Bekstvo od slobode

Levica u Srbiji

Položaj radničke klase u Kini danas je otprilike ravan onome u Engleskoj kada su Marks i Engels pisali Komunistički manifest. S tim što su radnici u Engleskoj mogli da osnivaju sindikate, a ovi u Kini mogu, tačnije moraju, da se učlane u sindikat koji im je već organizovala (komunistička) partija. I što su oni u Engleskoj imali pravo da biraju između više partija, a ovi danas u Kini mogu samo da se vladaju po onoj božijoj: “Evo ti, Adame, Eva, pa biraj ženu”.
Ipak, iz nekog razloga levičari u Srbiji baš u Kini vide novu “zoru čovečanstva” i ushićeno pišu (Stanko Crnobrnja) kako jedan “bauk kruži Evropom, ali ovog puta ’bauk’ socijalizma – sa kineskim karakteristikama”.
Može li biti većeg paradoksa ili taj paradoks dobro odslikava konfuziju koja vlada među srpskim levičarima.

RATARI INOVATORI: Što, međutim, ne znači da Kina nije na dobrom putu. Za zemlju u kojoj se (s obzirom na njenu višehiljadugodišnju istoriju) takoreći do juče umiralo od gladi, njen takoreći meteorski, u svega nekoliko decenija, uspon do druge ekonomske sile sveta (iako mereno bogatstvom po stanovniku još mnogo zaostaje) predstavlja zaista kolosalan uspeh. S tim što, naravno, taj uspeh nije rezultat sprovođenja socijalizma nego (makar delimičnog) odustajanja od njega.
Ali, opet, ne treba misliti da je “uvođenje” kapitalizma neki genijalni projekat, strategija kineske vlade ili mudrog komunističkog rukovodstva. Kapitalizam su u Kinu uveli kineski seljaci, i to na “mala vrata” i “ispod žita”.
Naime, kako piše ekonomista Slaviša Tasić, prenoseći saznanja kineskih autora “koji su situaciju upoznali iz prve ruke, Kinu su transformisali seljaci promenama koje su sami inicirali odozdo. Poljoprivrednici u kolektivnim gazdinstvima znali su da model zajedničke komunalne svojine koji im je nametnut ne funkcioniše i neki su sami, krijući to od države i lokalnih partijskih vlasti, razdelili parcele gazdinstva među sobom. Tako privatizovana gazdinstva, u kojima se znalo šta kome pripada i gde je svako ubirao plodove sopstvenog rada, odmah su mnogo bolje profunkcionisala. Komunistička partija na čelu sa Deng Sjaopingom tolerisala je takve inicijative, a kad je saznala za njihove blagotvorne efekte i podržala ih je. Ali ih nije predvodila. Kina je kapitalizam, bar u početnoj i ključnoj fazi, krajem 70-ih i početkom 80-ih, jednostavno dozvolila”, piše Tasić pozivajući se na delo kineskog ekonomiste Zua “How the Farmers Changed China: Power of the People” iz 1996. godine. Uzgred, ali bitno, taj ekonomski rast praćen je porastom nejednakosti, pa je ona danas u Kini dvostruko veća nego na početku tog velikog “kineskog praska”, veća nego u (“neoliberalnoj”) Americi – 50 naspram 44 džinija, na skali od nula do sto – i opet dvostruko veća nego u Srbiji (gde je nejednakost 26 džinija), koja poslednjih nekoliko decenija tavori.
Ali, dok kineska levica gradi svoju verziju kapitalizma (ili socijalizma, kako vam drago), tj. tržište bez demokratije, srpska levica traži demokratiju bez tržišta. I tako Srbiju vraća u vreme kada su kineski seljaci pokrenuli točak napretka svoje zemlje, a srpski intelektualci točak istorije usmerili putem koji je zemlju odveo u ratove devedesetih.

