Monthly Archives: December 2017

Balvan institucije

Srbija i razvoj

Svakoga dana u svakom pogledu sve više nazadujemo. Ljudi moji. da li je to moguće, što bi rekao Mladen Delić. Zbilja, da li je moguće da ova parafraza čuvene rečenice iz najboljeg Kusturičinog filma otkriva istinu o Srbiji. Srećom, nije tako, tačnije nije baš sasvim tako, ali je u ukupnom, formalnom i neformalnom političko-ekonomskom miljeu Srbije još previše (d)efekata koji se sve češće ispoljavaju kao društvena regresija.

ZAOSTAJANJE: Ako želite da predvidite budućnost jedne zemlje, samo pogledajte njene institucije. Tim rečima, simbolički rečeno, Aleksandre Praščević, kao prvog diskutanta, počeo je prošlonedeljni (petak, 22. decembar) skup “Ekonomska politika Srbije u 2018. godini”, sa podnaslovom “Kvalitet institucija i ekonomski rast”, koji su organizovali Naučno društvo ekonomista Srbije, Ekonomski fakultet i Akademija ekonomskih nauka.
Institucije su, da tako kažemo, po dva osnova došle u fokus srpskih ekonomista. S jedne strane, kako je rekao Milojko Arsić, “Srbija zaostaje za rastom zemalja centralno-istočne Evrope već skoro jednu deceniju. Od 14 zemalja CIE Srbija je po brzini rasta: na 12. mestu u periodu 2008-2016; na 14. mestu u periodu 2012-2016. i na 13. mestu u 2017. godini”. To možda i ne bi bilo toliko strašno da Srbija nije izgubila celu poslednju deceniju prošlog veka i da se na početku trećeg milenijuma, na šta je podsetio Petar Đukić, nije našla na polovini BDP-a iz 1989. godine.
Sa druge strane, makroekonomska politika – monetarna, fiskalna, trgovinska – popravljena je i više ne predstavlja problem: inflacija je niska, fiskalni deficit takođe, Srbija ima vrlo povoljne aranžmane sa zemljama i na zapadu i na istoku (EU, Rusija, Turska), te ni u tom domenu nema prepreka za ubrzani razvoj.
Uprkos ovoj “ekonomsko-političkoj” stabilizaciji – i uprkos svom optimizmu ekspremijera, tj. aktuelnog predsednika Vučića – prognoze i procene rasta koji će Srbija ostvarivati u narednim godinama nisu nimalo spektakularne, naprotiv. Za iduću godinu, da podsetimo, planiran je rast od 3,5 odsto, ekonomisti predviđaju četiri, s tim što upozoravaju da će, ako se odbije tzv. jednokratni efekat ovogodišnjih vanrednih (suša, loš rad EPS-a) okolnosti, rast biti svega oko tri odsto. A dostizanje stope rasta od pet odsto predviđa se tek za narednu deceniju.

ULAGANJE: Prema desetogodišnjoj projekciji koja počinje sa ovom, 2017, a završava se sa 2026. godinom, da bi počela da sustiže razvijenije zemlje prosečan rast Srbije treba da iznosi 4,2 odsto. To znači da će nakon 3-4 odsto do kraja ovog desetleća, u prvoj polovini narednog godišnji rast skočiti na pet odsto. Ali, kako je na savetovanju rekao (član Saveta Narodne banke Srbije) Ivan Nikolić, predstavljajući rad iz kojeg smo uzeli navedene pokazatelje, a čiji su autori još Stojan Stamenković i Miladin Kovačević, to će biti dovoljno tek da Srbija na kraju treće decenije ovog veka dostigne prosek zemalja jugoistočne Evrope.
Međutim, ni realizacija tog cilja neće biti nimalo jednostavna. Naime, da bi se on ostvario, udeo investicija u bruto domaćem proizvodu Srbije mora do 2020. godine da dostigne 25 odsto. A da bi se to ostvarilo, investicije u naredne 3-4 godine moraju godišnje da rastu 11-12 odsto. Što sa druge strane znači da potrošnja mora da raste znatno sporije, tek za oko dva odsto godišnje. Da li je to realno, odnosno da li je javnost u Srbiji spremna na takvu žrtvu, zapitao je Nikolić. Pitanje, reklo bi se, ima tim više smisla ukoliko se uzmu u obzir Vučićeve najave popriličnog povećanja plata i penzija – posle onog o prosečnoj zaradi od 500 evra do kraja 2017, kojem je, dakle, već istekao rok, predsednik je kao novi cilj, doduše neoročeni, postavio platu od 600 evra, doduše…

AKO ŽELITE DA PREDVIDITE BUDUĆNOST JEDNE ZEMLJE SAMO POGLEDAJTE NJENE INSTITUCIJE

U još jednoj bitnoj stvari se autorska trojka suprotstavlja proklamovanoj zvaničnoj politici. Reč je o subvencijama koje, sudeći prema Fiskalnoj strategiji 2018-2020, aktuelna vlast namerava da pojačava. “Subvencije za otvaranje radnih mesta ne spadaju među determinante rasta investicija koje će stvarati konkurentnu privredu, one u tom pogledu mogu biti i kontraproduktivne”, ističu Stamenković, Kovačević i Nikolić.
Ono na čemu, međutim, insistiraju i što je u izlaganju naglasio Nikolić jeste da “kvalitetna investiciona politika, između ostalog, podrazumeva i jak pravni okvir koji će obezbediti antidiskriminacione principe, zaštitu imovine i mehanizme za rešavanje sporova”.
U stvari, i to nikako ne treba smetnuti sa uma, prema Nikolićevim rečima, navedena “projekcija” za naredne četiri godine nije nikakva “prognoza” već je, štaviše, “teško ostvariva” pošto zahteva ispunjavanje nekih važnih preduslova. I to “ne samo održavanje rezultata fiskalne konsolidacije i dovršavanje formalno-pravnog okvira i postojanje volje za izvođenje strukturnih reformi nego i efikasno funkcionisanje pravosudnog sistema u zaštiti svojine, kao i pojednostavljenje administrativnih procedura”.
Jednom rečju, da bi se došlo do povoljne investicione klime, neophodne su “garancije” u vidu temeljnih institucionalnih promena.

FUNDAMENT: Kako je to primetio Petar Đukić, “kao što je neko svojevremeno rekao, ‘sada smo svi kejnzijanci’, tako danas može da se kaže da smo svi, bar pomalo, institucionalisti”. A nesumnjivo najcitiraniji autor na skupu bio je Daron Asemoglu (ili Ačemoglu – kako ko voli), o čijoj je takoreći kultnoj knjizi “Zašto narodi propadaju”, pisanoj sa Džejmsom Robinsonom (članak “Srbija u ukletoj spirali”, NM br. 334) bilo reči pre jedno tri meseca i na ovim stranicama.
Institucionalni aranžman koji se smatra najblagotvornijim za razvoj, ne samo privrede nego celokupne ljudske zajednice, prema rečima profesorke Pravnog fakulteta Aleksandre Jovanović (koja je rad pisala sa Borisom Begovićem), već je i u širokoj javnosti “prepoznat” kao vladavina prava. Ma koliko nekad pojmovi koji su u čestoj upotrebi izgledaju poznato, nije naodmet povremeno to znanje osvežiti. Vladavina prava u užem smislu određuje se kao “ustavna zaštita individualnih sloboda i prava”, ali u širem smislu ona označava ambijent u kojem su ekonomija i politika odvojeni da bi se privredni subjekti i njihove investicije štitili od ‘predatorstva’ kako privatnog tako i, još više, državnog”, ističe Jovanović.
Govoreći malo konkretnije, Milojko Arsić (u ime autorskog tima koji su još činili Saša Ranđelović i Aleksandra Nojković) najpre naglašava da “institucije kreiraju osnovne podsticaje za aktivnosti od kojih zavisi funkcionisanje i rast privrede”, a zatim posebnu pažnju obraća na karakter, tj. kvalitet institucija. “Dobre institucije podstiču ljude na produktivne aktivnosti kojima se kreira rast privrede, kao što su investicije, štednja, rad, sticanje novih znanja i veština, inovacije, preuzimanje rizika… Loše institucije podstiču neproduktivne, parazitske aktivnosti koje potkopavaju rast privrede, kao što je traganje za vezama sa državnim, partijskim i raznim vaninstitucionalnim strukturama kako bi se dobile subvencije, privilegovani ugovori, tolerisanje neizmirenja obaveza. Loše institucije negativno utiču na osnovne determinante rasta: akumulaciju fizičkog i ljudskog kapitala i tehnički progres, ali i na ekonomsku politiku”, kaže Arsić.

SRBIJA SPADA U DEFEKTNE, NELIBERALNE I AUTOKRATSKE DEMOKRATIJE

Naravno, ovo ne znači da su ekonomske i političke ustanove jedini činioci rasta, ali za razliku geografskog položaja ili istorijskog nasleđa koji su naprosto dati, institucije predstavljaju “fundamentalnu determinantu rasta na koju je moguće uticati”.
I dok je Aleksandra Jovanović istakla da “vladavina prava predstavlja osnovnu slabost u brojnim izveštajima u Srbiji”, ističući da Evropska komisija posebno ukazuje na poglavlje 23 koje se odnosi na pravosuđe, Milojko Arsić upozorava da “na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma prema kvalitetu institucija Srbija stoji znatno slabije nego prema makroekonomskoj stabilnosti, kvalitetu infrastrukture, kvalitetu obrazovanja i drugim determinantama rasta”. Štaviše, “prema kvalitetu institucija Srbija je među najslabije plasiranim zemljama u Evropi i među najslabijima u okruženju”. I ne samo da tu stoji slabije nego je i napredak Srbije u poboljšanju kvaliteta institucija manji nego u drugim oblastima, ko što je, recimo, makroekonomska stabilnost.
Slabe institucije – slaba zaštita svojine i ugovora, finansijska nedisciplina, neravnopravnost učesnika na tržištu, korupcija, snažan uticaj vaninstitucionalnih/neformalnih grupa… – generišu negativne podsticaje za rast privrede. Posebno nepovoljno utiču na fiskalnu politiku (pokrivanje dugova državnih preduzeća, rasipanje sredstava), izgradnju infrastrukture, upravljanje javnim preduzećima, privatizaciju…”
Iz ovoga Arsić izvodi nedvosmisleni zaključak: “Slabe institucije su fundamentalni faktor sporijeg rasta privrede Srbije.” Što je još gore, “finišira” Arsić, ne samo da je “napredak prema kvalitetu institucija sporiji” nego se čini i da “to nije ni prioritet Vlade jer impulsi za napredak dolaze uglavnom spolja”.

DEFEKT: Dok se kako-tako i koliko-toliko kvalitet ekonomskih institucija popravlja, kvalitet demokratskih nesumnjivo pod uticajem unutrašnjih “impulsa” – sve je gori. Sasvim neuobičajeno za savetovanja ekonomista, Nataša Golubović i Marija Džunić sa Ekonomskog fakulteta u Nišu pažnju su posvetile upravo političkim institucijama kao opštem okviru u kojem se odvija i ekonomski život.
“Nakon više od dve decenije političkih i ekonomskih reformi, Srbija se još uvek nalazi u stanju prolongirane demokratske tranzicije, sa neizvesnim izgledima za punu konsolidaciju demokratskih institucija. Prema relevantnim empirijskim istraživanjima, Srbija se svrstava u polukonsolidovane, defektne ili manjkave demokratije. Nepravilnosti u izbornim procedurama, kao i narušavanje elemenata koji garantuju poštovanje demokratskih normi i institucija u poslednjim godinama, ukazuju na demokratsko nazadovanje. To je razlog zašto se Srbija sve češće pominje u kontekstu neliberalnih demokratija”, ističe Golubović.
Analizom više izvora – Bertelsmanovog “Indeksa demokratije”, Fridom Hausovih publikacija “Nacije u tranziciji” i “Sloboda u svetu”, kao i Economist Intelligence Unitovih istraživanja – autorke su utvrdile da demokratija u Srbiji napreduje kao rak.
“Slobode izražavanja su danas na nižem nivou u odnosu na 2006. godinu… Iako građani pretežno prihvataju demokratske norme i procedure, broj građana koji smatra da je demokratija bolji oblik vladavine u odnosu na ostale iz godine u godinu se smanjuje, tako da je trenutno na najnižem nivou od kada se izvode merenja. Nivo poverenja u institucije demokratije tradicionalno je niži od poverenja u vojsku, crkvu, policiju i pojedinačne političke aktere. Merenja raspoloživog društvenog kapitala ukazuju na to da je nivo interpersonalnog poverenja, kao i broj aktivnih članova građanskih organizacija, nizak.

