AV: Misterije populizma

Politička premeravanja

Građani Srbije ne veruju političarima, štaviše o njima imaju vrlo loše mišljenje; ne veruju ni političkim partijama, kao ni drugim demokratskim ustanovama – Skupštini, medijima, sindikatima. Veruju jedino u vojsku. Sve u svemu, to su uslovi idealni za pojavu vođe. I dojavu vođi.
Ovo su, u grubim crtama, najvažniji rezultati ispitivanja javnog mnjenja koje je tokom juna i jula ove godine sproveo Centar za politikološka istraživanja beogradskog Instituta društvenih nauka.
Doduše, ne misle građani, prema istim nalazima, o demokratiji loše. Tačnije, većina (58,3 odsto ispitanika) misli da je ona bolja od bilo kog drugog oblika vladavine, ali ako se uzme u obzir i da je samo dve petine izričito protiv toga da jak vođa vlada umesto parlamenta, plus veliko nepoverenje u institucije i civilni sektor, onda i ne čudi što Srbija (relativno) lako sklizne u neki oblik “plebiscitarnog cezarizma”, tj. populističkog društva. Kao što nam se već dogodilo devedesetih, a mnogi misle i da nam se upravo opet događa. Srećom – pošto narodna izreka kaže da u svakoj nesreći ima i sreće – kao i kod svih ponavljanja, manje kao tragedija više kao farsa.

POPULISTIČKI “HAJP”: “Hajp”, kako se izgovara engleska reč “hype”, zapravo je marketinški termin kojim se označava publicitet prilikom “lansiranja” nekog proizvoda. Na nedavnoj konferenciji “Mediji, demokratija i populizam”, održanoj 9. i 10. novembra na Fakultetu dramskih umetnosti, upotrebio ga je Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka da označi ogromnu popularnost koju populizam u poslednje vreme ima u Srbiji. “Osećam se kao deo putujućeg cirkusa koji se bavi populizmom”, bio je ekspresivan Spasojević. Ali onda je i dodao: “Što više razgovaramo, naša razumevanja populizma se sve više razlikuju.” Što se uskoro i potvrdilo. Kada je, naime, Spasojević populizam definisao kao “ideologiju koja društvo deli na dobar, čestiti narod i korumpiranu elitu”, te mu treba izbavitelj u liku (velikog, voljenog itd.) vođe, takvom gledištu se suprotstavio filozof Ivan Milenović, urednik Trećeg programa Radio Beograda. Prema Milenkoviću, “ideologija je uvek pozitivan projekat, dok se populizam određuje negativno”. Ključna karakteristika populizma, smatra Milenković, jeste “da se vođa svom narodu uvek obraća direktno, bez posrednika”. No, zapravo, ove pojmovne zavrzlame i ne moraju zanimati običnog građanina, kome iskustvo govori da je tačno i jedno i drugo.
Kao potvrdu pak pomenutog “populističkog hajpa” može se navesti da su desetak dana pre skupa na FDU u Centru za kulturnu dekontaminaciju Peščanik i Fabrika knjiga organizovali tribinu “Šta je populizam”, na kojoj su učestvovali Jan Verner Miler, čija je istoimena knjiga poslužila kao predložak za raspravu, te Vesna Pešić i Dubravka Stojanović. Konačno, ovih dana se očekuje promocija velikog istraživanja javnog mnjenja “Građani Srbije i populizam”, čije smo neke rezultate naveli na početku, a koje je delimično bilo predstavljeno na pomenutom savetovanju na FDU.
Najvažniji rezultati tog istraživanja pokazuju sledeće: Tri četvrtine građana Srbije smatra da većini političara nije stalo do naroda; dve trećine građana smatra da se političarima ne može verovati; gotovo 90 odsto građana smatra da je među političarima zabrinjavajuće raširena korupcija (samo jedan od sto ispitanika misli da je uopšte nema); čak 70 odsto građana smatra da je većini političara stalo samo do bogatih i moćnih; apsolutna većina građana smatra da bi narod direktno, a ne političari trebalo da donosi najvažnije političke odluke; srpski narod živi u velikom strahu od drugih, tj. kako od unutrašnjih neprijatelja (nacionalne i druge manjine, nevladine organizacije) tako i od spoljašnjih (NATO, SAD, EU).
“Poslednjih godina populizam je u Srbiji u porastu upravo stoga što se do apsurda apsolutizuje i banalizuje ‘volja većine’ nauštrb pluralizma, slobode medija i kritičke misli, što se svi koji su kritički nastrojeni svrstavaju u ‘opasne druge’, nacionalne ili državne neprijatelje”, kaže za Novi magazin Zoran Lutovac, rukovodilac ovog istraživanja. “Nepoverenje građana u političke elite i institucije reprezentativne demokratije otvorilo je prostor za snažan prodor populističke retorike i same populističke ideje” – dodaje Lutovac.

