BLOG
Srpski blok
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju
Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.
Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.
Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.
Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.
Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.
To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.
Mijat Lakićević
31. avgust 2022.
Vučićev Šešelj
Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku
Kada neko svoje odbijanje vakcinacije obrazlaže pravom na slobodu izbora, to je isto kao kada bi se neki zagađivač životne sredine pozivao na slobodu privređivanja.
Ili, još drastičnije, to je u suštini isto kao kada bi se neki terorista pozivao na svoju slobodu da se opaše dinamitom i da se detonira kad i gde mu to odgovara. Jer, on sa svojim životom može da radi šta hoće. A nevakcinisani su upravo to – tempirane bombe među nevinim ljudima. Nisu, doduše, napunjeni eksplozivom nego virusom. Mada, sa druge strane, bombaš-samoubica i sam obavezno nastrada, dok nosioci virusa, koji su zarazili ko zna koliko ljudi, na kraju mogu i da se izvuku.
Povod za ove slikovite komparacije jeste nedavno (29. oktobra) gostovanje Boška Obradovića na N1 televiziji. Tom prilikom je vođa Srpskog sabora Dveri odluku da se ne vakciniše obrazlagao svojim pravima i slobodama. “Ja sam preuzeo određeni rizik, kao svako ko se nije vakcinisao. Naravno da smo svesni da možemo da budemo zaraženi, da možemo da imamo posledice, da nedajbože možemo da završimo i loše”, rekao je, između ostalog, Obradović, ustvrdivši još pritom da nije antivakser.
Samo u narodu kojem su svrake popile mozak moguće je da neko za sebe kaže da nije antivakser, ali da istovremeno odbija da se vakciniše i da ga se pri tome uzima ozbiljno. Toliko čak da slovi za ozbiljnog kandidata za mesto predsednika Republike.
Oni koji za sebe tvrde da su čuvari tradicije potpuno su zaboravili na reči Marka Miljanova Popovića: “Junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe”.
Dekan Medicinskog fakulteta dr Lazar Davidović rekao je baš u intervjuu za Novi magazin: “Najveći patriotizam danas je vakcinisati se”.
Nacionalisti inače mnogo brinu o demografiji, o brojnom stanju nacije. Svojim (ne)činjenjem doprineli su da nacija nepotrebno izgubi nekoliko desetina hiljada pripadnika
Prava i slobode jednih ljudi ograničeni su istim takvim pravima i slobodama drugih ljudi. Tako je u svakom uređenom društvu. Ljudska zajednica je izmislila pravila upravo zato da bi obezbedila svoj opstanak i razvoj. Danas je država onaj deo društva čiji je posao da obezbedi da pravila budu poštovana. U Srbiji država nije ispunila svoju dužnost. Ljudi – jer država su, na kraju krajeva, ipak ljudi – zaduženi da sprovode pravila koja služe dobrobiti čitave zajednice omanuli su. Nisu preuzeli odgovornost, nisu preduzeli potrebne mere. Jasno je da su to činili iz straha da će izgubiti vlast. Time su praktično žrtvovali veliki deo stanovništva.
Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku.
S tim u vezi, vidim da se Obradović nudi za novog Koštunicu. U stvari, Boško bi Vučiću pre mogao da bude ono što je Slobodanu Miloševiću bio Vojislav Šešelj – strašilo za jedne, alibi za druge – nego ono što je Zoranu Đinđiću bio Vojislav Koštunica. Kad to kažem ne mislim, naravno, na Obradovićevu ličnost – on danas, posle onih kontraproduktivnih nasilničkih akcija, deluje prilično uljuđeno – nego na njegov politički program. Koji bi sasvim komotno mogao da se okarakteriše kao ultrakonzervativni, kleronacionalistički.
Ako su devedesetih na vlasti bili socijalisti, a desno od njih stajali radikali, danas su u Srbiji na vlasti (umiveni) radikali, dok desno od njih (ni tako blizu) stoje Dveri. I kao što je Šešelj, sa svojom ideologijom, zapravo bio saveznik Miloševiću, tako je i danas Obradović saveznik Vučiću.
Eto, dotle je dogurala politička scena Srbije posle 30 godina.
A Đinđića ni od korova.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. novembar 2021.
Ruski gas, dušegupka ili spas
Navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije
Kad se sve skupi još će ispasti da je od “gasne krize” najviše profitirao Aleksandar Vučić. Jer, evo, omogućila mu je novi nastavak njegove omiljene serije – spasavanje Srbije. Naime, kako je sam Vučić objavio – jer ko bi to bolje od njega uradio –Rusi su nam ponudili novu cenu gasa, koja bi trebalo da važi od 1. januara 2022. godine i po kojoj bi Srbija za 1.000 kubnih metara prirodnog gasa trebalo da plaća 780 dolara. To je gotovo tri puta više od dosadašnje cene koja, kaže se, iznosi 270 USD/1.000 m3. Zanimljivo je da Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, državnog preduzeća za uvoz i distribuciju “plavog energenta”, koji je istog dana gostovao na RTS-u nije hteo da otkrije šta nam to Rusi serviraju. Nije hteo il’ nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziram stihove iz “Mostarskih kiša” Pere Zubca.
Braća i sestre
No, kod energetike nema lirike, više je reč o (surovim) interesima. A nema sumnje da je primarni interes predsednika Vučića da prikaže kako jedino on može da obezbedi najbolju cenu. Što je Bajatović nakon boravka u Moskvi i potvrdio rekavši da “buduća cena gasa zavisi od razgovora Vučića sa Putinom”. Ovih dana je u Moskvi boravila i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ali se smisao njenog boravka u glavnom gradu Rusije ne razlikuje mnogo od Bajatovićevog.
Otud se nameće pitanje da li su zaista Rusi i Srbi braća kao što se često ističe ili to važi samo za Vučića i Putina. Valjda bi, naime, bratski dogovor mogao da se postigne i na nekom nižem nivou bratstva, makar kad se radi o u suštini materijalnim ma kako “neopipljivim” stvarima, kao što je gas, a ne da za obične smrtnike važi načelo “ako smo mi braća, kese nam nisu sestre”.
Ipak, ni Vučić, kako stvari stoje, nije pred lakim zadatkom. “Znam čoveka, znam Putina. I mogu da vam kažem da ćemo imati najpovoljniju cenu gasa u Evropi”, rekao je Vučić. To, međutim, neće biti lako pošto je Lukašenko isposlovao cenu od 128 dolara. I Viktor Orban je Vučiću “bacio rukavicu u lice”. Naime, negde u septembru Peter Sijarto, ministar spoljnih poslova Mađarske, pohvalio se petnaestogodišnjim ugovorom sa Rusijom o kupovini 4,5 milijarde kubnih metara godišnje po ceni “atraktivnijoj od one u sadašnjem ugovoru”. Doduše, iznos nije precizirao. Govoreći, međutim, o ovom aranžmanu Vojislav Vuletić, predsednika Skupštine Udruženja za gas Srbije (GASAS), pomenuo je cenu od 220 dolara za 1.000 kubika. Taj gas, to je posebno zanimljivo, trebalo bi da dođe iz Srbije, Balkanskim tokom. S tim u vezi treba podsetiti da je lično Aleksandar Vučić, otvarajući 1. januara 2021. ovaj cevovod (koji umesto preko Ukrajine i Mađarske gas u Srbiju dovodi preko Turske i Bugarske – Turskim tokom, kojeg je Balkanski produžetak) rekao da će cena ubuduće biti 155 dolara. Kapacitet Balkanskog toka je 15,5 milijardi kubika, Srbija godišnje uvozi oko dve milijarde (ukupno troši 2,5 milijardi kubika). U čemu je problem da jednostavno izabere jeftiniju varijantu? Uostalom, zar sam predsednik, na nedavnoj (10. oktobra) konferenciji za štampu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom nije rekao: “Da nismo izgradili gasovod, mogao bih samo da uzmem konopče da se obesim”. Verujem da će tako ostati i posle njegovog sastanka sa Putinom u Moskvi 25. novembra.