TEATAR APSURDA: To iskustvo, međutim, kao da nije bilo dovoljno pa danas ne samo na slabo posećenim levičarskim filozofskim tribinama nego i u mejnstrim medijima, “white card” dobijaju osobe poput Tereze Forkades “najradikalnije časne sestre Evrope”. Koja na pitanje “zar se ne plašite novih sukoba u Evropi jer Madrid ne želi da pristane na referendum o nezavisnosti Katalonije” odgovara: “Znam da je konfrontacija neizbežna, ali u Kataloniji postoji izreka: ne može se napraviti kajgana ako ne razbijete jaja”. Pitanje čijih jaja i koliko njih nažalost nije postavljeno, ali ako vas je to podsetilo na ovdašnje računice iz maločas pomenutih devedesetih, koliko glava će koštati ostvarenje raznoraznih nacionalnih ciljeva – u pravu ste, to je zaista to.
Tako da Horvat, Žižek (uprkos svom staljinizmu), Badju i slični dođu kao “šala zabava”. Uostalom, kao što kaže Ivan Milenković: “Žižek i Horvat su, kao promućurni ljudi, provalili kako funkcioniše tržište. Shvatili su da antiliberalna i antikapitalistička žvaka imaju odličnu prođu, pa je uspešno prodaju. Zašto onda da Žižek ne uzme odvratnom i mrskom neoliberalnom kapitalizmu 5.000 evra po predavanju, sve zapljuvavajući ga na sva usta u, recimo, Toledu. Ili, šta fali ako Varufakis traži hiljadu evrića za intervju? Na taj način verovatno oni iznutra podrivaju kapitalizam”, primećuje, naravno ironično, Milenković i zaključuje: “Žižekovi i Horvatovi tekstovi umeju biti zabavni, oni su dobri pisci, ali ne vidim da u filozofskom ili političkom smislu nude ozbiljne ideje”.
U stvari, “ostap-benderovski” marketinški slogan “ideje naše, benzin vaš” praktična je životna filozofija levičara u Srbiji. Eto ga, recimo, Emir Kusturica, veliki poklonik (blaženopočivših) Kastra i Čavesa, sve je veći korisnik državnih jasli. Prošle godine je za svoj Kustendorf iz budžeta dobio 10, a ove godine 13 miliona dinara, što je svega milion manje od kultnog Bitefa (koji je dobio isto toliko manje nego lane), ali četiri miliona više od ništa manje kultnog Festa, koji je dobio devet miliona, dok su izuzetno značajni festivali sa dugogodišnjom tradicijom, poput “Mokranjčevih dana” u Negotinu ili aranđelovačkog “Mermer i zvuci” dobili svega 2,5, odnosno milion dinara.
Mnogi su verovatno već skočili: Kusturica nije socijalista nego nacionalista. Slavni režiser se s tim sigurno ne bi složio, ali svejedno, maločas pomenuta Forkadesova, čije se levo usmerenje ne osporava, uzvikuje: “Nema revolucije bez nacionalnog naboja.” A u međuvremenu, dok ne dođe do revolucije, valja od nečega živeti. Pa pošto je posle Lenjina pljačkanje banaka postalo previše rizično, savremeni levičari su se ustremili na državne blagajne.
Ono što levicu i desnicu, kako u Srbiji tako i u Americi, ujedinjuje jeste – tržište. Tačnije, borba protiv slobodnog tržišta. Zar levičar Sanders i desničar Tramp nisu zagovarali istu stvar – ograđivanje Amerike i zaštita Amerikanaca protekcionističkim, što stvarnim što virtuelnim, zidovima od Kineza, Meksikanaca i ostalih, a sve u ime socijalne pravde, razume se.

