Blog

Izdana inteligencija

Sloboda i odgovornost

Pre tačno 90 godina, 1927, francuski intelektualac Žilijen Benda napisao je esej “Izdaja intelektualaca”. Danas se intelektualci žale da su izdani.
Benda je zapravo svoju “sabraću” optužio da su izdali velike ideale humanizma i okrenuli se mračnim ideologijama, naročito nacionalizmu, izneverivši time i svoju misiju, ali i narod, naciju. Uzgred, kad smo već pomenuli optužbu, pojam intelektualac nastao je, opet, u Francuskoj, za vreme Drajfusove afere, kada je Emil Zola napisao svoj slavni traktat “Optužujem” i kada su oni koji su stali iza tog teksta nazvani intelektualcima.

Danas pak intelektualci optužuju narod da ih je ostavio na cedilu, da im više ne veruje i da se okrenuo mračnim porivima, naročito populizmu. Stanko Crnobrnja je nedavno (22.9.2017) za Kulturni dodatak Politike pripremio obiman prilog pod nazivom “Antiintelektualizam u 21. veku” – asocijacija na Piketijev “Kapital u 21. veku” svakako nije slučajna, naprotiv – u kojem se govori o narastajućem antiintelektualizmu. Crnobrnja, naime, tvrdi da su “snage antiintelektualizma”, kako u Srbiji tako i u celom svetu, u poslednje vreme, tj. “u vremenu nestajanja socijalizma i rađanja društva u ‘permanentnoj tranziciji’ dobile velika krila”.

Ima li između ove dve pojave neke veze? Ne, naravno, neposredno između zbivanja u Bendino i Crnobrnjino doba nego između onoga što se (sa) intelektualcima događa danas i njihovog ponašanja u (bližoj i daljoj) prošlosti.

Najpre se, u potrazi za odgovorom, valja složiti sa Crnobrnjom – antiintelektualizam je poslednjih godina zbilja u ofanzivi. To je povezano sa porastom populizma. Antiintelektualizam, tj. antielitizam, jedna je od osnovnih karakteristika populizma. Štaviše, moglo bi se reći: to su dve strane istog novčića – sa jedne strane antielitizam, sa druge strane populizam.

U tom kontekstu posebno je zanimljivo da Crnobrnja kao neku vrstu inspiracije za svoj poduhvat ističe “misao Asimova” da je “antiintelektualizam stalna nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, a proistekla je iz pogrešne primisli da demokratija znači da je moje neznanje isto toliko vredno kao i tvoje znanje.”

Ovo u suštini znači da bi društvom trebalo da vladaju znalci, tj. stručnjaci. Bez namere da su ulazi u neke “visokoparne” rasprave, mora se primetiti da je odvajkada utvrđeno da biti stručnjak nije isto što i biti intelektualac. To što neko zna da napravi most ili što zna da uradi operaciju na otvorenom srcu, ili u prste zna Aristotela… još uvek ga ne čini intelektualcem. Biti intelektualac znači, poput Zole, plivati protiv struje. Biti kritičan prema vlasti, ali i, kako je davno napisao Vladimir Gligorov, biti “u sukobu sa sopstvenom sredinom i sa onom društvenom i kulturnom situacijom koja joj pogoduje”. Desimir Tošić je pak govorio da mi u Srbiji i “nemamo elitu”, tj. da je “naša inteligencija populistička, pa prema tome i nije mogla da predstavlja pravu kategoriju intelektualaca”.

No, sve to za ovu priču i nije toliko važno. Ključna je (kobna, što bi rekao Hajek) ideja, potekla među samim intelektualcima, razume se, da ljudi koji poseduju određena znanja o tome kako stvari stoje znaju i kako bi one trebalo da izgledaju. Iz čega sledi da bi “inteligencija” trebalo da propisuje recepte za (pre)uređenje društva i države.

