblje pokazalo je ograničenja autoritarnog koncepta privrednog razvoja i modernizacije.

Osećaju li se i danas posledice tih početaka u razvoju srpske državnosti u načinu na koji funkcioniše naša država?
Nesumnjivo. Rekao bih da se iz svega o čemu sam govorio jasno vidi da uvek postoje kontinuiteti iz prošlosti koji ograničavaju razvoj društva u savremenosti. No, razmere uticaja prošlosti ipak zavise od nas samih. Ako se vratim na pomenutu knjigu o uzrocima propadanja naroda i insistiranje njenih autora na pluralnim političkim i ekonomskim institucijama, moglo bi se reći da živimo u društvu koje od 19. veka negira ideju političke pluralnosti, neguje jednoobraznost i često nasilnički model političke kulture karakterističan za predmoderna društva, koji političke protivnike posmatra kao neprijatelje. Autoritarizam je ovde uvek bio jači od vladavine prava i snažnih institucija. Od 19. veka političke partije su želele da veruju da zastupaju celokupan narod, a ne određene društvene slojeve, i sebe identifikovale s narodom. Sa određenim modifikacijama, ovo je model koji imamo do danas.

To znači da ipak ne možemo da se stalno “vadimo” na prošlost?
Savremene generacije nisu odgovorne za greške i propuste predaka, kao što nisu zaslužne ni za njihove uspehe, iako ti uspesi često predstavljaju temelj savremenog nacionalnog identiteta. Ali, iako nismo odgovorni za dela svojih predaka, odgovorni smo za način na koji ih se sećamo, ako uopšte želimo da ih se sećamo, kao i za način na koji ih tumačimo. Istovremeno, smisao istraživanja prošlosti nije u tome da se pronalaze krivci, pre svega izvan okvira sopstvene nacije, već da se kroz razumevanje prošlosti omogući njeno prevazilaženje. Kontinuirano traganje za krivcima ne samo u sadašnjosti već i u prošlosti stvara društva opterećena prošlošću koja postaje njihova kontinuirana sadašnjost. Kao što osećamo na sopstvenoj koži, to je krug iz kojeg se teško izlazi.

Nacionalizam i identitet

Svi koji, polazeći od nacije, odbijaju da se suoče sa izazovima savremenog sveta, zanemaruju da je i nacija proizvod istorijskih procesa modernog doba i da smo i nju, takođe, “uvezli” sa Zapada, gradeći pod tim uticajima novi nacionalni identitet na temeljima postojećeg etničkog i verskog identiteta predmodernog doba. Naš savremeni identitet mogao bi se tumačiti kao naličje modernizacije.

Mijat Lakićević.
Novi magazin, 1. februar 2018.

 

Bitkoin: Otkriće ili prevara veka

Politička ekonomija

Kada se pre tridesetak godina, još u bivšoj Jugoslaviji, zalagao za ukidanje državnog monopola na “proizvodnju” para i omogućavanje i privatnicima (pojedincima ili kompanijama) da emituju novac, poznati liberal Miroslav Prokopijević nije ni slutio da će njegov san tako brzo postati stvarnost. Jer, evo, bitkoin, rip, eterium, keš, zit i bukvalno hiljade drugih “novčića” u trgovinskim transakcijama danas koriste milioni ljudi. O čemu se tu zapravo radi i kakva je budućnost kriptovaluta, jesu li tu na delu “kovači lažnog progresa”, tj. neke (belo)svetske “jezde” i “dafine” ili je pred nama nova “zora čovečanstva”, makar njegovog materijalnog dela zasnovanog na poznatom Dinkićevom marketinškom sloganu “sve je u poverenju” – pitanja su na koja još uvek nema jednoznačnog odgovora.

MNOGO BUKE NI OKO ČEGA: Ovako bi se šekspirovski mogla okarakterisati ova pomama za bitkoinom, koja se iz sveta u poslednje vreme preliva i na Srbiju. Jer, zbilja, ukupna tržišna vrednost kriptovaluta – među kojima je, istina, bitkoin neuporedivo najvredniji – prema poslednjim informacijama (koje u času kada se ovaj broj NM pojavi pred čitaocima već mogu biti duboka prošlost) iznosi oko 300 milijardi dolara. To možda izgleda impresivno, ali je zapravo svega 0,15 odsto, tj. samo sedmina jednog procenta ukupne mase (regularnog) novca u opticaju, koja se procenjuje na oko 200.000 milijardi dolara. Takođe, otprilike je toliki udeo “kripto-zajednice” u ukupnom svetskom stanovništvu. Naime, prema procenama, bitkoin i druge kriptovalute koristi “između šest i 10 miliona ljudi”, što možda deluje iznenađujuće mnogo, ali je, i ako se kao reper uzme gornji broj, to opet tek oko jedne sedmine ukupne ljudske populacije na Planeti.
“Šta je uopšte bitkoin – virtuelna valuta, lutrijska srećka, novi finansijski proizvod ili nešto drugo”? To pitanje nedavno je postavio poznati slovenački ekonomista Jože Mencinger u članku indikativnog naziva – “Ništa”.
To “ništa” okupilo je, međutim, izuzetno brojnu publiku na predavanju “Bitkoin – špekulativni balon ili nova valuta”, koje je krajem prošle godine u Privrednoj komori Srbije održao Nikola Korbar iz beogradskog Instituta za ekonomska istraživanja. Što je i razumljivo ako se uzme u obzir da su kriptovalute, tj. makar interesovanje za njih, doživele pravi “bum” u poslednjih godinu-dve u Srbiji. “Kada sam početkom prošle godine (dakle 2016 – prim. NM) počeo rad sa kriptovalutama, bilo je izuzetno teško, prvo zato što niko nikada nije čuo za njih i, drugo, kada bih im ukratko ispričao o čemu se radi, ljudi su bili toliko nepoverljivi, da jednostavno nisu želeli da čuju ništa više. ‘Ja da šaljem pare nekome u svet bez provizije, pa da li si ti normalan’ – to je jedan od najčešćih odgovora koji sam dobijao. ‘To su naduvali, to će sad da padne, videćeš, kad ti kažem’ – velika je bila doza nepoverenja. Ove godine situacija je drugačija”, ispričao je na početku Korbar. Da nije, ni tog predavanja sigurno ne bi bilo – može da konstatuje posmatrač sa strane.
Prema Korbarovom mišljenju, kriptovalute predstavljaju “jedan logičan korak u evoluciji novca”. Tačnije – “sledeću generaciju u razvoju elektronskog novca”. Jer “u razvijenim zapadnim društvima očigledna je tendencija da se keš potpuno ukine i da se u potpunosti pređe na elektronski novac, a kriptovalute su bolje jer koriste znatno naprednije programe i sisteme za zaštitu”, ističe Korbar.

SVE JE U POVERENJU: Osnovni motiv ili razlog za nastanak kriptovaluta je u tome što “klasičan novac” i (centralno-)bankarski sistem nije uspevao da zadovolji potrebe ljudi i što su oni počeli da gube poverenje u njih. Najpre, iako možda najmanje važno, finansijske transakcije, naročito između pojedinih zemalja, postale su skupe, a neretko nisu bile ni moguće. “Ja sam imao priliku da sarađujem sa ljudima iz Gane. Oni nisu preko banke mogli da pošalju pare za Srbiju. Odnosno, jedino su to mogli iz glavnog grada Akre i uz proviziju od 20 odsto. Pri čemu su još ne zna se koliko morali da čekaju da vide da li će transakcija proći i nikada nisu bili sigurni da li će proći. I povrh svega – prošla transakcija ili ne, banka je uzimala 20 odsto. Otud ljudi u zemljama koje nemaju razvijenu infrastrukturu”, kaže Korbar, “znatno brže prihvataju kriptovalute jer im one omogućavaju da obavljaju transakcije sa bilo kojim delom sveta za izuzetno kratko vreme i po znatno povoljnijim cenama nego što bi to radila neka banka ili firma za transfer novca”.
Drugo, sam novac je gubio vrednost, tako da je štednja praktično postala malo ili nimalo isplativa. I treće, s prethodnim povezano, iz raznih razloga u mnogim zemljama, a naročito nakon svetske ekonomske krize, “ljudi su počeli da gube poverenje u etablirane finansijske institucije. Nama u Srbiji, što se toga tiče, svetska kriza i nije bila potrebna. Hiperinflacija je mnogima odnela čitavu ušteđevinu, a usled sankcija devedesetih većini privrednih društava su svi računi u inostranstvu bili zamrznuti. U obližnjoj Grčkoj za vreme krize ljudi nisu mogli slobodno da raspolažu svojim novcem, tokom 2008-2009. građani nekoliko dana nisu mogli da uzmu pare sa bankomata, da bi im onda bilo dozvoljeno da podignu samo po 30-35 evra dnevno itd. O tome kako je veliki broj ljudi ostajao bez imovine, penzija i štednih uloga u Americi napisano je hiljade tekstova.
“Povećano poverenje između korisnika jedan je od stubova kriptovaluta” naglašava Korbar i odmah dodaje: “Ali šta to zapravo znači, kako se stvara poverenje”. Odgovor je možda paradoksalan, a na neki način i kontradiktoran. To poverenje se obezbeđuje pre svega decentralizacijom, a sa druge strane automatizacijom. Dakle, emitovanje “koina”, tj. kriptonovca “povereno” je, bolje reći omogućeno, velikom broju subjekata. Isto važi i za njegovo korišćenje. “Ne postoji nikakav regulatorni organ koji može da kaže ko sme, a ko ne sme da koristi sistem niti da ograničava bilo koga u pogledu sume koju šalje. Ne postoji način na koji vi možete nekoga da isključite iz sistema zato što blokčejn ne poznaje nacionalne granice, odnosno samo prepoznaje novčanik koji korisnik ima i da li u njemu ima koina ili nema, i to je sve. U suštini, ljudi koji šalju koine jedni drugima bilo gde u svetu sto odsto su sigurni da će oni stići tamo gde su poslati i da ne postoji nikakva prepreka koja će ih u tome sprečiti. To je takođe jedna od temeljnih karakteristika kriptovaluta”, kaže Korbar.
Sa druge strane, sistem je softverski postavljen tako da svako ima uvid u dešavanja, tj. transakcije u njemu, tako da kad vi nekome pošaljete novac, pardon koine, odmah i svi drugi imaju tu informaciju. Dakle – svi sve kontrolišu. Sistem je, što bi se reklo, maksimalno transparentan.

KONTROVERZE: Da li je, međutim, ta transparentnost stvarnost ili mit? Jer, vi vidite da je neko nekome poslao toliko i toliko koina, ali ne vidite ni ko je poslao, ni ko je primio, ni za šta je to potrošeno. Ta anonimnost učesnika transakcija, kako kaže Korbar, dovela je do “velikih kontroverzi u svetu, pogotovo iz gledišta regulatora i policije zato što su otvorena vrata mnogim zloupotrebama, od utaje poreza, pranja novca, spominje se čak i finansiranje terorizma, što se, prema nekim informacijama, i desilo jer su napadi u Parizu i Briselu zaista finansirani preko bitkoina. Mnogi regulatori u svetu imaju problema sa kriptovalutama i zato je u poslednjih godinu i po dana uložen toliki trud da se one regulišu i da se koliko-toliko uvedu u legalne tokove”. I sami proizvođači kriptovaluta pokušavaju tome da doskoče uvodeći takozvane centralizovane sisteme u kojima svaki član mora da se identifikuje – pasošem, ličnom kartom, platnom karticom…
Ekonomisti, kao što smo videli na primeru Mencingera, čak i kad su liberalni, poput Slaviše Tasića, imaju rezerve prema kriptovalutama. “Ovoliki uspon bitkoina neobjašnjiv je za ekonomiste. Ne znam da li je to problem za bitkoin ili za ekonomiste, ali činjenica je da se uspeh bitkoina ne uklapa u postojeće ekonomske koncepte, bar kada je reč o njemu kao valuti (blokčejn kao tehnološka podloga je druga stvar). Možda su tinejdžeri koji su kupovali bitkoin 2010. i sada postali milioneri ispali pametniji od ekonomista, ali ja i dalje na vidim odgovor bitkoina na neka standardna konceptualna pitanja. Postoji apokrifna izjava pripisana nekom profesoru ekonomije: ‘Ok, vidim da to radi u praksi – ali čik da vidim da li radi u teoriji?’ Ovo je nešto tog tipa”, napisao je nedavno Tasić na blogu Tržišno rešenje.
Prema Tasićevom mišljenju, dakle, “najveći problem sa bitkoinom kao valutom je nestabilnost. To što njegova vrednost vrtoglavo raste nikako nije argument u prilog njemu jer nestabilnost valute isključuje mogućnost smislenog ugovaranja u njoj”. Na primedbu da su i mnoge valute kroz istoriju pokazivale veliku nestabilnost, Tasić odgovara: “Državne valute su imale inflaciju i ponekad je i dalje imaju. Bitkoin je najkorisniji baš u tim zemljama, kao sada u Venecueli, kad se traži beg iz državnog sistema. Ali u razvijenim zemljama inflacija već odavno nije problem i nema bojazni da će biti. Nema jer sa tržišta znamo da se ugovaraju krediti na 30 godina sa vrlo niskim kamatama, kupuju se dugoročne obveznice sa vrlo niskim kamatama, itd”.
Prema Tasićevim mišljenju, takođe ni “potencijalna prednost” kriptovaluta – olakšavanje transakcija, nije tako velika, ako uopšte postoji. “Preko blokčejn tehnologije prekogranične transakcije se navodno obavljaju brzo i besplatno. Ali u praksi ima problema, taj sistem nije jednostavno koristiti, pa ljudi uglavnom idu preko centralizovanih posrednika. Cela poenta je bila da se izbegnu posrednici, ali u praksi očigledno da posrednici imaju funkciju jer olakšavaju proces”.
Rezimirajući na neki način svoj odnos prema kriptovalutama, Tasić zaključuje: “Može da se kaže: kriptovalute su rešenje za problem koji ne postoji. Niti je novac danas nestabilan niti su transakcije otežane”.
Kada je pak reč o sve aktuelnijem pitanju – regulaciji kriptovaluta, Tasić kaže da ona “nije potrebna”, ali i dodaje da “nije reč samo o tome da li je potrebna već i koliko je moguća. Jer, nije lako državi pohvatati šta se tu tačno radi. Jedan od razloga za popularnost kriptovaluta je upravo anonimnost i slaba mogućnost državne kontrole – zato se upotrebljava za ilegalnu trgovinu – droga, oružje, ucene. Da mogu kontrolisati kripto, države bi se već umešale, ali mislim da izbegavaju jer nisu sigurne koliko mogu. Mada, donekle mogu – evo, Južna Koreja ih je sada napala – ali videćemo”.
Prema rečima ekonomiste Mihaila Gajića iz Libeka, “nemoguće je da ovakav proces regulišu centralne banke: prvo, tu je sukob interesa jer centralne banke izdaju svoj novac, drugo ako nisu mogle da ga a priori predvide, teško da će njihovo ex-postregulisanje biti razumno, ići u korak s tendencijama u ovoj oblasti i pratiti dalji razvoj, već pre može da ga uspori ili onemogući.

STARA FILOZOFIJA: Zna se da je prvi koin, prvi kovani novac nastao u Lidiji, u Staroj Grčkoj, pre oko 10.000 godina, ali ime čoveka koji je izmislio novac kao meru vrednosti i sredstvo razmene nije poznato. Čudnom igrom sudbine, uprkos svom napretku, ne zna se ni ime čoveka koji je “izmislio” bitkoin. I, takođe, iako je kriptovaluta pronađena zahvaljujući “tehnološkoj inovaciji kao što je blokčejn”, ona je samo, kako kaže Gajić, označila “povratak na staru filozofiju: novac je nastao spontano da bi olakšao razmenu među ljudima, nisu ga izmislile državne institucije”.
Pronalazač prvog novca nije ni slutio do čega će to dovesti. Isto je verovatno slučaj i sa njegovom savremenom “replikom”, zvao se on Satoši Nakamoto, Kreg Rajt ili nekako drugačije… Ako je uopšte reč o jednom čoveku.

