Učinak gradskih vlasti mogao bi se izraziti ovako: čuvali činovnike, žrtvovali građane. Opširnije rečeno, vlast se pod dirigentskom palicom Siniše Malog i Aleksandra Vučića uglavnom orijentisala na čuvanje privilegija zaposlenih u gradskoj upravi i s njom povezanih “spoljnih” struktura, dok je na interese običnih građana gotovo sasvim zaboravila

Kada se sve skupi, vlast koja je protekle četiri godine upravljala srpskom prestonicom nema baš mnogo čime da se pohvali. Nakon priča kojima smo prosto bombardovani proteklih meseci o prepunoj gradskoj kasi i strmoglavom obaranju gradskog duga, nekome se ova tvrdnja može učiniti vrlo sumnjivom. Ali, ako je tačno da je budžet Beograda poslednjih nekoliko godina beležio suficit, kao i da je njegov dug znatno smanjen, još je tačnije – i značajnije – da je to postignuto merama na koje se mogu staviti ozbiljne primedbe. Učinak gradskih vlasti, plastično govoreći, mogao bi se izraziti ovako: čuvali činovnike, žrtvovali građane. Opširnije rečeno, vlast se pod dirigentskom (ali i ne samo “dirigentskom”) palicom Siniše Malog i Aleksandra Vučića – zapravo više drugog nego prvog, ako ćemo pošteno – uglavnom orijentisala na čuvanje privilegija zaposlenih u gradskoj upravi i s njom povezanih “spoljnih” struktura, dok je na interese običnih građana gotovo sasvim zaboravila.

Dakle, gradska vlada jeste zavela određene mere štednje i zahvaljujući tome smanjila dug koji je zbilja pretio da se otme kontroli, ali u vezi s tim treba istaći dve stvari. Prvo, dug Beograda, kao što je to svojevremeno objasnio Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, nije smanjen sa milijardu i 200 na oko 700 miliona evra, kao što su to tvrdili Vučić i Mali, nego sa 410 na 300 i nešto miliona. I to jeste, da ne bude zabune, hvale vredan uspeh, ali je razlika ipak “drastična”. Ona prvonavedena suma, da i na to podsetim, obuhvata i dugove javnih preduzeća koji, međutim, po međunarodnim knjigovodstvenim standardima ne ulaze u javni dug. Dakle, kao što se ne uračunavaju u državni, tako ih ne treba uzimati u obzir ni prilikom iskazivanja (beo)gradskog duga.

Drugo, ni taj uspeh nije bez mane. Naime, uštede su ostvarene na najgori mogući način – smanjenjem investicija. Umesto da gradske službe budu racionalizovane, broj činovnika smanjen i skresani takozvani tekući troškovi, smanjena su takozvana kapitalna ulaganja. Čime je, treba li uopšte pominjati, ruinirana osnova budućeg razvoja. Kako je pokazala jedna studija Fiskalnog saveta iz juna prošle godine (posvećena lokalnim javnim finansijama, o čemu je bilo reči u tekstu “Opština, paklena mašina”) u razdoblju 2008-2013. Beograd je investirao oko 230 miliona evra godišnje, da bi od 2014. investicije pale na 80 miliona evra.

Doduše, te velike investicije finansirane su uglavnom zaduživanjem, tako da je dug Grada porastao sa 60 miliona evra s kraja 2007. na 410 miliona koncem 2013. godine. Što je bilo preko 65 odsto prihoda grada i budući da je, kako ističe Fiskalni savet, “reper za previsoku zaduženost lokalne samouprave dug iznad 50 odsto tekućih prihoda”, to je signal da se u gradskim finansijama upali “crvena lampica”. Ali, onda se otišlo u drugu krajnost, pa su ulaganja sasečena na trećinu, dok su drugi i uglavnom razvojno kontraproduktivni rashodi ostali netaknuti.

Ni to nije sve. Po ugledu na “velikog brata”, tj. republičku vladu, i gradska uprava je primenila isti recept: “cedila” je javna preduzeća. Kako primećuje FS, “suficit Grada nije održiv ni zbog toga što dobrim delom počiva na visokim jednokratnim prilivima u budžet – odnosno neuobičajeno velikim uplatama dividendi od lokalnih javnih preduzeća. To se pre svega odnosi na uplatu dobiti Beogradskih elektrana koje su tokom 2015. i 2016. godine u budžet Grada uplatile oko devet milijardi dinara. Da tih prihoda nije bilo, Beograd bi obe godine završio u deficitu”.

