Monthly Archives: June 2017

Digitalizacija i/li kanalizacija

U pravu je Sanda Rašković Ivić kad kaže: prvo kanalizacija, onda digitalizacija. U stvari – nije u pravu. Tačno je da mnogim gradovima Srbije nedostaje ne samo kanalizacija nego i vodovod i druga komunalna infrastruktura – o tome pre neki dan objavljena studija Fiskalnog saveta (o kojoj će ovde ubuduće sigurno biti reči) ubedljivo govori – ali te dve stvari nisu međusobno konkurentne. Princip ili-ili tu ne važi, a digitalizacija bi čak mogla da pomogne da se kanalizacija napravi brže i jeftinije.

Ipak, ne čini se da je digitalizacija najveći i najvažniji problem Srbije da bi zauzela takoreći centralno mesto u programu mandatarke za sastav nove vlade Srbije. Mada je bilo zavodljivo tokom slušanja pomisliti da se ne nalazimo u Srbiji nego u, recimo, Norveškoj ili nekoj takvoj zemlji. Pravosuđe je, primera radi, u priličnoj meri digitalizovano, ali to nije pomoglo vladavini prava. Naprotiv. Zanimljivo je, kad smo već kod toga, da je vladavina prava jedna od stvari koje Ana Brnabić nije ni pomenula u svom “inaugurativnom” premijerskom izlaganju. Kao ni Vučić – to je zanimljivo – u svom predsedničkom. Zašto je Ana izbegla ovu temu? Da se to ne bi shvatilo kao podsećanje na Savamalu i kao implicitna kritika bivšeg premijera? Nije mala Savamala. Kost u grlu predsednika.

Ali, ako već pravimo poređenja, kome se ne dopada ekspoze Ane Brnabić neka pogleda prošlogodišnji Vučićev. Čija prva tačka glasi “Ponosna i samouverena pred svetom”. Srbija, naravno. I koji je prepun svakojakih visokoparnih reči, gromopucatelnih fraza i mnogobrojnih citata poznatih istorijskih ličnosti. Anin govor je ipak bio nekako “normalniji”, primereniji jednoj uljuđenoj evropskoj zemlji (kojih je i u Evropi sve manje, ali to je već druga priča).

Još jedan detalj takođe nikako ne treba zaboraviti. Za razliku od “fidelovskog” Vučićevog, koji je trajao šest sati, Anin govor nije bio duži od sat i 15 minuta. To ipak predstavlja olakšanje.

Tačno je, doduše, da u Aninom ekspozeu nije bilo ničeg radikalno drugačijeg, nikakvog zaokreta u najavi. Ali tog zaokreta nema još otkako je Vojislav Koštunica napravio otklon od Evropske unije i zaokret ka Rusiji. Vučić čak, takav kakav je, taj put nekako, polako i s mukom, preusmerava ka Briselu (10 poglavlja – otvorenih u pregovorima sa EU – ipak nešto znači). Bez garancija da će (se) tamo i stići, ali izbor Ane Brnabić jeste jedan signal ka toj strani sveta. A ko god drugi da je na njenom mestu, ako već Vučić nije, ne bi bio manje “Vučićeva marioneta” i ne bi bilo realnije očekivati da napravi jači zaokret. Naprotiv.

Šta će, međutim, Ana Brnabić stvarno uraditi, ma koliko to malo ili mnogo bilo, tek ćemo moći da vidimo. Nešto u ekspozeu budi nadu, ali je nešto drugo gasi. Jer, jeste Ana Brnabić kao svoju i “misiju” nove vlade izričito navela “modernizaciju našeg društva”, ali nekako tu modernizaciju shvata previše tehničko-tehnološki. Kao da zaboravlja da je modernizacija pre svega “vrednosni fenomen”. Ono, pamtimo mi i ekspozee koji su kipteli od proevropskih obećanja, pa ispade ćorak. Hartija sve trpi.

Sumnji naročito nisu lišena ni dva inače možda najvrednija segmenta izlaganja buduće predsednice Vlade Srbije – obrazovanje i preduzetništvo. U stvari, moglo bi se reći da digitalizacija, obrazovanje i preduzetništvo predstavljaju “sveto trojstvo” Brnabićkinog “modernizacijskog paketa”, tj. programa nove postave u Nemanjinoj 11. Ana Brnabić je u pravu kada kaže “da su naši građani spremni za digitalno doba”; i jesu – mada ti koji jesu nisu glasači Srpske napredne stranke – više nego političari. Samo ih treba osloboditi. Nešto od tog pogleda na svet generalno najviše je nedostajalo Aninoj “programskoj filozofiji”.

Obrazovanje koje podstiče analitičnost i kreativnost, škola koja ne proizvodi “bubalice” (što se lepo videlo u testovima na maloj maturi) potrebna nam je kao hleb nasušni. Ali, nastavnički kadar, od dna do vrha prosvetne piramide, pokazao se kao najtvrđi orah u borbi protiv modernizacije (gde su ogroman animozitet pokazivali već prema samom terminu).

“Vizija ove vlade je razvoj preduzetništva zasnovanog na znanju i inovativnosti” – čista petica za ovu rečenicu. Ali, od Nenada Popovića kao ministra za inovativnost mogu se očekivati uglavnom inovacije u pronalaženju prepreka na putu ka EU, šta bi drugo.

Ana Brnabić s pravom kao problem ističe podatak da se na listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija po sofisticiranosti proizvodnog procesa nalazi na 119. mestu (od 138 zemalja). Ali je po vladavini prava još gora: po kvalitetu institucija na 120, po nezavisnosti sudstva na 123, a po zaštiti svojinskih prava na 128. mestu. A od 16 prepreka za biznis navedenih u tom izveštaju, na trećem mestu po značaju nalazi se – politička nestabilnost.

Kapital je plašljiva zverka; atmosfera državnih udara, vanrednog stanja, a napose otvorenog nasilja nad poslovnim ljudima i njihovom imovinom, nekad u pola noći, ali i u po bela dana, nije “ozračje”, što bi rekla bivša braća Hrvati, koje pogoduje “cvetanju hiljadu biznis cvetova” nego samo izdancima u staklenoj bašti vlasti. A onda nema ni investicionog poleta ni Srbije kao regionalnog lidera. Dakle – jačanje institucija, odnosno jačanje demokratije i dijaloga, umesto proglašavanja kritičara vlasti za neprijatelje države i izazivanja podela.

Ana Brnabić, međutim, kada je o tome reč, ponavlja Vučićevu tezu da nema podela jer je, navodno, na drugoj strani samo 16 odsto građana. To je naprosto, blago rečeno, falsifikovanje stvarnosti. Čak i da je Vučić dobio toliko glasova koliko (se) tvrdi – a postoje vrlo utemeljene sumnje da ih je ukrao makar nekoliko stotina – to je samo malo više od polovine izašlih na izbore. A i tu polovinu namakao je ucenama, pritiscima, pretnjama, podmićivanjem, zastrašivanjem… I Vučić to zna. I može koliko god hoće da se pravi da ne zna, svi znamo da zna jer je taj sistem on instalirao. Na kraju, najvažnije, više od dve trećine punoletnih građana Srbije nije glasalo za Vučića. Valjda i ti ljudi nešto treba da znače svakoj vlasti, pa i Ani Brnabić. U redu je da prava ima manjina, ali treba da ih ima i većina. Zar ne.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. jun 2017.

 

Manje dolara, više govora

Srbija i Rusija

Nisu još “montažno-demontažni” štandovi na najvećem ruskom međunarodnom investicionom forumu (Sankt Peterburg, 1-3. jun) ni razmontirani, a ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Vasiljevič Čepurin požurio je da izjavi: “Naša ljubav ne poznaje granice”. Naizgled, za taj izliv nežnosti nije bilo nikakvog razloga, ali da parafraziramo Slobodana Miloševića, ako (poput Srba) ne znaju da rade, Rusi bar umeju da vode diplomatiju. Tako je, dakle, povod pronađen u Danu državnosti Rusije (12. jun), što je ambasador iskoristio za autorski tekst u “najstarijem dnevnom listu na Balkanu”. A pravi razlog je bio da se nekako zabašuri činjenica da na pomenutom “sajmu ulagača i ulaganja” između Srbije i Rusije – i pored sve pompe i parade – ne samo da nije potpisan nijedan ugovor nego čak ni obično pismo o namerama (koje pravno ne obavezuje, ali ipak predstavlja neki moralni dug).
A šta tek reći za izvoz “fijata 500”, koji će uskoro prestati i da se proizvodi, a da ni posle gotovo decenijskog pregovaranja i srpsko-ruskog bratskog nadgornjavanja nikako da krene.
Ove dve informacije najbolje ilustruju privrednu saradnju između Srbije i Rusije, za koju se u najkraćem može reći da je sve manja. Osim ako ovi najnoviji vojni aranžmani tu sliku ne promene.