Koin

Koin je osnovna jedinica bilo koje kriptovalute, dakle bez obzira na to da li je u pitanju bitkoin, zit, keš ili neka druga. Drugačije rečeno, ono što je kod nas jedan dinar, to je u kriptovalutama jedan koin. Kao što svaka novčanica ima serijski broj, tako i svaki koin ima svoj jedinstveni kod, koji ga razlikuje od bilo kojeg drugog koina. To je izuzetno važno iz više razloga. Prvo, to onemogućava falsifikovanje koina. Ukoliko je, na primer, kriptovaluta podešena da ima određeni broj koina, kao što je bitkoin podešen na 21 milion, ne može da postoji 21 milion i jedan bitkoin. Drugo, to eliminiše dvostruko trošenje, ono što na Zapadu nazivaju “duble stending”. Slikovito rečeno, ukoliko na svom nalogu imate 10 koina i nekome ih pošaljete, ceo sistem prepoznaje da ste ih poslali i nikom drugom ne možete poslati niti jedan koin jer vas ceo sistem onemogućava da to uradite. I to se odvija automatski, ne postoji nikakvo posebno telo koje o tome vodi računa.
Dve su vrste monetarnih politika kod kriptovaluta: fiksna i neograničena. Većina, praktično 99 odsto svih kriptovaluta u svetu, danas ima fiksnu monetarnu politiku, to jest unapred određen broj koina koji se mogu izraditi. Kada se taj broj koina izradi, više nema proizvodnje nego se ti koini koriste samo u cirkulaciji unutar tog sistema.
Postoje, međutim, i kriptovalute, kao što su eterijum, novakoin i verovatno buduće nacionalne kriptovalute koje imaju neograničenu monetarnu politiku, tj. ne postoji granica koliko se koina može izraditi u budućnosti.

Blokčejn

Blokčejn je baza podataka koja je distribuirana, odnosno podeljena na više različitih lokacija, odnosno učesnika. Svi oni, dakle, imaju identičnu kopiju te baze podataka. Na taj način svaki član je neka vrsta centralnog registra, što znači da se ti “centralni registri” nalaze na više hiljada mesta u svetu. Zbog toga je nemoguće “provaliti” ili “slomiti” blokčejn.
Zašto se blokčejn tako zove? Zato što je to u suštini lanac međusobno povezanih blokova koji imaju određeno vremenski ograničeno trajanje. Na primer, bitkoin ima trajanje bloka od 10 minuta, a eteriuma 12 sekundi. Otvori se blok i sve transakcije koje se dese u tom periodu zabeležene su u bloku. Nakon isteka predviđenog vremena taj blok se zatvara i otvara se sledeći. Svaki blok vezan je isključivo za prethodni blok u sistemu i zato se ne može niti jedan blok izvaditi ili izbrisati, niti se dodati neki između njih.
Kako blokčejn funkcioniše, odnosno kako dolazi do transakcije u ovom sistemu? Ako hoćete da nekome pošaljete koine kreira se novi blok ili, ako on već postoji, vaš nalog da se izvrši transakcija unosi se u taj blok, koji onda svakome u mreži šalje informaciju da nameravate da pošaljete koine. I onda to mreža odobri ili ne odobri. To se dešava na nivou mikrosekunde. Ukoliko dobijete odobrenje, automatski se vrši validacija i nakon zaključavanja bloka, kada su sve transakcije verifikovane, primalac dobija svoje koine.
Ovaj proces, razložen ovde na 5-6 koraka, u praksi traje nekoliko sekundi. Sama pak verifikacija, tj. vreme od trenutka dok date “nalog” za prenos koina do trenutka kada ga primalac dobije “na račun”, traje znatno duže, ali opet i mnogo kraće od bankarske garancije. Početkom oktobra transakcija je trajala 36 minuta, dok je u decembru trajala od 60 do 90 minuta zato što je broj transakcija bio povećan, pa je mreža postala mnogo opterećenija.

Nacionalne kriptovalute

Kada je reč o nacionalnim kriptovalutama, trenutno se radi na tri: u Rusiji, Dubaiju i Venecueli. Dubai je inače sebi postavio cilj da do 2023. godine sve tamošnje državne institucije, banke i prateći organi funkcionišu na blokčejn platformi. Rusija je prvo zabranila sve kriptovalute dok se njeni stručnjaci nisu bolje upoznali s načinom njihovog funkcionisanja. Danas u Rusiji ima 5-6 fakulteta koji su kriptovalute i blokčejn tehnologiju doveli do nivoa doktorskih studija. Eterium, koji je napravljen 2015. godine i predstavlja drugu po jačini kriptovalutu na svetu, kreacija je Rusa Vitalija Buterina. Iako je ruski ministar finansija bio protiv, Vladimir Putin je rekao “da” i doneta je odluka da Rusija uvede kriptorublju tokom 2018. godine. Venecuela je, takođe, da bi izbegla sankcije koje joj je uvela Amerika, rešila da uvede svoju nacionalnu kriptovalutu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. januar 2018.

 

Davos – svetski, a srpski

Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider. Neki će mu možda izjavljivati saučešće. Drugi mu verovatno neće ni prilaziti. Ne, to nije dobra pozicija, šta god pojedini govorili i ma kako Srbija bila mala na skupu koji okuplja 70 šefova država i vlada, 350 svetskih lidera, 2.500 vodećih biznismena i niz slavnih ličnosti iz “industrije zabave”.

Tema ovogodišnjeg Foruma je “Stvoriti zajedničku budućnost u podeljenom izlomljenom svetu”, ali je glavna tema do pred sam njegov početak takoreći bilo pitanje da li će američki predsednik doći na samit. U času kada ovaj broj odlazi u štampu, Trampov dolazak je ipak potvrđen, ali ne i šta je poslednjeg dana samita, u četvrtak kada Novi magazin izlazi, rekao.

Ali i ovako “ex ante” može da bude zanimljivo ukazati šta se u ovom času od tog istinskog simpozijuma očekuje, te da li je i kako on odgovorio tim očekivanjima.

Prvo, recimo, kako je Tramp odgovorio na izazov kineskog predsednika Si Đinpinga, koji je prošle godine bio glavna zvezda skupa zbog zalaganja za slobodnu trgovinu. Dobro, kinesko shvatanje i slobode i tržišta malo je neobično, blago rečeno – Evropska unija, recimo, već godinama za svoje firme u Kini traži tretman jednak onome koji kineski kapital ima u Evropi – ali je Đinping pobrao ovacije. Zato je tokom svog nedavnog boravka u Kini francuski predsednik Makron to svom domaćinu jasno stavio do znanja. Uzgred, Makron je Đinpingu darovao konja, što je, kažu poznavaoci, poklon koji priliči kraljevima.

Otud nije čudo što mnogi tipuju da nemačka kancelarka Angela Merkel neće biti glavni evropski oponent Trampu – budući da je njena harizma malo načeta iscrpljujućim pregovorima oko nove vlade, mada je na kraju ona (i) tu bitku dobila – već da će to biti “novi Napoleon” Makron. Naime, kada je već reč o “podeljenom svetu”, onda treba imati u vidu da su se rastale i, činilo se, neraskidivo povezane Evropa i Amerika. Pre svega, razume se, zahvaljujući Trampu, koji je bez pardona otkazao ljubav staroj dami. Da li će Davos biti mesto pomirenja – što je malo verovatno, ili nove svađe, što je verovatnije – možda će čitaoci u času kada u rukama budu držali ovaj broj NM već znati.

Jedna druga podela biće, međutim, još prisutnija u razgovorima u “švajcarskom mondenskom zimovalištu”. To je podela na bogate i siromašne. Zanimljivo je da kineskog predsednika prošle godine niko o tome ništa nije pitao iako su socijalne razlike u Kini veće nego u Americi. Videćemo pak šta će o toj temi reći indijski premijer Arendra Modi, tj. razmišlja li uopšte o tome i kakav je za tu boljku “recept” zemlje u kojoj se za svako radno mesto javlja hiljade ljudi.

Ironijom sudbine, slavna pred-petooktobarska parola “Srbija je svet” ostvarila se na neki pervertirani način. Tako bi i tema “srpskog Davosa”, Biznis foruma na Kopaoniku koji se održava odmah nakon beogradskih izbora, mogla da bude ista kao i na svetskom. Srbija je, naime, isto tako “izlomljeno” i antagonizovano društvo i pred njom se takođe postavlja pitanje kako u takvim okolnostima graditi zajedničku budućnost za sve njene građanke i građane. Kako sad izgleda, lakše će se sastaviti svet nego Srbija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. januar 2018.

 

Za Beograd, s firmom Vučić

Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

Beograd čini gotovo polovinu privrede Srbije. Tačnije – 40 odsto. To znači da je njegov bruto domaći proizvod oko 15 milijardi evra. Toliko ima Bosna i Hercegovina, to je 50 odsto više od Makedonije, a 3-4 puta više od BDP-a Crne Gore. Dakle, iako u nekom drugom svetu to možda i ne bi bilo značajno, na Balkanu je Beograd sila. Prosečna plata u Beogradu (60.500 dinara) za trećinu je veća od proseka cele Srbije. Budžet Beograda (oko 90 milijardi dinara) tri puta je veći od budžeta Novog Sada, Niša i Kragujevca zajedno. U Beogradu su, dakle, pare. A para vrti gde burgija neće, kako lepo kaže naš narod.

Zato nije ni čudo što je predsednik Vučić digao desnu ruku sa Ustava, Biblije i Miroslavljevog jevanđelja, a i desnu i levu od svih građana Srbije i upu(s)tio se u izbornu utakmicu, oštro i na prvu loptu. A početni udarac, iskustvo uči, uvek pada po prethodnoj vlasti. Pa je tako i poslednji (eh, da je stvarno poslednji, što bi rekao Balašević) javni nastup na RTS-u Vučić iskoristio da oplete po zlom čarobnjaku, pardon gradonačelniku Đilasu. Znate onu bajku o javnom dugu Beograda od milijardu i dvesta miliona evra koji je dobri fantom, pardon vitez Mali, uspeo da saseče za 500 miliona. U stvari, ovog puta Vučić je ispričao podgrejanu verziju prošlogodišnje priče koju je baš naš Mali prvi potegao, a onda su je ponavljale razne gradske velmože dok ona nije došla do samog cara, pardon predsednika lično. Tada se međutim – da sad ipak malo uozbiljimo celu priču – umešao Fiskalni savet Srbije, koji je izneo podatak da je bivša vlast novoj ostavila javni dug od oko 400 miliona evra. Pomenuta suma od 1,2 milijarde obuhvata i dugove komunalnih preduzeća koji se, međutim, “lege artis”, tj. po međunarodnoj metodologiji, ne računaju u javni dug. Inače, rekao je tada Pavle Petrović, predsednik FS, ako bi se tako računalo, javni dug Srbije iznosio bi ne 24-25 nego 40 milijardi evra. Što će reći da bi za dvadesetak odsto premašio naš domaći bruto proizvod.

Vučić je sada, dakle, prihvatio tu računicu i više ne govori o beogradskom dugu od 1,2 milijarde evra, ali mu valjda đavo nije da mira, pa je pribegao novom triku. Već prvih dana januara slavodobitno je izjavio da je javni dug Srbije smanjen na 57 odsto BDP-a. U stvari, opet je u pitanju “poigravanje” samo ne sa dugom nego sa bruto domaćim proizvodom. Radi se, naime, o tome da je Vučić postojeći javni dug – koji se od decembra kada je iznosio 23 milijarde, tj. oko 62 odsto BDP-a, nije promenio ni za jedan jedini evro – uporedio sa nepostojećim bruto domaćim proizvodom. To jest sa BDP-om koji je planiran za 2018. godinu, dakle tek treba da bude ostvaren. A pošto je taj proizvod nominalno za 5-6 odsto veći od prošlogodišnjeg, učešće javnog duga u njemu automatski je smanjeno. Ako već ne može da bude lider u razvijanju – gde je Srbija, uprkos njegovim obećanjima, na repu regiona – može Vučić da bude lider u farbanju.

Upravo u vezi s tim još reč-dve o Beogradu. Ako neko misli da je dug glavnog grada smanjen povećanjem ekonomske racionalnosti – vara se. Tekući rashodi Beograda svih ovih godina su rasli; padala su – ulaganja. Sa 200 miliona evra godišnje u “Đilasovo vreme” na 80 miliona evra. A bez investicija nema razvoja. Tako da komotno može da se kaže da je Beograd vukao Srbiju – ali naniže.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2018.

 

Prekobrojna

Jugoslavija: od ideje do istorije

Na kraju je ispalo da je Jugoslavija svima višak, prekobrojna. Ali, dok se “Prekobrojna” Milene Dravić (u istoimenom remek-delu, treba li podsećati, Branka Bauera) završava hepiendom (sa Ljubišom Samardžićem), Jugoslavija je nestala u krvi i vatri. Ali nije slučajno i tek “larpurlartističko” ovo povezivanje nekad zajedničke nam države s njenim zaštitnim znakom, omladinskim radnim akcijama, o čemu je već napravljena jedna zanimljiva izložba, praćena knjigom-katalogom (“Omladinske radne akcije – dizajn ideologije”, Sanja Bachrach Krištofić i Mario Krištofić, KIC, Zagreb). Ta, šta god ko o njoj mislio, komunistička vlast uspela je da preko raznih ferijalnih, planinarskih i drugih kulturno-umetničkih društava stvori prilično jaku društvenu mrežu za socijalizaciju velike “mase” stanovništva. Što takođe zaslužuje neku sopstvenu, poput Yu-rok enciklopedije, istoriju. Uostalom, kada je već pomenut rok, valja podsetiti i na činjenicu da se iste 1986. godine pojavio album Bijelog dugmeta “Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo” (sa već čuvenim refrenom “Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju”) i Memorandum Srpske akademije nauka, koji je na tu Jugoslaviju pljunuo. Ali, dok te male istorijske teme ne budu obrađene, da se pozabavimo onim “velikim”.
Jedno takvo istraživanje predstavlja knjiga “Jugoslavija u istorijskoj perspektivi”, koju je prošle godine objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, a o kojoj je zapravo već bilo reči (kolumna Dimitrija Boarova) na ovim stranicama. Reč je, da ipak podsetimo, zapravo o zborniku koji je rezultat trogodišnjeg rada oko 50 istoričara, istoričara umetnosti, ekonomista, sociologa, politikologa, demografa, arhitekata… Radovi su predstavljeni u dve forme: u (pomenutom) papirnom i u virtuelnom izdanju, tj. internet portalu HOLJP-a. U novembru 2017. održan je tim povodom i veliki naučni skup, što je posebno zanimljivo zbog toga što su istoričari s “nacionalnim predznakom” odbili da učestvuju na njemu.
No, dopalo se to njima ili ne, Jugoslavija će tek biti tema. Jer, kako je to na pomenutom savetovanju rekao Drago Roksandić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, “Habzburška monarhija i Osmansko carstvo su se raspali prije sto godina, a historiografija o raspadu i jednog i drugog imperija još uvijek je sve prije nego zatvorena knjiga. Izvesno je da će se o raspadu Jugoslavije raspravljati duže nego što je ona postojala”.
To nije važno, prema Roksandićevim mišljenju, samo zbog povesti nego pre svega zbog budućnosti. “Ljudi koji nisu sposobni suočiti se s vlastitom prošlošću, nisu sposobni baviti se ni vlastitom budućnošću. Ljudi koji nisu sposobni napisati vlastiti životopis bez prekrajanja njegove formulacije, nisu sposobni jasno postaviti pitanje ni onoga čime se u životu treba baviti jer im, u stvari, uvijek nedostaju orijentiri”.

