Daily Archives: June 1, 2017

Obećanja, obećanja

Mada su neki komentatori nakon “zavetnog ekspozea” novog predsednika Republike – uzgred, sasvim neuobičajenog jer ni Tomislav Nikolić, ni pre njega Boris Tadić, nisu držali nikakve govore, a pogotovo ne programskog karaktera – konstatovali kako je u njemu, kao “u supermarketu”, bilo za svakoga ponešto, u Vučićevoj predsedničkoj korpi, iako zaista prepunoj svega i svačega, nije bilo mesta za dve važne “životne namirnice”. Najpre, u njoj se nije našla vladavina prava takoreći ni u kom obliku; pomenuta je “reforma pravosuđa”, ali to ipak nije to. Da li je Aleksandra Vučića bilo “blam” da bilo čime prisutne podseća na Savamalu ili je nešto drugo u pitanju nije ni važno, tek pravna država “glavom i bradom” nije čak ni obećana građanima Srbije.

Drugo, uprkos silnim obećanjima da će Srbiju učiniti “boljom, srećnijom, sigurnijom i bogatijom zemljom”, AV nije ni pomenuo učlanjenje u Evropsku uniju. Pomenuti su poimence svi susedi – uopšte, regionu je kao “velikom sistemu spojenih sudova i sudbina” dat solidan značaj – mada je posebno istaknuta važnost veza sa Republikom Srpskom (uz poštovanje integriteta BiH). Naravno, naglašeno je prijateljstvo sa “Ruskom federacijom”, pa sa “Narodnom republikom Kinom”; pomenute su zatim i druge zemlje i kontinenti, uključujući i Okeaniju, na kraju i SAD, ali Evropska unija nije pomenuta. Tačnije, jednom je pomenuo “evropski put” (“ne treba da bude sumnje ni u evropski put kojem smo se posvetili”), a drugi put EU, ali u okviru priče o standardima (“Srbija, mi njeni građani, jesmo i Evropa i svet po svakom standardu koji postoji i u EU, ali i u savremenom svetu postoji) koje je Srbija, kao što se vidi, zapravo već dostigla, što će reći da za formalnim činom (priključenja) možda više i nema potrebe.

Boris Tadić je, recimo, nakon polaganja zakletve i primanja čestitki (prvi su mu ih uputili Nikolić i Vučić), u svom kratkom obraćanju javnosti rekao da će njegov glavni prioritet u spoljnoj politici biti učlanjenje Srbije u Evropsku uniju. Dobro, nije Tadić zakon (kao što nisu to postala ni njegova deklarativna opredeljenja), nije naravno obavezno da se pomene Evropska unija, ali volovi se vezuju za rogove, a ljudi za reči, što kaže naš narod. Da li je Vučićevo upadljivo izbegavanje Unije znak neke njegove “strateškije” odluke ili politike “da se Vlasi ne dosete” ili rezultat trenutne ljutnje zbog po novog predsednika prilično nepovoljnog članka u jednim nemačkim novinama u danu njegovog velikog slavlja – videćemo uskoro. Možda već prilikom svečane inauguracije. Uostalom, po toj logici, i Putin je novoustoličenom šefu države Srbije uputio sličnu čestitku vraćajući sa granice 14 tona junećeg mesa, ali Vučić zbog toga nije pokazao nikakvu ljutnju. Da, ta vest je objavljena, “za svaki slučaj”, posle svečanog čina u Skupštini.

Imalo bi se o tom događaju još štošta reći – naročito o tome kako je on prikazan javnosti, tj. uz strogu cenzuru bilo kakvih slika opozicionih poslanika – ali je ove tranzicione dane bolje iskoristiti za još neka zapažanja o bilansu Vučićevog trogodišnjeg boravka na položaju predsednika Vlade.

