Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

Srbija u ukletoj spirali

Zašto zaostajemo

Srbija zaostaje. Podatak da je Srbija u prvoj polovini ove godine ostvarila privredni rast tek nešto malo veći od četvrtine proseka centralne i istočne Evrope, nije izazvao nikakvu reakciju Vlade. A predsednik Vučić liderstvo koje nam je obećavao (u regionu i celoj Evropi) više i ne pominje; samo se smeši, kako je sam rekao, 30 koma pet kilometara.
Srbija je, dakle, u prvih šest meseci ostvarila rast BDP-a od 1,2 odsto, dok je prosek zemalja CIE iznosio 4,2 odsto. Prema prognozama, ova grupa zemalja će taj prosek zadržati do kraja godine, dok bi Srbija trebalo ipak nešto da poveća svoj rast – kako se očekuje na dva, možda 2,3 odsto. I u tom slučaju, kao što je očigledno, Srbija će samo malo smanjiti svoj zaostatak, tj. zemlje CIE neće imati (gotovo) četiri nego samo dva puta veći rast.
Što je najgore, to kao da je postalo pravilo; tj. time se samo nastavlja trend koji postoji već desetak godina. Najpre je Srbija u krizi ostvarivala natprosečno veliki pad, a onda se iz krize ispodprosečnom brzinom izvlačila. Ni poslednjih 5-6 godina u sumorne trendove nisu unele ništa novo. Naime, od 2012. do 2014. godine Srbija je ostvarila godišnji rast BDP-a (vidi tabelu) niži i od proseka Balkana i od proseka zemalja centralno-istočne Evrope. Razvojnu inferiornost Srbija pokazuje i u poslednje dve godine, koja se u ovoj godini, kao što je rečeno, još i povećava. Da ne mora tako, da to nije nikakav usud, nego rezultat određenih okolnosti pokazuje podatak da je Srbija od 2001. do 2008. godine imala rast (5,9 odsto) veći od balkanskog (pet) o CIE (5,4 odsto) proseka.
Zašto Srbija zaostaje? Zašto, uprkos nesumnjivoj želji vlasti, pa i naporima koje ulaže, ne uspeva ne da bude lider nego ni da održi korak sa zemljama ispred kojih je nekad daleko bila.

OD 2001. DO 2008. GODINE SRBIJA JE IMALA RAST (5,9 ODSTO) VEĆI OD BALKANSKOG (PET) I CIE (5,4 ODSTO) PROSEKA; OD 2012,  ZAKLJUČNO SA 2017, SRBIJA OSTVARUJE ZNATNO NIŽI RAST 

MISTERIJA: U stvari – nema misterije. Srbija se razvija sporo ili nikako zato što su investicije male, takoreći nikakve. O tome je na ovim stranicama već više puta pisano, ali nije zgoreg (naprotiv, korisno je) ponoviti: u poslednjih desetak godina bilo je i takvih kada su ulaganja bila oko 12 odsto BDP-a, najčešće su bile 15-16, a retko kad 18-19 odsto. A da bi Srbija ostvarila potreban, tj. rast od 5-6 odsto – koji je neophodan da bi počela da pristiže zemlje CIE i koji su i one same već imale kada su bile u situaciji u kojoj je Srbija danas – potrebno je da investira onoliko koliko su one investirale. A to znači oko četvrtine svog bruto domaćeg proizvoda.
Dobro, znači uzrok niskog rasta su niske investicije. Ali, pitaće možda neko, zašto su investicije niske? U najkraćem – zato što je loš investicioni ambijent. Ipak, ta slabost ima dva elementa, pa zaslužuje da se ovde o njoj nešto više kaže. Najpre, javne investicije su niske zbog nesposobnosti države, odnosno državnih službenika. Pri tome se misli na državu u svim njenim vidovima – počev od centralnog (mada je tu stanje još i najbolje), do lokalnog nivoa (gde je nesposobnost opštinskih i gradski čelnika baš izrazita), kao i na “pobočne grane” države, kao što su (naročito) zdravstvo i školstvo, koje se odlikuju ozbiljnim nedostatkom kvalitetnog menadžmenta, sposobnog da realizuje kapitalne projekte. Slično je (bar u pojedinim) javnim preduzećima, mada se ona susreću sa dodatnim problemom pošto im država oduzima profit i njime puni budžet (što je najgore, čak i nepotrebno, kao što je ove, pa i prošle godine bio slučaj, pošto je fiskalni deficit bio znatno niži od planiranog), umesto da te pare usmerava u investicije. Zbog svega toga javne investicije su oko tri odsto bruto domaćeg proizvoda (milijardu evra), a trebalo bi da budu 4-4,5 odsto BDP-a, tj. oko 1,5 milijardi evra.
Mnogo su veći problem niska privatna ulaganja. Koja su, umesto da budu oko pet milijardi evra (15 odsto BDP-a), jedva oko 3,5 milijarde evra (10-11 odsto BDP-a). Zašto su tako niska privatna ulaganja? Zato što, kako kaže Ljubomir Madžar, u Srbiji vlada “antipreduzetnički ambijent”, tj. što se preduzetnici tretiraju kao kriminalci, a i sistem je tako udešen da ih tera u nezakonite radnje. Privatni investitori nailaze na brojne prepreke i otežavajuće okolnosti, privrednici su opterećeni brojnim normativnim uslovima i visokim dažbinama. Drugim rečima, zato što poslovna klima nije “blagotvorna” nego “ukleta”.

UKLETA SPIRALA: Ukleta spirala je termin koji označava povratnu spregu između loših političkih i ekonomskih institucija. Termin su smislili ekonomisti Daron Asemoglu i Džejms Robinson u nastojanju da objasne zašto neki narodi propadaju, odnosno zašto su neki drugi sebi obezbedili neviđeni napredak i blagostanje.
U stvari, u svojoj sad već kultnoj knjizi “Zašto narodi propadaju – poreklo moći, prosperiteta i siromaštva”, Asemoglu i Robinson dokazuju da ključni činilac koji određuje da li će se neka zemlja razvijati ili ne jesu institucije. I uspostavljaju razliku između loših, tj. kako oni kažu “ekstraktivnih”, i dobrih, tj. “inkluzivnih” institucija. Inkluzivne ili “uključujuće” institucije jesu one koje u društvene procese (ekonomske i političke, pre svega, ali i kulturne, obrazovne itd.), u preduzetništvo (ekonomsko, ali i političko, kulturno), pa onda i u raspodelu društvene moći i bogatstva, uključuju najveći deo stanovništva. To su društva koja odlikuje ravnopravnost učesnika na (uglavnom) slobodnom tržištu, politička demokratija i vladavina prava.
Ekstraktivne, tj. izlučujuće ili isključujuće institucije imaju suprotne karakteristike, u njima se politička vlast koristi za ekonomsko bogaćenje, vladaju monopoli, privilegije i korupcija, mediji nisu slobodni i nema vladavine prava. “Ekstraktivne ekonomske institucije stvaraju platformu za opstanak ekstraktivnih političkih institucija”, kažu Asemoglu i Robinson, a “ekstraktivne političke institucije vode ekstraktivnim ekonomskim institucijama, koje služe za bogaćenje malog broja ljudi na račun ostalih”. To je ta, u naslov ovog teksta stavljena, “ukleta spirala”, za razliku od one prethodno pomenute (po društveni razvoj) “blagotvorne spirale”.

“UKLETA SPIRALA” JE POVRATNA SPREGA IZMEĐU “EKSTRAKTIVNIH”, TJ. “ISKLJUČUJUĆIH” POLITIČKIH I EKONOMSKIH INSTITUCIJA, ODNOSNO INSTITUCIJA KOJE IZ RASPODELE DRUŠTVENE MOĆI I BOGATSTVA ISKLJUČUJU NAJVEĆI BROJ LJUDI

Kad se sa ovog kratkog izleta “u teoriju” vratimo u praksu i pogledamo institucije u Srbiji, nije teško zaključiti da one više odgovaraju ovoj drugoj nego prvoj grupi, čak i ako u ocenjivanju budemo vrlo blagi.
Jer, uz svo poštovanje za napredak na “Duing biznis” listi Svetske banke – uprkos kojem je Srbija, ako se uzmu samo evropske zemlje, još uvek na poprilično lošem (47.) mestu – privredno “ozračje”, što bi rekla (bivša) braća Hrvati, u velikoj meri definišu vrlo “nemile” pojave: partijsko zapošljavanje; oduzimanje, odnosno dodeljivanje poslova na osnovu partijske pripadnosti; preuzimanje kompanija; gušenje “partijski nepodobnih” firmi preko finansijske policije; “projektno finansiranje” iz državnih fondova partijski podobnih preduzeća i (nevladinih) organizacija; korišćenje pravosudnih organa za obračun s nepoželjnim privrednicima itd., itsl., spisak sredstava je dugačak, lepeza načina je široka. Upravo zbog toga na jednoj drugoj listi, onoj Svetskog ekonomskog foruma, koja uzima u obzir i maločas pomenute pojave, to jest, u dve reči, kvalitet institucija, Srbija je plasirana mnogo gore i zauzima 90. poziciju među 138 zemalja.

SPIRALA NASILJA: “Niko ne sme da vas bije”, glasi rečenica kojom je Slobodan Milošević krenuo u osvajanje vlasti. Danas ta rečenica glasi: “Niko ne sme da vas bije, osim vlasti.”
Jer, evo, nakon što su tokom protesta ispred TV “Pink” napadnute novinarke Gordana Uzelac i Mara Dragović (zasad samo osumnjičeni) D. V. iz Lučana ekspresno je uhapšen. Tako i treba. Ali oni koji su, ima jedno dve nedelje, u Subotici građaninu Polovini nalupali šamare, još uvek se slobodno šetaju. Kao i oni parapartijski policajci koji su pre više od tri meseca ispred Skupštine Srbije fizički nasrnuli na novinarku Danasa Lidiju Valtner i foto-reportera Milutina Markovića. Još se ne zna ni kako je u prisustvu vlasti (tj. u zatvorskoj bolnici) sredinom juna preminuo Milorad Nikolić iz Crvenke.
A šta da se tek kaže za slučaj “Savamala”. Dobro, tu niko nije popio batine, ali je prema svedocima nelegalnog uništavanja privatne imovine (koja je u pravnoj državi svetinja) primenjena nelegalna sila, ti ljudi su praktično pohapšeni i nekoliko sati držani u zatvoru. I evo, godinu i po dana je prošlo od tada, a počiniteljima (organizatorima i nalogodavcima) ni dlaka s glave nije falila.
Premijerka Ana Brnabić je posle Parade ponosa (17. septembra) ponosno izjavila da “vlada obezbeđuje ista prava za sve građane”. Nažalost, iz gore navedenog je očigledno da to nije tačno i da su pojedini građani “mnogo ravnopravniji” od drugih.
Ipak, može se s ministrima u ponečemu i složiti. Recimo, kad ministar policije Nebojša Stefanović kaže da je ono što se ispred Pinka dogodilo 16. septembra “čist fašizam”, običnom analogijom – jer sličnost je očigledna, zar ne – dolazimo do zaključka da nam Stefanović poručuje i da je ono što se dogodilo 31. maja tokom Vučićevog polaganja predsedničke zakletve takođe čist fašizam. S tim što je taj fašizam još i malo veći, tačnije opasniji, jer ga sprovodi vladajuća stranka, tj. vlast, dakle – država.

PORAST TENZIJA, ANIMOZITETA I POLARIZACIJE, S JEDNE STRANE, I PORAST FIZIČKOG NASILJA, SA DRUGE, OSNOVNE SU ODLIKE POLITIČKOG ŽIVOTA DANAS U SRBIJI. U TOME JE OSNOVNI UZROK VRLO SPOROG RAZVOJA NAŠE ZEMLJE

U izvesnom smislu, štaviše, moglo bi se reći – bez i najmanje namere da se opravda već samo da se objasni – da je ovo potonje nasilje posledica onog prethodnog. Odnosno činjenice da vlast već mesecima, pa i godinama, upražnjava različite oblike nasilja prema svojim političkim protivnicima (u parlamentu naročito, što građani mogu da gledaju i da se agresijom “napajaju” u direktnom TV prenosu), ali i prema običnim građanima. Što je poprimilo monstruozne razmere čak i kada nije fizičko kao, recimo, u slučaju Jasminke Vuković, sad već bivše direktorke osnovne škole “Kosta Đukić” u Mladenovcu, i Miroljuba Mosurovića, direktora osnovne škole “Svetozar Miletić” u Zemunu, koji se još uvek drži, ali je pitanje koliko će dugo.
Sve u svemu, porast tenzija, animoziteta i polarizacije, s jedne strane, a onda i porast fizičkog nasilja, sa druge, osnovne su odlike političkog života danas u Srbiji. I te dve karakteristike deluju povratno jedna na drugu, pojačavajući se. A kapital je, ako ste zaboravili o čemu smo počeli, “plašljiva zverka”. I zato se krije po budžacima (zbog čega su, kao što je već rečeno, domaće investicije vrlo niske) ili beži napolje. Zato sve više domaćih privrednika ulaže u inostranstvu. To naravno nije ništa sporno, ali jeste problem što oni takve svoje poslovne odluke često objašnjavaju upravo velikim (ne)ekonomskim rizikom, lošom političkom atmosferom i nestabilnim društvenim prilikama u Srbiji.

ZAGLAVLJENI: Svoj pogovor na kraju pomenutog dela Asemoglua i Robinsona Boris Begović, profesor beogradskog Pravnog fakulteta, zaključuje sledećim rečima: “…Pad komunizma Srbija je dočekala samozadovoljno nespremna, a na njega još uvek nije odlučno reagovala i krenula kolosekom koji vodi u prosperitet. Zaglavljeni u svoju prošlost, omamljeni žalom za starim dobrim vremenima, kao da još uvek nismo ni shvatili šta se zaista dogodilo i koliko se… svet oko nas promenio. U vreme pisanja ovog pogovora nema naznaka da će se na tom planu nešto promeniti – politička retorika o pristupanju EU tu nije od velike pomoći. Da li će u nekoj sličnoj knjizi za sto godina Srbija biti primer nazadovanja na kojem će se učiti nove generacije u nekim drugim zemljama? Nažalost, tako nešto nije nezamislivo. Ukoliko objavljivanje ove knjige makar malo umanji verovatnoću ovakvog ishoda, to će značiti da je reč o više nego uspešnom izdavačkom poduhvatu”. Od izlaska knjige “Zašto narodi propadaju” (vredi zapamtiti taj naslov) u Srbiji proteklo je tri godine, a ne bi se moglo reći da je verovatnoća “crnog scenarija” u međuvremenu smanjena. Što naravno ne znači da je izdavački poduhvat bio neuspešan, naprotiv. Ali, da je politički poduhvat ubrzanog ekonomskog razvoja Srbije neuspešan – to je više nego evidentno. A evidentno je i zašto.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. septembar 2017.

 

Vulin i Vukašin

Gase se Novine VRANJSKE.
Stojte galije carske.

Takve se neke asocijacije rađaju na vest da Vranjske, posle 23 godine neprekidnog izlaženja i 1.069 brojeva, prestaju da izlaze. Preturile su preko glave (i zaglavlja) sankcije, izolaciju, crveno-crnu koaliciju, bombardovanje, ali Vučićevu vlast nisu mogle. Mira Marković je mila majka za njenog pulena Vulina.

Firme umiru. To nije ništa novo ni neobično. Iz raznih razloga, koji bi se mogli svesti na jedan – nesposobnost da se prilagode stalnim promenama u spoljnom, a bogami i u unutrašnjem, njihovom, svetu. Ali, u slučaju Vranjskih to nije bio slučaj.

Jeste, Srbija je malo i siromašno tržište, građani teškom mukom uspevaju da odvoje neku crkavicu za novine, privreda je slaba da plati bilo kakav oglas. Ali, znao je s tim da se izbori Vukašin Obradović, vlasnik, direktor i glavni urednik Vranjskih, kao što je uspevao u protekle gotovo dve i po decenije.