86: Zbilja kad je već odmah, pre nego njeno stvaranje, pomenut raspad Jugoslavije, evo jednog zanimljivog zapažanja. “U junu 1989. u Zagrebu je održano evropsko prvenstvo u košarci. Jugoslavija je bila prva. Nakon osvajanja zlatne medalje zakazano je slavlje na Trgu Republike, program je vodio Kićo Slabinac, oko pola dva ujutru pojavili su se košarkaši, trgom se zaorilo, 60.000 ljudi je skandiralo: ‘Jugoslavija, Jugoslavija’. Tačno godinu dana kasnije, u junu 1990, utakmica sa Holandijom, gledaoci su zviždali himni… igrači i selektor Ivica Osim – Hrvat, ali veliki Jugosloven – izvređani su”. Šta se desilo između ta dva događaja koje opisuje Ivo Goldštajn (Filozofski fakultet, Zagreb) što je učinilo da se raspoloženje socijalne grupacije koja je nekako oduvek uzimana kao lakmus-papir širih društvenih zbivanja, tako preokrene? Desilo se da je kap prelila čašu žuči, da se tako figurativno izrazimo, a da je čaša meda koju je ponudio Ante Marković razbijena.
Ko je to (prvi) uradio? Da li su to bili Slovenci, kao što se često u srpskoj javnosti govori? Po mišljenju slovenačkog istoričara Boža Repea, “taj stav je pogrešan”. Repe dalje kaže: “Istorijska slika je sigurno drukčija. Slovenci su u Jugoslaviju verovali, uložili su u nju veliku količinu energije, novaca i političkih napora, kao i za njenu demokratizaciju. Dva slovenačka najvažnija politička lidera, sveštenik doktor Anton Korošec i posle njega komunista Edvard Kardelj, bili su ubeđeni Jugosloveni”, ističe Repe i nastavlja: “Slovenci su se za Jugoslaviju odlučili dva puta, nakon Prvog i nakon Drugog svetskog rata”.
Osvrćući se na tezu koja je praktično od prvog do poslednjeg dana opterećivala i razjedala Jugoslaviju, Božo Repe kaže kako je “sredinom šezdesetih tadašnji predsednik slovenačke Vlade Boris Krajger tražio da se izračuna da li Slovenija gubi ili dobija u jugoslovenskoj federaciji. To je bilo još vrlo centralističko vreme, pre reforme. I ustanovljeno je da Slovenija ne gubi. Na kraju, kad se sve svede, ona dobija”.

ISTE, 1986. GODINE, POJAVIO SE ALBUM BIJELOG DUGMETA “PLJUNI I ZAPEVAJ, MOJA JUGOSLAVIJO” (SA VEĆ ČUVENIM REFRENOM “KO NE SLUŠA PJESMU, SLUŠAĆE OLUJU”) I MEMORANDUM SRPSKE AKADEMIJE NAUKA, KOJI JE NA TU JUGOSLAVIJU PLJUNUO

U stvari – svi su dobijali. Makar od četrdeset pete. O tome možda najplastičnije govori nalaz Vladimir Gligorova da “dok je u prvih dvadesetak godina bruto domaći proizvod po stanovniku porastao 40 odsto, od 1952. do 1979. porastao je nešto manje od pet puta”. Ali, nije se radilo samo o ekonomskom razvoju. Kako ističu Ljubica Jančeva (Institut za nacionalnu istoriju, Skoplje) i Aleksandar Litovski (Muzej, Bitolj) u radu pod nazivom “Uspostavljanje sopstvenog identiteta”, “Makedonska kultura u tom periodu doživela je istinsku afirmaciju u jugoslovenskim i međunarodnim okvirima”.
Autori kao “znak tog perioda i simbol jugoslovenskog jedinstva i solidarnosti” posebno ističu Fond za obnovu i izgradnju Skoplja nakon zemljotresa 26. jula 1963. godine. “Jugoslovenski narodi su prvi velikodušno pružili svaku vrstu pomoći za raščišćavanje, saniranje i obnovu razrušenog grada”, koji je zbog toga kasnije nazivan “gradom solidarnosti”.
Ivo Goldštajn napominje da je “1953. pokrenut Vjesnik u srijedu, prvi revijalno-politički tjednik širokog spektra na jugoslavenskom prostoru”, kao i da je “TV Zagreb počela emitirati u rujnu 1956. kao prva jugoslavenska TV stanica”.
Šerbo Rastoder (Filozofski fakultet Podgorica) ističe da je od 1945. do 2006. (kada je istupila iz SR Jugoslavije) Crna Gora doživela “ubrzanu urbanizaciju i modernizaciju”. Godine 2003. Crna Gora je “imala indeks humanog razvoja 0,879 i po tome je pripadala zemljama srednjeg nivoa razvijenosti, kao što su Bugarska, Rusija, Makedonija Rumunija”.
Mrika Limani (Institut za istoriju “Ali Hadri”, Priština) kaže da su sedamdesete bile “dekada znatnog prosperiteta kosovskih Albanaca i njihovog ubrzanog kulturnog i ekonomskog napretka”, te da je “jugoslovenski identitet Albanaca postao snažniji sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, i to među mladim urbanim stanovništvom, koje je uživalo dobrobiti jugoslovenskog državljanstva, a ‘jugoslovensko’ njima više nije imalo preteću konotaciju”. Sve u svemu, kako je to formulisao Ivo Goldštajn, “danas, nakon 26 godina života u samostalnim državama, možemo reći da je ta Jugoslavija, pogotovo ona socijalistička, vreme neosporno najvećeg društvenog i ekonomskog razvoja za sve zemlje bivše Jugoslavije, bez obzira na to što će neko tvrditi da je dobio više, a neko manje”.

68: Kako je onda krenulo po zlu? I kada? Konkretno, da li je 1968. ključna godina? To jest godina kada je počeo raspad Jugoslavije, mada to onda naravno niko nije mogao znati.
Naime, kako kaže Vladimir Gligorov, “u skladu sa opštom strategijom socijalističkih reformi da prvo ide privredna, pa politička reforma, tj. prvo liberalizacija tržišta, a potom demokratizacija, u Jugoslaviji je 1965. započeta velika privredna reforma. Naročito je bila važna “promena u svojinskim odnosima, tj. državna svojina je zamenjena društvenom i ukinut je centralni investicioni fond, odn. ukinuto je centralno planiranje, a investicione odluke su prenete na preduzeća, koja su bila i vlasnici, mada u ime društva”. Konačno, a “verovatno najvažnije, uspostavljeni su normalni trgovinski odnosi sa svetom, u kojima su posredovale komercijalne banke. To je, opet, zahtevalo da se počnu voditi uobičajena monetarna i fiskalna politika”.
Od objašnjenja suštine privredne reforme – čije nam temeljito istraživanje istoričari još uvek duguju – još je važnije to što je, prema Gligorovljevim rečima, “krajnja motivacija” te reforme “bila da bi sledeća reforma ili sledeće političko i privredno prilagođavanje trebalo da donesu privatizaciju i demokratizaciju”. “I zaista”, nastavlja Gligorov, “određenim ustavnim rešenjima i izbornim sistemom s početka šezdesetih godina kao da se bilo krenulo u tom pravcu. Tome valja dodati i otvaranje granica i povećanje međunarodne saradnje. Sva ta sistemska rešenja imala su karakter privremenosti, sledeće promene trebalo je da se odnose na privatizaciju i demokratizaciju”, konstatuje Gligorov.
Šta se onda desilo, zašto tim putem nije nastavljeno?
Ovde se najpre mora podsetiti da je Jugoslavija bila komplikovana zemlja sa mnogim “ugrađenim defektima”. Jer, kako kaže Latinka Perović, iako “nije sporno da je u drugoj Jugoslaviji učinjen veliki napredak u modernizaciji i emancipaciji njenih naroda”, sa druge strane, “njena složenost je suzbijana raznim vrstama nasilja”. “Ne radi se”, nastavlja Perović, “samo o onim fundamentalnim razlikama: etničkim, verskim, jezičkim. U pitanju su, kako je imajući u vidu prvu Jugoslaviju govorio srpski naučnik Jovan Cvijić, razlike ‘u osjećanjima, načinu mišljenja i navikama’. Te razlike mogu biti ‘pojačane pogreškama i ukorijenjenim zabludama’, koje čine osnovu za ‘uzajamno nerazumijevanje i nepovjerenje’. Društvo prve, pa ni druge Jugoslavije, čiji je modus vivendi bilo jedinstvo, nije posedovalo osetljivosti za složenosti i razlike kao izraze slobode naroda i pojedinaca, pa nije ni razvilo mehanizme dijaloga i sporazumevanja”.
Budimir Lončar će reći: “Jugoslavija nije uspela da nacionalnu emancipaciju nadogradi emancipacijom pojedinca”.
Odgovarajući konkretno na gore postavljeno pitanje, Vladimir Gligorov ističe: “Reforma je doživela politički neuspeh.” I dodaje: “Od njenog nastavka se odustalo, dok su političke promene otišle u sasvim drugom, mada ne neočekivanom pravcu. Privatizaciju su zaustavili studentski protesti iz 1968, dok su demokratizaciju zaustavili nacionalistički pokreti koji su pretili da dovedu do raspada države, opet te 1968. godine”.
“Ključno je bilo”, smatra Gligorov, “odustajanje od demokratizacije.” Sprovedena liberalizacija privrednog sistema dala je dobre ekonomske rezultate: “U mnogim istraživanjima ovaj se period, kao i kratko razdoblje vlade Ante Markovića 1990, vidi kao zlatno doba zajedničke zemlje.”
Ali kada je osamdesetih došla kriza, jugoslovensko političko rukovodstvo nije uspelo da nađe rešenja. “Osamdesetih, s pojačavanjem krize, osećaj da Slovenija zaostaje bio je sve snažniji. Prema zvaničnim, tj. podacima vlasti, kupovna moć Slovenaca, koja je sredinom sedamdesetih iznosila 80 odsto kupovne moći Austrijanaca, sredinom osamdesetih pala je na 45 odsto”, kaže Božo Repe.
Gligorov posebno ističe nemogućnost prodaje društvene imovine kao načina smanjenja tereta naraslih stranih dugova. “Tek je krajem 1989. vlada Ante Markovića krenula u promene tih sistemskih karakteristika”, ali je tada zapravo već bilo kasno, nacionalisti su odneli primat.
“Tokom čitavih osamdesetih zagovornici liberalnih privrednih rešenja i demokratske političke legitimnosti nisu mogli da pridobiju javnost za potrebne promene, dok je rastao uticaj nacionalista koji su konačno prevladali u Srbiji, posle čega je raspad zemlje bio neminovan”.
“Motivi srpskih nacionalista nisu bili privredni već se pre svega težilo promeni odnosa snaga u federaciji s ciljem revizije postojećeg Ustava, uz eventualne teritorijalne korekcije. I zapravo, srpski nacionalistički pokret je bio kombinacija antiliberalnih socijalnih zahteva iz 1968. i nacionalističkih teritorijalnih zahteva, pre svega prema pokrajinama, a implicitno i prema ostalim srpskim krajevima. Ovi politički ciljevi doveli su do raspada zemlje” – zaključuje Vladimir Gligorov.

Ivo Goldštajn:

Hrvati u Orjuni

Podrška jugoslavenstvu u hrvatskom nacionalnom korpusu išla je sve do orjunaštva: Orjuna (Organizacija jugoslovenskih nacionalista) bila je ekstremna nacionalistička i teroristička organizacija osnovana 1921. u Splitu s ciljem unutarnje zaštite jugoslavenske države… U Orjuni je bio priličan broj Hrvata. Štoviše, bilo ih je i u samom vođstvu…
No, za većinu Hrvata razočaranja novom državom stigla su vrlo brzo jer su nesuglasice izbile na vidjelo već u razumijevanju uloge srbijanske vojske… Neki su je dočekali kao oslobodioca, dok je nasilništvom i nedisciplinom u drugih navlačila na sebe mržnju. Navodne ili stvarne kršitelje zakona hapsila je, batinala, neke čak i strijeljala. Za nekoliko mjeseci vojsku je u tom poslu zamenila žandarmerija, ali se metode nisu promijenile.
Nezadovoljstvo na nekadašnjim austrougarskim područjima izazvala je potkraj 1919. odluka da se na sve austrougarske novčanice stavlja posebna markica uz proviziju od 20 odsto. Još je veće nezadovoljstvo izbilo 1920/21, kada je počela unifikacija monetarnog sustava, a srbijanski dinar postao jedino platežno sredstvo. Tada je dinar zamjenjivan u odnosu četiri kune za dinar iako je stvarna vrijednost dviju valuta bila podjednaka.

Latinka Perović:

Rat za teritorije

Dovođenje u pitanje Ustava iz 1974. godine započelo je zahtevom za promenom statusa položaja pokrajina, a zatim se nastavilo nizom manifestacija kojima se izražavalo nezadovoljstvo položajem srpskog naroda u Jugoslaviji. Najpre je (1986) Srpska akademija nauka i umetnosti odlučila da u posebnom dokumentu izloži svoj pogled na jugoslovensku krizu i predloži rešenja. Bez obzira na okolnosti koje su pratile pojavu Memoranduma (način njegovog plasiranja u javnosti, zabrana proslave stogodišnjice Akademije), dokument je zbog visokog ugleda Akademije imao ogroman odjek i u Srbiji i u Jugoslaviji. Jedni su smatrali da je tek posle Memoranduma “Akademija bila spremna da preuzme ulogu vodeće institucije srpskog naroda, koja joj je dotle samo formalno pripadala” (Mihailo Marković, Isto). Drugi, kao tadašnji predsednik CK SK Srbije Ivan Stambolić, koji će na granici smene režima 2000. godine biti ubijen, da je Memorandum – In memoriam Jugoslaviji.
U atmosferi već stvorene podeljenosti oko rešavanja jugoslovenske krize održana je (1987) 8. sednica CK SK Srbije na kojoj su kristalisane podele. Struja na čelu sa Slobodanom Miloševićem (1941–2006) zahtevala je radikalizaciju kosovskog pitanja, dok je struja sa Ivanom Stambolićem (1936–2000) bila za postupnost. Ali, ova podela nije polarizovala srpsku javnost. Naprotiv, ona se homogenizovala oko Slobodana Miloševića. Mediji, udruženja, posebno Udruženje književnika Srbije, dali su kosovskom mitu novi emocionalni naboj koji je podstakao mobilizaciju masa. Na mitinzima “antibirokratske revolucije” u Beogradu i na Kosovu polju, povodom šest stotina godina od Kosovske bitke 1389, učestvovale su stotine hiljada Srba. Slobodan Milošević je percipiran kao vođa srpskog naroda i vršena je mobilizacija Srba u svim republikama, to jest tamo gde su stolećima živeli zajedno sa drugim narodima. “Bila je to greška bez popravke” (Zoran Đinđić, Politika i društvo…). Poduzeti su pohodi u druge republike s ciljem da donesu istinu o Kosovu. U Crnoj Gori i Vojvodini doveli su do rušenja tamošnjih rukovodstava. Zaustavljeni su pred Slovenijom, ali je usledila odmazda Srbije (ekonomski rat, kampanja bez presedana u kojoj je Slovencima prebacivana nezahvalnost za 7.000 Slovenaca kojima je Srbija pružila utočište za vreme Drugog svetskog rata).
Poslednji (14) kongres jugoslovenskih komunista završen je napuštanjem slovenačke i hrvatske delegacije jer su svi njihovi predlozi u pravcu evropeizacije jugoslovenskog društva bili odbačeni. Predsednik Savezne vlade optimistički je reagovao na ovaj razlaz: ostaje Jugoslavija. Ali, ona je bila partijska država. Posle smrti Josipa Broza Tita, koji je bio glavni arbitar u unutrašnjim sudarima, nestao je i drugi – partija kao činilac njenog unutrašnjeg jedinstva. U situaciji kada je Srbija donela svoj ustav, kojim je raskinula konsenzus postignut Ustavom iz 1974, nije preostajalo ništa drugo nego razlaz ili sukob. Slovenija i Hrvatska iskoristile su pravo koje su svim jugoslovenskim narodima davali svi jugoslovenski ustavi posle Drugog svetskog rata: pravo na samoopredeljenje. Pošto nije uspeo njen program srpske Jugoslavije, to jest dominacije Srba i Srbije Jugoslavijom, njene percepcije kao proširene Srbije, Srbija se odlučila za program srpske nacionalne države sa teritorijama na kojima žive Srbi. To je podrazumevalo rat za teritorije.