SLOBODA IZRAŽAVANJA JE DANAS U SRBIJI NA NIŽEM NIVOU NEGO PRE 10 GODINA

U studiji “Nations in Transit”, prvi put od 2008. godine, pogoršana je ocena izbornog režima u Srbiji – sa 3,25 na 3,5 na skali od jedan do sedam, gde je jedan najviši a sedam najniži nivo – što je uticalo na to da se i ukupna ocena demokratije pogorša u odnosu na prethodnu godinu, tako da je sada na najnižem nivou u poslednjih 10 godina. Zbog ozbiljnih nepravilnosti na izborima 2016. godine, u studiji Slobode u svetu Freedom house je pogoršao ocenu izbornog procesa, što je uticalo na pogoršanje rejtinga Srbije u domenu političkih prava, a samim tim i ukupne ocene sloboda u zemlji (sa dva na 2,5).
Bertelsman Indeks ocenjuje podelu vlasti u Srbiji kao nezadovoljavajuću, dok se nezavisnost pravosudnog sistema, prema svim ocenama, smatra najslabijom karikom mehanizma horizontalne odgovornosti”.
Konačno, “analiza ostvarenosti kriterijuma liberalne (konsolidovane) demokratije ukazala je na prisustvo defekata u skoro svim parcijalnim režimima demokratije u Srbiji. To pokazuje da Srbija spada u kategoriju defektnih demokratija. S obzirom na to da su manjkavosti uočene u više različitih režima, nije moguće precizno odrediti o kom tipu defektne demokratije se radi. Kako je najveći broj defekata akumuliran u oblastima političkih prava, Srbija je najbliža tipu neliberalne demokratije. Za neliberalne demokratije je karakteristično da su ugrožene političke slobode, poput slobode izražavanja, čime se ograničava pravo pojedinaca na političku participaciju. Sa druge strane, manjkavosti su uočljive i u oblasti vladavine prava, u smislu dostupnosti pravde i jednakosti pred zakonom. S obzirom na to da su u Srbiji prisutne ozbiljne manjkavosti mehanizma horizontalne odgovornosti, prisutni su i elementi ‘delegativne’ demokratije. U ovakvim demokratijama vladama obično upravljaju harizmatični predsednici, čije aktivnosti relativizuju rad parlamenta, utiču na pravosudni sistem i podrivaju mehanizme podele vlasti”, konstatuju na kraju Golubović i Džunić. To jest, da rezimiramo, Srbija spada u defektne, neliberalne i autokratske demokratije.
Da je Srbija Kina, to možda i ne bi bilo važno. Ali nije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. decembar 2017.

 

Trostruki pokušaj ubistva srpskog sudstva

Dok se ne dokaže suprotno, verovaćemo da je Predrag Bubalo nevin i da je sudija koji je tako presudio sudio po zakonu. Jer, na tome počiva ljudska civilizacija.

A ako premijerka Ana Brnabić zaista ima razumevanja za “građanina Vučevića”, onda ona ne razume ništa. A pre svega ne razume da Miloš Vučević, kao gradonačelnik Novog Sada, nije i ne može biti “običan građanin”. On je politički funkcioner, neko ko (trenutno) upravlja državom, tj. određenim državnim službama i koga građani Srbije plaćaju da radi u javnom interesu. I dok je tako, sve što radi, čak i pojedini elementi njegovog privatnog života, uključujući i njegovo lično zdravlje, u izvesnom smislu predstavljaju “opšte dobro”, to jest, javnost ima pravo da bude upoznata s njima. To, priznaćemo, nije laka ni ugodna pozicija, ali bavljenje politikom nije obavezno, pa kome se to ne sviđa, može lako da od nje odustane. Neka se g. Vučević zaposli kao pravni referent u opštini i tada će sve što govori, govoriti kao običan građanin. Dok je to što jeste, on običan građanin nije. To je politička azbuka, večernji kurs je dovoljan da se ona savlada.

Možda to Ana stvarno ne razume, ali siguran sam da Vučević to dobro zna. I da se samo pravi nevešt, doduše nevešto, pokušavajući da prikrije svoje prave namere i predupredi posledice svog brutalnog političkog čina. Mada, u stvari, nije on to sam ni smislio niti bi se usudio da tako govori da to nije video od nadređenih.

Jer, prvi je AV, kao šef države, još tamo negde u septembru, pokazao istu tu bahatost i isto takvo nepoštovanje elementarnih pretpostavki pravne države. Zanimljivo je, mada ne od prevelikog značaja, da su i Vučić i Vučević po obrazovanju pravnici – sigurno se sad od muke prevrću u grobu Slobodan Jovanović, Živojin Perić, Radomir Lukić, ali zato Sima Avramović cveta – o, bruke!

Da podsetim, povodom (uglavnom) oslobađajuće presude koju je Apelacioni sud izrekao u postupku Miroslavu Miškoviću, Vučić je (kobajagi ljutito) izjavio: “Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno”.

Tako da je Vučević zapravo samo ponovio ono što je njegov “dragi vođa” (“veliki” još uvek ima problema sa Hagom) rekao pre nekoliko meseci, s tim što je, da bi mu se još malo dodvorio, za neku “oktavu više” pojačao intonaciju. Elem, glumeći ozlojeđenost, Vučević je prosuo pravu bujicu bljuvotina: upitao je sudije “kome služe, narodu ili lopovima” i “koliko koštaju njihovi obraz i čast”, “pozvao” javnost da “ne ćuti na sramne oslobađajuće presude najvećim kriminalcima koji su ojadili državu i građane” te, na kraju, optužio sudije da dobijaju novac od “dosovskih osvedočenih lopova koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije”.

Stručna, ali i opšta javnost bila je zgranuta i zgrožena ovim nastupom jer izneti takve optužbe, bolje reći uvrede i klevete, na račun pojedinih ljudi, pa još i sudija, ne samo da je udar na pravosuđe nego i (možda pre svega) na zdrav razum.

Za takvo ponašanje izrazila je, dakle, razumevanje predsednica Vlade Ana Brnabić. Da premijerka Srbije, međutim, ne razume temeljne postavke moderne države pokazuju njene sledeće reči. “Šta god rekli – bićemo krivi… Da smo ćutali, optužili bi nas za dogovor, kad govorimo – to je pritisak na pravosuđe”.

Dakle, prvo, Vlada ne treba da reaguje na sudske presude. Pogotovo nepravosnažne. Ako bi pak Vladu neko optužio za, kako je Brnabić rekla, “dogovor” – što nije isključeno da bi se u konkretnom slučaju desilo – tada bi Vlada, pa i sama premijerka, trebalo da reaguju, odnosno da, realno je pretpostaviti, te optužbe odbiju. Da li bi to istog časa ubedilo javnost da nikakvog “dogovora” nije bilo i da je sud samostalno doneo presudu? Verovatno ne bi. Ali bi višegodišnje ponavljanje tog obrasca, a pre svega istinsko nemešanje vlade u sudske procese, kroz izvesno vreme počelo da vraća i konačno vratilo poverenje javnosti u pravosudni sistem.
Ako, međutim, pogledamo kako premijerka zamišlja izgradnju institucija, posebno sudstva kao nezavisne grane vlasti, onda se čoveku prosto digne kosa na glavi. Jer, Ana Brnabić kaže, opet citiramo: “Mogu da razumem Miloša Vučevića, zvala sam ga jutros telefonom, potpuno mogu da razumem tu frustriranost, mislim da je to još jedan dokaz da nam svakako trebaju reforme u pravosuđu”. Iz toga se vidi šta Ana Brnabić podrazumeva pod reformom pravosuđa. Ne da ono bude samostalno i nezavisno nego da presuđuje onako kako izvršna vlast, tj. vladajuća stranka naredi.

Međutim, kao i u slučaju “premijera” nekadašnje “srpske Atine” – koji je, uzgred, dugo slovio za glavnog kandidata za premijera cele srpske države – i njegovog napada na sudski sistem, ni shvatanje reforme pravosuđa koje je premijerka Srbije manifestovala nije njena originalna ideja. I to je, naime, prethodno (o)smislio takođe premijer, doduše bivši, a sadašnji predsednik Vučić. Koji je, kao da se pobojao da mu junoše ne preuzmu primat, sledećeg dana još više radikalizovao celu priču.

“Sada nas ubeđuju da niko nije kriv za lopovske privatizacije, da se niko nije obogatio na grbači naroda i da su ti koji su uzeli milione evra sada čistunci”, rekao je tim povodom Vučić. Sve je to, naravno, predizborno glumatanje i prenemaganje. No, kad AV tu temu opet načinje, istine radi valja reći da je “narodna grbača” najviše pucala i da je narod najviše propao i propatio devedesetih dok se on, Vučić, peo socijalnom i političkom lestvicom. O tome sam već pisao, ali nije zgoreg malo osvežiti pamćenje, na kraju 20. veka bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na njenom početku; i drugo, ekonomisti su izračunali da se ukupan gubitak koji je Srbija u tih 10 godina pretrpela proteže na više decenija i da iznosi neverovatnih 750 milijardi evra.

Elem, čitava ta Vučićeva žalopojka zbog “lopovske privatizacije” zapravo je pokušaj da se pažnja javnosti skrene sa glavnog cilja. A cilj je – ono što je započeto ustavnim promenama – da se sudstvo stavi pod direktnu kontrolu izvršne vlasti.

Inače, Vučić bi morao da zna, ako je zaista završio Pravni fakultet, da oslobađajuća sudska presuda u jednom konkretnom slučaju ne znači da “niko nije kriv” nego samo znači da nije kriv onaj ko je optužen. Tačnije, da za to u konkretnom procesu nije bilo dokaza, to jest da tužilaštvo nije podnelo valjane dokaze. I dalje, u vezi s tim, kada kaže “da su i tužioci svojevremeno rekli da je slučaj pljačke u privatizaciji Luke Beograd ’čist kao suza’ i da imaju čvrste dokaze”, Vučić bi opet – ako je stvarno završio Pravni fakultet makar sa šesticama, a ne kao “najbolji student ikada” – morao da zna da čvrstinu dokaza ne utvrđuje tužilaštvo nego sud. Inače suđenja ne bi ni bilo već bi tužioci odmah i presuđivali.

Očigledno je da Vučić (a s njim i Ana Brnabić i Miloš Vučević) reformu pravosuđa zamišlja(ju) kao vraćanje na ono “pusto tursko” – što njegov prijatelj Erdogan već uspešno sprovodi po Maloj Aziji – kadija te tuži, kadija ti sudi.

Boginja pravde ili sluškinja Vlade, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. decembar 2017.

 

Vučić u malinama

Posle Kosova, maline su najčešća tema u srpskoj javnosti. Nekada smo se njima bavili onih nekoliko pro/letnjih meseci oko berbe, a sad iz medijskog fokusa ne izlaze po vascelu godinu. I ovaj autor je o tome u raznim prilikama već više puta pisao – pa bi(h) verovatno najnoviju priliku i propustio da ona nije donela jedan nov i bitan momenat.

Nakon nekoliko protesta, pri čemu je čak, nakratko doduše, zatvaran magistralni put Beograd – Podgorica (9. decembra), te štrajka ispred Vlade Srbije (utorak 26.12), proizvođači malina dobili su priliku da svoje probleme i zahteve iznesu pred kamerama N1 televizije. I malinari su se žalili na cenu, na hladnjačare, tražili da se umeša država i slično, manje-više već viđeno. Klasična, dakle, argumentacija na koju se može odgovoriti takođe klasičnim argumentima – da država, tj. Vlada, ne treba da određuje cenu malina, kao što ne treba da određuje cenu nijednoj drugoj (osim u slučajevima tzv. prirodnih monopola) robi. Odnosno, zašto bi to radila kada je reč o malinama, a ne i o (svim) drugim proizvodima, od kojih su neki od njih i (egzistencijalno) značajniji i tome slično, da ni tu priču ne ponavljamo.

A onda se pred sam kraj gostovanja – ili je gostovanje nakon toga brzo okončano – desio taj “obrtni” momenat, kada je jedan od gostiju rekao kako će malinari tražiti sastanak sa Vučićem jer Vučić jedini može da reši njihov problem.

Naravno, tek tu čoveku dođe da iskoči iz kože – kakve veze ima predsednik Republike sa cenom maline, zašto malinari kažu (kao što su isticali u emisiji – jedan je rekao de ne glasa već 15 godina) da odbijaju političku (zlo)upotrebu svojih protesta (što su navodno pokušali da urade Milan Stamatović i Boško Obradović), kad očigledno traže pomoć političkih moćnika itd. Ali, ljutnji nema mesta. Nije Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara i kupinara Srbije, koji je to rekao, ni lud ni naivan niti otkriva nešto novo i nepoznato.