Trgovina i politika

Što idemo dalje, Srbija ima sve gore ekonomske, a sve bolje političke odnose. To je činjenica koja, čini se, nije dovoljno zapažena ili bar isticana, a prosto bode oči. Svom nasledniku na mestu premijera Vučić ostavlja prilično loše odnose s našim prvim susedima. To naročito važi za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, nisu baš sjajni odnosi ni sa Crnom Gorom, o Kosovu koje nam nije sused, u jednom, i Albaniji, u drugom smislu, da i ne govorimo. Svuda odnosi idu po principu toplo-hladno, s tim što je hladno i češće i, kad naiđe, baš je zima. Sa druge strane, s tim zemljama koje su, osim Hrvatske, članice CEFTA organizacije, imamo dobre ekonomske odnose koji se, što je najvažnije, odlikuju našim visokim trgovinskim suficitom (1,9 milijardi dolara sveukupno). Srbija takođe ima pozitivan bilans i sa Hrvatskom, Rumunijom, Bugarskom… S Nemačkom imamo deficit od nešto preko 500 miliona evra (uvoz 2,5 milijardi, a izvoz blizu dve milijarde evra), a sa Rusijom, s kojom, uz svo uvažavanje Nemačke, ipak imamo daleko bolje političke odnose, 700 miliona evra (uvoz 1,5 milijardi, a izvoz 800 miliona). Konačno, s Kinom, s kojom nemamo praktično nikakvih nesuglasica (kao, recimo, sa Rusijom oko Humanitarnog centra u Nišu) beležimo deficit od blizu 1,6 milijardi evra (uvoz 1,6 milijardi, a izvoz svega 25 miliona evra). Na kraju, kad je već gorepominjana Evropska unija, s njom Srbija obavlja gotovo dve trećine svoje spoljnotrgovinske razmene, ali je naš minus srazmerno mali i iznosi 2,3 milijarde evra (12,2 milijarde uvoz i 9,9 milijardi izvoz). Ovaj izraziti debalans u odnosima sa svetom nije nešto što se može smatrati dobro promišljenom politikom.

Mnogo hteo, mnogo započeo

…Čas izborni njega je omeo. Ovom parafrazom poznatog stiha (da se poslužimo Vučićevim oružjem – citiranjem raznih poznatih ljudi) možda se najbolje, formalno, može okarakterisati trogodišnja vladavina sad već bivšeg premijera. Jer, praktično ništa od onoga što je obećao, a obećavao je mnogo i neprekidno, nije ispunio. Počev od krajnje opštih ciljeva kao što je, recimo, makroekonomska stabilizacija (gde je istina postigao najviše), do onog već legendarnog i baš beskrupuloznog – o plati od 500 evra do kraja ove godine.

Fiskalna konsolidacija, tj. smanjenje budžetskog deficita sa 258 milijardi dinara 2014. godine, tj. 6,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, na 57 milijardi (1,4 odsto BDP-a) ove godine predstavlja zaista lep uspeh. Pa ipak, taj uspeh nije bez mana, naprotiv. Kao što sam u jednoj drugoj prilici već pisao, iako su “glavni ciljevi ostvareni, to je učinjeno na pogrešan način. Kao kada, recimo, neki sportista rekord postigne korišćenjem tzv. nedozvoljenih sredstava, tj. dopinga. Na duži rok doping razara organizam. To se u slučaju društvenog organizma Srbije, s jedne strane, ogleda u prevelikim javnim rashodima – oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda – a sa druge u slabljenju mogućnosti za rast istog tog proizvoda, odnosno razvoj i jačanje društva i celini”. Radi se o tome da štednje, koju je Vučić proklamovao kao glavnu meru za stabilizaciju javnih finansija, gotovo da nije bilo. Kako kaže Pavle Petrović, “fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine”. To je pak nadoknađeno enormnim povećanjem prihoda: sa 1.620 milijardi 2014. na 1.840 milijardi dinara 2016. godine. To jest, za blizu dve milijarde evra. Zaključak je jasan: spasavanje državne blagajne platili su privatnici.

