Tekst izgovoren na svečanom otvaranju izložbe karikatura i predstavljanju knjige “Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001” Predraga Koraksića Koraksa, u okviru obeležavanja desetogodišnjice rada galerije “Trag” u Sremčici, 26. marta 2016. godine.

Dobro veče,
Želim odmah da kažem da mi je zaista veliko zadovoljstvo što govorim ovde, u Sremčici, večeras. Možda zato što sam i sam iz malog mesta, uvek sam mislio da u njima ima više, relativno razume se, pravih poklonika kulture i umetnosti nego u velikim centrima, gde mase i mladih i starih, ne znajući gde će pre od velike kulturne ponude, po pravilu završe na splavovima ili u kladionicama.
Ali, da se ne udaljavam previše od razloga za ovaj večerašnji skup.

Sigurno ste do sada mnogo puta imali priliku da pročitate ili čujete analizu – mislim da ćete se složiti da ne preterujem kad kažem – umetničkog rada Predraga Koraksića Koraksa. U tim, nesumnjivo zasluženim pohvalama, po pravilu se govori o tome kako su na Koraksovim crtežima precizno pogođeni karakteri tako da njegovi junaci sve više liče na svoje karikature; kako, zatim, ti crteži društvene prilike odslikavaju bolje od hiljadu reči i slično. I to je sve, manje-više, tačno. Šalim se naravno, tačno je potpuno.

Ali ja večeras ovde, sasvim pretenciozno, želim da sa vama podelim jedno svoje, “lično i personalno”, otkriće. Šta, u stvari, pitanje je sad, leži u korenu Koraksovog, ne samo dospeća na vrh – jer, nekom krivo nekom drago, Predrag se tu nesumnjivo nalazi – nego i, što je mnogo teže, dugogodišnjem opstanku na tom, kao crtačko pero oštrom, vrhu. Mada, da vam i to uzgred otkrijem, ako niste znali Koraks ne crta perom nego kičicom.

No, da se vratim korenima, ne mojim naravno, nego Koraksićevim. U osnovi Koraksovog superiornog postignuća nalazi se po mom mišljenju jedna sasvim dečija osobina. To je – radoznalost. Da je tako mogu da posvedočim iz prve ruke pošto imam privilegiju da se sa Koraksom, budući da stanujemo u istom kraju, novobeogradskom bloku 45, i privatno družim. Dakle, nema te teme – od bazne industrije, preko kulinarstva (ovoga, u stvari, naročito), do astronomije – koja Koraksa neće interesovati; niti ima čoveka, bez obzira na profesiju i društveni status – pod uslovom da nije dosadan, razume se – koga neće slušati sa zanimanjem.

Ali, što je mnogo važnije, tu osobinu, ljubopitljivost, dokumentuju i detalji iz profesionalnog života Predraga Koraksića. Neki od njih su poznati, ali neki i nisu, pa bih ja upravo ove druge, ovom prilikom, želeo da posebno istaknem. Malo je, dakle, čini mi se poznato da je Koraks u svojim, rekao bih zrelim crtačkim godinama, počeo da radi u ekonomskim novinama. Tačnije – u Ekonomskoj politici, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, gde sam i ja 5-6 godina kasnije, načinio prve novinarske korake. Od tada se Koraks praktično neprekidno, bavio i ekonomskim temama. I to ne, kao većina karikaturista, u onom profanom i prizemnom, da ne kažem pijačno-barometarskom maniru, nego u zaista suštinskom smislu, šireći granice ljudske slobode. Tako da smo Koraks i ja, prvo indirektno, u Ekonomskoj politici, a onda i neposredno, u Ekonomist magazinu, u profesionalno-saradničkom odnosu proveli gotovo četiri decenije. I ako za mene neki kažu da spadam u red novinara (ekonomskih) liberala, sa svoje strane za Koraksa mogu da tvrdim da je prvi srpski (i) liberal (i) karikaturista. Ili, još bolje: najveći liberal među karikaturistima i najveći karikaturista među liberalima. Doduše, i jedni i drugi su u Srbiji vrlo retke zverke pa konkurencija i nije tako velika, ali svejedno. A pošto mi se čini da je to još jedino priznanje koje Koraks nije dobio, ja mu ga ovom prilikom svečano odajem. Čestitam!
(U ovom trenutku autor teksta ustaje i pruža ruku Predragu Koraksiću koji je sa iznenađenjem – jer scena nije bila unapred dogovorena – prihvata.)

Da zaključim, ta ljubopitljivost, otvorenost za nova saznanja, širina interesovanja, presudno utiču da, iako je u poznijim i životnim i profesionalnim godinama, Koraksove karikature budu pune mladalačke svežine i prkosa.

Kao što Kinezi jedu supu na kraju ručka, tako sam i ja odlučio da naslov ovom tekstu dam nakon njegove poslednje rečenice. Samo što nisam mogao da se odlučim, pa imam ne jedan, nego više naslova.
Karika(tura) koja ne nedostaje.
Karakterna karikatura.
Lakše je s karikaturom.
Bez Koraksa nema futura.
Tri put ura, stiže nova tura Koraksovih karikatura.

Hvala na pažnji.

Mijat Lakićević

 

One thought on “

Leave a Comment