PODSTICAJI BEZ EFEKTA: Popuštanje ekonomskih veza između Srbije i Rusije ne deluje logično. Pre svega zbog prilično snažnih podsticaja da se ti odnosi unaprede. Sa jedne strane, to su vrlo dobri i reklo bi se sve bolji politički odnosi, koji “po definiciji” vrlo povoljno deluju na jačanje ekonomskih veza. Sa druge strane, postoje i ekonomski činioci čije bi dejstvo takođe trebalo da bude blagotvorno. Među njima je svakako najvažniji Sporazum o slobodnoj trgovini, a zatim i trgovinski rat između Rusije i Zapada. Ima i treći faktor – Evroazijska unija, čiji je Srbija pridruženi član, koji je u izvesnom smislu paradigmatičan. Ni, spolja gledano, s obzirom na obim tog tržišta – teritorija od 20 miliona kvadratnih kilometara sa blizu 200 miliona stanovnika i ukupnim bruto domaćim proizvodom od preko 4.000 milijardi dolara, tj. 22.000 USD po stanovniku – veće šanse, ni manjeg procenta iskorišćenja. Velika delegacija Srbije posetila je nedavno međunarodnu izložbu Expo 2017, koja se održava u glavnom gradu Kazahstana Astani, ali opet bez ikakvih poslovnih efekata.
O učinku srpsko-ruskog sporazuma o slobodnoj trgovini (kojim su ukinute carine za oko 99 odsto proizvoda, pod uslovom da sadrže najmanje 51 odsto komponenti domaćeg porekla) već smo naširoko pisali (v. NM 25.2.2016), pa ćemo to ovde samo osvežiti najnovijim podacima. Posle gotovo dvodecenijske primene (sporazum je potpisan za vreme Miloševića, 2000. godine) njegovi rezultati su prilično mršavi. Robna razmena je (naravno) rasla, ali čak i sporije nego sa drugim zemljama. Od 2000. do 2016. ukupna robna razmena Srbije sa svetom porasla je sedam puta – sa nešto ispod pet na 34 milijarde dolara, a robna razmena sa Rusijom oko šest puta (sa 390 miliona na 2,3 milijarde dolara. Izvoz Srbije u istom razdoblju, gledano u celini, porastao je 9,5 puta (sa 1,6 na 15 milijardi dolara), isto koliko i u Rusiju (sa 85 na 800 miliona dolara). Ukupan uvoz Srbije pak povećan je šest puta (sa 3,3 na 19,3 milijardi dolara), a uvoz iz Rusije pet puta, tj. sa oko 300 miliona na 1,5 milijardi dolara. U stvari, rast srpskog uvoza iz Rusije bio je dobrim delom rezultat velikog porasta cena nafte i prirodnog gasa (koji čine 90 odsto našeg importa) na svetskom tržištu. Kada su cene energenata od 2013. počele da padaju, i vrednost srpskog uvoza izraženog u dolarima počela je da pada.
Ni trgovinski rat između Rusije sa jedne i Evropske unije i Amerike sa druge strane nije doneo očekivane rezultate. U početku je ruska zabrana uvoza robe sa zapada, naročito poljoprivrednih proizvoda, snažno podigla srpski izvoz, posebno mesa, ali je već posle godinu dana on znatno smanjen.

RUSI HOĆE SAMO VOĆE: Nakon decenijskog konstantnog, ali umerenog rasta, srpski izvoz je u kratkom roku više nego dupliran: skočio je sa 150 miliona dolara 2010. na 370 miliona dolara 2014. godine. Onda, međutim, dolazi pad od 15 odsto, tj. na 325 miliona već u narednoj godini, da bi se ipak malo oporavio 2016, kada je iznosio 340 miliona dolara. Izvoz mesa porastao je sa takoreći nule na blizu 70 miliona dolara. Ali, kada se konkurencija (pre svega iz Brazila i Argentine) “opasuljila”, naš izvoz se strmoglavio na ispod 10 miliona dolara prošle godine. Od 10 najprodavanijih srpskih poljoprivrednih proizvoda na tržištu Rusije, čak kod šest je došlo do pada izvoza, dok je kod četiri zabeležen rast. Rastao je isključivo izvoz voća, najviše jabuka, koji je 2016. dostigao 138 miliona dolara (2014. bio je 100 miliona), a slede breskve, jagode i kruške. Zanimljivo je da je izvoz šljiva opao, tj. praktično je prepolovljen: sa blizu 20 (19,7) na nešto ispod 10 (9,4) miliona dolara.
Ako je za utehu, nije to pre svega rezultat naše nesposobnosti i nekonkurentnosti. Većim delom je tome kriv pad ruskog agrarnog uvoza generalno, koji se nakon dupliranja između 2010. i 2014. (kada je porastao sa 20 na 44 milijarde dolara), u poslednje tri godine vratio na 25 milijardi USD. Bez obzira na to, međutim, ako se uzme u obzir da je ukupan srpski agrarni izvoz oko tri milijarde dolara, onda 11 odsto te sume, koliko iznosi prodaja na ruskom tržištu, i nije nešto što se može okvalifikovati kao značajan rezultat.
Ono što važi za poljoprivredu, važi za čitavu privredu Srbije.

DEFANZIVU NA PRIVREDNOM PLANU RUSIJA, MEĐUTIM, OBILATO NADOKNAĐUJE (INVESTICIONOM) OFANZIVOM NA INFORMATIVNOM POLJU

Izvoz Srbije je sa rekordnih milijardu dolara 2014. pao na 725 miliona 2015, da bi prošle godine porastao na 795 miliona dolara. U isto vreme ruski izvoz u Srbiju konstantno je padao (što je pre svega rezultat pada cena energenata) sa 2,3 milijarde 2014. na milijardu i 750 miliona 2015. i konačno na milijardu i po dolara prošle godine. Kada se ovi brojevi saberu, rezultat pokazuje na početku teksta pomenuti pad spoljnotrgovinske razmene između Srbije i Rusije u poslednje tri godine: sa 3,3 milijarde dolara 2014. na 2,3 milijarde prošle godine. Za Srbiju je, međutim, dobro što je njen izvoz manje opao, tako da se naš deficit smanjio: sa 1,3 milijarde 2014. na milijardu 2015. i na 700 miliona dolara prošle godine.

SKROMNE INVESTICIJE: Ambasador Čepurin izneo je u svom tekstu podatak da ruske investicije u Srbiji iznose četiri milijarde dolara. Taj podatak, međutim, ničim nije potkrepio, pa ostaje potpuna nepoznanica kako je do njega došao. Osim ako mu kao inspiracija nije poslužila prethodna izjava ambasadora Kajla Skota da američke investicije iznose četiri milijarde, što je takođe krajnje sumnjivo. Prema zvaničnim podacima, kao investitor Rusija je još manjeg značaja nego trgovinski partner, nije ni u prvih pet. Ukupne ruske investicije u Srbiju procenjuju se na 1,4 milijarde dolara. Ispred Rusije su Italija (dve i po milijarde dolara), Austrija (2,3 milijarde), Norveška (1,9 milijardi), Belgija (1,8 milijardi), Nemačka i Grčka (po 1,5 milijardi), dok se Rusija nalazi iza ovih zemalja, otprilike u istoj ravni sa Slovenijom.
Već sasvim skromne, ruske investicije su poslednjih godina potpuno stale. Propast “Južnog toka”, kao posledica ekonomskog i političkog posrtanja Rusije, poklopio se sa zaustavljanjem ruske ekonomske ekspanzije na Srbiju. Ako nas sećanje služi i dokumentacija (ne lična nego kolektivna, a inače vrlo oskudna i haotična) ne vara, poslednje ruska investicija bila je pre 4-5 godina. Rusi čak odbijaju da preuzmu nešto od srpskog petrohemijskog kompleksa – MSK iz Kikinde, te Azotara i Petrohemija iz Pančeva – iako bi, budući da drže proizvodnju i nafte i gasa, to bilo prirodno. Neće čak ni Petrohemiju, koja je s pančevačkom rafinerijom povezana tzv. produktovodom iako sad (kada je pala cena gasa) posluje pozitivno.
Defanzivu na privrednom planu Rusija, međutim, obilato nadoknađuje (investicionom) ofanzivom na informativnom polju. Osnovala je Sputnjik, portal i radio stanicu, filijalu medijskog giganta Raša tudej, a sprema se navodno na osnivanje novina i televizije… Možda će nedavni povratak Bogoljuba Karića, koji se od vlasti Srbije godinama krio baš u Rusiji i koji je odmah po dolasku kupio televiziju Nova, predstavljati jedan krupan korak u tom smeru.
Kako stvari stoje, ruske investicije se i ne očekuju. Od početka ove godine Srpska razvojna agencija (RAS) registrovala je 50 “pisama o namerama”, kao i 22 investiciona ugovora, od kojih takođe nijedan nije bio s nekom ruskom firmom.