Međutim, ni to nije sve. Jer, to spasavanje zapravo još nije okončano. Prema planu, fiskalni deficit treba da se smanji na (ispod) jedan odsto BDP-a 2019. godine. Vučić je, dakle, otišao ne završivši započeto.

Preveliki državni rashodi posledica su činjenice da nije do kraja ili uopšte nije obavljeno nekoliko drugih važnih poslova. Najpre, iako je preuzimajući dužnost premijera 2014. Vučić obećao da će privatizacija biti završena do kraja naredne godine, to se ni do dana današnjeg nije desilo. Procenjuje se da u neprivatizovanim preduzećima (RTB Bor, Resavica, PKB, Galenika, Petrohemija, Industrija kablova Jagodina, Ikarbus, Trajal, Politika AD – da pomenemo samo neka od ukupno oko 200 njih) još uvek radi pedesetak hiljada (početkom 2015. godine 550 preduzeća sa 80.000) radnika. U stvari, dobar broj tih preduzeća u međuvremenu je, umesto da bude privatizovan, formalno ili neformalno prešao pod državno okrilje. To važi za FAP i Jumko, recimo, ali i za banje, vodoprivredna i preduzeća na Kosovu i Metohiji itd. Proces privatizacije potpuno su praktično zaustavili najpre parlamentarni izbori prošle, a onda i predsednički ove godine.

Još je sigurno veći problem nezavršeno restrukturiranje velikih državnih preduzeća. U Elektroprivredi praktično ništa nije urađeno, što se najbolje videlo na početku ove godine kada je proizvodnja pala i Srbija morala da uvozi električnu energiju. EPS je i dalje, umesto da bude zamajac razvoja, najveća opasnost ne samo po javne finansije nego i po celokupnu privredu Srbije. Isto važi i za Srbijagas. Najviše je urađeno u Železnicama, gde su (uz, istina, značajno smanjenje broja zaposlenih) praktično samo formalno u posebna preduzeća razdvojene različite delatnosti (putnički, odn. teretni saobraćaj, infrastruktura i holding).

Kad se sve to ima u vidu, nije ni čudo što Vučić nije uspeo da ostvari jedno od svojih najomiljenijih obećanja – ono o Srbiji kao lideru u regionu, pa čak i šire, tj. da će biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda”. To se, nažalost, nije desilo. Iako je, naime, Srbija prošle godine svoj BDP povećala za 2,7 odsto, veći rast imale su Rumunija (5,2), Albanija (3,2) i Bugarska (3,1 odsto). U stvari, Srbija deli 4. i 5. mesto sa Crnom Gorom, koja je takođe ostvarila rast od 2,7 odsto.

Bekstvo sa megdana

Konačno, nije praktično ni započeta reforma javnog sektora: prosvete, zdravstva, pravosuđa. Kvalitet obrazovanja u Srbiji izuzetno je nizak. Kako piše Milojko Arsić, “rezultati na PISA testovima, koji se smatraju sveobuhvatnim međunarodnim poređenjem stanja kvaliteta osnovnog obrazovanja, ukazuju na nizak rang Srbije. Iako su rezultati u pogledu matematičkih kompetencija nešto bolji nego u pogledu naučnih kompetencija, prema oba kriterijuma rezultati koje ostvaruju đaci u Srbiji znatno su ispod proseka zemalja sentralno-istočne Evrope, a od zemalja regiona nešto lošije rezultate ostvaruju jedino đaci iz Rumunije i Bugarske. Rezultati u Srbiji su lošiji nego u zemljama CIE i u pogledu viših nivoa obrazovanja. Kvalitet menadžerskih škola u Srbiji je među najnižim u CIE, dok je kvalitet obrazovanja iz matematike i prirodnih nauka nešto bolji, ali i dalje znatno ispod proseka ove grupe država. Od četrnaest univerziteta (sedam državnih i sedam privatnih) samo se jedan (Univerzitet u Beogradu) nalazi na Šangajskoj listi najboljih 500 univerziteta na Svetu (zauzimajući između 300. i 400. mesta), dok se prvi sledeći rangirani državni univerzitet (u Novom Sadu) nalazi oko hiljaditog mesta, a prvorangirani privatni univerzitet (Singidunum) ispod četirihiljaditog mesta. Situacija je slična i u pogledu broja objavljenih naučnih radova, a Srbija se takođe i prema broju patenata na milion stanovnika nalazi na začelju liste zemalja CIE”, konstatuje poraznu situaciju Arsić.

