Balvan institucije

Srbija i razvoj

Svakoga dana u svakom pogledu sve više nazadujemo. Ljudi moji. da li je to moguće, što bi rekao Mladen Delić. Zbilja, da li je moguće da ova parafraza čuvene rečenice iz najboljeg Kusturičinog filma otkriva istinu o Srbiji. Srećom, nije tako, tačnije nije baš sasvim tako, ali je u ukupnom, formalnom i neformalnom političko-ekonomskom miljeu Srbije još previše (d)efekata koji se sve češće ispoljavaju kao društvena regresija.

ZAOSTAJANJE: Ako želite da predvidite budućnost jedne zemlje, samo pogledajte njene institucije. Tim rečima, simbolički rečeno, Aleksandre Praščević, kao prvog diskutanta, počeo je prošlonedeljni (petak, 22. decembar) skup “Ekonomska politika Srbije u 2018. godini”, sa podnaslovom “Kvalitet institucija i ekonomski rast”, koji su organizovali Naučno društvo ekonomista Srbije, Ekonomski fakultet i Akademija ekonomskih nauka.
Institucije su, da tako kažemo, po dva osnova došle u fokus srpskih ekonomista. S jedne strane, kako je rekao Milojko Arsić, “Srbija zaostaje za rastom zemalja centralno-istočne Evrope već skoro jednu deceniju. Od 14 zemalja CIE Srbija je po brzini rasta: na 12. mestu u periodu 2008-2016; na 14. mestu u periodu 2012-2016. i na 13. mestu u 2017. godini”. To možda i ne bi bilo toliko strašno da Srbija nije izgubila celu poslednju deceniju prošlog veka i da se na početku trećeg milenijuma, na šta je podsetio Petar Đukić, nije našla na polovini BDP-a iz 1989. godine.
Sa druge strane, makroekonomska politika – monetarna, fiskalna, trgovinska – popravljena je i više ne predstavlja problem: inflacija je niska, fiskalni deficit takođe, Srbija ima vrlo povoljne aranžmane sa zemljama i na zapadu i na istoku (EU, Rusija, Turska), te ni u tom domenu nema prepreka za ubrzani razvoj.
Uprkos ovoj “ekonomsko-političkoj” stabilizaciji – i uprkos svom optimizmu ekspremijera, tj. aktuelnog predsednika Vučića – prognoze i procene rasta koji će Srbija ostvarivati u narednim godinama nisu nimalo spektakularne, naprotiv. Za iduću godinu, da podsetimo, planiran je rast od 3,5 odsto, ekonomisti predviđaju četiri, s tim što upozoravaju da će, ako se odbije tzv. jednokratni efekat ovogodišnjih vanrednih (suša, loš rad EPS-a) okolnosti, rast biti svega oko tri odsto. A dostizanje stope rasta od pet odsto predviđa se tek za narednu deceniju.

ULAGANJE: Prema desetogodišnjoj projekciji koja počinje sa ovom, 2017, a završava se sa 2026. godinom, da bi počela da sustiže razvijenije zemlje prosečan rast Srbije treba da iznosi 4,2 odsto. To znači da će nakon 3-4 odsto do kraja ovog desetleća, u prvoj polovini narednog godišnji rast skočiti na pet odsto. Ali, kako je na savetovanju rekao (član Saveta Narodne banke Srbije) Ivan Nikolić, predstavljajući rad iz kojeg smo uzeli navedene pokazatelje, a čiji su autori još Stojan Stamenković i Miladin Kovačević, to će biti dovoljno tek da Srbija na kraju treće decenije ovog veka dostigne prosek zemalja jugoistočne Evrope.
Međutim, ni realizacija tog cilja neće biti nimalo jednostavna. Naime, da bi se on ostvario, udeo investicija u bruto domaćem proizvodu Srbije mora do 2020. godine da dostigne 25 odsto. A da bi se to ostvarilo, investicije u naredne 3-4 godine moraju godišnje da rastu 11-12 odsto. Što sa druge strane znači da potrošnja mora da raste znatno sporije, tek za oko dva odsto godišnje. Da li je to realno, odnosno da li je javnost u Srbiji spremna na takvu žrtvu, zapitao je Nikolić. Pitanje, reklo bi se, ima tim više smisla ukoliko se uzmu u obzir Vučićeve najave popriličnog povećanja plata i penzija – posle onog o prosečnoj zaradi od 500 evra do kraja 2017, kojem je, dakle, već istekao rok, predsednik je kao novi cilj, doduše neoročeni, postavio platu od 600 evra, doduše…