Zar Vučić takoreći svakodnevno ne šalje poruke da je on za sve nadležan. Evo, baš ovih dana on lično vodi kampanju i za seoske izbore i postaje predsednik (gotovo) svake opštine u Srbiji, kao što je i gradonačelnik Beograda. Jer on, Vučić, a ne Siniša Mali, iznosi papire, pokazuje dokumentaciju i objašnjava šta se stvarno desilo u “aferi jelka”. Takvih primera ima koliko hoćete.

Ali, nasuprot uverenju da to pokazuje ogromnu Vučićevu moć, to zapravo govori o njegovoj nemoći. On ništa ne može da sprovede u delo. Otud toliko mnogo njegovih neispunjenih obećanja. To, sa druge strane, znači da država u Srbiji ne funkcioniše. Ili praktično ne postoji. U državi se zna ko je za šta nadležan, šta je čiji posao i ko za šta odgovara. Tamo gde šef države sebe doživljava kao nekakvog “pater familijasa” (i u tu se ulogu uživljava glumeći “očinski” odnos, nekad strog nekad blag, kako ko zasluži, prema podređenima) i donosi odluke o svemu i svačemu, od vrha do dna društvene piramide, svega ima – samo države nema. O demokratiji i slobodi da i ne govorimo.

Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Aleksandra zameni Andrej. Daleko je dvadeset druga.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2017.

 

Naprednjački lešinari

Novosadski portal Voice doneo je pre neki dan zanimljiv članak o tome kako se novac iz državnog, tačnije iz budžeta lokalnih samouprava, prebacuje u privatne džepove. Reč je o tome da je praktično u isto vreme 15 vojvođanskih opština raspisalo tendere za spaljivanje životinjskog otpada, da su uslovi u svih 15 tendera do u dlaku isti i da se na svih 15 tendera javila samo jedna (privatna) firma, Eko-vet plus iz Vrbasa, osnovana u julu ove godine. Dva (državna) preduzeća, koja se time već godinama bave i koja su dosad sarađivala sa tim opštinama, Napredak iz Ćuprije i Proteinka iz Sombora, na tender se nisu ni javila. Tako je posao vredan 53 miliona dinara (blizu pola miliona evra – pet puta više nego što košta beogradska jelka) otišao u ruke Branislava Radišića, vlasnika pomenute privatne firme. Sam Radišić je pak, pokazuje takođe ubedljivo Voice, izuzetno dobro “konektovan” sa visokim funkcionerima Srpske napredne stranke. Lanac veza, počev od opštinskih čelnika preko direktora Naučnog instituta za veterinarstvo Miroslava Ćirkovića – jednog od 250 potpisnika javne podrške kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, što je Voice takođe otkrio – vodi sve do Siniše Malog, ponosnog vlasnika jelke od 83.000 evra. Ovde ćemo sa opisivanjem ovog lešinarenja po opštinskim budžetima prekinuti jer tekst na adresi www.voice.org.rs sve lepo opisuje, ali ćemo priliku iskoristiti da naglasimo nekoliko stvari. Očigledno je, naravno, da se ovde radi o jednom “zločinačkom poduhvatu” sa elementima više krivičnih dela, ali je pri tome najvažnija njegova “vertikalna dimenzija”. Nisu se, naime, članovi te šarene družine sami dosetili kako da orobe lokalne blagajne nego je to njima naložila – i “naložila” ih – neka viša instanca. Takođe, ni to se nije desilo slučajno; nije ta ideja pala na pamet nekom “desperadosu” iz srednje stranačke nomenklature. To je deo jednog celovitog sistema za pljačkanje imovine građana Srbije.

Koliko duboko i široko ide borba za osvajanje svih položaja, makar i najnižih, sa kojih može da se dejstvuje po građanima, pokazuje još jedan slučaj, opet iz Vojvodine. Naime, u našoj “severnoj pokrajini” takoreći odvajkada postoji običaj biranja “seoskih knezova”, kao što postoje i seoske slave. Naravno, i taj običaj je tokom vremena, kao i slavljenje slava generalno, pretrpeo određenu “modernizaciju”, ali je opstao. To nadmetanje je po pravilu bilo u potpunosti prepušteno lokalnoj zajednici, nije bilo upliva sa strane, ljudi su se sami kandidovali, isticali svoje programe, borba je bila fer i poštena.

Tako je bilo sve dosad. Ove godine, međutim, ti su se izbori izvrgli u svoju suprotnost. Pretnje, pritisci, ucene – nema sredstva (osim golog fizičkog nasilja, bar zasad) koje pripadnici Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića nisu koristili da iz izborne trke izbace kandidate koji nisu bili iz njihove partije. I ljudi su počeli da se povlače, tako da sada praktično svuda pobeđuje SNS. Izuzeci su vrlo retki, a i oni su praćeni, i plaćeni, velikim ličnim žrtvama.

Ovakvih primera “okupacije” ljudskih i materijalnih resursa ima praktično u svim oblastima društvenog života. O tome kako se to radi preko javnih funkcionera, poreske policije, agrarnih subvencija, pravosuđa, tzv. projektnog finansiranja medija… bilo je reči i na ovim stranicama.
Taj i takav sistem mogao je, i morao, da (o)smisli, organizuje i kontroliše samo neko na samom vrhu političke piramide.

Aleksandar Vučić, dakle, nijedan delić vlasti, ni najnižu poziciju u državnoj ili partijskoj hijerarhiji, niti jedan dinar ili evro ne prepušta “slučaju”, za sve se zna šta gde ide. Tako se ne ponaša neko ko stvarno misli da “posle 2022. godine 99 odsto” više neće biti na vlasti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. decembar 2017.

 

Skriveni troškovi

Srpsko-kineska ekonomsko-politička saradnja

Najsvežija vest kaže: Alibaba dolazi u Srbiju. Dobro, još nije izvesno da dolazi, pregovori tek počinju, ali je to i u ozbiljnim medijima predstavljeno kao već svršena stvar.
Zašto je Alibaba izabrao baš Srbiju? U konkurenciji su bile još Mađarska, Bugarska i Hrvatska. Zašto je Alibaba izabrao Srbiju iako ove tri zemlje, budući da su članice Evropske unije, imaju očiglednu prednost ako je, a jeste, prevashodni cilj ovog poteza kineske kompanije tržište istočnoevropskog dela EU? Zato što je ta prednost istovremeno i mana. Koja je pak u istom onom razlogu zbog koje dogovaranje severne deonice pruge Beograd – Budimpešta s Mađarima ide tako sporo. Zbog tendera. U EU je, naime, obavezan tender. U Srbiji je pak moguće direktno pogađanje sa državom, tj. aktuelnom vlašću.
S tim u vezi, evo još jedne sveže vesti. U svojoj analizi budžeta za 2018. godinu Fiskalni savet zapaža jednu zanimljivu stvar, citiramo: “Primetna je budžetska tendencija da se sve više investicija sprovodi bilateralnim sporazumima (obilaznica oko Beograda, auto-put Preljina – Požega, pruga Novi Sad – Subotica, prerada otpadnih voda i toplodalekovod u Beogradu i drugo). Ovakvi sporazumi, koji zaobilaze standardne tenderske procedure, mogu imati skrivene troškove i imaju niži efekat na privredni rast (više se angažuju strane firme, uvozni materijali i dr.).” FS ne kaže izričito, ali je očigledno da misli na “kineske aranžmane”. FA takođe ne kaže, ali je očigledno šta bi ti “skriveni troškovi” mogli da budu.

16+1 = 1+, 16-: Ekonomska saradnja 16+1 u stvari znači jedan u plusu, 16 u minusu. Trgovina 16 zemalja centralne i istočne Evrope sa Kinom iznosi 59 milijardi dolara. To je dva odsto ukupne kineske spoljnotrgovinske razmene. Nema podataka koliko je tu izvoz, a koliko uvoz Kine, ali nema sumnje da je Kina u plusu.
Kako to izgleda na primeru Srbije? U Srbiju iz Kine stiže 70 puta više robe nego u obrnutom smeru. Dok srpski izvoz u Kinu iznosi 20,5 miliona dolara, kineski izvoz u Srbiju težak je preko 1,5 milijardi dolara.
Kina je sa (gotovo) celim svetom u plusu. Prošle godine njen izvoz je bio dve hiljade milijardi dolara, a uvoz 1.300 milijardi USD; suficit je, dakle, 700 milijardi USD. A godinu dana ranije bio je i celih hiljadu milijardi USD.
Taj višak novca Kina negde mora da plasira. Kamate su niske, možda i, kako to reče Vladimir Gligorov u jednoj svojoj nedavnoj kolumni, realno negativne u ovom trenutku, pa mu nije lako naći odgovarajući plasman. Zato se i poduhvatila da gradi “Jedan pojas – jedan put”. To jest, novi “put svile” dug 13.000 kilometara i težak 900 milijardi dolara, sastavljen od oko 1.000 manjih projekata (makar je taj podatak objavljen, koliko je verodostojan teško je reći).
U vezi s tim projektom, neizostavno se mora naglasiti jedna stvar. Naime, nema sumnje da Kinezi znaju da kredit i investicija nisu isto. Zašto se prave da ne znaju? Jer, evo i premijer Li Kećang (ili Kećiang – nikako da se utvrdi šta je ispravno, a možda je i oboje) i predsednik Si Đinping stalno govore kako Kina “investira”. Isto pitanje važi i za Zoranu Mihajlović, ministarku za građevinarstvo i infrastrukturu Srbije, koja je pre neki dan u jednom intervjuu (Politika, 17.12.2017) takođe stalno govorila o “kineskim investicijama”. Tako da je u našoj javnosti oko toga stvorena zabuna, tačnije zabluda, pa se jednako govori i piše kako Kina “ulaže”. Kina, međutim, ne ulaže, ona daje zajmove. I kada najviši kineski zvaničnici kažu da je njihova zemlja u centralnu i jugoistočnu Evropu investirala šest milijardi dolara i da je spremila još tri milijarde, oni znaju da to nije istina. Istina je da Kina daje kredite; Kina nije investitor nego kreditor, a 16 zemalja su (aktuelni ili potencijalni) dužnici.
Pri čemu kad Kina da kredit ona vam ne da pare, pa da vi možete da ih potrošite kako hoćete. Ne, vi morate da ih potrošite tako što ćete kupiti kinesku robu, što će na projektu koji finansira raditi kineske mašine i što će biti zaposleni kineski radnici. Dakle, te pare koje su vam dali Kinezi praktično se dva puta vrate njima. Prvo tako što za te pare vi kupite njihovu robu, angažujete njihove mašine i zaposlite njihove ljude i, drugo, tako što im naravno novac vratite s kamatom. Koja nije mala, ali o ceni kineskih kredita malo kasnije.
U već pomenutom razgovoru ministarka Mihajlović je takođe izjavila da “Evropska unija nema ništa protiv kineskih investicija u Srbiji”. To, međutim, nije sasvim tačno. Evropska unija je dosad više puta izražavala rezerve prema kineskom “prodoru u Evropu”, navodeći pri tome sasvim konkretne razloge. Evropa nije protiv saradnje s Kinom, naprotiv. Ono što Evropa, međutim, traži jeste – ravnopravnost u međusobnim odnosima. Dakle, EU najpre traži da se poštuju pravila konkurentnosti, Kinezi to izbegavaju. Ne tvrde, doduše, kao što se to govorilo za Arape kada su oni slično ovde postupali, da im vera zabranjuje učešće na tenderima, ali od njih beže kao đavo od krsta. Drugo, EU od Kine traži da poštuje pravila transparentnosti i ekološke održivosti, za šta Kinezi takođe ne pružaju dovoljno garancija. I treće, EU traži reciprocitet, odnosno da se evropskim kompanijama omogući pristup kineskom tržištu kao što kineske imaju pristup Evropskoj uniji.
Evropska unija, doduše, kao što je primetila i Mihajlović, nema načina da Srbiju, budući da još nije član EU (“a ka’će ne zna se”) natera da poštuje njena pravila. Ali je Mađarska obavezna, pa je zato i morala da raspiše tender. Te se lako može desiti da Srbija svoj deo pruge Beograd – Budimpešta završi, a da Mađarska svoj deo i ne započne.

KAKO TO RADE KINEZI: U stvari, kada je na početku teksta pomenut dolazak Alibabe kao najsvežija vest, to nije bilo sasvim tačno. Poslednja vest, naime, glasi da su Kinezi odustali od Aerodroma “Nikola Tesla”. Na tender za koncesiju su se prijavile četiri firme, među njima nema Kineza, Kinezi su se povukli iz trke.
Tako to rade Kinezi. Jer, nije prvi put da se tako nešto dešava. To lepo ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić je rekao da će se taj put, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost Arapa i Kineza i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin – Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije. Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Prošle, 2016. godine, u junu, Vlada s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, prema istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor sa kineskim bankama, vredan 208 miliona evra, koje će izgradnju da finansiraju. U martu ove godine, dakle 2017, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje. Četiri godine pregovora za deonicu od 20 kilometara.