Slično je u zdravstvu – da čitaoce ne opterećujemo podacima koji dokumentuju ono što već dobro znaju – u pravosuđu još gore. A od reformi – ni traga. I dok u prosveti i zdravstvu veliki deo krivice za to snose zaposleni koji pružaju snažan otpor svakoj promeni svog u suštini privilegovanog položaja, pravosudni sistem je u čvrstom zagrljaju državne vlasti. Koja ne popušta. Po stepenu nezavisnosti sudstva i efikasnosti sudske vlasti Srbija je u regionu CIE na pretposlednjem mestu.

Sve u svemu, iako Aleksandar Vučić voli da se hvali svojom hrabrošću kada je reč o stvarima koje je sam sebi zapisao u zadatke i ciljeve premijera, može se komotno reći da je “pobegao s megdana”

Da li se, na kraju, iz ove premijerske “bilansne sume” mogu izvući neka naravoučenija, tj. očekivanja od Vučićevog bavljenja poslovima šefa države. U stvari, možda bi tome još više mogle da doprinesu poruke koje je Vučić uputio u svom postinaugurativnom govoru. Osnovna odlika tog “ekspozea” bio je poziv na zajedništvo. “Potrebno nam je zajedništvo… Tražiću zajedništvo svakog dana… Podeljena interesima, bez obzira na to u kojoj razmeri, razdrobljena Srbija ne može da stigne nigde… Nema slobode u ma kakvim podelama”, to je (bio) Vučićev kredo. I tu se već nazire krupna pukotina u njegovoj viziji Srbije. Što će on malo kasnije, citirajući Orvela i definišući slobodu kao “mogućnost da ljudima kažeš ono što ne žele da čuju”, i potvrditi. Suštinski Vučićev problem je upravo tu, u shvatanju slobode, tj. u tome što on slobodu rezerviše isključivo za sebe. On je sebi dozvoljavao da kaže šta god hoće, ali je tu slobodu uskraćivao drugima. Tačnije, svaku kritiku, svako drugačije mišljenje doživljavao je kao neprijateljski akt. Tako je proizvodio neprijatelje i delio društvo. I izazivao nemir i nestabilnost uprkos neprekidnom ponavljanju, pa i u predsedničkom obraćanju naciji, da su mu mir i stabilnost najvažniji.

Demokratije su na prvi pogled nestabilnije od autokratija, ali su funkcionalnije i otuda stabilnije, tj. dugovečnije od diktatura. Ali, ko zna, to valjda ne piše u knjigama koje Vučić (voli da) poklanja. I koje prima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. jun 2017.

 

Globalizacija – Francuska revolucija 21. veka

Globalizacija ili izolacija

Ako Francusku revoluciju uzmemo (možda i ne sasvim tačno, ali to u ovom času nije toliko važno) kao sinonim za osvajanje slobode, onda se za globalizaciju sasvim slobodno može reći da predstavlja Francusku revoluciju 21. veka. A restauracija, politička teorija i praksa koja je nastala kao odgovor i otpor velikim načelima ključnog događaja 19. stoleća, povratak vrhovnog autoriteta, tj. carstva, u današnje doba nosi naziv – suverenizacija.
To je zaključak koji bi se mogao izvući nakon naučnog skupa koji je (već sa mnogo opravdanja se može reći) tradicionalno, 27. put, 25. maja upriličio Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, a čija je tema ovog puta bila “Globalizacija i izolacionizam”.
Glavni izolacionistički zahtevi postavljaju se, naime, u ime suvereniteta nacionalne države. To znači protivljenje “nadnacionalnim” tvorevinama, odnosno raznim vrstama međunarodnih organizacija nižeg ili višeg nivoa. Za Sjedinjene Države i Trampa, recimo, to znači prekid pregovora na stvaranju Transpacifičkog partnerstva (TPP), a za “trampiste” u Srbiji prekid pregovora o pristupanju Evropskoj uniji.