Savršena oluja
Do svetske gasne krize nije doveo jedan krupan razlog nego veći broj sitnijih uzroka, što bi mediji nazvali “savršenom olujom”. Najpre, posle korone pojačana privredna aktivnost u celom svetu pojačala je potražnju. Drugo, jaka prošla zima uslovila je da evropska skladišta gasa početkom jeseni budu popunjena tek 70 odsto (u Nemačkoj 60), što je izazvalo dodatnu “nervozu” na tržištu. Treći važan uzrok nalazi se (kao i za mnogo toga što se u poslednje vreme dešava u Evropi) u Kini. Kina je, naime, s jedne strane da bi ostvarila zacrtani cilj i postala “carbon free” do 2060. godine, a s druge strane da bi smanjila broj nesreća u rudnicima, redukovala svoju proizvodnju i okrenula se tečnom prirodnom gasu. Zato su tankeri koji su iz severne Afrike išli put Evrope okrenuti prema jugoistočnoj Aziji. Istovremeno, u Evropi je zbog kvarova na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi smanjena proizvodnja gasa u Norveškoj i Holandiji. Takođe, zbog neodgovarajućih vremenskih prilika opala je proizvodnja energije iz solarnih i vetro-parkova u Španiji, odnosno Danskoj. Do pada evropske proizvodnje energije došlo je i zbog istovremenog remonta nuklearnih i termo elektrana. Na kraju, ali ne i najmanje važno, po nekim mišljenjima, ne malu ulogu ima pritisak da se ubrzaju dozvole za rad gasovoda Severni tok 2 (kapaciteta 55 milijardi kubika – koliko i njegov prvorođeni “brat blizanac”) koji je završen još pre godinu dana.
Sa druge strane, svetske rezerve gasa iznose 350.000 milijardi kubnih metara i dovoljne su za bar sto narednih godina. Uzgred, svetske rezerve nafte su procenjene na 1.500 milijardi barela a mrkog i kamenog uglja 500 milijardi tona (lignita još toliko) tako da će pre ovi energenti biti zamenjeni onima koji manje zagađuju nego što će biti potrošeni.
Cene i ucene
Kapaciteti gasovoda iz Rusije prema Evropi kreću se oko 300 milijardi kubnih metara, dok se iz Rusije plasira oko 200 milijardi kubika (nešto preko 40 odsto ukupne evropske potrošnje koja trenutno iznosi oko 500 milijardi kubika). Evropska unija, međutim, u okviru svoje “Zelene agende”, kojom je predviđeno da se do 2050. iz upotrebe potpuno izbace elektrane na fosilna goriva, planira da do 2030. potrošnju gasa poveća na 800 milijardi kubnih metara. To je nesumnjivo velika šansa za Rusiju pod uslovom da ne ucenjuje Evropu. I još pod jednim uslovom – da ne pomaže, pre svega finansijski, antidemokratske, antiliberalne i ekstremno desničarske partije i pokrete u gotovo svim evropskim zemljama.
Uzgred, kada je o cenama reč, nije zgoreg napomenuti da njihov porast na 1.000 pa čak i 2.000 dolara za hiljadu kubika nije važio za najveći deo gasnog “tržišnog kolača”. Do tog enormnog skoka – mada bukvalnog skoka nije bilo pošto su cene kontinuirano rasle još od proleća – došlo je na berzi, dakle za količine marginalne u odnosu na ukupnu potrošnju. Promet najvećeg dela prirodnog gasa odvija se na osnovu dugoročnih ugovora gde se dogovaraju različite “formule” za izračunavanje cene (uglavnom je reper cena nafte) ili se jednostavno ugovori neka fiksna cena.
Ipak, ravnoteža je poremećena i sada će morati da se uspostavi nova. Na kom će to nivou (cene) biti zavisi od toga kako će se i kojom brzinom pomenuta “savršena oluja” okončavati. U međuvremenu, Rusija želi da situaciju što bolje, kako to vole da kaži ekonomisti, “kapitalizuje”, odnosno da je iskoristi kako za trenutno povećanje cena tako i za dugoročno popravljanje položaja, čitaj uspostavljanje dominacije, na tržištu gasa.
Kada je, s tim u vezi, o Srbiji reč, sasvim neprimećeno je prošla jedna vrlo zanimljiva činjenica. Naime, aktuelni ugovor, sa rokom važenja od 10 godina, Srbija je sa Rusijom zaključila 2013, što znači da bi trebalo da istekne početkom 2023. godine. Iz dosad neobjašnjenih razloga, međutim, ovih dana smo – kao što je na početku rečeno – saznali da se radi na novom ugovoru koji treba da se primenjuje (već) od 1. januara 2022. godine. Zašto je rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? I to baš u situaciji vrlo nepovoljnoj za kupca a vrlo povoljnoj za prodavca. I – nekako spontano nameće se pitanje – da li će i šta će tu sve, pored gasa, biti na stolu, o čemu će se pregovarati. Mi vidimo da se Srbija takoreći svakoga dana u svakom pogledu (da iskoristim slavnu sentencu iz “Doli Bel”) sve više udaljava od Evropske unije i vidimo da u tome uživa nedvosmislenu rusku podršku.
Sve u svemu, navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije.
Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 20. oktobar 2021.
Siniša Mali sreću deli
Zašto bi država plaćala profesionalne sportiste, dakle one koji od bavljenja sportom žive, i to po pravilu daleko bolje od prosečnog stanovnika Srbije
Sport između politike i ekonomije
Na prijemu za dobitnike/ce olimpijskih medalja predsednik Aleksandar Vučić je, između ostalog, najavio povećanje nagrada za osvojena odličja na sledećim igrama u Parizu 2024: za zlato 100.000, srebro 90.000 i bronzu 80.000, sve u evrima, razume se. Ovo povećanje usledilo je svega petnaestak dana nakon što su nagrade za Tokio 2020. udvostručene u odnosu na London 2012.
Vučićev postupak nije izazvao nikakve reakcije javnosti. Iz toga bi se (možda preslobodno) moglo zaključiti da se s njim manje-više svi slažu. Ne misli se pri tome na to što Vučić opet izlazi daleko izvan okvira svojih ovlašćenja – na to su izgleda svi oguglali – nego na državno finansiranje profesionalnog sporta i sportista, što Vučić, kao ni mnogo šta drugo, nije izumeo, ali ga maksimalno koristi.
KOLIKO TREBA: Zašto bi država plaćala profesionalne sportiste, dakle one koji od bavljenja sportom žive i to, po pravilu, daleko bolje od prosečnog stanovnika Srbije. Svakome svaka čast na uspehu, ali zašto medalja – da parafraziramo Ljubomira Živkova – ne bi bila (sasvim dovoljna) plata za uloženi trud i zašto himna ne bi bila najveća nagrada za izvanredno postignuće. Plus – imali su besplatan put i boravak u “olimpijskom selu” (uzgred, košarkaši Argentine već godinama sami, iz svog džepa, plaćaju i svoje pripreme i učešće na svetskim prvenstvima i olimpijadama) i, još jedan plus, onaj veličanstveni doček na “čuvenom balkonu”. Te novčane nagrade u nezgodan položaj stavljaju i same dobitnike. I oni sami, naime, kao po komandi govore kako im je bila čast da se bore za svoju zemlju i da im je najveća nagrada što su usrećili svoj narod; ovako se njihova plemenita misija samo “komercijalizuje” i skrnavi.
Država treba da finansira sportsku infrastrukturu u osnovnim i srednjim školama – sale, atletske stadione, bazene, da bi omladina bila fizički zdrava i dobro razvijena. Upravo na tom planu stanje je izuzetno loše. Otud nije čudo da Srbija nije osvojila nijednu medalju u “kraljici sportova” atletici niti u plivačkim disciplinama.