AVANGARDA POPULIZMA: Dobro, nepoverenje je dovelo do populizma, ali šta je dovelo do nepoverenja?
Ljubomir Madžar, koji je u poslednje vreme napisao dve knjige o antiliberalizmu u Srbiji, u kratkom razgovoru za naš list naglašava da je “populizam u Srbiji deo društvene svesti”. “Mi smo društvo sa jakom kolektivističkom tradicijom, sve do pred kraj 19. veka imali smo zadruge, a tradicija je žilava i dugovečna. Tome je pogodovao i marksizam. Branko Horvat je isticao da Srbi imaju jako razvijenu socijalističku misao, mnogo više nego Hrvati i Slovenci. Srbi imaju niz socijalističkih pisaca – Vasa Pelagić, Mita Cenić, Svetozar Marković, Dimitrije Tucović… Zato su i komunizam prihvatili iskrenije nego Hrvati i Slovenci jer je srpsko nacionalno biće podložno takvim idejama”.
Istoričarka Dubravka Stojanović je u svom izlaganju na skupu u CZKD izložila “kratku istoriju” populizma u Srbiji. “Prvi populizam koji se javlja u Srbiji jeste u stvari populizam Svetozara Markovića. Već je njegov narodnjački socijalizam imao osobine populizma među kojima je najvažnija ideja o ubrzanju istorije, o preskakanju pojedinih faza. Jer, prema Svetozaru Markoviću, Srbija treba da direktno iz zadruge pređe u komunizam, dakle da preskoči kapitalizam i na taj način ubrza istoriju.
Sledeću fazu predstavljali su radikali Nikole Pašića, koji su naslednici Svetozara Markovića, ali koji su vrlo važni za priču o srpskom populizmu zbog toga što su na leve, narodnjačke, socijalističke ideje Svetozara Markovića dodali nacionalizam. U tom smislu oni su pravi predstavnici srpskog populizma jer obuhvataju i levu i desnu stranu političkog spektra i na taj način, kao što to radi i današnji režim, zapravo zavaravaju čitavo društvo.
Onda se populizam tokom tridesetih godina sve više prebacivao udesno, pa ga nalazimo kod Nikolaja Velimirovića, kod Ljotića, kod Nedića. Iz toga se vidi odakle populizmu u Srbiji kapacitet da pokriva i levi i desni blok. Zatim dolazi faza socijalizma, gde samoupravljanje predstavlja pravi primer upravo tog populističkog zavaravanja javnosti da ona zaista učestvuje u donošenju odluka, da je ona zaista bitan društveni činilac. Konačno, iz te pozicije, sa Slobodanom Miloševićem populizam opet odlazi udesno, da bi se na toj desnici ostalo sa Vojislavom Koštunicom i, sada, sa Aleksandrom Vučićem.
Na ovaj način je sublimirano jedno 150 godina srpske istorije, tačnije kontinuiteta populizma u Srbiji; pokazano je kako je on nastao i kako se pomera sleva nadesno. Ali i, što je najvažnije, da je on skoro sve to vreme bio na vlasti. Mislim da je Srbija po tome jedinstven slučaj i da zbog toga može da se kaže da je ona avangarda populizma”, zaključuje Dubravka Stojanović.
Vesna Pešić je, međutim, primetila da je ključna karakteristika Vučićevog populizma da iza njega ne stoji nikakva ideologija. “U jednom trenutku on će da se učini kao nekakav neoliberal zato što je zaveo štednju i smanjio plate i penzije; onda će biti desni nacionalista Šešeljevog tipa, pa će da se svađa sa Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima, pa će onda da bude levičar koji štiti narod… Znači, svaka retorika njemu odgovara i nikakvu određenu političku ideju on ne zastupa”, konstatuje Pešić.