RUSKA ZIMA: Zapravo, ekonomski i politički sukob Rusije sa Zapadom, uprkos kratkoročnim pozitivnim efektima po srpski izvoz, dugoročno se pokazuje kao ograničavajući faktor. Ruski predsednik Putin rekao je na pomenutom investicionom forumu kako takozvane sankcije Zapada nisu imale nikakve efekte na rusku privredu. To nažalost – kažemo “nažalost” misleći na građane Rusije – nije tačno. Sankcije možda nisu osetili ruski tajkuni – osim ukoliko nisu blokirani njihovi računi – ali građani svakako jesu. O tome svedoči već pomenuti drastičan pad uvoza hrane. Doduše, Rusija je počela da vodi politiku supstitucije, tj. da podiže sopstvene zasade, ali oni još nisu mogli da se efektuiraju u proizvodnji.
Direktno je Rusiju, naravno, pre svega pogodio strmoglavi pad cena nafte i gasa, koji je dibidus srozao ruske prihode: sa oko 450 milijardi dolara godišnje na svega 100 milijardi dolara. Da podsetimo, cena barela nafte (149 litara) došla je pre 4-5 godina na 120-125 dolara, da bi onda od 2014. krenula da strmoglavo pada i stigla na ispod 30 dolara početkom 2016, a kasnije se stabilizovala na oko 50 dolara, gde je i danas, s prognozama (koje su, istina, nezahvalne) da će se tu zadržati duže vreme. Cena prirodnog gasa pak pala je sa oko 500 dolara na 170 USD za 1.000 kubnih metara.
Kao posledica – u poslednje tri godine Rusija beleži prosečan pad bruto domaćeg proizvoda od 0,8 odsto (2014. imala je rast od 0,7 odsto, a zatim 2015. pad od 2,8 odsto, i prošle godine minimalan, ali ipak pad, od 0,2 odsto. Ni prognoze nisu naročito vesele. Da ne idemo u detalje, za ovu godinu planiran je rast BDP-a od 1,7 odsto, isto koliko i za iduću, što je upola manje od svetskog proseka.

NA NEDAVNOM INVESTICIONOM FORUMU U SANKT PETERBURGU IZMEĐU SRBIJE I RUSIJE NIJE POTPISANO ČAK NIJEDNO NEOBAVEZUJUĆE PISMO O NAMERAMA

Sve u svemu, iako se ne može reći da je Rusija najvažniji ekonomski partner Srbije, daleko od toga da je beznačajan. Biti među prvih 5-6 zemalja nije nešto što se sme omalovažavati. Ne može se reći ni da su svi potencijali iskorišćeni, ali jasno je da Rusija – niti Evroazijska unija – ne može da zameni Evropsku uniju, u koju Srbija plasira dve trećine svog izvoza, kao ni zemlje regiona, odnosno CEFTA, gde ide izvozi 17 odsto ukupnog srpskog eksporta.

PUTINKA: Problem je što je Rusija ekonomski nesigurna zemlja jer je rublja podložna promenama, a ekonomija, tj. izvoz, a i državni budžet zavise od cena sirovina (energenata i metala), koje su takođe podložne naglim promenama. Tome treba dodati, nikako ne kao najmanje važnu, “hirovitost” i voluntarizam ruske administracije, uključujući i carinsku (što je opet povezano s karakterom jednog čoveka). Poslovanje sa takvom zemljom nosi veliki rizik. Što “tradicionalno prijateljstvo”, pa čak i “bratstvo” srpskog i ruskog naroda ne može da nadoknadi.
U Novom Beogradu na Savi je možda jedno godinu dana stajao splav s velikim platnom preko kojeg je bilo ispisano: “Putinka”. A onda je pre 5-6 meseci splav promenio ime u manje prozaično – “Ružo moja”. Čini se je to ipak neki znak koji govori o trezvenosti, da ne kažemo normalnosti tzv. običnih ljudi u Srbiji. To jest da se oni ne zakopčavaju na leđima i da im ne pada na pamet da Evropsku uniju i evro, pa i bitkoin, menjaju za Rusiju i rublju. Nije, međutim, isključeno da ih politička i intelektualna elita ne bi tamo povele, samo ako bi im to odgovaralo.

Kina pretekla Rusiju

Podaci o značaju Rusije kao spoljnotrgovinskog partnera Srbije govore da uvoz iz Rusije čini manje od jedne desetine (8-9 odsto) ukupnog uvoza Srbije (19,3 milijarde dolara 2016), a izvoz u Rusiju jedva nešto malo iznad pet odsto ukupnog našeg (14,9 milijardi dolara) izvoza.
Kada je reč o izvozu, Rusija se nalazi na petom mestu – iza Italije (2,2 milijarde USD), Nemačke (1,9 milijardi), Bosne i Hercegovine (1,2) i Rumunije (745 miliona dolara).
Na rang-listi zemalja iz kojih Srbija najviše uvozi, Rusija, koja je dugo godina bila na drugom ili čak prvom mestu, lani je izgubila i treće na kojem se nalazila 2015. godine; pretekla ju je, naime, Kina, pa se sad nalazi na četvrtom mestu: iza Nemačke (2,5 milijardi dolara), Italije (dve milijarde), Kine (1,6 milijardi), a ispred Mađarske (890 miliona USD).

Krizni trendovi

BDP po stanovniku neprekidno pada od 2012: sa gotovo 12.000 (11.700) dolara 2012. i 2013. na 8.000 dolara 2016. godine. U istom razdoblju i drugi makroekonomski pokazatelji beleže nepovoljne trendove. Izvoz je opao sa 410 milijardi dolara 2012. na 252 milijarde 2016. godine, a uvoz sa 261 milijarde na 173 milijarde dolara; spoljni dug je skočio 30 odsto: sa 28,7 odsto 2012. na 42,6 odsto BDP-a 2016. godine; inflacija je u poslednje tri godine prosečno oko 10 odsto godišnje (7,8 odsto 2014, 15,5 odsto 2015. i 7,1 odsto 2016. godine). Zemlja koja se pre 4-5 godina odlikovala fiskalnim suficitom već tri poslednje godine beleži rastući deficit, koji je lani dostigao 3,7 odsto BDP-a (da podsetimo, Srbija je prošle godine ostvarila fiskalni deficit od 1,4 odsto BDP-a).

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 29. jun 2016.

 

Đilas, eh da je Milovan, eh

Da počnem od kraja.

“Veći prihodi i bolji život građana je srž mog koncepta ekonomskog razvoja Srbije, koji ima za cilj da kroz javnu raspravu dođemo da modela privrednog rasta koji omogućava da korišćenjem sopstvenih prirodnih i ljudskih potencijala obezbedimo bolji život za građane Srbije. Kada nemate novca u porodici, imate dve mogućnosti. Prva je da štedite tako što smanjujete svoje troškove, uključujući i džeparac koji dajete deci. Drugi je da zarađujete više. Ja verujem da je jedino rešenje ovo drugo, a da je prvo samo odlaganje kraja”. Tako glasi poslednji pasus odgovora Dragana Đilasa na tekst Milojka Arsića, odnosno moj, objavljen nedavno na sajtu Peščanika.

Najpre, jedna reklo bi se “metodološka”, ali bitna napomena. “Veći prihodi i bolji život građana” nije “srž” Đilasovog koncepta. To su njegove lepe želje i dobre namere. Protiv kojih čovek ne bi imao ništa da “put u pakao nije popločan dobrim namerama”. A upravo je to srž, ako smem da upotrebim taj termin, Đilasovog koncepta. Što se vidi iz drugog dela navedenog pasusa. Upoređenje države s porodicom, naime, vrlo je nesrećno pre svega jer prirodno vodi do “pater familijasa” Vučića. Ali, i ako ga za trenutak prihvatimo, da bi bila jasnija dubina Đilasovog pogrešnog razumevanja stvari: porodica (može da) zarađuje, država ne zarađuje. Dok “glava porodice” ne uzima od drugih članova nego “spolja” unosi novac u porodičnu zajednicu, “glava države” (vlada) uzima od jednih članova i daje drugim članovima države (pri čemu ta “upotreba novca” može da bude korisna ili nekorisna za društvo, ali da u to sad ne ulazimo).

Drugo, “štednja” i “zarađivanje” se ne isključuju. Ako se troši neracionalno – na šminku, kafanu, kocku (na dug), a naša je država, uzgred, upravo tako proćerdala milijarde evra – kad skrešete te neracionalnosti imate više novca, a živite zdravije. Kada se na “državnom nivou” govori o štednji, onda se radi upravo o tome da se smanji tekuća potrošnja (koja se, treba li napominjati, u Srbiji finansirala zaduživanjem), a da se u okviru raspoloživih sredstava povećaju investicije.

