Intervjui

Jezički sukob: početak kraja Jugoslavije

Intervju Slobodan Selinić, istoričar

Jezičko pitanje u Jugoslaviji nikada nije bilo samo, pa ni pre svega lingvističko nego političko, kaže na početku razgovora Slobodan P. Selinić, autor nedavno objavljene knjige “Srbija i jezički sukob u Jugoslaviji 1967” (Institut za noviju istoriju Srbije). Već 1922. godine, kaže naš sagovornik, u tekstovima Rudolfa Horvata govori se o prodiranju srpskih izraza u hrvatski jezik i traži se da se i hrvatski jezik očisti od “uticaja sa strane”.

Kako vlast posle Drugog svetskog rata pristupa jezičkom pitanju?
Posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije postojao državni jezik niti je to pitanje pravno regulisano, srpski i hrvatski su bili u ravnopravnoj upotrebi. Godine 1954. u Novom Sadu, u Matici srpskoj, jedna grupa srpskih i hrvatskih lingvista i književnika dogovorila se da Srbi i Hrvati govore jednim jezikom i da je to srpskohrvatski jezik ili hrvatskosrpski, sa ravnopravnom upotrebom oba naziva, ravnopravnom upotrebom ekavice i ijekavice, što su pretočili u poznati Novosadski sporazum. Međutim, odmah su krenuli nesporazumi oko tog sporazuma, njegova različita tumačenja i viđenja. Pojedini ugledni hrvatski lingvisti, kao što su Ljudevit Jonke i Dalibor Brozović, nizom tekstova, i u stručnim časopisima i u štampi, otvaraju pitanje jezika insistirajući na tome da postoje dve varijante, istočna i zapadna ili, kako se zvalo, beogradska i zagrebačka ili srpska i hrvatska. U nekim nastupima to insistiranje na dve varijante imalo je i radikalnije oblike, u smislu da sve što je ijekavica to je hrvatski jezik, dakle i ono što bi bilo na teritoriji Bosne pisano ijekavicom gledano je kao hrvatsko govorno područje. Ti stavovi su kulminirali u martu 1967. godine, kada je 18 ustanova nauke i kulture Hrvatske, među njima Matica Hrvatska, Društvo književnika, JAZU, fakulteti u Zagrebu i Zadru itd., donelo Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Ta deklaracija usvojena je prvo u Matici 13. marta, onda su je sukcesivno dalje usvajale druge ustanove, da bi na kraju 15. marta bila usvojena u Društvu književnika Hrvatske.

Šta se traži Deklaracijom?
Suština deklaracije bio je stav da je u Jugoslaviji u praksi formiran državni jezik, pod čime se podrazumevao srpski jezik koji je nametnut hrvatskom. Uz to je išao zahtev da se naziv srpskohrvatski jezik ukine, odnosno da se priznaju posebno hrvatski književni jezik i srpski književni jezik. Takođe, postavljen je i zahtev da svi službenici, nastavnici i javni radnici u jednoj sredini, u jednoj republici, smeju u službenoj upotrebi da koriste samo jezik te sredine, bez obzira na svoje poreklo. Dakle, u Hrvatskoj bi u službenoj upotrebi bio samo hrvatski jezik, prethodno odvojen od srpskog, a svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svoje poreklo, da li su Srbi, Italijani, službeno bi mogli da koriste samo hrvatski jezik. To je naravno onda otvaralo hrvatsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji, a istovremeno i pitanje položaja Srba u Hrvatskoj. Deklaracije je 17. marta u celini objavljena na prvoj strani Telegrama, uglednog časopisa za kulturu i književnost.

Savez komunista Hrvatske je znao za njenu pripremu?
Nesumnjivo, između ostalog i jer su mnogi sastavljači tog dokumenta bili članovi SK. Hrvatska partija nije ni pokušala da spreči njegovo objavljivanje. Naime, 16 marta je bio sastanak u CK Hrvatske, gde je bila grupa sastavljača deklaracije, a istog dana je Večernji list objavio opsežne izvode iz Deklaracije. Telegram je bio već odštampan, ali još nije bio distribuiran.

Da li se i u Beogradu znalo za Deklaraciju?
Da, znali su pisci, znala je partija. Ali, zvaničnih reagovanja nije bilo ni u štampi 18. marta. Savez komunista Srbije prirodno nije reagovao. Kažem prirodno, jer je takva bila politika u okviru SKJ – podrazumevalo se da svaka partija treba u svojoj republici da se bori protiv nacionalizma. Ali srpski pisci nisu čekali. Čim se Deklaracija pojavila jedna grupa njih je sastavila odgovor koji su nazvali Predlog za razmišljanje. Autor predloga je najverovatnije bio Mihiz. Mihiz je noću 16. na 17. napisao taj dokument. Posle toga odneo je taj papir u Prosvetu, gde je Antonije Isaković bio direktor, tu su bili i Petar Džadžić, Milutin Milankov i još nekoliko uglednih pisaca, koji su malo doradili i stilizovali taj dokument. Sticajem okolnosti još odranije je za 19. mart bila zakazana godišnja skupština Udruženja književnika Srbije.

Šta se dešava na Skupštini?
Skupština zaseda u vrlo burnim i dramatičnim uslovima. Skupu su prisustvovali i predstavnici partije, koja je saznala za Predlog i nastojala je da spreči da se on pojavi na Skupštini. Njegovi autori su predložili da Predlog bude tačka dnevnog reda, ali to nije usvojeno. Onda u pauzi počne skupljanje potpisa za Predlog i konačno je nešto više od četrdeset pisaca potpisalo taj dokument. Među njima su bili Antonije Isaković, Matija Bećković, Brana Crnčević, Mira Alečković, Petar Džadžić, Ljubomir Simović, Dušan Radović, Zoran Gavrilović…

PARTIJA POKUŠAVA DA SE POLITIČKIM SREDSTVIMA BORI PROTIV NACIONALIZMA, ZBOG ČEGA RUKOVODSTVO NA ČELU SA MARKOM NIKEZIĆEM BIVA ODSTRANJENO IZ JAVNOG ŽIVOTA. SA DRUGE STRANE, GRUPA PISACA KOJA JE BILA NOSILAC NACIONALIZMA NASTAVLJA DA DELUJE

Već na samoj Skupštini videlo se prilično veliko šarenilo u odnosu srpskih pisaca prema čitavom tom problemu. S jedne strane, tu su književnici koji se već tada mogu smatrati nacionalistima, poput Mihiza, sa druge strane imamo Antonija Isakovića, koji je član CK SK Srbije i koji insistira na tome da je Predlog samo odgovor na hrvatsku Deklaraciju, koji govori da je on za jedinstven srpskohrvatski jezik, ali da ne može da nameće hrvatskim piscima kojim će jezikom da govore, pa ako su već izabrali hrvatski, onda Srbija treba da reaguje na taj zahtev. A opet, tu su potpisnici koji, kao na primer Mira Alečković, povlače potpis na istoj Skupštini posle nekih reagovanja predstavnika partije. Na toj skupštini, recimo, Zuko Džumhur i Branko Ćopić upozoravaju na situaciju u Bosni. Zuko Džumhur potpisuje Predlog, pa onda povlači svoj potpis. Branko Ćopić ga ne potpisuje, njemu je Zoran Gavrilović dao tekst da potpiše, on ga je pogledao i rekao: “Ja to ne potpisujem jer u Bosni za ovo glave lete.” Matija Bećković mi je prošle godine ispričao da je u nekim kasnijim susretima Branko Ćopić njemu više puta ponavljao: “Ne znate vi šta je Bosna.” Roksanda Njeguš, koja za sebe kaže da je komunista, Srpkinja iz Hrvatske, insistira na tome da ne treba na ovaj nacionalistički odgovor iz Hrvatske odgovarati nacionalizmom iz Srbije i da ne treba Skupština da se bori za prava Srba u Hrvatskoj, da će oni to sami da reše u Hrvatskoj.

Kad ste već pomenuli partiju, kakva je uloga njenih predstavnika na Skupštini?
Najpre moram da kažem da je Predlog podnet Skupštini sa idejom da se o njemu raspravlja za petnaest dana na sledećoj skupštini UKS. Situacija je takva da sami predlagači insistiraju da se o njemu tajno raspravlja, a diskusija zapravo počinje na zahtev partijskih predstavnika koji su tu prisutni i u suštini počinje posle izlaganja Roksande Njeguš. Diskusija je vrlo oštra, emotivna, napeta. Na momente se vodi borba za mikrofon. Predstavnici Partije su Milan Vukos, koji je bio republički sekretar za kulturu, i Milojko Drulović, član Izvršnog komiteta CK SKS; Vukašin Mićunović je tu celo pre podne, ne može da dođe do reči. Kada je Drulović nekako došao do mikrofona, Duško Radović mu je dobacio – “predstavi se”. Radović hoće da kaže – ovo je skup pisaca, ovde nema mesta za predstavnike partije. Milojko Drulović je onda rekao: “Ja sam član CK SK Srbije, nisam došao nepozvan, žao mi je što se pravi problem od toga da neko kaže nekoliko rečenica i ja pod tim uslovima ne želim da govorim. Od potpisnika Predloga najzanimljiviji govor imali su Mihiz i Duško Radović. Mihiz insistira na nacionalnom pitanju i na odbrani ćirilice. Ali možda je najvažniji govor Duška Radovića, koji iznosi dve stavke koje zapravo suštinski udaraju u temelje sistema. Prva je da iza deklaracije stoje hrvatski političari. On doslovno kaže da Srbi ne treba da budu naivni, da ne misle da je to stav samo hrvatskih ustanova kulture već da je to stav SK Hrvatske. Drugi njegov stav glasi da je partija izgubila bitku na nacionalnom pitanju. “I sada mi” – misli na intelektualce koji se bore za nacionalna prava – “rešavamo nacionalno pitanje Jugoslavije”. Dakle, partija nije rešila nacionalno pitanje i sada predstavnici partije ovde nemaju šta da traže, sada mi kao pisci rešavamo nacionalno pitanje. Tek posle tog njegovog govora Milojko Drulović ponovo dolazi do reči i ovoga puta govori o tome da će partija u Hrvatskoj reagovati, da će napredne snage u Hrvatskoj pobediti nacionalizam, da nije potrebno da se iz Srbije reaguje itd. Uglavnom, ta skupština je završena bez nekog konačnog stava, o Predlogu se nije glasalo, zapravo je on u diskusiji praktično odbijen jer većina nije bila za njega. Kažem, njih četrdesetak je potpisalo, to je bila manjina.

Koliko je UKS tada imao članova?
Oko tri stotine, sa piscima sa Kosova i Metohije i Vojvodine, ne znam koliko ih je bilo na Skupštini. Otprilike Predlog za razmišljanje je potpisalo oko 11 odsto članova Udruženja književnika Srbije. Od njih je devetoro povuklo potpis ili odmah ili narednih dana u pismu Gradskom komitetu ili štampi. U suštini, ostala je oko trećina onih koji su bili dosledno za Predlog za razmišljanje i koji nisu povlačili svoj potpis i tačno 21 je bio komunista. Predlog je pročitao Zoran Gavrilović. Njega su izabrali jer je bio profesor univerziteta, dobro je govorio. On je izvukao papir iz džepa, pročitao Predlog, verovatno nije ni pročitao sve potpisnike nego one najmarkantnije, vratio papir u džep i sad u arhivama uopšte nema originalnog teksta.

Čega ima?
Pošto je sednica magnetofonski snimana, postoji ono što je na traci zabeleženo i što je kasnije prekucano. Dakle, u partijskim dokumentima ili u gradskom komitetu, u arhivu Beograda i u Titovom fondu u arhivu Jugoslavije ima mnogo kopija stenograma sa tog sastanka i Predloga za razmišljanje koji je pročitao Gavrilović. Ali, to nije originalan dokument. Na postojećem spisku je 37 potpisnika, ako se doda i sam Gavrilović, to je 38. Novinari koji su bili na Skupštini su posle objavljivali neke spiskove potpisnika, kako je ko šta otkrivao, pa se tako u štampi pojavljuju još neka imena. U jednom kasnijem izveštaju državne bezbednosti pominje se kao potpisnik i Živorad Stojković, brat Bate Stojkovića. Uglavnom je u partijskim dokumentima figurirao broj od 42 potpisnika. Matija Bećković misli da je bilo 45 potpisnika.

Šta se dešava narednih dana?
Prvo je reagovao Gradski komitet SK Beograda, koji je Predlog za razmišljanje osudio kao nacionalistički i šovinistički akt. On je stavljen u istu ravan kao Deklaracija iako je Deklaracija usvojena u 18 ustanova Hrvatske, a Predlog je potpisala ubedljiva manjina pisaca Srbije. Gradski komitet nije kažnjavao potpisnike, on je usvojio političku osudu dokumenta i onda je prepušteno osnovnim organizacijama SK da raspravljaju o odgovornosti potpisnika. Kažnjeni su svi osim Mire Alečković i Zuke Džumhura, koji su povukli potpis na samoj Skupštini. Oni su kritikovani na sednicama svojih partijskih organizacija, ali formalno nisu kažnjeni. Ostali su dobili kazne, uključujući i one koji su potpise povukli narednih dana. Ali niko nije isključen iz partije. Poslednja opomena je bila, recimo, najviša kazna, koju je dobio Antonije Isaković. To je bilo paradoksalno – oni koji su bili u partiji kažnjeni su, oni koji su bili van partije nisu kažnjeni iako su bili veći nacionalisti, to jest bili su inicijatori cele akcije, poput Mihiza. Krivično gonjenih nije bilo ni u Hrvatskoj ni u Srbiji. U Hrvatskoj su partijske kazne bile oštrije, bilo je i isključenja. Otprilike je i tamo, kao u Srbiji, oko polovine kreatora i potpisnika Deklaracije bilo u SK, uključujući i Miroslava Krležu.

Kakva je Krležina uloga bila u tome?
Krleža je bio jedan od glavnih aktera usvajanja Deklaracije. On je za deklaraciju glasao dva puta, kao i dobar deo učesnika tih događaja jer su oni bili po pravilu članovi više tih institucija. Krleža je glasao za Deklaraciju prvi put u odjelu za suvremenu književnost JAZU, a drugi put je imao presudnu ulogu u Društvu književnika Hrvatske. Savremenici svedoče da je bilo prisutno oko 80 pisaca na toj skupštini i oni su dobijali primerak Deklaracije na ulasku u salu. Deklaracija je odmah stavljena na glasanje. Uvek se prilikom usvajanja insistiralo na tome da se ne može menjati tekst već se ona može samo kao takva prihvatiti ili odbaciti. Kada je u DKH došlo do glasanja, samo 10 ruku se podiglo. Onda je Krleža digao ruku i tada je cela sala glasala za Deklaraciju.

Krleža je bio član CK, kao Isaković u Srbiji, šta se s njima desilo?
Krleža je u međuvremenu razgovarao sa Titom u Beogradu, ali je odbio da povuče podršku Deklaraciji. On je podneo ostavku na članstvo u CK Hrvatske. S tim što ostavku nije uputio partiji nego Bakariću lično, zamolivši ga da on prenese njegov stav u CK Hrvatske. U Srbiji je Antonije Isaković posle kažnjavanja poslednjom opomenom u Prosveti podneo ostavku na članstvo u CK Srbije. Oformljena je komisija koja je razgovarala s njim, u kojoj su između ostalih bili Dobrivoje Radosavljević i Latinka Perović. Ni Isaković nije hteo da se odrekne potpisa. Tu se videlo na neki način nejedinstvo u rukovodstvu SK Srbije. Naime, kada je Izvršni komitet raspravljao o Isakoviću, dan pre nego što će to učiniti i CK, većina članova je bila za oštrije mere. Mnogi su tražili da bude isključen iz SK, a ne da se samo usvoji njegova ostavka, neki su bili i za isključenje iz Partije. Dobrivoje Radosavljević, koji je vodio sednicu, i Latinka Perović, bili su za blaže mere, odnosno da se jednostavno prihvati ostavka, što je na kraju i prošlo iako je taj predlog zapravo bio u manjini.

A na CK?
Vrlo malo je bilo diskusije na Centralnom komitetu o Antoniju Isakoviću. Latinka Perović insistira da se celo pitanje ne svede samo na Antonija Isakovića nego da se raspravlja uopšte o problemima u društvu, o položaju partije i njenoj politici, o nacionalnom pitanju itd. Ali, sama ostavka je praktično usvojena bez rasprave.

Tada dolazi do još većeg razlaza inteligencije i partije?
Od tog trenutka postoji jasan raskol između partije, s jedne strane, i te grupe. Posle demonstracija 68. godine, za koje je Državna bezbednost optuživala upravo ovu grupu pisaca, taj sukob se pojačava. Neki od njih su radikalniji, neki manje radikalni, ali generalno, to je grupa koja je već otvoreno protiv sistema, protiv vlasti, protiv takve Jugoslavije. Oni se protive promenama Ustava, oni su protiv formiranja crnogorske nacije, oni agituju protiv izgradnje pruge Beograd – Bar, insistiraju na teškom položaju Srba van Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji, dakle potpuno se razilaze s partijskom politikom.

Kakav je epilog?
Epilog je takav da buja nacionalizam. U Hrvatskoj manje-više nesputano do Maspoka. U Srbiji su neki od potpisnika Predloga bili privremeno isključeni iz javnog života: Matija Bećković, Duško Radović – njihove emisije su skinute sa televizije i radija. Ta grupa intelektualaca se koncentrisala u svojim uporištima, Prosveti, Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi. Partija nastoji da se političkim sredstvima bori protiv drugačijih mišljenja, ne ide na administrativne mere. Zanimljivo, kada rukovodstvo Srbije počinje 1971, 1972. da malo aktivnije pritiska ta nacionalistička uporišta i da se bori protiv nacionalista, tada biva zbačeno upravo sa optužbom da je podržavalo nacionalizam. Iako se Marku Nikeziću i Latinki Perović nikako ne može prebaciti da su bili pristalice nacionalizma. Sa druge strane, iako Dobrica Ćosić odlazi sa mesta direktora SKZ, ta grupa ljudi nastavlja da deluje, kriza u društvu postaje sve akutnija posle ustavnih promena 1974. i na neki način se to nezadovoljstvo u nacionalnim krugovima još više podgreva.