VELIKI DEMAGOG: Ako je po opštem uverenju (opozicionih partija i medija) izrazito provučićevski Informer (istovremeno) snažno anti-EU nastrojen, onda se on u tome gotovo savršeno podudara sa Novom srpskom političkom mišlju. Štaviše, ovde se još samo može podsetiti da je Vukadinovićev časopis nastao mnogo pre Vučićevićevog tabloida. Iz čega o širenju ideja i uticaja nije teško izvući tačan zaključak.
Odgovarajući na naše pitanje “da li u Srbiji zapravo intelektualna elita proizvodi i širi populizam”, Vladimir Gligorov kaže da je “to često tačno u manjim i zaostalijim zemljama, recimo kao što je Srbija”. Prema Gligorovu, “elita, literarna i humanistička pre svega, ne naučna, uostalom kao i srednja klasa koja uglavnom živi od usluga, ima interes da zaštiti svoje tržište koje je, recimo, malo jer je jezik na kojem se stvara mali, odnosno govori ga mali broj ljudi. Ruski nacionalizam je ekspanzivan, uostalom kao i neki drugi, nemački na primer, ali srpski je defanzivan jer teži da se zaštiti od kulturne i uopšte konkurencije u uslužnom sektoru. To je razlog da se ističe jedinstvenost kulture, jezika, navika, moralnih karakteristika… Ovo nije neminovno jer uvek ima onih koji bi hteli da deluju emancipatorski, usled čega i ta propaganda o stranim agentima, plaćenicima, ljudima sa kolonijalnim osećanjem manje vrednosti. To je ono što se svakodnevno čita u novinama”, konstatuje Gligorov.
Objašnjavajući za NM uzroke savremenog srpskog, odnosno Vučićev(sk)og populizma – za koga, tj. Vučića, kaže da “ukida i republiku i demokratiju” – Ivan Milenković ističe da su za to krivi (ili bar odgovorni) i građanske partije i inteligencija.
“Građanska scena i građanske političke partije, DS i DSS pre svih, nimalo nisu nevine u uzdizanju populističkog vođe i posledičnom propadanju Srbije, utoliko što nisu ojačavali demokratske, tj. republikanske ustanove, već su ih, praveći kompromis sa populističkim potezima, ostavljale nedovršenim”. Milenković pri tome posebno štetnom smatra pojavu tzv. “belih listića” i kaže: “Retko glupa ideja takozvanih belih listića značajno je doprinela populističkoj depolitizaciji javnog prostora, a populistička praksa političkih partija kao da je utrla put za divljanje Velikog Demagoga”. Ta, kako kaže, “intelektualistička depolitizacija javnog prostora” (protiv koje se, napominje, još početkom 16. veka borio Makijaveli) predstavljala je “svojevrsni populistički impuls” jer “predlaže političku neaktivnost, odnosno suzdržavanje od izbora manjeg zla kao vrhunski politički čin”.
Milenkovića ne čudi toliko “antievropska retorika desnice” jer je “ekstremna desnica već po definiciji populistička utoliko što politički prostor svodi na jednostavne formule, odnosno na proste ‘homogenizatore’ poput nacije, države, rase itd.”, koliko “levičarski krstaški rat protiv utvara kapitalizma”. Jer, “kapitalizam o kojem govori levica naprosto nije drugo do utvara koja opseda levičarske vlažne snove”, pa otud samo služi kao “populistički izgovor za neaktivnost u borbi protiv fašizama, ali i odbijanje da se preuzme odgovornost za zbivanja u realnosti – jer udobnije je živeti u fantazmima”. U taj kontekst valja smestiti i upozorenje profesorke Ekonomskog fakulteta Danice Popović, izrečeno na FDU, da “najveći opozicionari danas govore gore nego Vučić”.