PERIFERIJSKI ZMAJEVI: Manimo desnicu, ako oko nečega na levici u Srbiji nema sukoba, onda je to oko tržišta. Jer, kako primećuje Vladimir Gligorov, “danas se levica upinje da dokaže kako je u tržištu izvor manje-više svih problema. Kada ne bi bilo liberalizovano i deregulisano, zaposlenih bi bilo više, a i raspodela dohodaka bila bi pravičnija”. Zbog te široko prihvaćene “kritike tržišta”, nastavlja Gligorov, “nema razlike između levice i populista. Danas veliki broj levičara ne zna kako da povuče razliku između onoga za šta se oni zalažu i za šta se zalažu desni populisti, čiji je osnovni politički cilj da uvedu mere zaštite domaćeg tržišta. Marks je bio kritičan prema ovom vidu nacionalnog socijalizma jer je smatrao da se time zapravo garantuju profiti domaćih kapitalista, što je svakako jedan od predvidljivih ishoda. A da se time ne obezbeđuje privredni i, posledično, društveni napredak. Nezavisno od toga što je u globalizaciji video sredstvo širenja kapitalizma, uz sve socijalne posledice, Marks nije smatrao da je rešenje u zatvaranju tržišta i u tržišnim odnosima uopšte. I, zapravo, smatrao je da se time ide naruku reakcionarima. Postoji, naravno, liberalni odgovor na izazove protekcionizma i reakcionarnog nacionalizma, ali nije naodmet podsetiti se da je Marks bio tržišni fundamentalista, bar u poređenju sa današnjim levičarima”, zaključuje Gligorov.
Kada smo već kod “osnivača naučnog socijalizma”, onda bi današnji socijalisti trebalo takođe da objasne, tj. da shvate zašto je socijalizam propao. Ne, nije “evropski realni socijalizam” propao zato što nije bio demokratičan, kao što misli Jovo Bakić, nego zato što nije bio ekonomičan. Mada, naravno, nije bio ni ono prvo. Komunističke partije širom istočne Evrope morale su da budu promenjene zato što nisu htele da promene ključne elemente tog sistema, kolektivnu svojinu pre svega. Kineska komunistička partija pokušava da izbegne tu grešku i da menjajući ekonomski sistem ostane na vlasti i zasada u tome uspeva, ali dokle će, tj. kako će se ponašati kada njen politički monopol bude doveden u pitanje, videćemo.
Opisivati, međutim, današnji svet kao mesto na kojem se “radi sve duže i napornije za sve manje novca, dok se kapitalisti nezajažljivo bogate, što naročito važi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema”, kao što to radi već pomenuti Bakić, ne samo da je anahrono nego je pre svega netačno. Tačnije, možda to važi za jedan manji deo sasvim malog dela sveta – onog zapadnog. Iz dva razloga. Najpre, manje važno, jer se taj svet u svojoj “državi blagostanja” malo uspavao, a drugo, i mnogo važnije, jer je na svetsku scenu stupilo tri milijarde gladnih i bosih, bukvalno, koji su zaista bili spremni da više rade za manje para. Ali, za njih je to bila nada. I perspektiva. I kapitalizam ih, za razliku od socijalizma, nije izneverio. Njihove nadnice rastu, više (ni) u Kini ne možete naći radnike koji za dolar-dva rade po ceo dan, zahvaljujući Kini (i Indiji…) nejednakost u globalnim razmerama početkom 21. veka opada, a “urbana Kina”, kako piše Branko Milanović, već sada ima dohodak veći nego Rumunija ili Litvanija. U tom kontekstu je i pomenuti “periferijski kapitalizam” prilično rđava metafora. Tako je moglo da bude nekad dok je svet bio ravna ploča, ali danas, kada predgrađa naseljavaju najbogatiji dok je centar prepušten siromašnijima, pri čemu još dojučerašnje zabiti postaju središta tehnološkog, ali i svakog drugog napretka, priče o “periferijskom usudu” doimaju se pre svega kao običan levičarski atavizam.