BALKANIZACIJA: Jedni su Evropsku uniju “zamrzeli” takoreći od samog početka i zbog njenih načela, te se principijelno protive ulasku Srbije u ovu organizaciju; drugi bi EU samo “zamrznuli”, to jest proces priključenja Srbije, ali bi efekat nesumnjivo (bili oni toga svesni ili ne) bio isti.
“Umjesto Evropske unije, Evropa suverenih država” (“bold” autora – prim. M.L.), kliče ekonomista, profesor Univerziteta Marko Sekulović. “Takav oblik integrisanja evropskog kontinenta izložen je u obliku projekta pod nazivom Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija (kurziv opet autorov – prim. M.L.) koncipiran od autora mlađe generacije intelektualaca: Dijega Fuzara (Italija) i Bogdane Koljević (Srbija). Dijalog koje su autori vodili na temu projekta mogao se pratiti preko beogradskog nedjeljnika Pečat za 2014. godinu, kroz osam brojeva (326-333)… Budući da već duže vreme iznosim kritičke opaske na stav srpskih ’reformatora’ o tome da za Srbiju ’Evropska unija nema alternativu’, to sam u projektu Fuzaro – Koljević prepoznao argumentovaniju i bolje formulisanu podršku takvoj mojoj kritici. Naime, godinama zastupam stav da nas na putu ka Evropskoj uniji neće zadesiti, kako mnogi strahuju, velika nesreća ako se EU raspadne baš u trenutku kada smo trebali u nju da uđemo. Suprotno, imali bismo sreću da ne budemo članica Evropske unije, u društvu sa zemljama njenog perifernog kruga, gdje bismo se nužno našli. Umjesto toga, bili bismo jedna od suverenih i ravnopravnih evropskih država”, smatra Sekulović.
“Zaista, da li će ideja balkanizacije (podvlačenje V.V.) – balkanizam kao metafora centralizovanja i zatvaranja ’zavladati’ svijetom”, “odgovara”, pitajući (se) Veselin Vukotić, rektor Univerziteta “Donja Gorica” iz Podgorice.
Danilo Šuković (Institut društvenih nauka) dodaje: “Populisti, posebno u zemljama razvijenog Zapada, vešto su iskoristili pesimističku atmosferu kojoj su doprineli i migrantska kriza i rast terorizma, da bi demokratiju zamenili autoritarizmom, a slobodnu tržišnu privredu zatvorenim tipom privrede, ograničavanjem međunarodne trgovine i borbom protiv globalizacije. Sve to pod parolom ‘borbe za nacionalne interese’. Zato danas sve veću podršku birača imaju populistički lideri kao što su: Donald Trump, Marin le Pen, Norbet Hoffer, Nigel Farage, Geert Wilders, Viktor Orban i mnogi drugi”.
Vukotić je još radikalniji, on (se usuđuje da) sumnja u nacionalnu državu, čak i u njen opstanak. “Ne vjerujem da će nacionalne države (granice) biti u mogućnosti da dugoročno ograniče prostor od ljudi koji s jednog kraja svijeta dolaze na drugi. Sve više sam siguran da će se život, ekonomski, kulturološki i sl., odvijati u manjim zajednicama, prije svega gradovima (grad-država) koji će slabiti građevinu nacionalne države. Da li će Evropa biti više povezana ukoliko se organizuje kao Evropa država regiona ili kao Evropa država-nacija. Ja mislim da hoće jer će u tim manjim zajednicama kultura (podvlačenje opet V.V.) biti u centru i kultura će evolutivno preuzimati od ekonomije ulogu integrativnog faktora zajednica”, zaključuje “vizionarski” Vukotić.