PRE 50 I VIŠE GODINA PO SEOSKIM VAŠARIMA JEDNA OD ZABAVA BILA JE “MIŠ BELI SREĆU DELI”
Do kakvog apsurda državna briga za vrhunski sport počinje da ide, svedoči izjava Siniše Malog, koji je, sledeći Vučića, izjavio kako će “država izdvojiti koliko god treba novca da bismo ponovili ili prevazišli uspeh koji je sada ostvaren u Tokiju”. Pa to nijedan ozbiljan domaćin, a kamoli ministar finansija, ne bi izgovorio: “Biće para koliko god treba”.
Kada bi Vučić i Mali svoje lične pare davali niko ne bi imao prava da im zameri. Ali oni daju tuđe pare, tj. pare građana Srbije. Možda bi oni, da ih neko pita, taj novac ipak radije rasporedili na drugačiji način. Recimo, za lečenje onog deteta čiji je očajni otac baš ovih dana (u petak, 13. avgusta – u međuvremenu dvogodišnji dečak je, nažalost, preminuo) započeo štrajk glađu ispred Ministarstva zdravlja. A takvih je roditelja na hiljade ali, eto, za njih ne da nema “koliko god da treba” već za njih važi stroga finansijska disciplina.
NACIONALIZACIJA SPORTA: Iako je najpotresnije, nije to možda ni najvažnije. Vučić je, naime, pomenuti prijem iskoristio ne samo da sportistima obeća nagrade nego i da ih, valjda zauzvrat, unapredi u “nacionalne radnike”. Ističući u prvi plan da je Olimpijada i “svojevrsno takmičenje nacija”, on je “nacionalizovao” sport i devalvirao olimpijski duh, a parolu “važno je učestvovati” preformulisao u “važno je pobediti”. I zbilja, u skladu s Vučićevim shvatanjem sveta i života, države i društva, to je jedino važno, ne birajući sredstva, po svaku cenu.
Za otvoreno društvo, liberalne demokratije koje se kolokvijalno nazivaju kapitalizam, nasuprot uobičajenom, nametnutom shvatanju, saradnja među društvenim akterima zapravo je mnogo važnija od konkurencije. Konkurencija dolazi na kraju, kao šlag na tortu, ali u bazi, u telu društva, bez prethodne saradnje brojnih subjekata (u proizvodnom lancu) ne bi bilo ni (finalnog) produkta kojima se onda konkuriše na tržištu. Nadmetanje onda pomaže da se iskaže i dostigne rezultat, odnosno da se svačiji doprinos adekvatno društveno valorizuje i verifikuje.
Olimpijada – kao i svako drugo sportsko takmičenje, ali ona najviše jer je najglobalnija – jeste konkurencija, ali je mnogo više kooperacija. Ta saradnja je bazična, sastoji se u dogovoru da se igre organizuju i da se na njima učestvuje, ali i, to je možda najvažnije, u izboru i određivanju pravila po kojima će se igre odvijati i igrači ponašati.
DRŽAVA TREBA DA FINANSIRA SPORTSKU INFRASTRUKTURU U OSNOVNIM I SREDNJIM ŠKOLAMA – SALE, ATLETSKE STADIONE, BAZENE DA BI OMLADINA BILA FIZIČKI ZDRAVA I DOBRO RAZVIJENA
BOLNICA: Obilazeći pre neki dan (u subotu, 14. avgusta) još malo, pa gotovu bolnicu u Novom Sadu, A. Vučić je više puta ponovio kako (sad već odavno bivša) vlast nije izgradila nijednu, odnosno, da citiramo doslovno, izgradila je “nula bolnica”, rekao je, spajajući palac i kažiprst, predsednik.
Nije – jer nije ni trebalo, mogla bi da glasi replika. Naime, još dok je Vučić bio premijer 2015. i 2016. napravljene su dve studije (jedna Svetske banke, a druga The Economist Intelligence Unita) o stanju srpskog zdravstvenog sistema i potrebnim reformama. U obe se pošlo od iste konstatacije – da Srbija na zdravstvo troši mnogo, čak 10,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (oko šest odsto kroz sistem javnog zdravstva i još 4,5 odsto kroz direktna plaćanja građana privatnim zdravstvenim ustanovama), ali da je usluga koja se zauzvrat dobija više nego neodgovarajuća. Prema analizi Svetske banke, osnovne karakteristike srpskog zdravstva su sledeće: višak bolnica (tj. neracionalna bolnička mreža), višak kreveta (i nepotrebno dugačak boravak u njima), višak nemedicinskog osoblja (čak oko jedne trećine), a manjak moderne opreme i savremenih (inovativnih) lekova. Kao akutni problemi istaknuti su visoka korupcija i – najvažnije – loš menadžment. To je trebalo da bude polazna osnova za najavljene temeljite izmene zdravstvenog sistema. Ono što se desilo bilo je suprotno. Zdravstvo je takoreći gurnuto na marginu (plate u policiji bile su za trećinu veće nego u zdravstvu), SNS je zaveo strogo partijsko upravljanje zdravstvenim ustanovama, na čelne pozicije došao je veliki broj nekompetentnih ljudi, stručnjaci su potiskivani, što je rezultiralo pravim egzodusom lekara i medicinskih sestara iz javnog sektora. Jedni su odlazili u inostranstvo, drugi u privatni sektor.
Sa druge strane, nove bolnice kojima Vučić sada maše posledica su korone, namenjene su isključivo od nje obolelima i sigurno ne bi ni bile podizane da nije bilo epidemije. Uostalom, veliki broj medicinara koji u njima biva angažovan zapravo se povlači iz drugih bolnica koje se zatvaraju ili rade smanjenim kapacitetom, što ima negativne posledice, tako da se postavlja pitanje da li je ovaj način borbe protiv kovida-19 najefikasniji i najsvrsishodniji.
VUČIĆ JE IZGRADNJU “NACIONALNOG STADIONA” NAJAVIO JOŠ PRE ŠEST GODINA, OKTOBRA 2015, ALI DOSAD NE DA NIJE POBODEN NI AŠOV NEGO NIJE ZAVRŠEN NI PROJEKAT
MINISTARSTVO SREĆE: Da li po nečijoj zapovesti ili (što je verovatnije) samoinicijativno – mada u okviru vladajuće partijske ideologije – tek Siniša Mali na početku pomenuto “pitanje sreće” nije mogao da prepusti (samo) sportistima. Zna se ko može, treba i sme da donosi sreću (u) Srbiji.
“Kada smo pomogli građanima sa 100 evra prošle godine, u okviru prvog paketa pomoći, to nije bilo samo zbog ekonomije već je bio značajan i psihološki faktor koji budi radost, optimizam, sreću, daje signal da država vodi računa. Ta doza optimizma je veoma važna”, rekao je ministar finansija gostujući – kakve li koincidencije – na “srećnoj televiziji”.
Pre 50 i više godina po seoskim vašarima jedna od zabava bila je “Miš beli sreću deli”, gde je stvorenjce čiji se “elektronski rođak” danas nalazi na skoro svakom stolu iz gomile naslaganih papirića znatiželjnoj mušteriji zubićima izvlačilo hartijicu sa ispisanom sudbinskom porukom.
Sada više te neizvesnosti nema. Država je u glavama aktuelne vlasti postala i generator lične sreće svakog pojedinca. Vi građanke i građani više, dakle, nema da mislite niti zašto da brinete, vaša radost neće zavisiti od hude sudbine, tj. od vaših sposobnosti, rada i rezultata, o vašem životnom elanu sada brine država. Što ne bi kad nije skupo – sto evra po glavi i eto srećne nacije.
Nacionalni stadijum
Vučić je izgradnju “nacionalnog stadiona” najavio još pre šest godina, oktobra 2015, ali dosad ne da nije poboden ni ašov nego nije napravljen ni projekat. Crteži se ne računaju. Dakle, u “svom prepoznatljivom stilu”, da se poslužimo rečnikom sportskih novinara, Vučić više priča nego što radi, tj. stalno nudi svetle perspektive i daje slatka obećanja, od čega se mali broj njih zaista ostvari, a i to s velikim zakašnjenjem.