Na makro, tj. teorijskom nivou, to je ono što se zove “istoricizam” (Poper) i “scijentizam” (Hajek), odnosno shvatanje da je čovek u stanju da spozna istorijske zakone i da na osnovu toga konstruiše budućnost.

Savremena istraživanja ljudskog ponašanja donela su još više rezervi prema stručnjacima, tačnije njihovoj sposobnosti da planiraju i predviđaju. Nobelovac Danijel Kaneman, utemeljivač bihejvioralne ekonomije, u svom na ovom mestu već pominjanom delu “Misliti, brzo i sporo”, na jednom mestu kaže: “Ljudi koji izučavaju određenu oblast i tako zarađuju za život jednako precizno pogađaju koliko je moguće da se određena opcija ostvari kao što majmuni strelicama pogađaju tablu za pikado”. I još – da “menadžeri velikih korporacija pojma nemaju o bliskoj budućnosti tržišta akcija”, kao i da su autopsije pacijenata pokazale da su “lekari koji su ante mortem bili potpuno sigurni u svoju dijagnozu – pogrešili u čak 40 odsto slučajeva”.

Pozivajući se na reči Antonija Damasija da “ljude koji pre donošenja odluke ne ispolje odgovarajuće emocije odlikuje slabija sposobnost donošenja dobrih odluka”, kao i na Pola Slovika, još jednog značajnog naučnika u ovoj oblasti, koji “ističe da neobaziranje eksperata na osećanja javnosti rezultira odlukama koje javnost odbacuje – što je za demokratiju nemoguća situacija”, Kaneman sugeriše zaključak da “javnost s pravom pruža otpor ideji da se donošenje odluka poveri ekspertima koji niti su za to izabrani niti snose odgovornost”.

Na mikro, tj. praktičnom nivou, da se vratimo u Srbiju, iskustvo koje su ljudi ovde imali sa sopstvenom elitom više je nego bolno. Građanski “beli listići”, Dinkićevi “stručnjaci ispred politike”, Koštuničini “legalisti” i, naravno, na kraju, tačnije na početku ovog sunovrata, akademici oko Memoranduma – sve to građanima daje i više nego što treba razloga da se osećaju izneverenim. Umesto da prihvate odgovornost, intelektualci se vajkaju da su neshvaćeni i da im je uticaj mali. Vade se na Tviter, Fejsbuk, runo.

Mijat Lakićević
30. novembar 2017.

 

Sloboda za Popaja

Sloboda i odgovornost

Ne, neće biti reči o Olivi i njenom crtanom parnjaku.
“Generalno je takvo vreme da je sve više robova, a sve manje slobodnih ljudi. Šta god značila sloboda”. “Živimo u neorobovlasničkom sistemu kojem ne znamo kako da se odupremo”.

Moglo bi se sličnih izjava u poslednje vreme naći sijaset. Drugonavedene su ovde reči (Danas, 15.11.2017) čoveka koga, što se kaže, ne treba posebno predstavljati, velikog glumca Predraga Ejdusa. Prvi citat (Vreme, 9.11.2017) pripada čoveku koji je na dobrom putu da slavu stekne, Aleksandru Radunoviću zvanom Popaj, jednom od osnivača cetinjske grupe “The Books of Knjige”, čije su humorističko-satirične televizijske emisije postale veliki hit i izvan granica Crne Gore, čiji se članovi bave i muzikom, a nedavno su snimili i film koji već prvih dana po gledanosti obara sve rekorde. Dakle, respektabilno i perspektivno društvo, s popriličnim uticajem u različitim sferama javnog mnjenja.

Privukla me je ovde zapravo Radunovićeva “upitanost” nad značenjem slobode. Na šta se odmah nadovezalo i pitanje: a kako danas uopšte razumeti pojmove “rob” i robovlasništvo”? A onda i treće – čemu uopšte služi takav govor?