AKO FRANCUSKU REVOLUCIJU UZMEMO KAO SINONIM ZA OSVAJANJE SLOBODE, ONDA SE ZA GLOBALIZACIJU SASVIM SLOBODNO MOŽE REĆI DA PREDSTAVLJA FRANCUSKU REVOLUCIJU 21. VEKA

KINEZITERAPIJA: Kada se na Svetskom ekonomskom forumu u februaru ove godine Si Đinping, predsednik komunističke Kine, založio za slobodu svetske trgovine, dok je u isto vreme Donald Tramp, predsednik (neo)liberalne Amerike, podizao (trgovačke i druge) zidove, svet je bio zgranut. Bilo je to još jedno “kinesko čudo”.
Ipak, kada se pogleda iza te verbalne koprene vidi se da je stvarnost malo drugačija. Naime, već iz jedne takoreći “polurečenice” Dragane Đurić (Fakultet za poslovnu ekonomiju i pravo) naslućuje se da je “sloboda” koju Đinping ima u vidu prilično modifikovana i redukovana. “Evropska unija je 2015. ukinula izvozne subvencije. Međutim, druge zemlje, kao što su Kina, Indija, Tajland… primenjuju visoke izvozne subvencije za proizvode koji su za ove zemlje osetljivi”, primećuje Đurić na jednom mestu, da bi na drugom (bez namere da se brani Trampova politika) dodala: “Kineskim firmama je dozvoljen slobodan pristup na američko tržište, dok su američke suočene sa velikim ograničenjima, zbog čega su SAD 2015. zabeležile deficit u razmeni sa Kinom od 366 milijardi dolara.”
Sudeći pak po rečima Aleksandre Praščević, profesorke beogradskog Ekonomskog fakulteta, u Đinpingovom nastupu ne radi se o kineskoj odbrani liberalizma nego o ekonomskom nacionalizmu.
U stvari, Kina sprovodi ekonomsku politiku koja je bila karakteristična za Evropu od 16. do 18. veka, kaže Praščević. Reč je tzv. merkantilizmu, koji odlikuje snažna državna potpora privredi, tj. pojedinim kompanijama. Sredinom 18. veka u Evropi merkantilizam kao ekonomska teorija i praksa biva zamenjen liberalizmom, u kojem je država manje-više imala ulogu noćnog čuvara, tj. regulatora, sa jedne, i garanta, sa druge strane, fer i poštenih uslova na (opet manje-više) slobodnom tržištu. Nadajmo se da neće biti previše komplikovano istaći još i ovu razliku između dva ekonomska sistema ili “modela”, kako to vole da kaži ekonomisti. “U merkantilističkom modelu centralno mesto zauzima proizvođač, koji maksimizira svoje dugoročno blagostanje, u čemu treba da mu pomogne država prvenstveno svojom ekonomskom politikom. U liberalnom modelu ekonomije centralno mesto zauzima potrošač, koji maksimizira svoje kratkoročno blagostanje delujući na slobodnom tržištu. Kao što je za realizaciju cilja potrošača povoljnije da postoje slobodna tržišta, za proizvođača je povoljnije da država interveniše”, tvrdi Praščević.
Ono što je za merkantilistički princip posebno važno jeste da on “podrazumeva da i nacionalne ekonomije, a ne samo preduzeća, jedne drugima konkurišu na međunarodnom nivou”. U tom kontekstu Praščević nabraja nekih petnaestak karakteristika ovakvog načina ponašanja, odnosno nastupa u međunarodnim odnosima: Jaka državna intervencija; Proizvodnja radi izvoza, a ne domaće tražnje (tj. potrošnje, što implicira siromaštvo domaćeg stanovništva); Direktna državna pomoć kompanijama; Niski troškovi rada (čitaj plate); Nedemokratski režimi (diktature ili poludiktature), tj. vladavina jedne jedine partije; Politika imperijalizma na globalnom ili regionalnom nivou i, konačno (ovde ćemo se zaustaviti u nabrajanju) promovisanje ekonomskog blagostanja na nacionalnom (a ne na globalnom) nivou – ‘učini komšiju prosjakom’; EKONOMSKI NACIONALIZAM” (“verzal” A.P.).
Među državama “koje ovakav pristup neguju već decenijama”, Aleksandra Praščević posebno ističe Kinu. “Namere Kine da obezbedi apsolutne, a ne komparativne prednosti u svim industrijama, a naročito poslednjih godina u visokotehnološkim granama, direktno potkopavaju osnove globalnog sistema trgovine koji počiva na maksimizaciji koristi za svetsku ekonomiju u celini”, zaključuje Praščević.
Protekcionizam, da se opet vratimo Dragani Đurić, šteti i bogatim i siromašnim. “Izvesno je da će pri jačanju protekcionizma najveće ekonomske štete imati manje razvijene i nerazvijene zemlje čiji je razvoj visoko zavisan od ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Međutim, i razvijene zemlje će imati štete jer će njihovi građani plaćati više cene za robe i usluge nego pri otvorenoj ekonomiji… što će siromašiti i građane zemalja koje uvode protekcionističke mere”.
Jedino što Kinezi ne mogu da promene vladu, pa moraju da je trpe, a Amerikanci mogu, pa će izabrati onoga ko ih privuče lepim rečima i obećanjima, uprkos neizvesnim radovanjima.