To, međutim, samo na prvi pogled – jer pare ipak nisu nepotrebno potrošene – deluje utešno. Naime, ne samo da se na taj način gubi dragoceno vreme (a vreme je na kraju krajeva ipak novac, zar ne) nego se time društvena svest i energija usmeravaju u pogrešnom smeru. Ne grade se i ne opremaju kabineti za fiziku, hemiju, biologiju, geografiju… Ne radi se na reformi obrazovnog sistema, osavremenjivanju nastave, na programima koji će, umesto aktuelnog bubačenja i poniznosti, razvijati kritički duh i slobodno razmišljanje kod učenika (a bogami i nastavnika) nego se “briga o prosveti” svodi na kadrovanje i imenovanje podobnih. To važi od dna do vrha prosvetne piramide, od direktora osnovnih i srednjih škola do dekana fakulteta i rektora univerziteta.
Umesto svega toga, društvu se nameće model “hleba i igara”.
Višak u kasi, manjak u glavi
Siniša Mali je prilikom već pomenutog TV nastupa, želeći da pokaže koliko država dobro posluje, posebno naglasio da je za sedam meseci 2021. umesto planiranog deficita od oko 200 milijardi dinara, minus u državnoj kasi iznosio svega oko 40 milijardi. “Ostvarili smo rezultat bolji za 160 milijardi dinara, odnosno 1,3 milijarde evra”, kazao je Mali za Hepi. To čime se Mali hvali više je razlog za brigu. Jer, tolika razlika između plana i ostvarenja znači da ili ministar finansija ne zna da planira ili namerno planira loše da bi posle mogao da se hvali (znatno) boljim rezultatima. Ma koliko paradoksalno, nije isključeno da je tačno i jedno i drugo. Šalu na stranu, glavni razlog ovom (ne)očekivano dobrom stanju javnih finansija nalazi se u nerealizovanim rashodima, tj. investicijama. Budžetom je, naime, predviđeno da u prvoj polovini godine za kapitalna ulaganja bude potrošeno blizu 190 milijardi dinara (to je otprilike polovina od za celu godinu planirane 374 milijarde), ali je potrošeno upola manje – svega 100 milijardi. Što znači da ona silna obećanja o izgradnji infrastrukturnih objekata, naročito ekoloških, neće biti ispunjena.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. avgust 2021.
Fudbal i ideologija
Treba li, u ime “pravde”, nekim dekretom propisati da prvaci moraju stalno da se menjaju?
Priča je započela kao sportska. Kapital hoće da uništi fudbal. Kada se pokazalo da je ta tvrdnja u sukobu sa činjenicama, prešlo se na drugi teren – na ideologiju.
Fudbalska superliga je čista biznis ideja. Dvanaest klubova je namerilo da firmira sopstveno takmičenje. Glavni motiv je nesumnjivo bio veća zarada. Ali, kao i svaki poslovni poduhvat, i ovaj je nosio određene rizike. Najveći je svakako bio u tome što taj profit uopšte nije bio tako (o)siguran kao što se činilo, kako nesuđenim osnivačima tako i protivnicima superlige. Nažalost, nikad nećemo saznati ko bi bio u pravu, ali reakcija potrošača, tj. navijača, pokazala je da bi “12 veličanstvenih” ili, bolje, “12 žigosanih” lako moglo da se suoči s padom interesovanja gledalaca, odn. kupaca, što automatski znači manje sponzora i drugih finansijera.
Stvarna reakcija tržišta onemogućena je snažnom i (gotovo) unisonom ideološkom reakcijom. Tu reakciju nosila je “moćna koalicija konzervativaca, levičara i nacionalista”, kako je napisao Janis Varufakis. Na kojoj se zajedničkoj “platformi” našlo to skroz šareno društvo? S jedne strane, reč je o ukidanju slobode sportsko-privrednih subjekata, dakle klubova, da se sami organizuju, povezuju i određuju takmičarske forme kakve žele. Sa druge strane, to je zahtev da države, tj. nacije određuju svoje predstavnike u “najelitnijem takmičenju”.
Najkraće rečeno, pomenuta “platforma” je nacionalizam. Konzervativci su praktično sinonim za nacionaliste, tako da njihova sprega ne iznenađuje. Ali, da i levičari lako i često skliznu u nacionalizam, pokazalo se na primeru (raspada) SFR Jugoslavije.
Da je tako, svedoče reči “svi smo mi pomalo socijalisti” Čovića, koji se pre nekoliko godina zalagao da Crvena zvezda postane “državni projekat”, što se u međuvremenu i desilo.
Grčka je pak najbolji primer državnog investiranja u “nacionalne sportske idole”. Posredstvom javnih preduzeća i državnih banaka ogroman novac se ulivao u pojedine klubove, Panatinaikos i Olimpijakos, pre svega, kao i u reprezentacije. Izvor tih sredstava, kao i za mnoge druge rashode, zbog čega su Grci imali standard znatno veći od stvarno zarađenog, bili su krediti od Evropske unije. Kada je zajmove trebalo vratiti, nastalo je kuku-lele. Varufakis je u stvari “svetsku slavu” stekao odlučnim zalaganjem da Grčka ne vrati kredite koje je uzela.
Bivši grčki ministar finansija veliki je protivnik banaka – osim ako su u grčkom vlasništvu. Kada je zbog neodgovornog poslovanja i rasipanja novca trebalo da bankrotiraju, Varufakis se tome žestoko usprotivio. Kada grčke banke daju kredite građanima Srbije, onda krediti moraju da se vrate i Varufakis ne kaže grčkim bankama oprostite braći Srbima i sestrama Srpkinjama zajmove, oni su siromašni. Kada grčke banke daju kredite onda je Varufakis na strani zajmodavca, a kada grčke banke treba da ih vrate onda je na strani zajmoprimca. Kad daje kredite, onda je Varufakis kapitalista, kad ih uzima, onda je komunista. Janis kao Janus.
Tako da – da sa gostujućeg pređem na domaći teren – mogao bih da se složim sa Milošem Jankovićem da iza odnosa prema profesionalnom fudbalu (pa i sportu generalno) stoji čitava ideologija, pogled na svet, filozofija čak. Ogleda se to u, na prvi pogled, sasvim banalnim stvarima.
Janković, recimo, postavlja pitanje “da li je dobro da stalno pobeđuju jedni isti”? On pri tome misli na košarku i američki “dream team” (mada se i tu stvari menjaju: ranije su Ameri pobeđivali i sa osrednjom reprezentacijom, odavno to više nije slučaj, a na poslednjem svetskom prvenstvu proveli su se kao bosi po trnju), ali je zapravo odgovor sledeći: da li je dobro da Srbin Novak Đoković 320 sedmica bude na mestu najboljeg tenisera sveta? Zar promenom nacije pitanje nije dobilo sasvim drugačiji smisao, o odgovoru da i ne govorimo. Treba li, dakle, u ime “pravde”, nekim dekretom propisati da prvaci moraju stalno da se menjaju?
To verovatno i samom Jankoviću deluje besmisleno, ali na polju za koje se obično misli da je mnogo važnije od fudbalskog on eksplicitno zagovara takvo rešenje. Janković, naime, misli da je “za društvo bolje da postoji pravična i ujednačena raspodela koja proizlazi iz moći radnika da odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima, pa i po cenu manje efikasnosti…”. Ovu na prvi pogled sjajnu viziju kvare samo neke sitnice. A đavo je, što reče Marks, u detalju. Najpre, pravično i jednako uopšte nije isto, naprotiv. Drugo, u vezi sa efikasnošću, šta ako je jedna firma visoko efikasna, a druga nisko efikasna? Hoće li zaposleni u prvoj imati mnogo veće plate od onih u drugoj. Ako hoće, što deluje logično, raspodela neće biti ujednačena. Treće, ko onda određuje (društveno) prihvatljivu meru efikasnosti. To jest, šta biva sa preduzećem koje, rukovođeno pravom radnika da “odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima” (da u to o kojim pitanjima je reč, mada je vrlo značajno, sad ne ulazimo), ne dostigne potrebnu meru efikasnosti nego posluje sa gubitkom. Na čiju štetu padaju loše poslovne odluke? U samoupravnom socijalizmu, zbog sklonosti radnika da više troše, a manje ulažu, morala je biti uvedena minimalna stopa amortizacije.