Predlog

Deklaracija je zapravo bila napravljena u formi ustavnog amandmana jer je tada bila u toku diskusija o promenama Ustava. Ona usvaja partijsku retoriku, govori o jednakosti naroda i narodnosti, poziva se na Brionski plenum, na partijski program itd., i onda govori o ugroženosti hrvatskog naroda, jezika i zahteva razdvajanje jezika itd. Predlog za razmišljanje nastao je u trenutku. On prvo priznaje hrvatskim institucijama meritorno pravo da odlučuju o hrvatskom narodnom jeziku, ne spori im ni pravo da svoj jezik zovu kako žele. No, ono što je ključno, Predlog odgovara na zahtev iz Deklaracije da u službenoj upotrebi može biti samo jezik dotične sredine. Predlog za razmišljanje zahteva da se u ustave Srbije i Hrvatske unese odredba kojom se garantuje pravo Srbima u Hrvatskoj i Hrvatima u Srbiji na slobodnu upotrebu svog jezika, na školovanje na maternjem jeziku i na slobodno formiranje zavičajnih društava, nacionalnih, kulturnih i prosvetnih organizacija itd. To je bio ključan pasus u Predlogu za razmišljanje.

Komunista vanpartijac

Brana Crnčević je kad je izbio jezički sukob već bio isključen iz Partije. Isključen je, to sam u arhivi Gradskog komiteta SK Beograda našao, 1965. ili 1966. zbog, kako se kaže, šovinističkog ispada u Klubu književnika u Zagrebu. Ali ne piše šta je uradio. Matija Bećković mi je ispričao da je, navodno, Crnčević jedno veče ušao u Klub književnika i uzviknuo: “Ko je ovde dežurni ustaša”. Iako isključen iz partije, Crnčević je dolazio na neke skupove koje je SK organizovao, nazivajući sebe “komunista vanpartijac”.

Enigma Ćosić

U celoj priči oko Predloga nema Dobrice Ćosića. Zašto?
Mi njega ne vidimo u tim događajima jer nije bio u zemlji, mislim da je bio u Grčkoj. Ali, u njegovim dnevnicima, kasnije objavljenim, piše da pisci Srbije nisu reagovali dobro na tu deklaraciju. On iznosi izrazito negativna zapažanja o Krleži i Titu i poistovećuje ih kao aktere antisrpske politike. Ćosić čak kaže da bi, da je bio u zemlji, uticao da srpski pisci malo drugačije reaguju, da nije trebalo da se odmah izleću i istrčavaju sa odgovorom, ali to je njegov stav kad je to sve već prošlo.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 7. decembar 2017.

 

Moć je u građanima

Intervju Ana Babović, Srbija u pokretu

Pre nego što je pre nekoliko godina otišla u Ameriku, Ana Babović je vodila organizaciju Srbija u pokretu, čiji je inicijator i osnivač bila. U Americi je stekla diplomu mastera javne uprave na Harvardu, gde je bila i glavni asistent i predavač na predmetu Organizovanje kod profesora Maršala Ganca. Pre izvesnog vremena vratila se u Srbiju, odakle upravlja međunarodnom nevladinom organizacijom Mreža za predvođenje promena (Leading Change Network), koja okuplja ljude i asocijacije koje se bave organizovanjem građana i radom na promenama u mnogim zemljama širom sveta. Naravno, i dalje “pokreće Srbiju”.

Često se može čuti da su ljudi u Srbiji apatični i da zato nema promena. Jesu li ljudi apatični ili političke organizacije ne obraćaju pažnju na njihove potrebe?
U poslednje vreme mi se čini da građani dobijaju sve više kritika. Nekada za akciju, nekada za izbor, nekada za apatičnost, zavisi koga pitate. Ja iskreno verujem da u Srbiji nemamo problem apatije kod građana, imamo samo apatiju kao posledicu svega čime smo godinama okruženi. Mislim da se apatija javlja kao posledica nedostatka vere da nešto može da se promeni, odnosno da bilo šta od nas građana zavisi i, konačno, da nema nikoga u koga bismo imali poverenja jer smo već toliko puta iznevereni. To nije problem ili karakteristika našeg naroda nego je posledica onoga čime smo okruženi i činjenice da zaista nema mnogo onih koji obraćaju pažnju na potrebe građana. Moje iskustvo u Srbiji govori da svaki put kada se obratimo ljudima u vezi sa onim do čega je njima stalo, što oni doživljavaju kao problem koji ih muči i što žele da bude rešeno, oni vrlo brzo postaju aktivni, neumorni i sve samo ne apatični.

Imate li nekih dokaza za to?
Evo, recimo, 2014. godine došla sam do saznanja da porodilje u Srbiji čekaju na isplate porodiljskih naknada i do šest meseci. Smatrajući da je to nedopustivo, u okviru Srbije u pokretu, koju sam vodila u to vreme, pokrenula sam kampanju “Pravo za mame”. Svi su nam govorili da je apatija prevelika i da nema šanse da uspemo da uključimo mame sa bebama u bilo kakvu aktivnost. Desilo se upravo suprotno. Kampanjom smo uključili 250 mama sa malom decom. One su aktivno i svakodnevno radile na kampanji kako bi promenile Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Mame su dolazile na naše treninge sa bebama, njihovi partneri su im donosili bebe na podoj dok su one planirale akcije, sa svojim bebama su učestvovale u zajedničkim akcijama i konačno sa bebama odlazile u Skupštinu, na sastanke sa poslanicima kako bi im objasnile značaj ovog zakona. Znači, 250 mama iz cele Srbije izborilo se za to da se ovaj zakon izmeni. Ova kampanja je upravo bila dokaz da građani nisu apatični i hoće da se uključe i bore za stvari do kojih je njima stalo. Dakle, moramo da gledamo šta je ljudima bitno, a ne šta je političarima bitno jer to, nažalost, vrlo često nisu građani.

SVI SU NAM GOVORILI DA JE APATIJA PREVELIKA I DA NEMA ŠANSE DA USPEMO DA UKLJUČIMO MAME SA BEBAMA U BILO KAKVU AKTIVNOST. DESILO SE UPRAVO SUPROTNO. KAMPANJOM SMO UKLJUČILI 250 MAMA SA MALOM DECOM

To je primer iz Beograda. Kakvo je stanje u provinciji, ima li tu pozitivnih primera?
Princip je isti. Bogatstvo Srbije je u neverovatno velikom broju pametnih i strastvenih ljudi. Mi smo uspeli da razvijemo preko 20 zajednica ljudi u različitim gradovima Srbije koji se udružuju da bi rešili probleme do kojih je njima stalo. Na primer, Klub “Mladi u centru” iz Bora, njih preko 150, pokrenuli su kampanju da im se vrati Dom omladine, sakupili su podršku preko 5.500 građana Bora i posle višemesečne kampanje konačno su dobili obećanje predsednika Opštine da će im dati na korišćenje prostor koji im je potreban. U Novom Sadu naš klub se bavi postavljanjem gradskih česmi, u Zaječaru rade na sređivanju “Popove plaže”, u Lazarevcu na izgradnji parka i železničke stanice u Velikim Crljenima itd.

Da li je ovo o čemu govorimo naša specifičnost ili “prepisujemo” recepte iz zemalja sa razvijenijom demokratijom?
Mislite na apatiju ili na organizovanje? U današnje vreme izmišljanje rupe na saksiji nije odraz prevelike inteligencije. Toliko stvari je već smišljeno, isprobano, dokazano kao uspešno ili neuspešno, da se mnogo vremena, energije i truda može uštedeti ako se uči od drugih. U tom smislu organizovanje građana jeste praksa koja je odlika razvijenih demokratskih zemalja, pre svega Amerike, koju dovodimo u Srbiju. Reč je zapravo o praksi kojom organizovanjem građana pomažemo građanima da svoje resurse koriste na takav način da stvore moć koja im je neophodna da bi napravili promenu koju žele. Organizovanje je duboko ukorenjeno u tradiciju američke demokratije, ali daleko od toga da je tamo nastalo. Organizovanje kao praksa počinje skoro od vremena stvaranja društva i vrlo je zastupljeno u različitim verskim i nacionalnim tradicijama, počev od Egzodusa Jevreja preko Stare Grčke, Pokreta za prava crnaca u Americi, Gandija i mnogih drugih. Model organizovanja koji primenjujemo u “Srbiji u pokretu” razvio je profesor Maršal Ganc sa Harvarda i nastao je kao rezultat njegove višedecenijske prakse koja je onda pretočena u model koji se sada predaje na ovom univerzitetu i koji brojni saradnici i studenti profesora Ganca šire svetom.

MI SMO NA PRETHODNIM IZBORIMA U SRBIJI KONAČNO DOBILI KANDIDATA KOJI JE POČEO DA PODSEĆA GRAĐANE DA JE MOĆ U NJIMA I DA ZAJEDNO MORAMO NEŠTO UČINITI. IPAK, NEDOSTAJALE SU OSTALE DVE KOMPONENTE: GRAĐANI NA TERENU I JASAN PLAN PROMENA ZA KOJI BI LJUDI MOGLI DA SE ZALOŽE

Da li je to imalo praktičnu primenu na najvišem političkom nivou?
Apsolutno, model je primenjivan u brojnim primerima izbornih kampanja u Americi, kako na lokalnom tako i na federalnom nivou. Ipak, najveći uspeh i dokaz da model radi bila je kampanja Baraka Obame 2008. godine, koja je u potpunosti bila postavljena kroz model organizovanja građana. Ona je okupila nekoliko miliona građana u strukturu koja je omogućila njegovu pobedu.

A izvan Amerike, u Evropi, koja nam je bliža?
Najsvežiji i svakako najzanimljiviji primer bila je nedavna predsednička kampanja Emanuela Makrona, koji je sada kao što znamo predsednik Francuske.

U oba slučaja imali smo gotovo političke autsajdere koji uspevaju da pobede ozbiljne političke protivnike. Šta je dovelo do uspeha ovih kampanja?
Glavna karakteristika ovih kampanja je da su one od samog početka imale fokus na građane; građani su bili njihova glavna motivaciona i pokretačka snaga. To su oni građani koji su želeli da se postojeće stanje promeni, koji su, kao što sam već rekla, imali konkretne probleme čije su rešenje želeli i koji su bili lično motivisani da kampanja uspe. Onda su oni uključivali druge, istim razlozima motivisane građane. Ono što je najvažnije jeste da rešenje problema nije bilo nuđeno samo kroz kandidata. Nije nuđena lažna nada. Kandidat je bio personifikacija rešenja, ne kao mesija nego kao običan čovek, a ljudima je probuđena nada da se ti problemi mogu rešiti ako oni svi zajedno učine nešto.
Dakle, tri su elementa potrebna, građani, lično i volonterski motivisani, kao nosioci kampanje, shvatanje da je moć u građanima i da oni zajedno mogu da naprave promenu i, na kraju, kredibilan kandidat sa jasnim planom promena. Ovo su tri veoma važna elementa i jedan bez drugog ne mogu. Mi smo, recimo, na prethodnim izborima u Srbiji konačno dobili kandidata koji je počeo da podseća građane da je moć u njima i da zajedno moramo nešto učiniti. Ipak, nedostajale su ostale dve komponente: građani na terenu i jasan plan promena za koji bi ljudi mogli da se založe.

Kad smo se već, na kraju, vratili u Srbiju, ovde se često kao veliki problem ističe odvojenost politike od građana. Između ostalog i zato što birači ne glasaju direktno za svoje predstavnike nego za partije. Vi ste se zalagali da se to promeni, ali nije uspelo, zašto?
Duboko verujem da je jedan od najvećih problema politike u Srbiji danas to što nema direktne odgovornosti poslanika i političara prema građanima. Biramo liste koje su uređene u skladu sa političkom podobnošću prema liderstvu partije, a ne prema građanima. Samim tim poslanici su odgovorni samo lideru stranke i gledaju da rade stvari koje će pojačati njihovu poziciju u odnosu na vrhušku, a na građane ne misle previše. To mora da se promeni jer je ovako neodrživo, neefikasno, svodi se na politikantstvo, nepotizam i korupciju. Mi smo poveli kampanju “Biram koga biram”, čija je ideja bila da pre svega približi građanima funkciju poslanika, koja je njihova uloga u društvu i zašto je važno da ih biramo direktno. Možemo reći da je rezultat dosad takav da građani polako počinju ovo da shvataju i da sve više kontaktiraju poslanike s pitanjem šta će i na koji način da urade da bi rešili neki njihov problem. Naravno, trenutnoj političkoj eliti ne odgovara promena postojećeg sistema, tako da će na tome morati još da se radi.

POSLANICI SU ODGOVORNI SAMO LIDERU STRANKE I GLEDAJU DA RADE STVARI KOJE ĆE POJAČATI NJIHOVU POZICIJU U ODNOSU NA VRHUŠKU, A NA GRAĐANE NE MISLE PREVIŠE

Šta bi trebalo da se uradi da se provincija probudi ili treba probuditi i Beograd?
U zemljama kao što je naša, u kojoj ljudi žive gotovo na granici siromaštva i svakodnevno vode borbu za goli opstanak, mnogi naravno i ne razmišljaju o angažovanju već samo o tome kako da prežive. To je naravno prirodno, ali i potpuno pogrešno. To je takoreći “vrzino kolo”, nema boljeg života bez našeg angažovanja. Moramo preuzeti odgovornost za svoje živote. U tom smislu, ljudi koji to shvataju počinju da se organizuju i onda oni pokreću druge ljude. I da, nema tu podele na Beograd i provinciju, mi smo svi jedna zemlja i moramo se svi buditi i boriti zajedno.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 26. oktobar 2017.

 

Vučić je dobro savladao Makijavelija

Intervju Vladimir Pavićević, eksposlanik

Povod za ovaj razgovor je knjiga Vladimira Pavićevića, docenta na Fakultetu političkih nauka i bivšeg poslanika, “Više od govora – političke ideje u parlamentarnom životu”. Bez mnogo preterivanja može se reći da je “politička zvezda” našeg sagovornika zasijala punim sjajem, Pavićevićevi poslanički nastupi bili su zapaženi i cenjeni, kako zbog dostojanstvenog načina tako i zbog sadržaja, možda i više zbog ovog prvog. A onda se ta zvezda iznenada ugasila. Od toga je počeo ovaj razgovor.

Da li je ova knjiga vaša politička “labudova pesma”, možda buduća “školska lektira” ili najava povratka u politiku?
Knjigu sam odlučio da pripremim još dok sam bio narodni poslanik. Najpre zato što sam, pripremajući se za skupštinsku raspravu, mnogo radio na svojim izlaganjima. Pažljivo sam pripremao teze, birao argumente, tako da je svaki od tih govora već bio neki mali esej. I ja sam njih čuvao. Drugo, učinilo mi se da bi oni, skupljeni u jednoj knjizi, čitaocima pokazali koju sam ideologiju, koji sistem ideja i vrednosti ja zagovarao u parlamentarnim raspravama. Tako bi onaj ko želi da vidi kako je izgledao parlamentarni život u Srbiji u ovom vremenu, iz ovih mojih govora mogao da oseti neku atmosferu u parlamentu, da vidi oko kojih ideja se vodila polemika i, ono što je meni posebno važno, da vidi da u Skupštini ima mesta i za razgovor o idejama. I treće, hteo sam da ipak sačuvam svedočanstvo o svom parlamentarnom delanju, a najbolji način, po mom mišljenju, jeste knjiga. To je ono što sam ovom knjigom hteo da poručim, ništa više od toga.

Kraj vaše političke karijere došao je neočekivano. Jeste li iz politike izbačeni ili ste otišli svojevoljno?
Mislim da nisam izbačen jer sam, bez obzira a to što sam se udaljio od stranačke politike, ostao u šire shvaćenoj politici. Na primer, jedan važan događaj za srpsku politiku bili su izbori za predsednika Demokratske stranke. Mislim da sam ja odmah, među prvima, saopštio koga bih ja podržao na tim izborima. Potom, uoči predsedničkih izbora, opet sam među prvima rekao da je najozbiljniji kandidat Saša Janković i onda sam javno i pozivao i objašnjavao zašto je on bolji od drugih kandidata. Ali, kad je u pitanju srpska stranačka politika tu je, što se mene tiče, stvar završena.

VUČIĆ JE, OTKAKO JE PREUZEO VLAST, VRLO JASNO KAO SVOJ PRVENSTVENI CILJ POSTAVIO OČUVANJE APSOLUTNE MOĆI

Zašto odbijate stranački angažman?
Nije da ga odbijam, ali ja sam uoči samih predsedničkih izbora sebi dao neku vrstu pauze tokom koje sam razmišljao o svom političkom delovanju, čime sam se bavio, gde sam grešio. To vreme je u meni iskristalisalo odluku da se sa srpskom stranačkom politikom oprostim, ali da u onome što je od nje šire ostanem. Sada me najviše interesuje neka savetnička uloga. Računam da bih, pošto se bavim političkom teorijom, a imam i praktično političko iskustvo, svojim uvidima mogao da pomognem nekom pojedincu ili organizaciji.

Dobro, ako vas stavimo u tu poziciju, da li je Aleksandar Vučić danas najveći politički problem u Srbiji ili ima nekih drugih, većih?
Kad god uočim da neko ko je na vlasti primenjuje autoritarne mehanizme, za mene je to problem. Uvek kada primetim da neko različitim mehanizmima gazi izvesne slobode koje su deo savremenih demokratija, za mene je to problem. Evo i ova knjiga je svedočanstvo da sam ja, i kada sam se sretao sa gospodinom Vučićem u Skupštini, vrlo precizno reagovao na neke elemente politike koju on primenjuje poslednjih pet godina i mislim da sam bio jedan od njegovih najoštrijih i najpreciznijih kritičara. Ima zbilja mnogo problematičnih stvari u njegovoj politici i načinu upravljanja državom.

Jesu li problem samo mehanizmi ili ima i nešto drugo?
Najpre gledam kakve ideje neki političar zastupa, a onda i način sprovođenja politike i mislim da kod gospodina Vučića ni jedno ni drugo ne valja. Ali, ima tu još jedna stvar koju sam ja nazvao “izmeštanje u futur”. Mi se, naime, nalazimo u situaciji da svako malo gospodin Vučić šalje neka obećanja i onda meni deluje kao da se život građana Srbije odvija po onom stihu iz pesme Desanke Maksimović: “Sreća je lepa samo dok se čeka”. On obeća, na primer, veće plate i penzije do tad i tad. I građani čekaju, srećni, i on zna, već je na to građane navikao, da oni neće biti najsrećniji ako zaista dođe do povećanja plata i penzija nego kad to ponovo obeća. I on to već pet godina ponavlja. Na taj način, ali i ne samo na taj nego i preko mnogih drugih populističkih elemenata u politici, on zapravo ne doprinosi poboljšanju uslova za građane u ovoj državi. I to je, što se tiče njegove politike, meni najveći problem.