Ne bojte se, neću sad ovde da definišem slobodu. Jer odavno je poznato da je sloboda zapravo jedna velika muka. Mnogi su se, otkako postoji čovečanstvo, s njom mučili. Meni su – hajde da to kažem da bismo makar približno odredili koordinate u kojima se krećemo – u tom pogledu najbliži Berlinova “negativna sloboda”, tj. “sloboda od”, posebno “odsustvo prisustva sile” i, kao “dodatak”, Kantov kategorički, tj. moralni imperativ koji ću ja ovde sasvim uprostiti i “prevesti” na “praktičan” jezik: “ne čini drugome ono što ne bi voleo da ti čine”.

No, manimo se filozofiranja; zbilja – kako da čovek zna da li je slobodan, tj. šta ga čini slobodnim, a šta robom (u dvostrukom značenju – izvedenom od reči “rob” i “roba”). Pogotovo danas kada je toliko informacija oko njega da mu se čini da je rob tih silnih podataka s kojima ne zna šta će. A ako još hoće da postigne neki cilj, onda svoje delovanje, a to znači sebe, mora da podredi tom cilju (da u komplikovanu priču o odnosu ciljeva i sredstava sada ne ulazim), pa tako sam sebi nametne silna ograničenja i apstinencije. Lakše je (bilo) da se ode kod gospodara i traže pare, pa ako da onda je super, a ako ne da onda si disident, pa je opet super. Jer dobiješ na mala vrata.

Uzmimo jednu od najvažnijih – slobodu govora. Danas kada se sve može reći, zar ne treba pažljivije birati reči. Razumljivo je da nemudri lako posežu za teškim rečima – pokušavaju tako da privuku pažnju. Ali ako i oni koji imaju šta da kažu prihvate taj manir, njihov se glas time neće izdvojiti nego će se samo izgubiti u opštoj kakofoniji, da ne kažem dernjavi.

Možda bi ovde trebalo da se ugledamo na naše sportiste koji su postigli najveće uspehe u globalnoj konkurenciji – na košarkaše. Čija je filozofija: brzina da, jurnjava ne. To jest, da se nametne svoj “način igre”. Drugim rečima – da igra dobije smisao. Jer, bez smisla – sve je besmisleno. I izgubljeno. Pa i cilj, tj. sloboda sama.

Dakle, kakvog bi trebalo da ima smisla reći da je sve više robova, a sve manje slobodnih ljudi? Nadam se da me niko neće optužiti da time hoću da ukinem slobodu da se to kaže, odnosno da neko misli da “živimo u (neo)robovlasničkom sistemu”. Ali, sa druge strane, ne mogu da se otmem utisku da preslobodna, tj. neodgovorna upotreba određenih pojmova, odnosno slobode govora, da ne kažem zloupotreba te slobode, zapravo zamagljuje suštinu stvari. Ako se, naime, u pokušaju da razumemo “sagovornike” poslužimo “klasičnim definicijama” pojmova rob i robovlasništvo, neminovno dolazimo do zaključka da je stvarnost danas ipak neuporedivo drugačija. A ako pak uzmemo da se radi o preterivanju i “hiperbolisanju”, tako čestom u korišćenju umetničke slobode, opet ćemo te reči (olako) odbaciti kao običnu fikciju. U oba slučaja s prljavom vodom iz korita biva izbačeno i dete, tj. mala i krhka čovekova sloboda.

Konkretno govoreći, kada je to u Srbiji i Crnoj Gori (da se ograničim na naše dvorište i ne pominjem, recimo, Kinu) bilo manje “robova”, a više “slobodnih ljudi” nego danas? Devedesetih? To ne može biti ozbiljno. “Zlatnih” sedamdesetih? Da, zbilja, tada se niste morali bojati da ćete izgubiti posao. Pod uslovom da vam ne padne na pamet da, recimo, osnujete političku partiju. Šta će vam kad već postoji jedna. I zaista, ogromna većina je pristajala na tu vrstu mita i korupcije, jedinka se u toj masi nije ni primećivala. Čini se u traženju bolje prošlosti ići još više unazad nema potrebe, to bi tek bilo besmisleno.