S tom (manjom) efikasnošću ima, međutim, još jedan, čak i opštiji, problem. Ništa ne bi značilo ako bi taj princip važio samo u jednoj zemlji. Nekako bi, naime, moralo da se uredi da on – zbog sveopšte globalizacije – važi za ceo svet. To bi pak zahtevalo neku vrste planetarne “diktature proletarijata” – što je i bila izvorna ideja osnivača naučnog socijalizma – za koju znamo, tamo gde je ostvarena, u šta se pretvorila. Ali koja, kao što vidimo, ni danas nije napuštena.
Linkovi: Yanis Varoufakis, Miloš Janković
Mijat Lakićević,
5. maj 2021.
Sećanje na Desimira Tošića
Danas bi Desimir Tošić, da je poživeo, napunio 101 godinu. Umro je takoreći na pragu svog 88. rođendana, 7. februara 2008. Rodom iz Temske, pored Pirota, dospeo je do Oksforda, pored Londona, vratio se u Srbiju devedesetih do bi do Ostrva skoknuo samo da počine, a onda se zauvek skrasio u otadžbini.
U znak sećanja objavljujemo prvu glavu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”.
PROLOG: OD TEMSKE DO ENGLESKE, I NAZAD
Ivan D. Pajić, lekar, za svog je dugogodišnjeg prijatelja Desimira Tošića rekao da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista”, a Aleksandar Lebl, novinar, koji je Tošića poznavao još od školskih dana, da je “bio – a izgleda i ostao –
umnogome naivan i idealist”.
Aleksa Đilas, po obrazovanju sociolog, saradnik Naše reči od svojih studentskih dana, za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga istoričar Dejan Đokić, koji je Tošićeve uvodnike sakupio u knjigu, naziva “nesentimentalnim idealistom”.
Šta je ovde istina? Ko je pogrešio? Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.
Nije ovo prilika da se ulazi u (filozofske) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica. Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna?
Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.
Sa druge strane, u mnogim stvarima Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije… U tom smislu, bio je kritičar svega postojećeg. Iako, eto paradoksa, do nauka onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.
Od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, Tošić se suštinski razlikovao po odnosu prema Jugoslaviji. Dok su oni smatrali (i smatraju) da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka, Tošić je u zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda video jedinu mogućnost za ostvarenje nacionalnog sna – svi Srbi u jednoj državi.
Tako se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer istu je poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu: s jedne strane – protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane – protiv komunista u Jugoslaviji. A kada se vratio u zemlju, našao se između “nacionalnih narcisa” i “anacionalnih narcisa”.
Desimir Tošić je, kako to primećuje istoričar Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.
Profesionalna vizura uslovila je da gotovo istovetno bude i gledište istoričarke Latinke Perović, po čijem mišljenju Tošić pokušaje realizacije nacionalnog programa “vidi kao seriju istorijskih poraza srpskog naroda” i “u tom smislu Tošić je pesimist”. Sa druge strane, međutim, “njegov istrajni politički angažman na principima slobode i moderne demokratije, govori o njegovom optimizmu”.
Akademici ga nisu voleli. Na to je uzvraćao istom merom. Skup o Slobodanu Jovanoviću u Akademiji nauka morao je da napusti. “Smetali su mu dugi govori”, kaže advokat Slobodan Vučković. “Jednom akademiku je skoro podviknuo: “Već pet minuta izlažete, a niste dotakli predmet rasprave, molim vas pređite na stvar ili ustupite mesto sledećem govorniku… mnogi su nezadovoljno gunđali”. S druge strane, “bibliotekarke su ga prosto obožavale”. I ovde je naklonost bila dvosmerna.
Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv. Bio je član Glavnog odbora i potpredsednik Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, dobio je nagradu “Konstantin Obradović” za borbu za ljudska prava, proglašen je za Najevropljanina.
Objavio je 10 knjiga: prvu u emigraciji, u Francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, Totalitarizam i prava čoveka; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, Srpski nacionalni problemi.
Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – Adam kao seljački i nacionalni ideolog, o najmlađem od četiri brata Pribićevića, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju, do kojeg je u međuvremenu (septembra 1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, Stvarnost protiv zabluda. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom Snaga i nemoć – naš komunizam 1945–1990. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, O ljudima, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje O ljudima, 2002 – Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – Ko je Milovan Đilas; 2005 – Crkva, država i društvo; 2006 – Demokratska stranka 1920–1941. i drugo izdanje Stvarnosti protiv zabluda; 2007 – Lične beleške. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov Kritikom ka prosvećivanju precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.
Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik Dve godišnjice Desimira Tošića, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada, a zatim Hrast Slobode Desimir Tošić 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).
Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku gotovo bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo. Jer, kao što u Dve godišnjice primećuje još jedan njegov prijatelj iz emigracije, matematičar Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita.”
U knjizi Ko je Milovan Đilas, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku, književnom kritičaru Vasiliju Kaleziću, postavlja dva pitanja – prvo:
“Zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina?” i drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”
Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, odnosno da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina, jer on se u tom času sa svojom sudbinom već bio pomirio. Pošto je još 1995. godine u pismu jednom prijatelju napisao: “To što sam objavio, bilo rečju bilo člankom, prebogato je, rekao bih, ali nije ostavilo, bar na sadašnje ljude, nikakav trag. Imati ‘obožavatelje’ nije isto što i imati uticaja”. Prema sopstvenoj računici Tošić je do tog časa, ne računajući intervjue, objavio 607 članaka: 410 u emigraciji i 177 nakon povratka u domovinu. Ako se prosek za tih pet godina “ekstrapolira” i na narednih 12 godina, do kraja Tošićevog života, to je još oko 400 članaka. Opet bez intervjua ni u štampanim a kamoli u elektronskim medijima. Sve u svemu, oko hiljadu napisa. I – nikom ništa.
Jednom je književnica Vida Ognjenović rekla Tošiću da nikada neće imati potrebe da kao Lenjin razočarano zavapi da je orao more. Mislim da bi se danas i Vida složila da nije dobro videla ono što dolazi.
Dakle, zbilja, zašto mudri i čovekoljubivi Desimir Tošić, kako je to lepo i tačno rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan, umesto da bude proučavan? I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje, Službeni glasnik – da ne bude zabune. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.
Neko bi možda rekao da Srbija prosto nije razumela Tošića, te da zato nije sledila njegov trag. Ekonomista Vladimir Gligorov, međutim, kaže da ga je zapravo jako dobro razumela. Ona Srbija, razume se, koja ima uticaja, i koja je dobro raspoređena po “komandnim visovima”, bilo da je vlast, bilo opozicija, ali kojoj nije odgovaralo to što je Tošić govorio, i zagovarao.
Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.
Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošića kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.
Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.
S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to u pomenutoj knjizi primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centralna Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se očituje u drugom Tošićevom mladenačkom članku “Smisao slobode”, objavljenom u omladinskom časopisu Reč marta 1941. godine.
Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može, doduše, i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije, ili, u poslednje tri decenije, iskustvo Srbije. Ali, onda na kraju đavo dođe po svoje.
Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se, nakon povratka, u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “Meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim političkim, ekonomskim i, uopšte, društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.
“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je neku godinu pred smrt, nakon što je u Srbiji proveo gotovo dve decenije i stekao iskustvo koje je stekao.
Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u grotlo zaborava, u tminu i nepomen?
To je tema ove knjige.
19. februar 2021, Beograd
I ljudi i novac “glasaju nogama” – beže iz Srbije
Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena, bilo da je reč o infrastrukturnim objektima ili se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama
Mijat Lakićević u intervjuu za Slobodnu misao
Novi paket mera za pomoć građanima i privredi zbog koronavirusa opterećen je marketingom, ocenjuje Mijat Lakićević, urednik “Novog magazina”, u razgovoru za Slobodnu misao: “Aktuelna vlast to predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa. Istina je, naravno, suprotna, pošto vlast ulažući naš novac izvlači najveći profit obezbeđujući tako sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina”.
