Novi magazin

Uvodnici objavljeni u Novom magazinu od njegovog nastanka u maju 2011. godine

Leva skretanja

Obrazovanje i nejednakost

Obrazovni sistem u Srbiji naklonjen je bogatima, a neprijateljski raspoložen prema siromašnima. To je, u jednoj rečenici, zaključak koji se na temu “obrazovanje i nejednakost u Srbiji” izvodi u člancima nedavno objavljenim na onlajn platformi MONS (Monitoring socijalne situacije u Srbiji), koju su nedavno pokrenuli Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN) i SeConS grupa za razvojnu inicijativu. Ali, koliko god prezentirani nalazi bili tačni i vredni, toliko njihovo objašnjenje prosto vrvi od (ideoloških) stereotipa i predrasuda. Te eventualno formulisanje obrazovnih politika na osnovu tih zaključaka može biti kontraproduktivno, pa čak i opasno. Po najsiromašnije, pre svega, razume se.
Deca bogatih i obrazovanih roditelja završavaju bolje škole i time ostaju u višim društvenim slojevima, dok su šanse dece siromašnih i neobrazovanih roditelja da završe dobre škole znatno manje, što ih drži u nižim društvenim slojevima. Ne radi se samo o tome da je to nepravedno (što može rađati razne lične frustracije sa daljim negativnim i pojedinačnim i društvenim efektima) nego je i ekonomski neefikasno pošto mnogi resursi jedne zajednice sakriveni u njenim ljudskim potencijalima ostaju neiskorišćeni, što naciju u celini čini slabije razvijenom. To važi za ceo obrazovni sistem, od njegovog dna do vrha, tj. od predškolskog, preko osnovnog i srednjeg, do visokog obrazovanja.

OD KOLEVKE: “Segregacija” počinje još od dečjih vrtića. “Predškolsko vaspitanje i obrazovanje češće pohađaju deca obrazovanih, zaposlenih i bogatijih roditelja iz gradskih sredina, a ređe deca manje obrazovanih, nezaposlenih i roditelja iz seoskih sredina. Jednom rečju, ovim sistemom manje su obuhvaćena deca kojima je on mnogo potrebniji”, piše u analizi MONS-a (kako ćemo zbirno, radi lakšeg praćenja, nazvati objavljene tekstove).
U stvari, ovde najpre treba istaći podatak da generalno u Srbiji svega dve trećine dece do pet godina ide u vrtiće, dok je u Evropskoj uniji predškolskim obrazovanjem obuhvaćeno 85 odsto najmlađih. “Kod mlađe dece obuhvat je još manji: 51 odsto kod četvorogodišnjaka i 46 odsto kod trogodišnjaka… Posebno je loša situacija sa obuhvatom dece iz nižih slojeva i seoskih područja i dece nezaposlenih roditelja, a to su upravo deca kojoj je predškolsko vaspitanje i obrazovanje najpotrebnije”, konstatuje MONS.
Istini za volju, država je pokušala da propisima pomogne najsiromašnijima. “Prema zakonu, 80 odsto cene predškolskog programa pokriva država, mada u stvarnosti roditelji učestvuju sa 33 odsto ekonomske cene. Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom predviđeno je regresiranje troškova boravka dece iz osetljivih grupa i materijalno ugroženih porodica u predškolskim ustanovama (čl. 25), a lokalne samouprave obezbeđuju svojim budžetom sredstva za sprovođenje ove mere. Osim toga, lokalne samouprave imaju još niz programa, kao što su jednokratna materijalna pomoć, regresiranje prevoza, troškova letovanja, stipendije i sl., kojima podržavaju školovanje dece iz osetljivih grupa i dece nižeg socio-ekonomskog statusa”. Problem je, međutim, što se ovi propisi ne sprovode već, štaviše, i otvoreno krše – recimo u vrtićima prioritetnim smatraju zaposlene roditelje jer njima nema ko da čuva decu, pa njih prvo i upisuju, a ne decu iz “osetljivih grupa”, tj. siromašnu i/li romsku decu. Tako da, kako stoji u MONS-ovoj analizi, “ne samo da u obdaništa češće idu deca iz porodica sa višim socio-ekonomskim statusom već država i subvencioniše cenu te usluge, tako da oskudni resursi koji su na raspolaganju državi za smanjivanje nejednakosti u obrazovanju odlaze najbogatijim stanovnicima Srbije”.

ĐAČKO DOBA: U osnovnoj školi đaci sa boljom porodičnom zaleđinom odmaknu drugim svojim vršnjacima čak za dve godine. Naime, kako navodi MONS, PISA testovi su pokazali da među decom najnižeg socio-ekonomskog statusa ima čak 55 odsto funkcionalno nepismenih i samo sedam odsto s najvišim postignućima, dok među decom s najvišim socio-ekonomskim statusom ima (iznenađujuće visokih – što dovodi u pitanje obrazovni sistem, ali o tome malo kasnije) 24 odsto funkcionalno nepismenih i isto toliko s najvišim postignućima. “Razlika među njima je jednaka dvema godinama školovanja. Dakle, ovde se pokazuje kako obrazovni sistem od dece iz nižih slojeva traži investiranje resursa koje oni i njihove porodice nemaju, a to su ekonomski i kulturni kapital, i tako ih još jednom stavlja u nejednak položaj”, poručuje MONS.
To što je počelo u vrtiću nastavlja se i kroz srednju školu. “Deca iz nižih društvenih slojeva ređe upisuju gimnazije i nastavljaju školovanje ka fakultetu nego deca iz porodica sa višim socio-ekonomskim statusom. Šanse najuspešnijih učenika iz nižih slojeva da upišu gimnaziju su 3,1 puta manje u odnosu na prosek, a šanse najuspešnijih učenika iz viših slojeva su 2,6 puta više od proseka. Pošto je reč o najuspešnijim učenicima, to nije posledica nedostatka znanja i veština. Deca nižeg socio-ekonomskog statusa biraju srednje stručne škole, čak i kada imaju dobar uspeh, jer im one omogućavaju brzi izlazak na tržište rada i skraćuju proces obrazovanja, time smanjujući ukupne troškove za obrazovanje”, kaže MONS. Ovde još treba dodati podatak da 15 odsto dece koja završe osnovnu školu uopšte ne upiše srednju, kao i da je, prema “pesimističkim” prognozama, još toliko ne završi. Opet je, naravno, pre svega reč o seoskoj (siromašnijoj) ili romskoj (“po definiciji” siromašnoj) omladini.

VIA BEZ ROMA: “Prirodno” je, na kraju, da se ova tendencija produži i na visoke škole i fakultete. “Deca iz nižih socio-ekonomskih slojeva imaju mnogo manje šanse da završe fakultet: dete čiji je otac bez škole ima pet puta manje šanse da bude student u odnosu na dete čiji je otac završio srednju školu i 18 puta manje šanse u odnosu na nekoga čiji je otac završio fakultet”.

ŠKOLSKI SISTEM U SRBIJI JE LOŠ ZATO ŠTO JE PRILAGOĐEN NASTAVNICIMA I NJIHOVIM POTREBAMA (ODRŽAVANJA STATUS QUOA), A NE UČENICIMA I DINAMIČNOM SVETU U KOJEM ONI ŽIVE

Takođe, među studentima ima veoma malo Roma. Dok je njihov udeo u studentskoj populaciji 2010. godine bio manji od 0,1 odsto (sasvim precizno, iznosio je 0,09 odsto), tj. nešto preko 200 studenata, u opštoj populaciji ima dva odsto Roma. Dakle, “udeo Roma u studentskoj populaciji je 20 puta manji od udela u opštoj populaciji. Ako bismo uzeli u obzir činjenicu da je romska populacija mlađa od opšte populacije (28 prema 42 godine), njihov udeo u mlađim kohortama (to jest, onim u kojima su učenička i studentska populacija) još je veći, pa je prema tome i stepen podzastupljenosti veći”, konstatuje MONS.
“Svi ovi podaci pokazuju kako se srpski obrazovni sistem na nekoliko ključnih tačaka zatvara za decu iz nižih društvenih slojeva: ona ređe pohađaju predškolsko vaspitanje i obrazovanje i ne dobijaju podršku, koju njihove porodice ne mogu da im obezbede, ređe upisuju srednje škole koje vode na fakultete i, konačno, ređe upisuju i završavaju fakultet”, zaključuje se u analizi MONS-a.

KRIVA PISA: Šanse siromašnih da steknu kvalitetno obrazovanje smanjuje činjenica da veliki broj đaka u Srbiji pohađa dopunsku i dodatnu nastavu. U tim “vanškolskim aktivnostima” učenici iz Srbije učestvuju više nego njihovi vršnjaci u uspešnim obrazovnim sistemima. Naime, “više od jedne trećine srpskih učenika pohađa dodatne časove, a više od jedne četvrtine pohađa dopunske časove. Jedan od razloga zašto je deci potrebna dopunska nastava pokazuje se u nalazima PISA studije: časovi maternjeg jezika u Srbiji traju u proseku 145 minuta nedeljno, dok učenici u zemljama OECD imaju 217 minuta časova maternjeg jezika. Prosečan nedeljni fond časova matematike u Srbiji iznosi 155 minuta, a u državama OECD 214 minuta”, navodi MONS podatke iz svog istraživanja.
I nastavlja: “Pošto ne dobijaju dovoljnu podršku od obrazovnog sistema, mnogi roditelji okreću se plaćanju individualnih privatnih časova. Srbija spada u zemlje sa visokim udelom privatnih časova. Međutim, tu vrstu podrške najmanje koriste upravo deca kojoj je to najpotrebnije: Romi, deca iz seoskih sredina i siromašnih porodica i sl . Očekivano, ova praksa je raširenija kod učenika višeg socio-ekonomskog statusa (53 odsto) u odnosu na one iz nižih slojeva (32 odsto). Kod nas je razlika između procenata dece iz viših i nižih slojeva koja koriste privatne časove veća nego u zemljama OECD: 21 naspram 14 odsto. Ova razlika je manja u većini evropskih zemalja sa uspešnim obrazovnim sistemima.
Plaćanje privatnih časova je visok izdatak i na njih se troši više od polovine prosečnog porodičnog budžeta za obrazovanje. Nejednakosti se manifestuju i pojačavaju i kroz druge vannastavne aktivnosti. Sociološka istraživanja pokazuju da 29 odsto dece mlađe od 15 godina pohađa privatne časove stranog jezika, a 35 odsto trenira neki sport. Pohađanje dodatnih aktivnosti u najjačoj je vezi sa kulturnim kapitalom, obrazovanjem roditelja i prihodima. Deca stručnjaka i umetnika učestvuju u većem broju aktivnosti i provode u njima više sati nedeljno nego deca radnika i službenika, tako da se njihove šanse u obrazovnom sistemu i kasnije na tržištu rada povećavaju”.

MARKSIZAM: Koliko god opis situacije bio ubedljiv i zasnovan na činjenicama, toliko je objašnjenje tog stanja prilično proizvoljno i neutemeljeno.
“Prva stvar koja se promenila”, kaže se u eksplanatornom delu studije, “odnosi se na to čemu služi škola. Uvek je škola spremala za posao, ali je spremala đake i studente i za život u zajednici. Danas ova građanska dimenzija postaje sekundarna, a obrazovanje se sve više posmatra kao jedna komponenta ekonomskog sistema – kao sistem koji obrazuje radnike za tržište rada, a ne građane spremne da učestvuju u javnom i političkom životu svoje zajednice”.
To da je škola “spremala đake i studente za život u zajednici”, najblaže rečeno, nema veze sa istinom, osim ako se pod tim ne podrazumeva predmet poput osnova marksizma i samoupravnog socijalizma i slični. Ali, i bolje što je tako, tj. što škola nije radila to što MONS tvrdi da jeste jer je ta zajednica bila utemeljena na neliberalnim i nedemokratskim principima, pa bi obrazovanje u “duhu” te i takve “zajednice” služilo teškom ideološkom, a može biti i kakvom drugom, još zloćudnijem, nasilju.
Takođe, bilo bi dobro da današnja škola đake i studente sprema za tržište rada. Ali to naprosto nije tačno jer tržište rada pati od teškog deficita kadrova. A čak i oni koji završe “adekvatne škole”, recimo ekonomske i pravne, ali i tehničke, zapravo ne nauče ono što se na tržištu rada traži, tj. što preduzećima i ustanovama u kojima će se sutra zaposliti zaista treba.

UPRAVO ZATO ŠTO JE ŠKOLSTVO ETATIZOVANO I DOGMATIZOVANO, ŠTO JE OKRENUTO SEBI, ONO NE BRINE O POTREBAMA NI (TALENTOVANIH I VREDNIH) POJEDINACA, NITI ZAJEDNICE (NI PRIVREDNE NI KULTURNE), NITI ZA SOCIJALNO UGROŽENE GRUPE

No, već iz citiranog pasusa može se videti šta je zapravo glavna MONS-ova meta – “privatizacija obrazovanja” i “neoliberalne promene”. “Kvalitet sistema obrazovanja u Srbiji urušava se zbog reformi koji su inspirisane neoliberalnim politikama”, kaže se izričito na jednom mestu. Šta ima “neoliberalno” u tome da ljudi stiču znanje koje će im omogućiti da nađu posao od kojeg će moći da žive. To je pre svega razumno, kakav god mu posle epitet prišili. Pri čemu se, naravno, znanje i veštine moraju menjati i prilagođavati novonastalim uslovima (koji se, kao nikada u ljudskoj istoriji, brzo menjaju, tako da i formalno obrazovanje, tj. diploma, sve manje znači). Problem s našom školom je upravo u tome. Školski sistem u Srbiji je loš zato što je prilagođen nastavnicima i njihovim potrebama (održavanja status quoa), a ne učenicima i dinamičnom svetu u kojem oni žive.
MONS “neoliberalizam” pronalazi čak i u tako običnim stvarima kao što je potreba da se kvalitet rada škola, što znači kvalitet obrazovnog sistema – meri. “Time što je država počela da objavljuje podatke o uspehu đaka u osnovnim školama redukovan je kvalitet obrazovnih ustanova na jednu dimenziju obrazovnog procesa – školski uspeh đaka i, posredno, kvalitet upisanih đaka. Direktna posledica toga je da se škole nalaze u ’trci ka dnu’ u pogledu kriterijuma ocenjivanja: ocene su nediskriminativne i neobjektivne”, tvrdi MONS.
To je kao kada bismo rekli da nam ne trebaju zakoni koji zabranjuju krađu zato što lopovi krše ta pravila. Pa sad, umesto da se traži sprovođenje zakona koji zabranjuje krađu, traži se ukidanje samog tog zakona. Kao kada bi, recimo, bila doneta odluka da prepisivanje na ispitu više ne bude zabranjeno zato što pojedinci uprkos zabrani – prepisuju. Ili kada bismo PISA testove okrivili za loše rezultate naših đaka.
Dakle trka ka dnu – ukoliko je ima mada je ona, sudeći po ovim člancima, najizraženija na univerzitetu – nije posledica “neoliberalizma” nego činjenice da država nije radila svoj posao, tj. kontrolisala obrazovni sistem koji je u njenom “vlasništvu”. A da je zaista došlo do “marketizacije”, kao što misle MONS-ovi autori, onda bi se škole trudile da privuku dobre đake, između ostalog i tako što bi za one iz siromašnih porodica obezbeđivale donatore i sponzore. Jer, osnovno marketinško pravilo kaže da nema tog marketinga koji može prodati loš proizvod.
Branko Milutinović, suvlasnik IT firme Nordeus čija je vrednost od nule narasla na milijardu evra, na naučnom skupu “Nauka, privreda i društvo”, održanom pre nešto više od godinu dana (početkom juna 2016) u Srpskoj akademiji nauka, rekao je između ostalog sledeće: “Problem je što naš obrazovni sistem mnogo kaska za onim što se radi u svetu, a još više kaska za onim što treba da se radi”.
Bilo bi dobro da je škola prilagođena tržišnim kriterijumima i da školuje ljude za preduzetništvo, ali nije. Naprotiv, naš školski sistem je prepun zastarelih nastavnih programa i metoda. A sad vidimo da ni oni koji bi trebalo da ih promene nisu mnogo svežiji.
U jednom su autori ove studije ipak u pravu – kad kažu da su “otpori ovom procesu neoliberalizacije obrazovanja jaki, posebno među profesionalnim zajednicama”. To je nesumnjivo tačno. Prosvetna zajednica je učinila sve što je mogla da spreči modernizaciju školskog sistema, da zadrži svoje privilegije (recimo, poprilično je iskompromitovala učešće roditelja u školskim odborima tvrdeći da oni nisu zainteresovani za obrazovanje svoje dece, čemu komentar i nije potreban) i održi “pređašnje stanje”. Tako da se obrazovni sistem praktično nije promenio, evo, već pola veka. Upravo zato što je školstvo etatizovano i dogmatizovano, što je okrenuto sebi, ono ne brine o potrebama ni (talentovanih i vrednih) pojedinaca, niti zajednice (ni privredne ni kulturne), niti za socijalno ugrožene grupe.