AKO ŽELITE DA PREDVIDITE BUDUĆNOST JEDNE ZEMLJE SAMO POGLEDAJTE NJENE INSTITUCIJE

U još jednoj bitnoj stvari se autorska trojka suprotstavlja proklamovanoj zvaničnoj politici. Reč je o subvencijama koje, sudeći prema Fiskalnoj strategiji 2018-2020, aktuelna vlast namerava da pojačava. “Subvencije za otvaranje radnih mesta ne spadaju među determinante rasta investicija koje će stvarati konkurentnu privredu, one u tom pogledu mogu biti i kontraproduktivne”, ističu Stamenković, Kovačević i Nikolić.
Ono na čemu, međutim, insistiraju i što je u izlaganju naglasio Nikolić jeste da “kvalitetna investiciona politika, između ostalog, podrazumeva i jak pravni okvir koji će obezbediti antidiskriminacione principe, zaštitu imovine i mehanizme za rešavanje sporova”.
U stvari, i to nikako ne treba smetnuti sa uma, prema Nikolićevim rečima, navedena “projekcija” za naredne četiri godine nije nikakva “prognoza” već je, štaviše, “teško ostvariva” pošto zahteva ispunjavanje nekih važnih preduslova. I to “ne samo održavanje rezultata fiskalne konsolidacije i dovršavanje formalno-pravnog okvira i postojanje volje za izvođenje strukturnih reformi nego i efikasno funkcionisanje pravosudnog sistema u zaštiti svojine, kao i pojednostavljenje administrativnih procedura”.
Jednom rečju, da bi se došlo do povoljne investicione klime, neophodne su “garancije” u vidu temeljnih institucionalnih promena.

FUNDAMENT: Kako je to primetio Petar Đukić, “kao što je neko svojevremeno rekao, ‘sada smo svi kejnzijanci’, tako danas može da se kaže da smo svi, bar pomalo, institucionalisti”. A nesumnjivo najcitiraniji autor na skupu bio je Daron Asemoglu (ili Ačemoglu – kako ko voli), o čijoj je takoreći kultnoj knjizi “Zašto narodi propadaju”, pisanoj sa Džejmsom Robinsonom (članak “Srbija u ukletoj spirali”, NM br. 334) bilo reči pre jedno tri meseca i na ovim stranicama.
Institucionalni aranžman koji se smatra najblagotvornijim za razvoj, ne samo privrede nego celokupne ljudske zajednice, prema rečima profesorke Pravnog fakulteta Aleksandre Jovanović (koja je rad pisala sa Borisom Begovićem), već je i u širokoj javnosti “prepoznat” kao vladavina prava. Ma koliko nekad pojmovi koji su u čestoj upotrebi izgledaju poznato, nije naodmet povremeno to znanje osvežiti. Vladavina prava u užem smislu određuje se kao “ustavna zaštita individualnih sloboda i prava”, ali u širem smislu ona označava ambijent u kojem su ekonomija i politika odvojeni da bi se privredni subjekti i njihove investicije štitili od ‘predatorstva’ kako privatnog tako i, još više, državnog”, ističe Jovanović.
Govoreći malo konkretnije, Milojko Arsić (u ime autorskog tima koji su još činili Saša Ranđelović i Aleksandra Nojković) najpre naglašava da “institucije kreiraju osnovne podsticaje za aktivnosti od kojih zavisi funkcionisanje i rast privrede”, a zatim posebnu pažnju obraća na karakter, tj. kvalitet institucija. “Dobre institucije podstiču ljude na produktivne aktivnosti kojima se kreira rast privrede, kao što su investicije, štednja, rad, sticanje novih znanja i veština, inovacije, preuzimanje rizika… Loše institucije podstiču neproduktivne, parazitske aktivnosti koje potkopavaju rast privrede, kao što je traganje za vezama sa državnim, partijskim i raznim vaninstitucionalnim strukturama kako bi se dobile subvencije, privilegovani ugovori, tolerisanje neizmirenja obaveza. Loše institucije negativno utiču na osnovne determinante rasta: akumulaciju fizičkog i ljudskog kapitala i tehnički progres, ali i na ekonomsku politiku”, kaže Arsić.