Kad smo već kod investicija, iznenadio sam se što Đilas ne pravi razliku između državnih ili javnih i investicija državnih/javnih preduzeća. To su dve različite stvari, statistika, tj. budžet posebno vode samo ovo prvo. Te investicije su oko tri odsto BDP-a, odnosno oko milijardu evra. O tome kolike su investicije državnih preduzeća nema zvaničnih podataka, ali nema šanse da su onolike koliko Đilas priča (“EPS, Telekom i Grad Beograd su 2011. investirali preko milijardu evra”). Bilo bi lepo da je to Đilas bilo čime dokumentovao, ali nije, a i inače je njegov odnos prema činjenicama i brojevima prilično “liberalan”. To bi se možda još i moglo očekivati od nekog filozofa, ali od inženjera ni slučajno. Uzmimo Elektroprivredu Srbije. Prema jednoj nedavnoj analizi Fiskalnog saveta, EPS već godinama ulaže manje od 200 miliona evra, što nije dovoljno ni za tzv. amortizaciju, tj. za zamenu zastarele opreme novom (za šta bi prema računici FS trebalo bar još 150 miliona evra, tj. oko 350 miliona evra). Telekom investira još manje od EPS-a. A što se Beograda tiče, kolike god da su bile (neka kaže eksgradonačelnik) te investicije, gradska uprava ih nije “zaradila” nego je uzela kredit. To je bitno drugačije od onoga što Đilas predlaže za porodicu. Najvažnije, ako glava porodice uzme kredit, onda će ona i da ga vraća, a ako glava države ili grada uzme kredit, neće ga vraćati ona nego (Beo)građani. Tako je Srbija – održavajući u životu stotine propalih državnih preduzeća – dovedena do ivice bankrota.

Nije sporno da javne investicije treba povećati (kao što sam i napisao – za oko 300 miliona evra) i javna preduzeća treba da povećaju investicije, takođe za oko 300 miliona evra, ali “šnjur” moraju da nose privatne investicije ratom od bar milijardu evra. Uostalom, da je država ovde radila svoj posao, tj. da je obezbedila slobodu preduzetništva i vladavinu prava, investicije bi bile mnogo veće.

Najbolji primer za to jeste Đilasova “fiksacija” – poljoprivreda. Upravo su seljaci svojim ulaganjima, često ometani pogrešnom agrarnom politikom, podigli poljoprivredu Srbije na najviše grane u svojoj istoriji (prošle godine izvoz duplo veći od uvoza – 3,2 naspram 1,5 milijardi evra). Potpuno je netačna Đilasova tvrdnja da se poljoprivreda u SFR Jugoslaviji (i Srbiji) održala zahvaljujući velikim državnim kombinatima. Naprotiv, seljaci su održali poljoprivredu. Pa se neefikasnost “pekaova” i “pikova” (za mlađe čitaoce, PIK je poljoprivredno-industrijski kombinat) nije toliko videla. Inače, tamo gde su dominirali sovhozi i kolhozi, kao u Rusiji i Kini, masovno se umiralo od gladi.

PKB jeste, kao što Đilas kaže, imao veću proizvodnju od prosečne. Ali zahvaljujući tome što u Srbiji postoji veliki broj malih proizvođača koji pšenicu gaje na hektar-dva. Podatke koje sam naveo u prošlom tekstu sad ću dopuniti: PKB ostvari prosečan prinos od oko sedam tona po hektaru, Delta agrar osam, a veliki farmeri oko 11 hektara.

“Mnogi su postavili pitanje: zašto ulagati baš u poljoprivredu? Jednostavno, zato što je poljoprivredno zemljište najveće prirodno bogatstvo kojim raspolažemo i država mora da bude odgovorna za upravljanje ovim resursom”, kaže Đilas.

Da li je poljoprivredno zemljište najveće bogatstvo i za druge zemlje, recimo za Nemačku ili Holandiju (koja je, kao što znamo, zemlju bukvalno otimala od mora) ili Ameriku? Verovatno jeste, sem ako Đilas ne misli da oni manje vole svoju zemlju, kako obradivu tako i ostalu, od Srpkinja i Srba. Pa ako vole jednako kao mi, kako njima nije palo na pamet da osnivaju državne poljoprivredne kombinate. Ili je njihova država baš zato što je odgovorna shvatila da je to loše, pa je zemlju na čuvanje (tj. obradu i eksploataciju) poverila privatnicima, tj. seljacima.

Povrh toga, kako je Dragan Đilas došao do zaključka da je baš zemlja naše najveće bogatstvo? Zar to ipak nisu ljudi? I inače se tvrdi kako smo izuzetno pametan i kreativan – a i vredan kad treba, tj. ima smisla – narod. Zar nagli rast (izvoza) ICT sektora to ne potvrđuje najbolje? Ako je već tako, zar onda država ne bi trebalo, štaviše morala “da bude odgovorna i za upravljanje ovim resursom”? Dakle, da osnuje neki državni ICT kombinat, da ih tu lepo zaposli, da im pristojnu platu i sve drugo što sleduje zaposlenim u poljoprivrednim kombinatima. Zašto da samo agroindustrijski radnici imaju tu privilegiju, a da ostali moraju da su muče na prokletom tržištu. To jest, ako je državno preduzeće dobitna kombinacija u poljoprivredi, zašto ne bi bilo i u drugim privrednim delatnostima.

Jer, ako Srbija ima, a ima, odličan geografski položaj, na raskrsnici je puteva, zar to takođe nije resurs. Pa, dalje, koliko samo prirodnih lepota imamo, kulturnih i istorijskih spomenika još iz rimskih vremena, o srednjem veku da i ne govorimo; zar to takođe nije resurs neprocenjive vrednosti. Zar država nije odgovorna i za korišćenje ovih resursa? Zašto da se to prepusti nekakvim trgovčićima i ugostiteljčićima kad možemo da osnujemo novi Geneks, Srboturs ili nešto slično, veliko.

Nije ovo nikakvo karikiranje. Naprotiv. Dragana Đilasa shvatam sasvim ozbiljno i sa uvažavanjem, ali to su konsekvence njegovih ideja kada se one, ideje, uzmu ozbiljno i kada se do kraja “razradi” privredni sistem na njima zasnovan.

Na kraju, nije problem toliko Dragan Đilas – da je tako, javne polemike verovatno ne bi bi bilo – koliko činjenica da slično misli najveći deo intelektualne i političke elite u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. jun 2017.

 

Viktor/Viktorija

Dobro bi bilo da na prvim sledećim izborima pobedi Saša Janković. Ne kažem da bi bilo loše da pobedi i neko drugi iz (demokratske – da je sad ne definišemo i ne personalizujemo) opozicije, ali pretpostavimo da, sudeći po predsedničkim izborima, Janković ima najveće šanse.

Posebno mi poverenje ulivaju – to u politici nije nevažno – ljudi oko njega, mada i tu ima kukolja. Još više, naravno, neki bitni elementi programa, pre svega vladavina prava. Ima dobrih razloga da se očekuje da bi u tom slučaju Srbija bila demokratskija, slobodnija i pravednija zemlja.

Ne bih, dakle, imao nikakvih problema s tim da pobedi Pokret slobodnih građana. Ali imam problem što “moj kandidat” srlja u propast. Ili, da budem blaži, što nisam siguran da to što Janković radi vodi ka pobedi.

A pre svega ne vidi se da se njegov Pokret uspostavlja kao funkcionalna organizacija, odnosno “političko preduzeće”. Još uvek on mnogo više liči na kružok slobodnomislećih intelektualaca nego na “parni valjak koji melje”, da parafraziram stih jedne dobre navijačke pesme.

Čini mi se da Jankoviću u tom smislu medveđu uslugu čine i brojni (žestoki) kritičari “Vučićevog režima”. Previše ostrašćeni i, posebno, usmereni na kritiku nekih pojavnih manifestacija vlasti, zapostavljaju ili sasvim gube iz vida prave poluge i stvarne mehanizme osvajanja i održavanja političke moći.

Retko ko je, naime, u predlogu da Ana Brnabić bude premijer(ka) video išta pozitivno. Nemački mediji – koji dabome nisu pod kontrolom Angele Merkel i koji su umeli oštro da kritikuju Vučića – u tome su videli “rafiniran šahovski potez”. Neće, naravno, priznanje da je nešto učinjeno valjano (ne ulazeći ovde u Brnabićkine dosadašnje rezultate i profesionalne kvalitete da obavlja namenjeni joj posao) promeniti suštinu Vučićeve vladavine; naprotiv, taj dobar potez samo pokazuje koliko je on ozbiljan i, ako hoćete, opasan protivnik. Ne, pobeda protiv njega neće poput kruške pasti u krilo.

Vučićevom “profilu”, koji se gaji u opozicionoj javnosti, mnogo bi više odgovaralo da je umesto AB kao svog naslednika predložio još jednog AV, tj. Vulina. Prema revolucionarnom principu “što gore to bolje”, to bi za opoziciju bilo bolje. Nažalost, to se nije desilo.