Dubravka Stojanović:

Istorijska nauka kao predvojnička obuka

Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije opsežno su analizirani tokom 80-ih godina i baš je tu postignut najveći naučni napredak u delima Andreja Mitrovića, Đorđa Stankovića, Ljubinke Trgovčević ili Dragoslava Jankovića. Uporedo s tim počela je i književna obrada tog istorijskog razdoblja, koja je za cilj imala mitologizaciju uloge Srbije u ratu i stvaranju Jugoslavije. Od “Vremena smrti” do “Knjige o Milutinu” stvarana je mitska, samoviktimizirajuća slika Srba kao neshvaćenih heroja palih za pogrešan cilj, za Jugoslaviju.
Međutim, iako se naučna istoriografija više tim pitanjima nije bavila, u udžbenike istorije napisane nakon 2000. godine nisu ušli postignuti istoriografski rezultati već upravo slika stvorena u književnosti. Recimo, tipično Ćosićeva ideja u udžbeniku iz 2005: “Srbija je omogućila ostalim jugoslovenskim narodima da formiranjem jugoslovenske države napuste stranu poraženih i da se priključe pobednicima. Srbija je u novu državu uložila sopstvenu državnost, tradiciju, za nju žrtvovala trećinu stanovništva, diplomatski iznela jugoslovenski program i sačuvala jugoslovenski prostor od komadanja”. Takvi zaključci nisu proizašli iz Mitrovićevih ili Stankovićevih dela.
Za razliku od Kraljevine Jugoslavije, koja je iz istoriografije gotovo nestala, ključno mesto i u revizijama istorije i u promenama udžbenika doživeo je Drugi svetski rat i slika Jugoslavije u njemu. Prvo, najveća žrtva, umesto prethodno neupitnih partizana-ratnika postao je srpski narod, i to u prvom redu onaj u NDH, što je od kraja 80-ih korišćeno za proizvodnju novog rata s Hrvatima. Drugo, Drugi svetski rat bio je potreban da bi se ideološki prevrednovala sadašnjost i da bi bila rehabilitovana ona strana među kolaboracionistima koja je postala uzor novog vremena. Već tokom devedesetih godina među mlađim istoričarima formirana je tada jedna marginalna struja koja je u svojim radovima pokušavala da promeni uloge koje su u ratu igrali četnici i partizani. Ideološki naklonjena četnicima, ta struja proizvela je ne mali broj radova koji su predstavljali čist primer istorijskog revizionizma. Tako se to “novo, chetnic friendly tumačenje” našlo kao jedino nasuprot nekadašnjoj istoriografiji socijalističke Jugoslavije, što je stvorilo opasan vakuum.
U taj vakuum ušli su udžbenici koji su izašli neposredno po padu Miloševića, kad je upravo ta grupa istoričara dobila monopol na pisanje školskih učila. Svoje viđenje Drugog svetskog rata oni su pretočili u potpuno izmenjeno sećanje, koje je s odobrenjem Ministarstva prosvete postalo nova, zvanična istina. Sve je u njima bilo promenjeno, a kolaboracija je postala isključivo partizanska, kao i zločini. I u ovom slučaju se može utvrditi da je na udžbenike više uticao “Nož” Vuka Draškovića nego prethodni istoriografski rezultati. Fokus je pomeren i stavljen na zločine izvršene tokom 1944. i 1945, čime je postignuto više ciljeva – od brisanja četničkih zločina do guranja zločina iz 90-ih u drugi plan. Na top-listi zločina na prvo mesto izbili su oni partizanski.
Opšta slika koja se formira preko srpskih udžbenika, slika naroda žrtve, prevučena je i preko slike socijalističke Jugoslavije. Tako se u udžbenicima mogu naći poznate teze iz Memoranduma SANU o eksploataciji Srbije, o njenom neravnopravnom položaju, o pokrajinama koje su podelile njenu teritoriju i o stalnom separatizmu drugih republika koje su težile da unište Jugoslaviju.
Slika socijalističke Jugoslavije pre svega ima funkciju opravdavanja sopstvene pozicije u ratovima 90-ih, koji su prikazani kao isključivi rezultat i posledica prethodnog, komunističkog i jugoslovenskog perioda. Time se u potpunosti aboliraju nacionalne i nacionalističke elite koje su na vlast došle krajem 80-ih i koje su pokrenule rat u ime svoje ideologije. Drugim rečima, za rat se optužuje komunizam, a ne nacionalizam; Ustav iz 1974, a ne oni iz 1990. Time je Jugoslavija poslužila za indulgenciju današnjih država, a komunizam za ideološku indulgenciju nacionalizma.
Ono što posebno brine jeste činjenica da se u današnjim udžbenicima istorije uzroci ratova objašnjavaju identičnim argumentima koji su korišćeni da bi se rat ideološki proizveo. U srpskim udžbenicima jedino objašnjenje je ono koje je davao i Miloševićev režim – da su Jugoslaviju srušile separatističke republike, u prvom redu Slovenija i Hrvatska, a da je rušenje počelo već sa uklanjanjem Aleksandra Rankovića i počecima federalizacije države: “Njegovom smenom (Rankovićevom) zbog navodnog (podvukla DS) prisluškivanja Tita, započeo je proces razgradnje Jugoslavije, uz sve veće tendencije Slovenije i Hrvatske ka osamostaljenju”. Time se raspad Jugoslavije smešta u vreme socijalističke Jugoslavije, a ovim izrazom “navodno”, Ranković se predstavlja kao još jedna nevina srpska žrtva, čime se dodatno utvrđuje mitska martirska matrica. Od tog trenutka pa nadalje izvodi se prava linija, koja ide preko nemira na Kosovu 1968, u Hrvatskoj 1967-1971, Sloveniji 1969. i na kraju presudnog udarca Jugoslaviji – Ustava 1974. U svim tim događajima prikazuje se separatizam jugoslovenskih republika i pokrajina i njihova tobožnja stalna namera da sruše Jugoslaviju, koju, prema tom narativu, srpska strana brani. Federalizacija se vidi kao suprotstavljena srpskim nacionalnim interesima. Drugim rečima, glavna odgovornost je na nacionalizmima drugih naroda, dok se srpski nacionalizam ne pominje kao uzrok raspada već se srpska politika predstavlja kao neshvaćena poslednja odbrana i zaštita zajedništva, što je bila osnovna matrica Miloševićeve propagande.
Istorijska nauka nije želela da primi svoju odgovornost kritičke discipline, pa ni onda kada su najstrašniji zločini iz 90-ih pred nju ultimativno postavljali taj zadatak. Sa druge strane, nastava istorije se pokazala kao produženje rata drugim sredstvima ili predvojnička obuka koja mnogo više učestvuje u pripremi novog rata nego u prevazilaženju starog.

Mitja Velikonja:

Subverzivno sećanje na Jugoslaviju

Zvanično sećanje je u rukama vladajuće grupe koja je homogenizirala prošlost, dok je nezvanično sećanje pluralizirano. Prvo totalizira, drugo diverzificira ili partikularizira. Prvo gradi jedinstvo pogleda unazad, tako je bilo da imamo samo jednu priču, jednu istinu, kao što kaže ona pesma iz 1991. A drugo ga ruši. Prvo naređuje i zabranjuje, drugo se tome opire. To je ono nezvanično, jeretičko sećanje, koje kaže: “Jugoslavija nije baš tako loša, imala je mnoge pozitivne stvari”.
Baš to jeretičko sećanje može da posluži kao temelj nekog otpora postojećem. Ono je, što kaže antropolog Džejms Skot, “oružje nemoćnih” da se odupru istorijskom revizionizmu, konformizmu, oportunizmu, amneziji i, što je najvažnije, krivicama i nepravdama sadašnjih zbivanja. Trebalo bi se zapitati ne samo što, koga i čega se sećamo već prvenstveno kakve efekte ima to sećanje na bolju sadašnjost i na bolju budućnost. Zašto se sećamo? Da stvari konzerviramo ili da nešto naučimo za budućnost? Drugačije rečeno, da li je sećanje reprodukcija postojećeg ili treba da nudi neku alternativu, neke druge vizije. U tom smislu, sećanje na Jugoslaviju je na neki način i subverzivno političko delovanje koje proizvodi određene političke posledice. Mislim da treba ne da se depolitizira, sentimentalizira, kičifikacira – kroz njegovu komodifikaciju, banalizaciju, trivijalizaciju, beletrinizaciju – jugoslovensko iskustvo, kao što se dešava u popularnoj kulturi, potrošačkoj kulturi, nego da se ispostavi baš ono što je Jugoslavija politički značila. I ne samo politički nego uopšte, u nekom progresivnom smislu.
Smatram da se Jugoslavije treba sećati samo utoliko ukoliko je u njoj bilo pobune, emancipacije, alternative, ukoliko je u njoj bilo napora za dostizanje pravednije budućnosti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2018.

 

Balvan institucije

Srbija i razvoj

Svakoga dana u svakom pogledu sve više nazadujemo. Ljudi moji. da li je to moguće, što bi rekao Mladen Delić. Zbilja, da li je moguće da ova parafraza čuvene rečenice iz najboljeg Kusturičinog filma otkriva istinu o Srbiji. Srećom, nije tako, tačnije nije baš sasvim tako, ali je u ukupnom, formalnom i neformalnom političko-ekonomskom miljeu Srbije još previše (d)efekata koji se sve češće ispoljavaju kao društvena regresija.

ZAOSTAJANJE: Ako želite da predvidite budućnost jedne zemlje, samo pogledajte njene institucije. Tim rečima, simbolički rečeno, Aleksandre Praščević, kao prvog diskutanta, počeo je prošlonedeljni (petak, 22. decembar) skup “Ekonomska politika Srbije u 2018. godini”, sa podnaslovom “Kvalitet institucija i ekonomski rast”, koji su organizovali Naučno društvo ekonomista Srbije, Ekonomski fakultet i Akademija ekonomskih nauka.
Institucije su, da tako kažemo, po dva osnova došle u fokus srpskih ekonomista. S jedne strane, kako je rekao Milojko Arsić, “Srbija zaostaje za rastom zemalja centralno-istočne Evrope već skoro jednu deceniju. Od 14 zemalja CIE Srbija je po brzini rasta: na 12. mestu u periodu 2008-2016; na 14. mestu u periodu 2012-2016. i na 13. mestu u 2017. godini”. To možda i ne bi bilo toliko strašno da Srbija nije izgubila celu poslednju deceniju prošlog veka i da se na početku trećeg milenijuma, na šta je podsetio Petar Đukić, nije našla na polovini BDP-a iz 1989. godine.
Sa druge strane, makroekonomska politika – monetarna, fiskalna, trgovinska – popravljena je i više ne predstavlja problem: inflacija je niska, fiskalni deficit takođe, Srbija ima vrlo povoljne aranžmane sa zemljama i na zapadu i na istoku (EU, Rusija, Turska), te ni u tom domenu nema prepreka za ubrzani razvoj.
Uprkos ovoj “ekonomsko-političkoj” stabilizaciji – i uprkos svom optimizmu ekspremijera, tj. aktuelnog predsednika Vučića – prognoze i procene rasta koji će Srbija ostvarivati u narednim godinama nisu nimalo spektakularne, naprotiv. Za iduću godinu, da podsetimo, planiran je rast od 3,5 odsto, ekonomisti predviđaju četiri, s tim što upozoravaju da će, ako se odbije tzv. jednokratni efekat ovogodišnjih vanrednih (suša, loš rad EPS-a) okolnosti, rast biti svega oko tri odsto. A dostizanje stope rasta od pet odsto predviđa se tek za narednu deceniju.

ULAGANJE: Prema desetogodišnjoj projekciji koja počinje sa ovom, 2017, a završava se sa 2026. godinom, da bi počela da sustiže razvijenije zemlje prosečan rast Srbije treba da iznosi 4,2 odsto. To znači da će nakon 3-4 odsto do kraja ovog desetleća, u prvoj polovini narednog godišnji rast skočiti na pet odsto. Ali, kako je na savetovanju rekao (član Saveta Narodne banke Srbije) Ivan Nikolić, predstavljajući rad iz kojeg smo uzeli navedene pokazatelje, a čiji su autori još Stojan Stamenković i Miladin Kovačević, to će biti dovoljno tek da Srbija na kraju treće decenije ovog veka dostigne prosek zemalja jugoistočne Evrope.
Međutim, ni realizacija tog cilja neće biti nimalo jednostavna. Naime, da bi se on ostvario, udeo investicija u bruto domaćem proizvodu Srbije mora do 2020. godine da dostigne 25 odsto. A da bi se to ostvarilo, investicije u naredne 3-4 godine moraju godišnje da rastu 11-12 odsto. Što sa druge strane znači da potrošnja mora da raste znatno sporije, tek za oko dva odsto godišnje. Da li je to realno, odnosno da li je javnost u Srbiji spremna na takvu žrtvu, zapitao je Nikolić. Pitanje, reklo bi se, ima tim više smisla ukoliko se uzmu u obzir Vučićeve najave popriličnog povećanja plata i penzija – posle onog o prosečnoj zaradi od 500 evra do kraja 2017, kojem je, dakle, već istekao rok, predsednik je kao novi cilj, doduše neoročeni, postavio platu od 600 evra, doduše…

AKO ŽELITE DA PREDVIDITE BUDUĆNOST JEDNE ZEMLJE SAMO POGLEDAJTE NJENE INSTITUCIJE

U još jednoj bitnoj stvari se autorska trojka suprotstavlja proklamovanoj zvaničnoj politici. Reč je o subvencijama koje, sudeći prema Fiskalnoj strategiji 2018-2020, aktuelna vlast namerava da pojačava. “Subvencije za otvaranje radnih mesta ne spadaju među determinante rasta investicija koje će stvarati konkurentnu privredu, one u tom pogledu mogu biti i kontraproduktivne”, ističu Stamenković, Kovačević i Nikolić.
Ono na čemu, međutim, insistiraju i što je u izlaganju naglasio Nikolić jeste da “kvalitetna investiciona politika, između ostalog, podrazumeva i jak pravni okvir koji će obezbediti antidiskriminacione principe, zaštitu imovine i mehanizme za rešavanje sporova”.
U stvari, i to nikako ne treba smetnuti sa uma, prema Nikolićevim rečima, navedena “projekcija” za naredne četiri godine nije nikakva “prognoza” već je, štaviše, “teško ostvariva” pošto zahteva ispunjavanje nekih važnih preduslova. I to “ne samo održavanje rezultata fiskalne konsolidacije i dovršavanje formalno-pravnog okvira i postojanje volje za izvođenje strukturnih reformi nego i efikasno funkcionisanje pravosudnog sistema u zaštiti svojine, kao i pojednostavljenje administrativnih procedura”.
Jednom rečju, da bi se došlo do povoljne investicione klime, neophodne su “garancije” u vidu temeljnih institucionalnih promena.