Kako ocenjujete novi paket mera koji je nedavno usvojila Vlada Srbije?
U najkraćem – kao opterećen marketingom. Naime, jasno je da država u kataklizmičnim situacijama, kao što je ova pandemija treba da pritekne u pomoć privredi. Kad već neprekidno od nje uzima, red je i da joj makar povremeno nešto od toga vrati. S tim što opet ovde treba imati dve stvari u vidu. Prvo, u interesu je države, ako hoćete i neposredno aktuelne vlasti, da pomogne privredi pošto ako bi ona propala ne bi više imao ko da plaća poreze pa ne bi bilo para za finansiranje zdravstva, školstva, kulture, ne bi bilo ni para za penzije itd. Dakle, brzo bi nastalo socijalno nezadovoljstvo koje bi aktuelnu vlast srušilo. Drugo, i važnije, država ne daje svoje pare, nego uzima zajmove koje će, kada za to dođe vreme, vratiti ista ta privreda. Drugim rečima, država unapred uzima naše buduće prihode i deli ih po sopstvenom nahođenju. I, konačno, sve to aktuelna vlast predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa, kao da se nečeg lično odriče, maltene sama čini veliku žrtvu. Istina je naravno suprotna pošto vlast ulažući naš novac sama izvlači najveći profit obezbeđujući sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina.
Koje ekonomske parametre koristi vladajuća struktura u Srbiji da bi uverila građane da je ekonomija u Srbiji bila veoma uspešna, čak i najuspešnija u Evropi tokom 2020? Da li je ta tvrdnja istinita kada je bilo koji ekonomski parametar u pitanju?
Vlast se praktično poziva na jedan jedini pokazatelj – kretanje bruto domaćeg proizvoda. Verovatno će zaista – mada podaci još nisu konačni – Srbija prošle godine zabeležiti najmanji pad BDP-a. Biće negde između jedan i 1,5 odsto. Zemlje Evropske unije će po svoj prilici imati već pad, ali treba sačekati rezultate drugih evropskih zemalja, Belorusije recimo. No, svejedno, manji pad Srbije svojevremeno sam ilustrovao slikom o mestu na lestvici privrednog razvoja. Oni koji su na toj lestvici visoko mogu i više da padnu. Srbija pak, koja je praktično na najnižoj prečagi, i da hoće ne može mnogo da padne.
Da bi se stekla kompletna slika o “uspešnosti” ekonomije određene zemlje, koje bi sve parametre trebalo uzeti u obzir? Kako u tom slučaju stoji Srbija u poređenju sa drugim evropskim zemljama?
Obično se kao prvi pokazatelj uzima bruto domaći proizvod po stanovniku, zatim je tu svakako prosečna plata, stepen nezaposlenosti i slično. Kada se sve to uzme u obzir Srbija je svakako na repu Evrope. Najbolje je da kao kriterijum uzmemo BDP po stanovniku i apsolutno i relativno, tj. po kupovnoj snazi. Dakle, tako gledano, da ne opterećujemo intervju brojkama, Srbija je po privrednoj razvijenosti ispred Albanije, Bosna i Hercegovine, Severne Makedonije i Kosova, ali je iza Crne Gore, ispred koje je uvek bila. Ovo govorim prema podacima za 2019, možda će se kada je reč o Crnoj Gori, situacija promeniti jer je njen turizam jako pogođen koronom, ali to ne menja suštinu. Neće se međutim ništa promeniti u poređenju sa nekim drugim susedima. A tu su tek podaci poražavajući. Jer, ispred Srbije je Hrvatska, koja je uvek bila razvijenija, ali su ispred Srbije danas i Mađarska, pa čak i Rumunija i Bugarska, za koje je pre tridesetak godina Srbija bila Eldorado.
Ali “običnim” građankama i građanima mogu da preporučim, u stvari uveren sam da oni taj kriterijum i sami, u ličnom životu i radu, primenjuju. Reč je o nekoj vrsti “glasanja nogama”, što znači da ljudi idu tamo gde (im) je bolje. Kao što vidimo poslednjih godina, ljudi idu iz Srbije da rade ne samo u Nemačku, Austriju, Francusku, kao ranije, nego i u Slovačku, Češku, Mađarsku ali i u – Rumuniju. Za sve te bivše socijalističke zemlje, ponoviću, Srbija je u SFR Jugoslaviji bila Amerika, sada je obrnuto.
Zašto zvaničnici krše propise o javnim nabavkama i sakrivaju cene respiratora, vakcina, pa čak i cenu spomenika Stefanu Nemanji?
Mogu da vidim samo jedan razlog. To je korupcija. Jer kada bi sve te javne nabavke zaista bile javne a ne tajne, odmah bi se videlo koliko je sve to skuplje nego kada bi se nabavljalo na tržištu, kroz nadmetanje prodavaca. Kao što bi se videlo ko se sve u te poslove i koliko “ugradio”. Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena – bilo da je reč o infrastrukturnim objektima bilo da se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama. Primera radi, veliki infrastrukturni poslovi koji se finansiraju kineskim kreditima i gde su glavni izvođači kineske firme pravo su leglo mita i korupcije. Krediti su znatno skuplji nego što se mogu dobiti od međunarodnih finansijskih organizacija, a i građevinski radovi koštaju najmanje 20-30 odsto iznad realne cene.
Koje poteze bi trebalo da povuče Vlada Srbije, na kraći i duži rok, radi popravljanja ekonomske situacije u zemlji?
Pa, najbolje bi bilo da se povuče. Ovo je naravno šaljiv odgovor, ali u njemu ima i više od pola istine. Glavni problem Srbije jeste ne samo zarobljena država, kako je to već utvrdila i Evropska unija, nego i zarobljena privreda, kako je to u jednoj svojoj kolumni nedavno napisao Vladimir Gligorov. Da su razvojni potencijali Srbije sputani, osakaćeni bolje reći, najbolje pokazuju niske privatne investicije. Naime, da bi se Srbija ubrzano razvijala potrebno je da investicije čine oko 25 odsto bruto domaćeg proizvoda, a one su ispod 20 odsto. To znači da bi trebalo da budu oko 12 milijardi evra godišnje. Strane investicije su – zahvaljujući nerazumno visokim subvencijama – već dostigle svoj maksimum, tj. premašile su tri milijarde evra. Javne investicije su takođe blizu maksimuma, tj. blizu su dve milijarde evra. Domaće privatne investicije upola su manje od potrebnih. Kreću se oko 3-4 milijarde a trebalo bi da budu 6-7 milijardi evra. Ali privatni investitori, a to su hiljade malih i srednjih preduzetnika, ne smeju da investiraju, jer će ako se pokaže da imaju novca, da su uspešni, odmah da im na vrata dođu Vučićevi reketaši. Ljudi se povlače, ne šire biznis ili iznose novac i investiraju u inostranstvu. Dakle u inostranstvo ne beže samo ljudi nego i novac. To se neće promeniti dok je ova garnitura na vlasti.
Slobodnamisao.rs
16. febriara 2021.
Granit od papira
U petak 12. februara iz štampe je izašla moja knjiga Desimir Tošić: Između ekstrema. Tim povodom, kao neku vrstu “trejlera”, objavljujemo rezenciju dr Dubravke Stojanović, profesorke istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu.
Ne znam ima li zemlje koja se više poziva na svoje tradicije, a koja brže i uspešnije zaboravlja svoje istaknute pojedince od Srbije? Svaki proces istorijskog pamćenja nužno pravi selekciju, svaka sadašnjost bira prošlost koja joj odgovara, izvlači vrednosti koje su joj potrebne, naglašava pojedince koji joj se uklapaju, izbacuje one koji smetaju. Ali u kulturi sećanja u Srbiji taj proces pamćenja i zaboravljanja dinamičniji je nego drugde, pre svega zbog čestih i radikalnih političkih zaokreta i stalne nestabilnosti. Na tim krivinama istorije ispali su mnogi čije bi delo bilo od velikog značaja u našem večnom traženju kompasa i pravca. Možda je baš to znak da nam jasan pravac nikada nije bio potreban i da su svesno brisani iz sećanja svi koji su iz prošlosti mogli da usmere našu budućnost.