Kao što vlast satanizuje opoziciju, tako i opozicija satanizuje vlast. Satanizacija je efektna, ali defektna, to jest – neefikasna. A i pitanje je da li iz tog cepanja Srbije na dva dela (na prvu i drugu?) ova potonja može da izađe kao pobednik.

Jer, dok je Vučić stalno u kampanji, opozicija je neprekidno u fazi sanacije i konsolidacije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jun 2017.

 

Krezubi reformski trozubac

Nova vlada, stare reforme

Srbija je automobil koji se kreće uzbrdo po klizavom terenu i ako stane brzo će sići na dno. Tim rečima je ovih dana (sadašnji i budući?) ministar finansija Dušan Vujović opisao situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja. Upotrebio je zatim još jednu metaforu, koja čak i bolje odražava ne samo poziciju nego i stanje kojim se odlikuje srpski reformski auto. Prema Vujovićevim rečima, naime, program reformi ličio je na “trozubi znak Mercedesa, gde je prvi zubac bio fiskalna konsolidacija, drugi monetarna stabilizacija, a treći reforma realnog sektora”. Međutim, kritičan je dalje Vujović, od ova tri “zuba” samo je prvi “iznikao”, dok ostala dva tek treba da niknu. Tek, dakle, pod uslovom da se sprovedu reforme u finansijskoj sferi i da se srede državna preduzeća, ono što je postignuto smanjivanjem budžetskog deficita i javnog duga biće održivo na duži rok. Odnosno, moći će da se kaže da je makroekonomska stabilizacija (privrede) Srbije okončana i da su stvoreni preduslovi za brži i dugoročniji razvoj.

SEDAM PRIMEDABA: Mada ministar Vujović nikada nije pokazivao naročito oduševljenje fiskalnim rezultatima, nekako je sad bio posebno rezervisan. Naime, Srbija je do 31. maja (zahvaljujući prebačaju plana u prihodima 44 milijarde dinara i istovremenom podbačaju rashoda 27 milijardi) umesto planiranog manjka od 60 milijardi dinara ostvarila višak od 12 milijardi. Međutim, prva Vujovićeva reakcija na taj uspeh nije bilo oduševljenje nego primedba što su podbacila kapitalna ulaganja. “Javne investicije u Srbiji znatno su manje od planiranih. Za prvih pet meseci potrošili smo sedam milijardi dinara manje nego što smo planirali. Znači, nismo uštedeli. Podbacili smo. Da smo sve planirane investicije ostvarili uz sedam milijardi manje troška, onda bismo uštedeli”, rekao je Vujović. A na pitanje zašto su investicije podbacile, novinare je “uputio” na Koridore i Puteve Srbije… Ime ministarke građevinarstva Zorane Mihajlović ostalo je da visi u vazduhu.
Na to su se nadovezale sledeće dve Vujovićeve primedbe na domaće ekonomske aktuelnosti. Druga se odnosila na činjenicu da “naša zemlja ima 3,5 milijardi evra neiskorišćenih sredstava” i da “ugovaramo nove zajmove, umesto da više pažnje posvetimo korišćenju postojećih sredstva, i ne samo korišćenju nego i dovođenju tih projekata do rezultata”. Nema sumnje da je mislio na kineske kredite koje inače ministarka Mihajlović voli da zove “kineskim investicijama” (“kineske investicije u srpsku infrastrukturu premašile su 5,5 milijardi evra”, rekla je ministarka u intervjuu za neku kinesku televiziju). A razlika između investitora i kreditora je takoreći kao između neba i zemlje.
Treća primedba ticala se obećanja sad već bivšeg premijera Vučića da će do kraja godine plate i penzije biti povećane i to čak 10 odsto. Odgovarajući na novinarsko pitanje da li će ”višak” od 600 miliona evra biti iskorišćen za povećanje plata i penzija, Vujović je rekao da će “povećanje plata i penzija biti razmatrano kada se bude pripremao novi budžet za 2018. godinu i kada se bude videlo koliko iznosi trajan deo budžetskog viška”. Dakle, nije rekao da ostvareni rezultati dozvoljavaju povećanje plata i penzija i nije podržao tu ideju.
Četvrtu primedbu ministar Vujović je izneo na račun nezaposlenosti. Ne sporeći značaj njenog pada sa, kako je rekao, 25 na 13 odsto do kraja prošle godine (očigledno ne prihvatajući osporavanja tog podatka od Pavla Petrovića i Fiskalnog saveta), Vujović je istakao da je i taj procenat visok, s obzirom na to da je reč o dvocifrenom broju. Posebno je, međutim, u ovom kontekstu zanimljiva Vujovićeva opaska da “što je najvažnije, taj broj ne uključuje one koji su odustali od traženja posla u Srbiji i otišli u beli svet, pogotovo onaj deo tih ljudi koji ima visoko obrazovanje i koji je sposoban da podiže produktivnost”. Zaključak: nezaposlenost pada zato što mladi odlaze iz Srbije.

Dok je država u finansijskom suficitu, privreda je u proizvodnom deficitu

Peta primedba proizlazi iz prethodne: produktivnost je u Srbiji izuzetno niska. Vujović čak upozorava: “Fabrike koje su proteklih godina u Srbiji otvorene imaće smisla jedino ako uspeju da održe korak sa rastom produktivnosti u svetu”.
Glavni uzrok niske produktivnosti, prema Vujoviću, jeste loše upravljanje.
Aktuelni ministar finansija pri tome posebno apostrofira dva nivoa upravljanja. Jedan je – i to je njegova šesta primedba – loš menadžment u javnim preduzećima. Štaviše, Vujović kritikuje svojevrsni savez sindikata i menadžmenta u njima – iako bi oni po prirodi stvari trebalo da budu na suprotnim stranama – koji “nalaze interes u tome da se ništa ne promeni”. “Niko neće da prihvati odgovornost i donese tešku odluku. To je krupan politički problem”, konstatuje Vujović i kao “eklatantan” primer navodi Elektroprivredu Srbije. “Vlada je posle osam meseci rada usvojila program restrukturiranja EPS-a, ali se šest meseci posle toga ništa nije radilo dok nije usvojen kolektivni ugovor. Zato što su ljudi hteli prvo da nađu svoje mesto u svemu tome. Njima nije cilj efikasna firma, tj. efikasni EPS u kojem će ljudi da nađu svoje mesto, nego obrnuto – da oni svoje mesto trasiraju, pa da onda prema tome uređuju firmu”, opisao je Vujović situaciju sa EPS-om.
Konačno, sedma Vujovićeva primedba odnosi se na “kvalitet upravljanja u državi”, kao jedan od ključnih faktora koji treba da doprinesu produktivnosti, a koji je očigledno daleko od zadovoljavajućeg. U tom kontekstu, ministar, koji je jedno vreme važio za glavnog favorita za novog premijera, izneo je i svoje viđenje rada Vlade. “Ja bih bio pristalica toga da se umesto političke alokacije potpredsedničke funkcije ona alocira funkcionalno – da potpredsednici Vlade budu odgovorni za pojedine segmente i da onda u tim okvirima vrše koordinaciju”, rekao je Vujović.