SRBIJA SPADA U DEFEKTNE, NELIBERALNE I AUTOKRATSKE DEMOKRATIJE

Naravno, ovo ne znači da su ekonomske i političke ustanove jedini činioci rasta, ali za razliku geografskog položaja ili istorijskog nasleđa koji su naprosto dati, institucije predstavljaju “fundamentalnu determinantu rasta na koju je moguće uticati”.
I dok je Aleksandra Jovanović istakla da “vladavina prava predstavlja osnovnu slabost u brojnim izveštajima u Srbiji”, ističući da Evropska komisija posebno ukazuje na poglavlje 23 koje se odnosi na pravosuđe, Milojko Arsić upozorava da “na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma prema kvalitetu institucija Srbija stoji znatno slabije nego prema makroekonomskoj stabilnosti, kvalitetu infrastrukture, kvalitetu obrazovanja i drugim determinantama rasta”. Štaviše, “prema kvalitetu institucija Srbija je među najslabije plasiranim zemljama u Evropi i među najslabijima u okruženju”. I ne samo da tu stoji slabije nego je i napredak Srbije u poboljšanju kvaliteta institucija manji nego u drugim oblastima, ko što je, recimo, makroekonomska stabilnost.
Slabe institucije – slaba zaštita svojine i ugovora, finansijska nedisciplina, neravnopravnost učesnika na tržištu, korupcija, snažan uticaj vaninstitucionalnih/neformalnih grupa… – generišu negativne podsticaje za rast privrede. Posebno nepovoljno utiču na fiskalnu politiku (pokrivanje dugova državnih preduzeća, rasipanje sredstava), izgradnju infrastrukture, upravljanje javnim preduzećima, privatizaciju…”
Iz ovoga Arsić izvodi nedvosmisleni zaključak: “Slabe institucije su fundamentalni faktor sporijeg rasta privrede Srbije.” Što je još gore, “finišira” Arsić, ne samo da je “napredak prema kvalitetu institucija sporiji” nego se čini i da “to nije ni prioritet Vlade jer impulsi za napredak dolaze uglavnom spolja”.

