Zalivanje betonom zelenih površina na novobeogradskom Ušću najbolje odražava karakter aktuelne vlasti. Betoniranje parka oko Muzeja savremene umetnosti zaista je suvišno i može se objasniti samo kao čin nekog ograničenog, rigidnog uma koji ne dopušta da ljudi sami odluče kuda će da šetaju ili “pikaju” fudbal nego mora da im propiše i staze za kretanje i terene za igranje

Možda zalivanje betonom zelenih površina na novobeogradskom Ušću najbolje odražava karakter aktuelne vlasti. Naime, rekonstrukcija gradskih ulica i trgova, ma koliko bila traljavo izvedena, predstavlja nešto što je ipak potrebno i u tom smislu razumljivo. Ali betoniranje parka oko Muzeja savremene umetnosti zaista je suvišno i može se objasniti samo kao čin nekog ograničenog, rigidnog uma koji ne dopušta da ljudi sami odluče kuda će da šetaju ili “pikaju” fudbal nego mora da im propiše i staze za kretanje i terene za igranje.

No, to je samo jedan mali primer neopravdanog trošenja novca građana Srbije. Za poslednje tri godine, zaključno sa ovom, dakle u razdoblju 2015-2017, iz privrede Srbije izvučeno je oko pet milijardi evra više nego 2014. godine, kada je počela fiskalna konsolidacija. Da ne bude zabune – ne ukupno toliko nego toliko iznad sume od 1.620 milijardi, koliko su javni prihodi iznosili pre tri godine. Ove godine su, da preciziramo, u odnosu na 2014. javni prihodi bili veći 327 milijardi dinara, lani 222, a pretprošle godine 74 milijarde. Ukupno, dakle, 623 milijarde dinara, što je nešto preko pet milijardi evra.

To je i za bogatije zemlje ogromna suma. Zato se mora postaviti pitanje da li je dobro iskorišćena, tj. pametno potrošena. Ono što se odmah vidi – i što je dobro – to je da su javne finansije sređene, tačnije “uravnotežene”. Ove godine će čak, verovatno, umesto planiranog deficita (75 milijardi) biti ostvaren suficit (20 milijardi dinara). U stvari, to baš i nije tako dobar rezultat. Za zemlju poput Srbije, kažu ekonomisti, bilo bi bolje da u državnoj kasi umesto tog viška od 20 milijardi bude toliki manjak, pa čak i malo veći – do 40 milijardi dinara (tj. 0,5 do 1 odsto BDP-a).

Nešto drugo je, međutim, mnogo važnije. Da li su, naime, za tih svojih (dodatnih) pet milijardi evra građani dobili sve što im je obećano kada se u borbu protiv ne mnogo verovatnog, ali pretećeg bankrotstva zemlje krenulo? Zato da se ta pretnja uskoro ne bi ponovila? Odgovor je, nažalost, negativan.

Građanima su, naime, obećane krupne promene, tzv. reforme čitavog javnog sektora, čija je, s jedne strane, predimenzioniranost, a sa druge okoštalost i bila glavni uzrok krize u koju je Srbija zapala i iz koje nikako nije uspevala da nađe izlaz. Zbog toga Srbija sve više zaostaje.

Nereformisan javni sektor i niske javne investicije glavni su razlozi zbog kojih Srbija sistematski zaostaje po privrednom rastu u odnosu na druge zemlje centralno-istočne Evrope, konstatuje u svom septembarskom izveštaju Fiskalni savet. Samo u prethodne tri i po godine rast BDP-a Srbije zaostao je, sveukupno gledano, za drugim zemljama regiona za oko 10 procentnih poena. Njihov kumulativni rast bio je blizu 14, a Srbije svega tri odsto.

Na svoj način to ilustruje i činjenica da je na nedavno (četvrtak, 28. septembar) objavljenom Indeksu globalne konkurentnosti za 2017. godinu Svetskog ekonomskog foruma Srbija najgore plasirana po kriterijumu kvalitet (funkcionalnost) institucija – 105. mesto od 137 zemalja. U stvari, jedan pokazatelj je još nepovoljniji po Srbiju; reč je o inovativnosti, gde je Srbija zauzela 113. mesto.

PRIVREDA JE LIVADA NA KOJOJ TREBA DA “CVETA HILJADU CVETOVA”. ALI DRŽAVA SRBIJA JE TU LIVADU, I STVARNU I METAFORIČNU, POPRILIČNO ZABETONIRALA – I BUKVALNO I SIMBOLIČNO

Mada, kad je o ovom poslednjem reč, čini se da je dobijena ocena prestroga. Jer, evo, srpska država, tačnije Vlada, pokazuje izuzetnu kreativnost. Pa je tako sad smislila Nacionalnu akademiju za javnu upravu, o kojem zakonu upravo raspravlja Narodna skupština. Kako je to lepo objasnio Marjan Rističević, visoki dužnosnik SNS-a, ova akademija treba da obezbedi da šalterski službenici budu efikasniji i ljubazniji.

Dobro, ne može se reći da se osoblje sa one strane topi od miline kad sa ove strane vidi stranku, ali prema nekom subjektivnom osećaju – jer “objektivnih” istraživanja i nema – tu je stanje poslednjih godina popravljeno. Oni koji sede po kancelarijama mnogo su gori od onih na šalterima. Nije ni čudo, u šalter-salama državni činovnici su ipak izloženi pogledima okoline, a i ubogi podnosilac molbe može ponekad da računa na solidarnost svojih sapatnika. U kancelariji toga nema, tu ste jedan na jedan, sa silom od koje zavisi ako ne vaša, onda sudbina vašeg predmeta svakako.

U najtežoj je situaciji mali biznis. Za koji se i inače tvrdi da je “Ahilova peta” srpske ekonomije. Ljudi koji su u svojoj firmi “Katica za sve”, bez dovoljno poznavanja svih finesa našeg poreskog i ostalog pravnog “sistema” (kojem je ludilo osnovna odlika), prepušteni su na milost i nemilost, znači nemilost, finansijskim i ostalim policajcima. Koji kad krenu na posao kao da su krenuli u kaznenu ekspediciju. Zato da budete mali preduzetnik u Srbiji morate stvarno da budete veliki maher.

Privreda je livada na kojoj treba da “cveta hiljadu cvetova”. Ali država Srbija je tu livadu, i stvarnu i metaforičnu, poprilično zabetonirala – i bukvalno i simbolično.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 7. oktobar 2017.