Da li je Vučić pobedio na predsedničkim izborima zato što su uslovi za opoziciju bili loši ili zato što opozicija nije vodila kampanju kao što je trebalo i nije bila ujedinjena?
Nekoliko je tu stvari važno. Prvo, Vučić je, otkako je preuzeo vlast, vrlo jasno kao svoj prvenstveni cilj postavio očuvanje apsolutne moći. Prvo ostvarenje, onda i očuvanje. Od tog prioriteta za njega nema većeg, tako da uoči svakih izbora on posmatra kako da sačuva moć koju je stekao, da se slučajno ne desi da je neko okrnji, da ga oslabi itd. Jedno od važnih pitanja za ove izbore je u kojoj su meri oni bili regularni. Uzmimo zastupljenost kandidata koji su konkurisali za mesto predsednika u javnom medijskom prostoru. Istraživanja su pokazala da je gospodin Vučić bio prisutan nekoliko puta više nego svi ostali zajedno. Naročito na televizijama koje imaju nacionalnu pokrivenost i ogromnu gledanost.
Nedavno su bili izbori u Francuskoj, takođe predsednički. Da li je bilo moguće zamisliti da kandidati tamo nemaju gotovo nikakav pristup medijima, je li tamo bilo moguće, na primer, da nema međusobne debate između kandidata, pa da se vidi u čemu se oni razlikuju, šta su prednosti jednog, drugog. Ovde je sve bilo postavljeno tako da bude potpuno očekivano da on pobedi. Smatram da načini kojima se Vučić služi u pripremnim fazama izbornog procesa Srbiju udaljavaju od istinske, konsolidovane demokratije. Mi ovde nismo uspeli da pređemo prag izborne demokratije, a čak i kod te izborne demokratije imamo neke defekte koji nas vraćaju miljama unazad u razvoju demokratskog poretka. To su sve velike primedbe koje u velikoj meri osporavaju legitimnost prošlih predsedničkih izbora.

Kako gledate na studentske proteste, naročito s obzirom na činjenicu da su prilično oslabili, maltene su se ugasili?
Pratio sam šta se dešava oko tih protesta, malo sam se i prošetao da vidim koga tu ima, ko su akteri i video sam da zaista nije moguće utvrditi odakle je krenulo, koje su njegove osnovne poruke, osim te jedne da, eto, imamo primedbe na tok izbora, ali i to prilično apstraktno, uopšteno. Tako da su ti protesti meni ostali u magli, kao velika nepoznanica. A primetio sam da postoje velike razlike u odnosu na proteste koji su ranijih godina bili organizovani i koji su sadržali velike političke poruke. Na primer, ja sam kao student učestvovao na protestima 96-97. godine i tu je bilo sve veoma precizno, jasno. Od samog početka. Imali smo direktan povod, to je krađa na izborima koja je bila pokazana i dokazana, bez ikakve dileme, i onda smo se mi borili za priznavanje izbornih rezultata. A ovde kao da imamo mali veo neznanja oko ciljeva protesta i nikako ne možemo tačno da sudimo o tome šta iza njega stoji.

AKO BISTE ME PITALI MOŽE LI VUČIĆ SAM DA SE MENJA, MOJE MIŠLJENJE JE DA NE MOŽE

Jeste li očekivali da oni imaju jači efekat?
Protesti su pokazali da ipak oživljava neki bunt. Čim se pojavi bunt, to je znak da nije zavladala apatija, da ljudi nisu digli ruke od svega i pomirili se sa sudbinom. Meni se to mnogo dopalo. To se, koliko vidim, sada primirilo, ali to ne znači da je bunt nestao. On može polako da se kanališe i ka političkim strankama i pokretima koji se tek rađaju, da oni svojim delanjem i u Skupštini i van nje neke njegove ideje zagovaraju kao deo svojih politika.

Kad ste pomenuli da bi neke partije mogle da preuzmu deo te energije, šta mislite kako bi partije trebalo da nastupe na predstojećim izborima?
Sigurno dolaze ovi beogradski izbori i ja bih voleo da oni budu u redovnom terminu, da konačno ustalimo praksu da se tačno zna kada su izbori – svake četvrte godine kada je reč o lokalnim i parlamentarnim, a svake pete kada je reč o predsedničkim. A ne da svake godine imamo izbore. Jer, to unosi nestabilnost u društvo. Kad je pak reč o predstojećim izborima, mislim da je jedna stvar ključna za delovanje opozicije u Srbiji; ta reč je konsolidacija. Građani očekuju da opozicija pokaže da je snažna. A zašto postoji osećaj da opozicija nije snažna? Zbog toga što je rascepkana, to je moje mišljenje. Ja sam inače protiv sektašenja.

Kako to mislite?
Konsolidacija, to znači zajedništvo. Malo više međusobnog dogovaranja. Dobar primer za to je saradnja Demokratske stranke i Saše Jankovića na predsedničkim izborima, to je dalo rezultat. Ta sinergija je obezbedila da imamo preko 16 odsto glasova za Sašu Jankovića. Za beogradske izbore mislim da se takođe mora razmišljati o nekim elementima zajedništva. Prvo da vidimo koji su to kandidati, koji će biti akteri, koje će sve političke formacije da učestvuju, pa kad se vidi ko sve učestvuje da vidimo ima li nešto što ih vezuje. Ja mislim da postoje vezivni elementi i da bi, ukoliko ih politički akteri iskoriste, to donelo bolji rezultat.

Možete li vi da budete ta tačka vezivanja ili spona jer Šutanovac vas je praktično pozvao da uđete u Demokratsku stranku, a govori se i da ste vrlo blizu Saši Jankoviću?
Mislim da je važno da ljudi koji budu nastupali u ime tih formacija prave dogovore, a ne neko ko je izvan toga. Izuzetno cenim značaj Demokratske stranke u istoriji srpske politike. Rekao bih da je ona zlatnom bojom upisala neke velike događaje u istoriji ove države koji su nas usmeravali ka slobodi, pluralizmu i demokratiji. Naravno, bilo je mnogo grešaka, nema tu nikakve dileme, ali ja verujem da treba čuvati važnost Demokratske stranke i u tom smislu i dalje podržavam gospodina Šutanovca jer otkako je postao predsednik Demokratske stranke on nije napravio, koliko sam ja primetio, nikakvu grešku.
Sa druge strane, vladavina prava bila je ključna odrednica za delovanje Saše Jankovića i kao zaštitnika građana i u njegovoj kampanji za predsednika Republike. Veoma cenim pristup obojice i nadam se da će njihove karijere ići dobrim tokom.

Da li bi opozicija, tj. ovaj njen građanski deo, na predstojećim izborima trebalo jasno da izrazi opredeljenje za Srbiju u Evropskoj uniji?
Koliko ja znam, Demokratska stranka, čak i neke druge, to imaju kao svoj cilj – da Srbija postane punopravna članica Evropske unije – ali ako je pitanje sad, na primer, treba li to potencirati, mislim da treba. Naravno, sa druge strane će doći napad – Evropska unija se raspada, a ovi evrofanatici hoće pošto-poto tamo. Tu postoji vrlo dobar kontraargument, ne navijački, pristrasan, nego sasvim racionalan. Evropa, a to znači Evropska unija, za ovih 70 godina svake decenije se suočavala sa po jednom velikom krizom i svaka ta kriza je evroskepticima, tačnije antievropejcima, služila je kao povod da kažu: gotovo je, raspada se Evropska unija, konačno smo dočekali taj trenutak. A, evo, nije se raspala. To za mene znači sledeće: Evropska unija je tokom ovih decenija razvila mehanizme suočavanja sa svakom krizom. I sada se suočava sa krizom, ali moje je mišljenje da će iz nje, kao iz svih prethodnih, izaći ojačana, možda sa jednom članicom manje, ali u grupi koja će ostati – ojačana. To onda za nas znači da naš prioritet i dalje treba da bude punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Ali Evropska unija je, kao i zapadna Evropa, utemeljena na liberalnim vrednostima koje u Srbiji generalno loše stoje, naročito u intelektualnoj eliti.
Dominantne struje ovde su, s jedne strane, levičarska, a sa druge desničarska, nacionalistička. Ono što ih, međutim, spaja jeste usmerenje ka čistom kolektivizmu. Iz tog kolektivizma pojedinac je izmešten kao nešto što bi moglo da bude veoma relevantno. To je i najsnažnija tradicija u Srbiji, tradicija koja se strašno neguje, koja podrazumeva ne samo antikapitalistički stav koji se onda ogleda ne samo u tome da ne valja privatizacija, da je država centar svega, da etatistički mehanizmi treba da preovladaju, nego se ogleda i u antiliberalizmu. Ja sam se u svom političkom delovanju trudio da malo razbijamo te stvari, da pokušavamo racionalnije da pogledamo šta je dobro, šta nije. I u ovu knjigu sam stavio jedan govor u kojem sam objašnjavao da država ne treba da građaninu bude tata i da ga drži za ruku dok prelazi ulicu. U pitanju je bila sasvim trivijalna stvar, nešto oko vozačkih dozvola, ali ne mogu reći da sam uspeo. Moji argumenti nisu uvaženi, a mislim da ih ministri i poslanici nisu ni razumeli.

VUČIĆ JE MAKIJAVELIJA DOBRO SAVLADAO JER SVE MAKIJAVELISTIČKE MEHANIZME PRIMENJUJE U PUNOJ MERI, DOSLEDNO I DO KRAJA

Kakav je vaš utisak o Skupštini posle iskustva koje ste imali?
Dve su stvari tu važne. Jedna je da kada govorimo Skupštini kao instituciji uvek imamo na umu koliko je ona važna. Kada kritikujemo ljude koji delaju u Skupštini treba da budemo oprezni u kritici samog parlamenta i da ne kritikujemo parlament najtežim rečima jer je, po ustavnom sistemu, parlament najvažnija politička institucija u ovoj državi. Mi možemo da kritikujemo one koji sede u parlamentu i način na koji se oni ponašaju, ali stalno treba da vodimo računa da je Skupština, kao što sam i tamo ponavljao, svetilište političkog života. Druga stvar je da li narodni poslanici u Skupštini Srbije zaista razumeju gde su. Načelno govoreći, mislim da većina to uopšte ne razume nego tu sedi zato što je poslaničku funkciju dobila kao nagradu za lojalnost svom stranačkom šefu. Ali, i ako stanje u Skupštini ocenimo najnižom ocenom, ja sam za to da se unutar nje pokuša menjati loše stanje. A mogu da navedem i jedan primer da je moguće da se uspe.

To bi bilo zanimljivo.
Svi znamo koliko je u visokom obrazovanju Srbije veliki problem plagijata. Smatrao sam da veliki princip akademske čestitosti mora da bude unesen u zakonodavstvo kao prepreka za plagijate. Delovalo je, međutim, da naprednjačka većina nikada neće prihvatiti taj princip jer je to smatrala direktnim atakom na neke istaknute članove stranke. Ipak, posle 15 meseci borbe mi smo uspeli da na svoju stranu pridobijemo ministra prosvete Verbića, koji je ubedio Vladu da prihvati da se akademska čestitost unese u zakon. To je za mene bila pobeda ne jednog poslanika ili jedne opcije nego pobeda parlamentarizma. Tako sam je i proglasio i prišao i čestitao tadašnjem ministru što smo zajednički pobedili u parlamentu za jedan veliki princip. E, ja sam za takvu borbu. Hoću preko ovog primera da kažem da je uspeh moguć.

Očekujete li da će Vučić na sledećim izborima izgubiti makar deo svoje moći?
Moram ovde malo da “zloupotrebim” svoje teorijsko znanje. Vučić se, naime, kao što je poznato, često poziva na Vebera, a ja strašno sumnjam, na osnovu svega što on govori i radi, da je čitao Vebera u celosti. Poziva se često i na Lajbnica i na Lajbnicov “dovoljan razlog”. A na osnovu svega što sam video kad je dolazio u Skupštinu i inače, sumnjam da je čitao Lajbnica u celosti. Ali ono oko čega nema sumnje, to je da je Makijavelija dobro savladao jer sve mehanizme koje mi podvodimo pod makijavelističke primenjuje u punoj meri, dosledno i do kraja. To nije dobro.

Šta to konkretno znači?
Uvek sam bežao od toga da nešto prognoziram, pogotovo je u ovim okolnostima to teško. Nadam se, budući da sam protivnik represivnih mehanizama u politici, da će borba protiv njih biti uspešna i da ćemo moći da kažemo da kao zemlja pripadamo savremenim, a ne društvima 19. veka. U tom kontekstu, ako biste me pitali može li Vučić sam da se menja, moje mišljenje je da ne može. On je toliko opijen političkom moći da je prosto nemoguće da mimo te matrice dela u politici. A vidim da je strašno raspoložen da bude dugovečan u politici jer je on, a pažljivo sam pratio sve što priča, celim svojim bićem i životom u politici, tako da mislim da on ima plan na veoma duge staze i da je ovde reč o zaista ozbiljnoj političkoj borbi. Opozicija treba da se spremi za to.

Gojković i Vučić nisu došli

Na promociji vaše knjige bilo je i nekih sadašnjih i bivših političara – govorio je Dragan Đilas, bio je Dragan Šutanovac, bivši ministar Srđan Verbić, Vesna Pešić, Janko Veselinović, koga ste još zvali, jeste li zvali predsednicu Skupštine Maju Gojković?
Naravno, ja sam poslao poziv mnogim ljudima koji su bili poslanici, šefovima poslaničkih grupa, kao i Maji Gojković. Ali uopšte mi nije odgovorila.

Jeste li zvali premijera?
Jesam, ali takođe nikakav odgovor nisam dobio. Hteo sam da i predsednik Vlade i predsednica Skupštine preko razgovora o jednoj knjizi pokažu da su spremni da se suoče sa jednom vrstom kritike. Oni su pokazali da nisu spremni na to. Nisu mi čak ni odgovorili na poziv.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Nemoguće je razviti novi biznis u Srbiji

Intervju: Tomislav Momirović, direktor “Mona” hotela

Tomislav Momirović, direktor Mona hotela i predsednik Udruženja hotelijera Srbije, jedan je od retkih mlađih privrednika koji ne izbegava javnost, koji ne govori samo o najužim profesionalnim pitanjima već se ne ustručava da javno iznosi svoje po pravilu kritičke stavove o privrednim prilikama u Srbiji. Ovaj razgovor, pomalo neočekivano, započeo je kritikom ponašanja samih poslodavaca. “Vlasnik ne sme da ne poštuje radnika. To nema veze s platom. Tu je reč o odnosima. I jedan i drugi su ljudi i kao takvi zaslužuju poštovanje. Plata je tržišna stvar. Znači, ako radnik negde dobije bolju platu otići će tamo, ako ne ostaće tu. Ali, bez obzira na to, odnos vlasnika prema njemu mora da bude korektan. To ovde još uvek ni kapitalisti nisu u dovoljnoj meri shvatili. Jer, takvim odnosom oni štite svoj kapital. Kod nas je još uvek mnogo nasilja, bahatosti”, odgovorio je Momirović na uvodno i sasvim uopšteno pitanje koje se ticalo njegovog generalnog uvida u domaći ekonomski ambijent. Na to se prirodno nadovezalo pitanje o odnosu države prema privrednicima.

“Političari nude proizvod kakav građani žele. Naši ljudi i dalje ne prihvataju kapitalizam i zalažu se za neki lažni egalitarizam. Privatna svojina veća od stana i dalje je sumnjiva u Srbiji i građani to teško ’vare’. A političari se, takav im je posao, bore na tržištu i plasiraju ideje koje su tražene. I onda naravno da se stalno koketira s tim, da tako kažem, polusocijalističkim projektima – da mi nešto pokrećemo, da mi nešto radimo, da ćemo mi nešto stvoriti”.

Mislite “mi kao političari”?
Ne, “mi kao narod”. Nije narod napravio ni Apple ni Facebook ni BMW, kao ni neke proizvode u Srbiji, nego su to napravile neke kompanije i znanje koji je u njima razvijeno. Kompanije ovde nisu prepoznate kao institucije koje stvaraju novac, koje generišu nova radna mesta. Kapitalisti se doživljavaju pre svega kao ljudi koji uzimaju. Iz ličnog iskustva mogu da kažem, gde god se mi pojavimo da investiramo, niko ne dođe da kaže: mi ćemo s vama, pa ako za vas bude para i mi ćemo nešto zaraditi. Uglavnom ljudi traže da ti uzmu nešto, a ako im ne daš, onda pokušavaju da ti prave probleme, da te ucenjuju i slično.

Kažete da su kompanije institucije, država takođe treba da gradi institucije, odnosno država treba da stvori ambijent koji podstiče određeno ponašanje i određeno razumevanje stvari. Radi li to naša država?
Kod nas vlada i dalje, kao i u komunističkom periodu, kontroliše ogroman deo kompanija. To su resursi. Političari se danas bore za javna preduzeća ne za ministarstva jer tu su pare i tu je kontrola labava. I to stvara loš uticaj na tržište jer javna preduzeća ne mogu da propadnu. Svake godine se milijardu evra iz budžeta izdvaja za javna preduzeća. To su pare građana Srbije, od poreza koje mi plaćamo. A javna preduzeća svake godine generišu nove gubitke. To se maskira nekim socijalnim pričama, ali u stvarnosti to nisu ljudi koji su socijalno ugroženi. U svakom gubitaškom javnom preduzeću plate su daleko iznad proseka. U nekim javnim preduzećima radnici imaju tri puta veće plate nego zaposleni u mojoj firmi. Ti moji zaposleni su pošteni ljudi koji teško zarađuju svoj novac, od toga hrane svoje porodice, nije fer da država ima takav odnos prema njima. Mislim da država pre svega treba znatno da smanji meru svog učešća u biznisu. Jer, ona je i u infrastrukturi, gde još možda i ima rezona da bude, ali i u hotelijerstvu, bankarstvu, osiguranju. To je zaista previše i to kreira loše stanje na tržištu. Kad tu dodamo nereformisane institucije, sekretarijate, agencije itd., dobija se zaista ambijent u kojem je teško poslovati.