ŠTEDNJA: Levica je u svoj kapital pokušala da pretvori nedavnu ekonomsku krizu. Država blagostanja ne samo da je, kao što je već rečeno, umrtvila razvojne potencijale nego je zaduživanjem (da bi se održao visok standard uprkos ekonomskim rezultatima) pojedine zemlje dovela do ivice bankrota. Kada se kao logično rešenje pojavila konsolidacija javnih finansija, tj. kolokvijalno rečeno štednja, levica se pobunila odlučivši da na tome gradi svoju političku budućnost. Tako se nastali grčka Siriza, španski Podemos i slični pokreti kakvih je bilo, a ma kako paradoksalno čini se da su sve jači, i u Srbiji. U stvari, to je ovde jedno vreme bila državna politika. Setimo se samo Dačićevih socijalista – iako ni drugi nisu bili mnogo drugačiji – koji su pre 4-5 godina odlučno odbijali i svaku pomisao na aranžman sa MMF-om. Što je rezultiralo porastom budžetskog deficita na čak 260 milijardi dinara (gotovo dve i po milijarde evra) 2014. godine, dok nikakvog rasta nije bilo.
Ipak, slične ideje se svako malo ponovo pojave, kao što je recimo slučaj u nedavnom tekstu Ognjena Radonjića. “Na prvom mestu mora se ubrzati privredni rast, a ključna stavka za to su javne investicije. No, preduslov za to je ukidanje mera fiskalne štednje… Političari, međutim, često nisu voljni da povećaju državni dug radi finansiranja javnih investicija zbog toga što ih plaćaju sadašnji poreski obveznici (i glasači), dok će njihove plodove uživati budući poreski obveznici (budući glasači). Za kratkoročno orijentisane političare ovo je gubitnička opcija”, kaže ovaj profesor Beogradskog univerziteta.
Svoju tezu Radonjić potkrepljuje činjenicom da je danas zaduživanje jeftino jer su “kamate na državne obveznice blizu nuli”, pa je “jedini uslov investirati u kapitalnu aktivu koja će nositi stopu prinosa iznad nule”, kao i da se “političke partije centra, koje upravljaju Evropom, suoče sa greškama koje su napravile kreirajući raj za kreditore”.
Zamislite taj “raj za kreditore” u kojem je kamatna stopa “blizu nule”. Pre će biti da je to raj za dužnike, odnosno za siromašne i nerazvijene zemlje. Zapravo, takvo stanje i vlada već duže vreme jer, kako piše Boško Živković, “kamatne stope padaju već tri decenije” i još je uvek “rano očekivati kraj perioda niskih kamatnih stopa”. Posledice su, prema Živkoviću, prvo “pozitivni efekti niskih kamatnih stopa na privredu zemalja u razvoju” i, drugo, “negativni efekti na finansijski sektor pogotovo u razvijenim zemljama”. Ne samo, dakle, da je kapitalizam stvorio kao nikada u istoriji jeftin novac, kapital, nego time on direktno radi u korist siromašnih, a protiv interesa bogatih. Ništa od toga levičari neće da vide.
Naravno, ne moraju sve zemlje u tom raju isto da prođu, to će zavisiti od njihovog ponašanja. Ako poput Grčke, Španije, Portugalije, Italije – uzgred, ovde se mora dodati bitna napomena da, naime, kao što se vidi, to uopšte nisu siromašne zemlje nego vrlo, vrlo bogate, koje spadaju u 10 odsto najrazvijenijih u svetu – uzete zajmove ne koristite za investicije nego za potrošnju, normalno da će pasti u tzv. “dužničku krizu”. Ali ni birači ni političari nisu maloletni niti ih je neko bio po ušima da se zadužuju. Zašto bi siromašniji stanovnici Evrope, poput Srba, Makedonaca ili Bugara, plaćali njihovo hazarderstvo i rasipništvo. To nije ni moralno ni socijalno pravedno.
Na kraju, najvažnije, ukidanje fiskalne štednje nije preduslov za privredni rast, naprotiv. Fiskalna štednja i rast javnih investicija uopšte se ne isključuju. Kao što piše Milojko Arsić, “sa stanovišta uticaja na privatnu i ukupnu štednju i investi­cije, najpovoljnije je kada se rast državne štednje ostvaru­je smanjenjem tekuće potrošnje države, uz istovremeni rast javnih investicija, a da pri tome poreske stope ostanu nepromenjene… U slučaju Srbije, povećanje državne štednje tokom prethodne dve godine ostvareno je smanjenjem državne potrošnje 2,9 odsto BDP-a… i povećanjem javnih investi­cija jedan odsto bruto domaćeg proizvoda”, zaključuje Arsić.