PARE KOJE SU VAM DALI KINEZI PRAKTIČNO SE DVA PUTA VRATE NJIMA. PRVO TAKO ŠTO ZA TE PARE VI KUPITE NJIHOVU ROBU, ANGAŽUJETE NJIHOVE MAŠINE I ZAPOSLITE NJIHOVE LJUDE I, DRUGO, TAKO ŠTO IM NARAVNO NOVAC VRATITE S KAMATOM

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
A most? Most preko Save kod Ostružnice, dugačak 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin – Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi, dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju dvostruko više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide tih šezdeset i kusur miliona evra? Jesu li to ti “skriveni troškovi”?
A sad nešto i o kreditima. Kineski krediti, naime, uopšte nisu jeftini. Naprotiv. Za onaj (od 200 miliona evra) za most Zemun – Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Kredit za prugu Beograd – Stara Pazova je najpovoljniji, kamatna stopa je dva odsto.
Od Svetske banke je pak 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra sa kamatom od 0,63 odsto. Sredinom 2017. (u maju) ministar Vujović je objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu sa kamatnom stopom od 0,7 odsto. Zaključak je očigledan: kineski novac je duplo skuplji od zajmova do kojih Srbija, na nekoj drugoj strani, može da dođe. Tačnije, do kojih je već došla, ali ih ne koristi.
Kad se sve, dakle, skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili – i to je zapravo njihova jedina investicija u Srbiji – Železaru Smederevo. Uz koju su, “pride”, dobili i 500 hektara plodne podunavske ravnice.
Kad smo već kod Železare, sada postaje jasnija kineska računica u tom, po mnogim mišljenjima, za kupca neisplativom poslu. Naime, Kina je, povezujući infrastrukturne građevinske projekte i metalurške kapacitete, s jedne strane za svoju čeličanu obezbedila plasman robe, a sa druge za svoje građevince obezbedila robu. Naime, izgradnja pruga i puteva sa mnogo tunela i mostova (kao što su Podgorica – Mateševo ili Preljina – Požega, plus toplovod od Obrenovca do Beograda i slično) traži velike količine gvožđa i čelika. Tako da su vlasništvom nad Železarom i obezbeđivanjem za sebe radova na izgradnji velikih infrastrukturnih objekata, Kinezi, što se kaže, spojili lepo sa korisnim.
Ko umije njemu dvije – kaže naš narod.
Nije, naravno, pitanje da li trgovati i, uopšte, na svaki drugi način privredno sarađivati sa Kinom nego kako iz te saradnje izvući najviše što je moguće, odnosno ne podrediti sopstvene ekonomske interese tuđim. U tom kontekstu se onda prirodno dolazi do pitanja da li Srbija to uspeva ili svoje ekonomske interese – zbog neznanja ili političkih potreba trenutnih vlasti, svejedno – podređuje kineskim.
Iz svega što je navedeno, naime, proizlazi da Srbija u toj poslovnoj saradnji prolazi znatno gore i da je korist koju ona izvlači iz tih poslova daleko manja od koristi koje ostvaruje druga strana. Pri čemu se – suvišno je i reći, ali neka ipak ostane zabeleženo – za to ne vidi nijedan valjan razlog.

OPASNE IDEJE: O ovome je na stranicama Novog magazina već pisano (uvodnik “SNS i KPK”, NM br. 345), ali neke stvari zaslužuju da i u ovom kontekstu budu ponovljene. Na velikoj (tri dana, 200 partija, 600 učesnika) međunarodnoj konferenciji “Komunistička partija Kine u dijalogu sa svetskim političkim partijama”, održanoj krajem novembra i početkom decembra (2017) u Pekingu, kineski predsednik države i predsednik partije, prema mnogim ocenama novi Mao Ce, Si Đinping je poručio: “Nećemo izvoziti naša rešenja i našu politiku”, precizirajući: “Mi vama nećemo prodavati naše vrednosti, ali nemojte ni vi nama vaše”.
Jedan iskusni diplomata to je prokomentarisao rečima: “Bolje bi bilo da kineski predsednik to nije rekao jer sad znači da hoće.”
Si je takođe govorio o “kibernetičkom suverenitetu”. Ako znamo da te reči izgovara najmoćniji čovek zemlje koja je zabranila Tviter, Fejsbuk i Gugl, znamo i kako to može da se tumači.
To znači: može slobodan protok i robe, i ljudi, i kapitala, svega osim informacija, to jest – ideja. To otkriva “Ahilovu petu” Kine. Jer pokazuje da vlast nije sigurna u temelje na kojima stoji. Što je i opravdano. Sila nikada nije donosila sigurnost nego pre svega strah i onima koji njome raspolažu. Što je veća sila potrebna da se neki režim očuva, to je on nestabilniji.
Što najbolje ilustruje visok stepen korupcije. O tome svedoče dve nedavne vesti. Pre oko mesec dana (23.11.2017) obelodanjeno je da se ubio general Zang Jang, bivši šef uticajnog Političkog odeljenja Centralne vojne komisije (Generalštaba). To je dosad najviši oficir po rangu s kojim se to desilo. Zvanično objašnjenje je bilo “ogromno vlasništvo nepoznatog porekla”, što je kineski eufemizam za korupciju.
Dva dana ranije (21.11.2017) objavljeno je da je uhapšen Lu Vei, šef Uprave za sajberspejs, zadužen za cenzuru i monitoring, dakle čovek zadužen za gorepomenutu blokadu globalnih društvenih mreža i interneta. Vei je takođe bio partijski sekretar novinske agencije Hsin Hua. Smenjen je, zapravo, još prošle godine.
Korupcija je, kažu poznavaoci, deo mentaliteta i deo poslovnih običaja Kineza.
Posebno zabrinjava što aktuelna vlast s tim vrednostima nema nekih problema. Naime, u saopštenju izdatom nakon susreta potpredsednika SNS-a Marka Đurića i Šen Bejli, pomoćnice ministra za međunarodne odnose Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, doslovno se kaže da su “odnosi dve partije, države i naroda tradicionalno bliski, prijateljski i neraskidivo povezani istim vrednostima i pogledima na svet”. Tu, u prvi mah činilo se nespretnu formulaciju, Đurić je međutim potvrdio u intervjuu za jedan kineski list rekavši da “zemlja može da se brzo razvija samo sa snažnom partijom” i da “KP Kine može da posluži kao primer drugim partijama”. Govoriti o poklapanju “vrednosti i pogleda” između jedne demokratske zemlje koja teži da se priključi Evropskoj uniji, čiji je sukus vladavina prava, za šta se makar deklarativno opredelila Srbija, i jednopartijske diktature u kojoj se ne poštuju osnovne ljudske slobode i prava, što i formalno i stvarno jeste slučaj sa Kinom, te preporučivati partiju koja vlada na taj način kao primer drugima, zaista se nikako ne može ni opravdati ni razumeti. Osim, možda, kao pokušaj da se zabašure i prikriju skriveni troškovi, zbog čega tako i glasi naslov ovog teksta.

Istorija u dve slike

Srpsko-kineske odnose obeležavaju dva primera. Najpre, devedesetih, u doba sankcija Srbija je s Kinom zaključila aranžman kojim je kredit 300 miliona trebalo da vrati robom, pre svega traktorima. Kinezi su, međutim, već prvi kontingent vratili izgovarajući se da nisu dobri. Tako da je Srbija na kraju zajam morala da vrati u novcu.
Drugo, otprilike u isto vreme naša preduzeća su pozivana da iskoriste (navodno) odlične odnose između dva rukovodstva i osnivaju zajedničke firme sa domaćim partnerima u Kini. Dve naše najbolje firme i dva vrhunska menadžera, Sintelon iz Bačke Palanke (sa Nikolom Pavičićem) i Hemofarm iz Vršca (sa Miodragom Babićem), to su i uradili. Posle nekoliko godina njihovi partneri su im praktično preoteli kompanije, a oni su takoreći izbačeni naglavačke, izgubivši sve što su uložili.
Nije sigurno da domaći zvaničnici svoje kineske partnere danas na to podsećaju. A trebalo bi.

Zašto Evropa ne želi u OBOR

Da Evropa ima značajne primedbe na to kako se OBOR (engleski: One Belt, One Road) sprovodi, pokazao je samit koji je u maju ove godine održan u Pekingu. Posle tog skupa, naime, evropski mediji su pisali “da je EU zadala udarac nastojanjima kineskog predsednik Si Đinpinga da predvodi globalnu infrastrukturnu revoluciju”. Naime, kaže se dalje, “Članice EU su odbile da prihvate deo plana vrednog više milijardi dolara jer ne sadrži obavezu društvene i ekološke održivosti i transparentnosti”. Praktično, svih 28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu.
U tadašnjim izveštajima se takođe ističe da okupljanje samo 29 lidera država na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu “Novi put svile”. Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su bile prisutne, među njima Evropljani, ostala su oprezna oko potpune podrške kineskoj megainicijativi.
Suprotno Đinpingovim izjavama, Inicijativa je sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo inicijativa koja zagovara meku moć. Pojedini skeptici plan uglavnom vide kao strategiju da se unaprede kineske regionalne, pa čak i globalne ambicije. Dodatno, EU i pojedine države članice protivne su saradnji sa Kinom na velikim infrastrukturnim projektima, pogotovo na prostoru Evrope, koji nisu u skladu s međunarodnim ili EU socijalnim i ekološkim standardima”.
U evropskoj štampi se čak naglašava da je “nedavni samit razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile”. Naime iako je, kako se kaže, “Kina izdala zajedničko saopštenje nakon samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove inicijative”, naglašava se da je “nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se u to saopštenje uključe garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju naišle su kod kineskih domaćina na zid ćutanja”.
U evropskim medijima se takođe primećuje različit odnos među članicama EU prema kineskoj inicijativi. “Dok su Grčka i Portugal najotvorenije za kineske projekte, države na zapadu Evrope su veoma oprezne. Na primer, Nemačka je zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to”, navodi se čak eksplicitno u jednom tekstu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. decembar 2017.

 

Troduplo golo

Prosto odjekuje tišina koja je oko ruskog humanitarnog centra u Nišu nastala tokom ovonedeljne (18-20. decembar) Vučićeve posete Moskvi. To je trebalo da bude jedna od najvažnijih, ako ne i glavna tema razgovora, a na kraju nije ni pomenuta.

Slično je prošla još jedna tema. Naime, kako je izjavio ministar odbrane Aleksandar Vulin: “Srbija će početi intenzivne razgovore o kupovini multifunkcionalnog helikoptera mi-17”. Kada se prevede na običan jezik, to znači da u Moskvi “po tom pitanju” nije urađeno ništa. Da jeste, bila bi upotrebljena neka određenija formulacija, recimo počeli bi pregovori oko elemenata ugovora, a ne (neobavezni) razgovori. Taj utisak pojačava činjenica da Vulin nije ni nagovestio kada bi ti “intenzivni razgovori” stvarno mogli da počnu. Uzgred, primetno je da se iz Moskve niko nije oglašavao iako je delegacija, što se kaže, bila prilično jaka. Bio je tu, kako je rekao Vučić, “bolji deo Vlade”. Osim već pomenutog Vulina, nju su sačinjavali, pre svega naravno, ministar spoljnih poslova Dačić, pa ministri energetike (Antić), privrede (Knežević) i trgovine (Ljajić). Ali od njih je stizala samo slika, tona nije bilo.