Novo tržište

“Pored toga što stotine hiljada dece svakodnevno ide na privatne časove i treninge van škole, roditelji danas plaćaju sve brojnije i skuplje udžbenike, radne sveske, čitanke, lektiru i druga nastavna sredstva. Tako su promene tradicionalne javne škole dovele do rasta jednog novog tržišta vrednog nekoliko stotina miliona evra: tržišta privatnih pružalaca obrazovnih usluga, bilo da je reč o nastavnicima, privatnim školama jezika, privatnim školama ili izdavačima udžbenika, pružaocima rekreativnih usluga i dr.” (MONS)

Rodna segregacija

“Rodna segregacija se ispoljava kroz izrazito malu zastupljenost devojaka u oblastima studija koje su povezane sa boljim uslovima zapošljavanja i većim zaradama (npr. informatičkih tehnologija, inženjerstva) i velikom koncentracijom u oblastima socijalnih usluga, društvenih nauka i umetnosti, koje ih uglavnom usmeravaju prema radnim mestima s manjim zaradama.” (MONS)

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2017.

 

Kad od viška glava boli

Beograd

Na prvi pogled, u kasi Glavnog grada Srbije ima mnogo razloga za zadovoljstvo. Za razliku od države, koja se bori s manjkom para, kako pokazuje studija Fiskalnog saveta “Lokalne javne finansije 2017” (o čemu smo opširno pisali u prošlom broju NM), Beograd poslednjih godina beleži budžetski suficit od oko 5-6 milijardi dinara. Ali u kakvom blagostanju žive, najbolje znaju Beograđani. Pri čemu uopšte ne mislimo na njihov subjektivan osećaj nego na objektivne pokazatelje životnog standarda stanovnika velikih gradova. O infrastrukturi je, dakle, reč.

DOBA EKSTREMA: Pre nekoliko dana, tačnije 3. jula, beogradski gradonačelnik Siniša Mali predstavio je Master plan razvoja glavnog grada od 1921. do 1933. godine. Vremena za fascinaciju, međutim, nije bilo pošto je otprilike u isto vreme pretila ekološka, a možda i neka druga katastrofa na centralnoj gradskoj deponiji u Vinči. Otprilike u tim ekstremima kreće se “slika stanja” jedine srpske metropole.
Naime, da se poslužimo opozitom koji je indirektno lansirala nova premijerka, više Beograđana ima pristup digitalizaciji nego kanalizaciji. Naime, kako konstatuje Fiskalni savet, “veliki broj stanovnika Beograda još uvek nema pristup ispravnoj vodi za piće niti kanalizaciji, Beograd je najveći grad na Dunavu koji još uvek nema prečistač otpadne vode, lista čekanja za upis u predškolske ustanove je dugačka”, itd. Sledeći beogradski “ekstrem” glasi: gradski prevoz je jeftin, ali nas skupo košta. Ono što je EPS za državne, to je GSB za beogradske finansije: ekstremna pretnja. I, konačno, možda najvažnije, stabilizacija javnih finansija Beograda “plaćena” je ekstremnim smanjenjem investicija. Koje su svedene na jednu trećinu onih iz prethodnog razdoblja.

NAJVAŽNIJI PRIORITET JE IZGRADNJA VODOVODA I KANALIZACIJE, TEK POSLE TOGA NA RED DOLAZE TUNELI, PUTEVI, MOSTOVI

NEODRŽIVI SUFICIT: U stvari, Beograd je ponovio “mustru” sa centralnog nivoa vlasti. Javne finansije jesu stabilizovane, ali bez restrukturiranja javnog sektora – kako lokalne (samo)uprave tako i komunalnih preduzeća – a nauštrb investicija.
Naime, u razdoblju 2008-2013. Beograd investira oko 230 miliona evra godišnje. Od 2014. ulaganja padaju na oko 80 miliona, što ne samo da je manje nego u pomenutom prethodnom razdoblju, već i u onom pre njega, tj. od 2005. do 2007, kada je ulagano oko 150 miliona evra godišnje. Taj pad investicija bio je, međutim, u izvesnoj meri nužan jer su one finansirane iz kredita, pa je Beograd postao prezadužen grad. Dug Grada je porastao sa oko 60 miliona evra na kraju 2007. na oko 410 miliona na kraju 2013. godine. To je bilo preko 65 odsto prihoda grada, dok je “reper za previsoku zaduženost lokalne samouprave oko 50 odsto tekućih prihoda”, kaže FS. Potreba za konsolidacijom gradskih finansija morala je da dovede do pada investicija, nastavlja FS, ali ipak ne tolikog. Jedan razlog za prekomerni pad investicija FS vidi u tome što nisu smanjivani drugi troškovi – broj zaposlenih i njihove plate, kao ni tzv. “tekući” rashodi – a drugi u tome što investicioni planovi jednostavno nisu ostvarivani. Umesto planiranih dvadesetak, investirano je upola manje – desetak milijardi dinara godišnje.
“Smanjenje investicija nije ekonomski poželjan način za uštede”, konstatuje FS. Međutim, nastavlja Savet, “suficit Grada nije održiv ni po drugom osnovu”. Jer, naime, on “dobrim delom počiva i na visokim jednokratnim prilivima u budžet – odnosno neuobičajeno velikim uplatama dividendi od lokalnih javnih preduzeća. To se pre svega odnosi na uplatu dobiti Beogradskih elektrana koje su tokom 2015. i 2016. godine u budžet Grada uplatile oko devet dinara. Da tih prihoda nije bilo, Beograd bi obe godine završio u deficitu. Vanredno velika dobit Elektrana posledica je niske cene gasa u poslednje dve-tri godine, kao i relativno blagih zima, što je oborilo troškove preduzeća, dok su njegovi prihodi (pošto nije bilo korekcije cene grejanja naniže) bili na uobičajenom nivou”. Sve u svemu, zaključuje FS, očigledno je da sredstva i načini konsolidacije beogradskog budžeta nisu ni dovoljni ni poželjni na dugi rok, te da su neophodne stvarne i duboke reforme gradskih finansija.

VELIKI BROJ STANOVNIKA BEOGRADA NEMA PRISTUP ISPRAVNOJ VODI ZA PIĆE NITI KANALIZACIJI, DEPONIJA OTPADA U VINČI PROBLEMATIČNA JE PO MNOGO POKAZATELJA, BEOGRAD JE NAJVEĆI GRAD NA DUNAVU KOJI JOŠ UVEK NEMA PREČISTAČ OTPADNE VODE, LISTA ČEKANJA ZA UPIS U PREDŠKOLSKE USTANOVE JE DUGAČKA

NOVI PLANOVI: “Smart plan”, koji je nedavno najavio gradonačelnik Mali, a koji smo pomenuli na početku ovog teksta, pre svega je zapravo ilustracija “investicionih namera” aktuelnih vlasti. One čak i ne ulaze, bar zasada i bar formalno, u zvanične investicione planove, mada nije isključeno da će se to u nekom trenutku desiti. Ali, i bez toga “investicioni guber” je zategnut do pucanja. Naime, kao što pokazuje Tabela 1, samo velika ulaganja planirana za naredne tri godine trebalo bi Beograđane da koštaju preko 800 miliona evra, tj. oko 270 miliona evra godišnje. Kada se tome dodaju i redovna godišnja ulaganja od oko 50-60 miliona evra, ukupne investicije se penju na (minimum) 950 miliona, tj. u “ekstremnom” slučaju na gotovo hiljadu milijardi evra. Naravno da je to nerealno.
Prema računici Fiskalnog saveta, investicije bi maksimalno mogle da dostignu 230 miliona evra. Ali nikako ne zaduživanjem, kao u prethodnom razdoblju, nego uštedama, smanjenjem subvencija i povećanjem prihoda. Tako bi se, po mišljenju FS, na sadašnja ulaganja od oko 80 miliona evra moglo dodati još oko 90 miliona dobijenih racionalizacijom poslovanja GSB-a i povećanjem prihoda od poreza na imovinu, plus još oko 50 miliona evra iz prihoda na osnovu rasta privredne aktivnosti.
Međutim, s obzirom na to da (čak i da se sprovedu sve reforme – što nije mnogo verovatno) para za ostvarenje svih investicionih snova neće biti, neophodno je, po mišljenju FS, odrediti prioritete. Na prvom mestu, naglašava FS, to je izgradnja vodovodne i kanalizacione mreže. Tek onda bi, “postepeno i u meri ostvarenja reformskih rezultata”, u obzir došlo “upuštanje u rekonstrukciju i izgradnju putne infrastrukture”, zaključuje Fiskalni savet u svojoj analizi finansija glavnog grada.

Gradsko saobraćajno na opasnom putu

“Javni prevoz predstavlja ubedljivo najveći problem Beograda”, naglašava FS. “Sistem gradskog (i prigradskog) prevoza u Beogradu veoma je složen i u njemu učestvuje veći broj različitih preduzeća: gradsko javno preduzeće GSB, konzorcijum privatnih prevoznika okupljen oko Arive Litas, državno preduzeća Lasta i privatno preduzeće Apeks. U celokupnom sistemu postoje problemi i u manjku prihoda i u prevelikim rashodima. Na prihodnoj strani problem je izuzetno loša naplata karata, kao i veliki broj povlašćenih kategorija korisnika koji ili ne plaćaju uopšte ili imaju simboličnu cenu karte… Recimo, penzionere u Beogradu godišnja karta košta 407 dinara, što je 40 puta manje nego što je plaćaju penzioneri u Nišu (16,620 dinara)… Na rashodnoj strani problemi nastaju prvenstveno usled lošeg poslovanja GSP-a… Glavni uzrok prevelikih troškova predstavlja višak zaposlenih. Pre svega u administraciji, ali i na drugim poslovima. Recimo, u GSP-u jedan radnik održava jedno vozilo dok u Arivi Litas jedan mehaničar opslužuje pet autobusa. Pri tome prosečna zarada u GSP-u je za oko 6.000 dinara veća nego u Arivi… Zbog svega toga Grad od naplate karata prihoduje manje od 100 miliona evra godišnje, a sistem prevoza ga trenutno košta duplo više, tj. oko 200 miliona. To znači da je iznos od preko 100 miliona evra implicitna subvencija iz budžeta.

BEOGRAD JE PONOVIO “MUSTRU” SA CENTRALNOG NIVOA VLASTI. JAVNE FINANSIJE JESU STABILIZOVANE, ALI BEZ RESTRUKTURIRANJA JAVNOG SEKTORA – KAKO LOKALNE (SAMO)UPRAVE TAKO I KOMUNALNIH PREDUZEĆA – A NAUŠTRB INVESTICIJA

Koliko je veliki ovaj iznos ilustruje podatak da je približno tolika subvencija Republike za čitav sistem državnih Železnica. Premda se Grad mora pozabaviti poboljšanjem naplate karata i sistemom, očigledno je i da postoji izrazita troškovna neefikasnost u poslovanju GSP-a, koju je potrebno otkloniti kroz temeljnu i ozbiljnu konsolidaciju poslovanja ovog preduzeća, pre svega kroz racionalizaciju broja zaposlenih. Problemi koje Beogradu nameće javni prevoz toliko su teški da je potrebno da se problem prepozna na najvišem nivou (nadležna republička ministarstva) i da se usvoje i sprovodu hitne mere zasnovane na stručnim i finansijskim analizama”, zaključuje FS.

Slaba naplata poreza na imovinu.

Poređenje sa drugim jedinicama lokalne samouprave (Novi Sad) navodi nas na zaključak da u Beogradu postoji prostor za poboljšanje naplate poreza na imovinu. Premda je vrednost nekretnina nešto veća u Beogradu nego u Novom Sadu, a poreska stopa ista, Beograd (prema relativnim pokazateljima) naplaćuje osetno manje poreza na imovinu. Procenjujemo da bi Beograd, ukoliko bi imao jednak stepen naplate poreza na imovinu kao Novi Sad, mogao da uveća prihode od poreza na imovinu za 3-4 milijarde dinara. Ipak, proces poboljšanja naplate ovog poreza ne može se očekivati u kratkom roku. Glavni problem s kojim se suočava poreska administracija i Uprava Grada u naplati poreza na imovinu rezultat je lošeg rada državnih organa, tj. lošeg katastra. Zbog toga se Beograd oslanja na sopstvenu bazu poreskih obveznika, što nije dovoljno”, zaključuje FS.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jul 2017.

 

Državna konsolidacija, lokalna devastacija

Javne finansije

Dok su poslednjih godina državne javne finansije prilično uspešno sređivane, lokalne su padale u sve veću “dubiozu”. Tako da su postale državni problem. Pa su tako stigle čak i do “najvišeg mesta”, tj. Međunarodnog monetarnog fonda. Koji je, sasvim neočekivano, tokom baš ovih dana okončane sedme revizije sporazuma sa Srbijom dobio novu “temu za razmišljanje”. Pa možda i još jedan razlog da posle februara iduće godine, kada istekne sadašnji, zaključi novi aranžman.