Istovremeno, na drugoj strani se prosto razbacivalo. To posebno važi za Gradsko saobraćajno preduzeće. “U celokupnom sistemu GSB-a postoje problemi i u manjku prihoda i u prevelikim rashodima”, konstatuje FS. Na prihodnoj strani problem je izuzetno loša naplata karata, kao i veliki broj povlašćenih kategorija korisnika koji ili uopšte ne plaćaju ili imaju simboličnu cenu karte… Recimo, penzioneri u Beogradu godišnju kartu plaćaju oko 400 dinara, a u Nišu čak 40 puta više (16.600 dinara). Na rashodnoj strani glavni uzrok prevelikih troškova predstavlja višak zaposlenih. Pre svega u administraciji, ali i na drugim poslovima. Recimo, u GSB-u jedan radnik održava jedno vozilo, dok u privatnom prevozniku Arivi Litas jedan mehaničar opslužuje pet autobusa. Pri tome prosečna zarada u GSB-u je za oko 6.000 dinara veća nego u Arivi… Zbog svega toga Grad od prodaje karata ostvaruje godišnji prihod manji od 100 miliona evra, dok ga sistem prevoza košta dvostruko, tj. oko 200 miliona. To znači da Grad iz svog budžeta svake godine dotira GSB sa najmanje 100 miliona evra. Koliko je to veliki iznos najbolje ilustruje podatak da su približno tolike subvencije Republike za čitav sistem državnih Železnica.

Sa treće strane, Beograd nije u dovoljnoj meri koristio resurse kojima raspolaže. Posebno je naplata poreza na imovinu slaba. Poređenje sa drugim jedinicama lokalne samouprave, na primer Novim Sadom, pokazuje da u Beogradu ima mnogo mogućnosti za poboljšanje naplate poreza na imovinu. Mada je vrednost nekretnina u Beogradu veća nego u Novom Sadu, a poreska stopa ista, Beograd relativno gledano naplaćuje osetno manje poreza na imovinu. Fiskalni savet procenjuje da bi Beograd, ukoliko bi imao jednak stepen naplate poreza na imovinu kao Novi Sad, mogao da ovu vrstu prihoda poveća za 3-4 milijarde dinara.

A to bi bilo gotovo sasvim dovoljno da se pokriju troškovi spalionice smeća u Vinči. Ako ona ikada bude sagrađena. Oko toga se, naime, poslednjih dana podigla velika prašina. Pojedine opozicione stranke prete da će, ako dođu na vlast, poništiti ugovor o njenoj izgradnji kao štetan po Grad, dok vlast – pozivajući se i na Svetsku banku (tj. njenu “ćerku-firmu”, Međunarodnu finansijsku korporaciju), koja je u ovom poslu imala ulogu savetnika – tvrdi da je sve urađeno “lege artis” i da se na taj način konačno rešava jedan veliki problem. Ovo nije prilika da se u taj slučaj dublje ulazi niti u ovom času za to ima dovoljno informacija – ili bar autor ovog teksta njima ne raspolaže, što ne znači da u jednom trenutku do njih neće doći – ali da je deponija u Vinči kolosalan ekološki (a potencijalno) i ekonomski problem, u to nema sumnje. Iako je reakcija javnosti došla malo kasno, tj. nekoliko meseci nakon potpisivanja ugovora, to ne bi smelo da bude smetnja da se posle formiranja nove gradske vlasti opravdanost izgradnje spalionice još jednom pretrese.

Kada se, međutim, govori o ekološko-ekonomskim beogradskim izazovima, a podsećajući se i na slučaj nedavno pronađenih buradi sa opasnim materijama kod Obrenovca, ne treba zaboraviti da je zapravo po čitavoj periferiji Beograda rasuto na desetine, pa i stotine malih divljih đubrišta. Ali – i ne samo po periferiji.

U vezi s tim pao mi je na pamet jedan aforizam slavnog Beogradskog vagabunda Miljenka Žuborskog, preteče današnjih tviteraša, koji je pre jedno 30-40 godina govorio, ako se ne varam, ovako: “Oj, Dunave, reko plovna, sad po tebi plove g….”. Pokazalo se, međutim, da u ovoj vedroj doskočici ima i mnogo istine. Jer, kako se takođe ističe u pomenutoj analizi Fiskalnog saveta, “veliki broj stanovnika Beograda još uvek nema pristup kanalizaciji”, te da je “Beograd najveći grad na Dunavu koji još uvek nema prečistač otpadnih voda”, što znači da se kanalizacija izliva direktno u gradske reke. Što opet navodi na zaključak da se deponije ne nalaze samo po obodu grada nego i u njegovom najužem centru.

Sve u svemu, ključni infrastrukturni problemi grada su zapostavljeni. Umesto, slikovito rečeno, ozbiljnim hirurškim zahvatima, vlast se bavila spoljašnjom dekoracijom, pokušavajući da debelim naslagama šminke i raznim đinđuvama sakrije bolesno stanje gradskog organizma. Da je to tako, najbolje potvrđuje jučerašnji (nedelja, 11. februar 2017) Vučićev predizborni govor u Batajnici. Dok se kiti muzičkom fontanom na centralnim gradskim trgovima, obećava izgradnju kanalizacije u siromašnim naseljima.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 12. februar 2018.