SEDMA REVIZIJA: U četvrtak 22. juna, kada ovaj broj Novog magazina izlazi iz štampe, u Beograd stiže delegacija Međunarodnog monetarnog fonda na čelu sa šefom Misije Džejmsom Rufom. Pred njom će biti dva zadatka: “revizija”, tj. pregled srpske ekonomije, i revizija, sedma po redu, aranžmana sa Srbijom.
Kada je reč o ekonomiji, stanje je, u najkraćem, ovako: država puna ko brod, privreda mršava ko brodski pacov. Dobro, slika je malo prejaka, ali stvarno, kao što je gore napisano, dok je država u finansijskom suficitu, privreda je u proizvodnom deficitu. Industrijska proizvodnja u aprilu ove manja je 2,6 odsto nego u istom mesecu prošle godine. Ako se uporede prva četiri meseca, zabeležen je pad (minimalan, doduše, ali ipak pad) od 0,1 odsto. U sektoru malih preduzeća (do 50 zaposlenih) pad je dva odsto. Kad se pogleda bruto domaći proizvod, slika nije tako dramatična jer je u prvom tromesečju ostvaren rast od 1,2 odsto, ali je i ovde praktično ostvaren “deficit” u odnosu na ovogodišnji plan, pošto je predviđeno da BDP 2017. poraste tri odsto.
Što se tiče aranžmana, dijagnozu je već, kao što smo takođe videli, postavio ministar Vujović. Osim fiskalne konsolidacije – gde se možda (u brzini spuštanja deficita) i preteralo – malo je šta od “mercedesa” napravljeno. To pre svega važi za javni sektor. Javna preduzeća, javna uprava, javne službe, tj. obrazovanje i zdravstvo – sve to manje-više stoji, kao što je bilo i pre tri godine. U najvažnijim javnim preduzećima, Železnicama, već pomenutom EPS-u i Srbijagasu došlo je manje-više samo do kozmetičkih, odnosno formalno-pravnih promena (razdvajanje delatnosti) ali se suštinski u njihovom radu nije ništa promenilo. U javnoj upravi je, istina, broj činovnika smanjen, ali isključivo odlaskom zaposlenih u penziju. Nije povećan profesionalizam ni kvalitet usluga, nije usvojen novi sistem nagrađivanja, tj. platnih razreda. Konačno, u prosveti i zdravstvu urađeno je još manje, tačnije – ništa. Glavni poslovi, dakle, tek čekaju novu vladu i novog premijera, tj. premijerku.
Takođe, još uvek nije završena ni privatizacija iako je “krajnji krajnji” rok u aranžmanu sa MMF-om, kao “konačan i definitivan”, bio pomeren za 31. maj. Prošle godine.
Konačno, Srbija se, pa i nova vlada, nalazi pred velikim zadatkom da finansijski sistem, koji je sada u relativno dobrom stanju – mada je još uvek, ali ipak znatno manje nego pre godinu dana, opterećen nenaplativim kreditima – stavi u funkciju privrede. “Finansijska prokrvljenost” privrede Srbije je prilično slaba, kaže Vujović. “Banke nemaju dovoljno stručnih ljudi da procenjuju rizike, pogotovo u sektoru malih i srednjih preduzeća, gde se otvara najviše radnih mesta u svetu”, dodaje. Vujović posebno ističe “praktični kolaps finansijskih tržišta, odnosno tržišta kapitala”, koji bi trebalo da bude jedan od osnovnih izvora za investicije. Investicije su u Srbiji, da podsetimo (jer na to treba stalno podsećati, svaku vladu) oko 19 odsto BDP-a, tj. oko šest milijardi evra, a da bi zemlja počela brže da se razvija trebalo bi da budu najmanje 25 odsto BDP-a. To jest – osam milijardi evra.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. jun 2017.

 

Malinari i novinari

Predsednik kaže da je ispunio sve svoje ambicije. Bio je najmlađi premijer u istoriji Srbije, sada je najmlađi predsednik Republike. Ikad. Mladost – ludost, kaže naš narod.

Ali, nešto drugo je tema ovog napisa. Takoreći marginalna, a opet – paradigmatična.

Malinari se, kao što vidimo ovih dana, kao i svakog proleća bune. Nisu zadovoljni cenom. Koja je 120 dinara za kilogram. Kažu da im je obećavano da će malina biti strateški proizvod, traže da se osnuje nacionalni savet za malinu, tj. da se umeša država, da im organizuje sastanak s hladnjačarima. “Pucaju” na najviše mesto, na predsednika, tj. Vučića.

“Svi smo spremni da se borimo za ono što nam pripada, a to je bar pristojna cena od 230 dinara za kilogram. Očekujemo podršku predsednika Vučića jer on dobro zna da su ga seljaci podržali. Došlo je vreme da on podrži nas”, rekao je na protestnom skupu u Arilju Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara Srbije.

U stvari, prošle godine se malinari nisu bunili. Tada je cena bila 240 dinara za kilogram i novine su bile pune napisa o tome kako se od maline lepo živi. Sa oko pola hektara, hvalili su se seljaci, zaradi se desetak hiljada evra. Nije ni čudo jer, kažu poznavaoci, tj. sami uzgajivači, troškovi proizvodnje jednog kilograma maline iznose “maksimum maksimuma” 80 dinara.

Lane su se, zapravo, zbog “prenaduvanih” cena bunili hladnjačari, ali njihovu priču nije imao ko da čuje. Sada oni nisku cenu pravdaju činjenicom da su hladnjače još pune prošlogodišnjeg (inače izuzetno visokog) roda i da nemaju gde s novom proizvodnjom. Tako da situacija zbilja jeste paradoksalna: ovogodišnji rod je prema nekim procenama oko 40-50 odsto manji od lanjskog, a cena je, uprkos slabijoj ponudi, niža nego prošle godine.

Kako će se ta “svakidašnja jadikovka” malinara okončati, u ovom času nije jasno, ali za suštinu ove priče nije ni bitno. Malinari su samo povod. Jer, malo-malo pa neko u Srbiji zatraži da ga država zaštiti od tržišta i tržišnih zakonitosti. Jedni traže da se zabrani uvoz, drugi da se povećaju carine, treći da država otkupi njihovu proizvodnju, četvrti (kao, recimo, već pomenuti malinari) da im se propišu veće cene (naravno, onda kada su one ispod njihovih potreba), peti da im se dodele subvencije, itd. Uglavnom, svi bi da nekako izbegnu konkurenciju. Pogotovo kad dolazi iz sveta. Tu se zaštita domaćih proizvođača, koju god robu da proizvode, od paradajza do vagona, smatra svetom dužnošću države.

Postoji, međutim, jedna branša – i ne samo ta, sigurno, ali neka ona bude primer – u kojoj to pravilo ne važi. Niti ikome pada na pamet da te proizvođače zaštiti. Radi se, verovali ili ne, o novinarstvu. To jest – medijima. Tu vlada bespoštedna konkurencija, ali niko i ne pomišlja da je ograniči, pogotovo da je zabrani. Konkurencija je naročito pojačana poslednjih godina, s novim “informaciono-komunikacionim tehnologijama”. Čitav svet vam je bukvalno na dlanu, u mobilnom telefonu. Tako da se i “profesija reporter” gotovo izgubila. Svi se danas javljaju sa lica mesta, svi informišu i svi komentarišu. I niko ne traži da država tu “uvede red”, pa da odredi ko može (a ko ne može) da se bavi proizvodnjom informacija. Niti iko predlaže da informacija bude “strateški proizvod”. Niti se, idemo dalje, od države zahteva da odredi cenu po kojoj će građani morati da kupuju. informacije Jok – vesti sa svih strana stižu vam za džabe. Ko je lud da kupuje novine?

Doduše, kao i svaka inovacija, i ICT ima i svoju tamnu stranu. Svačega ima na “tržištu informacija”. Često više bofla, tj. dezinformacija. Koje, međutim, sudeći prema tiražima i rejtinzima, imaju sasvim lepu prođu.

A “konzumiranje” pokvarenih informacija može da izazove ozbiljne posledice, teže od miša u brašnu, čak i do smrtnog ishoda. Ne samo na pojedinačnom nego i na kolektivnom planu, ne samo simbolički nego i bukvalno.
Ne “plediram”, naravno, da se umeša država i “zavede red”. Naprotiv. Već je i previše umešana, da nije – bilo bi urednije i čistije. Najgori su mediji koji su direktno ili indirektno, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom.

Ako ta pravila važe za novinare, zašto ne bi i za malinare. Čime god da se bave.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. jun 2017.

 

Đilas, eh da je Milovan

Čujem da autorski tekst Dragana Đilasa u NIN-u ima veliki odjek. Sklon sam da verujem, NIN je ugledan i uticajan nedeljnik. Ipak, ne bih se javio da se (opet) ne približavaju izbori i da predizborne pripreme već nisu počele. pa svakakve ideje kolaju javnim prostorom. Ne pišem, međutim, ovo zato što se bojim da će Đilas ili neko drugi te ideje realizovati, to prosto nije moguće, nego zato što bi neko ipak mogao da pokuša. A i to bi nas preskupo koštalo.

“Moj koncept ekonomskog razvoja Srbije”, kako glasi naslov Đilasovog teksta, u suštini predstavlja etatistički koncept razvoja. Da li se više radi o državnom socijalizmu ili državnom kapitalizmu, nije sasvim jasno, ali nije ni važno. Da država, po Đilasovom mišljenju, treba da ima vodeću i ključnu ulogu u ekonomskom razvoju, nesumnjivo je. Uostalom, to i autor ističe. “Mnogima će se podići kosa na glavi, ali ovde samo država može da bude ozbiljan investitor”, rezolutan je bivši predsednik Demokratske stranke.

Zadržaću se odmah na toj tvrdnji. Pre svega zato što nije tačna. U stvari – najpre nije jasna, odnosno pogrešno izražava ono što Đilas zapravo misli da kaže. Naime, ozbiljan investitor (kao i neozbiljan) može biti svako, tj. i neko ko ulaže 100 evra i neko ko ulaže 100 miliona evra; Đilas očigledno hoće da kaže da samo državne investicije mogu da pokrenu ekonomski razvoj. A to – ne odgovara pravom stanju stvari.