GRAVITACIJA: Biti protiv globalizacije u izvesnom smislu je isto što i biti protiv gravitacije, što najveći broj učesnika pomenutog skupa ipak nije bio spreman da učini, ali ni onih koji su se “opredelili” za globalizaciju nije bilo mnogo. I da nije bilo naučničkog podmlatka sa već pomenutog (Vukotićevog) UDG, koji su argumentovano ukazivali na preovlađujuće dobre strane svetskih integrativnih procesa, možda bi, makar kvantitativno, antiglobalisti (nekad i pod firmom “alterglobalista”) preovladali.
No, kada je reč o “beogradskim” učesnicima skupa čiji su stavovi nedvosmisleno išli u prilog globalizaciji, odlučnošću se (treba li uopšte naglašavati) posebno isticao Ljubomir Madžar. Globalizacija je, naglašava Madžar, “izuzetno krupna i u svom ukupnom bilansu izvanredno pozitivna pojava, u svetu današnjem i u svetu od pre nekoliko vekova, pa sve do danas”. A malo kasnije kaže i ovo: “… Globalizacija je u osnovi jedan razvojno povoljan proces i jedan skup dinamičkih tendencija koji svetu na mnogim područjima donosi brojna unapređenja i silna poboljšanja.”
Madžar posebno ističe snažnu uzročno-posledičnu vezu između liberalizacije i globalizacije. “Liberalizacija privrednog života nesumnjivo podstiče i ubrzava globalizaciju… Globalizacija i liberalizacija pokazivale su u svom kretanju tokom dužih razdoblja takav paralelizam da se u percepciji šire javnosti maltene poistovećuju. U jednom važnom nizu elemenata one se zapravo preklapaju, budući da se oslobađanje privrede od administrativnih stega dobrim delom ispoljava i kroz njeno prostorno širenje i umnožavanje vlasničkih veza koje prelaze državne granice”.
Liberalizacija, odnosno deregulacija, po prirodi stvari upućuje na pitanje o ulozi države u procesu globalizacije. Prema Madžarevim rečima, ta je uloga (“bez sumnje trajna i jasno vidljiva”) dvostruka i u oba slučaja – negativna.