Ali političari stalno govore kako pomažu privrednicima.
Ja čak verujem da oni zaista imaju dobru volju, ali nemaju strpljenja i upornosti. Oni vole instant rešenja, pa pribegavaju nekim direktnim oblicima podrške. A to nije ni dobro ni dovoljno. Nama trebaju dugoročna sistemska rešenja, ali to za političare nije atraktivno.

Šta, po vašem mišljenju, predstavlja najveće prepreke za biznis?
Prvo opterećenje koje otežava da bilo šta novo nikne, da se nou-hau razvija, jesu velike dažbine. Šta mi sve danas plaćamo? Prvo, na svaki proizvod koji prodamo plaćamo dvadeset odsto. Na svakog zaposlenog plaćamo 66 odsto poreze i doprinose. Kad zaradimo pare, plaćamo 15 odsto porez na dobit. Ako hoćemo da podignemo te pare, plaćamo još 15 odsto. A povrh toga imate porez na imovinu, firmarine, reklame i gomilu lokalnih taksi koje ne želim ni da računam. Šta vi treba da uradite da zaradite te pare, da li je to realno. Zato vi u praksi nemate nešto novo, nemoguće je da se razvije nešto novo. Država uzima mnogo novca. Neki ljudi kažu: pa takvi su porezi i u okruženju, tako je i u zapadnoj Evropi. Da, ali u zapadnoj Evropi jedno selo kupi više mercedesa nego cela Srbija. Ovde je toliko mala kupovna moć da s tim poreskim opterećenjem ne možemo da se razvijemo. Mi koji dugo imamo kompanije, koji imamo infrastrukturu i brendove, možemo sve to da preguramo, ali neko nov da počne, to je nemoguće. Ja potpisujem, nemoguće je u Srbiji razviti nov biznis.

Vi izgleda ne čitate vesti o poboljšanju privrednog ambijenta u Srbiji?
Dobro, ima napretka, ali kad se sve to uzme u celini, mi imamo okoštali, birokratizovan sistem kroz koji da se probijete treba vam mnogo nerava i volje. Jednostavno, tu je toliko komplikovanih procedura da je to nepremostivo. Nisu čak više ni zakonski rokovi problem, oni su relativno kratki, recimo mesec dana za neke dozvole, ali mi ipak čekamo 3-4 meseca. I to uprkos tome što imamo dobar odnos s lokalnim vlasima i što se i one trude i guraju, ali džabe. Mogu samo da zamislim kako je nekome ko nema dobar kontakt, ko je krenuo normalnom opštinskom procedurom, koga ne zanima predsednik opštine, gradonačelnik ili ko god. Kako on uopšte ostvaruje svoja prava, da li je to uopšte moguće…

A šta kažete o subvencijama koje dobijaju investitori?
To nije napravljeno za nas. Iako su formalno domaće i strane kompanije izjednačene, mi to ne možemo da koristimo. Velike strane kompanije imaju tu snagu da odjednom instaliraju veliku opremu, da zaposle 200, 300, 500 ljudi, koje će, uzgred, da plate malo, i to se njima isplati, ali one nisu involvirane u domaću ekonomiju i one sutra, kad im privilegije isteknu, mogu i da odu kao što su došli. Mi kao domaća kompanija koja se razvijala polako i na malom tržištu to ne možemo. Najbolji podstrek za privatne investitore bilo bi, s jedne strane, smanjivanje poreskih davanja, pre svega poreza na dodatnu vrednost koji je ključan i, drugo, ova najavljena integracija regiona, carinska unija, bilo kakav vid unije. Jer, mi dobar deo novca zarađujemo poslujući s našim neposrednim okruženjem. A to podrazumeva i neku političku stabilnost, koja je stalno ugrožena. Mi sa Bosnom, Crnom Gorom, Kosovom, Albanijom, Makedonijom brojimo oko 15-16 miliona ljudi, što je mnogo atraktivnije od bilo koje zemlje uzete pojedinačno. Po mom mišljenju smanjivanje poreza i integracija regiona od ključnog su značaja. Kad dođe do problema u odnosima sa Kosovom, mi gubimo novac. Time što pravimo ekonomske prepreke kosovskim Albancima ograničavajući im mogućnost prolaska kroz Srbiju, gubimo novac. Desetine hiljada ljudi danas rade za robu koja se prodaje na Kosovu. Moramo da prihvatimo te ljude, naše firme na tome zarađuju novac, naši radnici od toga primaju plate. Isto je i sa Makedonijom, Bosnom, Crnom Gorom, samo nepromišljena politika stvara tu konflikte. Promišljena politika dovela bi do desetine hiljada novih radnih mesta i dodatnog profita, a preduslov su, naravno, mir i stabilnost.

Znači, mislite da povlašćeni položaj stranih investitora nije dobra stvar za srpsku ekonomiju?
De jure oni imaju isti tretman kao i mi, ali de facto te subvencije su koncipirane za njih. Dugoročno, to je vrlo loše. Mislim da će najegzaktniji primer biti situacija sa Fijatom. Malo se o tome govori, ali Fijatu sledeće godine ističu garantovani uslovi po kojima on ne plaća nikakve poreze i doprinose. To će podići cenu njihovog rada 70-80 odsto. Koja fabrika može to da izdrži. Ja uopšte ne mogu da zamislim kakve će okolnosti biti da Fijat ostane u Srbiji, uz svu dobru volju, govorim realno. Stotine miliona evra datu je Fijatu da napravi ovde svoju fabriku. Ali, nije napravljen nou-hau koji bi sutra mogao da preuzme fabriku i nastavi proizvodnju. Znači, ako ode Fijat opet ćemo dobiti Zastavu na budžetu, u sadašnjoj konstelaciji odnosa nema ko to da vodi. A kako će da se spreči da Fijat ode. Ti ljudi su racionalni, povećaće će im se troškovi rada sedamdeset odsto, moraće da plaćaju poreze i doprinose po isteku 10 godina.

Kao svoj najveći uspeh Vlade ističe fiskalnu konsolidaciju, šta ona za vas zaista znači?
Mislim da je fiskalna konsolidacija smanjila cenu kapitala koji se investira. Kamate su pale i mi investitori zaista nikad povoljnije nismo mogli da se zadužujemo. I s te strane Vladi treba odati priznanje. Sa druge strane, održava se sistem u kojem javna preduzeća dominiraju, koji je prilično opasan, mnogo sumnjivih ljudi naslonjeno je na njega, ljudi iz Vlade to ne kontrolišu. Kome to ide naruku, zašto ne mogu da se reše ta javna preduzeća, meni je potpuno nejasno. Smanjene su plate i penzije iako su svi mislili da je to nemoguće, ali ne može da se dotakne nijedno javno preduzeće, da se malo pretrese njihov rad. Mnogo veći problem od subvencija stranim kompanijama predstavljaju subvencije državnim firmama koje opstaju zahvaljujući našim parama iz poreza, zbog čega su porezi veliki. I onda se kao čudimo što vrhunski hirurg ima manju platu nego čistačica u nekom javnom preduzeću.

Mislite li da je realno da se smanje porezi na plate, što je premijer Vučić više puta u poslednje vreme najavio?
Pre svega mislim da je realno da se pod hitno likvidira, proda, kako god, dobar deo javnih preduzeća koja su gubitaši. Onda te pare treba iskoristiti da se smanje porezi. To zvuči ekstremno, ali zašto bi bilo teško. Ko je spasao Nokiju, ko je spasao Kodak? Kakva je to ambicija da država spasava neko preduzeće. Država treba da daje socijalnu pomoć siromašnima, to nije sporno, ali da ti plaćaš firmama da rade, ko se toga setio. I mi zato imamo visoke poreze jer treba da plaćamo opstanak gomile preduzeća. To je stvarno neverovatno. A to je nekako postalo normalno, to je postalo socijalno pitanje. Nije to pitanje socijalno, to je pitanje kompanijske strukture ove zemlje. Hoćemo li mi da budemo tržišna privreda ili ćemo da budemo zemlja korporativnih invalida. S kojom logikom mi moramo da ih spasemo, kaže se “tu rade neki ljudi”, pa neka ljudi nađu neki drugi posao. Šta će svi drugi ljudi? Zašto baš Bor, zašto ne Kuršumlija, zašto da tamo pet hiljada ljudi ne dobije po 500 evra prosečnu platu, zašto ne Negotin? I u drugim mestima ljudi teško žive, šta ćemo s njima? Ja to ne mogu da shvatim i ne mogu da prihvatim da je to normalno.

Država glavni hotelijer

Poslednjih pet godina hotelijerstvo se razvilo u Beogradu, donekle i u Novom Sadu i Nišu. Ali, ako pogledate unutrašnjost Srbije, ogroman broj, pre svega banja su državni ili paradržavni hoteli, ne znam kako bih nazvao hotel koji je u vlasništvu Železnica, ili MUP-a, ili Srbijašuma, ili Elektroprivrede, vojske, policije, PIO fonda. Imate paradoksalnu situaciju da PIO fond, koji svakog meseca od države dobija nenormalne subvencije, nju tuži zbog hotela. To zaista vređa inteligenciju. I imate paradoks da Mađarska ima mnogo veći prihod od turizma nego Hrvatska, a da je Srbija, sa istim potencijalom banja, možda i kvalitetnijim, na dnu jer su sve banje u državnom vlasništvu. Sve banje su pod katastrofalnim menadžmentom, stvaraju neviđeno male promete, zapošljavaju malo ljudi i samo ti ljudi, koji su u načelu u dosluhu s lokalnim samoupravama, izvlače neki profit. Da budem potpuno otvoren, meni takva situacija odgovara jer meni odgovara da mi je država konkurent. Ako gledam sebično, voleo bih da što duže ostane takva situacija jer ću ja lakše poslovati. Ako se one privatizuju ja dobijem kvalitetnu konkurenciju, možda će moji zaposleni otići tamo itd. Ali, realno, to je loše za ovu našu industriju, to je loše za celu Srbiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. mart 2017.

 

Ugovor o Beogradu na vodi je vrlo štetan

Intervju Milan Kovačević

Strana ulaganja su poslednjih dana postala omiljena medijska tema, pre svega zbog završetka četrdesetak kilometara Koridora 11 od Ljiga do Preljine – zapravo, ne tačno od Ljiga nego od sela Dići, koje je desetak kilometara iza Ljiga, prema Čačku – i zbog potpisivanja nekoliko ugovora s Kinom. U stvari, ovde i nije reč o stranim ulaganjima nego o stranim kreditima koje je Srbija uzela, pri čemu su oni uslovljeni obavezom da posao vode, odnosno praktično te pare dobiju firme iz zemalja kreditora. Konkretno, kada je u putu reč, firma Azvirt iz Azerbejdžana. Zato je prvo pitanje za našeg sagovornika Milana Kovačevića, konsultanta za strana ulaganja, i bilo vezano za prošlog ponedeljka svečano otvorenu deonicu auto-puta.

Kako vi gledate na taj posao sa Azerbejdžanom oko Koridora 11?
Ja u čitavom našem konceptu gradnje i održavanja puteva vidim veliku neorganizovanost. Jedno preduzeće naplaćuje putarinu i brine o održavanju puteva, drugo je zaduženo za izgradnju takozvanih koridora, a onda Vlada ugovara kredit kojim predvidi da će strana kompanija biti zadužena za izgradnju auto-puta, pa onda protekne rok od pet godina na koji je kredit dat a mi ga još nismo potrošili, pa plaćamo naknadu za neiskorišćeni deo kredita, što sve znači da stvarno traljavo realizujemo projekat izgradnje auto-puta. Takođe, u tom sporazumu je pisalo da će značajnije učestvovati naši domaći izvođači, ali su po svoj prilici učestvovali vrlo malo. Takođe, ne znamo ni da li je baš 308 miliona evra ili više koštao auto-put. Na koncu, što je važno, to je jedno parče auto-puta i onda se od tog parčeta auto-puta do drugog parčeta, koji je takođe sagrađen, ne može preći. Što znači da čak od samog početka, kada je odlučeno da se Koridorom 11 zameni Ibarska magistrala, nije to planirano na najbolji način.

Mislite da naše firme nisu učestvovale u radovima 49 odsto, koliko je predviđeno ugovorom?
Tu baš nedostaje takođe organizacija koja bi bila dovoljno transparentna. To strano preduzeće ovde je osnovalo svoj ogranak koje gradi auto-put. Ugovorom je predviđeno da se oni kao izvođač naplaćuju iz kredita. Znači, kredit koji smo dobili mi praktično puštamo direktno njima kao izvođačima. Ali, u završnom računu tog ogranka vidi se da je strašno malo prošlo od kraja 2015. godine. A kada je reč o angažovanju naših preduzeća, za sve njih trebalo bi da postoje posebni ugovori i trebalo bi da se u knjigovodstvu tog ogranka vidi kad su oni i šta od toga naplatili i šta su i kada platili podizvođačima. Prosto, trebalo bi da se u knjigovodstvu tog ogranka vidi sve što je rađeno. A potrajaće još godinu i po dana dok saznamo šta je bilo na kraju ove godine. Netransparentnost, čini mi se, spada u najveće boljke našeg ekonomskog sistema jer Vlada sve više sama obavlja krupne ekonomske poslove, koji očito nisu dobro urađeni. Previše damo, malo dobijemo. A, sa druge strane, ne znamo ni koliko smo dali ni koliko smo dobili jer nema dovoljno transparentnosti.

Znači li to da ste rezervisani prema načinu na koji se privlače strani ulagači u Srbiju?
Tu, takođe, ima mnogo mutnoga. Prvo je problem što naša definicija direktnih stranih ulaganja nije adekvatna onome što mi na osnovu toga zaključujemo. Akvizicije se sve računaju kao strana ulaganja. Recimo, prodaja NIS-a se računa kao strana investicija, pa to onda podiže opšti nivo investicija za koji kažemo da je 17 odsto bruto domaćeg proizvoda, što stvara pogrešnu sliku. Akvizicije ne bi trebalo računati u direktna strana ulaganja. Drugo, nažalost, imamo investicije koje traže relativno manje kvalifikovanu radnu snagu jer je poenta subvencionisanja da se zaposli što više ljudi. To je velika šteta jer bi strana ulaganja nama najviše trebala da bismo dobili nešto što ne možemo našim znanjem i iskustvom uraditi. Recimo, imamo nekoliko fabrika konfekcioniranja kablova za industriju, zatim proizvodnju navlaka za sedišta, cerada itd., to bi sve naši ljudi mogli napraviti, što znači da nam tu ne fali stranih investicija nego dobar sistem, da bude isplativo investiranje, da preduzetnik bude podstaknut da investira i da mi razvijamo našu privredu na dobar način. Ovi će otići, kao ptice selice, čim nađu jeftiniju radnu snagu negde drugde.

Ovih dana je ponovo aktuelna investicija kompanije Meita u Bariču. Vi ste od početka imali rezerve prema tom poslu.
Formalno, u tom poslu stranci ulažu 60 miliona evra, ali Srbija daje 21 milion evra subvencija za 770 radnika, koliko bi u toj fabrici, kad ona bude izgrađena za pet godina, trebalo da ih bude zaposleno. Ali, mi dajemo još mnogo preko toga. Najpre, dali smo im zemljište, 17 hektara besplatno. Zatim, imamo obavezu da im obezbedimo kadrove i već po sto evra dobijaju đaci da bi investitori imali koliko-toliko kvalifikovane radnike. Obavezali smo se i da posebna autobuska linija gradskog saobraćaja do fabrike bude otvorena. Obavezali smo se i da ćemo im davati vodu i odnositi smeće besplatno jedan broj godina. Određeno je da treba učvrstiti zemljište prema reci i da je to o našem trošku, a koliko to košta ne pominje se. Sa druge strane, što se tiče njihove investicije, nigde nismo rekli da oni moraju išta investirati i oni stvarno ne moraju ništa investirati nego mogu prosto tom svom preduzeću, koje je već osnovano i koje gradi taj projekat, davati kredite. Oni će davati kredite, a mi ćemo praktično izgraditi glavninu fabrike. A navrh svega, što stvarno neverovatno zvuči, u ugovoru piše da kad se fabrika završi oni imaju pravo to sve prodati nekom drugom i te novce upotrebiti za nešto drugo. Čovek ne može verovati da neko napravi tako štetan ugovor i da se niko za to ne interesuje. Pretpostavljam da je i ideja nekoga ko je u tom poslu agent da to uradi i da na tome ostvari možda nekih 60 miliona čiste zarade. Ali, kod toga je problem generalno, opet se vraćam, transparentnost i transparentnost. Objavljen je jedan deo ugovora, nije sve.

Kad smo već, po ko zna koji put, kod transparentnosti, od slične boljke boluje i Beograd na vodi.
To je vrlo štetan ugovor. Šta je tu štetno? Štetno je što je napravljeno malo društvo Beograd na vodi d.o.o., što mi još ne znamo kako će to sve funkcionisati jer nije objavljen ceo ugovor, nisu objavljeni svi prilozi. S naše strane uloženo je milion dinara, a s njihove dva miliona da bi oni imali dve trećine, a mi jednu trećinu vlasništva, tačnije mi 32, a oni 68 odsto. Sa druge strane, u ugovoru je napisano da mi ulažemo postojeće zgrade na toj lokaciji, da se Beogradu na vodi na korišćenje daju još neke zgrade na toj lokaciji nakon što ih oni adaptiraju, prema drugom spisku koji je vrlo veliki. Ali, što je najvažnije, rečeno je i da naša ulaganja u naturi neće uticati na odnos kapitala. Sa druge strane, strani investitor će uložiti, kaže se, “do 150 miliona evra”, što implicira da može i manje i ni to više neće uticati na učešće u kapitalu. Znamo da je čitavo zemljište od 120 hektara dato besplatno za tu svrhu.

U zakup ili u vlasništvo?
Besplatno u vlasništvo, samo u dve faze. Prvo na korišćenje besplatno, pa onda kad se nešto na tom zemljištu izgradi onda se pravo korišćenja konvertuje u pravo vlasništva. Znači, poklanjamo vlasništvo, samo ne odmah nego sukcesivno. Da kažem i to da je ugovorom predviđeno da se u roku od 20 godina ima završiti 50 odsto projekta, a ceo projekat za 30 godina. Ali i to da se projekat realizuje po njihovim željama jer je predviđeno da oni mogu menjati urbanistički plan – uzgred, taj naš ćirilicom napisan dokument je prilog uz taj ugovor – a mi ne možemo.