FUNDAMENT: Kako je to primetio Petar Đukić, “kao što je neko svojevremeno rekao, ‘sada smo svi kejnzijanci’, tako danas može da se kaže da smo svi, bar pomalo, institucionalisti”. A nesumnjivo najcitiraniji autor na skupu bio je Daron Asemoglu (ili Ačemoglu – kako ko voli), o čijoj je takoreći kultnoj knjizi “Zašto narodi propadaju”, pisanoj sa Džejmsom Robinsonom (članak “Srbija u ukletoj spirali”, NM br. 334) bilo reči pre jedno tri meseca i na ovim stranicama.
Institucionalni aranžman koji se smatra najblagotvornijim za razvoj, ne samo privrede nego celokupne ljudske zajednice, prema rečima profesorke Pravnog fakulteta Aleksandre Jovanović (koja je rad pisala sa Borisom Begovićem), već je i u širokoj javnosti “prepoznat” kao vladavina prava. Ma koliko nekad pojmovi koji su u čestoj upotrebi izgledaju poznato, nije naodmet povremeno to znanje osvežiti. Vladavina prava u užem smislu određuje se kao “ustavna zaštita individualnih sloboda i prava”, ali u širem smislu ona označava ambijent u kojem su ekonomija i politika odvojeni da bi se privredni subjekti i njihove investicije štitili od ‘predatorstva’ kako privatnog tako i, još više, državnog”, ističe Jovanović.
Govoreći malo konkretnije, Milojko Arsić (u ime autorskog tima koji su još činili Saša Ranđelović i Aleksandra Nojković) najpre naglašava da “institucije kreiraju osnovne podsticaje za aktivnosti od kojih zavisi funkcionisanje i rast privrede”, a zatim posebnu pažnju obraća na karakter, tj. kvalitet institucija. “Dobre institucije podstiču ljude na produktivne aktivnosti kojima se kreira rast privrede, kao što su investicije, štednja, rad, sticanje novih znanja i veština, inovacije, preuzimanje rizika… Loše institucije podstiču neproduktivne, parazitske aktivnosti koje potkopavaju rast privrede, kao što je traganje za vezama sa državnim, partijskim i raznim vaninstitucionalnim strukturama kako bi se dobile subvencije, privilegovani ugovori, tolerisanje neizmirenja obaveza. Loše institucije negativno utiču na osnovne determinante rasta: akumulaciju fizičkog i ljudskog kapitala i tehnički progres, ali i na ekonomsku politiku”, kaže Arsić.

SRBIJA SPADA U DEFEKTNE, NELIBERALNE I AUTOKRATSKE DEMOKRATIJE

Naravno, ovo ne znači da su ekonomske i političke ustanove jedini činioci rasta, ali za razliku geografskog položaja ili istorijskog nasleđa koji su naprosto dati, institucije predstavljaju “fundamentalnu determinantu rasta na koju je moguće uticati”.
I dok je Aleksandra Jovanović istakla da “vladavina prava predstavlja osnovnu slabost u brojnim izveštajima u Srbiji”, ističući da Evropska komisija posebno ukazuje na poglavlje 23 koje se odnosi na pravosuđe, Milojko Arsić upozorava da “na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma prema kvalitetu institucija Srbija stoji znatno slabije nego prema makroekonomskoj stabilnosti, kvalitetu infrastrukture, kvalitetu obrazovanja i drugim determinantama rasta”. Štaviše, “prema kvalitetu institucija Srbija je među najslabije plasiranim zemljama u Evropi i među najslabijima u okruženju”. I ne samo da tu stoji slabije nego je i napredak Srbije u poboljšanju kvaliteta institucija manji nego u drugim oblastima, ko što je, recimo, makroekonomska stabilnost.
Slabe institucije – slaba zaštita svojine i ugovora, finansijska nedisciplina, neravnopravnost učesnika na tržištu, korupcija, snažan uticaj vaninstitucionalnih/neformalnih grupa… – generišu negativne podsticaje za rast privrede. Posebno nepovoljno utiču na fiskalnu politiku (pokrivanje dugova državnih preduzeća, rasipanje sredstava), izgradnju infrastrukture, upravljanje javnim preduzećima, privatizaciju…”
Iz ovoga Arsić izvodi nedvosmisleni zaključak: “Slabe institucije su fundamentalni faktor sporijeg rasta privrede Srbije.” Što je još gore, “finišira” Arsić, ne samo da je “napredak prema kvalitetu institucija sporiji” nego se čini i da “to nije ni prioritet Vlade jer impulsi za napredak dolaze uglavnom spolja”.

DEFEKT: Dok se kako-tako i koliko-toliko kvalitet ekonomskih institucija popravlja, kvalitet demokratskih nesumnjivo pod uticajem unutrašnjih “impulsa” – sve je gori. Sasvim neuobičajeno za savetovanja ekonomista, Nataša Golubović i Marija Džunić sa Ekonomskog fakulteta u Nišu pažnju su posvetile upravo političkim institucijama kao opštem okviru u kojem se odvija i ekonomski život.
“Nakon više od dve decenije političkih i ekonomskih reformi, Srbija se još uvek nalazi u stanju prolongirane demokratske tranzicije, sa neizvesnim izgledima za punu konsolidaciju demokratskih institucija. Prema relevantnim empirijskim istraživanjima, Srbija se svrstava u polukonsolidovane, defektne ili manjkave demokratije. Nepravilnosti u izbornim procedurama, kao i narušavanje elemenata koji garantuju poštovanje demokratskih normi i institucija u poslednjim godinama, ukazuju na demokratsko nazadovanje. To je razlog zašto se Srbija sve češće pominje u kontekstu neliberalnih demokratija”, ističe Golubović.
Analizom više izvora – Bertelsmanovog “Indeksa demokratije”, Fridom Hausovih publikacija “Nacije u tranziciji” i “Sloboda u svetu”, kao i Economist Intelligence Unitovih istraživanja – autorke su utvrdile da demokratija u Srbiji napreduje kao rak.
“Slobode izražavanja su danas na nižem nivou u odnosu na 2006. godinu… Iako građani pretežno prihvataju demokratske norme i procedure, broj građana koji smatra da je demokratija bolji oblik vladavine u odnosu na ostale iz godine u godinu se smanjuje, tako da je trenutno na najnižem nivou od kada se izvode merenja. Nivo poverenja u institucije demokratije tradicionalno je niži od poverenja u vojsku, crkvu, policiju i pojedinačne političke aktere. Merenja raspoloživog društvenog kapitala ukazuju na to da je nivo interpersonalnog poverenja, kao i broj aktivnih članova građanskih organizacija, nizak.

SLOBODA IZRAŽAVANJA JE DANAS U SRBIJI NA NIŽEM NIVOU NEGO PRE 10 GODINA

U studiji “Nations in Transit”, prvi put od 2008. godine, pogoršana je ocena izbornog režima u Srbiji – sa 3,25 na 3,5 na skali od jedan do sedam, gde je jedan najviši a sedam najniži nivo – što je uticalo na to da se i ukupna ocena demokratije pogorša u odnosu na prethodnu godinu, tako da je sada na najnižem nivou u poslednjih 10 godina. Zbog ozbiljnih nepravilnosti na izborima 2016. godine, u studiji Slobode u svetu Freedom house je pogoršao ocenu izbornog procesa, što je uticalo na pogoršanje rejtinga Srbije u domenu političkih prava, a samim tim i ukupne ocene sloboda u zemlji (sa dva na 2,5).
Bertelsman Indeks ocenjuje podelu vlasti u Srbiji kao nezadovoljavajuću, dok se nezavisnost pravosudnog sistema, prema svim ocenama, smatra najslabijom karikom mehanizma horizontalne odgovornosti”.
Konačno, “analiza ostvarenosti kriterijuma liberalne (konsolidovane) demokratije ukazala je na prisustvo defekata u skoro svim parcijalnim režimima demokratije u Srbiji. To pokazuje da Srbija spada u kategoriju defektnih demokratija. S obzirom na to da su manjkavosti uočene u više različitih režima, nije moguće precizno odrediti o kom tipu defektne demokratije se radi. Kako je najveći broj defekata akumuliran u oblastima političkih prava, Srbija je najbliža tipu neliberalne demokratije. Za neliberalne demokratije je karakteristično da su ugrožene političke slobode, poput slobode izražavanja, čime se ograničava pravo pojedinaca na političku participaciju. Sa druge strane, manjkavosti su uočljive i u oblasti vladavine prava, u smislu dostupnosti pravde i jednakosti pred zakonom. S obzirom na to da su u Srbiji prisutne ozbiljne manjkavosti mehanizma horizontalne odgovornosti, prisutni su i elementi ‘delegativne’ demokratije. U ovakvim demokratijama vladama obično upravljaju harizmatični predsednici, čije aktivnosti relativizuju rad parlamenta, utiču na pravosudni sistem i podrivaju mehanizme podele vlasti”, konstatuju na kraju Golubović i Džunić. To jest, da rezimiramo, Srbija spada u defektne, neliberalne i autokratske demokratije.
Da je Srbija Kina, to možda i ne bi bilo važno. Ali nije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. decembar 2017.

 

Skriveni troškovi

Srpsko-kineska ekonomsko-politička saradnja

Najsvežija vest kaže: Alibaba dolazi u Srbiju. Dobro, još nije izvesno da dolazi, pregovori tek počinju, ali je to i u ozbiljnim medijima predstavljeno kao već svršena stvar.
Zašto je Alibaba izabrao baš Srbiju? U konkurenciji su bile još Mađarska, Bugarska i Hrvatska. Zašto je Alibaba izabrao Srbiju iako ove tri zemlje, budući da su članice Evropske unije, imaju očiglednu prednost ako je, a jeste, prevashodni cilj ovog poteza kineske kompanije tržište istočnoevropskog dela EU? Zato što je ta prednost istovremeno i mana. Koja je pak u istom onom razlogu zbog koje dogovaranje severne deonice pruge Beograd – Budimpešta s Mađarima ide tako sporo. Zbog tendera. U EU je, naime, obavezan tender. U Srbiji je pak moguće direktno pogađanje sa državom, tj. aktuelnom vlašću.
S tim u vezi, evo još jedne sveže vesti. U svojoj analizi budžeta za 2018. godinu Fiskalni savet zapaža jednu zanimljivu stvar, citiramo: “Primetna je budžetska tendencija da se sve više investicija sprovodi bilateralnim sporazumima (obilaznica oko Beograda, auto-put Preljina – Požega, pruga Novi Sad – Subotica, prerada otpadnih voda i toplodalekovod u Beogradu i drugo). Ovakvi sporazumi, koji zaobilaze standardne tenderske procedure, mogu imati skrivene troškove i imaju niži efekat na privredni rast (više se angažuju strane firme, uvozni materijali i dr.).” FS ne kaže izričito, ali je očigledno da misli na “kineske aranžmane”. FA takođe ne kaže, ali je očigledno šta bi ti “skriveni troškovi” mogli da budu.

16+1 = 1+, 16-: Ekonomska saradnja 16+1 u stvari znači jedan u plusu, 16 u minusu. Trgovina 16 zemalja centralne i istočne Evrope sa Kinom iznosi 59 milijardi dolara. To je dva odsto ukupne kineske spoljnotrgovinske razmene. Nema podataka koliko je tu izvoz, a koliko uvoz Kine, ali nema sumnje da je Kina u plusu.
Kako to izgleda na primeru Srbije? U Srbiju iz Kine stiže 70 puta više robe nego u obrnutom smeru. Dok srpski izvoz u Kinu iznosi 20,5 miliona dolara, kineski izvoz u Srbiju težak je preko 1,5 milijardi dolara.
Kina je sa (gotovo) celim svetom u plusu. Prošle godine njen izvoz je bio dve hiljade milijardi dolara, a uvoz 1.300 milijardi USD; suficit je, dakle, 700 milijardi USD. A godinu dana ranije bio je i celih hiljadu milijardi USD.
Taj višak novca Kina negde mora da plasira. Kamate su niske, možda i, kako to reče Vladimir Gligorov u jednoj svojoj nedavnoj kolumni, realno negativne u ovom trenutku, pa mu nije lako naći odgovarajući plasman. Zato se i poduhvatila da gradi “Jedan pojas – jedan put”. To jest, novi “put svile” dug 13.000 kilometara i težak 900 milijardi dolara, sastavljen od oko 1.000 manjih projekata (makar je taj podatak objavljen, koliko je verodostojan teško je reći).
U vezi s tim projektom, neizostavno se mora naglasiti jedna stvar. Naime, nema sumnje da Kinezi znaju da kredit i investicija nisu isto. Zašto se prave da ne znaju? Jer, evo i premijer Li Kećang (ili Kećiang – nikako da se utvrdi šta je ispravno, a možda je i oboje) i predsednik Si Đinping stalno govore kako Kina “investira”. Isto pitanje važi i za Zoranu Mihajlović, ministarku za građevinarstvo i infrastrukturu Srbije, koja je pre neki dan u jednom intervjuu (Politika, 17.12.2017) takođe stalno govorila o “kineskim investicijama”. Tako da je u našoj javnosti oko toga stvorena zabuna, tačnije zabluda, pa se jednako govori i piše kako Kina “ulaže”. Kina, međutim, ne ulaže, ona daje zajmove. I kada najviši kineski zvaničnici kažu da je njihova zemlja u centralnu i jugoistočnu Evropu investirala šest milijardi dolara i da je spremila još tri milijarde, oni znaju da to nije istina. Istina je da Kina daje kredite; Kina nije investitor nego kreditor, a 16 zemalja su (aktuelni ili potencijalni) dužnici.
Pri čemu kad Kina da kredit ona vam ne da pare, pa da vi možete da ih potrošite kako hoćete. Ne, vi morate da ih potrošite tako što ćete kupiti kinesku robu, što će na projektu koji finansira raditi kineske mašine i što će biti zaposleni kineski radnici. Dakle, te pare koje su vam dali Kinezi praktično se dva puta vrate njima. Prvo tako što za te pare vi kupite njihovu robu, angažujete njihove mašine i zaposlite njihove ljude i, drugo, tako što im naravno novac vratite s kamatom. Koja nije mala, ali o ceni kineskih kredita malo kasnije.
U već pomenutom razgovoru ministarka Mihajlović je takođe izjavila da “Evropska unija nema ništa protiv kineskih investicija u Srbiji”. To, međutim, nije sasvim tačno. Evropska unija je dosad više puta izražavala rezerve prema kineskom “prodoru u Evropu”, navodeći pri tome sasvim konkretne razloge. Evropa nije protiv saradnje s Kinom, naprotiv. Ono što Evropa, međutim, traži jeste – ravnopravnost u međusobnim odnosima. Dakle, EU najpre traži da se poštuju pravila konkurentnosti, Kinezi to izbegavaju. Ne tvrde, doduše, kao što se to govorilo za Arape kada su oni slično ovde postupali, da im vera zabranjuje učešće na tenderima, ali od njih beže kao đavo od krsta. Drugo, EU od Kine traži da poštuje pravila transparentnosti i ekološke održivosti, za šta Kinezi takođe ne pružaju dovoljno garancija. I treće, EU traži reciprocitet, odnosno da se evropskim kompanijama omogući pristup kineskom tržištu kao što kineske imaju pristup Evropskoj uniji.
Evropska unija, doduše, kao što je primetila i Mihajlović, nema načina da Srbiju, budući da još nije član EU (“a ka’će ne zna se”) natera da poštuje njena pravila. Ali je Mađarska obavezna, pa je zato i morala da raspiše tender. Te se lako može desiti da Srbija svoj deo pruge Beograd – Budimpešta završi, a da Mađarska svoj deo i ne započne.