Zapravo, koliko-toliko relevantnih vesti bilo je jedino iz energetike. U oblasti privrede i turizma potpisani se neki protokoli, ali bez ikakvog stvarnog značaja. U centru pažnje bio je, dakle, prirodni gas. Prva je vest bila da je potpisan aneks postojećeg ugovora o snabdevanju kojim je količina gasa koju Srbija godišnje može da “povuče” povećana na pet milijardi kubnih metara, zatim da je Srbija dobila pravo reeksporta ruskog gasa i, treće, da je, kako je to formulisano, “Putin pozvao Srbiju da bude deo Turskog toka”. Najpre, mogućnost ili “pravo” da godišnje kupi pet milijardi kubnih metara prirodnog gasa Srbija ima odavno; još početkom 2013. takav sporazum potpisali su Gasprom i Srbijagas. To su nam Rusi velikodušno dali jer su znali da Srbija godišnje ne može da potroši više od dve milijarde kubika, a da izveze naprosto nema gde. Sada odobreno pravo na reeksport, međutim, zapravo predstavlja ustupak Gaspromu koji je pre nekoliko dana sa državnim preduzećem Gas-res iz Banjaluke potpisao ugovor o ulaganju 70 miliona evra u postrojenje za tzv. “utečnjavanje” prirodnog gasa u Zvorniku, te faktički znači udovoljavanje ruskim (a i Dodikovim) potrebama. I, treće, učešće Srbije u Turskom toku realno je otprilike koliko i izgradnja Južnog toka. Doduše, gasovod Turski tok već postoji, ali je čitav njegov kapacitet od 15 milijardi kubika namenjen isključivo turskom tržištu. Polaganje druge cevi istog kapaciteta, koja bi trebalo da obezbedi gas za Evropu, pre svega Italiju – od koje bi se cevi jedan krak odvajao za Bugarsku i Srbiju –još nije počelo. Mnogo je zapravo izgledniji gasovod koji bi išao sličnom trasom, ali bi polazio iz Azerbejdžana. Što će reći da nije reč o ruskom gasu. I ta je varijanta, međutim, još na dugom štapu.

Konačno, da se vratimo na početak, po svemu sudeći, od diplomatskog statusa za humanitarni centar u Nišu nema ništa. Jer tu temu na konferenciji za štampu posle susreta nisu pomenuli ni Vučić ni Putin iako je o njoj sigurno bilo reči. Osim ako Vučić nije Putinu nešto obećao u četiri oka. Možda i pod utiskom onog davljenja psa koji na kraju ipak ostane živ. Mnogi su primetili taj bizaran detalj, ali je većini služio za zbijanje šala. Poznavaocima diplomatskih protokola, međutim, prvo je zapala za oko činjenica da je Vučića sačekao i zatim u “sajtsin” poveo potpredsednik Vlade Dmitrij Rogozin, u ruskim političkim krugovima okarakterisan kao neka vrsta “Šešelja lajt” (za razliku od Žirinovskog, koji mu dođe neki “strong Šešelj”). To se ne može uzeti kao odgovarajući tretman. A drugo, kažu, krajnje je neobično da se “visokom gostu” prikazuju takve bizarnosti. Zašto su Rusi od čitavog svog naučnog napretka rešili da Vučiću pokažu baš taj eksperiment sa psom? U zemlji sa dugom i rafiniranom diplomatskom tradicijom nijedan potez nije bez smisla. Moguće su, dakle, brojne spekulacije, ali nijedna nije prijatna ni prijateljska za Vučića.

Sve u svemu, tokom Vučićeve posete Moskvi bilo je mnogo pirotehnike, mnogo dimnih bombi i zavesa, tj. diplomatskih “ja tebi serdaru, ti meni vojvodo”, ali kada se “na kraju dana”, što bi rekli menadžeri, podvuče crta i napravi bilans, rezultati su vrlo skromni. Gotovo da bi se moglo reći – troduplo golo. Što i nije tako loše.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. decembar 2017.

 

Budžet i razvoj

Jedan podatak nije privukao odgovarajuću pažnju javnosti u raspravama oko upravo usvojenog budžeta za 2018. godinu. Naime, ukupni ovogodišnji državni prihodi – dakle kada se u obzir uzme ne samo državna uprava nego i penzioni i zdravstveni fondovi, i lokalna samouprava, tj. ono što ekonomisti nazivaju “opšta država” – veći su za preko milijardu evra (120 milijardi dinara) od prošlogodišnjih. Lani su bili 1.843 milijarde, a ove godine (prema procenama s početka decembra) 1.963 milijarde dinara.

Ne znam kome sve treba čestitati na tom rezultatu – Poreskoj upravi svakako, ali kome još – ili možda treba čestitati privredi, koja sve to mirno podnosi.

Bilo kako bilo, to je omogućilo da Srbija, prvi put posle 10 i kusur godina, ostvari budžetski suficit (od 32 milijarde dinara). Koji zapravo nije planiran – planiran je, naprotiv, deficit – a nije ni potreban. Štaviše, može se reći da je vrlo štetan. Jer su privredi uzete pare koje bi ona mogla da iskoristi za investicije. Ili za povećanje plata svojim radnicima. Ovako, umesto predviđenog manjka od 77 milijardi milijardi, što je 1,7 odsto njenog bruto proizvoda, u srpskoj državnoj kasi osvanuo je višak od 32 milijarde, tj. 0,7 odsto BDP-a.

Sada se u budžetu za 2018. godinu ta greška pokušava ispraviti i opet se planira deficit, zanimljivo je – od takođe 32 milijarde, odnosno 0,7 odsto BDP-a. Evo još nekoliko najvažnijih podataka. Ukupni prihodi tzv. opšte države treba da budu 2.015 milijardi dinara, a rashodi 2.047 milijardi; deficit je dakle 32 milijarde. Prihodi budžeta Republike pak treba da iznose 1.179 milijardi, a rashodi 1.207 milijardi, što znači da je deficit 28 milijardi dinara (0,6 odsto BDP-a). Istovremeno, javni dug treba da opadne sa 65 odsto BDP-a ove na 63 odsto BDP-a iduće godine. Fiskalnom strategijom za razdoblje 2018-2020. predviđeno je da deficit manje-više ostane na tom nivou, a da javni dug nastavi da pada – najpre do 56,3 odsto 2020. godine, a onda i do 44,7 odsto BDP-a 2025. godine.

To su rezultati koji nesumnjivo predstavljaju uspeh, odnosno koji govore da je tzv. makroekonomska stabilnost postignuta.

Stabilnost je naravno poželjna i dobra, ali ona nije sama po sebi cilj. Stabilnost je zapravo sredstvo, a cilj je – razvoj.

Upravo tu je najslabija tačka planskih dokumenata za predstojeće godine – budžeta za iduću i Fiskalne strategije za razdoblje 2018-2020. godina.

Budžet, naime, nije samo, pa ni pre svega, knjigovodstveni dokument koji jednostavno prikazuje koliko će i kako država prihodovati, sa jedne, odnosno koliko će i na šta, sa druge strane, potrošiti. To su akti koji privrednim i ostalim subjektima ukazuju na to kakvu ekonomsku politiku vlada jedne zemlje namerava da vodi u predstojećem periodu. Za ocenu te politike dve su stvari ključne. Prvo, ne vidi se da Vlada ima nameru da odlučnije pristupi reformama različitih delova državne strukture, bolje rečeno vidi se da tu nameru nema; i drugo, ne vidi se da će raditi na poboljšanju privrednog ambijenta.

Kada je reč o prvom, više je elemenata koji upućuju na takav zaključak. O tome sam već (u tekstu “Državna blagajna sređena, država neuređena”) pisao opširnije, ali neke stvari nije zgoreg makar ukratko ovde ponoviti. Dakle, najpre se to vidi po onome što je izazvalo najveću pažnju javnosti – povećanju plata u javnom sektoru u celini. Još 2014. Kori Udovički je počela da radi na sistematizaciji radnih mesta i uvođenju platnih razreda u javnom sektoru. “Popila” je mnogo kritika zbog sporosti, ali otkako je otišla, na tome nije urađeno bukvalno ništa. Nakon najnovijeg povećanja plata, koje je bilo potpuno proizvoljno i bez ikakvih prethodnih analiza, u sistemu zarada haos je samo povećan. Ono što je posebno važno – u državnom sektoru sve više vlada uravnilovka, tj. ne razdvaja se kvalitetan od lošeg rada. Zbog toga stručnjaci svake vrste – što je naročito očigledno u zdravstvu – napuštaju državnu službu.

U vezi s tim, reforme u zdravstvu i školstvu niti se sprovode niti se planiraju, osim ako se pod tim ne podrazumevaju promene direktora škola. I postavljanje partijski podobnih, naravno.

Takođe, umesto za 75 hiljada, koliko je prvobitno predviđeno, broj zaposlenih u javnom sektoru je smanjen samo za trećinu ovog broja. A i to praktično isključivo odlaskom u penziju. A zabrana zapošljavanja – koju je zapravo zamenilo (ne)formalno pravilo da na četiri otišla može da dođe jedan radnik – iskorišćena je za “filovanje” javnih službi kadrovima SNS-a. Čiji se zadatak uglavnom iscrpljuje u tome da državne činovnike regrutuju u glasačku armiju vladajuće partije. Tako da se može reći da je u tom pogledu čitav javni sektor gotovo u celini “prepariran”.

Dalje, reforma javnih i državnih preduzeća takoreći je obustavljena. U tzv. preduzećima u privatizaciji još uvek je zaposleno 50.000 radnika iako je taj proces trebalo da bude definitivno okončan pre godinu i po dana, tj. još 31. maja 2016. godine.

Kada je pak reč o restrukturiranju velikih državnih preduzeća, nešto je urađeno na Železnici, dok se u Srbijagasu i EPS-u nije odmaklo dalje od početka. Posebno je tragična situacija u Elektroprivredi, gde su plate povećali umesto da ih smanje, a o racionalizaciji broja zaposlenih nije bilo ni pomena. Što je, između ostalog, dovelo do toga da danas EPS postane kočnica privrednog razvoja i direktni uzročnik pada privrednog rasta.

Ako nema reformi, ima subvencija. Umesto da smanjuje pomoć privrednim subjektima koji nisu sposobni da opstanu na tržištu, Vlada je povećava. Srbija i dalje izdvaja gotovo milijardu evra (oko 110 milijardi dinara, kad se saberu republičke i lokalne) za subvencije. To je daleko iznad proseka Evropske unije jer se tamo za subvencije izdvaja 1,3 odsto BDP-a (u zemljama u tranziciji još i manje – svega jedan odsto), a u Srbiji 2,6 odsto. Posebno zabrinjava činjenica da Vlada planira da u narednim godinama poveća subvencije tzv. velikim, tj. uglavnom stranim investitorima. Podsećanja radi, 2015. ove subvencije su iznosile oko 10 milijardi, 2016. godine – 11,6 milijardi, a predviđeno je da sa 12,3 milijarde 2018. porastu na 14,5 milijardi 2019. i čak 15,3 milijarde 2020. godine.

Konačno, i lokalne javne finansije su u krajnje zabrinjavajućem stanju – zbog dugova koji iznose oko milijardu i 300 miliona evra, one predstavljaju pravu tempiranu bombu za ukupni državni novčani krvotok.

Kada je pak reč o privrednom ambijentu, ono što se povodom diskusije o budžetu događalo u Narodnoj skupštini najbolji je pokazatelj kuda aktuelna vlast vodi Srbiju. Vrhunac je svakako bilo odustajanje poslanika SNS od svih 300 i kusur amandmana koje su podneli i onda satima obrazlagali, proćerdavši najveći deo ionako više nego oskudnog vremena za diskusiju. To je očigledno ne samo izigravanje volje zakonodavca i zloupotreba zakonskih ovlašćenja, što je pravno svakako nedozvoljeno, nego to predstavlja i izrugivanje narodnoj volji.

To je paradigma, to je najbolja ilustracija kako predsednik Srbije zamišlja vršenje vlasti. Aleksandar Vučić očigledno misli da mu vlast daje pravo na prevaru građana i poigravanje ustanovama.

Ovde je, u Skupštini, srušen pravni poredak kao onomad u Savamali. Samo što ti koji su rušili nisu nosili fantomke niti su koristili bagere. Rušenje institucije na Trgu Nikole Pašića 13 još je zloćudnije i zlokobnije od rušenja “tri nelegalne udžerice” u Hercegovačkoj. Vučić je zapravo učinio ono što je obećao: on nije rušio noću nego u po bela dana i pred televizijskim kamerama, naočigled miliona ljudi.

To je – i to je ključno – zapravo privredni ambijent u Srbiji. I nikakva brzina izdavanja građevinskih dozvola to ne može da nadoknadi. Zato su u Srbiji investicije izuzetno niske. Naročito to važi za domaća privatna ulaganja, koja su svega 10-11 odsto BDP-a, tj. oko 3,5-4 milijarde evra, a trebalo bi da se gotovo dupliraju, odnosno dođu makar na onoliko koliko su danas ukupna ulaganja (u koja su uračunata i javna i strana), a koja iznose oko 18 odsto BDP-a. Tek onda bi, naime, celokupne investicije dostigle – a bilo bi poželjno i da premaše – jednu četvrtinu bruto domaćeg proizvoda, što je minimum da bi Srbija počela da sustiže razvijenije zemlje centralne i istočne Evrope. One ispred kojih je nekada daleko bila. Ali, iako je budžet za 2018. proglašen“razvojnim”, niko se i ne usuđuje da prognozira da je tako nešto moguće u doglednoj budućnosti. Niti da to postavi kao cilj.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. decembar 2017.

 

Blagajna sređena, država neuređena

Javne finansije 2018-2020.