Lako je biti opozicionar, pa i novinar, u Beogradu. Tu su i ambasade i razni fridom hausi, tu dolaze visoki gosti iz belog sveta, strani izveštači… U provinciju, međutim, slabo ko od njih zalazi. Pa i svakojake “sise” i “slavine” skoncentrisane su u Beogradu, tako da se može ne samo o(p)stati u životu nego i pristojno živeti. Izdavati novine u nekom “što južnije to tužnije” gradu može samo lud čovek. To jest, zadrti novinar, okoreli profesionalac. Takav je Vukašin; takvi su i svi koji su s njim radili.

Takav kakav je bio je trn u oku vlasti. I pošto su se sva druga sredstva pokazala nedelotvornim – svi pritisci, pretnje i zastrašivanja – posegnuli su za poslednjim oružjem. Poreskom policijom. Koja je dobila jedan jedini zadatak – kad jednom izađe iz Vranjskih, da utuli svetlo i zaključa vrata za sobom.

Tako je ugašen možda poslednji svetionik na jugu Srbije.

Uplesti Aleksandra Vulina u ovu priču o Vranjskim znači na neki način oskrnaviti je. Ali sam se, kao što smo videli, upleo, a i nekad čovek ne može da bira. Ovih dana je, naime, takođe objavljeno da je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu protiv Vulina. Krivična prijava je podneta nakon što je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da sadašnji ministar vojske (a pre pet godina, kada je slučaj začet, šef kancelarije za KiM) ne može da dokumentuje odakle mu 200.000 evra kojima je platio jedan stan u Beogradu. Prosto, po zakonu, i u Srbiji, kao i u svim civilizovanim zemljama, građani treba da objasne i pokažu/dokažu odakle im novac ili imovina kojom raspolažu. Vulin praktično nije imao nikakve dokaze. Sve što je podnosio bile su zapravo neke vrste falsifikata. Što je već samo po sebi trebalo da bude alarm za policiju, tj. razlog da se i ona uključi u ovaj slučaj i ispita o čemu je reč. Ali do toga nije došlo. Policija je bila nema, tužilaštvo gluvo, sudstvo slepo.

U Srbiji očigledno postoje dva režima: jedan koji važi za građanina Vukašina i drugi koji važi za ministra Vulina. Jedan za (obične) ljude, drugi za vlast. Cena koju, pojedinačno i kolektivno, za to plaćamo već je previsoka.

Mijat Lakićević

Novi magazin, 21. septembar 2017.

 

Neoliberalizam bi bio spas za Srbiju

Društveni razvoj

Srbija se nalazi u Bermudskom trouglu između državne politike, radničkih sindikata i intelektualne elite. Kao što u onom pr(a)vom nestaju avioni i brodovi, tako u ovom našem (nažalost, ništa manje stvarnom) nestaju fabrike, bolnice, škole.
“Biće dobro ako rast bruto domaćeg proizvoda ove godine bude i dva odsto”. Ove reči Stojana Stamenkovića, urednika časopisa Makroekonomske analize i trendovi i člana Saveta guvernera Narodne banke Srbije, izazvale su pravu uzbunu u Vladi. Malo morgen.
Dok privrednici čupaju kosu, glavni državni blagajnik zadovoljno trlja ruke. Najvažniji privredni trendovi su loši (ili, ako vam je tako draže, daleko od onoga što bi trebalo da budu), dok u državnoj kasi ima gotovo milijardu evra, tačnije 100 milijardi dinara više nego što je planirano. Naime, industrija, poljoprivreda, spoljna trgovina, investicije “trokiraju”, dok je država (u “kompletu”, dakle i Republika i fondovi i lokalne samouprave), umesto manjka od oko 25 milijardi dinara, ostvarila višak od 74 milijarde.

RECESIONA POLITIKA VLADE: “Nije dobro da država koja ima nizak rast ostvari fiskalni suficit od čak 3,5 odsto BDP-a”, kaže komentarišući za Novi magazin prvo polugodište 2017. Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i urednik časopisa Kvartalni monitor. “Suficit je opravdan”, dodaje naš sagovornik, “kada je privreda ‘pregrejana’, to jest kada je rast veći od normalnog, što bi u slučaju Srbije značilo 5-6 odsto, i kada je inflacija značajna. Ni jedno ni drugo ne dešava se sada u Srbiji.

SRBIJA SE NALAZI U BERMUDSKOM TROUGLU IZMEĐU DRŽAVNE POLITIKE, RADNIČKIH SINDIKATA I INTELEKTUALNE ELITE 

Nije ovo neki ekonomski “larpurlartizam”, tj. “umiranje u lepoti” ekonomskih zakonitosti, nego ukazivanje na prostu činjenicu da država nije nikakav stvaralac vrednosti, tj. novca. “Suficit znači da je država povukla velika sredstva od privrede i građana – to usporava privredni rast i deluje nepovoljno na privredu. Uzeto je 74 milijarde više nego što je kroz razne usluge vraćeno građanima i privredi, tj. što je potrošeno. To je prorecesiona politika”, zaključuje Arsić.
Doduše, prema Arsićevim rečima, sadašnji deficit delimično je rezultat “povoljnih faktora, pre svega poboljšane naplate poreza”. Ali, sa druge strane, tome je znatno doprinela činjenica, koja nikako nije dobra, da “Vlada svoju politiku nije pravovremeno prilagodila stanju privrede”. Pod tim se podrazumeva najpre što je “nastavila da uzima profit od javnih preduzeća. To je ne samo nepotrebno nego i štetno” ističe sagovornik NM.
Na ime dividendi uzeto je 15 milijardi dinara. “To je moglo da bude iskorišćeno za investicije. Ovako, ispada da je iskorišćeno za “gomilanje para u budžetu”, tj. da bi Vučić mogao da se hvali suficitom. I da obećava veće plate i penzije. Ali, o tom – potom.
Pored toga što je javnim preduzećima nepotrebno oduzeto 15 milijardi dinara, za isto toliko je došlo do podbačaja u javnim investicijama.
Dakle, ako bi se ove dve sume sabrale, suficit bi bio 30 milijardi dinara manji. Što je još važnije, da su ta sredstva iskorišćena za investicije, bruto domaći proizvod bi bio jedan odsto (oko 40 milijardi) veći, naglašava Arsić.
Država svojom politikom može da deluje podsticajno na privredni razvoj, može i da makar ne smeta; naša je, kao što vidimo, izabrala najgoru varijantu – ona je kočničar razvoja.
Investicije su u prvoj polovini godine bile svega dva odsto veće nego prošle. A trebalo bi da rastu pet puta brže, dakle desetak odsto, da bi za nekoliko godina, sa oko 18 prošlogodišnjih, njihovo učešće u bruto domaćem proizvodu dostiglo 25 odsto. A toliko je neophodno da bi Srbija beležila značajnije stope privrednog rasta, što bi joj onda omogućilo da počne da sustiže zemlje centralne i istočne Evrope. One ispred kojih je nekad daleko bila. Srbija, međutim, zaostaje. Jer, u prvom polugodištu ona je ostvarila rast BDP-a od 1,2 odsto, dok je prosek pomenutog regiona gotovo četiri puta veći – 4,2 odsto.
Ne samo što država sprečava razvoj finansijski, ona to radi i politički. Ne samo, dakle, tako što uzima novac za investicije nego i zato što pogoršava poslovnu klimu. “Padu investicija doprineli su izbori za predsednika države”, rekao je Stamenković prošle nedelje na konferenciji za štampu, iz čega je, međutim, pomalo ironično izvukao utešni zaključak da će investicije u drugom polugođu porasti jer u tom razdoblju (bar sada tako izgleda) neće biti izbora. Šalu na stranu, političke turbulencije izgleda posebno pogađaju privatnike jer su, kako ističe urednik MAT-a, “u ukupnim investicijama najviše podbacila ulaganja domaćih privrednika”.

SINDIKALNI MIDERI: Ko je najveći radnički lider u Srbiji? Nikad nećete pogoditi. Pa Vučić, bre, što bi rekla ona devojčica iz reklame za neku televiziju, ako se ne varamo. Vučić se praktično prvi pojavio sa zahtevom – nekom vrstom najave štaviše – da se plate povećaju 10 odsto. Da li će, međutim, toliko i biti tek ćemo videti. Jer, to (navodno) više ne zavisi od njega. Nego od MMF-a? Ne, ne zavisi to čak ni od MMF-a. Nego od predsednice Vlade i ministra finansija, koji treba da izračunaju da li je toliko povećanje moguće, a ako nije – koliko jeste. Dakle – od Ane Brnabić i Dušana Vujovića. Zanimljivo – od jedina dva člana Vlade koji nisu članovi nijedne, pa ni vladajuće, tj. Vučićeve, partije.
I pošto im je Vučić oduzeo priču o povećanju plata (kao što je od demokrata preuzeo priču o evropskim integracijama), sindikalni lideri udarili, a po čemu će drugome nego po – neoliberalizmu.
Lepo je rekao Vladimir Gligorov pre dve sedmice u razgovoru za Novi magazin, citiramo: “Zapravo su svi ti rutinski napadi na liberalne vrednosti neprijatni. Ja ih slušam duže od pola veka – u tom periodu slobode nema, razvoja nema, zapravo se ubrzano ide unazad, a jedini ideološki napredak jeste da sada nisu više krivi liberali nego neoliberali. To je sve neprijatno.” Ili, kako to kaže Ljubomir Madžar: „Srbija je neoliberalna onoliko koliko je Enver Hodžina Albanija bila demokratska“.
Zbilja, zašto sindikati kukaju kad na svojoj strani imaju najmoćnijeg čoveka u zemlji. Šta protiv takvih združenih snaga može nekoliko ekonomista. “Dodatno loše” – da se vratimo na Arsićevu kritiku visokog fiskalnog suficita – “jeste to što postoji namera da se stanje u budžetu iskoristi za povećanje plata i penzija. Govori se čak o 10 odsto, to je dva odsto bruto domaćeg proizvoda, to bi bilo neprimereno. Plate su posledica rasta privrede, a ne uzrok i ne bi trebalo da rastu više od rasta BDP-a”. Na opasku da predsednik Vučić to povećanje opravdava idejom da se privredni rast podstakne povećanom potrošnjom, Arsić upozorava: “Kod nas ograničenje rasta nije na strani potrošnje nego na strani ponude. Drugim rečima, u Srbiji nema neiskorišćenih kapaciteta koje bi aktivirala povećana potražnja, tako da bi povećana potrošnja više doprinela porastu uvoza koji ionako ove godine neočekivano brzo raste. Srbiji su najpre potrebne investicije u nove proizvodne kapacitete”, zaključuje Arsić.
Sindikati, kao mideri, stežu srpsku privredu. “U Španiji ili Francuskoj teže je otpustiti radnika nego razvesti se. U Švajcarskoj ne postoji zakonska minimalna plata. Ali, i plate su veće i nezaposlenost je manja u trećoj nego u prve dve pomenute zemlje”, kaže Slaviša Tasić, profesor na Univerzitetu Meri u Sjedinjenim Državama.

KAKO JE KIŠJUHAS PAO S MARKSA: Ali, da biste investirali potrebne su vam dve stvari. Ne računajući novac, naravno. Dakle, pod pretpostavkom da ste njega nekako (sopstvenom štednjom ili pozajmicom) obezbedili, prvo je sloboda preduzetništva, a drugo sigurnost da vam neko to neće uzeti.

KADA SE GOVORI DA SU U SRBIJI “AFRIČKE PLATE”, ONDA TREBA ZNATI I DA JE SRBIJA PO SLOBODI I VLADAVINI PRAVA TAKOĐE NA “AFRIČKOM NIVOU”

Prema indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije, Srbija se među 180 država nalazi na 96. mestu, ali su od evropskih zemalja iza nje samo Rusija (i Kosovo).
Prema indeksu zaštite svojinskih prava (International Property Rights Index koji izdaje organizacija Property Rights Alliance iz SAD, čiji je partner ovde Libertarijanski klub Libek), Srbija se ove godine nalazi na 110. mestu od 127 rangiranih zemalja, sa 4,04 poena, između Madagaskara i Rusije. Od zemalja regiona slabije su plasirane samo Bosna i Hercegovina (116) i Albanija (118). Posebno je zanimljivo – i zabrinjavajuće, naravno – da je ukupan skor Srbije danas značajno niži od onog koji je zabeležen 2013. kada je iznosio 4,40. Srbija je, dakle, u pogledu zaštite imovinskih prava – nazadovala.
Ali to nisu stvari koje zanimaju (kritičku) inteligenciju u Srbiji. Sto pedeseta godišnjica objavljivanja Marksovog kapitala poslužila je kao povod za takoreći pravu provalu nostalgičarskih članaka, punih nade u neku novu svetsku revoluciju. Najdalje je možda otišao Aleksej Kišjuhas u tekstu “Ima li života na Marksu”.
“Ne postoje ‘pljačkaške privatizacije’ – svaka privatizacija je pljačka. Ne postoje bolji uslovi rada – svaki rad u kapitalizmu je eksploatacija koja nas otuđuje od rada, drugih i od sebe samih. Vlasništvo nije bogomdano, nije kosmički zacementirano već samo društveni odnos između ljudi”, tvrdi ovaj profesor sociologije iz Novog Sada. Baš neprijatno, što bi rekao Gligorov. Dobro, nećemo da kažemo da je posle ovog poziva na “eksproprijaciju eksproprijatora” srpskim biznismenima/tajkunima srce sišlo u pete, ali to svakako nije nešto što pomaže da se odnosi među ljudima u Srbiji urede na principima liberalne demokratije. Drugim rečima – u skladu s načelom vladavine prava.
Možda je suvišno, ali moramo ovde ponoviti reči Slaviše Tasića iz nedavnog intervjua za Novi magazin. “Imamo veliko marksističko nasleđe koje je kapitalizam tretiralo kao zlo i eksploataciju, umesto kao izvor neviđenog napretka koji je podigao svet iz bede i siromaštva. Problem je i što se kapitalizam pogrešno shvata kao nekakav sistem koji treba sprovoditi, dok je u stvari kapitalizam samo nešto što izvire prirodno i spontano kad postoji jedan opštiji zakonski okvir sigurnosti i slobode”, kaže Tasić i zaključuje: “Intelektualna elita je uvek bila donekle protiv kapitalizma jer u čistom kapitalizmu njen relativni položaj slabi. Intelektualci imaju najviše posla i najbolji status kada se država meša u sve, pa su joj onda oni potrebni da osmišljavaju mere i programe, zbog čega su onda važniji i bliži strukturama vlasti. Osim toga, u kapitalizmu se i neki manje školovani, ali preduzimljivi i riziku skloni ljudi na pošten način obogate, što intelektualcima intuitivno smeta”.

NEOILIBERALIZAM: Srbiju davi – da iskoristimo termin koji je bar u Novom magazinu prvi upotrebio Vladimir Gligorov – neoiliberalizam. Drugačije rečeno – novi antiliberalizam. Novi pokret protiv slobode.
Pa kad se govori da su u Srbiji “afričke plate”, onda treba znati i da je Srbija po slobodi i vladavini prava takođe na “afričkom nivou”. I da su plate, tačnije životni standard u najširem smislu – kao i bruto domaći proizvod, da malo uopštimo pomenutu Arsićevu vezu – posledica tog i takvog ranga, a ne obrnuto.

Deficit od jedan odsto idealan za Srbiju

Na pitanje da li je moguće da viška novca bude i na kraju godine, s obzirom na iskustvo iz prošlih godina kada je u decembru suficit pretvaran u deficit, Arsić kaže da je to moguće ako ne bude nekih većih nepredviđenih rashoda, plaćanja starih obaveza i slično. Prema njegovom mišljenju, ipak, Suficit će sigurno biti smanjen jer će se povećati investicija, biće plaćeni neki računi itd. Ali, koliki god da bude (ako bude) suficit, to će, prema Arsićevim rečima, biti “neprimereno stanju privrede. Srbiji bi najviše “odgovarao deficit od oko jedan odsto BDP-a”, naglašava Arsić.