I, gde vi tu vidite probleme?
Pre svega u tome što smo mi u to zajedničko preduzeće praktično uložili zemljište i sve ovo drugo što sam pomenuo, a dobili smo samo 32 odsto udela. A pitanje je, dalje, da li će to zajedničko preduzeće išta raditi zato što je njegova osnovna delatnost, nećete verovati, razrada projekata. Ne zna se, dakle, tačno ko prodaje stanove, čak ni ove koji se sada grade, niti ko je ugovorio gradnju, niti šta će od toga biti za zajedničko preduzeće. To se stvarno ne zna. Za sada u kupoprodaji nastupa Beograd na vodi d.o.o. I ovo preduzeće ulazi u ugovore, ali kupcima stanova kaže da neće moći povratiti PDV iako kupuju prvi stan, što znači da Beograd na vodi d.o.o. nije preduzeće koje investira. Iz toga sledi da će ono prvo kupiti stanove od investitora, pa će ih preprodavati. Drugo, izvođač građevinskih radova je Energoprojekt. Ne znamo na koji način i s kim je on potpisao ugovor, izgleda da nije direktno sa zajedničkim preduzećem Beograd na vodi. Ali, inače u ugovoru za Beograd na vodi piše da ekskluzivno pravo prodaje, kao agent, ima drugo preduzeće iz Emirata i da ono ima i ekskluzivno pravo da ugovara izgradnju. Tako da se može dogoditi da ništa od toga ne bude preneto na zajedničko preduzeće i da naših 32 odsto bude bez ikakvog efekta.

Rekli ste da se Beogradu na vodi poklanja 120 hektara, kolika je vrednost tog poklona?
To vredi oko 1,3 milijarde evra danas. Jer, ako uzmete ovih dva miliona kvadrata koji se grade, pa uzmete neku cenu sličnu ovoj po kojoj se sad prodaju i pošto je vrednost zemljišta otprilike jedna trećina vrednosti izgrađenog objekta, onda se lako dođe do tih milijardu i 300 miliona evra, aproksimativno govoreći, naravno. I to je u ovom trenutku. Za 30 godina ta cena će biti mnogo veća. U Japanu je, recimo, već sada mnogo veća jer je u Japanu već sada mnogo skuplji plac nego gradnja.
Poseban je problem što se na ovaj način drugi investitori dovode u neravnopravan položaj jer oni zemljište moraju da plaćaju. Što nije dobro ni za građevinsku industriju u celini jer se smanjuje mogućnost njenog zapošljavanja. Tako da je to, sve u svemu, vrlo štetan ugovor.

Šta mislite o slučaju Savamala?
To je potpuno drugi problem i ne bi ga valjalo mešati sa ovim. Ja sam bio na jednim demonstracijama, ali nisam išao da demonstriram protiv Beograda na vodi nego protiv raspada sistema jer to što se desilo te noći u Hercegovačkoj u demokratskoj i pravnoj državi nije moguće. Bar nije moguće nekažnjeno. Mešati to sa Beogradom na vodi samo je magareća usluga njemu samom. Moje je mišljenje da bi jedna grupa uglednih ekonomista i pravnika trebalo da pregleda ugovor o Beogradu na vodi.

Šta bi, na kraju, bilo najvažnije za privlačenje stranih investitora?
Najpre treba odustati od sadašnjeg nakaradnog sistema subvencija. Uzmite ove subvencije u IT industriji. Naša vlada daje pomoć stranim investitorima da zaposle IT stručnjake, a mi već imamo manjak kadrova u toj oblasti. To je potpuno besmisleno. Na taj način se direktno pomaže jednim firmama, što je najgore stranim, u njihovoj konkurentskoj borbi sa domaćim, na domaćem tržištu. Strana ulaganja ne bismo smeli razlikovati od domaćih ulaganja. Stranih ulaganja će biti kad bude više domaćih investicija. Domaće investicije su spale na ispod dvadeset odsto bruto domaćeg proizvoda. Ne možemo uspeti sa ovakvim investicijama. Da bi bilo više domaćih investicija treba smanjiti dažbine, ostaviti uspešnima da oni mogu investirati. Ovaj sadašnji trend budžeta da se još više uzme, pa da onda država raspolaže tim novcem, potpuno je pogrešan. To radi suprotno većim investicijama. A kupovati, tj. potkupljivati strane investitore novcem domaćih uspešnih, uzeti još više preko budžeta, to je potpuno pogrešan koncept, time se nanosi šteta domaćoj privredi.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. novembar 2016.

 

Škole kao me(n)talne kutije

Veselin Vukotić, Rektor Univerziteta “Donja Gorica”

Naš sagovornik je najpoznatiji kao ekonomista, ali u ovom razgovoru neće biti ni reči o ekonomiji. Videćete zašto.

Kad pogledamo današnja društva na prostoru bivše Jugoslavije, čini se da je jedna stvar za sve njih karakteristična – nedostatak komunikacije, dijaloga, kako unutar njih samih tako i između njih. Razgovori se uglavnom vode preko plota, da ne kažem preko nišana. Da li i vama stvari tako izgledaju i, ako da – zašto?
Današnje prepirke u parlamentima, te bezočne svađe i rat riječima, pokazuju da smo mi u ovom regionu stalno u ratu. Rat riječima! Riječi su nekada opasnije od oružja – tim prije što rat oružjem uništava fizičko i materijalno, dok rat riječima uništava i duh i kulturu i, što je opasno za budućnost, degeneriše taj kulturni gen MEM, koji čovjeka zapravo čini onim što jeste, dakle čovjek. Degenerisanje gena vodi različitim fizičkim deformacijama čovjeka. Degenerisanje kulturnog MEM-a, koju vrši današnji rat riječima – vodi degenerisanju duha, sistema vrijednosti i karaktera naših potomaka. Po meni, ova kulturna degeneracija, koja je danas evidentna, biće opasnija po naš mentalitet i identitet u bliskoj budućnosti od straha koji danas imamo od naših komšija da će nam oduzeti teritoriju, fizički nas uništiti, okupirati i slično. Što je i jedan od osnovnih pokretača rata riječima.

Dobro, ali kako onda taj rat rečima zameniti dijalogom, kako uspostaviti dijalog?
Sposobnost konverzacije, dijaloga sa drugima, uvijek je bila, a i danas je vrlina. A vrline se uče. A uče ljudi koji su probuđenog duha, razbuktane mašte, raznovrsnog života, ljudi prirode, ljudi koji vole istinu, ljudi koji sumnjaju u svoje znanje, ljudi koji su upoznali samog sebe.
Međutim, ako pogledamo malo šire, ne samo područje našeg regiona, postavlja se pitanje da li postoji npr. čovjek dijalog. Da li danas postoji na Zapadu čovjek koji osjeća unutrašnju potrebu za dijalogom, da sebe ispolji kroz dijalog, makar u ovoj našoj Zapadnoj civilizaciji? Ako je čovjek, kao što sam rekao, prije svega proizvod kulture, da sad zanemarimo njegove biološke osnove, ako je čovjek izraz tog kulturnog gena, onda možemo kada govorimo o kulturi dijaloga govoriti i o čovjeku-dijalogu. Odnosno, možemo postaviti pitanje koje su to karakteristike čovjeka ovog doba koje ga čine “pogodnim” za dijalog? Ili, drugim riječima, da li sistem u kojem živi, zajednica kojoj pripada, zaista traži čovjeka-dijaloga?

I, kakav je vaš odgovor?
Ako su naša razmišljanja usmjerena u pravcu da tog čovjeka-dijaloga nema i da zbog toga treba mijenjati društveni sistem u najširem smislu te riječi, nezaobilazno pitanje je kako ga mijenjati? Revolucijom ili reformom? Po mom mišljenju oba puta su neizvjesna i mogao bih reći neproduktivna. Revolucija je zanos koji jede svoju djecu, a reforma je manje-više prerada staroga. Obje su listanje iste knjige. U obje situacije vraćamo se na početak.
Ja sve više vjerujem u potrebu preobražaja pojedinca, preobražaja njegovog duha, morala, njegovog sistema vrijednosti, njegovog shvatanja samog sebe, u to da svaki pojedinac upozna samoga sebe, da upozna tu božju tajnu koju je bog, naravno u simboličkom značenju, sakrio u svakome od nas.

To se čini prilično opasnom idejom jer mnogo je na svetu raznih mesija koji bi da menjaju čoveka i čovečanstvo.
Da, ali ja ne govorim o preobražaju pojedinca koji bi se vršio po nekom unapred poznatom programu, partijskom, državnom ili crkvenom, svejedno.
Nama nijesu potrebni stari umovi s novim programom, već novi umovi bez programa. Da li su trebali programi Budi, Hristu, Muhamedu? Da li je, npr., industrijska revolucija uvedena po nekom programu? Da li su homo sapiensi prije 12.000 godina napustili lov i sakupljanje i po programu prešli na poljoprivredu? Da li su Stiv Džobs i Bil Gejts pravili program ubjeđivanja ljudi da kupe njihove kreacije? I da ne ređam dalje. Dok se ne probudi onaj čovjek u nama, onaj kulturni MEM u nama, nema istinske promjene. Neko će reći da sam romantičar! A to i jesu manje-više svi liberali, svi ljudi kojima je sloboda vrhovna vrijednost.
Slijedeći misao Aristotela – a to je da za njega stvari nijesu važne onakve kakve jesu već je važno ono što bi one mogle biti ili morale da budu, onda to znači da treba da se oslobodimo pritiska trenutka i razmišljamo dugoročno, skoro vanvremenski. A suština svakog programa, svakog konstruktivizma, jeste sabijanje plana u vremensku kutiju.

Sad mi je lakše. Ali, ako govorimo o potrebi da se vladajući prostakluk zameni kulturom, i ako to ne treba da bude po nekom unapred smišljenom programu, kako to postići?
Naravno da je prepreka na tom putu mnogo. One izviru iz dubine društva. U ovom razgovoru navešću samo neke najvažnije.
Da li je moguće da imamo dijalog u društvu u kojem nema razmišljanja? Kritičkog razmišljanja posebno. Mi danas imamo mišljenja političkih partija u okviru kojih svi isto misle. Ali, ne važi to samo za partije. Ta “istost” mišljenja osjeća se i u određenim elitističkim grupama, profesionalnim udruženjima… U tom pogledu naše društvo je najsličnije sistemu indijskih kasti – u okviru kaste svi isto misle, a po svaku cijenu odbija se komunikacija ili prihvatanje bilo čega od druge kaste. To je tzv. kastinsko razmišljanje. Ali, ne zaboravimo: tamo gdje svi isto misle – ne misli niko.
Dijaloga nema ni u “razmaženom društvu”. A mi sve više postajemo društvo “razmaženog djeteta”. Razmaženo dijete je dijete koje insistira na svojim pravima, a ne obavezama! Drugi treba da mu obezbijede sve; hoće sve odmah; brzo; prezire sve što nije u funkciji njegovog uživanja. Razmaženo dijete nema iskustvo bilo kakvih ograničenja – sve mora da mu je dostupno – sada i ovdje. Razmaženo dijete je puno straha! Onog negativnog straha koji rađa snobizam, zavist, podmetanja… Zar situacija danas kod nas, da roditelji izdržavaju djecu do njihove 30, 35, čak i 40. godine, ne utiče na kulturni MEM i na kulturološku, tj. duhovnu degradaciju našeg potomstva. Aleksandar Makedonski je od svoje 23. do 33. godine izgradio carstvo na tri kontinenta: njegovi današnji vršnjaci žive kod majke i traže dva evra da se provedu sa djevojkom.
Ipak, ono što je najveća prepreka dijalogu jeste dolazak mase na vlast u društvu. Ta masa nije radnička masa… Masa je prosječni čovjek, čovjek-masa, kako je govorio španski filozof Hoze Ortega i Gaset. To nijesu društvene klase niti stranačke ili državne grupe. Riječ je o funkcijama.
Odnosno, veća informisanost i uska specijalizacija vode tzv. “idiotizmu specijalizacije”, što bi rekao Marks, koji se ogleda u tome da to specijalističko znanje u nekoj oblasti daje osnov za ponašanje čovjeka koje se zasniva na mišljenju da je za sve sposoban i ovlašćen, za sve kompetentan. Čovjek-masa je kancer današnjeg društva. “Čim su se prostorno čovjeku prikazali otvoreni svijet i život, zatvorila mu se duša”… To je čovjek masa koji nije glup, naprotiv. Ali je izgubio sluh…. Niko ništa ne sluša! Niko ne poštuje norme. Izražava se sve više kroz nasilje riječima. Čovjek-masa je izgubio poštovanje prema bilo čemu. Čovjek-masa želi društvo u kojem se izgubilo poštovanje, tolerancija, ali i sjećanje. Posebno je opasno ako pojedinac i nacija izgube svoje pamćenje, ako nipodaštavaju ono kroz što se prolazilo, ako se ne uči od prošlosti – makar da se ne ponavljaju njene greške. Pa zar se čovjek ne razlikuje od ostalih živih bića po tome što se sjeća prošlosti. Narodi koji pamte su veliki narodi, koliko god da ih brojčano ima.

To je prilično porazna slika sveta. Ako je već tako, ako je na sceni tj. Na vlasti čovek-masa, ima li nade za dijalog, a i za čovečanstvo?
Ja uvijek vjerujem da ne postoji problem koji se ne može riješiti. Da li je rješenje demokratija, kao što svi misle? Sokrat je dao život da bi dokazao da demokratija može da bude nepravedna. Tokvil je, iako oduševljen američkom demokratijom, ipak bio oprezan i ukazao na mogućnost tiranije većine. Očevi nacije nikada nijesu sebe nazivali demokratama niti sistem koji su gradili demokratijom. Dalaj lama i papa nijesu oduševljeni demokratijom. Istina, demokratija se sada najbolje brani Čerčilovom izjavom: “Demokratija bi bila najgori politički sistem da ne postoje drugi sistem!”
Svi kritičari demokratije njenu dugotrajnu održivost vide u obrazovanju. Ali, mislim da se ovde mora postaviti pitanje koje je od ključnog značaja – o kakvom obrazovanju je riječ? Misli li se na današnje obrazovanje zasnovano na državnom školstvu? Po mnogima, problemi naše današnje civilizacije izazvani su u posljednjih 350 godina, od kada je država monopolizovala obrazovanje. Ja sam veoma blizak tom mišljenju!

U čemu tu konkretno vidite problem?
Problem je najpre u tome što se iz vidokruga onih koji vode i organizuju prosvetu potpuno izgubila filozofija obrazovanja. Mi nemamo ili ne razumijemo filozofiju obrazovanja. A oblast čija filozofija nije saznata od ljudi – vlada ljudima. Ja sam na Univerzitetu “Donja Gorica” saradnicima i mladim profesorima dao različite filozofske tekstove o obrazovanju, da ih pročitaju i da o njima diskutuju. Zar je normalno da radiš neki posao a da ne znaš osnovne filozofske i saznajne niti tog posla – u ovom slučaju nastave. “Šta će mi ovo, pa ja sam već doktorirao i već više godina držim nastavu” – bila je reakcija većine. Međutim, razgovor o tim materijalima pokazao je da se malo toga razumije. Da se ponašamo po Mujovom principu, koji na pitanje da li je čitao “Na Drini ćuprija” odgovara: “Ćuj ćit’o, od’o bolan”. Nažalost, mnogo je i profesora i nastavnika koji su hodali po ćupriji, a ne znaju ništa o njoj, koji hodaju po eminentnim univerzitetima, a ne znaju filozofsko-psihološku i antropološku ulogu obrazovanja.

S obzirom na to, kako vidite ulogu obrazovanja danas?
Današnja škola je armatura društva. Ali, takođe, današnje obrazovanje je osnovno moderno oruđe za potčinjavanje ljudi. Ono ga oblikuje. I tako će biti sve dok je u rukama države, pod njenom kontrolom, pod njenim akreditacionim mehanizmom.
Obrazovanje za državu, za društvo, predstavlja taj čelični okvir koji steže ovu civilizaciju. Nažalost, danas dominira mišljenje u okviru te me(n)talne kutije. Kako da počnemo misliti “out of box” – ključno je pitanje. Kada obrazovanje bude obrazovanje za život, kada ono izađe iz sistema današnjih školskih zgrada, možemo se nadati i novoj kulturi dijaloga u cijelom društvu.

Zašto mislite da državni školski sistem tako negativno deluje, možete li tu misao malo da obrazložite?
Neophodno je sa školskog sistema koji je više orijentisan na memorisanje, učenje činjenica i na prošlost, prelaziti na sistem koji se bazira na kreativnosti, razbuktavanju mašte, načinu razmišljanja i osjećaju budućnosti. Jednostavno, sa sadašnje platforme učenja o životu treba preći na učenje od života.
Mi koji smo skloni slobodi, kreativnoj školi, univerzitetu istorije budućnosti, ne smijemo zaboraviti riječi Maksa Planka da svaku novu teoriju možeš primijeniti ne tako što ćeš ubjeđivati ljude sa suprotnim mišljenjima, već što ćete sačekati da oni izumru. To možda izgleda nemoguće. Ali ništa nije moguće u budućnosti kao ono što danas izgleda nemoguće. Uostalom, stalno treba imati na umu kinesku izreku: “Put je važniji od cilja”.
Ja to shvatam kao poznavati sebe, kao snagu iz sebe, kao moralne principe koji nas pokreću, koji određuju naš put. Da pronađemo svoj autentičan put, da budemo ono što jesmo. Da probudimo tajnu stvaranja koju je Bog-stvaralac sakrio u nama.
Ja sam optimista! Sapiens je rješavao i mnogo životno opasnije situacije od ove današnje. Oko 35 civilizacija do sada je izumrlo, ali svijet nije nestao. Lagano, današnja civilizacija nestaje, ali klice nove sve više bubre. Neko ih primjećuje, a neko ne. Naravno, ovo je dugoročni skoro vanvremenski proces, a ne proces u okviru partijskih mandata, na sreću opstanka naše budućnosti…

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. novembar 2016.

