Daily Archives: June 3, 2017

Strateg i ja

Pošto ekspremijer i novi predsednik voli da ponavlja kako je Srbija tokom devedesetih (iako je izgubila sve ratove – M. L.) sačuvala privrednu supstancu, to jest, kako je poslednji put rekao, “80 odsto supstance”, moramo i mi da ponovimo ono što smo ovde napisali pre više od godinu dana (vidi uvodnik “Supstanca”, NM br. 260 od 21. 4. 2016), tj. da to – nije tačno. Od fabrika su ostale mašine i zidovi, ali ta “supstanca” je bila bezvredna. Suština svake firme bila je izgubljena. Jer – izgubljena su tržišta, izgubljeni su kadrovi, izgubljeno je vreme za razvoj proizvoda; svet je odmaglio.

JAVNA PREDUZEĆA SU I DALJE NEREFORMISANA I NAJVEĆA SU PRETNJA I ZA DRŽAVNU KASU I ZA EKONOMIJU U CELINI. REFORMA PROSVETE I ZDRAVSTVA NIJE PRAKTIČNO NI OTPOČELA

NEZAVRŠENO: Prema računici koju je napravio Stojan Stamenković, u toj deceniji, od 1991. do 2000, Srbija je izgubila bruto domaći proizvod u vrednosti od 175 milijardi evra (ne računajući štetu od rata sa NATO paktom “tešku” oko 30 milijardi evra). Što je najgore, taj gubitak se, zbog gubitka osnove za budući rast, u narednim godinama umnožava, pa do 2015. godine iznosi dodatnih 500 milijardi evra. Sve u svemu, oko 700.000 evra po stanovniku. A sad pogledajte u džepove, građani Srbije.

I čekajte da vam plate do kraja ove godine skoče na 440 evra (onih 500 obećanih lani ostalo je golub na grani), što je zadatak koji je bivši predsednik Vlade ostavio u amanet svom nasledniku. A što su ekonomisti već ocenili kao nerealno obećanje, odnosno kao “atak” na ionako krhku “makro”, tj. stabilnost državnog budžeta (do “mikro”, tj. stabilnosti kućnog budžeta još je dug put). Ukoliko bi, naime, plate u javnom sektoru i penzije bile veće 10 odsto, to bi ukupne državne rashode u ovoj godini povećalo za 80 milijardi dinara (sa oko 60 na 140), a deficit sa planiranih 1,7 na 3,7 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Ta je stabilnost, kao što je poznato, najvredniji rezultat trogodišnje Vučićeve vladavine. Zbilja, to ne treba zanemariti. Obaranje fiskalnog deficita sa 258 milijardi dinara 2014. (6,6 odsto BDP-a) na 57 milijardi 2016. (1,4 odsto BDP-a) predstavlja veliki uspeh. Ali to ipak nije (Vučićev) poklon Srbiji, pa da mu se u zube ne gleda. A kad se pogleda – karijesa koliko hoćete. Najpre, ta stabilizacija državnih finansija izvedena je pre svega na štetu privatnog sektora, tj. uzimanjem novca od preduzeća i građana. Naime, tek oko jedne trećine ukupnog smanjenja deficita posledica je obuzdavanja (rasta) potrošnje (oko 650 miliona evra), a gotovo dve trećine je rezultat povećanog priliva novca u državnu kasu.  Prihodi budžeta, naime, povećani su sa 1.621 milijardu dinara 2014. na 1.843 milijarde 2016. godine, tj. za neverovatne 222 milijarde dinara, odnosno blizu dve milijarde evra. Sa druge strane, može se zapravo reći da ušteda u pravom smislu te reči nije ni bilo, pošto su i državni rashodi, iako skromno, ipak rasli: sa 1.879 milijardi 2014. na 1.900 milijardi 2016. godine.

STABILIZACIJA DRŽAVNIH FINANSIJA IZVEDENA JE PRE SVEGA NA ŠTETU PRIVATNOG SEKTORA, TJ. UZIMANJEM NOVCA OD PREDUZEĆA I GRAĐANA

NI ZAPOČETO: No, ovo je čak i manji problem. Ključna stvar je da nije obavljen onaj najvažniji, kvalitativni deo sređivanja države. Javni sektor nije restrukturiran. Privatizacija, čije je okončanje Vučić najavio za kraj 2015, pa pomerio na 31. maj 2016, još nije završena. Javna preduzeća su i dalje nereformisana i najveća su pretnja i za državnu kasu i za ekonomiju u celini. Reforma prosvete i zdravstva nije praktično ni otpočela.

Ipak, samom Vučiću možda će najžalije biti što nije uspeo da ostvari svoju najveću želju i najviši cilj: Srbija nije postala lider u regionu. Naprotiv – uprkos hvale vrednom padu nezaposlenosti, koji ipak nije onoliki (sa 25 na 15 odsto) koliko se zvanično govori – po stopama privrednog rasta ona se nalazi bliže njegovom repu. Prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda koju je Srbija ostvarila od 2014. do 2016. godine, uprkos brojnim investitorima koje je doveo i silnim industrijskim i infrastrukturnim objektima koje je pootvarao, iznosi svega 0,6 odsto. I ne da nije najveća nego je daleko ispod proseka i regiona i čitave centralno-istočne Evrope, koji iznosi preko tri odsto.

Napuštajući mesto predsednika Vlade, Vučić je rekao da će se kao predsednik Republike baviti strateškim stvarima. Nije baš jasno šta to znači pošto je glavni strateški cilj, makar oficijelno, uspostavljen i poznat: priključenje Evropskoj uniji. Sa druge strane, Vučićev premijerski ekspoze u avgustu prošle godine, kako smo već tih dana pisali, karakterisala je “šuma prioriteta” (NM, 18. 8. 2016), tj. nedostatak “fokusiranosti”, usredsređenja na najbitnije, što je ključna odlika svakog dobrog stratega. Uostalom, o kakvom “vizionarstvu” može biti reči kada on tada, prema sopstvenom priznanju, nije imao pojma da će za samo pola godine postati to na šta se juče zakleo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jun 2017.