KAKO TO RADE KINEZI: U stvari, kada je na početku teksta pomenut dolazak Alibabe kao najsvežija vest, to nije bilo sasvim tačno. Poslednja vest, naime, glasi da su Kinezi odustali od Aerodroma “Nikola Tesla”. Na tender za koncesiju su se prijavile četiri firme, među njima nema Kineza, Kinezi su se povukli iz trke.
Tako to rade Kinezi. Jer, nije prvi put da se tako nešto dešava. To lepo ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić je rekao da će se taj put, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost Arapa i Kineza i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin – Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije. Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Prošle, 2016. godine, u junu, Vlada s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, prema istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor sa kineskim bankama, vredan 208 miliona evra, koje će izgradnju da finansiraju. U martu ove godine, dakle 2017, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje. Četiri godine pregovora za deonicu od 20 kilometara.

PARE KOJE SU VAM DALI KINEZI PRAKTIČNO SE DVA PUTA VRATE NJIMA. PRVO TAKO ŠTO ZA TE PARE VI KUPITE NJIHOVU ROBU, ANGAŽUJETE NJIHOVE MAŠINE I ZAPOSLITE NJIHOVE LJUDE I, DRUGO, TAKO ŠTO IM NARAVNO NOVAC VRATITE S KAMATOM

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
A most? Most preko Save kod Ostružnice, dugačak 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin – Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi, dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju dvostruko više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide tih šezdeset i kusur miliona evra? Jesu li to ti “skriveni troškovi”?
A sad nešto i o kreditima. Kineski krediti, naime, uopšte nisu jeftini. Naprotiv. Za onaj (od 200 miliona evra) za most Zemun – Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Kredit za prugu Beograd – Stara Pazova je najpovoljniji, kamatna stopa je dva odsto.
Od Svetske banke je pak 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra sa kamatom od 0,63 odsto. Sredinom 2017. (u maju) ministar Vujović je objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu sa kamatnom stopom od 0,7 odsto. Zaključak je očigledan: kineski novac je duplo skuplji od zajmova do kojih Srbija, na nekoj drugoj strani, može da dođe. Tačnije, do kojih je već došla, ali ih ne koristi.
Kad se sve, dakle, skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili – i to je zapravo njihova jedina investicija u Srbiji – Železaru Smederevo. Uz koju su, “pride”, dobili i 500 hektara plodne podunavske ravnice.
Kad smo već kod Železare, sada postaje jasnija kineska računica u tom, po mnogim mišljenjima, za kupca neisplativom poslu. Naime, Kina je, povezujući infrastrukturne građevinske projekte i metalurške kapacitete, s jedne strane za svoju čeličanu obezbedila plasman robe, a sa druge za svoje građevince obezbedila robu. Naime, izgradnja pruga i puteva sa mnogo tunela i mostova (kao što su Podgorica – Mateševo ili Preljina – Požega, plus toplovod od Obrenovca do Beograda i slično) traži velike količine gvožđa i čelika. Tako da su vlasništvom nad Železarom i obezbeđivanjem za sebe radova na izgradnji velikih infrastrukturnih objekata, Kinezi, što se kaže, spojili lepo sa korisnim.
Ko umije njemu dvije – kaže naš narod.
Nije, naravno, pitanje da li trgovati i, uopšte, na svaki drugi način privredno sarađivati sa Kinom nego kako iz te saradnje izvući najviše što je moguće, odnosno ne podrediti sopstvene ekonomske interese tuđim. U tom kontekstu se onda prirodno dolazi do pitanja da li Srbija to uspeva ili svoje ekonomske interese – zbog neznanja ili političkih potreba trenutnih vlasti, svejedno – podređuje kineskim.
Iz svega što je navedeno, naime, proizlazi da Srbija u toj poslovnoj saradnji prolazi znatno gore i da je korist koju ona izvlači iz tih poslova daleko manja od koristi koje ostvaruje druga strana. Pri čemu se – suvišno je i reći, ali neka ipak ostane zabeleženo – za to ne vidi nijedan valjan razlog.

OPASNE IDEJE: O ovome je na stranicama Novog magazina već pisano (uvodnik “SNS i KPK”, NM br. 345), ali neke stvari zaslužuju da i u ovom kontekstu budu ponovljene. Na velikoj (tri dana, 200 partija, 600 učesnika) međunarodnoj konferenciji “Komunistička partija Kine u dijalogu sa svetskim političkim partijama”, održanoj krajem novembra i početkom decembra (2017) u Pekingu, kineski predsednik države i predsednik partije, prema mnogim ocenama novi Mao Ce, Si Đinping je poručio: “Nećemo izvoziti naša rešenja i našu politiku”, precizirajući: “Mi vama nećemo prodavati naše vrednosti, ali nemojte ni vi nama vaše”.
Jedan iskusni diplomata to je prokomentarisao rečima: “Bolje bi bilo da kineski predsednik to nije rekao jer sad znači da hoće.”
Si je takođe govorio o “kibernetičkom suverenitetu”. Ako znamo da te reči izgovara najmoćniji čovek zemlje koja je zabranila Tviter, Fejsbuk i Gugl, znamo i kako to može da se tumači.
To znači: može slobodan protok i robe, i ljudi, i kapitala, svega osim informacija, to jest – ideja. To otkriva “Ahilovu petu” Kine. Jer pokazuje da vlast nije sigurna u temelje na kojima stoji. Što je i opravdano. Sila nikada nije donosila sigurnost nego pre svega strah i onima koji njome raspolažu. Što je veća sila potrebna da se neki režim očuva, to je on nestabilniji.
Što najbolje ilustruje visok stepen korupcije. O tome svedoče dve nedavne vesti. Pre oko mesec dana (23.11.2017) obelodanjeno je da se ubio general Zang Jang, bivši šef uticajnog Političkog odeljenja Centralne vojne komisije (Generalštaba). To je dosad najviši oficir po rangu s kojim se to desilo. Zvanično objašnjenje je bilo “ogromno vlasništvo nepoznatog porekla”, što je kineski eufemizam za korupciju.
Dva dana ranije (21.11.2017) objavljeno je da je uhapšen Lu Vei, šef Uprave za sajberspejs, zadužen za cenzuru i monitoring, dakle čovek zadužen za gorepomenutu blokadu globalnih društvenih mreža i interneta. Vei je takođe bio partijski sekretar novinske agencije Hsin Hua. Smenjen je, zapravo, još prošle godine.
Korupcija je, kažu poznavaoci, deo mentaliteta i deo poslovnih običaja Kineza.
Posebno zabrinjava što aktuelna vlast s tim vrednostima nema nekih problema. Naime, u saopštenju izdatom nakon susreta potpredsednika SNS-a Marka Đurića i Šen Bejli, pomoćnice ministra za međunarodne odnose Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, doslovno se kaže da su “odnosi dve partije, države i naroda tradicionalno bliski, prijateljski i neraskidivo povezani istim vrednostima i pogledima na svet”. Tu, u prvi mah činilo se nespretnu formulaciju, Đurić je međutim potvrdio u intervjuu za jedan kineski list rekavši da “zemlja može da se brzo razvija samo sa snažnom partijom” i da “KP Kine može da posluži kao primer drugim partijama”. Govoriti o poklapanju “vrednosti i pogleda” između jedne demokratske zemlje koja teži da se priključi Evropskoj uniji, čiji je sukus vladavina prava, za šta se makar deklarativno opredelila Srbija, i jednopartijske diktature u kojoj se ne poštuju osnovne ljudske slobode i prava, što i formalno i stvarno jeste slučaj sa Kinom, te preporučivati partiju koja vlada na taj način kao primer drugima, zaista se nikako ne može ni opravdati ni razumeti. Osim, možda, kao pokušaj da se zabašure i prikriju skriveni troškovi, zbog čega tako i glasi naslov ovog teksta.

Istorija u dve slike

Srpsko-kineske odnose obeležavaju dva primera. Najpre, devedesetih, u doba sankcija Srbija je s Kinom zaključila aranžman kojim je kredit 300 miliona trebalo da vrati robom, pre svega traktorima. Kinezi su, međutim, već prvi kontingent vratili izgovarajući se da nisu dobri. Tako da je Srbija na kraju zajam morala da vrati u novcu.
Drugo, otprilike u isto vreme naša preduzeća su pozivana da iskoriste (navodno) odlične odnose između dva rukovodstva i osnivaju zajedničke firme sa domaćim partnerima u Kini. Dve naše najbolje firme i dva vrhunska menadžera, Sintelon iz Bačke Palanke (sa Nikolom Pavičićem) i Hemofarm iz Vršca (sa Miodragom Babićem), to su i uradili. Posle nekoliko godina njihovi partneri su im praktično preoteli kompanije, a oni su takoreći izbačeni naglavačke, izgubivši sve što su uložili.
Nije sigurno da domaći zvaničnici svoje kineske partnere danas na to podsećaju. A trebalo bi.

Zašto Evropa ne želi u OBOR

Da Evropa ima značajne primedbe na to kako se OBOR (engleski: One Belt, One Road) sprovodi, pokazao je samit koji je u maju ove godine održan u Pekingu. Posle tog skupa, naime, evropski mediji su pisali “da je EU zadala udarac nastojanjima kineskog predsednik Si Đinpinga da predvodi globalnu infrastrukturnu revoluciju”. Naime, kaže se dalje, “Članice EU su odbile da prihvate deo plana vrednog više milijardi dolara jer ne sadrži obavezu društvene i ekološke održivosti i transparentnosti”. Praktično, svih 28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu.
U tadašnjim izveštajima se takođe ističe da okupljanje samo 29 lidera država na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu “Novi put svile”. Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su bile prisutne, među njima Evropljani, ostala su oprezna oko potpune podrške kineskoj megainicijativi.
Suprotno Đinpingovim izjavama, Inicijativa je sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo inicijativa koja zagovara meku moć. Pojedini skeptici plan uglavnom vide kao strategiju da se unaprede kineske regionalne, pa čak i globalne ambicije. Dodatno, EU i pojedine države članice protivne su saradnji sa Kinom na velikim infrastrukturnim projektima, pogotovo na prostoru Evrope, koji nisu u skladu s međunarodnim ili EU socijalnim i ekološkim standardima”.
U evropskoj štampi se čak naglašava da je “nedavni samit razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile”. Naime iako je, kako se kaže, “Kina izdala zajedničko saopštenje nakon samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove inicijative”, naglašava se da je “nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se u to saopštenje uključe garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju naišle su kod kineskih domaćina na zid ćutanja”.
U evropskim medijima se takođe primećuje različit odnos među članicama EU prema kineskoj inicijativi. “Dok su Grčka i Portugal najotvorenije za kineske projekte, države na zapadu Evrope su veoma oprezne. Na primer, Nemačka je zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to”, navodi se čak eksplicitno u jednom tekstu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. decembar 2017.

 

Blagajna sređena, država neuređena

Javne finansije 2018-2020.

Državna blagajna je sređena, ali je država ostala neuređena. Tako bi se, u najkraćem, mogla okarakterisati Srbija nakon sprovedene fiskalne konsolidacije. Jer, nakon (relativno) niskog deficita (1,7 odsto BDP-a) prošle godine i suficita ove godine (0,7 odsto BDP-a), isto toliki deficit (dakle 0,7 odsto BDP-a) predviđen je za 2018, odnosno po 0,5 odsto BDP-a za 2019. i 2020. godinu, može se reći da je (dugo očekivana) makroekonomska stabilnost postignuta i srpska ekonomija postavljena na stabilne temelje. Ali, ma koliko bio važan i veliki, to je tek manji deo posla koji treba obaviti do potpunog uređenja države. A ako se taj drugi deo posla ne obavi, onda smo “džaba krečili”. Zbog toga se s pravom može reći da je za premijerku Anu Brnabić još daleko vreme “spavanja na lovorikama” (predsednik Republike ionako nikad ne spava) i da će zapravo tek morati da zasuče rukave. Paket Deda Mraza za predsednicu Vlade biće pun novih izazova i iskušenja. Prvi je (davno obećano – nikad sprovedeno) uređenje sistema zarada i uopšte zapošljavanja u javnom sektoru. Zatim dolazi reforma Poreske uprave. Treći izazov je reforma javnih preduzeća, EPS-a i Srbijagasa, pre svega, a četvrti rešavanje sudbine preostalih preduzeća u restrukturiranju, tj. privatizaciji. S tim je povezan peti izazov – smanjenje subvencija uz koje, opet, takoreći prirodno ide povećanje investicija. Poslednji, ali nikako najlakši izazov jeste sređivanje lokalnih javnih finansija.

TEŽA I PROTIVTEŽA: Budžet je uravnotežen, ali je to građane izbacilo iz takta jer su njihovi porodični budžeti još u debelom minusu. Dakle, oni bi nesumnjivo mogli da potroše i više – na šta su se u nekim ranijim vremenima i navikli; štaviše, neki među njima, recimo vrhunski lekari i sudije, to i zaslužuju, ali uravnilovka je još uvek osnovni princip državne raspodele. U stvari, jedino je još desetak hiljada penzionera s najvišim penzijama i isto toliko zaposlenih i državnoj upravi ostalo prikraćeno, ali je njihova nesreća što su kao biračko telo beznačajni.
Sa druge pak strane, tj. iz ugla onih koji sve to na kraju plaćaju, dakle privrednika i privrede, tasovi na vagi državnih prihoda i rashoda izjednačeni su na vrlo visokom nivou; isceđena je i suva drenovina.
Najveća slabost budžeta pak, po mišljenju Fiskalnog saveta, jeste u tome što zadržava privremene mere fiskalne konsolidacije, tj. umanjenje penzija koje su iznad proseka i zabranu zapošljavanja. FS, dakle, smatra da razlozi zbog kojih su penzije smanjene, pre svega opasnost od bankrota zemlje, više ne postoje, da je učešće penzija s neprihvatljivo visokih 14 odsto vraćeno na prihvatljivih 11 odsto, te da se zbog toga treba u potpunosti vratiti na penzijski sistem koji je važio pre fiskalne krize. Štaviše, FS upozorava da produžavanje te mere stvara rizik da Srbija bude tužena sudu u Strazburu, što bi moglo da je košta visokih kazni i novog udara na državne finansije.
Još je opasnija činjenica da je povećanje rashoda na plate u 2018. godini iznad ekonomske snage zemlje. Naime, prema računici FS, izdvajanje za zaposlene u tzv. opštoj državi (državna uprava i lokalna samouprava, prosveta, zdravstvo, socijala) porašće 7,5 odsto, što je iznad očekivanog privrednog rasta u 2018. godini. Pored toga, naglašava FS, to je loše i zbog toga što je planirani rast zarada u javnom sektoru znatno iznad njihovog rasta u privatnom sektoru, koji je uvek usklađen sa (nominalnim) rastom BDP-a. Što u konkretnom slučaju, tj. za 2018. godinu, znači rast od 4,5 odsto. Pored toga, to je i suprotno deklarativnom opredeljenju Vlade da podstiče razvoj i atraktivnost privatnog sektora.
Konačno, budžetom za 2018. dodatno se povećava neuređenost sistema zarada i zaposlenosti u javnom sektoru. Tako smo došli do prvog velikog izazova koji stoji pred Anom Brnabić, doskorašnjom – što valjda nije već zaboravila – ministarkom za državnu upravu.