Iz toga, naravno, nikako ne sledi zaključak da su Vučićeva Srbija ili Milova Crna Gora najbolji od svih svetova. Zlo i naopako kad bi bilo tako. Ali, da bismo išli napred, moramo da znamo gde smo. Gromopucatelne fraze ne pomažu u razbijanju mraka. One poput raketa zasvetle očaravajućim sjajem i zasene i posmatrače i ispaljivače – naročito ove druge, čini se – ali brzo zgasnu, a kad se ugase noć ostaje još tamnija nego što je bila.

Tako smo došli do sledećeg, tj. pitanja odgovornosti za javnu reč. A pošto u javnosti uglavnom istupaju intelektualci, onda do odgovornosti intelektualaca.
O tome u sledećem napisu.

Mijat Lakićević
29. novembar 2017.

 

Ponovo radi blogoskop

Dragi i poštovani čitaoci, kao što možete da primetite, naš blog ponovo radi. Do zastoja je došlo iz tehničkih, nazovimo ih tako, razloga, koji su zahvaljujući ljubaznim majstorima brzo otklonjeni.

Dakle, što bi rekao Dragan Nikolić u sjajnoj istoimenoj TV seriji, i u od nje napravljenom izvanrednom, filmu – oboma nepravedno zapostavljenim – IDEMO DALJE.

Vaš Mijat

Ono što niste pročitali dok sajt nije radio, možete naći na linkovima:

Nejednakost i budućnost

Između izbora

Spomenik žrtvama SANU agresije

I najnoviji

Siromaštvo

.

Komentari u rubrici “Reč više”, objavljivani na portalu RTV
od februara 2015. do maja 2016. godine

.
.

INAT 
5. maj 2016.

 

VUČIĆ PROTIV VUČIĆA 
28. april 2016.

 

KAKO JE NESTALO POLA MILIJARDE EVRA 
21. april 2016.

 

RUSKO TRŽIŠTE: ŠANSA ILI OBMANA 
14. april 2016.

 

ŠORKA OKO OFŠORA 
7. april 2016.

 

RADIMO VIŠE, ŽIVIMO GORE 
31. mart 2016.

 

DRŽAVNI UZURPATORI 
24. mart 2016.

 

JADNE INVESTICIJE 2 
17. mart 2016.

 

PO(R)UKA S KOPAONIKA 
10. mart 2016.

 

KRAJ PRIVATIZACIJE I DRUGE BAJKE 
3. mart 2016.

 

IZLAZNA STRATEGIJA KLEMENSA TENISA 
25. februar 2016.

 

EVO IZBORA, BIĆE PARA 
18. februar 2016.

 

SVETAO PRIMER 
11. februar 2015.

 

U TUNELU 
4. februar 2016.

 

RAFINERIJA KAO BIŽUTERIJA 
28. januar 2016.

 

BALKANSKI TIGAR 
21. januar 2016.

 

“KOD TRI GREŠKE” 
14. januar 2016.

 

 NAPREDNJACI NAPRED 
7. januar 2016.

 

KADA ĆE NAM BITI BOLJE 
31. decembar 2015.

 

DRŽAVA RASPIKUĆA 
24. decembar 2015.

 

HLEB I PIVO 
17. decembar 2015.

 

SRBIJA IZMEĐU STABILIZACIJE I RAZVOJA 
10. decembar 2015.

 

ŠTA POKAZUJE BUDŽET 
3. decembar 2015.

 

SLUČAJ SLUŽBENICE PTT 
26. novembar 2015.

 

CZ KAO PARADIGMA 
19. novembar 2015.

 

OGLEDNO DOBRO 
12. novembar 2015.

 

ŠTAFETA 
5. novembar 2015.

 

ČUDESNA LAKOĆA POSLOVANJA 
29. oktobar 2015.

 

MENAŽERIJA 
22. oktobar 2015.