DEFEKT: Dok se kako-tako i koliko-toliko kvalitet ekonomskih institucija popravlja, kvalitet demokratskih nesumnjivo pod uticajem unutrašnjih “impulsa” – sve je gori. Sasvim neuobičajeno za savetovanja ekonomista, Nataša Golubović i Marija Džunić sa Ekonomskog fakulteta u Nišu pažnju su posvetile upravo političkim institucijama kao opštem okviru u kojem se odvija i ekonomski život.
“Nakon više od dve decenije političkih i ekonomskih reformi, Srbija se još uvek nalazi u stanju prolongirane demokratske tranzicije, sa neizvesnim izgledima za punu konsolidaciju demokratskih institucija. Prema relevantnim empirijskim istraživanjima, Srbija se svrstava u polukonsolidovane, defektne ili manjkave demokratije. Nepravilnosti u izbornim procedurama, kao i narušavanje elemenata koji garantuju poštovanje demokratskih normi i institucija u poslednjim godinama, ukazuju na demokratsko nazadovanje. To je razlog zašto se Srbija sve češće pominje u kontekstu neliberalnih demokratija”, ističe Golubović.
Analizom više izvora – Bertelsmanovog “Indeksa demokratije”, Fridom Hausovih publikacija “Nacije u tranziciji” i “Sloboda u svetu”, kao i Economist Intelligence Unitovih istraživanja – autorke su utvrdile da demokratija u Srbiji napreduje kao rak.
“Slobode izražavanja su danas na nižem nivou u odnosu na 2006. godinu… Iako građani pretežno prihvataju demokratske norme i procedure, broj građana koji smatra da je demokratija bolji oblik vladavine u odnosu na ostale iz godine u godinu se smanjuje, tako da je trenutno na najnižem nivou od kada se izvode merenja. Nivo poverenja u institucije demokratije tradicionalno je niži od poverenja u vojsku, crkvu, policiju i pojedinačne političke aktere. Merenja raspoloživog društvenog kapitala ukazuju na to da je nivo interpersonalnog poverenja, kao i broj aktivnih članova građanskih organizacija, nizak.

SLOBODA IZRAŽAVANJA JE DANAS U SRBIJI NA NIŽEM NIVOU NEGO PRE 10 GODINA

U studiji “Nations in Transit”, prvi put od 2008. godine, pogoršana je ocena izbornog režima u Srbiji – sa 3,25 na 3,5 na skali od jedan do sedam, gde je jedan najviši a sedam najniži nivo – što je uticalo na to da se i ukupna ocena demokratije pogorša u odnosu na prethodnu godinu, tako da je sada na najnižem nivou u poslednjih 10 godina. Zbog ozbiljnih nepravilnosti na izborima 2016. godine, u studiji Slobode u svetu Freedom house je pogoršao ocenu izbornog procesa, što je uticalo na pogoršanje rejtinga Srbije u domenu političkih prava, a samim tim i ukupne ocene sloboda u zemlji (sa dva na 2,5).
Bertelsman Indeks ocenjuje podelu vlasti u Srbiji kao nezadovoljavajuću, dok se nezavisnost pravosudnog sistema, prema svim ocenama, smatra najslabijom karikom mehanizma horizontalne odgovornosti”.
Konačno, “analiza ostvarenosti kriterijuma liberalne (konsolidovane) demokratije ukazala je na prisustvo defekata u skoro svim parcijalnim režimima demokratije u Srbiji. To pokazuje da Srbija spada u kategoriju defektnih demokratija. S obzirom na to da su manjkavosti uočene u više različitih režima, nije moguće precizno odrediti o kom tipu defektne demokratije se radi. Kako je najveći broj defekata akumuliran u oblastima političkih prava, Srbija je najbliža tipu neliberalne demokratije. Za neliberalne demokratije je karakteristično da su ugrožene političke slobode, poput slobode izražavanja, čime se ograničava pravo pojedinaca na političku participaciju. Sa druge strane, manjkavosti su uočljive i u oblasti vladavine prava, u smislu dostupnosti pravde i jednakosti pred zakonom. S obzirom na to da su u Srbiji prisutne ozbiljne manjkavosti mehanizma horizontalne odgovornosti, prisutni su i elementi ‘delegativne’ demokratije. U ovakvim demokratijama vladama obično upravljaju harizmatični predsednici, čije aktivnosti relativizuju rad parlamenta, utiču na pravosudni sistem i podrivaju mehanizme podele vlasti”, konstatuju na kraju Golubović i Džunić. To jest, da rezimiramo, Srbija spada u defektne, neliberalne i autokratske demokratije.
Da je Srbija Kina, to možda i ne bi bilo važno. Ali nije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. decembar 2017.

 

Leave a Comment