Među takve pojedince spada Desimir Tošić. Čovek koji se intenzivno bavio Srbijom, njenim političkim dilemama i skretanjima, saplitanjima i pokušajima podizanja. Gledao je on Srbiju i iznutra i spolja, živeći i u njoj i izvan nje, kao njena žrtva i kao heroj. I upravo zbog svih tih perspektiva iz kojih ju je sagledavao, zahvaljujući svom kritičkom daru i oštrom peru, poznavao ju je i razumeo bolje od većine drugih koji su o njoj pisali. Bio je oštar kritičar, ali što bi se reklo, konstruktivan, s nepresušnim optimizmom i verom da ipak može i mora biti bolje. Pisao je i govorio neumorno, do samog kraja, kao da ni posle svega nije izgubio nadu da će ga neko čuti.
Nisu ga čuli. I ne samo što ga nisu čuli nego su se brzo po njegovom odlasku potrudili da se ugasi i svako sećanje na njega. Retko ga ko pominje, a njegova Demokratska stranka je, kao i sama Srbija, definitivno zalutala. Simbolično, pečat zaboravljanju stavio je i Službeni glasnik ukidanjem nagrade s njegovim imenom koju je dodeljivao za najbolju publicističku knjigu.
Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i publicista, odlučio je da se suprotstavi tom sistemskom zaboravljanju. Posle dugog istraživanja napisao je kapitalnu knjigu koja će sprečiti da se Tošićevo ime izbriše. Ova knjiga je veći spomenik Tošiću nego da se bilo ko setio da mu podigne granitni monument i sakrije ga negde u beogradskim budžacima, kao što se to desilo mnogim velikanima – da ne bude da su zaboravljeni, ali da ih se ni slučajno ne setimo. Knjiga Mijata Lakićevića je sad taj granit od papira koji neće dozvoliti da Tošića nema među nama. Biće tu, upozoravaće, analiziraće, opominjaće i jasno će pokazivati put. Onome ko hoće da čuje i da vidi.
Nisam mogla da se odlučim kako bih ovu obimnu studiju okarakterisala u recenziji. Možda je najbolje da napišem sve tri kvalifikacije oko kojih sam imala dileme: biografija 20. veka, knjiga-arhiv i anali. Ova knjiga jeste biografija 20. veka jer se Tošićeva biografija podudara sa značajnim delom prošlog veka, budući da je njegova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina prošlog stoleća. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. U knjizi je ranom periodu njegovog delovanja u Demokratskoj omladini posvećen značajan prostor, i te stranice čine posebnu vrednost Lakićevićevog dela. Tošićev otac, naime, u strahu da bi okupatorske snage mogle da nađu njegove mladalačke političke zapise, sve je spalio tokom rata, tako da je autor biografije morao da rekonstruiše ovaj značajan period na osnovu Tošićevih i tuđih zapisa i sećanja. Slika te mladosti pre Drugog svetskog rata je slika jedne žive i bogate političke scene, angažovane omladine, debata oko velikih pitanja kakva danas mogu da se zamisle samo uz veliku maštu. Centralno mesto tog dela svakako su Tošićevo učešće u demonstracijama 27. marta i njegovo razmišljanje o tom događaju kao autentičnoj pobuni protiv pristupanja Trećem rajhu, pobuni koja je u ovoj knjizi očišćena i od kasnijeg komunističkog prisvajanja i od osuda tog događaja koje se mogu čuti u današnjim mejnstrim krugovima. Samom Tošiću ta je pobuna bila veoma važna, pa s pravom zauzima značajno mesto i u ovoj knjizi. Dalje u knjizi pratimo Tošića u Drugom svetskom ratu, u zarobljeništvu, emigraciji, njegov povratak u Srbiju i u Demokratsku stranku, svedočanstva o godinama u opoziciji i onima posle 2000. godine. Ova knjiga je i, da parafraziram, “biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija 20. veka, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika.
Monografiju Mijata Lakićevića možemo da nazovemo i knjiga-arhiv. Ona je arhiv zato što je i zbirka izvora jer u njoj više od autora govori sam Tošić. Govori kroz svoja sećanja, pisma, intervjue i, na prvom mestu, kroz svoje tekstove objavljene pre svega u Našoj reči, časopisu koji je u Londonu uređivao i za koji je neumorno pisao, a koje je Lakićević okupio i ovom knjigom ponudio javnosti “na uvid”. Može se postaviti pitanje zašto su ti izvori često dati in extenso, ali odgovor je odmah spreman – ova knjiga nije samo način da se sačuva sećanje na Desimira Tošića nego i da budućim čitaocima i istraživačima ponudi izvore prvog reda, same dokumente, da oni nastave da ih proučavaju i na njima dalje grade nezaborav za Tošića. Zato je ova knjiga i knjiga-arhiv, zbirka izvora koji će zahvaljujući ovom izdanju ostati sačuvani da bi Tošić sam iz njih govorio, bez nesporazuma i “pokvarenih telefona”. Iza ove knjige stoji sam Tošić, kao garant njene autentičnosti. Zahvaljujući tom Lakićevićevom postupku Tošić će ostati britak i oštar, bez naknadnog otupljivanja oštrice i prilagođavanja ko zna čijim političkim ukusima. Desimir je bio svoj, a takav je ostao i u ovoj knjizi.
I na kraju, treći potencijalni opis ove knjige je knjiga-anali. Jer, zaista, knjiga ide od godine do godine. Možda bi se nekome i to činilo preteranim, možda nije svaka godina zaslužila svoje poglavlje, možda su važnije pojave nego godine… Ali ovo jeste originalan pristup koji omogućava čitaocu da oseti ritam, da se uživi u dinamiku jednog brzog političkog života. Knjiga uvlači čitaoca u priču, drži ga napetim onoliko koliko je napet bio um Desimira Tošića. Njegove sekiracije, potresi, dileme, razgovori, pisma, sve je tu i guta se kao najbolji politički triler.
Dr Dubravka Stojanović
U Beogradu, 19. 7. 2020.
Jesen demokratije
Dojadilo mi je toliko opšte klišetiranje, mrtvilo i mišljenja i pisanja oko nas – kaže Novica Milić
Intervju Novica Milić: Tri knjige
Krajem ove godine naš saradnik Novica Milić objavio je tri različite knjige: “Politička naratologija”, “Postestetika” i “Haosmos Basara”. To je bio povod za ovaj kratak razgovor.
Tri knjige odjednom, u doba korone?
Te tri knjige nastale su ranije, u raznim razdobljima. “Politička naratologija: Ogled o demokratiji” pisana je na osnovu jednog već desetogodišnjeg kursa o istoriji ideje demokratije. Prošla je kroz tri-četiri verzije koje sam pretprošlog leta pokušao da “sintetišem”, ali je svaka od tih verzija vukla na svoju stranu. Onda sam sve to napisao iznova, prošle zime, kad sam shvatio da treba da se odmaknem od političke filozofije ka istoriji, i tome je služila tzv. naratologija, razmišljanje o pričama. Uzeo sam četiri takve priče, odnosno narativa: antički, onako kako je zabeležen kod Herodota, Makijavelija kad sedi zatočen zbog navodne zavere protiv Medičija, a onda potom piše “Vladaoca”, rušenje Bastilje na početku Revolucije u Francuskoj 1789. godine, a onda, u naše doba, pad Berlinskog zida. Oko tih događaja i priča organizovao sam sve ostalo: antiku sa atinskom demokratijom i njenim osnovnim vrednostima, pojavu rimske republike kao forme države, srednjovekovne sukobe pape i cara, renesansno otkriće slobode i invencije pojedinca, moderne revolucije u Engleskoj, Americi, Francuskoj, izbijanje, a onda propast boljševičkih i fašističkih revolucija, problem savremenosti i budućnosti demokratije. Ostalo mi je bilo još da se odmaknem od nemačke teorije – možda najrazvijenije kad je o demokratiji reč – i anglosaksonske doktrine, takođe previše normativne za moj ukus, i da sa nizom mislilaca koji su deo naše savremenosti – poput Fukoa, Deride, Agambena itd. – vidim koja su današnja otvorena pitanja demokratije kao političkog poretka slobode, odgovornosti, javnosti, jednakosti prava, smenljivosti na izborima. Kad mi je ta potka pošla za rukom, posle je tkanje išlo relativno lako.