 

TELEKOM I SRBIJA 
15. oktobar 2015.

 

SMEDEREVO KAO PARADIGMA 
8. oktobar 2015.

 

PLATA OD ZLATA 
1. oktobar 2015.

 

AL KAPONE IZ NAŠEG SOKAKA 
24. septembar 2015.

 

IZGUBLJENE GODINE 
17. septembar 2015.

 

RTV 29 Smederevo1SMEDEREVSKA JESEN 
10. septembar 2015.

 

TAJNOST U ZAKONU, JAVNOST U ZAPEĆKU 
3. septembar 2015.

 

DALEKO JE ESTONIJA 
27. avgust 2015.

 

RASTERIVANJE ULAGAČA PRIVLAČENJEM INVESTITORA 
20. avgust 2015.

 

POLITIKA PODSTICANJA PROPADANJA POLJOPRIVREDE (2) 
13. avgust 2015.

 

IMAŠ STAN, VRATI KUĆU 
6. avgust 2015.

 

PPPP (1) 
30. jul 2015.

 

BERZA 
23. jul 2015.

 

KAPITAL 
16. jul 2015.

 

JARE I PARE 
9. jul 2015,

 

OSTAJTE ONDJE 
2. jul 2015.

 

GASNI PRSTEN 
25. jun 2015.

 

FI(S)KUS 
18. jun 2015.

 

ŠKOLA ZA PREDUZETNIKE, MALE I VELIKE 
11. jun 2015.

 

RESTRUKTURIRANJE 
4. jun 2016.

 

PREKOBROJNI 
28. maj 2015.

 

LEX SPECIALIS(TI) 
21. maj 2015.

 

PRIVATIZACIJA U GODINI JUBILEJA 
14. maj 2015.

 

DOBRA VEST 
7. maj 2015.

 

AGROBIZNIS I NJEGOVE ŽRTVE 
30. april 2015.

 

PRIZNANJE 
23. april 2015.

 

TAJKUNI I PRIJATELJI 
16. april 2015.

.

STRUJNO KOLO 
9. april 2015.

,

OZBILJNI ZNACI 
2. april 2015.

 

KIKINDSKE 
26. mart 2015.

 

MI SMO VAŠI PROSVETARI 
19. mart 2015.

 

JADNE INVESTICIJE 
12. mart 2015.

 

PORUKE SRPSKOG DAVOSA 
5. mart 2015.

.

NJIVICA, SUDNICA, LUDNICA 
26. februar 2015.

 

 

Ratnik golubijeg srca

Katarina Preradović, dugogodišnji novinar i urednik “Blica” i nedeljnika NIN bila je jedan od naših najuticajnih ekonomskih novinara. Ova inicijativa delom je posvećena njoj, novinarki koja nije klečala nikada i ni pred kim, pišući o biznisu postsocijalističkog beščašća i tajnim prodajama javnih preduzeća i našim uništenim života opake tranzicije. Pretnje je nisu zaustavljale. Nije ih ni fakturisala. Cena koju je platila isuviše je visoka. Hvala ti Kaćuška u ime Novinarakojinekleče

Objavljujemo naslove tekstova Katarine Preradović. Godinu dana kasnije, ništa se promenilo nije za nas. Nedostaješ, dragi prijatelju.

Dugo ste čekali, ne morate više

Srbija na rasprodaji
Pojeli i asfalt
Fali samo kosmodrom
Država je neuredna domaćica
Dve babice kilavi putevi
Energetika u raljama politike
Bitka za milion evra
Nepristojna ponuda
Juriš na državnu kasu
Presuda bez posledica
Gazda Bajatović
Teško, teže, 2011.
Seno, slama – energana
Ko je ukrao milijardu evra
Sunovrat neoliberalizma
Pritisak na rad Saveta
Tender za kupovinu vremena
Bečki valcer ili španska sapunica
Monopolisti vladaju telekomunikacijama
Eldorado za bankare klijenti u ropstvu
I hiljadu Kolubara bilo bi malo
Zgrabi pa vladaj
Oteto niko ne bi da vrati
Decenija stagnacije
Vlast štiti bivšeg ministra
Plate i penzije opet na ledu
Besplatne akcije pred izbore.