SEDAM IZAZOVA: Još 2014. Vlada je najavila da će napraviti sistematizaciju radnih mesta u javnom sektoru, te da će se znati koliko je i gde zaposlenih potrebno. I da će to važiti za svaki delić države, od ministarstava preko javnih preduzeća do lokalnih službi i službica. Dakle, 2015. je trebalo da se utvrdi gde ima viškova i da se onda tu zaposleni otpuštaju, a gde ima manjkova da se zapošljavaju. Ništa od toga do dana današnjeg nije urađeno. Racionalizacija broja zaposlenih svela se na ispraćaje u penziju, a zabrana zapošljavanja, koja je kao privremena mera trebalo da traje samo godinu dana, produžava se već na četvrtu, tj. i na 2018. godinu. Što je haos samo povećalo jer, recimo, u zdravstvu radi 2.500 lekara i medicinskih sestara manje nego što je potrebno, dok nemedicinskog osoblja ima za trećinu više. Takođe, bilo je predviđeno da do kraja ove godine budu gotovi platni razredi u javnom sektoru, ali taj posao nije ni započet. Štaviše, proizvoljnim povećanjem plata planiranim za 2018. sistem nagrađivanja u javnom sektoru dodatno je unazađen. Povrh toga, “ovim povećanjem će posle dužeg niza godina učešće državnih rashoda za zarade u BDP-u biti blago povećano (sa 8,2 odsto BDP-a na 8,3 odsto) umesto da se smanjuje ka svom dugoročno održivom nivou od osam odsto BDP-a”, konstatuje FS.
U ovaj kontekst mogao bi da bude smešten i drugi izazov koji se nalazi pred premijerkom Anom Brnabić i “njenim timom”. Reč je o reformi Poreske uprave. Kako je Fiskalni savet već primetio, ove godine je zapravo tek dostignuta efikasnost naplate iz 2012, ali je sve to manje-više postignuto po “o-ruk sistemu”, koji je više “ad hoc” i “šac” nego “sistem”, te bi sada konačno i u ovom delu države trebalo da preovladaju “red i zakon”.
Sa Poreskom upravom počinje red izazova koje bismo mogli nazvati reformskim. Jer, sledeći je – reforma javnih preduzeća. Od tri najznačajnija javna preduzeća – EPS, Srbijagas i Železnice – samo je u ovom poslednjem nešto započeto. Najgora je situacija u Elektroprivredi, gde je zbog lošeg rukovođenja početkom ove godine došlo do velikog pada proizvodnje, što je opet značajno oborilo ukupan privredni rast zemlje. Umesto da svojim profitom i investicijama bude pokretač razvoja, EPS predstavlja kočnicu. Ali EPS već godinama izbegava reforme. Ne donosi sistematizaciju radnih mesta, što bi omogućilo racionalizaciju broja zaposlenih, a povećavajući, umesto da u skladu sa zakonom smanjuje plate, EPS se direktno narugao i Vladi, ali pre svega građanima Srbije. Uprkos svemu tome, Vlada u planu za narednu godinu (Zakon o budžetu za 2018), kao ni u srednjoročnom planu (Fiskalna strategija 2018-2020) ne predviđa nikakve mere za popravljanje ovog stanja, da se tako eufemistički izrazimo. Slično važi i za Srbijagas.
A slično važi i za veliki konglomerat obuhvaćen nazivom državna preduzeća u privatizaciji u kojima je još uvek zaposleno 50.000 radnika. Da podsetimo, to su firme kojima je poslednji rok za konačno rešavanje sudbine prošao još 31. maja 2016. godine. Budžet za 2018. je za otpremnine zaposlenima u ovim preduzećima namenio svega dve milijarde dinara, što je dovoljno za otprilike 3.000 radnika. Što praktično znači da se ni tu ne misli ništa ozbiljno raditi. Reč je, da podsetimo, o grupi u kojoj se nalaze RTB “Bor”, Petrohemija, Azotara, MSK, Resavica. Kada je, recimo, reč o ovom poslednjem, budžetom za 2018. predviđen je isti iznos subvencija kao i za 2017, što govori da će biti propuštena još jedna godina za konačno rešavanje problema rudnika uglja koji odavno više koštaju nego što donose.

BUDŽET JE URAVNOTEŽEN, ALI JE TO GRAĐANE IZBACILO IZ TAKTA JER SU NJIHOVI PORODIČNI BUDŽETI JOŠ U DEBELOM MINUSU

Na konferenciji za štampu o planskim dokumentima za 2018. i razdoblje 2018-2020. predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović izneo je uverenje da naredna godina predstavlja “pravi trenutak” da država reši problem ove grupe preduzeća. Pri tome je naglasio da su tržišne prilike takve da bi moglo doći do privatizacije “Bora” (jer je cena bakra visoka) odnosno Petrohemije (jer je cena nafte i gasa, njenih osnovnih sirovina, niska). Sudbina Azotare pak najverovatnije će biti stečaj pošto je ona, kako je rekao Petrović, neodrživa, te nema osnova da se ona (time što se njeni gubici prebacuju na Srbijagas) i dalje održava u životu.
Smanjenje subvencija morao bi da bude jedan od glavnih zadataka svake vlade Srbije. Umesto toga, one se iz godine u godinu, mada minimalno, ipak povećavaju. Za iduću godinu planirano je da iznose oko 88 milijardi dinara, što je tri milijarde više nego (što će biti realizovano) ove godine. Kada se dodaju subvencije koje lokalne samouprave daju komunalnim preduzećima, ta suma se penje na oko 110 milijardi dinara. Što je (blizu) milijardu evra. To je ogromna suma. I ne samo to. Subvencije u Srbiji su dvostruko veće – relativno, razume se – nego u Evropskoj uniji: tamo su 1,3 odsto BDP-a, ovde 2,6 BDP-a. U bivšim socijalističkim zemljama članicama EU još su i niže – jedan odsto BDP-a. Posebno je indikativno da Vlada namerava da subvencije za investitore povećava: sa 12,3 milijardi 2018. (koliko će otprilike biti ove godine) na 14,5 milijardi 2019. i 15,3 milijarde dinara 2020. godine.
Šesti izazov biće povećanje javnih investicija. Planiran je njihov zaista značajan skok za čak 35 milijardi dinara, odnosno sa 2,9 na 3,6 odsto BDP-a. Tu će najveći izazov biti da taj plan uopšte bude ostvaren jer su i u prethodnim godinama planirane veće javne investicije, ali planovi nisu ispunjavani. To se desilo i ove godine – javne investicije su za desetak milijardi manje od planiranih predviđenih.
Kada je reč o investicijama, međutim, pojavljuje se još jedan problem. Dok su investicije u vojsku povećane dva i po puta (sa šest na 15 milijardi dinara), a slično je prošla i policija (rast sa 2,5 na šest milijardi), investicije u školstvo, zdravstvo i zaštitu životne sredine su takoreći potpuno zanemarene iako su i to oblasti u kojima su ulaganja preko potrebna.
Konačno, pred Anom Brnabić, koja je ministarsku karijeru započela preuzimanjem resora državne uprave i lokalne samouprave, stoji izazov da njena vlada dodatno ne destruiše već dobrano ruinirane lokalne finansije. U tome joj, međutim, “novogodišnji” državni proračun neće pomoći, pošto on ima negativne posledice po budžete opština i gradova. Povećanje neoporezive zarade, naime, lokalu je prihode smanjilo za oko pet milijardi dinara, a sa druge strane za istu sumu (zbog povećanja plata lokalnih činovnika pet i zaposlenih u predškolskim ustanovama 10 odsto) povećani su njegovi troškovi. Sve u svemu, lokalne javne finansije su u minusu 10 milijardi dinara. Zbog toga bi, po mišljenju FS, “Republika morala da lokalu poveća transfere makar za pet milijardi dinara” jer teret smanjenja poreza na rad treba da padne na republički, a ne na lokalne budžete.

RAST, RAST, RAST: Ipak, najveći od svih izazova za aktuelnu vlast jeste povećanje privrednog rasta. Srbija će ove godine, prema proceni FS, zabeležiti rast BDP-a od svega 1,8 odsto. Pored već pomenutog (rukovodstva) EPS-a, rast je oborila i suša u poljoprivredi. Ali, i da nije bilo tih “havarija” Srbija bi ostvarila rast od svega 2,8 procenata, što je ispod planirana tri, a još više ispod proseka zemalja centralno-istočne Evrope koji iznosi 4,5 odsto. Za iduću godinu Vlada predviđa rast od 3,5 odsto, što Fiskalni savet smatra dostižnim. Štaviše, on predviđa rast od četiri odsto. Ali taj “skok” zapravo je posledica ovogodišnjeg niskog rasta. Ako se uklone pomenuti jednokratni efekti, onda ispada da će rast biti svega oko tri odsto, što je i dalje prilično nisko. Što je najgore, ni u narednim godinama se ne predviđa ubrzanje ekonomskog napretka; prema Fiskalnoj strategiji sve do 2025. godine stope rasta biće četiri odsto.
To je posledica poslovnog ambijenta. Jedna anketa među članovima Američke privredne komore u Srbiji (200 kompanija, 100.000 zaposlenih, 14 milijardi evra investicija) pokazala je da su privrednici zadovoljni samo fiskalnom konsolidacijom, elektronskim građevinskim dozvolama i početkom rada na uvođenju e-uprave. Drugi elementi privredne klime, kao što su predvidivost poreskih zakona, funkcionisanje pravosudnog sistema, visina korupcije, reforme javnog sektora, nisu dobili dobre ocene. U celini, poslovna klima u Srbiji ocenjena je “stabilnom trojkom”, što je bolje nego prošle godine, ali lošije od ocena koje su dobile Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska…
Sve u svemu, ekonomski dokumenti za naredne tri godine ne pokazuju rešenost Vlade da se uhvati ukoštac sa ključnim razvojnim problemima. Možda se to najbolje vidi iz činjenice da je Vlada odlučila da akcenat više stavi na porast javne potrošnje (kroz povećanje plata u javnom sektoru) nego javnih ulaganja, za koja je predviđeno da sve do 2020. budu na nivou od 3,6-3,7 odsto BDP-a, koliko je planirano za 2018, umesto da porastu na 4,5 odsto, koliki je neki minimum ako se želi da Srbija, ako već ne može da bude lider, onda makar prati prosek zemalja CIE, a ne da za njima još više zaostaje.

Kineski sindrom

U vezi sa investicijama Fiskalni savet primećuje jednu zanimljivu stvar. Reč je o tome, kaže FS, da je “primetna budžetska tendencija da se sve više investicija sprovodi bilateralnim sporazumima (obilaznica oko Beograda, auto-put Preljina – Požega, pruga Novi Sad – Subotica, prerada otpadnih voda i toplodalekovod u Beogradu i drugo). Ovakvi sporazumi, koji zaobilaze standardne tenderske procedure, mogu imati skrivene troškove i imaju niži efekat na privredni rast (više se angažuju strane firme, uvozni materijali i dr.)”, konstatuje FS. Očigledno se ovde misli na “kineske aranžmane”, ali teško da bi – i kad bi htela, a ne vidi se da ima nameru – tom izazovu mogla da odoli aktuelna premijerka.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. decembar 2017.

 

Jezički sukob: početak kraja Jugoslavije

Intervju Slobodan Selinić, istoričar

Jezičko pitanje u Jugoslaviji nikada nije bilo samo, pa ni pre svega lingvističko nego političko, kaže na početku razgovora Slobodan P. Selinić, autor nedavno objavljene knjige “Srbija i jezički sukob u Jugoslaviji 1967” (Institut za noviju istoriju Srbije). Već 1922. godine, kaže naš sagovornik, u tekstovima Rudolfa Horvata govori se o prodiranju srpskih izraza u hrvatski jezik i traži se da se i hrvatski jezik očisti od “uticaja sa strane”.

Kako vlast posle Drugog svetskog rata pristupa jezičkom pitanju?
Posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije postojao državni jezik niti je to pitanje pravno regulisano, srpski i hrvatski su bili u ravnopravnoj upotrebi. Godine 1954. u Novom Sadu, u Matici srpskoj, jedna grupa srpskih i hrvatskih lingvista i književnika dogovorila se da Srbi i Hrvati govore jednim jezikom i da je to srpskohrvatski jezik ili hrvatskosrpski, sa ravnopravnom upotrebom oba naziva, ravnopravnom upotrebom ekavice i ijekavice, što su pretočili u poznati Novosadski sporazum. Međutim, odmah su krenuli nesporazumi oko tog sporazuma, njegova različita tumačenja i viđenja. Pojedini ugledni hrvatski lingvisti, kao što su Ljudevit Jonke i Dalibor Brozović, nizom tekstova, i u stručnim časopisima i u štampi, otvaraju pitanje jezika insistirajući na tome da postoje dve varijante, istočna i zapadna ili, kako se zvalo, beogradska i zagrebačka ili srpska i hrvatska. U nekim nastupima to insistiranje na dve varijante imalo je i radikalnije oblike, u smislu da sve što je ijekavica to je hrvatski jezik, dakle i ono što bi bilo na teritoriji Bosne pisano ijekavicom gledano je kao hrvatsko govorno područje. Ti stavovi su kulminirali u martu 1967. godine, kada je 18 ustanova nauke i kulture Hrvatske, među njima Matica Hrvatska, Društvo književnika, JAZU, fakulteti u Zagrebu i Zadru itd., donelo Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Ta deklaracija usvojena je prvo u Matici 13. marta, onda su je sukcesivno dalje usvajale druge ustanove, da bi na kraju 15. marta bila usvojena u Društvu književnika Hrvatske.

Šta se traži Deklaracijom?
Suština deklaracije bio je stav da je u Jugoslaviji u praksi formiran državni jezik, pod čime se podrazumevao srpski jezik koji je nametnut hrvatskom. Uz to je išao zahtev da se naziv srpskohrvatski jezik ukine, odnosno da se priznaju posebno hrvatski književni jezik i srpski književni jezik. Takođe, postavljen je i zahtev da svi službenici, nastavnici i javni radnici u jednoj sredini, u jednoj republici, smeju u službenoj upotrebi da koriste samo jezik te sredine, bez obzira na svoje poreklo. Dakle, u Hrvatskoj bi u službenoj upotrebi bio samo hrvatski jezik, prethodno odvojen od srpskog, a svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svoje poreklo, da li su Srbi, Italijani, službeno bi mogli da koriste samo hrvatski jezik. To je naravno onda otvaralo hrvatsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji, a istovremeno i pitanje položaja Srba u Hrvatskoj. Deklaracije je 17. marta u celini objavljena na prvoj strani Telegrama, uglednog časopisa za kulturu i književnost.

Savez komunista Hrvatske je znao za njenu pripremu?
Nesumnjivo, između ostalog i jer su mnogi sastavljači tog dokumenta bili članovi SK. Hrvatska partija nije ni pokušala da spreči njegovo objavljivanje. Naime, 16 marta je bio sastanak u CK Hrvatske, gde je bila grupa sastavljača deklaracije, a istog dana je Večernji list objavio opsežne izvode iz Deklaracije. Telegram je bio već odštampan, ali još nije bio distribuiran.

Da li se i u Beogradu znalo za Deklaraciju?
Da, znali su pisci, znala je partija. Ali, zvaničnih reagovanja nije bilo ni u štampi 18. marta. Savez komunista Srbije prirodno nije reagovao. Kažem prirodno, jer je takva bila politika u okviru SKJ – podrazumevalo se da svaka partija treba u svojoj republici da se bori protiv nacionalizma. Ali srpski pisci nisu čekali. Čim se Deklaracija pojavila jedna grupa njih je sastavila odgovor koji su nazvali Predlog za razmišljanje. Autor predloga je najverovatnije bio Mihiz. Mihiz je noću 16. na 17. napisao taj dokument. Posle toga odneo je taj papir u Prosvetu, gde je Antonije Isaković bio direktor, tu su bili i Petar Džadžić, Milutin Milankov i još nekoliko uglednih pisaca, koji su malo doradili i stilizovali taj dokument. Sticajem okolnosti još odranije je za 19. mart bila zakazana godišnja skupština Udruženja književnika Srbije.