SAVREMENA UMETNOST, ONA KOJA SE JAVLJA U VIDU TZV. KONCEPTUALE, POSTALA JE UPITNA
I koji su otvoreni problemi demokratije danas?
Moderna demokratija kao liberalna demokratija očito je u odlasku jer je u odlasku i njena osnova iz projekta prosvetiteljstva o ljudskom napretku i emancipaciji. Države više oblikuju zajednice nego obratno. Jačaju sile kontrole, države ih razvijaju do mere koja je ranije bila nepoznata, a i društva ih oberučke prihvataju. Smenljivost vlasti je postala manje važna od izbornosti, pa je ova druga prešla u predvidljiv ritual. Javnost je uveliko dirigovana, a političke odgovornosti je sve manje. Slobode su dopuštene tamo gde su manje važne, čak se guraju u bahatost i nasilje, a jednakost u pravima je uglavnom fraza u sve komplikovanijim normativnim mehanizmima predstavničkih tela, pa smo sve manje predstavljeni i zastupljeni, a sve više zamenjeni. Transformacija moći i vrednosti u kojima se moć kreće u novim dinamikama – promenjene forme života, nove tehnologije, informatike, drugačije subjektivnosti, odnosno mentaliteti itd. – učinili su da liberalnu demokratiju lako smenjuju populizmi, autoritarne matrice, dirigovana javnost, kvaziidentiteti, čak religijske obnove. Što je demokratiju gurnulo u rijaliti-šou, s veštim klovnovima koji se predstavljaju kao državnici (Tramp, Boris Džonson, Vučić). Levica još čuči u izanđalim matricama marksizma (Marks je umro pre skoro 150 godina), pa desnica uspešno manipuliše nacijom, državom, ekonomijom. Tako da je politička sredina (tzv. srednja klasa, odnosno tamo gde su ljudi individue i stoga nosioci različitosti u slobodama) uglavnom potisnuta, stisnuta, razbijena iako je tu prostor politike najširi. Zaboravilo se da je demokratija stvar zajednice, a ne države, konkretna i lokalna, previše se poverovalo u njenu globalnu prirodu, u njen automatizam. A demokratije ima u meri u kojoj zajednica drži do osnovnih vrednosti, dok tzv. elita prima zadatak da stalno traga i predlaže nova rešenja za inače stare probleme slobode, jednakosti prava, odgovornosti, javnosti.
MODERNA DEMOKRATIJA KAO LIBERALNA DEMOKRATIJA OČITO JE U ODLASKU JER JE U ODLASKU I NJENA OSNOVA IZ PROJEKTA PROSVETITELJSTVA O LJUDSKOM NAPRETKU I EMANCIPACIJI
Vaša knjiga “Postestetika” ima podnaslov “Moć i savremena umetnost”, zašto?
I ta je knjiga rezultat jednog fakultetskog kursa, a o moći razmišlja ne samo kao o nečemu spolja, što nas ograničava i sputava – kako najčešće zamišljamo moć jer je doživljavamo kao vlast nad nama, a moć je šira od svog oblika vlasti – nego kao o pozitivnoj, stvaralačkoj snazi. Savremena umetnost, ona koja se javlja u vidu tzv. konceptuale, postala je upitna. Ne samo da je pod znak pitanja stavila raniju milenijumsku tradiciju umetnosti – kao kad Dišan uzme pisoar, malo ga izokrene i od toga napravi slučaj koji se smatra, još od jedne ankete među ekspertima pre petnaestak godina, za “najuticajnije delo savremene umetnosti” – već što u pitanje dovodi granicu između umetnosti i neumetnosti. Iako u toj knjizi nekome može izgledati da branim konceptualu, mene su zanimala pitanja više od odgovora. Radije u muzejima posmatram stare majstore platna i kičice iako me konceptualisti katkad zabavljaju svojim dosetkama. Ali prvima dajem prednost. Radije slušam Betovena nego Džona Kejdža – ako se tu ima šta čuti u “4’33”, tri stava tišine. Moć Dišanovog pisoara, tj. “Fontane”, u savremenoj umetnosti teško je osporiti, konceptualisti su uglavnom dišanovci, pa se treba onda upitati šta sve to znači, otkud dolazi, kuda vodi. Tome je knjiga posvećena.
A knjiga o Basari?
To je knjiga o Basari pripovedaču, o njegovim romanima i pričama. Ona je nastala iz raznih beležaka koje sam pravio tokom decenija. Naša sredina uglavnom nije svesna njegovog vanserijskog narativnog talenta, koji prevazilazi mnogo toga danas, u širim razmerama nego što je domaća literatura. Iza njegovog humora, cinizma, apsurda, kriju se stara i večna pitanja čovekovog uspenja i pada, metafizike, transcendencije, nihilizma u stvarnoj istoriji, haosa života i smrti. Ali to nije tumačenje Basare, to ostavljam drugima. Podnaslov je tu “Razmišljanja uz jednu književnost”. Šta mislimo, kako razmišljamo kad čitamo te romane, kojim kontekstima ih možemo okružiti kako bismo ih bolje osvetlili. Ispostavilo se da se ta knjiga pridružila po vremenu objavljivanja “Političkoj naratologiji” i “Postestetici”, ali to je usled okolnosti; kod nas, naročito u vreme korone, ne može se planirati vreme izdavanja, ne mogu to ni izdavači.
AKO SEBE NE IZNENADIM, SIGURNO NEĆU NI DRUGE. HERAKLITOVSKI VERUJEM DA JE SUNCE SVAKOG DANA NOVO. PA GA TREBA SLAVITI KAO IZVOR ŽIVOTA
Pišete li, posle svega, još nešto?
Jedna knjigetina – više od 800 stranica – o istoriji antičke (starogrčke, pa rimske) i onda renesansne književnosti, od početka, pa negde do 17. veka, najviše o odnosu pevanja i mišljenja, literature i filozofije, čeka u Službenom glasniku skoro godinu dana. Glasnik ima svoju temporalnost spore državne kuće, gde su knjige manje važne. A trenutno pokušavam da od grupe tekstova objavljivanih baš ovde, u Novom magazinu, sačinim jedan ogled o Srbiji, toj tužnoj temi naše svakodnevice. To bi bila publicistička, polemička, vrlo kritična knjiga tekuće problematike, rađena kao da nas čeka sudnji dan. Hoću da isprobam neke nove stilove i ritmove u pisanju, sa što manje mojih prokletstava, a to su sklonost teoriji, i dugačke rečenice – borim se protiv toga koliko god mogu. I još jedan rukopis čeka izdavača, knjiga o književnoj psihoanalizi. Nisam objavljivao knjige desetak godina, pa sada hoću da se lišim tih opsesija. Jer, kad objavite knjigu, ona je prepuštena čitaocima i kao autor možete je zaboraviti. Nalazim da je ta vrsta zaborava osveženje jer omogućuje da se bacim na nešto novo, da rizikujem na drugačije načine. Samo onaj ko rizikuje nešto novo ima šanse da uspe. Dojadilo mi je toliko opšte klišetiranje, mrtvilo i mišljenja i pisanja oko nas. Ako sebe ne iznenadim, sigurno neću ni druge. Heraklitovski verujem da je sunce svakog dana novo. Pa ga treba slaviti kao izvor života.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2020.