Pare u investicije, ne u budžet

Neprimereno je da se EPS-u i Telekomu uzimaju sredstva, ističe Arsić. “Potpuno je neubedljivo objašnjenje da javna preduzeća nisu sposobna da investiraju. To jest, ako stvarno nisu, onda treba smeniti nesposobno rukovodstvo. Doduše, i smenjivani su, ali su novi bili još gori od starih direktora. Dakle, krivi su kontrolori, tj. političari, odnosno ministri”, smatra Arsić.
Prema rečima našeg sagovornika, za javna preduzeća bi trebalo smisliti neka pravila po kojima bi, recimo, direktori koji naprave kredibilan investicioni plan bili oslobođeni obaveze da uplaćuju profit u budžet. Ko nema dobar plan za investicije mora da uplati profit u budžet, ali bi takav direktor trebalo da bude smenjen, kaže Arsić

Letnje hlađenje privrede

Statistički podaci za jun i jul ne potvrđuju povoljne tendencije iz prvih pet meseci ove godine. Istina, ubrzan je trend rasta ukupne industrijske proizvodnje, ali je to rezultat normalizacije proizvodnje u rudarstvu i elektroprivredi nakon njihovog obrušavanja početkom godine, pri čemu rast elektroprivrede još uvek nije iznad prošlogodišnjeg proseka. Međutim, trend rasta prerađivačke industrije preveden je iz brzorastućeg do skoro stagnantnog.
Pogoršava se i slika spoljnotrgovinske razmene. Izvoz više nema rastući trend, dok uvoz, iako sporije, i dalje raste. Deficit spoljnotrgovinske razmene sada raste, što svakako nije dobro. Konačno, u julu je usporena dinamika zarada i prometa u trgovini na malo. (MAT, septembar 2017)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. septembar 2017.

 

Leto Vučićevog (ne)zadovoljstva

Politička ekonomija

Bilo je to ovako. “Bio bih nezadovoljan svakim drugim rezultatom osim rastom BDP-a od najmanje tri odsto u 2017. godini”. To je početkom prošle godine (na Pinku) rekao tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Sada je međutim nezadovoljan što ga se na to podseća. I nije ljut – na sebe valjda, pre svega, to bi bilo logično – što je Srbija po stopi rasta gotovo najgora u regionu (iza nje je samo Makedonija) nego je ljut na one koji mu zbog tog lošeg rezultata zameraju.
Štaviše, prema sebi je bio – videlo se to lepo (u petak, 1. septembra) u centralnoj informativnoj emisiji državne televizije – blag i pun razumevanja. Pa je tako, s jedne strane, pokazao zadovoljstvo rastom od 2,5 odsto, koliko će, prema sadašnjim računicama, biti ostvareno ove godine (mada, videćemo da li će i toliko biti), a sa druge strane izrazio nezadovoljstvo što se u javnosti ističu samo negativne stvari, a one pozitivne se ne vide. Kao što je, recimo, činjenica da je Dušan Vujović dobio priznanje Svetske banke i MMF-a kao ministar finansija godine u centralnoj i istočnoj Evropi. Uzgred, objavljujući tu vest pre nego što je ona zvanično saopštena, Vučić je na neki način ukrao slavu Vujoviću. Njega je gurnuo u drugi plan, a sebe stavio u centar pažnje. Nema mnogo ljudi koji su spremni da urade tako nešto.
Posebno je pak predsedniku Srbije bilo krivo što se, po njegovom mišljenju olako, prelazi preko uspešno okončane sedme revizije aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom i laskavih ocena koje Srbija dobija za izvedenu fiskalnu stabilizaciju.

NEPLANIRANI SUFICIT, UKOLIKO NIJE POSLEDICA NEPREDVIDLJIVIH OKOLNOSTI, NEPOŽELJAN JE KOLIKO I DEFICIT

VIŠAK SUFICITA: Fiskalna stabilizacija je nesumnjivo dobra stvar i značajan uspeh. Ali nije dobro kada se u njoj pretera, pa državna kasa postane puna, a privredna ostane prazna. Odnosno, uspeh bi bio veći da je ona postignuta smanjenjem rashoda (kao što je i bilo predviđeno) umesto povećanjem prihoda. Takođe, bilo je predviđeno i da sređivanje državne blagajne bude praćeno sređivanjem čitavog javnog sektora, naročito državnih preduzeća, ali su te reforme takoreći potpuno izostale.
Kako, naime, tvrdi Fiskalni savet, “fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine, koje su opravdano bile usmerene na smanjenje previsokih javnih rashoda”. Jer ostvareno je “tek oko polovine planiranih ušteda”, dodaje FS i zaključuje: “Fiskalnu konsolidaciju zapravo je spasla iznenađujuće dobra naplata javnih prihoda, koji će u 2017. biti za oko 1,4 milijarde evra veći u odnosu na inicijalne projekcije – čime su više nego nadoknađene sve propuštene uštede.” Pri čemu je, kako to kaže Vladimir Gligorov u intervjuu u prošlom broju NM, i do ušteda došlo na pogrešan način, tj. smanjenjem plata i penzija, umesto “da se štedi na subvencijama i drugim vidovima transfera”, čime bi se, smatra Gligorov, izbegli nepovoljni uticaji po privredni rast. Od čega, kao što vidimo, Srbija baš hronično pati
Vučić, čini se, posebno voli da ističe taj višak u budžetu. “Pošto ćemo imati višak novca, obradovaćemo i penzionere”, rekao je pre neki dan. To, međutim, da se opet pozovemo na Gligorova, kada je reč o državnim finansijama uopšte nije poželjna stvar. “Ako ste planirali deficit, a ostvarili ste suficit, dok je podbacio privredni rast, to znači da ste ili pogrešno projektovali fiskalnu politiku ili je niste realizovali – recimo ne potrošivši novac koji je potreban za ulaganja. Ljudi greše videći u državnom budžetu isto što i u budžetu preduzeća – deficit je gubitak, a suficit je profit. Ali država nije preduzeće i nema profit za cilj. Tako da je neplanirani suficit, ukoliko nije posledica nepredvidljivih okolnosti, nepoželjan koliko i deficit”, ističe Vladimir Gligorov.

MANJAK REFORMI: Predsednik Vučić, kao što je rečeno, posebno nije zadovoljan time što se govori o slabom privrednom rastu, umesto da se govori o pozitivnim ocenama MMF-a. No, ovde je možda pre svega potrebno jedno razjašnjenje. Ispit se, naime, može položiti sa slabom šesticom, a može i sa desetkom ko grad. Zašto se “najbolji student Pravnog fakulteta ikad” (dekan Sima Avramović) danas zadovoljava time da se jedva provuče? Jer, MMF je svaki put dosad, pa i ovom prilikom, uz pohvalu rezultatima ostvarenim na planu smanjivanja fiskalnog deficita, isticao da reforma javnog sektora mnogo kasni, te da je to preduslov kako za održivu stabilizaciju srpske privrede, tako i za dugoročniji veći ekonomski rast. To što na tome možda nije insistirao, posledica je sadržine njegovog mandata, odnosno, kako kaže Gligorov, MMF “preporučuje da se stabilizacija iskoristi kako bi se reformisala privreda, ali ako vlasti to neće, to su takozvani strukturni uslovi čije se neispunjavanje notira i ide se dalje”.
Upozorenja pak na negativne posledice izostanka “strukturnih reformi” ima koliko hoćete. Recimo, u referatu za ovogodišnji “biznis forum” na Kopaoniku “ekipa” iz Fiskalnog saveta (Petrović, Brčerević, Minić) kaže: “Reformski ciljevi ni izbliza nisu ostvareni, zbog čega i dalje prete isti fiskalni rizici koji bi u narednim godinama mogli praktično da ponište sve dosadašnje rezultate fiskalne konsolidacije. To se naročito odnosi na kašnjenje reformi javnih preduzeća i završetak privatizacije državnih preduzeća iako je to bio jedan od osnovnih ciljeva započete fiskalne konsolidacije.”

BILO BI BOLJE DA JE FISKALNA STABILIZACIJA POSTIGNUTA SMANJENJEM RASHODA (KAO ŠTO JE I BILO PREDVIĐENO) UMESTO POVEĆANJEM PRIHODA 

Autori dalje konstatuju da su Železnice Srbije jedino javno preduzeće koje je koliko-toliko odmaklo u reformama, da se “suštinske reforme u EPS-u odlažu već godinama”, dok je Srbijagas i dalje talac preduzeća koja ne plaćaju za preuzeti gas (Petrohemija, Azotara, MSK i druga), pa je “samo pitanje trenutka kad će se u Srbijagasu ponovo javiti problemi s likvidnošću, što će zahtevati izdavanje nove garancije za zaduživanje ovog preduzeća – bez obzira na to što se država eksplicitno obavezala da to više neće činiti”. U radu se takođe ističe da se “nakon prvog i ohrabrujućeg talasa rešavanja statusa preduzeća u privatizaciji 2015. godine, čini da je taj proces u 2016. potpuno zastao (ako izuzmemo prodaju Železare Smederevo kineskoj kompaniji Hestil). Za preostala preduzeća iz ove grupe (RTB Bor, Galeniku, Resavicu, Simpo i dr) još uvek se ne nazire održivo rešenje, pa se fiskalni rizik usled njihovog lošeg poslovanja povećava”.
Kao mali kuriozitet može se navesti i to da je autorska trojka pokazala izvesnu sposobnost predviđanja, upozorivši da “poseban rizik predstavljaju potencijalni troškovi po osnovu sporova koje država gubi pred međunarodnim sudovima”. Upravo se to desilo protekle sedmice, kada je stigla presuda Međunarodne arbitraže u Ženevi da će država na ime dugova RTB Bora grčkom biznismenu Mitilineosu morati da plati oko pet milijardi dinara.
Sve u svemu, “ukoliko se ne ubrza rešavanje nagomilanih problema u nereformisanom javnom sektoru, pre svega u javnim i državnim preduzećima”, zaključuju Petrović, Brčerević i Minić, ti “troškovi bi mogli da se prevale na budžet i veoma lako ponište dosad postignute rezultate”.

BUBA U UHU: Pošto od najavljene plate od 500 evra nema ništa, Vučić sad obećava – 600 evra. Umesto reformi, Vučić je krenuo da najavljuje povećanje plata u javnom sektoru i penzija, oduzimajući na taj način premijerki Ani Brnabić posao i ovlašćenja. Tačnije, ostavljajući joj da izračuna da li će to biti osam, devet ili 10 odsto, koliko je on naveo da bi povećanje moglo iznositi.
Mada, kad smo već kod najava, da se vratimo na početak ovog teksta i podsetimo da je (tada premijer) Vučić istovremeno sa “izjavom nezadovoljstva” svakim rastom BDP-a manjim od tri odsto, izjavio i da “očekuje da prosečna plata u Srbiji 2017. godine bude 500 evra”. Sada izražava zadovoljstvo činjenicom da aktuelna prosečna plata iznosi oko 405 evra i obećava da će ove dve poslednje cifre do kraja godine promeniti mesta, tj. da će prosečna zarada biti 450 evra. A “posle narednog povećanja”, dodao je Vučić, “biće i preko 500 evra”. Kada će biti to naredno povećanje, međutim, nije rekao. Izgleda da je nešto u međuvremenu naučio.
Na kraju, da rezimiramo. U januaru 2016. Aleksandar Vučić je govorio kako će biti nezadovoljan ako 2017. privredni rast bude manji od tri odsto, a prosečna plata manja od 500 evra. Ni jedno ni drugo se, kao što je već sada jasno, neće ostvariti. Ipak, Aleksandar Vučić se u avgustu 2017. niti kaje niti izražava nezadovoljstvo. Naprotiv. Štaviše, sada je podigao lestvicu, pa govori o privrednom rastu od četiri odsto i plati od 600 evra. Prvo već dogodine, a drugo, doduše, ne zna se kad, ali važno je da se i ta buba ubaci narodu u uvo.

U JANUARU 2016. ALEKSANDAR VUČIĆ JE GOVORIO KAKO ĆE BITI NEZADOVOLJAN AKO 2017. PRIVREDNI RAST BUDE MANJI OD TRI ODSTO, A PROSEČNA PLATA MANJA OD 500 EVRA. NI JEDNO NI DRUGO SE, KAO ŠTO JE VEĆ SADA JASNO, NEĆE OSTVARITI. IPAK, ALEKSANDAR VUČIĆ SE U AVGUSTU 2017. NITI KAJE NITI IZRAŽAVA NEZADOVOLJSTVO 
Stari dugovi, nove obaveze

“Analiza budžeta Republike Srbije za 2017. otkriva da vraćanje starih dugova javnih i državnih preduzeća (nastalih do 2015) čini najveći deo planiranog fiskalnog deficita u ovoj godini. U ukupnom zbiru, ovi rashodi dostigli su iznos od oko 40 milijardi dinara ili 0,9 odsto BDP-a, dok je planirano da ukupan fiskalni deficit bude 75 milijardi (1,7 odsto BDP-a). Ubedljivo najveći deo ovih rashoda potiče od aktiviranih garancija Srbijagasa (oko 200 miliona evra), a tu su i Železnice Srbije (35 miliona evra), Er Srbija i Galenika (po 10 miliona evra), Železara Smederevo (pet miliona evra), subvencija za RTB Bor (dve milijarde dinara) itd.” (Petrović, Brčerević, Minić)

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 7. septembar 2017.

 

Laban oprostio Polovini

Laban oprostio Polovini što ga je tukao. Ovaj njuznetovski naslov u Srbiji više nikog ne bi iznenadio. Likovi iz Kovačevićevih crnih komedija vaskrsavaju na naše oči, življi nego ikad.

Nema nikog ko i najpovršnije prati srpsko političko pozorište da nije čitao o sukobu dva člana Srpske napredne stranke u Subotici u kojem je predsednik Opštine Bogdan Laban pretukao svog oponenta Vladimira Polovinu, i to celog. Intriga je u tome što je onda policija uhapsila žrtvu, tj. Polovinu, i držala ga u zatvoru dok nasilnik Laban nije protiv ovog drugog podneo krivičnu prijavu. Ovaj obračun je zbilja paradigmatičan: ako u dodiru sa vlašću tako prolazi jedna frakcija, tj. “opozicija” unutar SNS-a, kako će proći tek oni koji su opozicija celom SNS-u?

Nije, međutim, u prethodnoj sedmici samo tzv. obična policija postupala neskriveno pristrasno, kršeći elementarna pravila službe. To je učinila i tajna policija. Službenici Bezbednosno-informativne agencije, nakon višednevnih poziva i pretnji, oduzeli su od novinara Teše Tešanovića snimak intervjua sa izvesnim Đorđem Višekrunom, bivšim članom SNS-a.

Ni tu, međutim, zloupotrebi “čuvara reda i zakona” nije kraj. Običnoj i tajnoj pridružila se i finansijska policija. Naime, Poreska uprava je bez ikakvih pravnog osnova (ili bar on nije poznat javnosti) blokirala račun Kurira sa očiglednom namerom da ga zatvori. I simbolično i bukvalno.

Možda su Teša, Polovina i Višekruna osobe sumnjivog moralnog, prefesionalnog i svakog drugog integriteta, ali ako su uradili bilo šta protivzakonito onda država treba da stupi u dejstvo i reaguje u skladu sa zakonom. Može, takođe, na uređivačku politiku Kurira čovek da ima hiljadu primedbi, ali ako je sve po zakonu, onda može samo da ga ne čita.

Retko se i u mnogo demokratskijim državama od Srbije dešava da politička vlast nema nikakvog uticaja na policiju, ali ovde su pređene sve granice. Policija je postala partijska u najstrožem značenju te reči. Prošlo je više od tri meseca otkako je partijska policija vladajuće stranke grubo, fizičkom silom sprečila novinare i foto-reportere da obavljaju svoj posao. Imena tih siledžija, iako sigurno dobro poznata nadležnim organima, do dana današnjeg ostala su nepoznata javnosti. A kamoli da je protiv njih pokrenut krivični postupak. Što zapravo nije nikakvo iznenađenje jer je od rušenja Savamale prošlo pet puta po tri meseca, pa nikom ništa. Sigurno je da policije zna ko su “fantomi iz Hercegovačke”, ali se i njihova imena čuvaju kao najveća državna tajna.

Partijska policija = policijska država, to je osnovni politički zakon.