ŠOK: Nije se samo MMF iznenadio. Branko Ružić sigurno nije ni slutio u šta se upušta kada je prihvatao mesto ministra za lokalnu samoupravu (i državnu upravu). Mislio je: to su Kori i Ana sredile, pa će on da uživa na lovorikama. Kad ono – osinje gnezdo.
Iznenadila se, međutim i svekolika javnost. Dokument “Lokalne javne finansije: problemi, rizici, preporuke”, koji je Fiskalni savet predstavio na konferenciji za štampu (uoči Vidovdana, hm) izazvao je pravi mali šok. Jer, ispalo je da je Pavle Petrović sa ekipom ponovo otkrio tempiranu bombu u srpskoj državnoj kasi. Posle Srbijagasa i Elektroprivrede Srbije (a pre RTB Bora, koji je dugo bio najozbiljniji kandidat za sledeću najveću pretnju), to su postale i lokalne javne finansije. Čiji ukupni dug iznosi oko milijardu i 200 miliona evra, što je više čak i od jednog EPS, koji je na “zao glas” dospeo zbog duga od milijardu evra.
Šokantno je u ovom slučaju, međutim, bilo pre svega to što su lokalne samouprave, kad se uzmu đuture, “poslovale” pozitivno. To jest, za razliku od centralne države koja je stalno kuburila sa deficitom, one su poslednjih godina redovno ostvarivale, minimalan doduše, ali suficit.
Vremena za razjašnjenje ove kontroverze, međutim, nije bilo jer je već sledećeg dana u Skupštini počeo izbor nove vlade, što je “provinciju” opet gurnulo u stranu. Ništa neobično, Beograd je unutrašnjost dugo zapostavljao, Srbija je od devedesetih organizovana kao vrlo centralizovana država, za svaku sitnicu se moralo u glavni grad (čak i kada su nadležnosti formalno bile u opštinama) tako da danas pravi podvig predstavlja već da se dođe do osnovnih podataka o tome kakvo je na “lokalu” stanje. Pogotovo kada je reč o finansijama. U tom smislu opštine su u Srbiji predstavljale pravi mali “tamni vilajet”.
U stvari, ključni problem je bio u tome što su lokalne samouprave služile kao moneta za potkusurivanje u okršajima na državnom nivou. Otud, i pored (barem prema tvrdnjama Fiskalnog saveta) dobrog zakona o finansiranju lokalne samouprave donetog 2006. godine, Republika je svojevoljnim i trenutnim potrebama upravljanim novčanim injekcijama praktično obesmišljavala svako racionalno i na zakonu zasnovano ponašanje.
Prelomnu tačku u lokalnim finansijama predstavljaju izmene zakona 2011, kada je da bi se udovoljilo Dinkiću i njegovoj Partiji regiona opštinski prihod od poreza na zarade dupliran, tj. sa 40 povećan na 80 odsto, čime je prihod opština i gradova povećan 40 milijardi dinara. Međutim, otprilike u isto vreme državni deficiti postaju sve veći, a (malo kasnije) pada i Dinkić, tako da narednih godina ta lokalna “glava šećera” počinje sve više da se kruni. Dok se prošle godine nije načisto istopila. Tome je naročito doprinelo smanjenje poreza na zarade sa 12 na 10 odsto i povećanje doprinosa za penzijsko osiguranje sa 22 na 24 odsto, čime su prihodi lokala smanjeni a države povećani za oko 20 milijardi dinara. Konačno je ovaj proces završen prošle godine kada je u korist centralne vlasti preneto još pet milijardi.
Sve su to bili razlozi da “lokalci” budu nezadovoljni svojim statusom, što je nakon izveštaja Fiskalnog saveta najbolje izrazio Saša Paunović, predsednik Opštine Paraćin i bivši predsednik Stalne konferencije gradova i opština. “Ako imamo manje para nego 2011, kada su nam prihodi takođe bili smanjeni jer je tadašnja vlada smanjila transfere, a obaveze nisu ostale iste nego su i povećane, zašto se Fiskalni savet čudi što su opštine dužne. Čudo bi bilo da nisu”, kaže Paunović u izjavi za Danas. Paunović takođe ističe da subvencije od 200 miliona evra, zbog kojih FS takođe optužuje opštine, “nisu subvencije za plate nego uglavnom za plaćanje komunalnih usluga, kao što su javna rasveta, hvatanje pasa, uništavanje komaraca, održavanje parkova i slično”.
Paunović je u pravu. Ali – samo delimično. Opštinama su zaista povećane nadležnosti. Nekad je bar na prvi pogled to i imalo smisla. Kao što je slučaj s naplatom poreza na imovinu. Računalo se naime da će opštine, s jedne strane, lakše moći da utvrde imovno stanje svojih stanovnika, a da će, sa druge, više biti zainteresovane da naplate poreze ako to ide direktno u njihovu kasu. Međutim, to su mnogi opštinski vlastodršci shvatili kao uvaljivanje vrelog krompira u šake jer naravno oštri poreznici nikad i nigde nisu bili omiljeni, a oni su takođe, kao i njihovi republički mentori, želeli da budu (ponovo) izabrani. Otud se u praksi desilo da su oni em poreske stope i dalje držali na niskom nivou, em se ni to nisu baš trudili da naplate. Bilo je, međutim, i nekih drugih poteza koji su opštinama donosili samo rashode, kao što je prebacivanje u njihovu nadležnost, čitaj na njihov teret, održavanje oko 6.000 kilometara lokalnih puteva.
Ipak, inače jedan od boljih gradonačelnika u Srbiji, Paunović je malo preterao, pare nisu otišle na šintere i zaprašivanje.

JEDINICA: JLS je skraćenica, ako slučajno niste znali, koju Fiskalni savet koristi za jedinicu lokalne samouprave. A nekako u skladu s tim nazivom one i posluju. Dakle – za jedinicu.
Podatak s početka ovog teksta, da ga ponovimo, reč je o gubitku od 1,2 milijarde evra, to najbolje pokazuje. Ovde smo ipak dužni jednu napomenu, mada bi se moglo reći da se ta stvar podrazumeva i mada je u tom smislu već nešto natuknuto. Reč je o sumarnom podatku koji “pokriva” 24 grada, 150 opština i oko 500 javnih tj. komunalnih preduzeća. Dakle, ne može se reći da u tom kukolju nema i žita, ali je to klasje baš proređeno. I nekako, brate, sitno. Jer, najgori su najveći – Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, na koje otpada 45-50 odsto lokalnih prihoda i rashoda i čak dve trećine ukupnog lokalnog duga (ali o tome više nekom drugom prilikom).
Generalno govoreći, dakle, najpre valja istaći činjenicu da se sami opštinski budžeti prave nekako “ofrlje”. Ne kaže naravno Fiskalni savet to tako, ali kad se na “srpski” prevede “integritet budžetskog procesa je ugrožen”, onda to znači – to. FS to posebno argumentuje činjenicom da je budžetima svih lokalnih samouprava planirano da će se u 2016. ostvariti ukupni prihodi od 310 milijardi dinara, a da je stvarno naplaćeno tek oko 265 milijardi. Odnosno, sa druge strane, ukupni rashodi su planirani na nivou od 330 milijardi, a iznosili su oko 260 milijardi dinara. Ovo svakako nije dobro, mada kad vidimo koliko se na državnom nivou maše budžetski ciljevi, što bi rekao Paunović, čudi da na lokalnom nije još gore.
Sada je možda trenutak i da se objasni kako to da lokalne samouprave formalno ne prave deficit. Odgovor je prost – zato što ne plaćaju sve budžetske rashode. Fiskalni savet navodi primer Smederevske Palanke, čije su neplaćene obaveze dostigle tri godišnja budžeta. “Ogromne probleme s docnjama imaju Kragujevac, Prokuplje, Bačka Topola, Niš, Leskovac i mnogi drugi. Iako potpuno pouzdani podaci o docnjama ne postoje, na osnovu izveštaja Državne revizorske institucije i analize pojedinačnih budžeta gradova i opština zaključujemo da je trenutni nivo docnji lokalne samouprave (bez lokalnih javnih preduzeća, apoteka i bolnica) premašio 100 miliona evra”, konstatuje Fiskalni savet. FS navodi i “drugi razlog zbog kojeg lokalni budžeti ne prave deficite”. Reč je o tome da “Republika vanredno, iznad svoje zakonske obaveze, pomaže pojedinim neuspešnim lokalnim samoupravama odobravajući im sredstva iz budžetske rezerve. U 2016. po ovom osnovu odobreno je oko dve milijarde dinara, a u prethodnih deset godina ova potpuno diskreciona podrška pojedinim samoupravama premašila je 100 miliona evra”, zaključuje FS.
Duga je lista pogrešaka u poslovnoj politici opština i gradova koja je dovela do pomenutih loših rezultata. Najpre, kada je reč o prihodima, tu treba istaći jednu ne tako često pominjanu činjenicu: maćehinski odnos prema privredi. To je, naravno, nerazumno jer tako opštine seku granu na kojoj sede, ali je to praksa od koje gotovo da nema izuzetaka. Ona se ogledala u ogromnom broju tzv. parafiskalnih nameta (takse, naknade…) koje su lokalne samouprave neretko razrezivale kako ima padne na pamet. Pored toga, neretko takođe, cene komunalnih usluga (vode, recimo) za privredu bile su i po 2-3 puta veće nego za građane. Sa druge strane, građani su, kao što je već rečeno, “maženi i paženi” preko svake mere, pa se njima tolerisalo neplaćanje i poreza na imovinu, i već pomenute vode, i svih drugih komunalnih usluga. Uopšte, prosto je fascinantno kako se lokalne samouprave bahato odnose prema resursima koji su im dati na upravljanje.
Što je onda rezultiralo potrebom (nužnošću čak) da se komunalnim preduzećima pomogne.

PLATICA I POSAO SIGURICA, PLUS KAD HOĆEŠ KAFICA – TO JE ONO ŠTO KRASI POSAO U DRŽAVNOM SEKTORU, BIO CENTRALNI ILI LOKALNI

KATASTROFA: “Loše poslovanje lokalnih javnih preduzeća predstavlja ogroman i relativno stabilan budžetski trošak lokalnih samouprava, koje za subvencije samo tim preduzećima godišnje daju oko 0,6 odsto BDP-a (oko 200 miliona evra), dok su ukupne subvencije lokala oko 250 miliona evra (0,8 odsto BDP-a). Rashodi za subvencije ‘komunalcima’ koje se daju u Srbiji tri puta su veći nego subvencije lokalnog nivoa vlasti u zemljama centralno-istočne Evrope”, tvrdi Fiskalni savet.
Izdvajanje značajnih sredstava za tekuću potrošnju smanjuje investicije. Ne treba biti poseban poznavalac javnih finansija da bi se primetilo da se u tome opštinske vlasti ne razlikuju mnogo od centralnih, ali da sada u to ne ulazimo. “Verovatno najveća strukturna slabost finansija lokalne samouprave jeste dugogodišnji manjak javnih investicija”, konstatuje Fiskalni savet. I nastavlja: “Lokalne samouprave u Srbiji za investicije izdvajaju svega oko jedan odsto BDP-a (oko 330 miliona evra), dok je prosek ostalih zemalja CIE oko dva odsto BDP-a. Što je još gore, u poslednjih nekoliko godina učešće lokalnih javnih investicija u BDP-u Srbije smanjuje se na oko 0,8 odsto BDP-a, dok u isto vreme u zemljama CIE raste na oko 2,5 odsto bruto domaćeg proizvoda.
“Dugogodišnje nedovoljno investiranje dovelo je do toga da se stanje lokalne infrastrukture u Srbiji sada može bez ustručavanja oceniti kao katastrofalno… Srbija po pristupu ispravnoj pijaćoj vodi, tretmanu otpada, prečišćavanju otpadnih voda, procentu dece upisane u predškolske ustanove i brojnim drugim pokazateljima, znatno zaostaje, ne samo za razvijenim zemljama EU već i za uporedivim zemljama centralne i istočne Evrope”, zaključuje FS. U stvari, i lokalne samouprave i lokalna javna preduzeća – kao uostalom i državna uprava i državna javna preduzeća, kao što je poznato – u dobroj meri su služili za zbrinjavanje (lokalnih) partijskih kadrova i njihovih, što bližih, što daljih, rođaka. I mada FS procenjuje da u lokalnim samoupravama oko pet odsto zaposlenih (oko 4.000) predstavlja višak, a u komunalnim preduzećima oko 15 odsto (10.000), po svoj prilici te procene su i više nego, kako kaže FS, “konzervativne”, tj. najverovatnije nepotrebno zaposlenih ima mnogo više. Ali, ni to nije sve. Dok je krizu 400.000 zaposlenih u privatnom sektoru platilo gubitkom zaposlenja, u državi praktično nikome ni dlaka sa glave nije falila. Platica i posao sigurica, plus kad hoćeš kafica – to je ono što krasi posao u državnom sektoru, bio centralni ili lokalni. Ana Brnabić je kao nadležni ministar to počela da sređuje. Sada, kao premijer, ima još veće mogućnosti i obaveze da taj posao nastavi.

Fascinejšn, tj. poražavajuće

“Česta praksa Fiskalnog saveta je da koristimo komparativne analize da bismo ocenili gde se nalazi Srbija u odnosu na druge uporedive zemlje i dobili repere za reforme. Međutim, retko kada smo se suočili s toliko poražavajućim zaostajanjem Srbije kao u slučaju kvaliteta komunalnih usluga. Rastuća svest građana zemalja visoko industrijalizovane Zapadne Evrope o kvalitetu životne sredine dovela je u prethodnih 30 godina do snažnog razvoja komunalnih delatnosti – a sa priključenjem EU zemalja CIE, i te zemlje su počele ubrzano da hvataju korak. Zato evropski gradovi u najvećem broju slučajeva imaju kvalitetnu vodu za piće, čiste vodotokove, praktično sav generisani otpad se organizovano uklanja, a svega 25 odsto komunalnog otpada završi na deponiji (ostatak se reciklira, pretvara u energiju, kompostira). Stanje u Srbiji ćemo možda najbolje ilustrovati upravo na primeru prikupljanja i tretmana otpada: U Srbiji se organizovano prikuplja svega dve trećine komunalnog otpada, a od toga oko 98 odsto završi na deponijama bez bilo kakve obrade. Te deponije najčešće ne zadovoljavaju ni osnovne sanitetske standarde, a preko 15 odsto njih je, uz to, na udaljenosti manjoj od 50 metara od vodotokova. Uz 164 “zvanične” deponije postoji još oko 3.500 “divljih”. Do sličnih poražavajućih nalaza kao za usluge gradske čistoće došli smo i komparativnom analizom drugih komunalnih usluga. Dakle, reforme i finansijski oporavak LJP potrebni su ne samo kako bi se smanjio najveći neproduktivan trošak lokalnih samouprava (ogromne subvencije za pokrivanje gubitaka LJP) već i da bi se kvalitet komunalnih usluga u Srbiji približio evropskim standardima”, zaključuje se u analizi FS.

Srbija – šumadijski MMF

Od svih gradova u Srbiji “prestonica Šumadije” je u najtežoj situaciji. Zato Fiskalni savet predlaže da Grad Kragujevac sa državom, tj. praktično sa Vladom Srbije, sklopi “javni aranžman” koji bi “ličio na aranžmane koje MMF sklapa sa državama u finansijskim problemima. Fiskalni savet smatra da bi država trebalo da formalizuje svoj budući odnos sa Gradom. Naime, bezuslovno davanje sredstava Kragujevcu iz budžetske rezerve (kao dosada) ne garantuje sprovođenje neophodnih mera i reformi za trajno ozdravljenje njegovih javnih finansija. Umesto toga, preporučujemo da država sklopi neku vrstu obavezujućeg i javnog aranžmana sa Gradom po uzoru na aranžmane koje sklapa MMF sa državama u fiskalnim problemima. Takav aranžman bi omogućio finansijsku pomoć države kako bi Grad prebrodio naredne tri do četiri godine, ali uz jasne kriterijume koje bi Kragujevac morao da ispuni za dobijanje te pomoći i obavezu Grada da nakon isteka dogovorenog perioda bude finansijski samostalan. Aranžman bi takođe podrazumevao redovne kvartalne ili polugodišnje kontrole i izveštaje o ispunjenosti dogovorenih kvantitativnih i strukturnih ciljeva”, predlaže FS.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. jul 2017.