EXIT: I Gligorova, reklo bi se, više zabrinjava levica nego “po definiciji” ksenofobična desnica. “Kada je o levici reč, nezavisno od toga da li je proevropska ili nije, ključni pokazatelj jeste popularnost etikete ‘neoliberalizam’, ‘neoliberal’ i, zapravo, liberal. Svi, od proruskih levičara do onih koji nisu nacionalisti, nalaze neverovatno mnogo smisla u toj etiketi. Kažem etiketi jer najčešće se taj pojam ne definiše. Što je upravo znak da se njime pokriva sve što se inače vezuje za EU ili tržišnu privredu. Ovo je jasno samo po sebi jer EU je pre svega jedinstveno tržište, pa onda sve ostalo. A pojam neoliberalizam zapravo stoji za zagovaranje slobodnog tržišta, kojeg jedan primer jeste jedinstveno tržište Evropske unije. To je i generalno u tradiciji srpskog nacionalizma, pa i narodnjaštva, koji su bili antievropejski”, ističe Gligorov.
“Protiv populizma”, smatra Milenković, “postoji samo jedan lek: borba za demokratska, tj. republikanska pravila igre. Samo borba za politizovanje javnog prostora može da se suprotstavi populističkoj proizvoljnosti, korumpiranoj državi i pratećem besmislu”. Lutovac je konkretniji: “Potrebno je da se vrati poverenje građana u demokratske procese i institucije, da se vrati poverenje u političke elite. Da bi se to postiglo, neophodno je da u političku sferu uđu ljudi koji ulivaju poverenje, ljudi koji imaju moralni i profesionalni integritet, oni koje će građani prepoznati kao političare koji rade za opšte dobro, a ne za lične interese”.
Gligorov pak, kao što se moglo i naslutiti, rešenje postavlja u širi kontekst. “U Evropi je Evropska unija privredno i političko sredstvo da se smanji uticaj i nacionalističkog i narodnjačkog populizma. Ali uvek ima onih koji će istaći prednosti ili preraspodele od ‘njih’, drugih nacija, ‘nama’ ili od bogatijih, koji mogu da budu stranci, siromašnijima, koji smo mi. U Srbiji bi nauka i mogućnosti koje pružaju evropsko i svetsko tržište trebalo da imaju najveći doprinos. Uostalom, gotovo većina ljudi ionako želi da živi u inostranstvu. Ali sve dok se održavaju teritorijalni sukobi i propagira neprijateljstvo sveta, kao i nemoralnost kapitalizma, to će teško ići”, zaključuje Gligorov.
Kao da nam je strepnja veća od nade.

Najviše mrzim šoviniste i Hrvate

U naslovu je “vic” iz devedesetih. Od tada je prošlo četvrt veka, a situacija se nije mnogo izmenila. Samo što su poziciju Hrvata preuzeli Albanci.
“Odnos prema ‘drugom’ veoma je važan segment populizma, bilo da je u pitanju desni ili levi, radikalni ili mejnstrim populizam” – pišu u svom radu “Opasni (neželjeni drugi) i populizam u Srbiji” Zoran Lutovac i Ksenija Marković (zbornik radova Populizam, Institut društvenih nauka). “Desni (radikalni) populisti”, kažu dalje autori, “u kategoriju ‘oni koje isključujemo’, to jest ‘neprijatelji naroda’, osim političkih elita svrstavaju i imigrante ili nacionalne manjine… Na drugoj strani, kod levog populizma neželjeni ili ‘opasni drugi’ su često predstavnici krupnog kapitala ili velike sile koje izrabljuju narod u dosluhu sa eksponentima svoje politike u zemlji. Levi populisti napuštaju klasni pristup stavljajući u centar svoje politike narod da bi obezbedili što širi socijalni zahvat u potrazi za biračima”.
S tvrdnjom da manjinske grupe treba da se prilagode običajima i tradiciji u Srbiji ne slažu se većinski Bošnjaci (82 odsto) i Hrvati (58 odsto), dok se gotovo 60 odsto Srba slaže s tom tvrdnjom. Takođe, dok se preko 90 odsto Bošnjaka i blizu 70 odsto Hrvata ne slaže da volja većine treba uvek da prevagne čak i nad pravima manjinskih grupa, dotle se 60 odsto Srba slaže s tom tvrdnjom. Konačno, (relativna) većina Srba se slaže s tvrdnjom da manjine zloupotrebljavaju svoja prava (46 odsto), dok se manje od petine s tom tvrdnjom ne slaže (ostali su “neutralni”). Nasuprot tome, pripadnici nacionalnih manjina se s tom tvrdnjom uopšte ne slažu (80 odsto Hrvati i oko 70 odsto Bošnjaci i Mađari).
Konačno, Srbi misle da su još uvek prilično ugroženi od Hrvata (više od tri četvrtine ispitanika misle da Hrvati od “srednje” do “veoma” ugrožavaju Srbiju, a svega 12,7 odsto misli da je nimalo ne ugrožavaju. Ipak, najjači je osećaj ugroženosti od Albanaca – samo 5,5 odsto anketiranih misli da opasnosti uopšte nema.
Takođe, Srbi misle da ih ozbiljno ugrožava NATO (gotovo 90 odsto), zatim Amerika (preko 80 odsto), strane banke i kompanije (blizu 80 odsto), pa čak i Evropska unija (70 odsto). Sa druge strane, nešto manje od 30 odsto Srba misli da ih ozbiljno ugrožava Rusija, a čak 40 odsto da ih uopšte ne ugrožava.
“Postoji jaka korelacija između ‘opasnih drugih’ koje političke elite označe kao takve i odnosa građana prema njima”, zaključuju Lutovac i Marković.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. novembar 2017.

 

Leave a Comment