Ali “slučaj Laban – Polovina” ima još jednu, širu dimenziju. Zapanjujuća je, naime, žestina kojom gradonačelnik Subotice brani svoj položaj; pred sobom naprosto vidite čoveka koji u tome stvarno neće prezati ni od čega. A to poprilično menja “srpske perspektive”. Jer, čak i ako se zamisli – što nije baš mnogo realno, ali ipak – da bi Vučić u jednom trenutku mogao da se umori i da poželi da ode sa vlasti, to neće biti moguće. Razni Labani, a njih se u ove 3-4 godine nakupilo, to mu neće dati. I sam Vučić je toga svestan. Zato je poslednji put kada je rekao da nikada neće biti pobeđen na izborima dodao da to važi i za njegove saradnike. I tu će čak beskrupuloznija biti niža i srednja garnitura nego ona (naj)viša; ona po opštinama i gradovima od one na republičkom nivou.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. septembar 2017.

 

Kosmopolitizam je rešenje za svetske probleme

Intervju: Vladimir Gligorov

Imati Vladimira Gligorova za kolumnistu je, naravno, velika prednost, ali to ipak nije stvar bez mana. Recimo zato što nije uobičajeno da sa svojim kolumnistom napravite intervju, gde bi on dobio priliku da na jednom mestu, “integralno”, izloži svoj pogled na glavne društvene probleme. Zato smo rešili da od tog običaja odustanemo.

Srbija opet neće imati rast BDP-a veći od tri odsto i među najgorima je u regionu. Prosek Vučićeve vladavine je 1,3 odsto. Zašto Srbija ne uspeva da zabeleži iole značajnije stope rasta?
U osnovi zato što je dugoročni model privređivanja u Srbiji da država ili stranci ulažu, dok domaćinstva i, opet, država troše. To je neodrživo jer se povećavaju finansijske obaveze prema inostranstvu, pa je potrebna stabilizacija koja podrazumeva stagnaciju potrošnje kako bi se iz štednje i izvoza finansirali strani dugovi. Ranije su povremeno, najčešće posle rata, okolnosti bile takve da su strane obaveze bile male, pa je dolazilo do perioda ubrzanog rasta, obično ne duže od jedne decenije, za kojima su sledila razdoblja stagnacije kako bi se uravnotežili makroekonomski i finansijski bilansi. Sada je drukčije jer će bilansna ograničenja ostati zadugo, što onda znači da će biti potrebno da se značajnije smanji udeo potrošnje u ukupnom dohotku, da se poveća štednja i da se izvozi više, što zahteva vreme. Uz to, rđavo je zamišljena stabilizacija javnih finansija jer su povećani porezi, smanjene su plate i penzije, a nisu povećana ulaganja, ali nisu smanjene subvencije i budžetska individualna potrošnja, što je negativno delovalo na privredni rast dok nije povećana efikasnost privređivanja.

Vučić sad najavljuje značajnije povećanje plate u javnom sektoru, što onda verovatno znači i penzija, kako na to gledate?
Da, sada se teži podsticanju privrednog rasta većom potrošnjom i većim državnim ulaganjima, koja uglavnom spadaju u investiciono održavanje. Očekuje se da to relativno brzo dovede do poželjnih posledica kako ne bi bila izgubljena politička podrška. To se takođe događalo mnogo puta. Iz političkih se razloga naprosto sve vrati na preovlađujući model privređivanja. Sada stvari stoje nešto drukčije jer pristup evropskom tržištu omogućava preduzetnijima da se bar delimično oslobode zavisnosti od domaćeg tržišta i pravnih i finansijskih ustanova i ograničenja. Ali, koliko je to održivo u postojećem i u mnogo čemu sve gorem privrednom sistemu, teško je reći.

ZA SRBIJU JE KLJUČNO DA KINESKA I UOSTALOM BILO KOJA, RECIMO RUSKA, ULAGANJA BUDU U SKLADU S PRAVILIMA EU

Upućuje li to na zaključak da se neće obnoviti aranžman sa MMF-om?
MMF je ustanova koja pomaže stabilizacije, nije ustanova koja reformiše ili podstiče privredni rast. Jasno je da je lakše ostvariti ciljeve stabilizacije ako se privreda oporavlja i uslovi privređivanja se poboljšavaju, ali MMF ima za cilj makroekonomsku stabilnost i, pre svega, održivost finansiranja stranih obaveza. Pa ako vlasti, recimo srpske, ne znaju kako to drukčije da obezbede nego povećanjem poreza i smanjenjem potrošnje, onda je to program koji MMF podržava. Jednom kada je to postignuto, MMF može da podrži program reformi, ali samo ako ih država želi. Tako da je sasvim svejedno da li će Srbija zatražiti da MMF potpiše novi program. Dok ne prete nelikvidnost i nesolventnost prema inostranstvu, te MMF nema finansijskih obaveza, srpska vlada je ta koja donosi i sprovodi program reformi, rasta, razvoja ili već privredne politike. MMF je u prošlosti imao takve programe i srpske vlasti su ih raskidale kada im nisu bili u političkom interesu. Kada ne tražite zajam, MMF nema načina, a nema ni znanja da vas uslovljava programom. Vlasti mogu, ako to smatraju korisnim, da MMF koriste tako da na njega prebace odgovornost, a mogu i da prekinu program koji je u toku da bi, opet, prebacile odgovornost na MMF. I jedno i drugo su koristile srpske vlasti u prošlosti.

Glavna odlika ovog koji ističe jeste makroekonomska stabilizacija, posebno fiskalna konsolidacija. Oko toga se niste slagali sa Fiskalnim savetom, zašto?
Da, mislio sam da je bolje da se smanje porezi i da se štedi na subvencijama i na drugim vidovima transfera kako bi se izbegle recesija i stagnacija. Pokušaja stabilizacije javnih finansija, recimo, zamrzavanjem plata i povećanjem poreza bilo je i ranije, ali su se pokazali neodrživim jer nema privrednog rasta. To se ponavlja, s tim što ovog puta izgleda da je došlo do zapošljavanja u nisko produktivnim aktivnostima i u neformalnoj privredi, a povećan je i izvoz. Ovo poslednje je posledica slobodnog pristupa evropskom tržištu i zapravo je jedina pozitivna promena. Za koju je verovatno najzaslužnija korekcija kursa i, makar za pojmove srpske privrede, veoma niska stopa inflacije. Naravno, sa rastom potrošnje i suprotnim kretanjima u monetarnoj politici i taj uspeh izložen je riziku.

Predsednik Vučić se, kao da je i dalje premijer, opet hvali fiskalnim suficitom. Ima li tu zaista nečega što je za pohvalu?
To je isto kao što se u nekim ranijim periodima centralna banka hvalila da je inflacija niža od ciljane. Ako ste planirali deficit a ostvarili suficit, a podbacio je privredni rast, to znači da ste ili pogrešno projektovali fiskalnu politiku ili je niste realizovali – recimo time što niste potrošili novac koji je potreban za ulaganja. Ljudi greše videći u državnom budžetu isto što i u budžetu preduzeća – deficit je gubitak, a suficit je profit. Ali država nije preduzeće i nema profit za cilj. Tako da je neplanirani suficit, ukoliko nije posledica nepredvidljivih okolnosti, nepoželjan koliko i deficit, opet pod istim uslovima predvidivosti. Uzmimo da je multiplikator fiskalne potrošnje jedan i da je ostvaren suficit od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda, to znači da je privredni rast za jedan procentni poen niži nego što bi bio da su te pare potrošene. Naravno, i javni dug bi bio manji u odnosu na BDP isto koliko je manji ako se taj suficit iskoristi da se vrate dugovi. Ako dobro razumem, on će se potrošiti da bi se ubrzao rast, što upravo potvrđuje ovo što sam rekao.

NEPLANIRANI SUFICIT, UKOLIKO NIJE POSLEDICA NEPREDVIDLJIVIH OKOLNOSTI, NEPOŽELJAN JE KOLIKO I DEFICIT

Da li je Srbija danas ekonomski stabilna zemlja?
To zahteva ocenu stanja na tržištu rada. Kako je zaposlenost i dalje niska, nezaposlenost velika, a gotovo 50 odsto ispitanika u Balkanskom barometru kaže da bi se rado iselili iz zemlje, i to ne u susedstvo već gotovo što dalje to bolje, jasno je u kojoj je meri reč o privredno nestabilnoj ili, bolje rečeno, neperspektivnoj zemlji. U nekom času će “nevidljiva ruka” početi da deluje stabilizujuće i da ubrza rast, ali to će biti u velikoj meri uprkos rđavoj privrednoj politici, o drugim politikama da i ne govorim.

MMF ne dovodi u pitanje monetarnu politiku. Da li je ona ipak mogla biti bolja i da li je dinar precenjen, kao što mnogi privrednici tvrde?
To nije tako lako oceniti, mada nema sumnje da se centralna banka zapravo odriče monetarne politike u meri u kojoj se opredeljuje za fiksni kurs. To obično ima za posledicu da su kamatne stope više nego što bi bile u doslednom sistemu ciljane inflacije. To, opet, u meri u kojoj obezbeđuje priliv stranog novca utiče ne samo na kurs već i na uvoz. Vremenom zaista može da dođe do pritiska da se kurs koriguje. No, u poslednjih nekoliko godina izvoz raste relativno brzo, a tek odskora uvoz raste brže od izvoza. Ovo poslednje je delimično posledica niske cene nafte i gasa. Tako da je verovatno previše rano govoriti o precenjenosti dinara i o potrebi da devalvira. Pogotovo ako se uzme u obzir da se plate i nadnice ne povećavaju. Ključna korist napuštanja režima praktično fiksnog kursa bila bi povećano korišćenje dinara, što bi, uz valjanu monetarnu politiku, poboljšalo finansijski sistem u praktično svim vidovima.

MMF, čini se, takođe olako prelazi preko činjenice da reforma javnih preduzeća ide vrlo sporo. Kakve to ima posledice?
MMF uslovljava pre svega fiskalni sektor kako bi se održala makroekonomska i posebno eksterna stabilnost. Reforme preduzeća ili bilo čega drugog su preporuke, bez obzira na to što se vode pod rubrikom uslova za ispunjenje programa. Da ponovim, MMF ima za cilj stabilnost, pre svega prema inostranstvu, zato je osnovan i tome pre svega služi. Preporučuje da se stabilizacija iskoristi kako bi se reformisala privreda, ali ako vlasti to neće, to su takozvani strukturni uslovi čije se neispunjavanje notira i ide se dalje. U meri u kojoj nedostatak reformi ugrožava makroekonomsku stabilnost zahtevi za reformama postaju stvarni uslovi. Ako su vlasti spremne na odricanje kako ne bi, recimo, izgubile kontrolu nad državnim preduzećima, to će MMF prihvatiti. To naravno otvara pitanje održivosti, što opet znači da će kroz koju godinu MMF još jednom biti pozvan da pomogne da se sprovede novi program stabilizacije. I tako dok se domaća politika ne odluči na reforme.

Ali ne vidi sa da se neko zalaže za takvu politiku, čak ni opozicija. Odnosno, kada je reč o budućoj politici, primetno je da se danas o periodu nakon 2001. godine govori isključivo loše: sve je bilo pogrešno – i liberalizacija, i privatizacija, i reforma bankarskog sistema… I loši rezultati posle 2008. objašnjavaju se upravo pogrešnom politikom nakon 5. oktobra.
Greška privredne politike posle 2001. bila je u tome što je daleko najvažniji cilj bio održanje na vlasti. Ovo je ponekad problem na početku demokratizacije. Onda se pribegava merama privredne politike koje imaju za cilj obezbeđivanje podrške svih onih za koje se smatra da bi mogli da se okrenu protiv tek uspostavljenih demokratskih vlasti. Tako je politika kursa imala za cilj da se obezbedi mogućnost uvoza jer je to bilo popularno u široj javnosti. Takođe se težilo stvaranju ili očuvanju privredne elite kako ne bi finansirala opoziciju. Isti je bio i cilj oslanjanja na strana ulaganja u oblastima koje su važne za potrošnju. Računalo se i da će se kupiti podrška za neke političke ciljeve, naročito posle 2003. godine. To je imalo za posledice veliki spoljnotrgovinski deficit, nisku zaposlenost, rast usluga i, kao konačni bilansni rezultat, rast stranog duga. I onda je priliv stranog novca presahnuo i ušlo se u krizu. I u gotovo desetogodišnji period nespremnosti da se sprovedu neophodne reforme. Ovo poslednje i zato što je u javnosti preovladalo mišljenje da je sve to posledica privatizacije, liberalizacije i, uopšte, neoliberalizma, dok su zapravo te reforme omogućile privredni rast. Opet, tako je već oko pedeset godina. Ali da je privredna politika, ne samo politika kursa, posle 5. oktobra bila pogrešna, to je tačno.

U JAVNOSTI JE PREOVLADALO MIŠLJENJE DA JE KRIZA POSLEDICA PRIVATIZACIJE, LIBERALIZACIJE I UOPŠTE NEOLIBERALIZMA, DOK SU ZAPRAVO LIBERALNE REFORME NAKON 5. OKTOBRA OMOGUĆILE PRIVREDNI RAST

Jedan od glavnih uzroka loših trendova nakon 2008, naročito na levici, vidi se u tzv. neoliberalnoj politici štednje. Da li je Srbija zaista vodila takvu politiku?
Ne, štedi se tek od 2015. godine. To se vidi iz podatka o kretanju javnih prihoda i rashoda u odnosu na BDP. Tek u poslednjih nekoliko godina došlo je do smanjenja udela javne potrošnje i do povećanja udela javnih prihoda u odnosu na BDP. A i to je zapravo povratak na pretkrizne nivoe. Uostalom, teško je govoriti o štednji kada je rast javnog duga bio veliki. Doduše, delimično je to posledica devalvacije jer je značajan deo javnog duga u stranom novcu. Naprosto, posle perioda zaduživanja došlo je vreme da se dugovi vrate u uslovima kada je njihovo refinansiranje nemoguće ili neodrživo. To ima za posledicu korekciju realnog kursa, što je u Srbiji učinjeno devalvacijom, i smanjenje zaposlenosti, koje je bilo nepotrebno veliko, ali to je posledica nespremnosti da se izvrši valjana finansijska konsolidacija i da se javni sektor dovede u red. Ako se pogleda šta je zapravo smanjeno ili na čemu se štedelo, to su ulaganja, i to pre svega privatna. Potrošnja, domaćinstava i države, uglavnom je ostala na nivoima na kojima je bila i pre krize, sa određenim smanjenjem u poslednjih nekoliko godina. Taj problem nedovoljnih ulaganja ostao je do danas jer finansijska konsolidacija nije izvršena. Srpska privreda štedi na radu, ne na potrošnji.

Kad se govori o rešenjima, čini se da opozicioni krugovi – čak i više nego, makar formalno, vlast – zagovaraju jačanje uloge države, etatizam i populizam, a manje oslanjanje na tržište i liberalnu politiku. Kakvu privrednu politiku bi trebalo da vodi Srbija?
Ako ste mladi i želite da probate da uspete u zemlji u kojoj ste rođeni, trebalo bi da gledate kojom se inovativnom aktivnošću možete baviti i kako da je internacionalizujete. Ako to postane generacijska orijentacija, politički će uticaj porasti da se država pravno i fiskalno prilagodi promenjenoj privrednoj strukturi. Danas još uvek, da se opet pozovem na Balkanski barometar, veliki broj mladih teži da dođe do državnog zaposlenja, pre svega zarad veće sigurnosti. Ali, kako će zaposlenost rasti pre svega u privatnom sektoru i pre svega u izvoznim delatnostima, postoje uslovi za generacijsku promenu. Ideološki sporovi su irelevantni i zapravo su svi ti rutinski napadi na liberalne vrednosti neprijatni. Ja ih slušam duže od pola veka – u tom periodu slobode nema, razvoja nema, zapravo se ubrzano ide unazad, a jedini ideološki napredak jeste da sada nisu više krivi liberali nego neoliberali. To je sve neprijatno.