 

Čekajući stoti

Hapšenje građevinskog inspektora zato što se približio kući ministra policije, hapšenje novinara koji je kritikovao bivšeg premijera, privođenje medicinske sestre koja podržava predsedničkog kandidata koji nije AV, provaljivanje tajnih podataka iz vojnog dosijea opozicionog narodnog poslanika… Ovih nekoliko vesti obeležilo je prve dane mandata nove predsednice Vlade Srbije.

I od toga kako će (se) to rešiti zavisi kako će biti upamćena. Jeste da te stvari nisu ono što čini glavninu posla jedne premijerke, ali bez njihovog rešavanja i ono važnije postaće sporedno. Jer, u svim pomenutim slučajevima na ovaj ili onaj način napadnuta su prava građana ili građanki, svejedno.
Na pravu građana počiva moderna civilizacija.

Digitalizacija je zaista dobra stvar stvar. I mogla bi mnogo da popravi kvalitet života običnih ljudi. Ali ako je tome namenjena. Ako će digitalizacija biti u funkciji nasilja i kršenja elementarnih ljudskih sloboda bolje je da je ne bude. Jer će samo doprinositi “efikasnosti” policije u kršenju tih sloboda, a ne u njihovoj zaštiti.

Vlada Srbije, a to pre svega znači osoba na njenom čelu, dakle Ana Brnabić, javnosti Srbije duguje odgovor na pitanje šta se u svakom od pomenutih slučajeva dogodilo.
O Savamali da i ne govorimo.

Ako su joj ovu temu izabrali drugi, onda je onu oko novog aranžmana s Međunarodnim monetarnim fondom Ana Brnabić nametnula sama. U intervjuu američkoj agenciji Blumberg – prvom koji je dala po stupanju na dužnost (što mediji u Srbiji sigurno neće propratiti sa blagonaklonošću) i bukvalno prvog radnog dana – nova premijerka je poprilično neočekivano nagovestila raskid aranžmana s MMF-om. Ne naravno odmah i ne ovog tekućeg (čiju je sedmu reviziju upravo ispratila); reč je o budućem koji bi mogao da bude zaključen nakon isteka tekućeg u februaru 2018. godine. Štaviše, s obzirom na to da je u stručnoj javnosti vladao stav da bi to bilo dobro, a iz Vladinih krugova nije bilo suprotnih signala, činilo se gotovo izvesnim da će Srbija optirati za novi sporazum.

No, naravno, aranžman sa MMF-om nije obavezan; gomila zemalja ga nema, pa ne mora ni Srbija. Ono što u ovoj stvari zbunjuje jesu razlozi za takvu, eventualnu, odluku. Prema rečima Ane Brnabić, “nije sigurno da će Srbija tražiti novi aranžmana sa MMF-om jer on može da ometa ekonomski rast”. Zašto? Zato što je “ponekad MMF oštriji nego što je potrebno”, kaže Ana Brnabić.

U čemu se sastoji ta “oštrina”, premijerka nije obrazložila. Štaviše, ako se pogledaju protekle dve i po godine, onda o nekakvoj oštrini (bivšeg) “svetskog finansijskog policajca” ne može biti ni reči. Jer, osim smanjivanja fiskalnog deficita nijedan od ciljeva Vlada Srbije nije ispinjavala, ali joj je MMF redovno gledao kroz prste.

Biće, u stvari, da je Ana Brnabić dizgine zategla zbog Vučićevog obećanja da će plate i penzije do kraja ove godine biti povećane 10 odsto, što je MMF glatko odbio odgovorivši da se o tome može razgovarati tek prilikom izrade budžeta za narednu godinu. Možda Ana Brnabić misli da povećanjem plata i penzija, tj. povećanom domaćom tražnjom pogura domaću privredu i dođe do “zacrtanog” rasta BDP-a od četiri odsto? Neće biti prvi put da Srbija to pokuša. To je bio Dinkićev recept 2008. i Dačićev 2012. godine. U oba slučaja došlo je do porasta uvoza, budžetskog deficita i javnog duga.

Ako se po jutru dan poznaje, onda na početku mandata Ane Brnabić nemamo razloga za zadovoljstvo. Možda će prvih sto dana popraviti taj utisak.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. jul 2017.

 

Manje dolara, više govora

Srbija i Rusija

Nisu još “montažno-demontažni” štandovi na najvećem ruskom međunarodnom investicionom forumu (Sankt Peterburg, 1-3. jun) ni razmontirani, a ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Vasiljevič Čepurin požurio je da izjavi: “Naša ljubav ne poznaje granice”. Naizgled, za taj izliv nežnosti nije bilo nikakvog razloga, ali da parafraziramo Slobodana Miloševića, ako (poput Srba) ne znaju da rade, Rusi bar umeju da vode diplomatiju. Tako je, dakle, povod pronađen u Danu državnosti Rusije (12. jun), što je ambasador iskoristio za autorski tekst u “najstarijem dnevnom listu na Balkanu”. A pravi razlog je bio da se nekako zabašuri činjenica da na pomenutom “sajmu ulagača i ulaganja” između Srbije i Rusije – i pored sve pompe i parade – ne samo da nije potpisan nijedan ugovor nego čak ni obično pismo o namerama (koje pravno ne obavezuje, ali ipak predstavlja neki moralni dug).
A šta tek reći za izvoz “fijata 500”, koji će uskoro prestati i da se proizvodi, a da ni posle gotovo decenijskog pregovaranja i srpsko-ruskog bratskog nadgornjavanja nikako da krene.
Ove dve informacije najbolje ilustruju privrednu saradnju između Srbije i Rusije, za koju se u najkraćem može reći da je sve manja. Osim ako ovi najnoviji vojni aranžmani tu sliku ne promene.

PODSTICAJI BEZ EFEKTA: Popuštanje ekonomskih veza između Srbije i Rusije ne deluje logično. Pre svega zbog prilično snažnih podsticaja da se ti odnosi unaprede. Sa jedne strane, to su vrlo dobri i reklo bi se sve bolji politički odnosi, koji “po definiciji” vrlo povoljno deluju na jačanje ekonomskih veza. Sa druge strane, postoje i ekonomski činioci čije bi dejstvo takođe trebalo da bude blagotvorno. Među njima je svakako najvažniji Sporazum o slobodnoj trgovini, a zatim i trgovinski rat između Rusije i Zapada. Ima i treći faktor – Evroazijska unija, čiji je Srbija pridruženi član, koji je u izvesnom smislu paradigmatičan. Ni, spolja gledano, s obzirom na obim tog tržišta – teritorija od 20 miliona kvadratnih kilometara sa blizu 200 miliona stanovnika i ukupnim bruto domaćim proizvodom od preko 4.000 milijardi dolara, tj. 22.000 USD po stanovniku – veće šanse, ni manjeg procenta iskorišćenja. Velika delegacija Srbije posetila je nedavno međunarodnu izložbu Expo 2017, koja se održava u glavnom gradu Kazahstana Astani, ali opet bez ikakvih poslovnih efekata.
O učinku srpsko-ruskog sporazuma o slobodnoj trgovini (kojim su ukinute carine za oko 99 odsto proizvoda, pod uslovom da sadrže najmanje 51 odsto komponenti domaćeg porekla) već smo naširoko pisali (v. NM 25.2.2016), pa ćemo to ovde samo osvežiti najnovijim podacima. Posle gotovo dvodecenijske primene (sporazum je potpisan za vreme Miloševića, 2000. godine) njegovi rezultati su prilično mršavi. Robna razmena je (naravno) rasla, ali čak i sporije nego sa drugim zemljama. Od 2000. do 2016. ukupna robna razmena Srbije sa svetom porasla je sedam puta – sa nešto ispod pet na 34 milijarde dolara, a robna razmena sa Rusijom oko šest puta (sa 390 miliona na 2,3 milijarde dolara. Izvoz Srbije u istom razdoblju, gledano u celini, porastao je 9,5 puta (sa 1,6 na 15 milijardi dolara), isto koliko i u Rusiju (sa 85 na 800 miliona dolara). Ukupan uvoz Srbije pak povećan je šest puta (sa 3,3 na 19,3 milijardi dolara), a uvoz iz Rusije pet puta, tj. sa oko 300 miliona na 1,5 milijardi dolara. U stvari, rast srpskog uvoza iz Rusije bio je dobrim delom rezultat velikog porasta cena nafte i prirodnog gasa (koji čine 90 odsto našeg importa) na svetskom tržištu. Kada su cene energenata od 2013. počele da padaju, i vrednost srpskog uvoza izraženog u dolarima počela je da pada.
Ni trgovinski rat između Rusije sa jedne i Evropske unije i Amerike sa druge strane nije doneo očekivane rezultate. U početku je ruska zabrana uvoza robe sa zapada, naročito poljoprivrednih proizvoda, snažno podigla srpski izvoz, posebno mesa, ali je već posle godinu dana on znatno smanjen.

RUSI HOĆE SAMO VOĆE: Nakon decenijskog konstantnog, ali umerenog rasta, srpski izvoz je u kratkom roku više nego dupliran: skočio je sa 150 miliona dolara 2010. na 370 miliona dolara 2014. godine. Onda, međutim, dolazi pad od 15 odsto, tj. na 325 miliona već u narednoj godini, da bi se ipak malo oporavio 2016, kada je iznosio 340 miliona dolara. Izvoz mesa porastao je sa takoreći nule na blizu 70 miliona dolara. Ali, kada se konkurencija (pre svega iz Brazila i Argentine) “opasuljila”, naš izvoz se strmoglavio na ispod 10 miliona dolara prošle godine. Od 10 najprodavanijih srpskih poljoprivrednih proizvoda na tržištu Rusije, čak kod šest je došlo do pada izvoza, dok je kod četiri zabeležen rast. Rastao je isključivo izvoz voća, najviše jabuka, koji je 2016. dostigao 138 miliona dolara (2014. bio je 100 miliona), a slede breskve, jagode i kruške. Zanimljivo je da je izvoz šljiva opao, tj. praktično je prepolovljen: sa blizu 20 (19,7) na nešto ispod 10 (9,4) miliona dolara.
Ako je za utehu, nije to pre svega rezultat naše nesposobnosti i nekonkurentnosti. Većim delom je tome kriv pad ruskog agrarnog uvoza generalno, koji se nakon dupliranja između 2010. i 2014. (kada je porastao sa 20 na 44 milijarde dolara), u poslednje tri godine vratio na 25 milijardi USD. Bez obzira na to, međutim, ako se uzme u obzir da je ukupan srpski agrarni izvoz oko tri milijarde dolara, onda 11 odsto te sume, koliko iznosi prodaja na ruskom tržištu, i nije nešto što se može okvalifikovati kao značajan rezultat.
Ono što važi za poljoprivredu, važi za čitavu privredu Srbije.

DEFANZIVU NA PRIVREDNOM PLANU RUSIJA, MEĐUTIM, OBILATO NADOKNAĐUJE (INVESTICIONOM) OFANZIVOM NA INFORMATIVNOM POLJU

Izvoz Srbije je sa rekordnih milijardu dolara 2014. pao na 725 miliona 2015, da bi prošle godine porastao na 795 miliona dolara. U isto vreme ruski izvoz u Srbiju konstantno je padao (što je pre svega rezultat pada cena energenata) sa 2,3 milijarde 2014. na milijardu i 750 miliona 2015. i konačno na milijardu i po dolara prošle godine. Kada se ovi brojevi saberu, rezultat pokazuje na početku teksta pomenuti pad spoljnotrgovinske razmene između Srbije i Rusije u poslednje tri godine: sa 3,3 milijarde dolara 2014. na 2,3 milijarde prošle godine. Za Srbiju je, međutim, dobro što je njen izvoz manje opao, tako da se naš deficit smanjio: sa 1,3 milijarde 2014. na milijardu 2015. i na 700 miliona dolara prošle godine.

SKROMNE INVESTICIJE: Ambasador Čepurin izneo je u svom tekstu podatak da ruske investicije u Srbiji iznose četiri milijarde dolara. Taj podatak, međutim, ničim nije potkrepio, pa ostaje potpuna nepoznanica kako je do njega došao. Osim ako mu kao inspiracija nije poslužila prethodna izjava ambasadora Kajla Skota da američke investicije iznose četiri milijarde, što je takođe krajnje sumnjivo. Prema zvaničnim podacima, kao investitor Rusija je još manjeg značaja nego trgovinski partner, nije ni u prvih pet. Ukupne ruske investicije u Srbiju procenjuju se na 1,4 milijarde dolara. Ispred Rusije su Italija (dve i po milijarde dolara), Austrija (2,3 milijarde), Norveška (1,9 milijardi), Belgija (1,8 milijardi), Nemačka i Grčka (po 1,5 milijardi), dok se Rusija nalazi iza ovih zemalja, otprilike u istoj ravni sa Slovenijom.
Već sasvim skromne, ruske investicije su poslednjih godina potpuno stale. Propast “Južnog toka”, kao posledica ekonomskog i političkog posrtanja Rusije, poklopio se sa zaustavljanjem ruske ekonomske ekspanzije na Srbiju. Ako nas sećanje služi i dokumentacija (ne lična nego kolektivna, a inače vrlo oskudna i haotična) ne vara, poslednje ruska investicija bila je pre 4-5 godina. Rusi čak odbijaju da preuzmu nešto od srpskog petrohemijskog kompleksa – MSK iz Kikinde, te Azotara i Petrohemija iz Pančeva – iako bi, budući da drže proizvodnju i nafte i gasa, to bilo prirodno. Neće čak ni Petrohemiju, koja je s pančevačkom rafinerijom povezana tzv. produktovodom iako sad (kada je pala cena gasa) posluje pozitivno.
Defanzivu na privrednom planu Rusija, međutim, obilato nadoknađuje (investicionom) ofanzivom na informativnom polju. Osnovala je Sputnjik, portal i radio stanicu, filijalu medijskog giganta Raša tudej, a sprema se navodno na osnivanje novina i televizije… Možda će nedavni povratak Bogoljuba Karića, koji se od vlasti Srbije godinama krio baš u Rusiji i koji je odmah po dolasku kupio televiziju Nova, predstavljati jedan krupan korak u tom smeru.
Kako stvari stoje, ruske investicije se i ne očekuju. Od početka ove godine Srpska razvojna agencija (RAS) registrovala je 50 “pisama o namerama”, kao i 22 investiciona ugovora, od kojih takođe nijedan nije bio s nekom ruskom firmom.