Da je pogledao strukturu investicija u Srbiji, Đilas bi video da su državne investicije mnogo manje od privatnih. Grubo govoreći, državne investicije su oko milijardu evra, odnosno tri odsto bruto domaćeg proizvoda, dok su privatne 3-4 puta veće i iznose oko 3,5 milijardi evra, tj. 11 odsto BDP-a. Strane ulaganja se kreću oko pet odsto BDP-a, tj. oko 1,6 milijardi evra. Sve u svemu, ukupne investicije u Srbiji iznose (nešto ispod) 19 odsto BDP-a, tj. oko šest milijardi evra. A da bi Srbija ostvarila ubrzan razvoj – rast BDP-a od 4-5, pa i više odsto – kao što su imale centralnoevropske zemlje u svoje zlatno doba, investicije bi trebalo da budu najmanje 25 odsto bruto domaćeg proizvoda. To jest, preko osam milijardi evra.

Prema tim analizama, takođe, javna ulaganja trebalo bi da se povećaju na 4-5 odsto BDP-a, tj. za oko 500 miliona evra, otprilike koliko i strana, dok bi domaće privatne investicije trebalo da porastu za najmanje milijardu i dostignu 4,5-5 milijardi evra. Zaključak je jasan: najviše treba da porastu i najveći doprinos razvoju trebalo bi da daju privatne investicije.

Zadatak države u tom kontekstu jeste pre svega da popravi ambijent za ulaganja, a ne da se sama bavi investicijama. Osim u infrastrukturu. Koju, i to je njegova druga velika greška, Đilas i ne pominje. Nego kao oblast državnih ulaganja bira, verovali ili ne, poljoprivredu. Interesantno je ovde da Đilas u svom tekstu navodi niz primera preduzeća koja se i u razvijenim zemljama zapadne Evrope nalaze u svojini države, ali nijedno od njih nije poljoprivredno. Naprotiv, sva su ona i u Srbiji manje-više u državnom vlasništvu. Samo što u Srbiji nisu motor razvoja nego, kao što priznaje i sam Đilas, rak-rana privrednog “organizma” (što on objašnjava lošim menadžmentom, što je naravno fakat, ali se postavlja pitanje zašto su svi menadžmenti već godinama loši, no da u to sada ne ulazimo). Elem, i to je zanimljivo, Đilas se nije pozabavio pitanjem kako da se izlečimo od tog kancera nego je odlučio da tu rak-ranu proširi i na druge “organe”, tj. poljoprivredu. Pri čemu je ustvrdio da se u Srbiji “ne obrađuje preko milion hektara plodne zemlje”. Što, blago rečeno, nema veze sa istinom.

Ipak, od ove faktografske greške mnogo je pogubnije Đilasovo uverenje da sovhozi treba da budu zamajac ekonomskog razvoja. Ni PKB, koji Đilas uzima kao primer uspešnog državnog poljoprivrednog preduzeća, u vreme eksgradonačelnika nije mogao bez gradskih subvencija i dotacija. Što je i logično ako se ima u vidu da se na PKB-ovim njivama postižu prinosi drastično manji nego na privatnim. Recimo, PKB ostvari prosečan rod pšenice od sedam tona po hektaru, dok privatnici imaju po 11-12 tona ili, u slučaju šećerne repe, PKB 30, a “paori” 60 tona po hektaru. Draganu Đilasu, međutim, nije palo na pamet da državnu zemlju proda ili izda u zakup onima koji se agrobiznisom već bave na evropskom nivou nego bi osnivao državne kompanije i tražio menadžere. Kao da oni rastu na drveću, pa samo treba da ih ubere.

Ni Đilasovi rezoni u finansijskoj sferi nisu ništa bolji. Počev od toga da bi novac (za investicije u poljoprivredu) plaćao po ceni od 2,5 odsto iako je kamatna stopa na tržištu trenutno (kako on sam kaže) 0,4 odsto. Ali, naravno, šta ga briga kada to nije njegova nego “Nacionalna investiciona banka”. Kao da nam nisu dovoljne Srpska, Agro, Komercijalna i slične banke čije su gubitke građani Srbije platili preko milijardu evra. Uopšte, Đilasov odnos prema bankarstvu prilično je “partijski”; doduše, ne demokratske nego neke druge partije.

Da ne dužim, posebno plaši ono što je Đilas nagovestio pri kraju teksta, to jest da su “ovo samo smernice” i da je “neophodno doneti stotine mera koje bi pratile ovakav razvojni koncept”. Kome dosad nije bilo jasno kakav koncept predlaže Dragan Đilas, sada se u to može lako uveriti. U dve reči – državno administriranje. A “viđene” su i posledice.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 
15. jun 2017.

 

Vučićem protiv Vučića

Vučić je Tadića pobedio Tadićevim oružjem. Evropskom unijom. Onog trenutka kada su bivši radikali navukli evropsku odoru, oni su prestali da budu strašilo, “normalizovani” su, što im je omogućilo da ih prihvate i Evropa i Srbija.

Opozicija kuka što Evropa podržava Vučića, a ona sama istovremeno ne podržava Evropu. Ne može opozicija “staroradikalskom” politikom, koju je (i) Vučić napustio, da pobedi Vučića. Ne mogu lideri opozicije – koliko god veliki ili mali bili – da budu protiv EU sad kad je i Vučić, makar na rečima, od te politike odustao. To jest, mogu, ali onda od pobede na izborima nema ništa.

Time se, naime, radi u korist Vučića. Ima mnogo ljudi, proevropski opredeljenih, koji neće glasati za Vučića iako priča da je i on za EU, ali neće glasati ni za opoziciju ako nije za EU. Ne za “evropske vrednosti” nego za EU. Ako demokratska opozicija misli da će privući glasove “razočaranih” (novo)radikala ljuto se vara. I treće, kad Merkel i Makron čuju kakva je opozicija, neizbežno će pomisliti: pa Vučić je ipak bolji.

Jer, ne biti za EU znači biti za Rusiju. To će biti rezultat, bez obzira na stvarne ili navodne namere. Nema “trećeg puta”. To je Koštuničina izmišljotina koja je Srbiju vratila u devedesete godine. Koštunica je glavni krivac što je Vučić danas na vlasti. Ko ne želi da se odrekne politike “i posle Voje – Voja”, taj radi u korist Vučića.

Dakle, priključenje Evropskoj uniji je programski conditio sine qua non koji opozicija mora da prihvati i proglasi ga kao svoj cilj. Pa makar se posle prema tom cilju odnosila isto kao i Vučić.

To je nužan uslov. Ali više nije i dovoljan. Opozicija mora da se ujedini u borbi protiv Vučićevog sistema ucena, zastrašivanja i podmićivanja kojim obezbeđuje veliki broj glasova.

U Srbiji postoji oko 11. 000 javnih institucija, subjekata, centrala i njihovih filijala – u obrazovanju, zdravstvu, sudstvu, kulturi, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, javnim (komunalnim i državnim) preduzećima, policiji, vojsci. Na čelu tih „jedinica“ po pravilu su članovi Srpske napredne stranke, a i kad nisu već pomenutim mehanizmom učinjeno je da se ponašaju kao da jesu. Tih 11.000 oficira ima svoje podoficire, a ovi svoje kaplare. Oni komanduju armijom od 700.000 zaposlenih u javnom sektoru. To je Vučićeva glasačka mašinerija. Dobro, ne znači da je svaki vojnik u toj armiji i svaki šraf u toj mašini Vučićev, nije on još stigao da je načisto preparira, ali neka je i svaki deseti, svaki pripadnik te desetine ima zadatak da obezbedi 5-10 sigurnih glasova: rođaka, prijatelja, komšija… Ili onih koji su im na neki način podređeni. Više silom nego milom, kao u slučaju poreskog inspektora koji je od “svojih” privrednika tražio da glasaju za Vučića, ali pobedi se u zube ne gleda.

Opozicija samo dobro povezana i organizovana može da se suprotstavi toj mašineriji, odnosno može da nađe način da raskrinka taj sistem. Posebnu pažnju mora da posveti detaljima: mora da onemogući snimanje glasačkih listića nakon glasanja, da izdejstvuje zabranu bilo kakvog “šifriranja”, tj. šaranja po listiću, spreči korišćenje olovke u određenoj boji kako bi se kasnije identifikovali sigurni glasovi itd.

Na predstojećim izborima, beogradskim, a najverovatnije i republičkim, možda već na jesen, a najkasnije u proleće naredne godine, arsenal manipulacija biće, s jedne strane, još grublji, a sa druge strane suptilniji jer je u igri mnogo više i političke moći i para nego što je to bio slučaj na aprilskim predsedničkim izborima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. jun 2017.