RANI RAZVOJ: Najveći problem s levicom – u Srbiji, da se ovog puta na njoj zadržimo – jeste u tome što je spremna da ljudsko društvo potčini svojim projektima, strategijama, vizijama. Nasuprot tome, kapitalizam je spontano nastali poredak koji su (iz)gradili pre svega preduzetnici i inovatori, a ne naučnici i filozofi. Oni su ga, kako je to rekao Rasel, samo posle objašnjavali i tumačili. Adam Smit jeste osnivač liberalizma kao (društvene) filozofije, ali su prva akcionarska društva i berze nastali 200 godina ranije.
No, kako ističe već pominjani Tasić, “iako takmičarska strana postoji, ona nipošto nije najvažnija i nije suštinska karakteristika tržišne ekonomije. Tržište je iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva, koji za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve… Suština tržišnog sistema nije u opstanku jačih i nestanku slabijih nego u razmeni, saradnji i uključenosti velikog broja pojedinaca u proces stvaranja”.
Kapitalizam obezbeđuje dinamizam. “Kompanija Kodak, nekadašnji tehnološki gigant u foto-industriji, spektakularno je propala”. Ali foto-aparata ima više nego ikad i jeftini su kao nikad. Tržište je najbolji lek protiv monopola. I najpravičniji distributer društvenog bogatstva. “Na internetu se i dalje može naći članak u engleskom Gardijanu iz 2007. u kojem se autor pita da li će društvena mreža My Space ikada izgubiti monopol i zaključuje da – neće”, podseća Tasić. Pa dodaje i ovo: “Kada je na vrhuncu Majkrosoftove moći u jednoj televizijskoj emisiji voditelj upitao Bila Gejtsa da li se plaši konkurencije, tada vodećih kompanija IBM-a i Netskejpa, Gejts je odgovorio: ’Više me brine mogućnost da neko novi sada u garaži izmišlja nešto što meni nikada nije palo na pamet’. To je bilo u martu 1998. godine, a u septembru su Lari Pejdž i Sergej Brin osnovali Gugl, koji će biti glavni uzročnik opadanja moći i tržišnog udela Majkrosofta, što je usledilo u narednim godinama i do dana današnjeg se nastavlja”.
Ali, ne važi to samo za tehnologiju i tehniku. Ništa manje, ako ne i više, važi to i za humanistiku. Nenasilna komunikacija, tolerancija, ljudska prava, dečija prava, takođe su osnovni kapitalistički proizvodi koji se šire po celom svetu kao nekada parna mašina, a danas mobilni telefoni. Saznanje o značaju ranog razvoja, tj. da su, ne samo prvih nekoliko godina života nego i prenatalni period, tj. vreme provedeno u majčinom stomaku, ključni za formiranje čoveka (85 odsto strukture mozga razvije se do treće godine) predstavlja pronalazak koji se može porediti sa otkrićem novog kontinenta. Društvo znanja je kapitalna ideja koja nikome nije pala na pamet nego je društveni razvoj do nje doveo. I to ne tamo gde se po fakultetima lepe plakati da znanje nije roba. Nikada u ljudskoj istoriji ideje nisu vredele više, a kapital manje.
Time što se suprotstavlja otvorenom društvu zasnovanom na slobodnom tržištu, levica u Srbiji znatno usporava ekonomski razvoj i otežava položaj klase u čijem interesu, navodno, govori. Prepustivši je, ako ne baš i gurnuvši, u ruke nacionalista.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 11. maj 2017.

 

Leave a Comment