RUSKA ZIMA: Zapravo, ekonomski i politički sukob Rusije sa Zapadom, uprkos kratkoročnim pozitivnim efektima po srpski izvoz, dugoročno se pokazuje kao ograničavajući faktor. Ruski predsednik Putin rekao je na pomenutom investicionom forumu kako takozvane sankcije Zapada nisu imale nikakve efekte na rusku privredu. To nažalost – kažemo “nažalost” misleći na građane Rusije – nije tačno. Sankcije možda nisu osetili ruski tajkuni – osim ukoliko nisu blokirani njihovi računi – ali građani svakako jesu. O tome svedoči već pomenuti drastičan pad uvoza hrane. Doduše, Rusija je počela da vodi politiku supstitucije, tj. da podiže sopstvene zasade, ali oni još nisu mogli da se efektuiraju u proizvodnji.
Direktno je Rusiju, naravno, pre svega pogodio strmoglavi pad cena nafte i gasa, koji je dibidus srozao ruske prihode: sa oko 450 milijardi dolara godišnje na svega 100 milijardi dolara. Da podsetimo, cena barela nafte (149 litara) došla je pre 4-5 godina na 120-125 dolara, da bi onda od 2014. krenula da strmoglavo pada i stigla na ispod 30 dolara početkom 2016, a kasnije se stabilizovala na oko 50 dolara, gde je i danas, s prognozama (koje su, istina, nezahvalne) da će se tu zadržati duže vreme. Cena prirodnog gasa pak pala je sa oko 500 dolara na 170 USD za 1.000 kubnih metara.
Kao posledica – u poslednje tri godine Rusija beleži prosečan pad bruto domaćeg proizvoda od 0,8 odsto (2014. imala je rast od 0,7 odsto, a zatim 2015. pad od 2,8 odsto, i prošle godine minimalan, ali ipak pad, od 0,2 odsto. Ni prognoze nisu naročito vesele. Da ne idemo u detalje, za ovu godinu planiran je rast BDP-a od 1,7 odsto, isto koliko i za iduću, što je upola manje od svetskog proseka.

NA NEDAVNOM INVESTICIONOM FORUMU U SANKT PETERBURGU IZMEĐU SRBIJE I RUSIJE NIJE POTPISANO ČAK NIJEDNO NEOBAVEZUJUĆE PISMO O NAMERAMA

Sve u svemu, iako se ne može reći da je Rusija najvažniji ekonomski partner Srbije, daleko od toga da je beznačajan. Biti među prvih 5-6 zemalja nije nešto što se sme omalovažavati. Ne može se reći ni da su svi potencijali iskorišćeni, ali jasno je da Rusija – niti Evroazijska unija – ne može da zameni Evropsku uniju, u koju Srbija plasira dve trećine svog izvoza, kao ni zemlje regiona, odnosno CEFTA, gde ide izvozi 17 odsto ukupnog srpskog eksporta.

PUTINKA: Problem je što je Rusija ekonomski nesigurna zemlja jer je rublja podložna promenama, a ekonomija, tj. izvoz, a i državni budžet zavise od cena sirovina (energenata i metala), koje su takođe podložne naglim promenama. Tome treba dodati, nikako ne kao najmanje važnu, “hirovitost” i voluntarizam ruske administracije, uključujući i carinsku (što je opet povezano s karakterom jednog čoveka). Poslovanje sa takvom zemljom nosi veliki rizik. Što “tradicionalno prijateljstvo”, pa čak i “bratstvo” srpskog i ruskog naroda ne može da nadoknadi.
U Novom Beogradu na Savi je možda jedno godinu dana stajao splav s velikim platnom preko kojeg je bilo ispisano: “Putinka”. A onda je pre 5-6 meseci splav promenio ime u manje prozaično – “Ružo moja”. Čini se je to ipak neki znak koji govori o trezvenosti, da ne kažemo normalnosti tzv. običnih ljudi u Srbiji. To jest da se oni ne zakopčavaju na leđima i da im ne pada na pamet da Evropsku uniju i evro, pa i bitkoin, menjaju za Rusiju i rublju. Nije, međutim, isključeno da ih politička i intelektualna elita ne bi tamo povele, samo ako bi im to odgovaralo.

Kina pretekla Rusiju

Podaci o značaju Rusije kao spoljnotrgovinskog partnera Srbije govore da uvoz iz Rusije čini manje od jedne desetine (8-9 odsto) ukupnog uvoza Srbije (19,3 milijarde dolara 2016), a izvoz u Rusiju jedva nešto malo iznad pet odsto ukupnog našeg (14,9 milijardi dolara) izvoza.
Kada je reč o izvozu, Rusija se nalazi na petom mestu – iza Italije (2,2 milijarde USD), Nemačke (1,9 milijardi), Bosne i Hercegovine (1,2) i Rumunije (745 miliona dolara).
Na rang-listi zemalja iz kojih Srbija najviše uvozi, Rusija, koja je dugo godina bila na drugom ili čak prvom mestu, lani je izgubila i treće na kojem se nalazila 2015. godine; pretekla ju je, naime, Kina, pa se sad nalazi na četvrtom mestu: iza Nemačke (2,5 milijardi dolara), Italije (dve milijarde), Kine (1,6 milijardi), a ispred Mađarske (890 miliona USD).

Krizni trendovi

BDP po stanovniku neprekidno pada od 2012: sa gotovo 12.000 (11.700) dolara 2012. i 2013. na 8.000 dolara 2016. godine. U istom razdoblju i drugi makroekonomski pokazatelji beleže nepovoljne trendove. Izvoz je opao sa 410 milijardi dolara 2012. na 252 milijarde 2016. godine, a uvoz sa 261 milijarde na 173 milijarde dolara; spoljni dug je skočio 30 odsto: sa 28,7 odsto 2012. na 42,6 odsto BDP-a 2016. godine; inflacija je u poslednje tri godine prosečno oko 10 odsto godišnje (7,8 odsto 2014, 15,5 odsto 2015. i 7,1 odsto 2016. godine). Zemlja koja se pre 4-5 godina odlikovala fiskalnim suficitom već tri poslednje godine beleži rastući deficit, koji je lani dostigao 3,7 odsto BDP-a (da podsetimo, Srbija je prošle godine ostvarila fiskalni deficit od 1,4 odsto BDP-a).

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 29. jun 2016.

 

Krezubi reformski trozubac

Nova vlada, stare reforme

Srbija je automobil koji se kreće uzbrdo po klizavom terenu i ako stane brzo će sići na dno. Tim rečima je ovih dana (sadašnji i budući?) ministar finansija Dušan Vujović opisao situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja. Upotrebio je zatim još jednu metaforu, koja čak i bolje odražava ne samo poziciju nego i stanje kojim se odlikuje srpski reformski auto. Prema Vujovićevim rečima, naime, program reformi ličio je na “trozubi znak Mercedesa, gde je prvi zubac bio fiskalna konsolidacija, drugi monetarna stabilizacija, a treći reforma realnog sektora”. Međutim, kritičan je dalje Vujović, od ova tri “zuba” samo je prvi “iznikao”, dok ostala dva tek treba da niknu. Tek, dakle, pod uslovom da se sprovedu reforme u finansijskoj sferi i da se srede državna preduzeća, ono što je postignuto smanjivanjem budžetskog deficita i javnog duga biće održivo na duži rok. Odnosno, moći će da se kaže da je makroekonomska stabilizacija (privrede) Srbije okončana i da su stvoreni preduslovi za brži i dugoročniji razvoj.

SEDAM PRIMEDABA: Mada ministar Vujović nikada nije pokazivao naročito oduševljenje fiskalnim rezultatima, nekako je sad bio posebno rezervisan. Naime, Srbija je do 31. maja (zahvaljujući prebačaju plana u prihodima 44 milijarde dinara i istovremenom podbačaju rashoda 27 milijardi) umesto planiranog manjka od 60 milijardi dinara ostvarila višak od 12 milijardi. Međutim, prva Vujovićeva reakcija na taj uspeh nije bilo oduševljenje nego primedba što su podbacila kapitalna ulaganja. “Javne investicije u Srbiji znatno su manje od planiranih. Za prvih pet meseci potrošili smo sedam milijardi dinara manje nego što smo planirali. Znači, nismo uštedeli. Podbacili smo. Da smo sve planirane investicije ostvarili uz sedam milijardi manje troška, onda bismo uštedeli”, rekao je Vujović. A na pitanje zašto su investicije podbacile, novinare je “uputio” na Koridore i Puteve Srbije… Ime ministarke građevinarstva Zorane Mihajlović ostalo je da visi u vazduhu.
Na to su se nadovezale sledeće dve Vujovićeve primedbe na domaće ekonomske aktuelnosti. Druga se odnosila na činjenicu da “naša zemlja ima 3,5 milijardi evra neiskorišćenih sredstava” i da “ugovaramo nove zajmove, umesto da više pažnje posvetimo korišćenju postojećih sredstva, i ne samo korišćenju nego i dovođenju tih projekata do rezultata”. Nema sumnje da je mislio na kineske kredite koje inače ministarka Mihajlović voli da zove “kineskim investicijama” (“kineske investicije u srpsku infrastrukturu premašile su 5,5 milijardi evra”, rekla je ministarka u intervjuu za neku kinesku televiziju). A razlika između investitora i kreditora je takoreći kao između neba i zemlje.
Treća primedba ticala se obećanja sad već bivšeg premijera Vučića da će do kraja godine plate i penzije biti povećane i to čak 10 odsto. Odgovarajući na novinarsko pitanje da li će ”višak” od 600 miliona evra biti iskorišćen za povećanje plata i penzija, Vujović je rekao da će “povećanje plata i penzija biti razmatrano kada se bude pripremao novi budžet za 2018. godinu i kada se bude videlo koliko iznosi trajan deo budžetskog viška”. Dakle, nije rekao da ostvareni rezultati dozvoljavaju povećanje plata i penzija i nije podržao tu ideju.
Četvrtu primedbu ministar Vujović je izneo na račun nezaposlenosti. Ne sporeći značaj njenog pada sa, kako je rekao, 25 na 13 odsto do kraja prošle godine (očigledno ne prihvatajući osporavanja tog podatka od Pavla Petrovića i Fiskalnog saveta), Vujović je istakao da je i taj procenat visok, s obzirom na to da je reč o dvocifrenom broju. Posebno je, međutim, u ovom kontekstu zanimljiva Vujovićeva opaska da “što je najvažnije, taj broj ne uključuje one koji su odustali od traženja posla u Srbiji i otišli u beli svet, pogotovo onaj deo tih ljudi koji ima visoko obrazovanje i koji je sposoban da podiže produktivnost”. Zaključak: nezaposlenost pada zato što mladi odlaze iz Srbije.

Dok je država u finansijskom suficitu, privreda je u proizvodnom deficitu

Peta primedba proizlazi iz prethodne: produktivnost je u Srbiji izuzetno niska. Vujović čak upozorava: “Fabrike koje su proteklih godina u Srbiji otvorene imaće smisla jedino ako uspeju da održe korak sa rastom produktivnosti u svetu”.
Glavni uzrok niske produktivnosti, prema Vujoviću, jeste loše upravljanje.
Aktuelni ministar finansija pri tome posebno apostrofira dva nivoa upravljanja. Jedan je – i to je njegova šesta primedba – loš menadžment u javnim preduzećima. Štaviše, Vujović kritikuje svojevrsni savez sindikata i menadžmenta u njima – iako bi oni po prirodi stvari trebalo da budu na suprotnim stranama – koji “nalaze interes u tome da se ništa ne promeni”. “Niko neće da prihvati odgovornost i donese tešku odluku. To je krupan politički problem”, konstatuje Vujović i kao “eklatantan” primer navodi Elektroprivredu Srbije. “Vlada je posle osam meseci rada usvojila program restrukturiranja EPS-a, ali se šest meseci posle toga ništa nije radilo dok nije usvojen kolektivni ugovor. Zato što su ljudi hteli prvo da nađu svoje mesto u svemu tome. Njima nije cilj efikasna firma, tj. efikasni EPS u kojem će ljudi da nađu svoje mesto, nego obrnuto – da oni svoje mesto trasiraju, pa da onda prema tome uređuju firmu”, opisao je Vujović situaciju sa EPS-om.
Konačno, sedma Vujovićeva primedba odnosi se na “kvalitet upravljanja u državi”, kao jedan od ključnih faktora koji treba da doprinesu produktivnosti, a koji je očigledno daleko od zadovoljavajućeg. U tom kontekstu, ministar, koji je jedno vreme važio za glavnog favorita za novog premijera, izneo je i svoje viđenje rada Vlade. “Ja bih bio pristalica toga da se umesto političke alokacije potpredsedničke funkcije ona alocira funkcionalno – da potpredsednici Vlade budu odgovorni za pojedine segmente i da onda u tim okvirima vrše koordinaciju”, rekao je Vujović.

SEDMA REVIZIJA: U četvrtak 22. juna, kada ovaj broj Novog magazina izlazi iz štampe, u Beograd stiže delegacija Međunarodnog monetarnog fonda na čelu sa šefom Misije Džejmsom Rufom. Pred njom će biti dva zadatka: “revizija”, tj. pregled srpske ekonomije, i revizija, sedma po redu, aranžmana sa Srbijom.
Kada je reč o ekonomiji, stanje je, u najkraćem, ovako: država puna ko brod, privreda mršava ko brodski pacov. Dobro, slika je malo prejaka, ali stvarno, kao što je gore napisano, dok je država u finansijskom suficitu, privreda je u proizvodnom deficitu. Industrijska proizvodnja u aprilu ove manja je 2,6 odsto nego u istom mesecu prošle godine. Ako se uporede prva četiri meseca, zabeležen je pad (minimalan, doduše, ali ipak pad) od 0,1 odsto. U sektoru malih preduzeća (do 50 zaposlenih) pad je dva odsto. Kad se pogleda bruto domaći proizvod, slika nije tako dramatična jer je u prvom tromesečju ostvaren rast od 1,2 odsto, ali je i ovde praktično ostvaren “deficit” u odnosu na ovogodišnji plan, pošto je predviđeno da BDP 2017. poraste tri odsto.
Što se tiče aranžmana, dijagnozu je već, kao što smo takođe videli, postavio ministar Vujović. Osim fiskalne konsolidacije – gde se možda (u brzini spuštanja deficita) i preteralo – malo je šta od “mercedesa” napravljeno. To pre svega važi za javni sektor. Javna preduzeća, javna uprava, javne službe, tj. obrazovanje i zdravstvo – sve to manje-više stoji, kao što je bilo i pre tri godine. U najvažnijim javnim preduzećima, Železnicama, već pomenutom EPS-u i Srbijagasu došlo je manje-više samo do kozmetičkih, odnosno formalno-pravnih promena (razdvajanje delatnosti) ali se suštinski u njihovom radu nije ništa promenilo. U javnoj upravi je, istina, broj činovnika smanjen, ali isključivo odlaskom zaposlenih u penziju. Nije povećan profesionalizam ni kvalitet usluga, nije usvojen novi sistem nagrađivanja, tj. platnih razreda. Konačno, u prosveti i zdravstvu urađeno je još manje, tačnije – ništa. Glavni poslovi, dakle, tek čekaju novu vladu i novog premijera, tj. premijerku.
Takođe, još uvek nije završena ni privatizacija iako je “krajnji krajnji” rok u aranžmanu sa MMF-om, kao “konačan i definitivan”, bio pomeren za 31. maj. Prošle godine.
Konačno, Srbija se, pa i nova vlada, nalazi pred velikim zadatkom da finansijski sistem, koji je sada u relativno dobrom stanju – mada je još uvek, ali ipak znatno manje nego pre godinu dana, opterećen nenaplativim kreditima – stavi u funkciju privrede. “Finansijska prokrvljenost” privrede Srbije je prilično slaba, kaže Vujović. “Banke nemaju dovoljno stručnih ljudi da procenjuju rizike, pogotovo u sektoru malih i srednjih preduzeća, gde se otvara najviše radnih mesta u svetu”, dodaje. Vujović posebno ističe “praktični kolaps finansijskih tržišta, odnosno tržišta kapitala”, koji bi trebalo da bude jedan od osnovnih izvora za investicije. Investicije su u Srbiji, da podsetimo (jer na to treba stalno podsećati, svaku vladu) oko 19 odsto BDP-a, tj. oko šest milijardi evra, a da bi zemlja počela brže da se razvija trebalo bi da budu najmanje 25 odsto BDP-a. To jest – osam milijardi evra.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. jun 2017.