 

Previše verujemo u teorije zavere

Intervju Novak Janković, ekonomista u egzilu

Novak Janković je krajem osamdesetih godina bio jedan od najperspektivnijih mladih srpskih ekonomista, već je predavao na Filozofskom fakultetu (odeljenje za sociologiju) i objavio vrlo zanimljivu “kratku” istoriju ekonomskih ideja. Ali, 1987. se otisnuo u svet, najpre u Australiju, Melburn, a zatim u Kanadu, u Toronto. Tu je akademsku zamenio biznis karijerom jer je preko 20 godina radio u korporaciji za osiguranje stambenih kredita, sticajem okolnosti državnoj mada, kaže, istih takvih ima i u privatnom vlasništvu. Kada se malo upoznao s načinom rada tih ustanova, jednim pismom je predložio da se nešto slično napravi i u Srbiji. Tadašnji guverner NBS Mlađan Dinkić prihvatio je predlog i tako je nastao današnji NKOSK, tj. Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. S obzirom na to, kao i činjenicu da je nedavna svetska finansijska kriza, makar u svesti najvećeg broja ljudi, počela od stambenih kredita, prvo pitanje se odnosilo na ulogu takve institucije u privrednom sistemu jedne zemlje.
“Osiguranje stambenih kredita preko hipoteke donosi i ekonomske i društvene prednosti. Ekonomske su u tome što je reč o korporaciji koja posluje sa dobitkom. Društvene prednosti su u tome što, s jedne strane, onaj ko dobije kredit može dugoročno da planira svoje finansije, a sa druge strane to povećava stabilnost i predvidljivost samog privrednog sistema, što opet blagotvorno deluje na investicije i razvoj”, objašnjava naš sagovornik.

Kako to u Kanadi funkcioniše, koliko ste kredita osiguravali?
Do pre dve godine, kada je bio vrhunac aktivnosti, to je oko pola miliona kredita godišnje na oko 36 miliona ljudi, koliko živi u Kanadi. To osiguranje košta u proseku dva odsto vrednosti kredita, koje ljudi otplaćuju koliko i kredit – 10-20-30 godina. To je prihod osiguravajuće kuće, tj. korporacije. Premije osiguranja koje tih pola miliona ljudi plati za svoje kredite iznosile su nekih milijardu i 200 miliona kanadskih dolara, znači oko milijardu američkih. Kao svaka osiguravajuća kompanija, od tih para ona isplaćuje eventualne štete kad neko ne može da plati kredit.

Šta dobije kupac?
Glavna prednost za kupca je u tome što on može da dobije kredit koji ide do 95 odsto vrednosti stana. Nijedna banka vam neće dati toliki kredit bez neke sigurnosti, nekog osiguranja. U stvari, u Kanadi zakon propisuje da ako imate manje od dvadeset odsto uloga vi morate da se osigurate.

Ako neko ne može da vraća kredit?
Onda stan prelazi u vlasništvo banke. Tu je račun čist. Ja se sećam, kada su naše delegacije dolazile u Kanadu mene je čovek, finansijski inače vrlo obrazovan, pitao – pa zar je moguće da će korporacija ili banka isterati iz tog stana majku sa troje dece koja je nezaposlena, na primer. Mene je to pitanje iznenadilo zato što se majka sa troje dece koja više ne može da otplaćuje kredit onda obraća vladinoj agenciji koja je zadužena za socijalnu pomoć, dobija neki privremeni smeštaj itd. Ali, nema popuštanja u tom smislu da će neko ko je postao socijalni slučaj moći da ne plaća hipotekarni kredit i ostati da živi u tom stanu. To je bolje nego da neku korporaciju koja ima čisto komercijalne ciljeve terate da bude i socijalna korporacija koja subvencioniše nekoga ko ne može da plaća kredit.

Smatra se da je balon stambenih kredita koji je pukao u Americi doveo do svetske ekonomske krize. Da li se nešto slično desilo i u Kanadi?
To se u Kanadi nije desilo mada su mnogi zbog toga bili iznenađeni, a neki ekonomisti čak i danas tvrde da će se to desiti i u Kanadi zbog toga što su cene nekretnina toliko porasle. Međutim, problem u Americi nije bio u osiguranju nego u tome što su investicione banke te osigurane kredite pakovale u pakete akcija ili obveznica koje su onda prodavale trećim licima i što su u toj situaciji stvoreni slojevi papira koji su se jedni druge nadograđivali i na kraju su postali neka vrsta veštačke konstrukcije, piramide koja više nije imala osnovu. A iza svega je stajalo uverenje da će cene nekretnina uvek rasti i da, prema tome, nema problema da se one pakuju i da se prodaju.

Šta je srušilo piramidu?
Sistem je počeo da se ruši onog momenta kada se kod jednog broja ljudi koji su trgovali tim akcijama i obveznicama uvukla sumnja da cene nekretnina neće večno moći da rastu i kada su one počeli da prodaju te papire. Ta prodaja je proizvela dalji pad njihove vrednosti, odnosno ljudi koji trguju tim papirima počeli su da gube, što se prelilo na cene nekretnina, koje su takođe počele da padaju. Onog momenta kada su cene počele da padaju ljudi su počeli da otkazuju kredite. Jer u Americi, za razliku od Kanade, kada ne možete da otplaćujete kredit, vi jednostavno ključeve od kuće ili stana vratite banci i više vam niko ništa ne može. U Kanadi morate da dokažete da nemate para, tj. morate da bankrotirate da biste vratili ključeve i odustali od kredita. Jer banka će ići za vašim prihodima i reći: vi ste potpisali ugovor da ćete vraćati kredit i morate da ga vraćate bez obzira na to što je cena kuće sad manja nego iznos vašeg kredita.

Možete li to malo plastičnije da objasnite?
Recimo, ako kupite kuću za 100.000 dolara i uzmete kredit od 95.000 dolara, a posle godinu ili dve cena kuće padne na 90.000, znači manje nego što je iznos kredita, u Americi odete u banku i vratite tu kuću i kažete: ja više nisam zainteresovan, evo vam ključevi, kuća je vaša. U Kanadi to ne možete da uradite jer će banka da kaže: vi ste potpisali ugovor da vraćate 95.000 i morate to da vratite, osim ako lično ne bankrotirate, što ima druge vrlo neugodne posledice. U Kanadi je finansijski sistem mnogo konzervativniji nego što je bio u Americi. To je na neki način spaslo Kanadu jer je mnogo manje ljudi spekulisalo s nekretninama i uzimalo kredite iznad svoje platežne moći. U Americi je važilo pravilo da svako može da dobije kredit na nekretninu. Jer, ako cene nekretnina rastu, onda možete da date kredit svakome, ne zanima vas da li je neko sposoban da vrati kredit jer ako cene stalno rastu vi ćete, kao banka, kad uzmete nekretninu nazad moći da je prodate za veće pare. Međutim, ako naiđe oseka, tj. ako cene nekretnina počnu da padaju, onda nastaju problemi. Ta želja da se što više ljudi stavi u situaciju da ima hipoteku u Americi bila je nerealno visoka i pre ili kasnije izazvala bi krizu. Uzgred rečeno, mislim da su pravila srpske korporacije za osiguranje kredita vrlo konzervativna, što je dobro jer sprečava mogućnost krize.

Konzervativnost u ovom smislu znači stabilnost. U Srbiji se poslednjih godina mnogo govori o potrebi makroekonomske stabilnosti. Kakvo je vaše iskustvo u tom pogledu?
Od ključne je važnosti za jednu zemlju da ljudi veruju u institucije, tj. da veruju da će one obezbediti dugoročnu stabilnost. Ako imate poverenja u centralnu banku, u Ministarstvo finansija da se oni neće igrati novcem, da neće veštački izazivati inflaciju, sa sigurnošću možete da pravite dugoročne planove. Frensis Fukujama je napisao zanimljivu knjigu koja se zove “Poverenje”, u kojoj poredi društva po stepenu poverenja stanovništva, kako međusobno tako i u institucije sistema. To je obimna istorijska analiza na osnovu koje Fukujama zaključuje da su društva u kojima vlada veći stepen poverenja progresivnija, da ona ostvaruju brži ekonomski rast. Fukujama primećuje da su posle renesanse, kada su nastajale prve velike komercijalne institucije, to bile familijarne firme i da su godinama, možda i vekovima, familije bile i vlasnici i upravljači tih firmi, naročito banaka. On kaže da je anglosaksonski svet prvi uspeo da odvoji vlasništvo od upravljanja jer je bilo dovoljno poverenja da upravljanje firmom koja je u vašoj svojini poverite najsposobnijim ljudima, a ne svojim rođacima. Društva u kojima poverenje postoji jedino među članovima familije pokazala su se kao manje efikasna. Mislim da bi i u Srbiji iz toga moglo mnogo da se nauči.

Možda na drugi način, ali o nedostatku poverenja govori činjenica da nama stalno treba MMF jer mi sami sebi ne verujemo da možemo da uradimo ono što zapišemo u nekom programu.
Apsolutno. Međunarodni monetarni fond tu ima ulogu da uvede neku vrstu discipline. To je korist od MMF-a, koja ne može da se porekne.

Ipak, ljudi kod nas imaju averziju prema MMF-u, naročito intelektualci.
Često sam bio u prilici da od svojih prijatelja, koji su obrazovani ljudi, čujem tezu kako je MMF institucija čiji je jedini zadatak da štiti američke interese. Moje iskustvo govori da Srbija sigurno nije tako značajna zemlja da bi bilo koja velika međunarodna institucija imala nekog interesa da joj naudi, odnosno da je njena glavna svrha da na neki način prevari Srbiju i da joj nametne štetne stvari. To je neka vrsta teorije zavere za koju ja ne vidim nikakvog dokaza. Te konspirativne teorije raznih vrsta, koje su kod nas vrlo raširene, čine društvu medveđu uslugu jer pružaju lažno opravdanje ili izgovor za to što stvari idu loše.

To je pomalo i paradoksalno, umesto da gradimo poverenje, tj. institucije, mi gradimo teorije zavere.
Po mom mišljenju nama pojedincima, ili narodu, nikad nije falilo bistrine, ni pameti u stručnom pogledu. To se vidi po tome što naši ljudi kad odu napolje uglavnom dobro funkcionišu, ali nam je falilo organizacije i dobrih institucija. U tom pogledu treba da učimo od zemalja ili naroda koji su imali više istorijske sreće, a možda i pameti, da budu stabilniji. Treba učiti. Preuzeti neke institucije i prilagoditi ih domaćim uslovima. To je uostalom bila moja ideja kad sam se upoznao s konceptom reosiguranja stambenih kredita. Verovao sam da je to nešto što je korisno i zato sam ga predložio.

“Pakovanje” kredita, oslobađanje kapitala

Ideja da se hipoteke pakuju u vrednosne papire i prodaju investitorima nije nikakva zavera. Nije to finansijska malverzacija koju su smislili neki zli ljudi da bi ostvarili profit. Ideja je da oslobodite kapital za nova ulaganja, između ostalog za nove stambene kredite, tako da mlad čovek koji se tek zaposli može odmah da kupi stan, po nižoj kamati, u koji je uložio samo pet odsto njegove vrednosti, devedeset pet je dobio od banken koja je taj kredit osigurala kod agencije, državne ili privatne. I taj čovek od početka stanuje u svom stanu. On ima perspektivu, on planira svoj porodični život na duži rok.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. oktobar 2016.

 

Premijer kao imperator

Intervju Slobodan Beljanski, advokat

Novosađanin Slobodan Beljanski jedan je od najuglednijih advokata i pravnika u Srbiji, ali je i široj javnosti poznat po svom društvenom i političkom, naravno vanpartijskom, angažmanu.
To je i prirodno jer su pravo i politika tesno povezani, tačnije pravo daje okvir u kojem se politika kreće. Tako je, zapravo, u pravnim državama, tj. u državama u kojima vladaju zakoni, a ne ličnosti na vlasti. Aktuelne prilike u Srbiji čine da Beljanski ima pune ruke “posla” i izvan svoje pravničke struke.

Jednom prilikom ste rekli da je Srbija (uvek bila) država lične vlasti. Mislite li da to važi i danas? U čemu to vidite?
O ličnoj vlasti možemo govoriti sa aspekta njenog porekla i njenih metoda i učinaka. U današnjim prilikama poreklo bi trebalo tražiti kako u prizivanju nekih izvornih osobina harizme, tako i u potenciranju, kao što to obično čini naš premijer, njegove reklo bi se prirodne, mada neprirodno retke i neiscrpne radne sposobnosti i energije. Reč je o istoj stvari, na različite načine prikazivanoj. Nevolja je s harizmom, međutim, u tome što ona zavisi od brzih i ponavljanih osvedočenja. Naše iskustvo je drugačije. Pokazuje se, naime, da je ovde i na duge staze održiva neosvedočena “bogomdanost”, što navodi na zaključak da je ona podjednako posledica samoprikazivanja, koliko i plodnog tla na koje pada, tj. iščekivanja, zainteresovanosti i podsticaja vernih sledbenika.
Ako ličnu vlast posmatramo kao potrebu za harizmatičnim vođom, a potom i kao domašaj njegove nekontrolisane moći, tada je Srbija, u manjoj ili većoj meri, za takvu vlast uvek bila zahvalan poligon. Danas se to ispoljava kroz otvoreni i prikriveni makijavelizam. S jedne strane, imamo imperatorski odnos premijera prema gotovo svim oblastima života. Sa druge strane, njegovo zalaganje za poželjni i magistralni cilj, pridruživanje Evropskoj uniji, ne služi toliko kao izgovor za upotrebu svih sredstava radi ostvarenja tog cilja, koliko kao prilika da se pogodi i u niz drugih, naizgled sporednih ili slobodno izabranih meta, kao što su mediji, pravosuđe, nezavisni organi, obrazovanje, opozicija ili susedi. Takva snalažljivost pacifikuje pristalice kojima je magistralni cilj intimno tuđ, ali u samovolji, samoj po sebi, nalaze dokaz vlastite snage i trijumfa nad oponentima. Ujedno pacifikuje i jedan broj dojučerašnjih oponenata, koji su spremni da zbog osnovnog cilja sve ostalo zanemare. Činjenica da se moć često ispoljava na bahat i agresivan način u našim uslovima nije nešto što bi njenom nosiocu moglo da umanji reputaciju. Tako smo stigli do tačke u kojoj se, kao što je Makijaveli – kako je to primetio Aleksandar Molnar – razorio renesansno razlikovanje između tiranije i slobode, u današnjem sistemu razara odnos između autoritarne i demokratske vlasti.

Kako se to odražava na odnos prema oponentima?
Srbija je zanimljiva varijanta prerogativne države u kojoj su neistomišljenici u nemilosti, a svakidašnji i konkretni interesi građana izdašno se žrtvuju čas u ime istorijskog fatuma, a čas sa apelom na strpljenje i bespogovornu poslušnost. Zbog toga u Srbiji danas nije ugodno biti manjina uopšte, a nekooperativna manjina posebno. Ni politička, ni etnička, ni bilo koja druga. Ne zbog osećaja poraza, već zbog nasrtljivog i opasnog prokazivanja različitosti i zbog nadmenog, a često i osvetničkog ponašanja većine.
Demokratski i kritički orijentisana inteligencija je upadljivo ugrožena manjina, čiju diskriminaciju nijedan zakon ne sprečava, naprotiv – čijoj diskriminaciji se ovde i vlast i njeni adoranti bučno raduju.

Spolja gledano, reklo bi se da u Srbiji vlada vrednosna konfuzija: sve se može jednako legitimno zastupati. Da li je to zapravo druga strana “vrednosnog nihilizma”, tj. razaranja vrednosti, o čemu vi govorite?
Različito vrednovanje istih dela ili pojava nikoga ne treba da brine. Naprotiv! Ali ako se nipodaštavaju ili namerno previđaju postulati bez kojih nema ni pravne države ni civilizovanog društva, ne radi se samo o aksiološkoj zbrci, već i o svojevrsnoj strahovladi, sa upadljivim oblicima nepravičnosti ili obespravljenosti koje nas ne smeju ostaviti ravnodušnim. Ta vrsta destrukcije kod nas je, nažalost, veoma izražena. O njoj govore i izveštaji ombudsmana i nadležnih poverenika, ali i odluke Evropskog suda.
Mada je veliki deo vrednosti, pogotovo onih koje se tiču ljudskih sloboda i prava, odavno ugrađen u zakone, ipak kad o vrednostima govorimo, hteli mi to ili ne, prelazimo sa pravnog i političkog na etički plan. A na tom planu dodatno nas zabrinjava činjenica da našoj kulturi daje ton čitav soj političkih protuva, mediokriteta i ignoranata, čitava plejada ulizica, konvertita, sikofanata, krivotvoritelja, ili naprosto lakrdijaša, koja prosperira zahvaljujući slepoj lojalnosti, u službi lične vlasti vođe. Pre četiri godine sam pisao kakvu prohodnost ovde ima glupost udružena sa drskošću i kako se svaka niskost ili bruka lako pretvaraju u partijsko veselje i rasađuju kao proizvod kolosalnog napretka. Nije to počelo tada, mada se ne vidi kraj. Sada bih mogao još ponešto da dodam, a ništa da oduzmem. Kada se u najužem vrhu vlasti, ali i jednog dela opozicije, nalaze ličnosti koje bi, da je primenjen zakon o lustraciji, u najmanju ruku bile lustrirane, ne treba se čuditi regeneraciji devedesetih i procvatu krajnje desnice.

Sve se može reći, ali nema razgovora.
Osim ove moralne, postoji i, da je tako nazovem, spekulativno-kognitivna crta našeg pada. Na sceni nije samo propadanje kritičke kulture već i sposobnosti govora i mišljenja koja svemu prethodi. Natruli su koreni elementarne logike, počev od upotrebe pojmova i sudova, pa do razumevanja, dokazivanja i zaključivanja. Prosto je obeshrabrujuća premoć autoriteta nad razložnošću, prijemčivost iracionalne argumentacije ili čak odsustva bilo kakve argumentacije. Primera je napretek. Samo u poslednjih par meseci imali smo priliku da pročitamo saopštenje tužilaštva da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka zbog pada helikoptera, ili vest o hapšenju hrvatskog špijuna koji je otkrivao tajne o počiniocima ratnih zločina, da vidimo ozarenost organizatora opskurne izložbe Necenzurisane laži, ili da čujemo trijumfalistička objašnjenja naših visokih zvaničnika da tablice na vozilima koja ulaze na KiM neće biti skidane već samo prelepljivane, a da će izložba o kulturnom nasleđu KiM u našem Kulturnom centru u Parizu možda navesti i one koji su priznali Kosovo da se predomisle kad vide plašt kneza Lazara i odeću “dama i gospođa” iz tog vremena. Stvar je utoliko tužnija što će sve to malo koga nasmejati. Istoj školi alogizama pripada i navodno ograđivanje od nekih Dodikovih poteza, uz njegovo instaliranje u protokolarnu maskotu vlasti u Srbiji, ili navodno zalaganje za ljudska prava, uz ponižavanje ombudsmana i brisanje iz srpske verzije Deklaracije evropskog i našeg parlamenta dela teksta u kojem se pominju njegove zasluge.