Šta se dešava na Skupštini?
Skupština zaseda u vrlo burnim i dramatičnim uslovima. Skupu su prisustvovali i predstavnici partije, koja je saznala za Predlog i nastojala je da spreči da se on pojavi na Skupštini. Njegovi autori su predložili da Predlog bude tačka dnevnog reda, ali to nije usvojeno. Onda u pauzi počne skupljanje potpisa za Predlog i konačno je nešto više od četrdeset pisaca potpisalo taj dokument. Među njima su bili Antonije Isaković, Matija Bećković, Brana Crnčević, Mira Alečković, Petar Džadžić, Ljubomir Simović, Dušan Radović, Zoran Gavrilović…

PARTIJA POKUŠAVA DA SE POLITIČKIM SREDSTVIMA BORI PROTIV NACIONALIZMA, ZBOG ČEGA RUKOVODSTVO NA ČELU SA MARKOM NIKEZIĆEM BIVA ODSTRANJENO IZ JAVNOG ŽIVOTA. SA DRUGE STRANE, GRUPA PISACA KOJA JE BILA NOSILAC NACIONALIZMA NASTAVLJA DA DELUJE

Već na samoj Skupštini videlo se prilično veliko šarenilo u odnosu srpskih pisaca prema čitavom tom problemu. S jedne strane, tu su književnici koji se već tada mogu smatrati nacionalistima, poput Mihiza, sa druge strane imamo Antonija Isakovića, koji je član CK SK Srbije i koji insistira na tome da je Predlog samo odgovor na hrvatsku Deklaraciju, koji govori da je on za jedinstven srpskohrvatski jezik, ali da ne može da nameće hrvatskim piscima kojim će jezikom da govore, pa ako su već izabrali hrvatski, onda Srbija treba da reaguje na taj zahtev. A opet, tu su potpisnici koji, kao na primer Mira Alečković, povlače potpis na istoj Skupštini posle nekih reagovanja predstavnika partije. Na toj skupštini, recimo, Zuko Džumhur i Branko Ćopić upozoravaju na situaciju u Bosni. Zuko Džumhur potpisuje Predlog, pa onda povlači svoj potpis. Branko Ćopić ga ne potpisuje, njemu je Zoran Gavrilović dao tekst da potpiše, on ga je pogledao i rekao: “Ja to ne potpisujem jer u Bosni za ovo glave lete.” Matija Bećković mi je prošle godine ispričao da je u nekim kasnijim susretima Branko Ćopić njemu više puta ponavljao: “Ne znate vi šta je Bosna.” Roksanda Njeguš, koja za sebe kaže da je komunista, Srpkinja iz Hrvatske, insistira na tome da ne treba na ovaj nacionalistički odgovor iz Hrvatske odgovarati nacionalizmom iz Srbije i da ne treba Skupština da se bori za prava Srba u Hrvatskoj, da će oni to sami da reše u Hrvatskoj.

Kad ste već pomenuli partiju, kakva je uloga njenih predstavnika na Skupštini?
Najpre moram da kažem da je Predlog podnet Skupštini sa idejom da se o njemu raspravlja za petnaest dana na sledećoj skupštini UKS. Situacija je takva da sami predlagači insistiraju da se o njemu tajno raspravlja, a diskusija zapravo počinje na zahtev partijskih predstavnika koji su tu prisutni i u suštini počinje posle izlaganja Roksande Njeguš. Diskusija je vrlo oštra, emotivna, napeta. Na momente se vodi borba za mikrofon. Predstavnici Partije su Milan Vukos, koji je bio republički sekretar za kulturu, i Milojko Drulović, član Izvršnog komiteta CK SKS; Vukašin Mićunović je tu celo pre podne, ne može da dođe do reči. Kada je Drulović nekako došao do mikrofona, Duško Radović mu je dobacio – “predstavi se”. Radović hoće da kaže – ovo je skup pisaca, ovde nema mesta za predstavnike partije. Milojko Drulović je onda rekao: “Ja sam član CK SK Srbije, nisam došao nepozvan, žao mi je što se pravi problem od toga da neko kaže nekoliko rečenica i ja pod tim uslovima ne želim da govorim. Od potpisnika Predloga najzanimljiviji govor imali su Mihiz i Duško Radović. Mihiz insistira na nacionalnom pitanju i na odbrani ćirilice. Ali možda je najvažniji govor Duška Radovića, koji iznosi dve stavke koje zapravo suštinski udaraju u temelje sistema. Prva je da iza deklaracije stoje hrvatski političari. On doslovno kaže da Srbi ne treba da budu naivni, da ne misle da je to stav samo hrvatskih ustanova kulture već da je to stav SK Hrvatske. Drugi njegov stav glasi da je partija izgubila bitku na nacionalnom pitanju. “I sada mi” – misli na intelektualce koji se bore za nacionalna prava – “rešavamo nacionalno pitanje Jugoslavije”. Dakle, partija nije rešila nacionalno pitanje i sada predstavnici partije ovde nemaju šta da traže, sada mi kao pisci rešavamo nacionalno pitanje. Tek posle tog njegovog govora Milojko Drulović ponovo dolazi do reči i ovoga puta govori o tome da će partija u Hrvatskoj reagovati, da će napredne snage u Hrvatskoj pobediti nacionalizam, da nije potrebno da se iz Srbije reaguje itd. Uglavnom, ta skupština je završena bez nekog konačnog stava, o Predlogu se nije glasalo, zapravo je on u diskusiji praktično odbijen jer većina nije bila za njega. Kažem, njih četrdesetak je potpisalo, to je bila manjina.

Koliko je UKS tada imao članova?
Oko tri stotine, sa piscima sa Kosova i Metohije i Vojvodine, ne znam koliko ih je bilo na Skupštini. Otprilike Predlog za razmišljanje je potpisalo oko 11 odsto članova Udruženja književnika Srbije. Od njih je devetoro povuklo potpis ili odmah ili narednih dana u pismu Gradskom komitetu ili štampi. U suštini, ostala je oko trećina onih koji su bili dosledno za Predlog za razmišljanje i koji nisu povlačili svoj potpis i tačno 21 je bio komunista. Predlog je pročitao Zoran Gavrilović. Njega su izabrali jer je bio profesor univerziteta, dobro je govorio. On je izvukao papir iz džepa, pročitao Predlog, verovatno nije ni pročitao sve potpisnike nego one najmarkantnije, vratio papir u džep i sad u arhivama uopšte nema originalnog teksta.

Čega ima?
Pošto je sednica magnetofonski snimana, postoji ono što je na traci zabeleženo i što je kasnije prekucano. Dakle, u partijskim dokumentima ili u gradskom komitetu, u arhivu Beograda i u Titovom fondu u arhivu Jugoslavije ima mnogo kopija stenograma sa tog sastanka i Predloga za razmišljanje koji je pročitao Gavrilović. Ali, to nije originalan dokument. Na postojećem spisku je 37 potpisnika, ako se doda i sam Gavrilović, to je 38. Novinari koji su bili na Skupštini su posle objavljivali neke spiskove potpisnika, kako je ko šta otkrivao, pa se tako u štampi pojavljuju još neka imena. U jednom kasnijem izveštaju državne bezbednosti pominje se kao potpisnik i Živorad Stojković, brat Bate Stojkovića. Uglavnom je u partijskim dokumentima figurirao broj od 42 potpisnika. Matija Bećković misli da je bilo 45 potpisnika.

Šta se dešava narednih dana?
Prvo je reagovao Gradski komitet SK Beograda, koji je Predlog za razmišljanje osudio kao nacionalistički i šovinistički akt. On je stavljen u istu ravan kao Deklaracija iako je Deklaracija usvojena u 18 ustanova Hrvatske, a Predlog je potpisala ubedljiva manjina pisaca Srbije. Gradski komitet nije kažnjavao potpisnike, on je usvojio političku osudu dokumenta i onda je prepušteno osnovnim organizacijama SK da raspravljaju o odgovornosti potpisnika. Kažnjeni su svi osim Mire Alečković i Zuke Džumhura, koji su povukli potpis na samoj Skupštini. Oni su kritikovani na sednicama svojih partijskih organizacija, ali formalno nisu kažnjeni. Ostali su dobili kazne, uključujući i one koji su potpise povukli narednih dana. Ali niko nije isključen iz partije. Poslednja opomena je bila, recimo, najviša kazna, koju je dobio Antonije Isaković. To je bilo paradoksalno – oni koji su bili u partiji kažnjeni su, oni koji su bili van partije nisu kažnjeni iako su bili veći nacionalisti, to jest bili su inicijatori cele akcije, poput Mihiza. Krivično gonjenih nije bilo ni u Hrvatskoj ni u Srbiji. U Hrvatskoj su partijske kazne bile oštrije, bilo je i isključenja. Otprilike je i tamo, kao u Srbiji, oko polovine kreatora i potpisnika Deklaracije bilo u SK, uključujući i Miroslava Krležu.

Kakva je Krležina uloga bila u tome?
Krleža je bio jedan od glavnih aktera usvajanja Deklaracije. On je za deklaraciju glasao dva puta, kao i dobar deo učesnika tih događaja jer su oni bili po pravilu članovi više tih institucija. Krleža je glasao za Deklaraciju prvi put u odjelu za suvremenu književnost JAZU, a drugi put je imao presudnu ulogu u Društvu književnika Hrvatske. Savremenici svedoče da je bilo prisutno oko 80 pisaca na toj skupštini i oni su dobijali primerak Deklaracije na ulasku u salu. Deklaracija je odmah stavljena na glasanje. Uvek se prilikom usvajanja insistiralo na tome da se ne može menjati tekst već se ona može samo kao takva prihvatiti ili odbaciti. Kada je u DKH došlo do glasanja, samo 10 ruku se podiglo. Onda je Krleža digao ruku i tada je cela sala glasala za Deklaraciju.

Krleža je bio član CK, kao Isaković u Srbiji, šta se s njima desilo?
Krleža je u međuvremenu razgovarao sa Titom u Beogradu, ali je odbio da povuče podršku Deklaraciji. On je podneo ostavku na članstvo u CK Hrvatske. S tim što ostavku nije uputio partiji nego Bakariću lično, zamolivši ga da on prenese njegov stav u CK Hrvatske. U Srbiji je Antonije Isaković posle kažnjavanja poslednjom opomenom u Prosveti podneo ostavku na članstvo u CK Srbije. Oformljena je komisija koja je razgovarala s njim, u kojoj su između ostalih bili Dobrivoje Radosavljević i Latinka Perović. Ni Isaković nije hteo da se odrekne potpisa. Tu se videlo na neki način nejedinstvo u rukovodstvu SK Srbije. Naime, kada je Izvršni komitet raspravljao o Isakoviću, dan pre nego što će to učiniti i CK, većina članova je bila za oštrije mere. Mnogi su tražili da bude isključen iz SK, a ne da se samo usvoji njegova ostavka, neki su bili i za isključenje iz Partije. Dobrivoje Radosavljević, koji je vodio sednicu, i Latinka Perović, bili su za blaže mere, odnosno da se jednostavno prihvati ostavka, što je na kraju i prošlo iako je taj predlog zapravo bio u manjini.

A na CK?
Vrlo malo je bilo diskusije na Centralnom komitetu o Antoniju Isakoviću. Latinka Perović insistira da se celo pitanje ne svede samo na Antonija Isakovića nego da se raspravlja uopšte o problemima u društvu, o položaju partije i njenoj politici, o nacionalnom pitanju itd. Ali, sama ostavka je praktično usvojena bez rasprave.

Tada dolazi do još većeg razlaza inteligencije i partije?
Od tog trenutka postoji jasan raskol između partije, s jedne strane, i te grupe. Posle demonstracija 68. godine, za koje je Državna bezbednost optuživala upravo ovu grupu pisaca, taj sukob se pojačava. Neki od njih su radikalniji, neki manje radikalni, ali generalno, to je grupa koja je već otvoreno protiv sistema, protiv vlasti, protiv takve Jugoslavije. Oni se protive promenama Ustava, oni su protiv formiranja crnogorske nacije, oni agituju protiv izgradnje pruge Beograd – Bar, insistiraju na teškom položaju Srba van Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji, dakle potpuno se razilaze s partijskom politikom.

Kakav je epilog?
Epilog je takav da buja nacionalizam. U Hrvatskoj manje-više nesputano do Maspoka. U Srbiji su neki od potpisnika Predloga bili privremeno isključeni iz javnog života: Matija Bećković, Duško Radović – njihove emisije su skinute sa televizije i radija. Ta grupa intelektualaca se koncentrisala u svojim uporištima, Prosveti, Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi. Partija nastoji da se političkim sredstvima bori protiv drugačijih mišljenja, ne ide na administrativne mere. Zanimljivo, kada rukovodstvo Srbije počinje 1971, 1972. da malo aktivnije pritiska ta nacionalistička uporišta i da se bori protiv nacionalista, tada biva zbačeno upravo sa optužbom da je podržavalo nacionalizam. Iako se Marku Nikeziću i Latinki Perović nikako ne može prebaciti da su bili pristalice nacionalizma. Sa druge strane, iako Dobrica Ćosić odlazi sa mesta direktora SKZ, ta grupa ljudi nastavlja da deluje, kriza u društvu postaje sve akutnija posle ustavnih promena 1974. i na neki način se to nezadovoljstvo u nacionalnim krugovima još više podgreva.

Predlog

Deklaracija je zapravo bila napravljena u formi ustavnog amandmana jer je tada bila u toku diskusija o promenama Ustava. Ona usvaja partijsku retoriku, govori o jednakosti naroda i narodnosti, poziva se na Brionski plenum, na partijski program itd., i onda govori o ugroženosti hrvatskog naroda, jezika i zahteva razdvajanje jezika itd. Predlog za razmišljanje nastao je u trenutku. On prvo priznaje hrvatskim institucijama meritorno pravo da odlučuju o hrvatskom narodnom jeziku, ne spori im ni pravo da svoj jezik zovu kako žele. No, ono što je ključno, Predlog odgovara na zahtev iz Deklaracije da u službenoj upotrebi može biti samo jezik dotične sredine. Predlog za razmišljanje zahteva da se u ustave Srbije i Hrvatske unese odredba kojom se garantuje pravo Srbima u Hrvatskoj i Hrvatima u Srbiji na slobodnu upotrebu svog jezika, na školovanje na maternjem jeziku i na slobodno formiranje zavičajnih društava, nacionalnih, kulturnih i prosvetnih organizacija itd. To je bio ključan pasus u Predlogu za razmišljanje.

Komunista vanpartijac

Brana Crnčević je kad je izbio jezički sukob već bio isključen iz Partije. Isključen je, to sam u arhivi Gradskog komiteta SK Beograda našao, 1965. ili 1966. zbog, kako se kaže, šovinističkog ispada u Klubu književnika u Zagrebu. Ali ne piše šta je uradio. Matija Bećković mi je ispričao da je, navodno, Crnčević jedno veče ušao u Klub književnika i uzviknuo: “Ko je ovde dežurni ustaša”. Iako isključen iz partije, Crnčević je dolazio na neke skupove koje je SK organizovao, nazivajući sebe “komunista vanpartijac”.

Enigma Ćosić

U celoj priči oko Predloga nema Dobrice Ćosića. Zašto?
Mi njega ne vidimo u tim događajima jer nije bio u zemlji, mislim da je bio u Grčkoj. Ali, u njegovim dnevnicima, kasnije objavljenim, piše da pisci Srbije nisu reagovali dobro na tu deklaraciju. On iznosi izrazito negativna zapažanja o Krleži i Titu i poistovećuje ih kao aktere antisrpske politike. Ćosić čak kaže da bi, da je bio u zemlji, uticao da srpski pisci malo drugačije reaguju, da nije trebalo da se odmah izleću i istrčavaju sa odgovorom, ali to je njegov stav kad je to sve već prošlo.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 7. decembar 2017.