 

Vučićem protiv Vučića

Vučić je Tadića pobedio Tadićevim oružjem. Evropskom unijom. Onog trenutka kada su bivši radikali navukli evropsku odoru, oni su prestali da budu strašilo, “normalizovani” su, što im je omogućilo da ih prihvate i Evropa i Srbija.

Opozicija kuka što Evropa podržava Vučića, a ona sama istovremeno ne podržava Evropu. Ne može opozicija “staroradikalskom” politikom, koju je (i) Vučić napustio, da pobedi Vučića. Ne mogu lideri opozicije – koliko god veliki ili mali bili – da budu protiv EU sad kad je i Vučić, makar na rečima, od te politike odustao. To jest, mogu, ali onda od pobede na izborima nema ništa.

Time se, naime, radi u korist Vučića. Ima mnogo ljudi, proevropski opredeljenih, koji neće glasati za Vučića iako priča da je i on za EU, ali neće glasati ni za opoziciju ako nije za EU. Ne za “evropske vrednosti” nego za EU. Ako demokratska opozicija misli da će privući glasove “razočaranih” (novo)radikala ljuto se vara. I treće, kad Merkel i Makron čuju kakva je opozicija, neizbežno će pomisliti: pa Vučić je ipak bolji.

Jer, ne biti za EU znači biti za Rusiju. To će biti rezultat, bez obzira na stvarne ili navodne namere. Nema “trećeg puta”. To je Koštuničina izmišljotina koja je Srbiju vratila u devedesete godine. Koštunica je glavni krivac što je Vučić danas na vlasti. Ko ne želi da se odrekne politike “i posle Voje – Voja”, taj radi u korist Vučića.

Dakle, priključenje Evropskoj uniji je programski conditio sine qua non koji opozicija mora da prihvati i proglasi ga kao svoj cilj. Pa makar se posle prema tom cilju odnosila isto kao i Vučić.

To je nužan uslov. Ali više nije i dovoljan. Opozicija mora da se ujedini u borbi protiv Vučićevog sistema ucena, zastrašivanja i podmićivanja kojim obezbeđuje veliki broj glasova.

U Srbiji postoji oko 11. 000 javnih institucija, subjekata, centrala i njihovih filijala – u obrazovanju, zdravstvu, sudstvu, kulturi, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, javnim (komunalnim i državnim) preduzećima, policiji, vojsci. Na čelu tih „jedinica“ po pravilu su članovi Srpske napredne stranke, a i kad nisu već pomenutim mehanizmom učinjeno je da se ponašaju kao da jesu. Tih 11.000 oficira ima svoje podoficire, a ovi svoje kaplare. Oni komanduju armijom od 700.000 zaposlenih u javnom sektoru. To je Vučićeva glasačka mašinerija. Dobro, ne znači da je svaki vojnik u toj armiji i svaki šraf u toj mašini Vučićev, nije on još stigao da je načisto preparira, ali neka je i svaki deseti, svaki pripadnik te desetine ima zadatak da obezbedi 5-10 sigurnih glasova: rođaka, prijatelja, komšija… Ili onih koji su im na neki način podređeni. Više silom nego milom, kao u slučaju poreskog inspektora koji je od “svojih” privrednika tražio da glasaju za Vučića, ali pobedi se u zube ne gleda.

Opozicija samo dobro povezana i organizovana može da se suprotstavi toj mašineriji, odnosno može da nađe način da raskrinka taj sistem. Posebnu pažnju mora da posveti detaljima: mora da onemogući snimanje glasačkih listića nakon glasanja, da izdejstvuje zabranu bilo kakvog “šifriranja”, tj. šaranja po listiću, spreči korišćenje olovke u određenoj boji kako bi se kasnije identifikovali sigurni glasovi itd.

Na predstojećim izborima, beogradskim, a najverovatnije i republičkim, možda već na jesen, a najkasnije u proleće naredne godine, arsenal manipulacija biće, s jedne strane, još grublji, a sa druge strane suptilniji jer je u igri mnogo više i političke moći i para nego što je to bio slučaj na aprilskim predsedničkim izborima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. jun 2017.

 

Strateg i ja

Pošto ekspremijer i novi predsednik voli da ponavlja kako je Srbija tokom devedesetih (iako je izgubila sve ratove – M. L.) sačuvala privrednu supstancu, to jest, kako je poslednji put rekao, “80 odsto supstance”, moramo i mi da ponovimo ono što smo ovde napisali pre više od godinu dana (vidi uvodnik “Supstanca”, NM br. 260 od 21. 4. 2016), tj. da to – nije tačno. Od fabrika su ostale mašine i zidovi, ali ta “supstanca” je bila bezvredna. Suština svake firme bila je izgubljena. Jer – izgubljena su tržišta, izgubljeni su kadrovi, izgubljeno je vreme za razvoj proizvoda; svet je odmaglio.

JAVNA PREDUZEĆA SU I DALJE NEREFORMISANA I NAJVEĆA SU PRETNJA I ZA DRŽAVNU KASU I ZA EKONOMIJU U CELINI. REFORMA PROSVETE I ZDRAVSTVA NIJE PRAKTIČNO NI OTPOČELA

NEZAVRŠENO: Prema računici koju je napravio Stojan Stamenković, u toj deceniji, od 1991. do 2000, Srbija je izgubila bruto domaći proizvod u vrednosti od 175 milijardi evra (ne računajući štetu od rata sa NATO paktom “tešku” oko 30 milijardi evra). Što je najgore, taj gubitak se, zbog gubitka osnove za budući rast, u narednim godinama umnožava, pa do 2015. godine iznosi dodatnih 500 milijardi evra. Sve u svemu, oko 700.000 evra po stanovniku. A sad pogledajte u džepove, građani Srbije.

I čekajte da vam plate do kraja ove godine skoče na 440 evra (onih 500 obećanih lani ostalo je golub na grani), što je zadatak koji je bivši predsednik Vlade ostavio u amanet svom nasledniku. A što su ekonomisti već ocenili kao nerealno obećanje, odnosno kao “atak” na ionako krhku “makro”, tj. stabilnost državnog budžeta (do “mikro”, tj. stabilnosti kućnog budžeta još je dug put). Ukoliko bi, naime, plate u javnom sektoru i penzije bile veće 10 odsto, to bi ukupne državne rashode u ovoj godini povećalo za 80 milijardi dinara (sa oko 60 na 140), a deficit sa planiranih 1,7 na 3,7 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Ta je stabilnost, kao što je poznato, najvredniji rezultat trogodišnje Vučićeve vladavine. Zbilja, to ne treba zanemariti. Obaranje fiskalnog deficita sa 258 milijardi dinara 2014. (6,6 odsto BDP-a) na 57 milijardi 2016. (1,4 odsto BDP-a) predstavlja veliki uspeh. Ali to ipak nije (Vučićev) poklon Srbiji, pa da mu se u zube ne gleda. A kad se pogleda – karijesa koliko hoćete. Najpre, ta stabilizacija državnih finansija izvedena je pre svega na štetu privatnog sektora, tj. uzimanjem novca od preduzeća i građana. Naime, tek oko jedne trećine ukupnog smanjenja deficita posledica je obuzdavanja (rasta) potrošnje (oko 650 miliona evra), a gotovo dve trećine je rezultat povećanog priliva novca u državnu kasu.  Prihodi budžeta, naime, povećani su sa 1.621 milijardu dinara 2014. na 1.843 milijarde 2016. godine, tj. za neverovatne 222 milijarde dinara, odnosno blizu dve milijarde evra. Sa druge strane, može se zapravo reći da ušteda u pravom smislu te reči nije ni bilo, pošto su i državni rashodi, iako skromno, ipak rasli: sa 1.879 milijardi 2014. na 1.900 milijardi 2016. godine.

STABILIZACIJA DRŽAVNIH FINANSIJA IZVEDENA JE PRE SVEGA NA ŠTETU PRIVATNOG SEKTORA, TJ. UZIMANJEM NOVCA OD PREDUZEĆA I GRAĐANA

NI ZAPOČETO: No, ovo je čak i manji problem. Ključna stvar je da nije obavljen onaj najvažniji, kvalitativni deo sređivanja države. Javni sektor nije restrukturiran. Privatizacija, čije je okončanje Vučić najavio za kraj 2015, pa pomerio na 31. maj 2016, još nije završena. Javna preduzeća su i dalje nereformisana i najveća su pretnja i za državnu kasu i za ekonomiju u celini. Reforma prosvete i zdravstva nije praktično ni otpočela.

Ipak, samom Vučiću možda će najžalije biti što nije uspeo da ostvari svoju najveću želju i najviši cilj: Srbija nije postala lider u regionu. Naprotiv – uprkos hvale vrednom padu nezaposlenosti, koji ipak nije onoliki (sa 25 na 15 odsto) koliko se zvanično govori – po stopama privrednog rasta ona se nalazi bliže njegovom repu. Prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda koju je Srbija ostvarila od 2014. do 2016. godine, uprkos brojnim investitorima koje je doveo i silnim industrijskim i infrastrukturnim objektima koje je pootvarao, iznosi svega 0,6 odsto. I ne da nije najveća nego je daleko ispod proseka i regiona i čitave centralno-istočne Evrope, koji iznosi preko tri odsto.

Napuštajući mesto predsednika Vlade, Vučić je rekao da će se kao predsednik Republike baviti strateškim stvarima. Nije baš jasno šta to znači pošto je glavni strateški cilj, makar oficijelno, uspostavljen i poznat: priključenje Evropskoj uniji. Sa druge strane, Vučićev premijerski ekspoze u avgustu prošle godine, kako smo već tih dana pisali, karakterisala je “šuma prioriteta” (NM, 18. 8. 2016), tj. nedostatak “fokusiranosti”, usredsređenja na najbitnije, što je ključna odlika svakog dobrog stratega. Uostalom, o kakvom “vizionarstvu” može biti reči kada on tada, prema sopstvenom priznanju, nije imao pojma da će za samo pola godine postati to na šta se juče zakleo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jun 2017.

 

Globalizacija – Francuska revolucija 21. veka

Globalizacija ili izolacija

Ako Francusku revoluciju uzmemo (možda i ne sasvim tačno, ali to u ovom času nije toliko važno) kao sinonim za osvajanje slobode, onda se za globalizaciju sasvim slobodno može reći da predstavlja Francusku revoluciju 21. veka. A restauracija, politička teorija i praksa koja je nastala kao odgovor i otpor velikim načelima ključnog događaja 19. stoleća, povratak vrhovnog autoriteta, tj. carstva, u današnje doba nosi naziv – suverenizacija.
To je zaključak koji bi se mogao izvući nakon naučnog skupa koji je (već sa mnogo opravdanja se može reći) tradicionalno, 27. put, 25. maja upriličio Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, a čija je tema ovog puta bila “Globalizacija i izolacionizam”.
Glavni izolacionistički zahtevi postavljaju se, naime, u ime suvereniteta nacionalne države. To znači protivljenje “nadnacionalnim” tvorevinama, odnosno raznim vrstama međunarodnih organizacija nižeg ili višeg nivoa. Za Sjedinjene Države i Trampa, recimo, to znači prekid pregovora na stvaranju Transpacifičkog partnerstva (TPP), a za “trampiste” u Srbiji prekid pregovora o pristupanju Evropskoj uniji.

BALKANIZACIJA: Jedni su Evropsku uniju “zamrzeli” takoreći od samog početka i zbog njenih načela, te se principijelno protive ulasku Srbije u ovu organizaciju; drugi bi EU samo “zamrznuli”, to jest proces priključenja Srbije, ali bi efekat nesumnjivo (bili oni toga svesni ili ne) bio isti.
“Umjesto Evropske unije, Evropa suverenih država” (“bold” autora – prim. M.L.), kliče ekonomista, profesor Univerziteta Marko Sekulović. “Takav oblik integrisanja evropskog kontinenta izložen je u obliku projekta pod nazivom Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija (kurziv opet autorov – prim. M.L.) koncipiran od autora mlađe generacije intelektualaca: Dijega Fuzara (Italija) i Bogdane Koljević (Srbija). Dijalog koje su autori vodili na temu projekta mogao se pratiti preko beogradskog nedjeljnika Pečat za 2014. godinu, kroz osam brojeva (326-333)… Budući da već duže vreme iznosim kritičke opaske na stav srpskih ’reformatora’ o tome da za Srbiju ’Evropska unija nema alternativu’, to sam u projektu Fuzaro – Koljević prepoznao argumentovaniju i bolje formulisanu podršku takvoj mojoj kritici. Naime, godinama zastupam stav da nas na putu ka Evropskoj uniji neće zadesiti, kako mnogi strahuju, velika nesreća ako se EU raspadne baš u trenutku kada smo trebali u nju da uđemo. Suprotno, imali bismo sreću da ne budemo članica Evropske unije, u društvu sa zemljama njenog perifernog kruga, gdje bismo se nužno našli. Umjesto toga, bili bismo jedna od suverenih i ravnopravnih evropskih država”, smatra Sekulović.
“Zaista, da li će ideja balkanizacije (podvlačenje V.V.) – balkanizam kao metafora centralizovanja i zatvaranja ’zavladati’ svijetom”, “odgovara”, pitajući (se) Veselin Vukotić, rektor Univerziteta “Donja Gorica” iz Podgorice.
Danilo Šuković (Institut društvenih nauka) dodaje: “Populisti, posebno u zemljama razvijenog Zapada, vešto su iskoristili pesimističku atmosferu kojoj su doprineli i migrantska kriza i rast terorizma, da bi demokratiju zamenili autoritarizmom, a slobodnu tržišnu privredu zatvorenim tipom privrede, ograničavanjem međunarodne trgovine i borbom protiv globalizacije. Sve to pod parolom ‘borbe za nacionalne interese’. Zato danas sve veću podršku birača imaju populistički lideri kao što su: Donald Trump, Marin le Pen, Norbet Hoffer, Nigel Farage, Geert Wilders, Viktor Orban i mnogi drugi”.
Vukotić je još radikalniji, on (se usuđuje da) sumnja u nacionalnu državu, čak i u njen opstanak. “Ne vjerujem da će nacionalne države (granice) biti u mogućnosti da dugoročno ograniče prostor od ljudi koji s jednog kraja svijeta dolaze na drugi. Sve više sam siguran da će se život, ekonomski, kulturološki i sl., odvijati u manjim zajednicama, prije svega gradovima (grad-država) koji će slabiti građevinu nacionalne države. Da li će Evropa biti više povezana ukoliko se organizuje kao Evropa država regiona ili kao Evropa država-nacija. Ja mislim da hoće jer će u tim manjim zajednicama kultura (podvlačenje opet V.V.) biti u centru i kultura će evolutivno preuzimati od ekonomije ulogu integrativnog faktora zajednica”, zaključuje “vizionarski” Vukotić.