Vidite li na opozicionoj sceni snage, tj. ličnosti koje mogu da formulišu novu politiku na liberalnim načelima?
Ne mislim da postoji ideološka pozicija ili opozicija, osim nacionalizma. Demokratska stranka je, recimo, napustila liberalno stanovište veoma brzo posle osnivanja – o tome je pisao Desimir Tošić. Danas više i nije reč o tome da se vodi načelna politika, da se tako izrazim. Ono što nedostaje jeste spremnost da se donesu određene strateške odluke, one koje su, da tako kažem, ustavotvorne. Da se odustane od teritorijalnih ambicija, da se vodi dosledna proevropska spoljna i trgovačka politika, da se stabilizuju demokratija i vladavina prava i da se privređuje u okviru jedinstvenog evropskog tržišta. To je u Srbiji još uvek opozicioni program. Uz to, on je implicitno liberalan nezavisno od toga ko je kog ideološkog opredeljenja.

Jako se kritikuje Evropska unija ili bar vlada razočaranje njome, dok se sa druge strane velike nade polažu u Rusiju. Šta Rusija može da ponudi Srbiji?
Današnja ruska politika je više problem nego što je izvor bilo kog rešenja. Ukoliko ste patriota ili nacionalista i verujete da je najvažniji cilj povratak Kosova i aneksija Republike Srpske, Rusija može da bude od koristi da vas održava u nadi, ali ona nema ni nameru niti sredstva da preuzme odgovornost za ostvarenje tih ciljeva jer to nisu njeni ciljevi. Ruska će se politika promeniti jer će se, ja bar verujem, Rusija transformisati u liberalnu i demokratsku državu i saradnja sa budućom Rusijom će biti od velike koristi za Evropu, i za Balkan, i za Srbiju. Ali ta Rusija neće podržavati nacionalističke i teritorijalne pretenzije. Ova vlast nije krajnja reč Rusije.

“SRBIJA BI IMALA KORISTI OD UČLANJENJA U NATO”

A šta nudi EU, a Srbija ne ume da iskoristi?
Srbija je u EU trebalo da se učlani još pre gotovo desetak godina. Pred sastanak u Solunu očekivalo se da će Srbija biti lider, kako se to kaže, integracije u EU. Od toga se odustalo. Bila je i velika kritika liberalizacije trgovine sa EU, gde su prednjačili i neki od članova sadašnje srpske vlade. Ako se, međutim, pogledaju spoljnotrgovinska kretanja posle 2008, rast izvoza u EU održao je i privrednu aktivnost, i zaposlenost, i potrošnju. Imajući u vidu značaj srpske privrede i za susedne zemlje, jasno je da bi se taj povoljan uticaj evropskog tržišta mogao značajno uvećati. To je uostalom u osnovi regionalne politike EU koja, međutim, veoma teško prolazi kod još uvek preovlađujućih nacionalističkih krugova. Mimo toga, razvojno posmatrano, članstvo u EU je od najvećeg značaja i za obrazovanje i za nauku i za inovativnost i za uređenost zemlje. Čak i ako se EU reformiše, kao što svakako i hoće, razvojno posmatrano, čak i ako ste istorijski orijentisani, a pogotovo ako gledate unapred, evropeizacija je od odlučujućeg značaja za Srbiju i čitav Balkan, uostalom.

Vučić kaže da EU najviše zanima Kosovo, pa Rusija, pa tek onda vladavina prava. Da li je tako?
To je pogrešno. Bezbednost je uvek prva preokupacija u međudržavnim odnosima. Ukoliko imate problem sa bezbednošću, vaši međunarodni partneri će to smatrati najvažnijim u odnosima s vama. Pogotovo diplomatski posmatrano, što će reći u odnosima sa onima koji su trenutno na vlasti. EU ima odgovornosti na Kosovu i Srbija je očigledno važna za to koliko će te odgovornosti biti velike ili rizične. Takođe, EU brine za bezbednost, a ponašanje Rusije nije lišeno značaja u tom kontekstu. Tako da je razumljivo da se o svemu tome sa srpskim vlastima i sa opozicijom razgovara. Ali kada je reč o pregovorima o učlanjenju, ništa se neće postići dok se ne obezbedi vladavina prava. Tako da će u meri u kojoj i vlasti i opozicija teže članstvu u EU biti značajan i napredak u vladavini prava. EU je tržište i zajednica prava. Ali ako ste izvor nebezbednosti, još niste u poziciji da prvenstveno pregovarate o članstvu u jedinstvenom tržištu i u sistemu evropskog prava.

Da li bi ulazak u NATO povoljno delovao na političku stabilizaciju, demokratizaciju i privredni razvoj Srbije?
Zemlje na Balkanu i na istoku Evrope težile su i teže članstvu u NATO kako bi obezbedile unutrašnju stabilnost, a ne samo spoljašnju. To je motivacija Crne Gore, Makedonije, ali i Hrvatske, i Rumunije, i Bugarske, pa i Grčke uostalom. Ovo zato što postoje unutrašnji konstitucionalni, dakle i teritorijalni, sporovi koji mogu da destabilizuju sve ove države. A onda su naravno tu i teritorijalni sporovi sa susedima. Tako da je NATO sredstvo stabilizacije država članica. Tako posmatrano, Srbija bi imala koristi od učlanjenja u NATO. Problem je u tome što još uvek ne postoji spremnost da se trajno regulišu teritorijalni odnosi sa susedima, gde se Kosovo još uvek i ne tretira kao sused. I onda je ta stabilnost, koju NATO potcrtava, zapravo nepoželjna. Naravno, smanjenje rizika je dobro za privredni razvoj, a odustajanje od spoljašnjih neprijatelja i od teritorijalnih pretenzija jeste povoljno za održanje demokratije.

Šta Srbija znači Kini, odnosno koliko Kina može da bude rešenje za srpske probleme?
Kina je u Evropi i većem delu sveta pre svega komercijalna, trgovačka sila. Tržište za koje je Kina posebno zainteresovana jeste ono Evropske unije. Srbija je tranzitna zemlja upravo za to tržište, tako da je interes Kine za ulaganja u Srbiju jasan. Kao što je uostalom jasan i interes same EU za razvoj Balkana iz delimično sličnih razloga. EU je takođe praktično svuda u svetu trgovačka sila. Za Srbiju je ključno da kineska i uostalom bilo koja, recimo ruska, ulaganja budu u skladu s pravilima EU. Jer, ova su pravila takva da smanjuju izglede za uspostavljanje monopola i njihovo korišćenje za uticaj na privrednu politiku zemlje. Ukoliko se poštuju evropska pravila slobodnog tržišta i konkurencije, kineska ulaganja su dobra kao i bilo koja druga.

Kako gledate na aktuelni spor s Makedonijom i u vezi s tim, da li je Srbija garant stabilnosti regiona ili uzrok nestabilnosti?
To je potpuno nepotrebno i zapravo je neobjašnjivo. Podseća na prvobitno nesnalaženje kod predizbornih dešavanja u Crnoj Gori. Za nadati se je da će i u ovom slučaju veoma brzo doći, kao što se čini i da je došlo, do pune normalizacije. Bilo bi dobro i ako bi predsednica Vlade, i predsednik države, i ministar spoljnih poslova iz svega toga izvukli potrebne pouke da se to sutra ne bi ponovilo u odnosima s nekom drugom zemljom, ali ja sam kod toga skeptičan.

Odgovara li svetska situacija Vučiću, tj. pojava lidera kao što su Orban, Erdogan, Putin, Kačinjski, odnosno doprinosi li jačanju populizma i tzv. neliberalne demokratije i u Srbiji?
Ne. U Srbiji autokratski režimi deluju destabilizujuće. Možda će ovoga puta doći do smene demokratskim putem, što bi bilo veoma korisno. Poljska i Mađarska, koliko ja mogu da vidim, imaju dobre izglede da demokratski odbace sklonosti ka autoritarizmu. Turska je vojno angažovana, i kod kuće i preko granica, tako da je demokratsko rešenje neizvesno. Slično je sa Rusijom, koja se graniči, neposredno ili posredno, praktično sa svim važnijim svetskim kriznim područjima, što stabilizuje autokratsku vlast, ali sada je to ipak neka vrsta kapitalističke privrede, tako da postoje uslovi za mirnu demokratizaciju. Neliberalna demokratija ide uz spoljašnje, a onda i unutrašnje neprijatelje. Ukoliko ih nema, demokratizacija može da potraje, ali bi trebalo da ipak ima određenu stabilnost. U EU populizam je ojačao na neprijateljstvu prema EU i prema imigrantima. I zaista, ako bi se EU raspala, neliberalne i fasadne demokratije su sasvim moguće, posebno imajući u vidu sve teritorijalne probleme koji bi se otvorili. Ali čini se da stvari sada ne idu u tom pravcu. Liberalna misao je uvek polazila od shvatanja da je liberalno starije od demokratskog, ne toliko zbog opasnosti od oligarhije ili partokratije već zato što državna kontrola resursa i diskreciona moć mogu do obezbede plebiscitarnu podršku vođi s nadom da će on redistribuirati sredstva od njih – od manjine jedne ili druge vrste ili od stranaca – nama, bilo po klasnoj ili po nacionalnoj osnovi. Sa oligarhijama ili sa partijskom kontrolom trebalo bi da je moguće obračunati se s političkom konkurencijom i demokratskim izborima.

NEKI VID KOSMOPOLITIZMA TREBALO BI DA PREDSTAVLJA DUGOROČNO REŠENJE ZA SVET. KAO ŠTO SU MISLILI I KLASIČNI LIBERALI

Kako objašnjavate jačanje konzervativnih tendencija u svetu, jeste li optimista ili pesimista u pogledu njegove budućnosti, tj. gde vidite rešenje, u kakvoj ideologiji i u kakvom razvoju svetskih institucija?
Neki oblik kosmopolitizma svakako je rešenje. Kao i ranije kada su promene velike, kao što svakako jesu u poslednjih nekoliko decenija, recimo bar od 1989, sada je protekcionizam svih vrsta u porastu. Zasad je toga manje nego što bi se inače moglo očekivati uglavnom zato što je reč o potrebi da se prilagodi razvijeniji deo sveta, gde su revolucionarne promene uglavnom nepoželjne. Uostalom, Amerika, Britanija i veće evropske zemlje ne oskudevaju ni u finansijskim niti u institucionalnim sredstvima da se prilagode posledicama povećane svetske konkurencije. Svetska trgovina je sada od velike koristi i manje razvijenim zemljama, tako da je komercijalizacija prilično duboko ukorenjena. Svejedno, to su velike promene i rast konzervativizma, koji ima uglavnom uvek isti ideološki sadržaj, što bi trebalo da je očigledno svakome ko prati rasprave u Srbiji, nije neočekivan. Zapravo je ohrabrujuće da se liberalni sistem koliko-toliko održao, mada napredovao nije. Ali ako ne dođe do novih potresa, poput Bregzita recimo, neki vid kosmopolitizma bi trebalo da je dugoročno rešenje. Kao što su mislili i klasični liberali.

Mijat Lakićević
Novi Magazin, 31. avgust 2017.

 

Rampa za Ćirila

Agrobiznis i njegove žrtve

Retko su kada poljoprivredne teme tako uporno zaokupljale pažnju domaće javnosti kao ove godine: GMO, sneg u proleće koji je osakatio malinjake, pa grad obrao višnje, a onda suša kukuruz, zahtev da se zabrani prodaja zemlje stancima nije se skidao sa naslovnih strana, a u međuvremenu, u martu, najavljeno je otvaranje Nacionalne referentne laboratorije do kraja juna. Ovo poslednje još se nije desilo, ali pretposlednje jeste, evo, izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu su celog dana u ponedeljak tresle Skupštinu, pa da prvo one dođu na red.

CRNA ZEMLJA: Da bi građanka iz neke zemlje Evropske unije u Srbiji kupila zemlju treba da ispuni sledeće uslove – u stvari, kao što se vidi iz priloženog antrfilea, gomilu uslova koji su praktično “neispunjivi”, a neki i glupi. Ali, i ako sve što se traži ispuni, dotična građanka će moći da kupi najviše dva hektara. Isto naravno važi i za građanina. Ako, međutim, hoće da kupi 20.000 hektara, onda to može lako da izvede. Treba da ispuni samo jedan uslov – da u Srbiji osnuje svoje preduzeće.
To je novi “pravni okvir” za promet poljoprivrednim zemljištem koji će važiti nakon usvajanja izmena gorepomenutog Zakona, odnosno od 1. januara 2018. godine. Time je “ad akta”, bar na 10 godina – koliki je rok trajanja novih propisa – stavljeno Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju predviđeno izjednačavanje državljana Srbije i EU u pogledu sticanja vlasništva nad “srpskim oranicama”.
Kakvog smisla ima navedeno rešenje? Naravno, nikakvog. Ali to je rezultat ogromnih pritisaka, praktično sa svih strana, da se dotična odredba SSP-a nekako stavi van snage, dezavuiše, ukine. U tom pogledu između populista svih boja sklopljena je neka vrsta prećutnog, mada ne odveć tajnog saveza: nacionalisti/desničari su u svom protivljenju bili vrlo glasni, socijalisti/levičari ne toliko, ali je ta masovna i masivna koalicija – koja čudno asocira na onu uz devedesetih – (u)činila da se ubedljiva većina na srpskoj političkoj i intelektualnoj sceni zalaže za “zabranu prodaje zemlje strancima”. Pri čemu je jedini argument bio da su tako uradili i drugi. Naravno, oni “drugi” koji to nisu učinili, među kojima su poljoprivredno najrazvijenije zemlje u svetu, tom prilikom nisu pominjani.
I onda je Vlada, pod tim pritiskom, odlučila da predloži gorepomenuto “solomonsko” rešenje. Udovoljila je zahtevu tako što je stranim fizičkim licima postavila takve uslove da im je praktično onemogućila kupovinu, ali je mogućnost da domaće “pravno lice”, tj. preduzeće čiji su osnivači stranci (fizička ili pravna lica) bude kupac poljoprivrednog zemljišta u Srbiji i dalje (jer je ta mogućnost postojala i, naravno, korišćena) ostavila potpuno otvorenom.

PROTIV PRODAJE ZEMLJE STRANCIMA SU I NACIONALISTI/DESNIČARI I SOCIJALISTI/LEVIČARI – KOALICIJA, DAKLE, KOJA NEOBIČNO PODSEĆA NA ONU “CRVENO-CRNU” IZ DEVEDESETIH

To, dakle, znači da neki Francuz ili Holanđanin neće moći da dođe u Srbiju i kupi pet hektara, ali će neki Tenis ili Bin Zajed moći da kupe pet hiljada hektara. U Srbiji postoji nekoliko slučajeva gde su stranci kao pojedinci dolazili s namerom da se bave poljoprivredom. Možda je najpoznatiji primer francuskog vinara Sirila (Cyrille – što je vrlo blisko slovenskom, tj. slovenačkom imenu Ciril, što bi se, opet, na srpskom reklo Ćirilo) Bonžiroa, koji je u Timočkoj krajini, u čuvenim iako već prilično derutnim pivnicama (ili “pimnicama”, kako kažu meštani) pokrenuo proizvodnju organskog vina i sada ga kompletno izvozi u Francusku. Ili, drugi primer, sa suprotnog kraja Srbije, iz Mačve, gde je holandska porodica Kegels, doselivši se pre neku godinu, započela takođe organsku proizvodnju povrća. Tim ljudima koji nikog ne ugrožavaju, od kojih lokalno stanovništvo može puno da nauči i koji su, uzgred, od tog stanovništva odlično i prihvaćeni, tim ljudima dakle neće biti dozvoljeno da kupe zemlju i tako na neki način osiguraju svoju egzistenciju.
Ali će zato čitav državni mehanizam biti pokrenut i držan u pogonu dve godine i biće doneti razni “leks specijalisi” da bi se nekom Vučićevom “bratu” omogućilo ono što nikom drugom nije omogućeno. Nije problem, da ne bude zabune, što će neko kupiti (ili zakupiti, svejedno) 5.000 hektara nego što će se to odvijati pod posebnim uslovima i po privilegovanim postupcima koji običnim smrtnicima nisu dostupni. To je ono što je Branko Milanović (u tekstu “Višestranačke kleptokratije, a ne neliberalne demokratije”) nedavno nazvao “prodajom propisa i zakona”. A to je zapravo ono što u jednoj zemlji nikada ne sme biti dozvoljeno. Ako to nije dozvoljeno, kupoprodaja zemlje može biti potpuno slobodna. A ako te zabrane nema, “zabrana prodaje zemlje strancima” nema nikakvog smisla. To jest, ide naruku pojedincima i njihovim (svesnim ili nesvesnim) medijskim i ostalim lobistima, dok građani seljaci i građani radnici, o poštenoj inteligenciji da i ne govorimo, od toga imaju samo štete.