Državna blagajna je sređena, ali je država ostala neuređena. Tako bi se, u najkraćem, mogla okarakterisati Srbija nakon sprovedene fiskalne konsolidacije. Jer, nakon (relativno) niskog deficita (1,7 odsto BDP-a) prošle godine i suficita ove godine (0,7 odsto BDP-a), isto toliki deficit (dakle 0,7 odsto BDP-a) predviđen je za 2018, odnosno po 0,5 odsto BDP-a za 2019. i 2020. godinu, može se reći da je (dugo očekivana) makroekonomska stabilnost postignuta i srpska ekonomija postavljena na stabilne temelje. Ali, ma koliko bio važan i veliki, to je tek manji deo posla koji treba obaviti do potpunog uređenja države. A ako se taj drugi deo posla ne obavi, onda smo “džaba krečili”. Zbog toga se s pravom može reći da je za premijerku Anu Brnabić još daleko vreme “spavanja na lovorikama” (predsednik Republike ionako nikad ne spava) i da će zapravo tek morati da zasuče rukave. Paket Deda Mraza za predsednicu Vlade biće pun novih izazova i iskušenja. Prvi je (davno obećano – nikad sprovedeno) uređenje sistema zarada i uopšte zapošljavanja u javnom sektoru. Zatim dolazi reforma Poreske uprave. Treći izazov je reforma javnih preduzeća, EPS-a i Srbijagasa, pre svega, a četvrti rešavanje sudbine preostalih preduzeća u restrukturiranju, tj. privatizaciji. S tim je povezan peti izazov – smanjenje subvencija uz koje, opet, takoreći prirodno ide povećanje investicija. Poslednji, ali nikako najlakši izazov jeste sređivanje lokalnih javnih finansija.

TEŽA I PROTIVTEŽA: Budžet je uravnotežen, ali je to građane izbacilo iz takta jer su njihovi porodični budžeti još u debelom minusu. Dakle, oni bi nesumnjivo mogli da potroše i više – na šta su se u nekim ranijim vremenima i navikli; štaviše, neki među njima, recimo vrhunski lekari i sudije, to i zaslužuju, ali uravnilovka je još uvek osnovni princip državne raspodele. U stvari, jedino je još desetak hiljada penzionera s najvišim penzijama i isto toliko zaposlenih i državnoj upravi ostalo prikraćeno, ali je njihova nesreća što su kao biračko telo beznačajni.
Sa druge pak strane, tj. iz ugla onih koji sve to na kraju plaćaju, dakle privrednika i privrede, tasovi na vagi državnih prihoda i rashoda izjednačeni su na vrlo visokom nivou; isceđena je i suva drenovina.
Najveća slabost budžeta pak, po mišljenju Fiskalnog saveta, jeste u tome što zadržava privremene mere fiskalne konsolidacije, tj. umanjenje penzija koje su iznad proseka i zabranu zapošljavanja. FS, dakle, smatra da razlozi zbog kojih su penzije smanjene, pre svega opasnost od bankrota zemlje, više ne postoje, da je učešće penzija s neprihvatljivo visokih 14 odsto vraćeno na prihvatljivih 11 odsto, te da se zbog toga treba u potpunosti vratiti na penzijski sistem koji je važio pre fiskalne krize. Štaviše, FS upozorava da produžavanje te mere stvara rizik da Srbija bude tužena sudu u Strazburu, što bi moglo da je košta visokih kazni i novog udara na državne finansije.
Još je opasnija činjenica da je povećanje rashoda na plate u 2018. godini iznad ekonomske snage zemlje. Naime, prema računici FS, izdvajanje za zaposlene u tzv. opštoj državi (državna uprava i lokalna samouprava, prosveta, zdravstvo, socijala) porašće 7,5 odsto, što je iznad očekivanog privrednog rasta u 2018. godini. Pored toga, naglašava FS, to je loše i zbog toga što je planirani rast zarada u javnom sektoru znatno iznad njihovog rasta u privatnom sektoru, koji je uvek usklađen sa (nominalnim) rastom BDP-a. Što u konkretnom slučaju, tj. za 2018. godinu, znači rast od 4,5 odsto. Pored toga, to je i suprotno deklarativnom opredeljenju Vlade da podstiče razvoj i atraktivnost privatnog sektora.
Konačno, budžetom za 2018. dodatno se povećava neuređenost sistema zarada i zaposlenosti u javnom sektoru. Tako smo došli do prvog velikog izazova koji stoji pred Anom Brnabić, doskorašnjom – što valjda nije već zaboravila – ministarkom za državnu upravu.

SEDAM IZAZOVA: Još 2014. Vlada je najavila da će napraviti sistematizaciju radnih mesta u javnom sektoru, te da će se znati koliko je i gde zaposlenih potrebno. I da će to važiti za svaki delić države, od ministarstava preko javnih preduzeća do lokalnih službi i službica. Dakle, 2015. je trebalo da se utvrdi gde ima viškova i da se onda tu zaposleni otpuštaju, a gde ima manjkova da se zapošljavaju. Ništa od toga do dana današnjeg nije urađeno. Racionalizacija broja zaposlenih svela se na ispraćaje u penziju, a zabrana zapošljavanja, koja je kao privremena mera trebalo da traje samo godinu dana, produžava se već na četvrtu, tj. i na 2018. godinu. Što je haos samo povećalo jer, recimo, u zdravstvu radi 2.500 lekara i medicinskih sestara manje nego što je potrebno, dok nemedicinskog osoblja ima za trećinu više. Takođe, bilo je predviđeno da do kraja ove godine budu gotovi platni razredi u javnom sektoru, ali taj posao nije ni započet. Štaviše, proizvoljnim povećanjem plata planiranim za 2018. sistem nagrađivanja u javnom sektoru dodatno je unazađen. Povrh toga, “ovim povećanjem će posle dužeg niza godina učešće državnih rashoda za zarade u BDP-u biti blago povećano (sa 8,2 odsto BDP-a na 8,3 odsto) umesto da se smanjuje ka svom dugoročno održivom nivou od osam odsto BDP-a”, konstatuje FS.
U ovaj kontekst mogao bi da bude smešten i drugi izazov koji se nalazi pred premijerkom Anom Brnabić i “njenim timom”. Reč je o reformi Poreske uprave. Kako je Fiskalni savet već primetio, ove godine je zapravo tek dostignuta efikasnost naplate iz 2012, ali je sve to manje-više postignuto po “o-ruk sistemu”, koji je više “ad hoc” i “šac” nego “sistem”, te bi sada konačno i u ovom delu države trebalo da preovladaju “red i zakon”.
Sa Poreskom upravom počinje red izazova koje bismo mogli nazvati reformskim. Jer, sledeći je – reforma javnih preduzeća. Od tri najznačajnija javna preduzeća – EPS, Srbijagas i Železnice – samo je u ovom poslednjem nešto započeto. Najgora je situacija u Elektroprivredi, gde je zbog lošeg rukovođenja početkom ove godine došlo do velikog pada proizvodnje, što je opet značajno oborilo ukupan privredni rast zemlje. Umesto da svojim profitom i investicijama bude pokretač razvoja, EPS predstavlja kočnicu. Ali EPS već godinama izbegava reforme. Ne donosi sistematizaciju radnih mesta, što bi omogućilo racionalizaciju broja zaposlenih, a povećavajući, umesto da u skladu sa zakonom smanjuje plate, EPS se direktno narugao i Vladi, ali pre svega građanima Srbije. Uprkos svemu tome, Vlada u planu za narednu godinu (Zakon o budžetu za 2018), kao ni u srednjoročnom planu (Fiskalna strategija 2018-2020) ne predviđa nikakve mere za popravljanje ovog stanja, da se tako eufemistički izrazimo. Slično važi i za Srbijagas.
A slično važi i za veliki konglomerat obuhvaćen nazivom državna preduzeća u privatizaciji u kojima je još uvek zaposleno 50.000 radnika. Da podsetimo, to su firme kojima je poslednji rok za konačno rešavanje sudbine prošao još 31. maja 2016. godine. Budžet za 2018. je za otpremnine zaposlenima u ovim preduzećima namenio svega dve milijarde dinara, što je dovoljno za otprilike 3.000 radnika. Što praktično znači da se ni tu ne misli ništa ozbiljno raditi. Reč je, da podsetimo, o grupi u kojoj se nalaze RTB “Bor”, Petrohemija, Azotara, MSK, Resavica. Kada je, recimo, reč o ovom poslednjem, budžetom za 2018. predviđen je isti iznos subvencija kao i za 2017, što govori da će biti propuštena još jedna godina za konačno rešavanje problema rudnika uglja koji odavno više koštaju nego što donose.

BUDŽET JE URAVNOTEŽEN, ALI JE TO GRAĐANE IZBACILO IZ TAKTA JER SU NJIHOVI PORODIČNI BUDŽETI JOŠ U DEBELOM MINUSU

Na konferenciji za štampu o planskim dokumentima za 2018. i razdoblje 2018-2020. predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović izneo je uverenje da naredna godina predstavlja “pravi trenutak” da država reši problem ove grupe preduzeća. Pri tome je naglasio da su tržišne prilike takve da bi moglo doći do privatizacije “Bora” (jer je cena bakra visoka) odnosno Petrohemije (jer je cena nafte i gasa, njenih osnovnih sirovina, niska). Sudbina Azotare pak najverovatnije će biti stečaj pošto je ona, kako je rekao Petrović, neodrživa, te nema osnova da se ona (time što se njeni gubici prebacuju na Srbijagas) i dalje održava u životu.
Smanjenje subvencija morao bi da bude jedan od glavnih zadataka svake vlade Srbije. Umesto toga, one se iz godine u godinu, mada minimalno, ipak povećavaju. Za iduću godinu planirano je da iznose oko 88 milijardi dinara, što je tri milijarde više nego (što će biti realizovano) ove godine. Kada se dodaju subvencije koje lokalne samouprave daju komunalnim preduzećima, ta suma se penje na oko 110 milijardi dinara. Što je (blizu) milijardu evra. To je ogromna suma. I ne samo to. Subvencije u Srbiji su dvostruko veće – relativno, razume se – nego u Evropskoj uniji: tamo su 1,3 odsto BDP-a, ovde 2,6 BDP-a. U bivšim socijalističkim zemljama članicama EU još su i niže – jedan odsto BDP-a. Posebno je indikativno da Vlada namerava da subvencije za investitore povećava: sa 12,3 milijardi 2018. (koliko će otprilike biti ove godine) na 14,5 milijardi 2019. i 15,3 milijarde dinara 2020. godine.
Šesti izazov biće povećanje javnih investicija. Planiran je njihov zaista značajan skok za čak 35 milijardi dinara, odnosno sa 2,9 na 3,6 odsto BDP-a. Tu će najveći izazov biti da taj plan uopšte bude ostvaren jer su i u prethodnim godinama planirane veće javne investicije, ali planovi nisu ispunjavani. To se desilo i ove godine – javne investicije su za desetak milijardi manje od planiranih predviđenih.
Kada je reč o investicijama, međutim, pojavljuje se još jedan problem. Dok su investicije u vojsku povećane dva i po puta (sa šest na 15 milijardi dinara), a slično je prošla i policija (rast sa 2,5 na šest milijardi), investicije u školstvo, zdravstvo i zaštitu životne sredine su takoreći potpuno zanemarene iako su i to oblasti u kojima su ulaganja preko potrebna.
Konačno, pred Anom Brnabić, koja je ministarsku karijeru započela preuzimanjem resora državne uprave i lokalne samouprave, stoji izazov da njena vlada dodatno ne destruiše već dobrano ruinirane lokalne finansije. U tome joj, međutim, “novogodišnji” državni proračun neće pomoći, pošto on ima negativne posledice po budžete opština i gradova. Povećanje neoporezive zarade, naime, lokalu je prihode smanjilo za oko pet milijardi dinara, a sa druge strane za istu sumu (zbog povećanja plata lokalnih činovnika pet i zaposlenih u predškolskim ustanovama 10 odsto) povećani su njegovi troškovi. Sve u svemu, lokalne javne finansije su u minusu 10 milijardi dinara. Zbog toga bi, po mišljenju FS, “Republika morala da lokalu poveća transfere makar za pet milijardi dinara” jer teret smanjenja poreza na rad treba da padne na republički, a ne na lokalne budžete.