Da konkretizujem: ima li po vašem mišljenju pravog dijaloga u Srbiji i, ako ga nema – zašto? Ko onemogućava dijalog?
Onaj ko s visokog mesta drži beskrajni monolog. I oni koji se ustručavaju ili plaše da ga prekinu. Dijalog, zapravo, ometaju propovednici. Propovednici koji traže da im se veruje na reč. To su, u prvom redu, škola, crkva i političari. Prva suzbija kritičko mišljenje ili ga bar ne razvija. Druga, pod okriljem države, s kojom ne bi smela da bude u bilo kakvoj sprezi, usađuje dogmatski šablon. Treći pak mišljenju snižavaju nivo i promovišu neodgovornost. U društvu u kojem čitav državni aparat, a mahom ga čine školovani ljudi, predstavlja aktivno ili pasivno partijsko roblje, teško se može govoriti o pravdi, slobodi i jednakosti.
Ne mali doprinos daju i državne ustanove kulture. Uz snažnu medijsku podršku, na primer, SANU pokušava da zbaci hipoteku Memoranduma. Kad se stvari malo razgrnu, vidi se da stara priča o tome da je neko njoj potpuno stran obnarodovao nedovršeni tekst ne vodi revokaciji već adopciji teksta, u kojem, nasuprot njegovim kobnim učincima, tobože nema ničeg netačnog i difamantnog. Matica srpska, koliko znam, nije ni pokušala da se ogradi od uloge svojih časnika 1997. u Deklaraciji o obustavljanju postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića.
Priča za sebe je odsustvo potrebe za iskupljenjem. Encensberger je, na primer, izbegavanje teme o nepotrebnom savezničkom razaranju nemačkih gradova pred sam kraj Drugog svetskog rata objašnjavao ulogom “nedostatka svesti” u mehanizmu potiskivanja. Kod sukobljenih strana u našim ratovima, međutim, umesto potiskivanja funkcioniše mehanizam glorifikacije ili rehabilitacije. Takav “nedostatak svesti” može samo održavati zlo na tihoj vatri i biti izvor novih nesporazuma i sukoba.

Pomenuli smo već manjine, u tom kontekstu, kako gledate na promenu zastave i grba Vojvodine?
Nameće se zaključak da uvođenje tzv. tradicionalnih simbola nema nikakvu drugu svrhu osim da obeleži promenu pokrajinske vlasti. Paradoks ovog poduhvata je dvostruk: s jedne strane smišljaju se simboli za entitet koji je i sam krajnje simboličan, kao što je slučaj sa autonomijom Vojvodine. Reč je o predstavi predstave, poput likovnih prikaza mitoloških tema. Sa druge strane, tradicionalnim se ne proglašava stvarni fenomen već neostvarena ideja. Najzad, simboli se odnose na jednu naciju u sredini čija je osobenost oduvek bila etnička raznolikost i trpeljivost. Tako smo, umesto izraza tolerancije, dobili još jedan dokaz nacionalne superiornosti, s neskrivenim ciljem da, pod izgovorom da su dvostruki simboli suvišni, ovi tradicionalni potpuno potisnu službene.

Kažete da gajite odbojnost prema ideji nacionalne države, tj. nacionalnoj državi. Zašto?
U političkoj teoriji odavno se ne dovodi u pitanje da su države-nacije i rat u tesnoj vezi. Činilo se da su nacionalne države deo prošlosti. Na primeru zapadnog Balkana, međutim, pokazalo se da je san o njima uzrok ratova. Gubitak ideološkog uporišta tražio je i našao kompenzaciju u svemu što je u vreme jednopartijskog režima bilo potiskivano, a pokazalo se da predstavlja veoma pogodno sredstvo za propagandu i manipulaciju, kao što su nacionalizam i konfesionalni radikalizam. Bila je to još jedna potvrda da je pod ovim nebom potreba za jedinstvom daleko iznad potrebe za slobodom. Čak do granice iza koje jedinstvo postaje neprijatelj slobode. Na lestvici društvenih vrednosti sloboda se ovde uvek nisko kotirala, za razliku od težnje da se bude jači, osobeniji, nedostižniji, a da se pri tome ništa ne stvara, naprotiv, da se guši sloboda kao osnovna pretpostavka za kritičko mišljenje i uspešnu preduzetničku inicijativu. Nacionalni ekstremizam dokaz je kulturne zapuštenosti, intelektualnog siromaštva. A mi smo, nažalost, zapušteno društvo, u najširem kulturnom smislu – higijenskom, mentalnom, estetskom i moralnom. U kritici stavova Dobrice Ćosića rekao sam da je nacionalna pripadnost najniži stepen identiteta.

Vladavina prava je temelj dobre države i uspešnog društva. Kako stvari stoje sa pravnim sistemom i poretkom? Najpre – pravosuđe. Popravlja li se u pravosuđu stanje ili se pogoršava?
Nema predaha u nasrtajima na pravosuđe. I nema unutrašnje snage u pravosuđu koja bi tome stala na put. Sastavni deo nasrtaja je rastakanje stručnog i moralnog integriteta nosilaca pravosudnih funkcija i njihovo neprekidno držanje u nesigurnosti. Veoma važnu ulogu ima i celokupna društvena klima, u kojoj supremacija političke moći u svim oblastima života usađuje koruptivni obrazac ponašanja: protežiranje, uslovljavanje, korporativne aranžmane, činjenje i uzvraćanje usluga. Moj utisak je da se u pravosuđu stanje pogoršava.

Sudije i pravnici dižu glavu. Formiran je CEPRIS, ali to je samo sudstvo dočekalo na nož. Da li je to sudstvo ili izvršna vlast? Koliko je danas sudstvo nezavisno? Šta za vas znače slučajevi sudije Vučinića, odnosno Trešnjeva?
Sudstvo nije nezavisno. Osim onoga što sam već pomenuo, posebne efekte daje zastrašivanje. U poslednje dve i po decenije imali smo nekoliko kampanja “čistki” koje su desetkovale pravosuđe, uklanjajući iz njega uglavnom sposobne kadrove. Posle nepromišljene reforme, koja se preobrazila u sopstveno i permanentno neuspešno popravljanje, nezavisnost ugrožava i sâmo saznanje da se za razrešenjem sudija lako može posezati. Zebnju podgrevaju povremene afere s nevešto prikrivanim aktima represije, kao što je slučaj bivšeg sudije Vučinića, ili nedavno izuzeće sudije Trešnjeva. Dovoljan je jedan primer nezaslužene odmazde, pa da iza njega ostane dubok trag. Osim toga, merila za vrednovanje rada sudija su ili formalna (učinak), ili su u suštinskom pogledu nedovoljno fleksibilna i pouzdana jer zavise od drugostepenih sudova koji su i sami zahvaćeni krizom. Žao mi je što će jedan broj mladih i darovitih sudija u takvoj sredini stasavati, ali i što se ne vidi put da se deo stručnih i časnih sudija tome suprotstavi. Korisne napore, bez obzira na to koliko jesu ili nisu delotvorni, ulaže Društvo sudija. Sličnoj misiji bića posvećen i rad nedavno osnovanog CEPRIS-a.
Pored svih poznatih slabosti, naše pravosuđe kao da ima i skrivenu manu: bojazan da se prodre u tajne mreže uticaja koji sistematski narušavaju nezavisnost.
Utešna je vest da je, povodom CEPRIS-a, Visoki savet sudstva postupio ispravno kada je poučio predsednika Višeg suda u Beogradu da za njegovo neumesno traženje mišljenja o tome može li sudija uopšte biti član jednog ovakvog udruženja – nije nadležan.

Kako gledate na sukob među advokatima? Da li ih je zavadila vlast ili su se zavadili oko vlasti? Jesu li advokati zaboravili kakva je njihova uloga ne samo u pravnom sistemu nego i u društvu?
Reč je o sukobu između rukovodećih ličnosti u određenim advokatskim komorama, koji je već doveo i do podela među advokatima. Umesto da čuvaju retku privilegiju svoje formalne i materijalne autonomije, koja im je davala pravo da sami rešavaju svoje unutrašnje stvari, ali i slobodu da kritikuju slabosti u pravnom sistemu, pravosuđu i upravi, porazna je činjenica da su advokatske komore dočekale da njihova unutrašnja pitanja rešava sud, da se potroši reputacija koju su s mukom sticale, da zamre njihov stručni, društveni i kritički angažman, da prestanu da izlaze ili se potpuno degradiraju dva časopisa sa dugom tradicijom i rangom glasila za pravnu teoriju i praksu. Iako je, razume se, zakonitost na prvom mestu, a razlozi principijelne prirode nisu za potcenjivanje, po mojoj oceni sporovi su, s malo strpljenja i popustljivosti, mogli biti rešeni dogovorom, da nisu preovladale prazne sujete, lične surevnjivosti, narcisoidnost, borba za prestiž i funkcije ili nadmetanje oko “zasluga” za protekli štrajk. Posebno zabrinjava što nema jasnog plana, a kod nekih možda ni prave volje, da se iz krize nađe izlaz.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 29. oktobar 2016.

 

Zatvorena kultura

Intervju Aleksandra Đurić Bosnić

Povod za ovaj razgovor sa kulturološkinjom Aleksandrom Đurić Bosnić iz Centra za kulturnu komunikaciju u Novom Sadu je njena knjiga “Kultura nacije: između krvi i tla”, koju je nedavno objavila sarajevska izdavačka kuća University press. Zato je bilo logično da se prvo pitanje odnosi na sadržaj te knjige.

Vaša knjiga se bavi kulturnom scenom Srbije krajem osamdesetih i devedesetih godina. Otkud potreba za takvom temom danas?
Pobude su te 2011. godine, kada sam počela da se bavim istraživanjem odnosa kulture i ideologije u zatvorenim društvima, bile i iskustvene i teorijske. S jedne strane, bilo je to traumatično i specifično iskustvo življenja u svojevrsnom totalitarnom rezervatu, a Srbija je od kraja osamdesetih do kraja devedesetih postajala upravo to. Pripadam generaciji koja je bila prisiljena da bude svedok jedne totalizujuće banalnosti koja je, ostvarujući svoj “razvojni proces”, prirodno završila u anticivilizacijskoj eskalaciji etno-nacionalističkog nasilja u ratovima devedesetih. Generaciji kojoj pripadam, ukoliko hoće da bude iskrena u svojim sećanjima, svakako je nemoguće da zaboravi scene zauzimanja Vukovara, bombardovanja Dubrovnika, višegodišnju opsadu Sarajeva i genocid činjen u Bosni i Hercegovini. Verujem da se ta nemogućnost zaborava nekako prirodno ukršta s našim profesijama, bilo da smo pisci, slikari, novinari, inženjeri, reditelji, filozofi ili istoričari. Nemoguće je biti svesni protagonista društvene scene u Srbiji danas, a sebi dobrovoljno amputirati ovakva sećanja, ovakvo pamćenje. Sa druge strane, i moj teorijski interes je već tih devedesetih bio sasvim prožet stvarnošću koju sam živela, sticajem okolnosti, i u Srbiji i u Crnoj Gori. A u fokusu tog teorijskog interesa bile su upravo zatvorene kulture, kao i prilično uznemiravajuća činjenica da su iskušenja zatvaranja društava i kultura, kako se pokazalo, trajni i reverzibilni procesi. Tako se i moja primarna motivacija da započnem rad na studiji slučaja kulture u Srbiji krajem osamdesetih i tokom devedesetih ticala razotkrivanja mehanizama koji su neophodni da bi se uspostavilo zatvoreno društvo ili zatvorena kultura.

A kako vam u tom pogledu izgleda današnja Srbija?
Danas, 2016. godine, iako se često opravdanom čini sumnja da su svaki pokret i preokret zapravo nemogući, verujem da razotkrivanje ideoloških kodova i mehanizama zatvaranja mogu značiti i mogućnost prevencije ili makar popravljanja zatečenog stanja i kulturoloških situacija u društvima i kulturama koje imaju tendenciju ka zatvaranju. A kultura u Srbiji je, kako izgleda, nažalost srasla s tom tendencijom… Kao da kulturnu situaciju u Srbiji i nakon 2000. godine, koja je označavana kao godina demokratskog preokreta, nikada i nisu napustili ideološki demoni prošlosti, kolektivističke opsesije rodom i teritorijom. Kao da se ideološke matrice s kraja osamdesetih i devedesetih uvek iznova re-kreiraju u umetnosti, u medijima, pa čak i u nauci. Baš kao i devedesetih, javnosti se nudi model zaborava u ime budućnosti, uz dominantni politički stav da devedesete treba ostaviti devedesetima i da se anahronim osvrtanjem u prošlost ne može istovremeno gledati u budućnost.

Zašto kažete da je dominantna odlika srpske kulture, ne samo devedesetih, zatvorenost?
Bliska mi je Poperova definicija zatvorenih društava koja on vidi kao “magijska” i plemensko-kolektivistička, lišena elementarnog smisla za uvažavanje i podsticanje individualizma u bilo kojem obliku. Poper zatvorena društva i zatvorene kulture upoređuje sa organizmom i kaže da ga podseća na krdo ili pleme, budući da je poluorgansko jedinstvo čiji su članovi povezani polubiološkim vezama – srodstvom, zajedničkim životom, zajedničkim naporima, zajedničkim opasnostima, radostima, nevoljama. A zajedništvo unutar uvek je formirano u oštroj opoziciji prema heterogenom spolja, kao savršeni i samodovoljni organizam za koji su razmene sa okruženjem opasne i nepotrebne. Ovako poželjno stanje samoodrživosti neizbežno je oslonjeno na antiracionalizam, na potpuno odsustvo kritičkih stavova, na slepo poštovanje tabua i postojećih ili zadatih institucionalnih okvira i, najzad, na misticizam u funkciji održanja jedinstva. Tek kada se strahopoštovanje prema uspostavljenim tabuima uruši, kada se ovi iracionalni mehanizmi zamene racionalnim, kada pasivno potčinjavanje vođi ustupi mesto svesnom kreiranju ličnih i grupnih interesa, kada se, najzad, putem kulturnih kontakata ublaže oštre granice teritorije – države – nacije, urušava se i zatvoreno društvo.

Posebno je intrigantna vaša tvrdnja da je tada “uloga dominantnog državno-ideološkog aparata dodeljena upravo kulturnom, obrazovnom i medijskom sistemu”. Znači li to da je kultura bila u funkciji određene politike ili je politika bila u funkciji određenog ideološkog “svetonazora”?
Ideološka manipulacija kulturom u Srbiji postaje upadljiva između 1986. i 1999. godine. Uloga kreatora nove realnosti pripala je intelektualnoj eliti, tada najpopularnijim književnicima, umetnicima, naučnicima i novinarima. Niz primera iz književne, umetničke, medijske i naučne produkcije u tom razdoblju pokazuje da je kultura bila izrazito ideologizovana i instrumentalizovana i, kao takva, jedan od dominantnih državno–ideoloških aparata. Književna i umetnička dela, naučne studije i mediji, variranjem režimski kodiranih ideoloških matrica, simulacijom “nove realnosti” i masovnim manipulacijama, generisali su nasilje i učinili ga neizbežnim raspletom. Kulturni sistem, uključujući medijski i obrazovni, u Srbiji devedesetih, kao sistem koji je zasnovan u zatvorenom društvu, ideologizovan je upravo doslednim kreiranjem, kultivisanjem i distribuiranjem stereotipnih predstava i ideoloških matrica kao nukleusa manipulativnih strategija. Analiza sadržaja najtiražnijih i nagrađivanih dela srpske književnosti ovog perioda, kao i analiza repertoara nacionalnih pozorišta i pozorišnih kuća, najtiražnijih štampanih medija, naučnih studija i zbornika s tematikom kulture i medija, pokazala je da su dominantne stereotipne predstave najčešće ispoljene u formi kolektivnih mitova i narativa. Grupisane oko semantičkih i tematskih krugova jedinstva, odabranosti i posebnosti srpske nacije, njenog mesijanstva i drevnosti, ukorenjenosti u stradalničkoj i herojskoj prošlosti – i, sledstveno tome, specifičnoj zaustavljenosti, aistoričnosti – tradicionalizmu, misticizmu, mitotvorstvu i motivu izdajstva iznutra, neprijateljstva spolja i kontinuirane ugroženosti, one su ohrabrile uspostavljanje kulta jezika, tradicije i neupitne nadređenosti kolektivnog tela – naroda, nedeljivog i utemeljenog arhe-principima krvi i tla.

Od tada do danas mnogo se, makar na prvi pogled, promenilo. Da li i zaista, u suštini? Koje kulturne vrednosti danas vladaju Srbijom?
Možda samo na prvi pogled i ukoliko bi taj prvi pogled bio površan ili imao skrivenu nameru. Kada je reč o problemu nemogućnosti prevazilaženja starog poretka i kulturnog modela, ilustrativni su rezultati istraživanja vrednosnih usmerenja građana u promenama posle 2000, koje su 2009. godine uradile Zagorka Golubović i Isidora Jarić. To istraživanje pokazalo je da se ni od 2000. sistem vrednosti kod većine ispitanika nije radikalnije promenio. Kulturne vrednosti koje vladaju Srbijom i dalje su zasnovane na starim ideološkim konstruktima sa dominantnim toposima koji se tiču ostvarenja nacionalnog jedinstva, jasno postavljenih granica, nacionalnih, duhovnih, ali i onih teritorijalnih. Nacionalni i državni preporod se još uvek, i veoma često, označavaju kao primarni ciljevi kulturne politike, a u medijskoj i umetničkoj produkciji, u naučnom i javnom diskursu, i dalje variraju predstave o ugroženom narodu i predstave o neprijateljima i zaverama velikih sila, uvek sa Zapada, kao i predstave o organskoj naciji utemeljenoj u dalekoj prošlosti, pa dakle i jeziku, tradiciji i konfesiji.