AKO FRANCUSKU REVOLUCIJU UZMEMO KAO SINONIM ZA OSVAJANJE SLOBODE, ONDA SE ZA GLOBALIZACIJU SASVIM SLOBODNO MOŽE REĆI DA PREDSTAVLJA FRANCUSKU REVOLUCIJU 21. VEKA

KINEZITERAPIJA: Kada se na Svetskom ekonomskom forumu u februaru ove godine Si Đinping, predsednik komunističke Kine, založio za slobodu svetske trgovine, dok je u isto vreme Donald Tramp, predsednik (neo)liberalne Amerike, podizao (trgovačke i druge) zidove, svet je bio zgranut. Bilo je to još jedno “kinesko čudo”.
Ipak, kada se pogleda iza te verbalne koprene vidi se da je stvarnost malo drugačija. Naime, već iz jedne takoreći “polurečenice” Dragane Đurić (Fakultet za poslovnu ekonomiju i pravo) naslućuje se da je “sloboda” koju Đinping ima u vidu prilično modifikovana i redukovana. “Evropska unija je 2015. ukinula izvozne subvencije. Međutim, druge zemlje, kao što su Kina, Indija, Tajland… primenjuju visoke izvozne subvencije za proizvode koji su za ove zemlje osetljivi”, primećuje Đurić na jednom mestu, da bi na drugom (bez namere da se brani Trampova politika) dodala: “Kineskim firmama je dozvoljen slobodan pristup na američko tržište, dok su američke suočene sa velikim ograničenjima, zbog čega su SAD 2015. zabeležile deficit u razmeni sa Kinom od 366 milijardi dolara.”
Sudeći pak po rečima Aleksandre Praščević, profesorke beogradskog Ekonomskog fakulteta, u Đinpingovom nastupu ne radi se o kineskoj odbrani liberalizma nego o ekonomskom nacionalizmu.
U stvari, Kina sprovodi ekonomsku politiku koja je bila karakteristična za Evropu od 16. do 18. veka, kaže Praščević. Reč je tzv. merkantilizmu, koji odlikuje snažna državna potpora privredi, tj. pojedinim kompanijama. Sredinom 18. veka u Evropi merkantilizam kao ekonomska teorija i praksa biva zamenjen liberalizmom, u kojem je država manje-više imala ulogu noćnog čuvara, tj. regulatora, sa jedne, i garanta, sa druge strane, fer i poštenih uslova na (opet manje-više) slobodnom tržištu. Nadajmo se da neće biti previše komplikovano istaći još i ovu razliku između dva ekonomska sistema ili “modela”, kako to vole da kaži ekonomisti. “U merkantilističkom modelu centralno mesto zauzima proizvođač, koji maksimizira svoje dugoročno blagostanje, u čemu treba da mu pomogne država prvenstveno svojom ekonomskom politikom. U liberalnom modelu ekonomije centralno mesto zauzima potrošač, koji maksimizira svoje kratkoročno blagostanje delujući na slobodnom tržištu. Kao što je za realizaciju cilja potrošača povoljnije da postoje slobodna tržišta, za proizvođača je povoljnije da država interveniše”, tvrdi Praščević.
Ono što je za merkantilistički princip posebno važno jeste da on “podrazumeva da i nacionalne ekonomije, a ne samo preduzeća, jedne drugima konkurišu na međunarodnom nivou”. U tom kontekstu Praščević nabraja nekih petnaestak karakteristika ovakvog načina ponašanja, odnosno nastupa u međunarodnim odnosima: Jaka državna intervencija; Proizvodnja radi izvoza, a ne domaće tražnje (tj. potrošnje, što implicira siromaštvo domaćeg stanovništva); Direktna državna pomoć kompanijama; Niski troškovi rada (čitaj plate); Nedemokratski režimi (diktature ili poludiktature), tj. vladavina jedne jedine partije; Politika imperijalizma na globalnom ili regionalnom nivou i, konačno (ovde ćemo se zaustaviti u nabrajanju) promovisanje ekonomskog blagostanja na nacionalnom (a ne na globalnom) nivou – ‘učini komšiju prosjakom’; EKONOMSKI NACIONALIZAM” (“verzal” A.P.).
Među državama “koje ovakav pristup neguju već decenijama”, Aleksandra Praščević posebno ističe Kinu. “Namere Kine da obezbedi apsolutne, a ne komparativne prednosti u svim industrijama, a naročito poslednjih godina u visokotehnološkim granama, direktno potkopavaju osnove globalnog sistema trgovine koji počiva na maksimizaciji koristi za svetsku ekonomiju u celini”, zaključuje Praščević.
Protekcionizam, da se opet vratimo Dragani Đurić, šteti i bogatim i siromašnim. “Izvesno je da će pri jačanju protekcionizma najveće ekonomske štete imati manje razvijene i nerazvijene zemlje čiji je razvoj visoko zavisan od ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Međutim, i razvijene zemlje će imati štete jer će njihovi građani plaćati više cene za robe i usluge nego pri otvorenoj ekonomiji… što će siromašiti i građane zemalja koje uvode protekcionističke mere”.
Jedino što Kinezi ne mogu da promene vladu, pa moraju da je trpe, a Amerikanci mogu, pa će izabrati onoga ko ih privuče lepim rečima i obećanjima, uprkos neizvesnim radovanjima.

GRAVITACIJA: Biti protiv globalizacije u izvesnom smislu je isto što i biti protiv gravitacije, što najveći broj učesnika pomenutog skupa ipak nije bio spreman da učini, ali ni onih koji su se “opredelili” za globalizaciju nije bilo mnogo. I da nije bilo naučničkog podmlatka sa već pomenutog (Vukotićevog) UDG, koji su argumentovano ukazivali na preovlađujuće dobre strane svetskih integrativnih procesa, možda bi, makar kvantitativno, antiglobalisti (nekad i pod firmom “alterglobalista”) preovladali.
No, kada je reč o “beogradskim” učesnicima skupa čiji su stavovi nedvosmisleno išli u prilog globalizaciji, odlučnošću se (treba li uopšte naglašavati) posebno isticao Ljubomir Madžar. Globalizacija je, naglašava Madžar, “izuzetno krupna i u svom ukupnom bilansu izvanredno pozitivna pojava, u svetu današnjem i u svetu od pre nekoliko vekova, pa sve do danas”. A malo kasnije kaže i ovo: “… Globalizacija je u osnovi jedan razvojno povoljan proces i jedan skup dinamičkih tendencija koji svetu na mnogim područjima donosi brojna unapređenja i silna poboljšanja.”
Madžar posebno ističe snažnu uzročno-posledičnu vezu između liberalizacije i globalizacije. “Liberalizacija privrednog života nesumnjivo podstiče i ubrzava globalizaciju… Globalizacija i liberalizacija pokazivale su u svom kretanju tokom dužih razdoblja takav paralelizam da se u percepciji šire javnosti maltene poistovećuju. U jednom važnom nizu elemenata one se zapravo preklapaju, budući da se oslobađanje privrede od administrativnih stega dobrim delom ispoljava i kroz njeno prostorno širenje i umnožavanje vlasničkih veza koje prelaze državne granice”.
Liberalizacija, odnosno deregulacija, po prirodi stvari upućuje na pitanje o ulozi države u procesu globalizacije. Prema Madžarevim rečima, ta je uloga (“bez sumnje trajna i jasno vidljiva”) dvostruka i u oba slučaja – negativna.

NEREALNO JE OČEKIVATI DA GLOBALIZACIJA ZA 20 ILI 200 GODINA REŠI PROBLEME KOJI SU STARI 2.000 ILI 20.000 GODINA

Najpre, “država svojom rastućom regulativom sputava privredne subjekte i ograničava prostor njihovog preduzetničkog i upravljačkog delovanja”, čime globalizaciju usporava i iskrivljava tokove kojima bi se ona na osnovu svog “inherentnog, spontanog i evolutivnog obrasca” kretala.
Sa druge strane, iako u osnovi pozitivna, “kao i sve kompleksne pojave koje su deo široko shvaćenog procesa modernizacije”, globalizacija “ne može a da pojedinim društvenim grupama ne donese vidna, pa i drastična pogoršanja ekonomskog položaja i društvenog statusa”. Gubitnici se u tom procesu onda obraćaju državi za pomoć, a ona, tj. politički lideri “ ugroženim slojevima se obraćaju ne sa objektivnim analizama stvarnih činilaca diferencijacije u ekonomskom položaju subjekata, nego sa poznatim parolama da je njihov dohodovni i finansijski usud posledica beskrupulozne eksploatacije od onih koji su odranije bili u prednosti, a tokom globalizacionih perturbacija tu prednost dodatno uvećali”. Političari, nastavlja Madžar, “u onima koji su globalizacijom pogođeni, pa otud i generalno osujećeni, vide velike rezerve glasova”. Sve to se “na kraju krajeva, svodi na ubiranje glasova po cenu daljeg pogoršavanja (kurziv LJ.M.) položaja onih koji su razvojno već hendikepirani, i to u ne tako dalekoj vremenskoj perspektivi”. Madžar posebno upozorava na opasnost od “levih skretanja” prilikom rešavanja “nusprodukata” globalizacije, pre svega zato što se ona po pravilu “završavaju makrosocijalnim katastrofama”, poput ovog u Venecueli, recimo.
Cenu suverenizacije, tj. izolacije, odnosno izolacionizma, kao što je u slučaju protekcionizma utvrdila Dragana Đurić, snose najsiromašniji.

GLOKALIZACIJA: Rešenje za probleme globalizacije je – još više globalizacije. Naime, ni najgorljivije pristalice globalizacije ne tvrde da ona ne stvara i neke probleme. Mada bi možda tačnije bilo reći da ona nije rešila sve probleme. Ali bilo bi glupo (da se tako, malo kolokvijalno, izrazimo) očekivati da ona za 20 ili 200 godina reši probleme koji su stari 2.000 ili 20.000 godina. Međutim, da bi bili rešeni problemi koji danas muče ljudski rod – kao što su ekologija, siromaštvo, terorizam i drugi – potrebna je još veća i tešnja saradnja među ljudima na svetskoj sceni. Zatvaranje, pod ma kojim uslovima, u ma kojem vidu i pod bilo koji izgovorom da se sprovodi, tome neće moći da pomogne.
Kako kaže Milorad Đurić sa novosadskog Fakulteta za evropske pravne i političke studije, “Alternativa izolacionizmu bio bi projekat novih, drugačijih međunarodnih sporazuma. Njima bi morao da se uspostavi bolji sistem odlučivanja i razreši postojeći sistem legitimacijskog deficita… Važna poruka globalizacije je da same nacionalne države ne mogu da obave taj posao; samo nova transnacionalna politička infrastruktura mogla bi da artikuliše rastuću globalnu kompleksnost”. A osnovna odlika te “nove kompleksnosti” je kreativna mešavina, “uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog” (Dušan Mojić, Filozofski fakultet Beograd), sažeta u novoj jezičkoj kovanici – glokalizacija.
Ako u skladu s tim “imperativom” za kraj “spustimo durbin” i pogledamo gde je tu Srbija, možda će nam da se lakše snađemo pomoći reči Ratka Božovića: “Nas neprekidno proganja zastarela svijest i pseudoistorija, strah od novog i strah od promjena. I upravo strah od Evrope nije ništa drugo do strah od promjena. Zato cjelokupna naša tranzicija protiče u suštinskim otporima evropskim i globalnim standardima”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jun 2017.

 

Vučić je dobro savladao Makijavelija

Intervju Vladimir Pavićević, eksposlanik

Povod za ovaj razgovor je knjiga Vladimira Pavićevića, docenta na Fakultetu političkih nauka i bivšeg poslanika, “Više od govora – političke ideje u parlamentarnom životu”. Bez mnogo preterivanja može se reći da je “politička zvezda” našeg sagovornika zasijala punim sjajem, Pavićevićevi poslanički nastupi bili su zapaženi i cenjeni, kako zbog dostojanstvenog načina tako i zbog sadržaja, možda i više zbog ovog prvog. A onda se ta zvezda iznenada ugasila. Od toga je počeo ovaj razgovor.

Da li je ova knjiga vaša politička “labudova pesma”, možda buduća “školska lektira” ili najava povratka u politiku?
Knjigu sam odlučio da pripremim još dok sam bio narodni poslanik. Najpre zato što sam, pripremajući se za skupštinsku raspravu, mnogo radio na svojim izlaganjima. Pažljivo sam pripremao teze, birao argumente, tako da je svaki od tih govora već bio neki mali esej. I ja sam njih čuvao. Drugo, učinilo mi se da bi oni, skupljeni u jednoj knjizi, čitaocima pokazali koju sam ideologiju, koji sistem ideja i vrednosti ja zagovarao u parlamentarnim raspravama. Tako bi onaj ko želi da vidi kako je izgledao parlamentarni život u Srbiji u ovom vremenu, iz ovih mojih govora mogao da oseti neku atmosferu u parlamentu, da vidi oko kojih ideja se vodila polemika i, ono što je meni posebno važno, da vidi da u Skupštini ima mesta i za razgovor o idejama. I treće, hteo sam da ipak sačuvam svedočanstvo o svom parlamentarnom delanju, a najbolji način, po mom mišljenju, jeste knjiga. To je ono što sam ovom knjigom hteo da poručim, ništa više od toga.

Kraj vaše političke karijere došao je neočekivano. Jeste li iz politike izbačeni ili ste otišli svojevoljno?
Mislim da nisam izbačen jer sam, bez obzira a to što sam se udaljio od stranačke politike, ostao u šire shvaćenoj politici. Na primer, jedan važan događaj za srpsku politiku bili su izbori za predsednika Demokratske stranke. Mislim da sam ja odmah, među prvima, saopštio koga bih ja podržao na tim izborima. Potom, uoči predsedničkih izbora, opet sam među prvima rekao da je najozbiljniji kandidat Saša Janković i onda sam javno i pozivao i objašnjavao zašto je on bolji od drugih kandidata. Ali, kad je u pitanju srpska stranačka politika tu je, što se mene tiče, stvar završena.

VUČIĆ JE, OTKAKO JE PREUZEO VLAST, VRLO JASNO KAO SVOJ PRVENSTVENI CILJ POSTAVIO OČUVANJE APSOLUTNE MOĆI

Zašto odbijate stranački angažman?
Nije da ga odbijam, ali ja sam uoči samih predsedničkih izbora sebi dao neku vrstu pauze tokom koje sam razmišljao o svom političkom delovanju, čime sam se bavio, gde sam grešio. To vreme je u meni iskristalisalo odluku da se sa srpskom stranačkom politikom oprostim, ali da u onome što je od nje šire ostanem. Sada me najviše interesuje neka savetnička uloga. Računam da bih, pošto se bavim političkom teorijom, a imam i praktično političko iskustvo, svojim uvidima mogao da pomognem nekom pojedincu ili organizaciji.

Dobro, ako vas stavimo u tu poziciju, da li je Aleksandar Vučić danas najveći politički problem u Srbiji ili ima nekih drugih, većih?
Kad god uočim da neko ko je na vlasti primenjuje autoritarne mehanizme, za mene je to problem. Uvek kada primetim da neko različitim mehanizmima gazi izvesne slobode koje su deo savremenih demokratija, za mene je to problem. Evo i ova knjiga je svedočanstvo da sam ja, i kada sam se sretao sa gospodinom Vučićem u Skupštini, vrlo precizno reagovao na neke elemente politike koju on primenjuje poslednjih pet godina i mislim da sam bio jedan od njegovih najoštrijih i najpreciznijih kritičara. Ima zbilja mnogo problematičnih stvari u njegovoj politici i načinu upravljanja državom.