LABORATORIJSKA MAFIJA: Ako bi Vučić hteo, mogao bi da kod velikog broja seljaka, poljoprivrednih proizvođača stekne značajne političke poene, a da ni dinar ne potroši i da, pride, nigde ne pogreši. Tako što bi, svečano naravno, pustio u rad Nacionalnu referentnu laboratoriju. To ne znači da nacionalna referentna laboratorija ne postoji, da je tek treba izgraditi ili opremu kupiti i slično. Naprotiv. Ima praktično već 10 godina kako je NRL kompletno sagrađena i opremljena, a već je i nekoliko puta otvarana. Ali, nakon toga u nju više niko nije dolazio, ako ne računamo direktora i njegovu sekretaricu.
Nacionalna referentna laboratorija je neka vrsta laboratorijskog vrhovnog suda. Naime, praktično svi poljoprivredni, prehrambeni proizvodi ispituju se praktično svakodnevno – reč je o hiljadama analiza koje svaka za sebe nisu naročito skupe, ali kad se nakupe to je značajna para – iz različitih razloga: nekada da se utvrdi količina pesticida u voću i povrću; kod šećerne repe, recimo, da bi se utvrdila tzv. digestija, tj. procenat šećera; kod mleka prisustvo bakterija ili onog “čuvenog” aflatoksina. Tada je, da podsetimo, mleko poslato u Dablin, u Irsku, na “superviziju”, a da je radila NRL u Batajnici to je moglo i jeftinije i brže da se uradi u Srbiji.
Ali, i ako ne uzmemo te ekscesne slučajeve, prirodno je da neki “Ćirilo”, recimo u Sremu, koji se bavi mlekarstvom nema (laboratorijsku) opremu za ispitivanje kvaliteta mleka, kao što je praktično obavezno da njome raspolažu prerađivači, poput Imleka na primer, jer se kod njih sliva proizvodnja stotina, pa i hiljada “individualnih proizvođača”. Problem je što su ovi drugi prinuđeni da veruju prvima jer niti ima neke druge “nezavisne” laboratorije gde bi rezultate mogle da provere, niti neke “više” instance gde bi mogle da se “žale”.

NACIONALNA REFERENTNA LABORATORIJA JE NEKA VRSTA LABORATORIJSKOG VRHOVNOG SUDA

Zakon o nacionalnoj referentnoj laboratoriji – kojim bi ova ustanova formalno-pravno dobila osnovu za rad – predložen je još pre 10 godina, za vreme Koštuničine vlade. I to je jedini zakon koji tada nije prošao u Skupštini Srbije. Zato što za njega nisu glasali članovi vladajuće Srpske demokratske stranke.
Zašto? Pa, kažu poznavaoci, zato što su protiv bili vlasnici ili direktori laboratorija (od kojih je većina u privatnom, ali ih ima i u državnom vlasništvu) kojima nije išlo u račun da se obrazuje jedna takva nezavisna i profesionalna ustanova gde bi se kontrolisao njihov rad. I koji su već dobili “karakteristično” ime – laboratorijska mafija.
A te kontrole, povremeno i na prepad izvođene, pokazivale su da mnogo toga u laboratorijama nije štimalo, tj. da se mnogo toga naštimavalo, da su potvrde o ispravnosti neke robe izdavane, a da ne samo da provere nisu rađene nego čak ni reagensi ni drugi za to potrebni materijali nisu ni kupovani. Ispravno – što bi sami sebi nabijali troškove. Kad je bilo jeftinije da preko prepoštenog Koštunice “izlobiraju” da taj zakon ne bude donet. Iako je – uzgred, pre svega zahvaljujući Evropskoj uniji jer je od ukupno desetak miliona evra sedam poklonila EU, a tri iz budžeta uložila Vlada Srbije – i zgrada bila sagrađena i sva oprema nabavljena. Tako da je sve to bilo prepušteno “zubu vremena”.
Eh, bilo bi dobro da se radilo o vremenu. Ispostavilo se – čeljustima domaćih političkih ajkula. Jer, da ne grešimo dušu, ni kasnije se vlade nisu pokazale otpornijim na tu vrstu “lobiranja”. Štaviše, tvrde dobro upućeni, već nekoliko puta se dešavalo da visoki državni funkcioneri opremu iz Nacionalne referentne laboratorije prebace u institucije za koje su na ovaj ili onaj način radili, zbog čega su, naravno, bili dodatno nagrađivani. Možda bi Vučiću o tome nešto znao da ispriča i njegov savetnik za poljoprivredu, stručnjak sa dugogodišnjim iskustvom.
Mada, sa druge strane, šta je bilo – bilo je. Možda se stvarno ne treba vraćati u prošlost. Najbolje bi bilo da nacionalna referentna laboratorija što pre počne da radi, da zgrada ne zvrji prazna i da oprema džabe “ne trune”.

ZLATO, CRVENO I ŽUTO: Umesto da se bavi onim što je od izuzetne važnosti za celu poljoprivredu, nadležno ministarstvo se ovog proleća (opet) najviše bavilo malinarima. Kojima je već prešlo u naviku da čim imaju neki problem prospu 10 kila malina po putu i traže da im država obezbedi veću cenu. Malo im je, da podsetimo, bio jedan evro, tj. 120 dinara po kilogramu, koliko su im u prvom trenutku davali hladnjačari. Drugi proizvođači su u to vreme, doduše “šoto voće”, što bi rekli Dalmatinci, tj. upola glasa, tvrdili da svi troškovi sa radnom snagom dostižu 80, maksimum 100 dinara. Dakle, i s tadašnjom cenom malinari su imali profit od 20 odsto – što je izuzetno visoko – a sa onom koja je kasnije (kada je cena maline na svetskom tržištu skočila) dogovorena – 160 dinara po kilogramu – čista zarada se pela na 60, možda i 100 odsto. Ima, međutim, u Šumadiji jedan “Ćirilo” koji kilogram maline prodaje za četiri evra. I tako je, sveže ubranu, odmah izvozi u Nemačku. Te privrednike, dakle one najuspešnije, koji pokazuju inicijativu i inovativnost, domaći privredni sistem “ne prepoznaje”. Bolje rečeno, političko-ekonomske prilike su takve da se oni sami najradije drže u ilegali.

AKO SELJACI NE DELE SA GRAĐANIMA SRBIJE DOBIT KAD JE GODINA NATPROSEČNO DOBRA, ZAŠTO BI NA NJIH PREVALJIVALI ŠTETU KADA GODINA PODBACI

Taman je prošla malina, stigao je kukuruz. Tačnije – suša. Što je naravno bio odličan povod da se obnove stare priče o navodnjavanju. I ponove stare bajke o tome kako bi u Srbiji moglo da se navodnjava još milion hektara. Što je u rangu one Baćevićeve kineske bajke o kanalu Morava – Vardar – Egejsko more. U stručnim krugovima je, naime, odavno poznato da, pored nekoliko stotina hiljada hektara koliko se trenutno zaliva, u Srbiji naprosto nema toliko vode i moglo bi da se navodnjava još najviše 200.000 hektara. Što takođe nije malo, ali nije ni – zabranjeno. Nema prepreka, naime, da ratari navodnjavaju svoje njive. Uostalom, to svi ozbiljni povrtari i voćari već uveliko rade. Ako u blizini nema reke ili kanala, voda je u Vojvodini na 50-60 metara, mogu da iskopaju bunar i zalivaju do mile volje. Pa u čemu je problem, pita možda čitalac. U najkraćem – u tome što zalivni sistemi nisu jeftini i morali bi da budu u upotrebi praktično svake godine da bi se isplatili. Suša Srbiju, međutim, zahvata otprilike svake pete godine, što njihovu “amortizaciju” značajno produžava i ekonomičnost dovodi u pitanje. Tako da se ta priča svodi na računicu koju svaki pametan “Ćirilo” mora da napravi za sebe i da vidi da li mu se ta investicija isplati. Odnosno, ako neće tako, može da se odluči da svoje imanje osigura protiv suše. Uostalom, kao što je to povodom „kuknjave na štete od elementarnih nepogoda“ već primetio Goran Ješić, zašto država treba da se meša u privatni odnos između poljoprivrednika i osiguravajućeg društva. Zbilja, ako oni ne dele sa građanima Srbije dobit kad je godina natprosečno dobra, zašto bi na njih prevaljivali štetu kada godina podbaci. Ali to je već stara navika, zaostala iz soc-samoupravnih vremena, da se dobici privatizuju, a gubici socijalizuju.

Tako je to kada agrarna politika brine o nacionalnim interesima, ali ne brine o Ćirilovim.

Nemogući uslovi

Izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu predviđeno je da će “državljanin države članice Evropske unije poljoprivredno zemljište u privatnoj svojini moći da stekne pod sledećim uslovima: 1) ako je najmanje deset godina stalno nastanjeno u jedinici lokalne samouprave u kojoj se vrši promet poljoprivrednog zemljišta; 2) ako obrađuje najmanje tri godine poljoprivredno zemljište koje je predmet pravnog posla uz naknadu ili bez naknade; 3) ako ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo u aktivnom statusu kao nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, u skladu sa zakonom kojim se uređuje poljoprivreda i ruralni razvoj bez prekida najmanje deset godina i 4) ako ima u vlasništvu mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje.
Lice koje ispuni sve navedene uslove može steći u svojinu najviše do dva hektara poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.
Zakonski član sadrži još nekoliko prohibitivnih elemenata manjeg ili specifičnog značaja koje ćemo ovde preskočiti. Sve u svemu, očigledna je namera zakonodavca da postavi uslove koje ne samo što je teško ispuniti nego bi čovek morao da bude glup da bi na njih pristao, kao što je recimo onaj “da ima u vlasništvu mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje”. Zašto, recimo, ne bi mogao da je uzme u zakup? No, ni to pitanje, kao ni sam zakon, zapravo nema smisla.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 31. avgust 2017.

 

Ode sanak pusti

Privredni rast

Kažu dobro obavešteni izvori da se Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva i infrastrukture, ozbiljno naljutila na Miladina Kovačevića, direktora Zavoda za statistiku. Razlog – loši rezultati njenog resora u prvoj polovini godine. Tražila je, navodno, čak i da se “promeni metodologija”, ali Kovačević nije pristao. Eto, iznenada, jednog “pozitivnog brojanja” za Kovačevića u njemu inače nesklonoj “antivučićevskoj” javnosti, koju je ovaj vrsni matematičar zaradio zbog svojih računica o padu nezaposlenosti. Ali, za ukupnu privrednu situaciju u Srbiji malo je ohrabrujućih vesti. Prvo tromesečje obeležio je drastičan pad proizvodnje u elektroprivredi i taman se činilo da nas drugo vraća ka obećanom rastu bruto domaćeg proizvoda od tri odsto, kad jul prođe u štrajku Fijatovih radnika, a u avgustu suša “obra” kukuruz, tako da se pomenuti cilj sada čini još daljim, a možda i sasvim nedostižnim.

MALO MORGAN: Vest da je čuveni Džej Pi Morgan (JP Morgan), jedna od najvećih banaka na svetu, 11. avgusta prvi put kupila dinarske hartije od vrednosti, bila je razlog da Jorgovanka Tabaković, guverner Narodne banke Srbije, pomalo euforično zaključi kako je to “potvrda poverenja u dinar”, kao i uopšte u stabilnost srpske ekonomije. Ruku na srce, to jeste dobar znak, odnosno pokazatelj da su srpske državne finansije stabilizovane i da je država Srbija postala solidan dužnik, te da se na kupovini njenog duga, tj. obveznica, bez većeg rizika može lepo zaraditi. Ova medalja, međutim, ima i svoju drugu stranu: naime, kamate su na svetskom finansijskom tržištu vrlo niske, pa su i zarade vrlo skromne. A niska inflacija i stabilan devizni kurs u Srbiji omogućavaju da se bez opasnosti od gubitka na (nepredvidljivim) kursnim razlikama “prelazi” iz dinara u evro i obrnuto.
U stvari, uprkos stabilnosti o kojoj govori šefica centralne banke, upravo su zbivanja oko kursa uzdrmala domaće privrednike, naročito najdragocenije među njima, tj. izvoznike. Jer, iako je dinar u poslednja 2-3 meseca ojačao za (relativno) skromnih 3-4 odsto, za mnoge koji rade s minimalnom “marginom” to je značilo gubitak takoreći čitave zarade.
Odgovarajući na pitanje “zašto dinar jača”, Dejan Šoškić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner NBS, najpre podseća da su “u osnovi, uzroci jačanja neke valute vezani za nivo njene raspoloživosti u odnosu na tražnju za njom”, a zatim naglašava: “Očigledno je da je stepen restriktivnosti monetarne politike veći nego što bi trebalo da bude jer jačanje dinara u uslovima kada i dalje imamo značajan deficit u tekućem delu platnog bilansa svakako nije posledica rasta konkurentnosti i izvoznog potencijala zemlje već upravo restriktivnosti monetarne politike. Referentna kamatna stopa u Srbiji i dalje je relativno visoka, tj. iznosi četiri odsto, iako su kamatne stope u ostatku Evrope već godinama oko nula odsto. Monetarna politika je ostala restriktivna iako već nekoliko godina unazad imamo inflaciju ispod inflacionog cilja. Očigledno je takva politika bila usmerena ne na postizanje inflacionog cilja već na postizanje stabilnosti deviznog kursa, što nije zvanični cilj NBS.

DOK DRŽAVA POSLUJE KO ZMAJ, PRIVREDA JEDVA DRŽI DAH

Poslednji podaci ukazuju da su stope rasta monetarnih agregata (novca) u opadanju i da se efektivna kamatna stopa na REPO operacije nalazi u blagom rastu. Sve to ukazuje na potrebu relaksacije monetarne politike. Potreba za ovakvim merama postoji, po mom mišljenju, već nekoliko godina unazad”, kaže Šoškić.
Na “potpitanje” da li je NBS trebalo nešto da uradi da ublaži, ako već ne i da spreči taj rast, odnosno da li je osim kupovinom deviza na tržištu trebalo da uradi još nešto, sagovornik NM odgovara: “Da, naravno, svi raspoloživi instrumenti NBS mogu se korigovati u pravcu relaksacije monetarne politike, pre svega u pravcu obaranja referentne kamatne stope u dinarima i smanjivanja obaveznih rezervi i eventualnih promena u njenoj strukturi.”