Kako prebroditi 2012.
Večiti ponavljači
Budžet u tviter parlamentu
Udavača koju niko neće
Bez obećanih ušteda u 2013.
Isplativ za 100 godina
Pojeftinjenje ali ne za potrošače
Crno sa nijansom sive
Mišković je aperitiv, ko je ručak?
Kroz iglene uši
I bankrot bolji od agonije
Kako je ispario Srbijagas
Iz šupljeg u prazno
Partijski direktori iznad konkursa
Šminkanje budžeta
Sloboda po specijalnoj ceni
Izbori bliži od reformi
Jahači magle
Srbija ili Srbijagas
Žilav koren političke banke
Kasa po meri izbora
Kome smeta Radulović
Godina koju su pojeli sukobi
Večiti taoci izbora
Arapske i druge bajke
Kakve reforme, samo je rejting važan
Dugo ste čekali, čekaćete još
Posla samo na crno
U Evropi gora samo Albanija
Koplja se lome oko javnih preduzeća
I dogodine manjak milijardu i po evra
Ministarski prsti u medijima
Demagoško bildovanje plata
Srbija smrvljena nemaštinom
Dugo ste čekali, ne morate više.

 

Poreski raj i(li) pakao

Šta biste izabrali da možete da birate, dragi (nadam se mnogobrojni) čitaoci: poreski raj ili poreski pakao? Pitanje je retoričko, razume se.

U stvari, “poreski raj” (odnosno ofšor “destinacije”, o kojima se ovih dana tako mnogo govori), nije baš toliko rajski kao što mu ime sugeriše. I kao što možda veliki broj ljudi misli. Jer, da bi stigao do raja čovek, to jest privrednik – ako pođemo od (nedokazane doduše) pretpostavke da su i tajkuni ljudi jer se ovde o drugim stanovnicima poreskih rajeva, glumcima pevačima sportistima itsl. ne govori – prvo mora da prođe sedam krugova pakla. Drugim rečima, mora da plati sve one silne dažbine koje svako preduzeće plaća u zemlji u kojoj je smešteno. Dakle, plati sve takse i akcize, plati PDV, poreze i doprinose na plate, plati i porez na dobit ako je ima i, konačno, ako ostatak te dobiti želi da prebaci u poreski raj, tamo gde je registrovan njegov osnivač, tj. preduzeće-majka, plati i porez na transfer tog novca. To je princip, sve ostalo su nijanse, što bi rekao Đole nacionale.

U stvari, ni tu nije kraj. Jer, ako vlasnik tog “preduzeća majke” želi da profit isplati sebi lično, on je dužan da taj prihod prijavi u zemlji gde ima prebivalište i onda na to ponovo plati porez. I, kažu poznavaoci, najveći broj ljudi to i radi.

Tako da se, s obzirom na sve to, postavlja pitanje zašto ljudi uopšte beže u poreske rajeve. U najkraćem – zbog slobode. S jedne strane, slobode za svoj novac. Jer, iz poreskog raja taj novac mogu da (re)investiraju lako i bez dodatnih opterećenja gde hoće, širom sveta. Što i rade, jer je to njihov posao. Sa druge strane, zbog sopstvene slobode, odnosno zaštite ličnog identiteta, privatnosti, što se možda nekima neće dopasti, ali je legitimna ljudska potreba. A nije ni nelegalno.

Sve u svemu, poreski rajevi imaju mnogo više dobrih nego loših strana. Prvo, predstavljaju zdravu poresku konkurenciju poreskim sistemima evropskih i (Sjedinjenih) američkih, tj. bogatijih država, koje su pokazale jaku sklonost da visokim porezima prosto deru svoje građane. I, drugo, omogućavaju lakši protok kapitala, od čega korist pre svega imaju nerazvijeni i kapitalom siromašniji narodi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. mart 2016.