RAST, RAST, RAST: Ipak, najveći od svih izazova za aktuelnu vlast jeste povećanje privrednog rasta. Srbija će ove godine, prema proceni FS, zabeležiti rast BDP-a od svega 1,8 odsto. Pored već pomenutog (rukovodstva) EPS-a, rast je oborila i suša u poljoprivredi. Ali, i da nije bilo tih “havarija” Srbija bi ostvarila rast od svega 2,8 procenata, što je ispod planirana tri, a još više ispod proseka zemalja centralno-istočne Evrope koji iznosi 4,5 odsto. Za iduću godinu Vlada predviđa rast od 3,5 odsto, što Fiskalni savet smatra dostižnim. Štaviše, on predviđa rast od četiri odsto. Ali taj “skok” zapravo je posledica ovogodišnjeg niskog rasta. Ako se uklone pomenuti jednokratni efekti, onda ispada da će rast biti svega oko tri odsto, što je i dalje prilično nisko. Što je najgore, ni u narednim godinama se ne predviđa ubrzanje ekonomskog napretka; prema Fiskalnoj strategiji sve do 2025. godine stope rasta biće četiri odsto.
To je posledica poslovnog ambijenta. Jedna anketa među članovima Američke privredne komore u Srbiji (200 kompanija, 100.000 zaposlenih, 14 milijardi evra investicija) pokazala je da su privrednici zadovoljni samo fiskalnom konsolidacijom, elektronskim građevinskim dozvolama i početkom rada na uvođenju e-uprave. Drugi elementi privredne klime, kao što su predvidivost poreskih zakona, funkcionisanje pravosudnog sistema, visina korupcije, reforme javnog sektora, nisu dobili dobre ocene. U celini, poslovna klima u Srbiji ocenjena je “stabilnom trojkom”, što je bolje nego prošle godine, ali lošije od ocena koje su dobile Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska…
Sve u svemu, ekonomski dokumenti za naredne tri godine ne pokazuju rešenost Vlade da se uhvati ukoštac sa ključnim razvojnim problemima. Možda se to najbolje vidi iz činjenice da je Vlada odlučila da akcenat više stavi na porast javne potrošnje (kroz povećanje plata u javnom sektoru) nego javnih ulaganja, za koja je predviđeno da sve do 2020. budu na nivou od 3,6-3,7 odsto BDP-a, koliko je planirano za 2018, umesto da porastu na 4,5 odsto, koliki je neki minimum ako se želi da Srbija, ako već ne može da bude lider, onda makar prati prosek zemalja CIE, a ne da za njima još više zaostaje.

Kineski sindrom

U vezi sa investicijama Fiskalni savet primećuje jednu zanimljivu stvar. Reč je o tome, kaže FS, da je “primetna budžetska tendencija da se sve više investicija sprovodi bilateralnim sporazumima (obilaznica oko Beograda, auto-put Preljina – Požega, pruga Novi Sad – Subotica, prerada otpadnih voda i toplodalekovod u Beogradu i drugo). Ovakvi sporazumi, koji zaobilaze standardne tenderske procedure, mogu imati skrivene troškove i imaju niži efekat na privredni rast (više se angažuju strane firme, uvozni materijali i dr.)”, konstatuje FS. Očigledno se ovde misli na “kineske aranžmane”, ali teško da bi – i kad bi htela, a ne vidi se da ima nameru – tom izazovu mogla da odoli aktuelna premijerka.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. decembar 2017.

 

Čaplin karikature

Koraksova metoda je sloboda.

Kao što je poznato, Koraks ne crta olovkom nego četkicom. Prilikom crtanja olovkom, ruka je oslonjena o sto; kod crtanja kičicom nema oslonca, ruka je u vazduhu, slobodna. To traži veći napor i bolju tehniku, ali pre svega precizniju misao, ideju.

Ipak, to ne znači da Koraks nema uporište. Koraksovo stanovište je sloboda.
Jer, ono što on crta, što nam pokazuje, to je sloboda od straha. Sloboda od vlasti, od lažnih autoriteta i nabeđenih veličina.
U dve reči – sloboda duha.

Koraks je najsrećniji kada likovi na njegovim karikaturama ispadnu smešni. Ali to ne postiže ekstremnim karikiranjem nekih fizičkih karakteristika, recimo crta lica, svojih junaka nego studioznim raskrinkavanjem njihovih karakternih crta.

Sećate li se kako je veliki Čaplin napravio urnebes od Hitlera. To što Čaplin radi na filmu, Koraks radi na crtežu. Predrag Koraksić je Čarli Čaplin karikature.

Sve u svemu: Koraks je liberal. Jednom sam to već rekao, ali pošto dobre stvari treba ponavljati, reći ću to i ovom prilikom. Koraks je najveći karikaturista među liberalima i najveći liberal među karikaturistima. Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Danas, 9. decembar 2017.

 

Jezički sukob: početak kraja Jugoslavije

Intervju Slobodan Selinić, istoričar

Jezičko pitanje u Jugoslaviji nikada nije bilo samo, pa ni pre svega lingvističko nego političko, kaže na početku razgovora Slobodan P. Selinić, autor nedavno objavljene knjige “Srbija i jezički sukob u Jugoslaviji 1967” (Institut za noviju istoriju Srbije). Već 1922. godine, kaže naš sagovornik, u tekstovima Rudolfa Horvata govori se o prodiranju srpskih izraza u hrvatski jezik i traži se da se i hrvatski jezik očisti od “uticaja sa strane”.

Kako vlast posle Drugog svetskog rata pristupa jezičkom pitanju?
Posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije postojao državni jezik niti je to pitanje pravno regulisano, srpski i hrvatski su bili u ravnopravnoj upotrebi. Godine 1954. u Novom Sadu, u Matici srpskoj, jedna grupa srpskih i hrvatskih lingvista i književnika dogovorila se da Srbi i Hrvati govore jednim jezikom i da je to srpskohrvatski jezik ili hrvatskosrpski, sa ravnopravnom upotrebom oba naziva, ravnopravnom upotrebom ekavice i ijekavice, što su pretočili u poznati Novosadski sporazum. Međutim, odmah su krenuli nesporazumi oko tog sporazuma, njegova različita tumačenja i viđenja. Pojedini ugledni hrvatski lingvisti, kao što su Ljudevit Jonke i Dalibor Brozović, nizom tekstova, i u stručnim časopisima i u štampi, otvaraju pitanje jezika insistirajući na tome da postoje dve varijante, istočna i zapadna ili, kako se zvalo, beogradska i zagrebačka ili srpska i hrvatska. U nekim nastupima to insistiranje na dve varijante imalo je i radikalnije oblike, u smislu da sve što je ijekavica to je hrvatski jezik, dakle i ono što bi bilo na teritoriji Bosne pisano ijekavicom gledano je kao hrvatsko govorno područje. Ti stavovi su kulminirali u martu 1967. godine, kada je 18 ustanova nauke i kulture Hrvatske, među njima Matica Hrvatska, Društvo književnika, JAZU, fakulteti u Zagrebu i Zadru itd., donelo Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Ta deklaracija usvojena je prvo u Matici 13. marta, onda su je sukcesivno dalje usvajale druge ustanove, da bi na kraju 15. marta bila usvojena u Društvu književnika Hrvatske.

Šta se traži Deklaracijom?
Suština deklaracije bio je stav da je u Jugoslaviji u praksi formiran državni jezik, pod čime se podrazumevao srpski jezik koji je nametnut hrvatskom. Uz to je išao zahtev da se naziv srpskohrvatski jezik ukine, odnosno da se priznaju posebno hrvatski književni jezik i srpski književni jezik. Takođe, postavljen je i zahtev da svi službenici, nastavnici i javni radnici u jednoj sredini, u jednoj republici, smeju u službenoj upotrebi da koriste samo jezik te sredine, bez obzira na svoje poreklo. Dakle, u Hrvatskoj bi u službenoj upotrebi bio samo hrvatski jezik, prethodno odvojen od srpskog, a svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svoje poreklo, da li su Srbi, Italijani, službeno bi mogli da koriste samo hrvatski jezik. To je naravno onda otvaralo hrvatsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji, a istovremeno i pitanje položaja Srba u Hrvatskoj. Deklaracije je 17. marta u celini objavljena na prvoj strani Telegrama, uglednog časopisa za kulturu i književnost.

Savez komunista Hrvatske je znao za njenu pripremu?
Nesumnjivo, između ostalog i jer su mnogi sastavljači tog dokumenta bili članovi SK. Hrvatska partija nije ni pokušala da spreči njegovo objavljivanje. Naime, 16 marta je bio sastanak u CK Hrvatske, gde je bila grupa sastavljača deklaracije, a istog dana je Večernji list objavio opsežne izvode iz Deklaracije. Telegram je bio već odštampan, ali još nije bio distribuiran.

Da li se i u Beogradu znalo za Deklaraciju?
Da, znali su pisci, znala je partija. Ali, zvaničnih reagovanja nije bilo ni u štampi 18. marta. Savez komunista Srbije prirodno nije reagovao. Kažem prirodno, jer je takva bila politika u okviru SKJ – podrazumevalo se da svaka partija treba u svojoj republici da se bori protiv nacionalizma. Ali srpski pisci nisu čekali. Čim se Deklaracija pojavila jedna grupa njih je sastavila odgovor koji su nazvali Predlog za razmišljanje. Autor predloga je najverovatnije bio Mihiz. Mihiz je noću 16. na 17. napisao taj dokument. Posle toga odneo je taj papir u Prosvetu, gde je Antonije Isaković bio direktor, tu su bili i Petar Džadžić, Milutin Milankov i još nekoliko uglednih pisaca, koji su malo doradili i stilizovali taj dokument. Sticajem okolnosti još odranije je za 19. mart bila zakazana godišnja skupština Udruženja književnika Srbije.

Šta se dešava na Skupštini?
Skupština zaseda u vrlo burnim i dramatičnim uslovima. Skupu su prisustvovali i predstavnici partije, koja je saznala za Predlog i nastojala je da spreči da se on pojavi na Skupštini. Njegovi autori su predložili da Predlog bude tačka dnevnog reda, ali to nije usvojeno. Onda u pauzi počne skupljanje potpisa za Predlog i konačno je nešto više od četrdeset pisaca potpisalo taj dokument. Među njima su bili Antonije Isaković, Matija Bećković, Brana Crnčević, Mira Alečković, Petar Džadžić, Ljubomir Simović, Dušan Radović, Zoran Gavrilović…

PARTIJA POKUŠAVA DA SE POLITIČKIM SREDSTVIMA BORI PROTIV NACIONALIZMA, ZBOG ČEGA RUKOVODSTVO NA ČELU SA MARKOM NIKEZIĆEM BIVA ODSTRANJENO IZ JAVNOG ŽIVOTA. SA DRUGE STRANE, GRUPA PISACA KOJA JE BILA NOSILAC NACIONALIZMA NASTAVLJA DA DELUJE

Već na samoj Skupštini videlo se prilično veliko šarenilo u odnosu srpskih pisaca prema čitavom tom problemu. S jedne strane, tu su književnici koji se već tada mogu smatrati nacionalistima, poput Mihiza, sa druge strane imamo Antonija Isakovića, koji je član CK SK Srbije i koji insistira na tome da je Predlog samo odgovor na hrvatsku Deklaraciju, koji govori da je on za jedinstven srpskohrvatski jezik, ali da ne može da nameće hrvatskim piscima kojim će jezikom da govore, pa ako su već izabrali hrvatski, onda Srbija treba da reaguje na taj zahtev. A opet, tu su potpisnici koji, kao na primer Mira Alečković, povlače potpis na istoj Skupštini posle nekih reagovanja predstavnika partije. Na toj skupštini, recimo, Zuko Džumhur i Branko Ćopić upozoravaju na situaciju u Bosni. Zuko Džumhur potpisuje Predlog, pa onda povlači svoj potpis. Branko Ćopić ga ne potpisuje, njemu je Zoran Gavrilović dao tekst da potpiše, on ga je pogledao i rekao: “Ja to ne potpisujem jer u Bosni za ovo glave lete.” Matija Bećković mi je prošle godine ispričao da je u nekim kasnijim susretima Branko Ćopić njemu više puta ponavljao: “Ne znate vi šta je Bosna.” Roksanda Njeguš, koja za sebe kaže da je komunista, Srpkinja iz Hrvatske, insistira na tome da ne treba na ovaj nacionalistički odgovor iz Hrvatske odgovarati nacionalizmom iz Srbije i da ne treba Skupština da se bori za prava Srba u Hrvatskoj, da će oni to sami da reše u Hrvatskoj.