KURS PO MERI VLASTI: Ostavljajući ovom prilikom po strani tehnička rešenja za “(p)opuštanje” monetarne politike, pažnju smo obratili na posledice snaženja nacionalne valute. Prema rečima Dejana Šoškića, “suviše restriktivna monetarna politika obara stopu privrednog rasta i posebno negativno utiče na izvozni sektor. Nominalna i realna aprecijacija dinara ne smeju se dozvoliti jer obaraju privredni rast u najzdravijem konkurentnom i izvozno orijentisanom delu privrede”, odlučan je Šoškić. Stojan Stamenković, urednik časopisa Makroekonomske analize i trendovi i član Saveta guvernera NBS, ima nešto drugačije mišljenje. Iako, naravno, i on polazi od pretpostavke da “kurs određuju ponuda i tražnja”, naš drugi sagovornik kaže da je u svetu odavno “napuštena politika podrške izvozu devalvacijom”. Prema Stamenkovićevim rečima “devalvacija s jedne strane izaziva inflaciju, a sa druge ne zahteva od privrednika da povećaju konkurentnost, tako da se posle izvesnog vremena pojavi potreba za novom devalvacijom”.
U suštini, biće da između Šoškića i Stamenkovića i nema neke razlike jer prvi u žižu stavlja jačanje, a drugi slabljenje dinara. To se može naslutiti i iz sledeće Šoškićeve (pre)poruke: “Dovoljno je da se NBS ponaša u skladu sa svojim zvaničnim monetarnim modelom ciljanja inflacije i stvari bi se postepeno dovele u normalu i po pitanju kretanja deviznog kursa. Ovako, monetarna politika lako može doprineti neostvarivanju privrednog rasta za ovu godinu, koji je, kao što vidimo, već drugi kvartal zaredom daleko ispod planiranog nivoa. Jačanje dinara posebno je loše za izvoznike, koji su nosioci privrednog oporavka zemlje i predstavljaju najzdraviji deo naše privrede”.
Ali, ako je izvesno da izvoznicima trenutna kretanja na deviznom tržištu ne odgovaraju, ima neko kome savršeno idu u prilog. To je – zamislite – država.
“S obzirom na to da država Srbija ima ogroman (tzv. javni – prim. M.L.) dug, njoj odgovara da dinar bude jači”, kaže Mihailo Gajić direktor Libertarijanskog kluba. Jer, logika je prosta, tako za manje dinara može da kupi više para, tj. “evara” i dolara. Plus, nastavlja Gajić, “javne nabavke čine oko 10 odsto ukupne javne potrošnje, a s obzirom na to da dobar deo te robe stiže iz uvoza i po tom osnovu državi odgovara da dinar bude jak. Ako bi dinar ojačao, bila bi manja javna potrošnja, što znači da bi bilo bolje stanje u budžetu”.

BUM BUDŽET: “Kud ćeš bolje Gajiću” – mogao bi u ovom zamišljenom trenutku da skoči el prezidente Vučić. Jer, zbilja, državna blagajna je prvu polovinu godine završila puna da punija ne može biti. Gotovo svi “pojavni oblici” države poslovali su sa dobitkom. Republika je ostvarila višak od 33 milijarde dinara (prihodi 549, a rashodi 516 milijardi); suficit su imale (sveukupno uzevši) i lokalne samouprave, AP Vojvodina, Fond zdravstva, Nacionalna služba za zapošljavanje; jedino je penzioni fond imao deficit. Sve u svemu, država je u celini imala suficit od 44 milijarde dinara, što, budući da je planiran manjak od 36 milijardi, znači da je fiskalni rezultat od predviđenog bolji čitavih 80 milijardi dinara.
Dobro, na ovu smo sliku već navikli jer je prošle godine sve do kraja novembra republički budžet bio u suficitu (od 37 milijardi dinara), da bi se onda u decembru, kada je poplaćano sve što je na ovaj ili onaj način stiglo na naplatu, došlo do celogodišnjeg deficita od oko 34 milijarde. (Da ne bude nesporazuma, a i čisto radi podsećanja, ukupan deficit tzv. “opšte države” bio je 57 milijardi.) Ipak, nema sumnje da će (i) ove godine ostvareni rezultat biti znatno bolji od planiranog, tj. da će minus u državnoj kasi biti manji od planiranih 75 milijardi dinara, a nije isključeno ni da (makar u republičkom budžetu) bude ostvaren višak.
Dok država, međutim, kao što je rečeno na početku, premašuje sve rekorde, privreda – tavori. U prvom polugodištu rast BDP-a jedva je nešto veći od jedan odsto: u prvom kvartalu bio je 1,2, a u drugom 1,3 odsto. Industrija je zabeležila rast od svega 2,1 odsto. A građevinarstvo – da se za trenutak vratimo priči s početka ovog teksta – koje je u izvesnom smislu zamajac čitave privrede, do kraja juna (u poređenju sa istim razdobljem prošle godine) čak je zabeležilo pad od pet odsto. I sve to uprkos silnom angažmanu, postavljanju SNS-ovih direktora na sva važnija mesta, takoreći svakonedeljnom, lično Vučićevom, otvaranju neke deonice autoputa ili pruge… Pa ko ne bi bio ljut. Mislimo na Zoranu Mihajlović, naravno.

KADA JE GODINA NATPROSEČNO RODNA ONDA SE ZASLUGE NE PRIPISUJU “SVEVIŠNJEM” NA NEBU NEGO MUDROM GOSPODARU NA ZEMLJI, DOK SE KAD GODINA IZDA PRST UPIRE SVUDA UNAOKOLO

Guvernerka Tabaković, sa saradnicima – uzgred, ako je verovati televiziji, to je vrlo mlada i lepa ekipa – pokušala je da u ovu sumornu atmosferu udahne malo optimizma. Na prošlonedeljnoj konferenciji za štampu izašla je s računicom da je za ostvarenje zacrtanog cilja potrebno da do kraja godine BDP poraste 4,5-5 odsto i izražavala uverenje da je to moguće. Ekonomisti su odmah reagovali tvrdeći da tako nešto nije ostvarivo. A onda su, u ponedeljak, i predsednik i premijerka izjavili da planirani provredni rast od tri odsto neće biti ostvaren. Ana Brnabić je bila opreznija rekavši da se “nada” da će rast biti 2,5 odsto, dok je Vučić bio optimističniji najavivši rast od 2,6-2,7 odsto. Kako god – ode sanak pusti o liderstvu u regionu. Čini se da je Vučić na vreme napustio mesto premijera.
Mala šala, naravno. Ni po jada, naime, da je rast podbacio samo ove godine. Od dolaska Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine Srbija nikako da postigne neki značajniji razvojni rezultat – tri odsto je kao granica snova. Čak i ako 2012. godinu i ne računamo – jer rezultati u njoj ipak uglavnom pripadaju prethodnim vlastima; uzgred, tada je ostvaren pad od jedan odsto – zaključno sa ovom godinom, Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast od svega 1,3 odsto. To nije razvoj, to je taljiganje.

TRAS PRIVREDA: Kao i 2014, kada je sva krivica za pad BDP-a (od 1,8 odsto) svaljivana na poplave, tako se i sada uzrok za padbačaj plana pronalazi u elementarnim nepogodama, tj. hladnoj zimi, s jedne, i vrelom letu, sa druge strane.
Već to, međutim, pokazuje ranjivost srpske privrede. Klimatske prilike, naravno, mogu da imaju uticaj na proizvodnju u poljoprivredi, samo što kada je godina natprosečno rodna, kao što je bila lane, onda se zasluge ne pripisuju “svevišnjem” na nebu nego mudrom gospodaru na zemlji, dok se kad godina izda prst upire svuda unaokolo. Ta “moda” se, štaviše, širi, pa je ove godine i za EPS-ov podbačaj okrivljen mraz iako je, kao što su mediji otkrili, problem bio u nestručnom (SNS – treba li napominjati) rukovodstvu koje nije na vreme osposobilo rudnik za proizvodnju.
U stvari – to je stara stvar – glavni uzrok niskog privrednog rasta je jedan drugi deficit, ne budžetski, kojem nikako da se nađe leka. Reč je o hroničnom deficitu investicija. Već godinama su, naime, ulaganja u srpsku privredu znatno manja od potrebnih. U pojedinim godinama bila su čak manja od tzv. amortizacije, odnosno od sredstava neophodnih da se proizvodnja samo održi na postojećem nivou, bez da se povećava.
Stojan Stamenković, koji bi se kao član Saveta guvernera takođe mogao uračunati u Jorgovankin tim, nije međutim delio gorepomenuti optimizam. Naprotiv. Prema njegovim rečima, niske investicije ove godine čak zabrinjavaju više od podbačaja planiranog privrednog rasta. Jer – na čemu će se temeljiti rast narednih godina.
“Investicije su u padu. Jedino su u Beogradu u porastu. A investicije u rekonstrukciju ulica, izgradnju fontana i farbanje fasada ne predstavljaju jačanje infrastrukture, od čega bi mogao da se očekuje privredni korist u narednim godinama”, kaže Stamenković za NM. Naš sagovornik posebno ističe da su investicije u prvom tromesečju ove godine bile svega 1,3 odsto veće nego u istom razdoblju prošle (podaci za drugi kvartal očekuju se krajem avgusta). “Potrebno je da investicije godišnje rastu po stopi od 10-12 odsto, da bi za neku godinu njihov udeo u bruto domaćem proizvodu skočio sa sadašnjih 18 na 25 odsto, što bi onda Srbiji obezbedilo željeni rast od 4-5 odsto”, naglašava Stamenković.
Da zlo bude veće, umesto investicija u proizvodnju, Vučić sad najavljuje investicije u potrošnju. Reč je, naravno, o njegovoj najavi povećanja plata u javnom sektoru, “i to ne 1-2 nego 7-8-9 odsto”, što će neminovno biti praćeno povećanjem penzija. Ne samo što na taj način, mešajući se u poslove koji nisu njegovi, ruši (koliki god bio) autoritet premijerke Brnabić, nego dajući obećanja koja se ne zasnivaju na realnim osnovama ruši pretpostavke budućeg razvoja Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. avgust 2017.

 

Okršaj kod GMO korala: Ršum vs. Glišin

Nauka narodu

Genetički inženjeri su (zahvaljujući fondu koji su finansirali Stiv Džobs, Voren Bafet i u Srbiji inače ozloglašena kompanija Monstanto) napravili kukuruz otporan na sušu. Dobro, to ne bi pomoglo u slučaju Srbije, gde se suđa javlja otprilike na svakih 4-5 godina, ali je omogućilo da proizvodnja u Africi rapidno poraste. Takođe, otkako su počeli da gaje i masovno koriste genetički modifikovan pirinač, Kinezima je baš krenulo. Ne samo da su iskorenili glad nego i siromaštvo smanjuju i, uopšte, u takoreći svakom pogledu sve više napreduju. U Srbiji, međutim, mrka kapa.

GMO MIT: Kada je ministar trgovine Rasim Ljajić negde u februaru ove godine rekao da “ne veruje(m) da bi Srbija uskoro mogla da postane član Svetske trgovinske organizacije, pre svega zbog ogromnog pritiska javnosti da se ne dozvoli promet genetski modifikovanih proizvoda, što je uslov za ulazak u tu organizaciju”, te da je “glavni problem izmena propisa, budući da u Srbiji postoji izričita zabrana proizvodnje i prometa GMO”, doživeo je žestok napad “anti-GMO lobija” zbog “javnog zalaganja za legalizaciju GMO”. Uopšte, ta činjenica da Srbija spada među retke zemlje u svetu koje nisu član STO ne privlači ovde nikakvu pažnju. Možda zato što naši “tradicionalni” prijatelji takođe nisu članovi te mutne multinacionalne asocijacije? Ali, Kina, kao što smo videli, obilato upražnjava GMO kulturu, Putin je takođe u tom društvu, Grčka – gle i ona je tu… Kao i još preko 160 zemalja, uključujući i celu Evropsku uniju, razume se.
U stvari, nije to prvi napad na Ljajića. Pre tačno godinu dana, u avgustu, Miladin Ševarlić, član poslaničke grupe Dveri, tražio je ostavku tada u upravo formiranu vladu tek (re)izabranog Ljajića. “S obzirom na to da je ovo druga izjava u korist GMO, posle nebuloza u vezi s navodno genetički modifikovanim čeri paradajzom koje je u Narodnoj skupštini izrekao tadašnji mandatar, a sada drugi put predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, kojoj se, a ko bi drugi nego višestruki potpredsednik u većini postoktobarskih Vlada, danas pridružio i njegov, takođe po drugi put izabran, potpredsednik i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija dr Rasim Ljajić”, grmeo je Ševarlić. Ne propuštajući, politički i korektno i hrabro, da potkači i samog “gospodara” Vučića.
Neumorni Ševarlić, koji je u međuvremenu stekao i titulu predsednika Upravnog odbora Društva srpskih domaćina, u maju ove godine organizuje veliki miting “Srbija protiv GMO”, na kojem se doduše okupilo svega stotinak pristalica, ali je tom prilikom Narodnoj skupštini predat zahtev da raspiše “referendum na kojem bi se građani izjasnili o uvozu, gajenju i prometu genetski modifikovanih organizama”.
Ševarlić je kazao da je “135 skupština opština i gradova u Srbiji”, odnosno “oko 80 odsto lokalnih samouprava usvojilo deklaracije protiv uvoza, gajenja, prerade i prometa GMO i proizvoda od GMO” i dodao: “To je brana GMO lobistima koji hoće da prodaju Srbiju proizvođačima genetski modifikovanih organizama”.

OD ZABRANE GMO SOJE U SRBIJI KORIST IMAJU POJEDINCI, A ŠTETU TRPE UZGAJIVAČI STOKE I POTROŠAČI

Ševarlićevoj akciji pridružio se i poznati dečiji pesnik Ljubivoje Ršumović stihotvorenijem čiji početak glasi “Zar ćemo dozvoliti da zlotvori likuju / Kada nas genetski modifikuju”, a koju u celini donosimo u okviru uz ovaj tekst.
Sad kad je GMO ušao u poeziju, mada još ne epsku – ostaje još malo pa da se o njemu isprede mit, a pošto i inače u dobrom delu naše inteligencije dominira shvatanje o mitu i poeziji kao pravim izvorima istorije, zašto to ne bi važilo za nauke poput genetike i biologije. I šta sad tu može neko poput akademika, molekularnog biologa Vladimira Glišina.

RAJČICA OTROVNICA: Rajčica, to vam je, ako neko slučajno ne zna, na hrvatskom – rajsko povrće, tj. (na engleskom) paradajz. Kao što je gore napomenuto, srpske domaćine i čuvare Dveri posebno je naljutilo priznanje, bukvalno s najvišeg mesta, da mi u Srbiji jedemo genetički modifikovani paradajz.
Akademik Glišin najpre otkriva da je “paradajz u Americi sve do 1820. smatran nezdravim, čak i otrovnim”, a onda navodi primer kako se, genetičkim inženjerstvom, “nekom hranivu oduzimaju pojedine za nas nepovoljne genetske funkcije”. Reč je o paradajzu “flavr savru”. “Svi znamo” – misli Glišin – “da paradajz pri sazrevanju postaje sve mekši (klimakterična biljka kao mnoge druge, voće na primer) zbog proteina koji prilikom sazrevanja razara ćelijske membrane, a to otežava prevoz kvalitetnog paradajza s jednog mesta na drugo. Kod paradajza ‘flavr savru’ genom je umetnut jedan fragment tzv. antisens DNK, koji deaktivira gen odgovoran za protein razlaganja ćelijskih zidova. Rezultat toga je da prilikom sazrevanja plod ne omekša brzo, zato mu je vreme trajanja na polici znatno duže”. Jezikom srpskih domaćina rečeno, radi se o paradajzu koji sporije truli, dakle duže traje, zbog čega može lakše da se prevozi na veće daljine, čak i izvozi i time ostvaruje veći profit. Koji istinski domaćin-proizvođač to ne bi poželeo.
Ali, u stvari, čitava ta (navodna) borba protiv GMO je besmislena. Jer, kako kaže akademik Glišin, “dosada je, na ovaj ili onaj način, genetski modifikovan veliki broj poljoprivredno važnih useva. Navešću najglavnije: pamuk, kukuruz, krompir, suncokret, dinja, soja, kafa, alfalfa, duvan, krastavac, lubenica, šećerna trska i repa, jagode, paradajz, pšenica, babura, brasika, kupus, pirinač, kanola, eukaliptus, papaja, grašak. Ako tome dodamo da meso i mlečni proizvodi koje jedemo potiču od životinja hranjenih genetski modifikovanim hranivima, bezmalo sve što predstavlja našu hranu danas je direktno ili indirektno genetski modifikovano”.
“Istina je da verovatno ništa u svom životu niste pojeli a da nije bilo genetički modifikovano”, pridružuje se Glišinu Biljana Stojković, profesorka evolucione biologije i genetike. I malo šire obrazlaže čitavu problematiku: “Biotehnologija, primena svake tehnologije na biološke sisteme kako bi se modifikovali produkti i procesi u živim bićima, nastala je pre više od 10.000 godina, kada je začeta praksa kultivisanja biljaka i životinja za masovno gajenje i veće prinose. Svaka biljka koju kupite na pijaci nastala je od divljeg pretka koji je vekovima veštački selektovan. Od divljeg kupusa, na primer, nastalo je povrće toliko različito, i po izgledu i po nutritivnom sastavu, da ga danas razdvajamo u sasvim odvojene grupe – kupus, kelj, karfiol, brokoli, itd. Biranjem jedinki s najpovoljnijim karakteristikama čovek je genetički menjao buduće generacije kultivisanih sorti biljaka i rasa životinja, ponekad u tolikoj meri da danas, korišćenjem savremenih metoda molekularne biologije, možemo jasno utvrditi koje su genetičke modifikacije bile ključne za pojavu tako različitih fenotipova. Ne zaboravimo hibride kukuruza i raznih žitarica napravljene kontrolisanim ukrštanjima u raznoraznim institutima, kojih je i u Srbiji oduvek bilo i čijim smo se uspesima dičili decenijama…
Genetičko inženjerstvo je moderna biotehnološka grana koja, za razliku od tradicionalnih, koristi molekularno biološke tehnike (tehnologiju rekombinantne DNK) da, umesto indirektno, putem kontrolisanih ukrštanja direktno manipuliše genetičkim sastavom jedinki uvođenjem novih gena, modifikovanjem ili eliminisanjem postojećih gena u genotipu. Načini na koje se to radi preuzeti su iz prirode; drugim rečima, nauka ‘plagira’ prirodne mehanizme”.
Dakle, zaključuje Stojković, “danas ne radimo ništa suštinski novo, tj. ništa što nismo radili ‘otkako je sveta i veka’; jedina razlika je u upotrebi novih tehnologija. I još nešto, bez biotehnologije ljudska vrsta bi verovatno zauvek ostala na nivou zajednica lovaca-sakupljača koje nomadski špartaju svetom u potrazi za plenom ili pokojim zrnom i plodom. Biološki, teško je zamisliti da bi se bez gajenja domaćih biljaka i životinja ljudska društva i kultura, kakve danas poznajemo, uopšte mogli formirati”.