Kulturni poslenici koji su predvodili kulturu devedesetih i danas drže čelne pozicije u kulturi. Da li se slažete i, ako da, kako to objašnjavate.
Nisam sigurna da su to sasvim jasno vidljive “čelne pozicije”. Ali, mislim da to kulturnu situaciju u Srbiji čini još komplikovanijom. Činjenica je da je u Srbiji desničarsko-nacionalistički model vrlo tvrdokoran, uporan i dosledan. Činjenica je, takođe, da smo svedoci i konverzija fascinantnih dimenzija, da više za običnog posmatrača ne postoji jasna linija razgraničenja progresivne i retrogradne politike. Činjenica je i to da smo preplavljeni mnogobrojnim istorijskim, političkim i kulturološkim revizijama i novim ideološkim prekrajanjima ne samo prošlosti nego, naravno, i sadašnjosti. U Srbiji danas i dalje postoji ideološki konstruisan i vođen proces društvene komunikacije i postoji nešto što bismo mogli nazvati stalnom simulacijom kao nasiljem nad istinom i smislom. Činjenica je da su i danas, ideološkim kodovima, grubo utilitarizovani i mediji i kulturni i obrazovni sistem. Utisak je da kulturna situacija u Srbiji sve dublje tone u pravcu stigmatiziranja, ideološkog nasilja i cenzure. Ona ista nacionalistička elita koja je od kraja osamdesetih do kraja devedesetih osmišljavala, kreirala i podsticala nacionalističku i šovinističku politiku, koja je govorila i javno pisala o “nametnutim” i “opravdanim” ratovima, ona ista koja je i podstrekivala, i ohrabrivala, i prećutala zločine, i danas je aktivna i prisutna u javnom polju. Jasno je da je u svakom društvu koje je imalo iskustvo totalitarnog režima i koje je, samim tim, prošlo kroz iskušenja ciklusa nasilja i ideološke uzurpacije, neophodno pokrenuti proces izlečenja. Taj proces podrazumeva da isti ljudi ne mogu biti u prilici da ponovo kreiraju kulturne vrednosti.

To se vidi po napadima koji su s vremena na vreme usmereni na Radomira Konstantinovića i njegovo delo. Vraćamo se na početak razgovora – da li je to pokušaj da se spreči kulturno i svako drugo otvaranje Srbije?
U tekstu koji sam svojevremeno pisala za portal Autonomija pokušala sam da odgovorim na pitanje šta se zapravo nalazi u osnovi “osvetničkog sindroma”, tj. surovog obračuna s neistomišljenicima, obračuna kojeg nisu pošteđeni ni pisci poput Danila Kiša i Radomira Konstantinovića. Metaforom “ujed palanke” pokušala sam da odgovorim na to pitanje. Palanka, ili zatvoreni sistem, ili zatvorena kultura, ili zatvoreno društvo, nikada nije ravnodušna kada prepozna mogućnost demistifikacije i razobličavanja. Kada je reč o delu Radomira Konstantinovića, ono je upravo to – snažna antiteza banalnosti, ideološkoj dogmi i zatvorenosti. Ono je ujedno i snažna apologija otvorenosti i otvorenih značenja u egzistenciji, filozofiji, umetnosti, politici. I Radomir Konstantinović je, svakako, jedan od onih srpskih i evropskih autora koji svojim književnim i filozofskim vizurama postavljaju nove kulturološke paradigme.

Da li je srpskoj kulturi potrebna “nova paradigma” i šta bi ona mogla da bude? Ima li u Srbiji dovoljno snaga koje to mogu da izvedu.
Na pitanje kako je novom kulturološkom paradigmom moguće preurediti savremeni svet i trajno ga “izlečiti” od izvora destrukcije, etičkog, idejnog i estetičkog iskliznuća i entropije, od snažnih nacionalnih, etničkih, verskih ili rasnih strasti koje jednoglasno pozivaju na obnovu “etničkih lojalnosti”, američki teoretičar Pol Kerc prilično nedvosmisleno odgovara da je moguće verovati i pokazivati da su ljudska bića sposobna za slobodan i samostalan izbor, da ona mogu biti i racionalna i odgovorna, da je moguće ustanoviti univerzalne etičke norme, da je moguće i neophodno izgraditi “metanaracije emancipacije”, te da ideali demokratije i ljudskih prava imaju istinsku autentičnost. Sa druge strane ovih uvida mogli bi se prepoznati intelektualna ekvilibristika, eskapizam, solipsizam i samo(za)dovoljnost ali i, u konsekvencama visoko rizično, odsustvo uvida o koristi ili šteti doktrinarno kreiranih naučnih hipoteza, stavova, simboličkih formi i umetničkih izraza.
Verujem da će u Srbiji dvehiljaditih, kao i u Srbiji devedesetih, postojati sve snažnija kultura paralelnog toka koja nije kultura mejnstrima, koja nije eskapistička i konformistička, koja je vitalna, smela, eksperimentalna i otvorena, kako formulišu Belančić i Konstantinović, čak i za drugo od sopstvene drugosti… Verujem u kulturu građanskog otpora ideološkom i političkom jednoumlju, kao kulturu kritičkog preispitivanja svake zadatosti. I hrabri me i raduje činjenica da takvih ljudi ima i u Srbiji, i u Vojvodini, i u Bosni i Hercegovini, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, i u Sloveniji… Verujem u moć njihovih beskompromisnih napora da poprave ovaj deo sveta.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. septembar 2016.

 

Vlada radi suprotno od onoga što govori

Intervju Goran Živkov

Najpre panika zbog porasta cene svinjetine, onda panika zbog najavljene prodaje PKB-a, a onda je došao i premijerov ekspoze. Više nego dovoljno razloga za razgovor sa Goranom Živkovim, našim ponajboljim stručnjakom za poljoprivredu.

Da li se na tržištu svinjetine dešavalo nešto nenormalno, da li je bilo razloga za toliku paniku?
Nije. Jer, odavno je poznato da u svinjarstvu postoje četvorogodišnji ciklusi, što znači da svake četvrte godine cena svinjetine dostiže svoj maksimum, odnosno minimum. Međutim, ti ciklusi su kod nas mnogo izraženiji, čak i 2-3 puta više nego u Evropskoj uniji. Zašto? Pre svega zato što je Srbija malo i zatvoreno tržište koje mnogo više zavisi od domaće proizvodnje i domaćih uslova, pa te udarce ne možete da kompenzujete uvozom ili izvozom. Drugi razlog je u činjenici da kod nas nema dugoročnih ugovora. Postoji, naime, mnogo malih proizvođača koji lako ulaze u proizvodnju i lako iz nje izlaze na osnovu procene o kretanju cena u naredna 3-4 meseca. Iz tog razloga takođe oscilacije su unutar Srbije još veće, tako da se dešava da, recimo, cena u Mačvi bude znatno veća ili manja nego u Banatu.

Odmah su se čuli glasovi kako ne bi trebalo dozvoliti uvoz jer on šteti domaćim proizvođačima.
To je velika zabluda. Mada, zaista, kada je cena dobra svi kažu to je zato što je država zabranila uvoz, a kad je niska kažu – to je zato što je država dozvolila uvoz. U stvari, dešava se potpuno suprotno: kada je cena visoka tad se uvozi jer tada možete da se “podvučete” pod domaću cenu uprkos carini od 30 odsto; kad je cena niska onda ne možete da budete jeftiniji. Generalno, kod nas je cena tovljenika u tri četvrtine svinjskog ciklusa, dakle 36 meseci, iznad evropske.

To znači da je uvozno opterećenje veliko i da je srpsko svinjarstvo vrlo zaštićeno.
Ono je nesumnjivo vrlo zaštićeno, da ne kažem da opstaje zahvaljujući visokim carinama. Te carine privremeno pomažu, ali i odmažu jer se postavlja pitanje šta će biti sa srpskim svinjarstvom kada se naše tržište bude otvorilo. Mi smo zaista jedna od retkih zemalja koja je uspela da očuva svoje svinjarstvo. Vi imate bukvalno 7-8 zemalja u Evropi koje su veliki izvoznici svinjskog mesa, svi ostali su uvoznici. Jedna Italija, recimo, veliki je uvoznik…
Srbija ne uvozi puno svinja, Srbija je među evropskim zemljama koje uvoze najmanje svinjskog mesa. Taj uvoz je, istina, rastao poslednjih godina, od 2011, da bi vrhunac dostigao 2015. godine. Ali, taj povećani uvoz bio je posledica povećanog izvoza u Rusiju.

Stalno se govori da je izvoz u Rusiju naša šansa.
Nažalost, već ove godine izvoz u Rusiju drastično pada jer Rusi su pronašli nova tržišta i tamo naša svinjetina više ne ide. Ja sam mislio da će se pronaći način, kad je ona već bila toliko jeftina, 110 dinara žive vage početkom ove godine, ali ni tada više nismo mogli da budemo cenovno konkurentni. Pre svega zato što je naš prevoz skup. Mi zbog svinjske kuge ne možemo da dobijemo pravo tzv. provoza kroz Evropsku uniju, zato svinjetina mora da ide preko luke Bar i putuje 20-25 dana, što dodatno opterećuje cenu. Verovatno nikada više nećemo ni moći da izvozimo svinjetinu u Rusiju.

Kad ste već pomenuli, u ovoj halabuci oko porasta cena zaboravljeno je da je početkom godine svinjetina bila vrlo jeftina.
Cena je zapravo bila ekstremno niska. Pored pomenutih faktora, tome je doprineo još jedan čiji je direktan razlog agrarna politika. Naime, odluka da stočari prilikom zakupa zemlje imaju prednost, dovela je do toga da su mnogi ratari uzimali stoku samo da bi mogli da dobiju zemlju. To je povećalo ponudu i još više snizilo cenu.

Ima li šansi da se problem sa svinjskom kugom reši u dogledno vreme?
Nema. Teoretski, nakon prekida vakcinacije treba pet godina da se dobije dozvola. Praktično – mnogo duže. Imate iskustva i Hrvatske i Rumunije koje su ušle u Evropsku uniju, a nisu mogle da izvozi svinjetinu. Jednostavno, treba da imamo ceo sistem koji garantuje da se kuga neće vratiti. Ne da se neće javiti na velikim farmama, jer velike farme – javna je tajna da one ni sad ne vakcinišu, iako treba da vakcinišu – ispunjavaju sve fitosanitarne uslove koji onemogućavaju pojavu kuge. Ali, ima mnogo malih proizvođača koji te uslove ne ispunjavaju i tu je rizik od ponovne pojave kuge veliki. Naša struktura proizvodnje nije takva da možemo da prestanemo s vakcinacijom.

Da li zato Tenis još ne dolazi?
Mislim da Tenis nije ni želeo da dođe ovde zbog izvoznog tržišta, da je on potpuno svestan šta može i kad može da se izveze, nego da on više, što je i logično, razmišlja da iskoristi tu dobru priliku koju mu naša država nudi da dobije sve za džabe i da jednostavno na ovom domaćem tržištu uživa u dobrim cenama. Zašto ne dolazi, to je već drugo pitanje. Verovatno računa da je prilično rizično raditi u zemlji koja svaki čas menja politiku. Mi smo prošle godine protivno sporazumu sa EU jednostrano podigli prelevmane na uvoz svinjetine da bismo sprečili taj navodni veliki uvoz. Isto smo uradili i kod mleka. Onda smo, pošto je rok prethodnih odluka istekao, 1. juna produžili njihovu važnost. Time kršimo sporazume i nerviramo naše evropske partnere. Hrvate, recimo, naročito.

Veliki su otpori privatizaciji PKB-a iako je prošle godine zabeležio gubitak od skoro dve milijarde dinara.
To je državna firma kojom ne upravlja menadžment čiji je cilj da napravi što veći profit već on ima drugačije interese, počev od zapošljavanja svojih partijskih kolega, pa nadalje. Ali, bez obzira na to, svuda se pokazalo da su porodična gazdinstva mnogo efikasnija od preduzeća, i od privatnih, a kamoli državnih. Zato je već 100 godina porodično domaćinstvo osnova razvoja poljoprivrede.

I u Nemačkoj, Holandiji, Danskoj…
Apsolutno. I sad kad vi na to dodate da je reč o državnoj firmi koja čeka privatizaciju, pa nije važno kolike dugove ima jer će to ili država ili budući vlasnik podmiriti, onda dolazite u situaciju da PKB ne može da bude profitabilan. Ne danas, nikad nije ni bio, pa nije ni sada.

Šta onda raditi?
Ja nemam dilemu da ga treba privatizovati. Pitanje je samo – kako? Jer, PKB ima i proizvodnju povrća, i mleka, i svinja, ima i svoju avijaciju, aerodrom, bavi se i ratarstvom… Ne znam nikoga ko se sa uspehom bavi i proizvodnjom mleka i proizvodnjom salate ili paradajza. PKB je suviše veliki da bi išao na jedan tender, tj. da bi se odjednom prodavao “u jednom komadu”. Po mom mišljenju PKB treba podeliti na funkcionalne celine. Recimo, imate sedam hiljada krava, njima treba 7.000 hektara zemlje – to je jedna celina; plastenici, tj. proizvodnja povrća druga, ratarstvo treća, itd. Tako ćete povećati konkurenciju na strani tražnje jer će biti više kupaca sposobnih da ponude 40-50 miliona evra za jednu celinu nego što će biti onih koji će dati, na primer, 200-300 miliona da kupe ceo PKB. A veća tražnja znači i bolju cenu.

Na ovom primeru prelama se čitava agrarna politika. Imamo novu vladu, novi program. Kako to vama izgleda?
Za mene je najvažnije da li će to biti implementirano. Mi imamo strategiju razvoja poljoprivrede, donetu u vreme Vučića, koja kaže sve suprotno od onoga što se radi.

Hoćete da kažete da je ta strategija dobra, ali se ne sprovodi?
Ono što je u njoj ponajbolje, a to je opredeljenje da se poljoprivreda zasniva na porodičnim gazdinstvima, uopšte se ne sprovodi. Zatim, ona kaže da će se povećati subvencija za investicije, ali toga nema, da će agrarni budžet biti pet odsto ukupnog budžeta, ali ni toga nema… Ne znam nijedan elemenat te strategije koji se sprovodi.

U ekspozeu piše da bi trebalo da proradi tržište poljoprivrednog zemljišta?
Za razvijenu poljoprivredu najvažnije je da postoji tržište zemljišta i tržište kredita. Razvijeno tržište zemljišta podrazumeva da zemljište obrađuje onaj ko je u stanju da od njega izvuče najveći profit. Mi imamo izuzetno dobro razvijeno tržište zakupa poljoprivrednog zemljišta, koje je omogućeno Zakonom iz 2005. godine. Tada je državno poljoprivredno zemljište pušteno na tržište zakupa, što je omogućilo da onaj ko najviše plati može i da obrađuje tu zemlju. Uzgred, mislim da je u ovom momentu za Srbiju bolje da se razvija tržište zakupa nego tržište svojine zato što još uvek nemamo razvijeno tržište kredita koje bi poljoprivrednicima omogućilo da dođu do relativno jeftinih sredstava kako bi kupili zemlju koju obrađuju. Ali, tržište zakupa omogućilo je da se u Vojvodini napravi 22 hiljade uspešnih poljoprivrednika koji danas obrađuju 80 odsto zemljišta, dakle da se faktički napravi srednji sloj farmera. Sve uspehe u poljoprivredi za poslednjih desetak godina postigli smo zahvaljujući njima. Ali, šta se sada dešava? Sada se radi najgore – daju se dugoročne koncesije. To je upravo ono što je hrvatsku i makedonsku poljoprivredu unazadilo bar za pet godina.

Mislite na pravo prečeg zakupa za velike zakupce?
Da, prema novom zakonu 30 odsto državnog zemljišta dobijaju veliki zakupci po povlašćenim uslovima. Praktično, nekome ko ima političku vezu daje se ogromna zemlja koju on uzima zato što može da dobije neke privilegije, a sa druge strane ta zemlja se u stvari oduzima od 30-50-100 poljoprivrednih gazdinstava u tom selu, koja su je već obrađivala. To se i praktično i teoretski pokazalo kao vrlo loše.

To, znači, može da unazadi i srpsku poljoprivredu?
Konkurentnost će biti sve važnija. Jer, svetska poljoprivreda ulazi u razdoblje niskih cena. Naime, nakon 2008, kada je došlo do velikog poskupljenja ratarskih proizvoda, njihove cene bile su vrlo visoke i od njih se moglo sasvim lepo živeti. Slika se, međutim, sada menja, cene ovih proizvoda u narednih 10-15 godina neće biti tako visoke, a mi smo se navikli na te visoke cene. Poljoprivrednici su to razumeli, ali je potrebno da to razume i Vlada i da svojim merama ne stimuliše proizvodnju koja nema šanse na svetskom tržištu.

Dakle, subvencije mogu da daju loše efekte?
Hrvatska je davala ogromne subvencije, ali to nije doprinelo razvoju poljoprivrede. Možda se obogatilo par pojedinaca, ali poljoprivreda je ne stagnirala nego padala. Potrebno je ono što radi Evropska unija i što rade pametne zemlje u našem okruženju, primera radi Crna Gora, Albanija, pa čak i Kosovo – investiciona podrška. Ona treba da bude 30-40 odsto budžeta. Tako se podiže konkurentnost. Time što ćete nekome dati hiljadu, dve dinara po hektaru ili po grlu, vi samo održavate nekonkurentnost. To je možda još i moglo da se toleriše u vreme kada su cene bile visoke. Ali, mi ulazimo u crvenu zonu kada je reč o nivou investicija u poljoprivredi jer je umesto dobre investicione napravljena dezinvesticiona klima, što će ubuduće mnogo da nas košta.
Sa druge strane, kada se govori o niskim cenama onda treba imati u vidu da one važe za berzanske proizvode: pšenicu, kukuruz, soju, suncokret, uljarice… Za voće i povrće važi druga priča. Oni imaju svoje trendove, njihove cene sada ne padaju. I to je naša šansa. Mi zaista tu imamo veliki prostor da uđemo u proizvodnju vrednijih i skupljih proizvoda. Onaj ko je pre deset godina doneo odluku da uđe u voćarstvo doneo je dobru odluku. I ko danas donese takvu odluku neće pogrešiti. Isto važi i za povrtarstvo.
Ali onaj ko danas dobije 30 odsto zemlje u nekoj opštini, verujte, neće gajiti ni voće ni povrće.

U ekspozeu baš piše da treba da se ide na dodatu vrednost proizvoda.
Nemam ja ništa protiv ekspozea. Kad pogledate prethodni ekspoze, premijer je govorio o milijardi evra za navodnjavanje – od toga ništa nije bilo. Govorio je o korišćenju sredstava iz IPARD fonda, o izgradnji institucija, o javnim skladištima… Od toga ništa nije urađeno. Radilo se sve suprotno.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. avgust 2016.