Kad ste već pomenuli partiju, kakva je uloga njenih predstavnika na Skupštini?
Najpre moram da kažem da je Predlog podnet Skupštini sa idejom da se o njemu raspravlja za petnaest dana na sledećoj skupštini UKS. Situacija je takva da sami predlagači insistiraju da se o njemu tajno raspravlja, a diskusija zapravo počinje na zahtev partijskih predstavnika koji su tu prisutni i u suštini počinje posle izlaganja Roksande Njeguš. Diskusija je vrlo oštra, emotivna, napeta. Na momente se vodi borba za mikrofon. Predstavnici Partije su Milan Vukos, koji je bio republički sekretar za kulturu, i Milojko Drulović, član Izvršnog komiteta CK SKS; Vukašin Mićunović je tu celo pre podne, ne može da dođe do reči. Kada je Drulović nekako došao do mikrofona, Duško Radović mu je dobacio – “predstavi se”. Radović hoće da kaže – ovo je skup pisaca, ovde nema mesta za predstavnike partije. Milojko Drulović je onda rekao: “Ja sam član CK SK Srbije, nisam došao nepozvan, žao mi je što se pravi problem od toga da neko kaže nekoliko rečenica i ja pod tim uslovima ne želim da govorim. Od potpisnika Predloga najzanimljiviji govor imali su Mihiz i Duško Radović. Mihiz insistira na nacionalnom pitanju i na odbrani ćirilice. Ali možda je najvažniji govor Duška Radovića, koji iznosi dve stavke koje zapravo suštinski udaraju u temelje sistema. Prva je da iza deklaracije stoje hrvatski političari. On doslovno kaže da Srbi ne treba da budu naivni, da ne misle da je to stav samo hrvatskih ustanova kulture već da je to stav SK Hrvatske. Drugi njegov stav glasi da je partija izgubila bitku na nacionalnom pitanju. “I sada mi” – misli na intelektualce koji se bore za nacionalna prava – “rešavamo nacionalno pitanje Jugoslavije”. Dakle, partija nije rešila nacionalno pitanje i sada predstavnici partije ovde nemaju šta da traže, sada mi kao pisci rešavamo nacionalno pitanje. Tek posle tog njegovog govora Milojko Drulović ponovo dolazi do reči i ovoga puta govori o tome da će partija u Hrvatskoj reagovati, da će napredne snage u Hrvatskoj pobediti nacionalizam, da nije potrebno da se iz Srbije reaguje itd. Uglavnom, ta skupština je završena bez nekog konačnog stava, o Predlogu se nije glasalo, zapravo je on u diskusiji praktično odbijen jer većina nije bila za njega. Kažem, njih četrdesetak je potpisalo, to je bila manjina.

Koliko je UKS tada imao članova?
Oko tri stotine, sa piscima sa Kosova i Metohije i Vojvodine, ne znam koliko ih je bilo na Skupštini. Otprilike Predlog za razmišljanje je potpisalo oko 11 odsto članova Udruženja književnika Srbije. Od njih je devetoro povuklo potpis ili odmah ili narednih dana u pismu Gradskom komitetu ili štampi. U suštini, ostala je oko trećina onih koji su bili dosledno za Predlog za razmišljanje i koji nisu povlačili svoj potpis i tačno 21 je bio komunista. Predlog je pročitao Zoran Gavrilović. Njega su izabrali jer je bio profesor univerziteta, dobro je govorio. On je izvukao papir iz džepa, pročitao Predlog, verovatno nije ni pročitao sve potpisnike nego one najmarkantnije, vratio papir u džep i sad u arhivama uopšte nema originalnog teksta.

Čega ima?
Pošto je sednica magnetofonski snimana, postoji ono što je na traci zabeleženo i što je kasnije prekucano. Dakle, u partijskim dokumentima ili u gradskom komitetu, u arhivu Beograda i u Titovom fondu u arhivu Jugoslavije ima mnogo kopija stenograma sa tog sastanka i Predloga za razmišljanje koji je pročitao Gavrilović. Ali, to nije originalan dokument. Na postojećem spisku je 37 potpisnika, ako se doda i sam Gavrilović, to je 38. Novinari koji su bili na Skupštini su posle objavljivali neke spiskove potpisnika, kako je ko šta otkrivao, pa se tako u štampi pojavljuju još neka imena. U jednom kasnijem izveštaju državne bezbednosti pominje se kao potpisnik i Živorad Stojković, brat Bate Stojkovića. Uglavnom je u partijskim dokumentima figurirao broj od 42 potpisnika. Matija Bećković misli da je bilo 45 potpisnika.

Šta se dešava narednih dana?
Prvo je reagovao Gradski komitet SK Beograda, koji je Predlog za razmišljanje osudio kao nacionalistički i šovinistički akt. On je stavljen u istu ravan kao Deklaracija iako je Deklaracija usvojena u 18 ustanova Hrvatske, a Predlog je potpisala ubedljiva manjina pisaca Srbije. Gradski komitet nije kažnjavao potpisnike, on je usvojio političku osudu dokumenta i onda je prepušteno osnovnim organizacijama SK da raspravljaju o odgovornosti potpisnika. Kažnjeni su svi osim Mire Alečković i Zuke Džumhura, koji su povukli potpis na samoj Skupštini. Oni su kritikovani na sednicama svojih partijskih organizacija, ali formalno nisu kažnjeni. Ostali su dobili kazne, uključujući i one koji su potpise povukli narednih dana. Ali niko nije isključen iz partije. Poslednja opomena je bila, recimo, najviša kazna, koju je dobio Antonije Isaković. To je bilo paradoksalno – oni koji su bili u partiji kažnjeni su, oni koji su bili van partije nisu kažnjeni iako su bili veći nacionalisti, to jest bili su inicijatori cele akcije, poput Mihiza. Krivično gonjenih nije bilo ni u Hrvatskoj ni u Srbiji. U Hrvatskoj su partijske kazne bile oštrije, bilo je i isključenja. Otprilike je i tamo, kao u Srbiji, oko polovine kreatora i potpisnika Deklaracije bilo u SK, uključujući i Miroslava Krležu.

Kakva je Krležina uloga bila u tome?
Krleža je bio jedan od glavnih aktera usvajanja Deklaracije. On je za deklaraciju glasao dva puta, kao i dobar deo učesnika tih događaja jer su oni bili po pravilu članovi više tih institucija. Krleža je glasao za Deklaraciju prvi put u odjelu za suvremenu književnost JAZU, a drugi put je imao presudnu ulogu u Društvu književnika Hrvatske. Savremenici svedoče da je bilo prisutno oko 80 pisaca na toj skupštini i oni su dobijali primerak Deklaracije na ulasku u salu. Deklaracija je odmah stavljena na glasanje. Uvek se prilikom usvajanja insistiralo na tome da se ne može menjati tekst već se ona može samo kao takva prihvatiti ili odbaciti. Kada je u DKH došlo do glasanja, samo 10 ruku se podiglo. Onda je Krleža digao ruku i tada je cela sala glasala za Deklaraciju.

Krleža je bio član CK, kao Isaković u Srbiji, šta se s njima desilo?
Krleža je u međuvremenu razgovarao sa Titom u Beogradu, ali je odbio da povuče podršku Deklaraciji. On je podneo ostavku na članstvo u CK Hrvatske. S tim što ostavku nije uputio partiji nego Bakariću lično, zamolivši ga da on prenese njegov stav u CK Hrvatske. U Srbiji je Antonije Isaković posle kažnjavanja poslednjom opomenom u Prosveti podneo ostavku na članstvo u CK Srbije. Oformljena je komisija koja je razgovarala s njim, u kojoj su između ostalih bili Dobrivoje Radosavljević i Latinka Perović. Ni Isaković nije hteo da se odrekne potpisa. Tu se videlo na neki način nejedinstvo u rukovodstvu SK Srbije. Naime, kada je Izvršni komitet raspravljao o Isakoviću, dan pre nego što će to učiniti i CK, većina članova je bila za oštrije mere. Mnogi su tražili da bude isključen iz SK, a ne da se samo usvoji njegova ostavka, neki su bili i za isključenje iz Partije. Dobrivoje Radosavljević, koji je vodio sednicu, i Latinka Perović, bili su za blaže mere, odnosno da se jednostavno prihvati ostavka, što je na kraju i prošlo iako je taj predlog zapravo bio u manjini.

A na CK?
Vrlo malo je bilo diskusije na Centralnom komitetu o Antoniju Isakoviću. Latinka Perović insistira da se celo pitanje ne svede samo na Antonija Isakovića nego da se raspravlja uopšte o problemima u društvu, o položaju partije i njenoj politici, o nacionalnom pitanju itd. Ali, sama ostavka je praktično usvojena bez rasprave.

Tada dolazi do još većeg razlaza inteligencije i partije?
Od tog trenutka postoji jasan raskol između partije, s jedne strane, i te grupe. Posle demonstracija 68. godine, za koje je Državna bezbednost optuživala upravo ovu grupu pisaca, taj sukob se pojačava. Neki od njih su radikalniji, neki manje radikalni, ali generalno, to je grupa koja je već otvoreno protiv sistema, protiv vlasti, protiv takve Jugoslavije. Oni se protive promenama Ustava, oni su protiv formiranja crnogorske nacije, oni agituju protiv izgradnje pruge Beograd – Bar, insistiraju na teškom položaju Srba van Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji, dakle potpuno se razilaze s partijskom politikom.

Kakav je epilog?
Epilog je takav da buja nacionalizam. U Hrvatskoj manje-više nesputano do Maspoka. U Srbiji su neki od potpisnika Predloga bili privremeno isključeni iz javnog života: Matija Bećković, Duško Radović – njihove emisije su skinute sa televizije i radija. Ta grupa intelektualaca se koncentrisala u svojim uporištima, Prosveti, Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi. Partija nastoji da se političkim sredstvima bori protiv drugačijih mišljenja, ne ide na administrativne mere. Zanimljivo, kada rukovodstvo Srbije počinje 1971, 1972. da malo aktivnije pritiska ta nacionalistička uporišta i da se bori protiv nacionalista, tada biva zbačeno upravo sa optužbom da je podržavalo nacionalizam. Iako se Marku Nikeziću i Latinki Perović nikako ne može prebaciti da su bili pristalice nacionalizma. Sa druge strane, iako Dobrica Ćosić odlazi sa mesta direktora SKZ, ta grupa ljudi nastavlja da deluje, kriza u društvu postaje sve akutnija posle ustavnih promena 1974. i na neki način se to nezadovoljstvo u nacionalnim krugovima još više podgreva.

Predlog

Deklaracija je zapravo bila napravljena u formi ustavnog amandmana jer je tada bila u toku diskusija o promenama Ustava. Ona usvaja partijsku retoriku, govori o jednakosti naroda i narodnosti, poziva se na Brionski plenum, na partijski program itd., i onda govori o ugroženosti hrvatskog naroda, jezika i zahteva razdvajanje jezika itd. Predlog za razmišljanje nastao je u trenutku. On prvo priznaje hrvatskim institucijama meritorno pravo da odlučuju o hrvatskom narodnom jeziku, ne spori im ni pravo da svoj jezik zovu kako žele. No, ono što je ključno, Predlog odgovara na zahtev iz Deklaracije da u službenoj upotrebi može biti samo jezik dotične sredine. Predlog za razmišljanje zahteva da se u ustave Srbije i Hrvatske unese odredba kojom se garantuje pravo Srbima u Hrvatskoj i Hrvatima u Srbiji na slobodnu upotrebu svog jezika, na školovanje na maternjem jeziku i na slobodno formiranje zavičajnih društava, nacionalnih, kulturnih i prosvetnih organizacija itd. To je bio ključan pasus u Predlogu za razmišljanje.

Komunista vanpartijac

Brana Crnčević je kad je izbio jezički sukob već bio isključen iz Partije. Isključen je, to sam u arhivi Gradskog komiteta SK Beograda našao, 1965. ili 1966. zbog, kako se kaže, šovinističkog ispada u Klubu književnika u Zagrebu. Ali ne piše šta je uradio. Matija Bećković mi je ispričao da je, navodno, Crnčević jedno veče ušao u Klub književnika i uzviknuo: “Ko je ovde dežurni ustaša”. Iako isključen iz partije, Crnčević je dolazio na neke skupove koje je SK organizovao, nazivajući sebe “komunista vanpartijac”.

Enigma Ćosić

U celoj priči oko Predloga nema Dobrice Ćosića. Zašto?
Mi njega ne vidimo u tim događajima jer nije bio u zemlji, mislim da je bio u Grčkoj. Ali, u njegovim dnevnicima, kasnije objavljenim, piše da pisci Srbije nisu reagovali dobro na tu deklaraciju. On iznosi izrazito negativna zapažanja o Krleži i Titu i poistovećuje ih kao aktere antisrpske politike. Ćosić čak kaže da bi, da je bio u zemlji, uticao da srpski pisci malo drugačije reaguju, da nije trebalo da se odmah izleću i istrčavaju sa odgovorom, ali to je njegov stav kad je to sve već prošlo.

Mijat Lakićević; Foto: Ivan Šepić
Novi magazin, 7. decembar 2017.