ČAROBNI PASULJ: Evo još jednog primera. Reč je o tzv. tihom ili pasulju bez gasova. “E, sad” – kaže akademik Glišin – “više nisam siguran da li bi takav prošao na našem tržištu. Naime, pasulj stvara gasove (vetrove) zato što sadrži određene šećere, tzv. oligosaharide, koje čovek ne može da vari. Oligosaharidi su veliki molekuli koji se ne apsorbuju prolazeći kroz gastrointestinalni trakt kao što je slučaj sa drugim šećerima. Čoveku nedostaje enzim (gen) koji razlaže oligosaharide. Oligosaharidi zato prođu kroz ceo gastrointestinalni trakt i stižu nepromenjeni do tankog creva. Tu ih sačekaju nastanjene bakterije, razlažu ih stvarajući pri tome gasove koji na kraju moraju da se izbace kroz rektum. Kakav je bio zadatak?
U samom pasulju treba deaktivirati gen(e) odgovoran za sintezu oligosaharida i dobićete bezgasni pasulj. Tako je učinjeno. S obzirom na to da je pasulj veoma hranljiv i jeftin za uzgajanje, često se koristi za masovnu ishranu vojske, u sirotinjskim bolnicama i narodnim kuhinjama, na kampovanju i slično.

PRIMENA GENETIČKOG INŽENJERINGA U KARDIOHIRURGIJI ZNAČI DA ĆE I NEKI LJUDI BITI “GENETIČKI MODIFIKOVANI”

Kao što je poznato, i u ovom slučaju svako dobro ima svoje nedostatke. Bezgasni pasulj, naime, ne stvara tako potrebnu intimnu atmosferu u prvoj bračnoj noći, kod kuće, u javnom prevozu, na poslu. Zar ne?”
Tim šaljivim tonom Glišin očigledno pokušava da raspravu učini racionalnom, ali džabe. “Antigeemoisti” ne posustaju i ne odustaju nego optužbama dodaju da GMO hrana radi “u korist GM kompanija, a na štetu poljoprivrede, prehrambene industrije i građana Srbije”. Praksa, međutim, ne ukazuje na tako nešto. Tačnije koristi ima, ali ne za one koji su na tapetu. Naime, uzmimo za primer stočarstvo, na koje se u Srbiji troše silne državne subvencije. Praktično ceo svet za ishranu stoke (goveda, svinja) koristi znatno jeftiniju genetički modifikovanu soju. Pošto u Srbiji za GMO soju važi prohibicija, naši stočari moraju da plaćaju skuplju hranu, zbog čega imaju veće troškove, što im smanjuje konkurentnost na tržištu. A korist imaju kompanije (od kojih su, uzgred, neke takođe strane) koje proizvode soju jer je prodaju skuplje i tako zarađuju više. Baš na štetu poljoprivrednika i građana.

BOG I BAKTERIJA: U stvari biće da to oko GMO uopšte i nije stručno i naučno pitanje. Zar gore pomenuti ulazak GMO u poeziju i mitologiju o tome najbolje ne svedoči? Zato je možda u pravu Biljana Stojković kad kaže da se tu zapravo radi o sukobu “metafizičke prirode”.
“Razmišljala sam mnogo o razlozima zbog kojih se u mnogim brošurama, knjižicama ili pamfletima o štetnosti GMO evolucioni biolozi navode kao vrhunski neprijatelji zdravlja naroda i veliki podržavaoci ‘genetskog trovanja’ ljudi. Ozbiljnosti radi, odbacićemo zavereničke tvrdnje da su (evolucioni) biolozi plaćenici biotehnoloških trovačkih kompanija i da su lični finansijski interesi razlog laganja i prikrivanja ‘prave istine’. Pravi razlozi za navođenje evolucionih biologa u celoj ovoj priči jesu, u najširem smislu, metafizičke prirode. Evoluciona biologija zasniva se na ideji promene, odsustvu statičnosti sveta, a to u biološkom smislu podrazumeva dugi kontinuitet genetičkih modifikacija populacija i vrsta organizama. Možda je najbolju definiciju evolucije dao Darvin, koji je za ovaj proces koristio opis ‘poreklo sa modifikacijama’. Sa druge strane, konzervativni pristup životu podrazumeva status quo i normativno se određuje prema svakom procesu u odnosu na to da li i u kojoj meri utiče na okoštalo stanje. Takav pogled na svet, najjasnije oličen u religiji i njenoj romantičnoj i setnoj opredeljenosti prema prošlosti, u velikom je sukobu sa evolucionim svetonazorom i zbog toga se sudar ovih svetova može očekivati po svakom sličnom pitanju. Ukratko, konzervativnost (ili konzervisanost) podrazumeva da se datost ne sme menjati jer ono što nam je dato potiče od boga (dakle, vrste su nepromenljive, savršene, direktno dizajnirane odozgo i smišljene s posebnim planom) i ništa nas ne bi smelo izbacivati iz te teleološke ravnoteže”, kaže Stojković. I nastavlja: “Toj neupitnoj datosti pridružuje se čak i nauka u glavama mnogih ljudi. Koncept gena, nerazumljiv velikom delu stanovništva, dobija skoro mistična značenja i efektivno zamenjuje koncept boga u percepciji sveta. Često se može čuti da smo ovakvi ili onakvi zato što imamo takve gene; sudbina nam je određena ‘voljom gena’ i na nju možemo uticati isto koliko i na ‘volju boga’ – dakle, nikako”.
Nažalost, ili na sreću, kako ko razume celu stvar, “geni i njihovi efekti nisu nepromenljivi”, kaže Stojković. I dodaje u pomalo biblijskom tonu: “I tako bejaše od početka života.”
“Strepnja od nepoznatog jeste važan psihološki momenat koji nas često opredeljuje ka ustaljenom i poznatom, bila to ‘volja boga’ ili ‘gena’, sasvim svejedno”, zaključuje Biljana Stojković.
Paradoksalno je, a možda i nije, da su boga prvo počeli da se igraju oni najmanji i nevidljivi. Naime, kako piše Glišin, pre gotovo pola veka, sedamdesetih godina, troje istraživača (Meri Del Kilton, Mark van Montagu i Džef Šel – navodi imena korektno stari profesor) radeći sa oportunističkom (hm, zar već ta karakteristika ne izaziva sumnju) bakterijom (Agrobacterium tumefaciens – At) otkrilo je“molekularni mehanizam”, tj. način na koji taj mikroorganizam (bednik) preuzima na sebe ulogu boga, odnosno (da malo spustimo loptu) genetičkog inženjera koji se “meša” u “božiji posao”. Posle su ljudi, kao što reče dr Stojković, samo uzeli da oponašaju bakterije. To jest – prirodu.
Ovih dana je u časopisu Priroda (Nature) objavljena studija koja pokazuje da je uspešno “repariran”, tj. “popravljen” gen odgovoran za teško oboljenje srca. Time se, kako kažu stručnjaci, “eliminiše prenošenje bolesti na sledeću generaciju, a otvara se i mogućnost za lečenje drugih bolesti”. Otkriće je vrlo blizu primene u kliničkoj praksi. U Srbiji je ta vest prošla vrlo nezapaženo. A u stvari znači da će ne samo pirinač i kukuruz nego i bar neki od nas biti “genetički modifikovani”! Ali i – zdravi.

Đavolja kafa i smrtonosni krompir

“Kao što rekoh, ništa novo. Čak su neki, danas svuda prisutni proizvodi, pretrpeli vekovna proganjanja. Kafa je nekoliko vekova bila van zakona u Meki, Kairu, Engleskoj, Nemačkoj i Švedskoj! A jedan francuski doktor je 1674. napisao da posle ispijanja kafe ‘telo postaje senka samog sebe, telo propada i najzad iščezava. Srce i stomak toliko oslabe da konzument počinje da pati od opsena’.
Vek ranije katolički sveštenici su pokušali da zabrane kafu nazivajući je ‘đavoljim napitkom’. Tvrdili su da kafu piju samo muslimani i da ne pristaje hrišćanima. Kako se, međutim, ispostavilo i u Meki, najsvetijem muslimanskom gradu, vicekralj i glavni inspektor pijace stavili su van zakona kafu u kafanama. Mada su navedeni takođe zdravstveni razlozi, pravi su bili u činjenici da je u kafanama dolazilo do erozije njihovih autoriteta i širenja alternativnih informacija o društvenim događanjima od onih koje su nametale vlasti.
I za krompir je do te mere govoreno da je poguban da je, recimo, u gradu Bezansonu u Francuskoj doneta sledeća zabrana: “Zbog činjenice da je krompir smrtonosna supstanca koja može da izazove leprozu, ovim dekretom se zabranjuje njegovo kultivisanje pod pretnjom kazne.” (Vladimir Glišin)

Šećerna bolest

“Oponenti genetičkog inženjerstva nikada ne navode najupečatljiviji i nesporan primer dobrobiti koju je genetička modifikacija donela čovečanstvu. Naime, do pre nekoliko decenija oboleli od dijabetesa su u svojoj svakodnevnoj terapiji koristili insulin izolovan iz pankreasa krava i svinja. Iako je ovo bio jedan od odličnih primera zajedničkog evolucionog porekla čoveka i drugih sisara, usled kojeg životinjski insulin obavlja funkciju i u ljudskom telu, bilo je jasno da je njegova efikasnost ipak manja nego ljudskog proteina. Iz prostog razloga što su se tokom evolucije nakupile i neke genetičke razlike između sisarskih vrsta. Čitava stvar je rešena upravo upotrebom tehnologije rekombinantne DNK. Ljudski gen za insulin ubačen je u genom kvasca ili bakterije i na taj način postalo je moguće proizvoditi ogromne količine efikasnijeg insulina. Ujedno, sama proizvodnja postala je neuporedivo čistija i jeftinija”. (Biljana Stojković)

Zar ćemo dozvoliti…

Zar ćemo dozvoliti da zlotvori likuju
Kada nas genetski modifikuju?
Evo šta bude s naukom o genima,
kad padne u ruke svetskim kretenima
Onima što račun ne polažu nikom
kad obraz ukrste s novčanikom!
Onim što se bave genetskom manijom –
da Srbe ukrste s boranijom!
Onima koji pucaju od ponosa –
kad stvore pasulj s ukusom lososa!
Oni su spremni, metodom istom
Da ukrste Judu s Isusom Hristom!
Misle da smeju, što ni Bog ne ume –
da ukrste anđele i monstrume!
Bog ih prezire, al’ ko Boga pita?
Pitaju se Bogovi novca i profita!
GMO je strana rečca, plaćenica!
Ja sam je proučio profesorski, pomno,
i zaključio to je skraćenica
Od modifikovane srpske reči GoMnO!
(Maja, 2017. Ljubivoje Ršumović)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. avgust 2017.

 

Farsa

Poseta ministra odbrane Srbije Aleksandra Vulina Moskvi izazvala je neočekivano malo interesovanje javnosti. Gotovo bi se moglo reći da su njegovi razgovori sa ruskim kolegom Sergejem Šojguom ignorisani. A šta god ko mislio o Vulinu kao političkoj ličnosti, za prvi odlazak u inostranstvo ministra vojske važi isto što i za premijera – vrlo se gleda gde će on otići i ta poseta se po pravilu uzima kao znak i pokazatelj (spoljno)političke orijentacije jedne zemlje, tj. vlade. U tom smislu, dakle, bilo bi normalno, tj. u skladu sa zvaničnim opredeljenjem Srbije, da je Vulin za svoj prvi put preko granice izabrao neku susednu ili zemlju Evropske unije. Ali, nema sumnje da Vulin nije sam birao svoje odredište, pa se otud postavlja pitanje zašto ga je Vučić poslao baš u Moskvu.

Prisustvo tenkovskom biatlonu – to je ona, ako neko slučajno ne zna, trka sa pucanjem – u kojem je, uzgred, Srbija zauzela šesto mesto među 19 ekipa, teško da može da bude i ozbiljan povod, a kamoli razlog.
Nije to ni nabavka “migova” i druge vojne opreme, pošto je to sudeći po Vulinovoj izjavi (“da se nada da će MiG-ovi stići do kraja godine, a posle toga i tehnika koja će pripasti našoj kopnenoj vojsci”, kako stoji u saopštenju Ministarstva odbrane) najverovatnije ostalo za iduću godinu.

Ili se smisao te posete iscrpljuje u onoj sad već legendarnoj Vulinovoj rečenici: “Dok je Vučić vrhovni komandant vojske i predsednik Republike Srbije, a ja ministar odbrane, Srbija neće biti član NATO-a”?

U pravu je bio Hegel kada je rekao da se istorija ponavlja: prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Nekad se pevalo: “Sad se narod pita / ko će nama da zameni Tita / Slobodan je ime ponosito / to je nama novi Tito”. To se završilo kao tragedija. Sad kad se u Vučiću, kao nekada u Josipu Brozu, sjedinjavaju tri najvažnije funkcije u državi: predsednik Republike, vrhovni komandant (na čemu se, za razliku od vremena kada je Nikolić bio šef države, sada posebno insistira) i predsednik ubedljivo najjače (mada ne i jedine) političke partije – to liči na farsu.

No, možda je Vučiću Vulin potreban samo zato da bi lakše igrao igru sedenja na više stolica. Ne, ne tako što bi Vulin istovremeno sedeo na dve-tri nego tako što sad ima Anu za Evropsku, svog imenjaka za rusku, Tomu za kinesku.., a on sedi gore i upravlja tim malim ringišpilom.
Ali, to je pogrešna računica. Time ne može da zavara nikoga osim sebe. Pogotovo ne Putina. I može da postigne samo to da mu niko ne veruje. Zbog čega mora skuplje da plaća sve što (na bilo kojoj strani) dobije.

A možda je – ne treba, na kraju, isključiti ni tu mogućnost – Vulin u Moskvu išao da vidi svoju političku majku Mirjanu Marković. I da počne pripreme za njen povratak u Srbiju. Šta bi bilo prirodnije od toga?

Mada, ko zna da li “crvena veštica”, kako su Miloševićevu suprugu zvali današnji Vulinovi kompanjoni, uopšte želi da vidi svog revolucionarnog junošu, pogotovo u onoj, njemu omiljenoj, crnokošuljaškoj uniformi. Što uopšte nije farsa.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. avgust 2017.