 

Pravosudna trulež

Intervju sa Miodragom Majićem,
sudijom Apelacionog suda u Beogradu

Naš sagovornik Miodrag Majić jedan je od retkih, ako ne i jedini, sudija koji je društveno aktivan, ima čak i svoj blog i javno iznosi mišljenje o najškakljivijim temama iz oblasti kojom se bavi. To je bio povod za ovaj razgovor

Razgovor vodio Mijat Lakićević, zamenik glavnog urednika,
31. marta 2016. godine u prostorijama Novog magazina u Beogradu.

 

Apatija u Beogradu

Nije bilo značajnijeg ekonomiste koji bi sebi dozvolio da propusti Opatijsko savetovanje. A bila je to i “radna obaveza”, ako ne baš za predsednika Vlade, onda svakako za ministre koji su držali najvažnije ekonomske resore. Skup je organizovan u novembru sa ciljem da se analiziraju rezultati u protekloj i daju “imputi” za ekonomsku politiku u narednoj godini. Uglavnom, Kristalna dvorana hotela Kvarner – ista ona u kojoj se održavao najslavniji muzički festival tog vremena – bila je ta tri novembarska dana, kada je savetovanje održavano, ispunjena do poslednjeg mesta. Novine su o raspravi izveštavale do detalja, a na kraju bi ekonomisti uputili svoju poruku, koja bi kasnije bila pomno proučavana. Tako je bilo u onoj, soc. Jugoslaviji.

Kad nam se raspala zajednička država, ekonomisti SRJ pokušali su da očuvaju tu tradiciju, nastavili su sa održavanjem “Opatije u Beogradu”, ali ona nikako nije uspevala da uhvati korena. Baš je bilo briga tadašnje kreatore svekolike politike za ekonomiju, (naj)viši ciljevi su bili na dnevnom redu. Ni posle dvehiljadite situacija se nije mnogo promenila nabolje. Savetovanje se pretvorilo u strogo esnafski skup koji se održava na beogradskom Ekonomskom fakultetu i koji ministri po pravilu ignorišu. A ni mediji za njega ne pokazuju veliko interesovanje.

Tako je bilo i ove godine, naročito kad je o predstavnicima establišmenta reč. Od njih nije došao niko. Baš niko, osim viceguvernerke Diane Dragutinović koja je, kao profesor Ekonomskog fakulteta, imala referat.

Možda zato što su znali da ono što će čuti neće biti nimalo prijatno. Poruka – neformalna razume se, jer se od formalnih davno odustalo – ekonomista bila je kao retko kad u poslednje vreme unisona. I mogla bi se sažeti u dve stvari. Prvo, do povećanja plata u javnom sektoru i penzija nije smelo da dođe, bar ne pre 2017. godine. Stabilnost je još krhka i izložena ozbiljnim rizicima, tako da napuštanje praktično jedine delotvorne mere nije bilo, recimo to blago, baš pametno.

Drugo, čak i važnije – rast. Srbija je do krize 2008. godine imala privredni rast brži od proseka zemalja centralno-istočne Evrope, kao i od proseka Balkana; posle 2008, međutim, ima sporiji rast, tako da još uvek nije dostigla nivo privredne aktivnosti iz te, prelomne, godine. Ove godine CIE zemlje će imati prosečan rast od 2,7 odsto, Balkan 2,4 odsto, a Srbija 0,8 odsto. Za iduću godinu procenjuje se da će centralno-istočna Evropa i Balkan ostvariti prosečan rast od oko 2,5 odsto. Prognoza za Srbiju kaže – 1,7 odsto.

To znači da Srbija – zaostaje. A to znači da je u ozbiljnoj krizi. A u najvećoj krizi je izgleda razumevanje situacije u kojoj se nalazimo. Tačnije – njenih uzroka.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. decembar 2015.