NEREALNO JE OČEKIVATI DA GLOBALIZACIJA ZA 20 ILI 200 GODINA REŠI PROBLEME KOJI SU STARI 2.000 ILI 20.000 GODINA

Najpre, “država svojom rastućom regulativom sputava privredne subjekte i ograničava prostor njihovog preduzetničkog i upravljačkog delovanja”, čime globalizaciju usporava i iskrivljava tokove kojima bi se ona na osnovu svog “inherentnog, spontanog i evolutivnog obrasca” kretala.
Sa druge strane, iako u osnovi pozitivna, “kao i sve kompleksne pojave koje su deo široko shvaćenog procesa modernizacije”, globalizacija “ne može a da pojedinim društvenim grupama ne donese vidna, pa i drastična pogoršanja ekonomskog položaja i društvenog statusa”. Gubitnici se u tom procesu onda obraćaju državi za pomoć, a ona, tj. politički lideri “ ugroženim slojevima se obraćaju ne sa objektivnim analizama stvarnih činilaca diferencijacije u ekonomskom položaju subjekata, nego sa poznatim parolama da je njihov dohodovni i finansijski usud posledica beskrupulozne eksploatacije od onih koji su odranije bili u prednosti, a tokom globalizacionih perturbacija tu prednost dodatno uvećali”. Političari, nastavlja Madžar, “u onima koji su globalizacijom pogođeni, pa otud i generalno osujećeni, vide velike rezerve glasova”. Sve to se “na kraju krajeva, svodi na ubiranje glasova po cenu daljeg pogoršavanja (kurziv LJ.M.) položaja onih koji su razvojno već hendikepirani, i to u ne tako dalekoj vremenskoj perspektivi”. Madžar posebno upozorava na opasnost od “levih skretanja” prilikom rešavanja “nusprodukata” globalizacije, pre svega zato što se ona po pravilu “završavaju makrosocijalnim katastrofama”, poput ovog u Venecueli, recimo.
Cenu suverenizacije, tj. izolacije, odnosno izolacionizma, kao što je u slučaju protekcionizma utvrdila Dragana Đurić, snose najsiromašniji.

GLOKALIZACIJA: Rešenje za probleme globalizacije je – još više globalizacije. Naime, ni najgorljivije pristalice globalizacije ne tvrde da ona ne stvara i neke probleme. Mada bi možda tačnije bilo reći da ona nije rešila sve probleme. Ali bilo bi glupo (da se tako, malo kolokvijalno, izrazimo) očekivati da ona za 20 ili 200 godina reši probleme koji su stari 2.000 ili 20.000 godina. Međutim, da bi bili rešeni problemi koji danas muče ljudski rod – kao što su ekologija, siromaštvo, terorizam i drugi – potrebna je još veća i tešnja saradnja među ljudima na svetskoj sceni. Zatvaranje, pod ma kojim uslovima, u ma kojem vidu i pod bilo koji izgovorom da se sprovodi, tome neće moći da pomogne.
Kako kaže Milorad Đurić sa novosadskog Fakulteta za evropske pravne i političke studije, “Alternativa izolacionizmu bio bi projekat novih, drugačijih međunarodnih sporazuma. Njima bi morao da se uspostavi bolji sistem odlučivanja i razreši postojeći sistem legitimacijskog deficita… Važna poruka globalizacije je da same nacionalne države ne mogu da obave taj posao; samo nova transnacionalna politička infrastruktura mogla bi da artikuliše rastuću globalnu kompleksnost”. A osnovna odlika te “nove kompleksnosti” je kreativna mešavina, “uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog” (Dušan Mojić, Filozofski fakultet Beograd), sažeta u novoj jezičkoj kovanici – glokalizacija.
Ako u skladu s tim “imperativom” za kraj “spustimo durbin” i pogledamo gde je tu Srbija, možda će nam da se lakše snađemo pomoći reči Ratka Božovića: “Nas neprekidno proganja zastarela svijest i pseudoistorija, strah od novog i strah od promjena. I upravo strah od Evrope nije ništa drugo do strah od promjena. Zato cjelokupna naša tranzicija protiče u suštinskim otporima evropskim i globalnim standardima”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jun 2017.