Ređanje slika i (svojih ili tuđih, svejedno) podataka samo po sebi ne stvara nikakvu novu i posebnu fikciju. To je papazjanija. Kada bez ikakve ograde i obrade objavite netačne podatke – kao što to čini Bajac govoreći o uzrocima raspada Jugoslavije, time što ste ih ukoričili oni ne dobijaju nikakvu “dodatnu vrednost” nego ostaju samo ono što su i bili – laž

U jednoj stvari je Vladislav Bajac u pravu: ne razumem fikciju u kojoj Leka Ranković spasava Jugoslaviju. Ali, ne zato što je to neka originalna, Bajčeva fikcija nego zato što je to izmišljotina u koju veruje većina Srba. Tako da je postala stereotip koji se širi ne samo putem tzv. umetnosti nego i nauke, o mas-medijima da i ne govorimo.

Ali, počnimo priču iz početka. Povod za ovaj tekst je intervju koji je Bajac dao Novom magazinu (br. 312, 20. aprila 2017). Odgovarajući na pitanje Anđelke Cvijić, “U romanu pažnju posvećujete Koči Popoviću i Aleksandru Rankoviću. Vaš junak tvrdi da se Rankovićevom smenom krenulo u jačanje nekih republika, što je dovelo do ratova 1990-ih?”, naš pisac kaže:

“Da vas ispravim: pažnju posvećujem samo Koči Popoviću. Ranković se pominje skoro pa simbolično i to upravo kao nešto drugo, skoro suprotno od ovog prvog. Zatim, ništa ni moj junak Ja (pa ni ja) u vezi s njim ne tvrdi. Pa ni ovo iz vašeg pitanja. Uopšte uzev, knjiga nije zasnovana na tvrdnjama, naprotiv, već na slikama, na iznošenju podataka (bili oni tačni ili ne) i da podsetim – na zakonitostima književnog dela i umetnosti. Čitati Hroniku sumnje isključivo i pre svega kao faktografsku knjigu, politički pamflet, feljton ili samo kao novinarski žanr ne samo da je pogrešno već je i štetno. I po knjigu i po čitaoca. (Ja čak na to upozoravam pre početka romana, na samom početku knjige.) Moram priznati da sam takvo crno-belo učitavanje video, zasad, samo u jednom tekstu o knjizi objavljenom u Peščaniku pre koji mesec i silno se iznenadio autorovim amaterskim shvatanjem fikcije (koliko god u njoj podataka bilo). U njemu se raspravlja (!) sa fiktivnim književnim likom iz knjige i tuđim podacima koje narator u njoj citira! I još se piscu imputira nešto što nije ni rečeno. Ali, ne bih ulazio u kvazipolitičku polemiku s promašenom temom i totalnim nerazumevanjem knjige i njene poruke kao celine. Jer, književno delo u obliku knjige nisu njeni delovi; knjiga je knjiga samo onda kad je cela. Tako se i čita. Zato se štampa i fizički stavlja među korice.”

Autor “inkriminisanog teksta sam ja, a Novi magazin je, ako neko slučajno ne zna, nedeljnik u kojem radim. Zato sam najpre pomislio da bi ovaj “utuk na utuk” trebalo objaviti u mom matičnom listu. Ali, posle sam dokonao da je ipak bolje da to bude ovde: s jedne strane, jer je tu sve i počelo, a sa druge, kao na “neutralnom terenu”, da ne bude posle – krive sudije. I, kao što se vidi, i kao i prvog puta, obilato citiram Bajca, da čitalac može i sam da procenjuje, za razliku od Bajca koji se obilato koristi samo diskvalifikacijama. No, čovek je stil, što je rekao Bifon.

Uostalom, malo dalje u istom razgovoru Bajac tvrdi: “Često je umetnost otvarala nove prostore za novo promišljanje istorijskih ličnosti i događaja. Ona uostalom tome i služi, da relativizuje, analizira i stvara novu sintezu”.
Ako umetničko delo može da analizira, zašto i ono samo ne bi smelo da bude podvrgnuto analizi. Svako ko je u gimnaziji učio teoriju književnosti zna da je Bajčeva cenzura razmatranja pojedinih delova knjige, ne samo u fizičkom nego i u idejnom smislu, da izvinete na izrazu, obična glupost.

Tekst “Leka i Koča”, da pređem na glavnu stvar, posvećen nekim aspektima Bajčevog romana, objavljen je u stvari pre više od tri meseca, te je pisac, ako ga je već bilo sramota da se odmah javi, imao dovoljno vremena da smisli neki suvisliji odgovor od ovog koji smo videli. Mada, razumem njegovu “vučićevsku”, prepunu potmule srdžbe, reakciju. Za takve profesionalce verovatno je poseban blam kada ga amater uhvati “s prstima u pekmezu”. Pa, kud će, šta će, poviče: fikcija, fikcija.

Kao da sam ja nešto drugo i rekao. Jer, to što je Bajac napisao o Leki (ne baš tako “uzgred”, kao što tvrdi) i jeste fikcija, nešto što nema veze sa stvarnošću, samo što on pokušava da je proturi kao realnost. To je fikcija u rangu one po kojoj Staljin, samo da je poživeo, spasava Sovjetski Savez.

Ređanje slika i (svojih ili tuđih, svejedno) podataka samo po sebi ne stvara nikakvu novu i posebnu fikciju. To je pre papazjanija. Kada bez ikakve ograde i obrade objavite netačne podatke – kao što to čini Bajac govoreći o uzrocima raspada Jugoslavije, o čemu pišem u prvom tekstu – time što ste ih ukoričili oni ne dobijaju nikakvu “dodatnu vrednost” nego ostaju samo ono što su i bili – laž. U romanima 19. i 20. stoleća, pisaca kao što su Balzak, Džejn Ostin ili Nagib Mahfuz, podaci su takvi da ih danas koriste i naučnici.

Umetnost nije baš tako neozbiljna i neobavezujuća, kakvom pokušava da je prikaže Bajac.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 21. april 2017.