Jesu li problem samo mehanizmi ili ima i nešto drugo?
Najpre gledam kakve ideje neki političar zastupa, a onda i način sprovođenja politike i mislim da kod gospodina Vučića ni jedno ni drugo ne valja. Ali, ima tu još jedna stvar koju sam ja nazvao “izmeštanje u futur”. Mi se, naime, nalazimo u situaciji da svako malo gospodin Vučić šalje neka obećanja i onda meni deluje kao da se život građana Srbije odvija po onom stihu iz pesme Desanke Maksimović: “Sreća je lepa samo dok se čeka”. On obeća, na primer, veće plate i penzije do tad i tad. I građani čekaju, srećni, i on zna, već je na to građane navikao, da oni neće biti najsrećniji ako zaista dođe do povećanja plata i penzija nego kad to ponovo obeća. I on to već pet godina ponavlja. Na taj način, ali i ne samo na taj nego i preko mnogih drugih populističkih elemenata u politici, on zapravo ne doprinosi poboljšanju uslova za građane u ovoj državi. I to je, što se tiče njegove politike, meni najveći problem.

Da li je Vučić pobedio na predsedničkim izborima zato što su uslovi za opoziciju bili loši ili zato što opozicija nije vodila kampanju kao što je trebalo i nije bila ujedinjena?
Nekoliko je tu stvari važno. Prvo, Vučić je, otkako je preuzeo vlast, vrlo jasno kao svoj prvenstveni cilj postavio očuvanje apsolutne moći. Prvo ostvarenje, onda i očuvanje. Od tog prioriteta za njega nema većeg, tako da uoči svakih izbora on posmatra kako da sačuva moć koju je stekao, da se slučajno ne desi da je neko okrnji, da ga oslabi itd. Jedno od važnih pitanja za ove izbore je u kojoj su meri oni bili regularni. Uzmimo zastupljenost kandidata koji su konkurisali za mesto predsednika u javnom medijskom prostoru. Istraživanja su pokazala da je gospodin Vučić bio prisutan nekoliko puta više nego svi ostali zajedno. Naročito na televizijama koje imaju nacionalnu pokrivenost i ogromnu gledanost.
Nedavno su bili izbori u Francuskoj, takođe predsednički. Da li je bilo moguće zamisliti da kandidati tamo nemaju gotovo nikakav pristup medijima, je li tamo bilo moguće, na primer, da nema međusobne debate između kandidata, pa da se vidi u čemu se oni razlikuju, šta su prednosti jednog, drugog. Ovde je sve bilo postavljeno tako da bude potpuno očekivano da on pobedi. Smatram da načini kojima se Vučić služi u pripremnim fazama izbornog procesa Srbiju udaljavaju od istinske, konsolidovane demokratije. Mi ovde nismo uspeli da pređemo prag izborne demokratije, a čak i kod te izborne demokratije imamo neke defekte koji nas vraćaju miljama unazad u razvoju demokratskog poretka. To su sve velike primedbe koje u velikoj meri osporavaju legitimnost prošlih predsedničkih izbora.

Kako gledate na studentske proteste, naročito s obzirom na činjenicu da su prilično oslabili, maltene su se ugasili?
Pratio sam šta se dešava oko tih protesta, malo sam se i prošetao da vidim koga tu ima, ko su akteri i video sam da zaista nije moguće utvrditi odakle je krenulo, koje su njegove osnovne poruke, osim te jedne da, eto, imamo primedbe na tok izbora, ali i to prilično apstraktno, uopšteno. Tako da su ti protesti meni ostali u magli, kao velika nepoznanica. A primetio sam da postoje velike razlike u odnosu na proteste koji su ranijih godina bili organizovani i koji su sadržali velike političke poruke. Na primer, ja sam kao student učestvovao na protestima 96-97. godine i tu je bilo sve veoma precizno, jasno. Od samog početka. Imali smo direktan povod, to je krađa na izborima koja je bila pokazana i dokazana, bez ikakve dileme, i onda smo se mi borili za priznavanje izbornih rezultata. A ovde kao da imamo mali veo neznanja oko ciljeva protesta i nikako ne možemo tačno da sudimo o tome šta iza njega stoji.

AKO BISTE ME PITALI MOŽE LI VUČIĆ SAM DA SE MENJA, MOJE MIŠLJENJE JE DA NE MOŽE

Jeste li očekivali da oni imaju jači efekat?
Protesti su pokazali da ipak oživljava neki bunt. Čim se pojavi bunt, to je znak da nije zavladala apatija, da ljudi nisu digli ruke od svega i pomirili se sa sudbinom. Meni se to mnogo dopalo. To se, koliko vidim, sada primirilo, ali to ne znači da je bunt nestao. On može polako da se kanališe i ka političkim strankama i pokretima koji se tek rađaju, da oni svojim delanjem i u Skupštini i van nje neke njegove ideje zagovaraju kao deo svojih politika.

Kad ste pomenuli da bi neke partije mogle da preuzmu deo te energije, šta mislite kako bi partije trebalo da nastupe na predstojećim izborima?
Sigurno dolaze ovi beogradski izbori i ja bih voleo da oni budu u redovnom terminu, da konačno ustalimo praksu da se tačno zna kada su izbori – svake četvrte godine kada je reč o lokalnim i parlamentarnim, a svake pete kada je reč o predsedničkim. A ne da svake godine imamo izbore. Jer, to unosi nestabilnost u društvo. Kad je pak reč o predstojećim izborima, mislim da je jedna stvar ključna za delovanje opozicije u Srbiji; ta reč je konsolidacija. Građani očekuju da opozicija pokaže da je snažna. A zašto postoji osećaj da opozicija nije snažna? Zbog toga što je rascepkana, to je moje mišljenje. Ja sam inače protiv sektašenja.

Kako to mislite?
Konsolidacija, to znači zajedništvo. Malo više međusobnog dogovaranja. Dobar primer za to je saradnja Demokratske stranke i Saše Jankovića na predsedničkim izborima, to je dalo rezultat. Ta sinergija je obezbedila da imamo preko 16 odsto glasova za Sašu Jankovića. Za beogradske izbore mislim da se takođe mora razmišljati o nekim elementima zajedništva. Prvo da vidimo koji su to kandidati, koji će biti akteri, koje će sve političke formacije da učestvuju, pa kad se vidi ko sve učestvuje da vidimo ima li nešto što ih vezuje. Ja mislim da postoje vezivni elementi i da bi, ukoliko ih politički akteri iskoriste, to donelo bolji rezultat.

Možete li vi da budete ta tačka vezivanja ili spona jer Šutanovac vas je praktično pozvao da uđete u Demokratsku stranku, a govori se i da ste vrlo blizu Saši Jankoviću?
Mislim da je važno da ljudi koji budu nastupali u ime tih formacija prave dogovore, a ne neko ko je izvan toga. Izuzetno cenim značaj Demokratske stranke u istoriji srpske politike. Rekao bih da je ona zlatnom bojom upisala neke velike događaje u istoriji ove države koji su nas usmeravali ka slobodi, pluralizmu i demokratiji. Naravno, bilo je mnogo grešaka, nema tu nikakve dileme, ali ja verujem da treba čuvati važnost Demokratske stranke i u tom smislu i dalje podržavam gospodina Šutanovca jer otkako je postao predsednik Demokratske stranke on nije napravio, koliko sam ja primetio, nikakvu grešku.
Sa druge strane, vladavina prava bila je ključna odrednica za delovanje Saše Jankovića i kao zaštitnika građana i u njegovoj kampanji za predsednika Republike. Veoma cenim pristup obojice i nadam se da će njihove karijere ići dobrim tokom.

Da li bi opozicija, tj. ovaj njen građanski deo, na predstojećim izborima trebalo jasno da izrazi opredeljenje za Srbiju u Evropskoj uniji?
Koliko ja znam, Demokratska stranka, čak i neke druge, to imaju kao svoj cilj – da Srbija postane punopravna članica Evropske unije – ali ako je pitanje sad, na primer, treba li to potencirati, mislim da treba. Naravno, sa druge strane će doći napad – Evropska unija se raspada, a ovi evrofanatici hoće pošto-poto tamo. Tu postoji vrlo dobar kontraargument, ne navijački, pristrasan, nego sasvim racionalan. Evropa, a to znači Evropska unija, za ovih 70 godina svake decenije se suočavala sa po jednom velikom krizom i svaka ta kriza je evroskepticima, tačnije antievropejcima, služila je kao povod da kažu: gotovo je, raspada se Evropska unija, konačno smo dočekali taj trenutak. A, evo, nije se raspala. To za mene znači sledeće: Evropska unija je tokom ovih decenija razvila mehanizme suočavanja sa svakom krizom. I sada se suočava sa krizom, ali moje je mišljenje da će iz nje, kao iz svih prethodnih, izaći ojačana, možda sa jednom članicom manje, ali u grupi koja će ostati – ojačana. To onda za nas znači da naš prioritet i dalje treba da bude punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Ali Evropska unija je, kao i zapadna Evropa, utemeljena na liberalnim vrednostima koje u Srbiji generalno loše stoje, naročito u intelektualnoj eliti.
Dominantne struje ovde su, s jedne strane, levičarska, a sa druge desničarska, nacionalistička. Ono što ih, međutim, spaja jeste usmerenje ka čistom kolektivizmu. Iz tog kolektivizma pojedinac je izmešten kao nešto što bi moglo da bude veoma relevantno. To je i najsnažnija tradicija u Srbiji, tradicija koja se strašno neguje, koja podrazumeva ne samo antikapitalistički stav koji se onda ogleda ne samo u tome da ne valja privatizacija, da je država centar svega, da etatistički mehanizmi treba da preovladaju, nego se ogleda i u antiliberalizmu. Ja sam se u svom političkom delovanju trudio da malo razbijamo te stvari, da pokušavamo racionalnije da pogledamo šta je dobro, šta nije. I u ovu knjigu sam stavio jedan govor u kojem sam objašnjavao da država ne treba da građaninu bude tata i da ga drži za ruku dok prelazi ulicu. U pitanju je bila sasvim trivijalna stvar, nešto oko vozačkih dozvola, ali ne mogu reći da sam uspeo. Moji argumenti nisu uvaženi, a mislim da ih ministri i poslanici nisu ni razumeli.

VUČIĆ JE MAKIJAVELIJA DOBRO SAVLADAO JER SVE MAKIJAVELISTIČKE MEHANIZME PRIMENJUJE U PUNOJ MERI, DOSLEDNO I DO KRAJA

Kakav je vaš utisak o Skupštini posle iskustva koje ste imali?
Dve su stvari tu važne. Jedna je da kada govorimo Skupštini kao instituciji uvek imamo na umu koliko je ona važna. Kada kritikujemo ljude koji delaju u Skupštini treba da budemo oprezni u kritici samog parlamenta i da ne kritikujemo parlament najtežim rečima jer je, po ustavnom sistemu, parlament najvažnija politička institucija u ovoj državi. Mi možemo da kritikujemo one koji sede u parlamentu i način na koji se oni ponašaju, ali stalno treba da vodimo računa da je Skupština, kao što sam i tamo ponavljao, svetilište političkog života. Druga stvar je da li narodni poslanici u Skupštini Srbije zaista razumeju gde su. Načelno govoreći, mislim da većina to uopšte ne razume nego tu sedi zato što je poslaničku funkciju dobila kao nagradu za lojalnost svom stranačkom šefu. Ali, i ako stanje u Skupštini ocenimo najnižom ocenom, ja sam za to da se unutar nje pokuša menjati loše stanje. A mogu da navedem i jedan primer da je moguće da se uspe.

To bi bilo zanimljivo.
Svi znamo koliko je u visokom obrazovanju Srbije veliki problem plagijata. Smatrao sam da veliki princip akademske čestitosti mora da bude unesen u zakonodavstvo kao prepreka za plagijate. Delovalo je, međutim, da naprednjačka većina nikada neće prihvatiti taj princip jer je to smatrala direktnim atakom na neke istaknute članove stranke. Ipak, posle 15 meseci borbe mi smo uspeli da na svoju stranu pridobijemo ministra prosvete Verbića, koji je ubedio Vladu da prihvati da se akademska čestitost unese u zakon. To je za mene bila pobeda ne jednog poslanika ili jedne opcije nego pobeda parlamentarizma. Tako sam je i proglasio i prišao i čestitao tadašnjem ministru što smo zajednički pobedili u parlamentu za jedan veliki princip. E, ja sam za takvu borbu. Hoću preko ovog primera da kažem da je uspeh moguć.

Očekujete li da će Vučić na sledećim izborima izgubiti makar deo svoje moći?
Moram ovde malo da “zloupotrebim” svoje teorijsko znanje. Vučić se, naime, kao što je poznato, često poziva na Vebera, a ja strašno sumnjam, na osnovu svega što on govori i radi, da je čitao Vebera u celosti. Poziva se često i na Lajbnica i na Lajbnicov “dovoljan razlog”. A na osnovu svega što sam video kad je dolazio u Skupštinu i inače, sumnjam da je čitao Lajbnica u celosti. Ali ono oko čega nema sumnje, to je da je Makijavelija dobro savladao jer sve mehanizme koje mi podvodimo pod makijavelističke primenjuje u punoj meri, dosledno i do kraja. To nije dobro.

Šta to konkretno znači?
Uvek sam bežao od toga da nešto prognoziram, pogotovo je u ovim okolnostima to teško. Nadam se, budući da sam protivnik represivnih mehanizama u politici, da će borba protiv njih biti uspešna i da ćemo moći da kažemo da kao zemlja pripadamo savremenim, a ne društvima 19. veka. U tom kontekstu, ako biste me pitali može li Vučić sam da se menja, moje mišljenje je da ne može. On je toliko opijen političkom moći da je prosto nemoguće da mimo te matrice dela u politici. A vidim da je strašno raspoložen da bude dugovečan u politici jer je on, a pažljivo sam pratio sve što priča, celim svojim bićem i životom u politici, tako da mislim da on ima plan na veoma duge staze i da je ovde reč o zaista ozbiljnoj političkoj borbi. Opozicija treba da se spremi za to.

Gojković i Vučić nisu došli

Na promociji vaše knjige bilo je i nekih sadašnjih i bivših političara – govorio je Dragan Đilas, bio je Dragan Šutanovac, bivši ministar Srđan Verbić, Vesna Pešić, Janko Veselinović, koga ste još zvali, jeste li zvali predsednicu Skupštine Maju Gojković?
Naravno, ja sam poslao poziv mnogim ljudima koji su bili poslanici, šefovima poslaničkih grupa, kao i Maji Gojković. Ali uopšte mi nije odgovorila.

Jeste li zvali premijera?
Jesam, ali takođe nikakav odgovor nisam dobio. Hteo sam da i predsednik Vlade i predsednica Skupštine preko razgovora o jednoj knjizi pokažu da su spremni da se suoče sa jednom vrstom kritike. Oni su pokazali da nisu spremni na to. Nisu mi čak ni odgovorili na poziv.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 25. maj 2017.