 

Slučaj radnice kompanije Jura

Otpuštanje Violete Petrović, radnice kompanije Jura, izazvalo je vrlo negativne reakcije javnosti. Reč je, da podsetimo, o već poznatom “slučaju”. Krajem prošle godine mediji su detaljno izveštavali o radnici oboleloj od raka, koja je usred bolovanja dobila otkaz. Posle pritiska javnosti firma je povukla rešenje i Violeti produžila radni odnos za još šest meseci. Ali ovih dana, kada je taj rok istekao – i nakon u međuvremenu uspešne operacije i bar zasada, a nadamo se zauvek, uspešnog oporavka – Violeta Petrović je dobila obaveštenje da ugovor o radu neće biti produžen. (Re)akcija je ovog puta dobila i šire društvene dimenzije jer je niški Udruženi pokret slobodnih stanara (UPSS – koji se proslavio borbom sa gradskom toplanom koju je, uzgred, izgleda dobio) državnim i gradskim organima poslao “otvoreno pismo” sa zahtevom da se zlosrećnoj radnici “pod hitno” pomogne, o čemu će kasnije još biti reči.

Nezadovoljstvo je usmereno pre svega i najviše na samu Juru, što se videlo i po tome da su mediji prvo od njenog rukovodstva tražili objašnjenje za donetu odluku. Zanimljiv je, a i poučan – ko je hteo da nauči – taj razgovor sa direktorom firme. Nam Đin Čoi, tako je izgledalo, gotovo da nije razumeo pitanja. Ako on po zakonu ima pravo da nekom radniku da otkaz – u čemu je problem. “Kompanija vrši evaluaciju svojih radnika i odlučili smo da u konkretnom slučaju njoj ne produžimo ugovor posle dve godine, na šta kao kompanija imamo apsolutno pravo”, rekao je Čoi. Na pitanje zašto fabrika nije pomogla bolesnoj radnici, odgovorio je: “Zašto mi moramo da damo novac za to… Mi imamo 7.000 zaposlenih i ne možemo da pomažemo svakome od njih, a svako bi to mogao da traži.” Na kraju je prvi čovek Jure rekao: “Plaćamo porez ovoj državi veoma mnogo, mi smo društveno odgovorna kompanija, dajemo donacije zdravstvenim ustanovama. Na taj način pomažemo”.

Zbilja, toga se niko nije setio. Mislimo na poreze. Dažbine na plate u Srbiji vrlo su visoke, oko dve trećine neto zarade. Jedan deo tih para ide u socijalne, drugi u fondove za nezaposlene, treći u zdravstvene. Dakle, država od privrede uzima pare – i to velike pare – da bi pomogla onima koji se nađu u nevolji. To je jedan od osnovnih zadataka države.

Zašto bi taj posao radila preduzeća? Preduzeća nisu socijalne ustanove, njihov cilj je profit. Međutim, niko nakon ovog događaja nije otišao u gradske socijalne službe niti u bilo koju drugu ustanovu socijalnog staranja da pita kako će i kada pomoći Violeti Petrović. U stvari, bilo je normalno, i u skladu sa zakonom, da neki socijalni radnik, koji baš za to prima platu, ode kod Violete i pita kakva joj je pomoć potrebna.

Već pomenuti UPSS je u takođe pomenutom pismu, pošto je Jura očigledno “ispoštovala” sve pravne norme, pokušao da slučaju da širu dimenziju. Ustvrdio je da “moralna i pravna odgovornost pada na teret i savest zakonodavca i na teret i savest državnih institucija koje predlažu, donose i sprovode nehumane zakone i druge nehumane propise”.

To sa humanošću, međutim, u najmanju ruku nije tako jednostavno. Najpre, zašto je humano naređivati kompaniji koga će da zaposli? Ko bolje od poslodavca može da proceni kakav mu je radnik potreban na kom mestu u firmi. Drugo, zar je humano da neko (mlad i zdrav) ko hoće i može mnogo da uradi sedi kod kuće da bi se čuvalo radno mesto nekome ko je bolestan? Na kraju, zašto je humano nekoga ko je bolestan terati da radi? Zar nije mnogo humanije da se posveti lečenju i porodici – u Violetinom slučaju sinu jedincu – nego da mora da trči s terapije na posao ili obrnuto, nemajući vremena za ono što je najvažnije?

U stvari, ovako dobijamo da svako radi tuđi posao: preduzeća postaju socijalne ustanove, država se bavi preduzetništvom, partije postaju zavodi za zapošljavanje i tako redom. Što dovodi do rasipanja resursa, neefikasnosti i, u krajnjoj liniji, manjka humanosti i na individualnom i na društvenom nivou.

Paradoksalno, iako su na rečima protiv takvog stanja stvari, kad dođe “stani-pani” najljući kritičari postaju njegovi faktički zagovornici. Da uzmemo kao primer ponovo UPSS. U već citiranom pismu (adresiranom najpre, naravno, na predsednika Republike, a onda i na Vladu i Skupštinu Srbije, te na rukovodstvo grada Niša i kompanije Jura), traži se da se Violeti Petrović “bez odugovlačenja ponudi stalni radni odnos na radnom mestu koje je primereno njenim kvalifikacijama, radnom iskustvu i zdravstvenom stanju”.

Zamislimo ovu situaciju: rukovodstvo Niša ne uspe da nađe posao Violeti Petrović; ne pođe to za rukom ni Narodnoj Skupštini ni Vladi Srbije, pa tako taj problem dođe do Vučića. I on to na kraju reši. Da li je Vučić u tom slučaju dobrotvor ili diktator?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jun 2017.

 

Strateg i ja

Pošto ekspremijer i novi predsednik voli da ponavlja kako je Srbija tokom devedesetih (iako je izgubila sve ratove – M. L.) sačuvala privrednu supstancu, to jest, kako je poslednji put rekao, “80 odsto supstance”, moramo i mi da ponovimo ono što smo ovde napisali pre više od godinu dana (vidi uvodnik “Supstanca”, NM br. 260 od 21. 4. 2016), tj. da to – nije tačno. Od fabrika su ostale mašine i zidovi, ali ta “supstanca” je bila bezvredna. Suština svake firme bila je izgubljena. Jer – izgubljena su tržišta, izgubljeni su kadrovi, izgubljeno je vreme za razvoj proizvoda; svet je odmaglio.

JAVNA PREDUZEĆA SU I DALJE NEREFORMISANA I NAJVEĆA SU PRETNJA I ZA DRŽAVNU KASU I ZA EKONOMIJU U CELINI. REFORMA PROSVETE I ZDRAVSTVA NIJE PRAKTIČNO NI OTPOČELA

NEZAVRŠENO: Prema računici koju je napravio Stojan Stamenković, u toj deceniji, od 1991. do 2000, Srbija je izgubila bruto domaći proizvod u vrednosti od 175 milijardi evra (ne računajući štetu od rata sa NATO paktom “tešku” oko 30 milijardi evra). Što je najgore, taj gubitak se, zbog gubitka osnove za budući rast, u narednim godinama umnožava, pa do 2015. godine iznosi dodatnih 500 milijardi evra. Sve u svemu, oko 700.000 evra po stanovniku. A sad pogledajte u džepove, građani Srbije.

I čekajte da vam plate do kraja ove godine skoče na 440 evra (onih 500 obećanih lani ostalo je golub na grani), što je zadatak koji je bivši predsednik Vlade ostavio u amanet svom nasledniku. A što su ekonomisti već ocenili kao nerealno obećanje, odnosno kao “atak” na ionako krhku “makro”, tj. stabilnost državnog budžeta (do “mikro”, tj. stabilnosti kućnog budžeta još je dug put). Ukoliko bi, naime, plate u javnom sektoru i penzije bile veće 10 odsto, to bi ukupne državne rashode u ovoj godini povećalo za 80 milijardi dinara (sa oko 60 na 140), a deficit sa planiranih 1,7 na 3,7 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Ta je stabilnost, kao što je poznato, najvredniji rezultat trogodišnje Vučićeve vladavine. Zbilja, to ne treba zanemariti. Obaranje fiskalnog deficita sa 258 milijardi dinara 2014. (6,6 odsto BDP-a) na 57 milijardi 2016. (1,4 odsto BDP-a) predstavlja veliki uspeh. Ali to ipak nije (Vučićev) poklon Srbiji, pa da mu se u zube ne gleda. A kad se pogleda – karijesa koliko hoćete. Najpre, ta stabilizacija državnih finansija izvedena je pre svega na štetu privatnog sektora, tj. uzimanjem novca od preduzeća i građana. Naime, tek oko jedne trećine ukupnog smanjenja deficita posledica je obuzdavanja (rasta) potrošnje (oko 650 miliona evra), a gotovo dve trećine je rezultat povećanog priliva novca u državnu kasu.  Prihodi budžeta, naime, povećani su sa 1.621 milijardu dinara 2014. na 1.843 milijarde 2016. godine, tj. za neverovatne 222 milijarde dinara, odnosno blizu dve milijarde evra. Sa druge strane, može se zapravo reći da ušteda u pravom smislu te reči nije ni bilo, pošto su i državni rashodi, iako skromno, ipak rasli: sa 1.879 milijardi 2014. na 1.900 milijardi 2016. godine.

STABILIZACIJA DRŽAVNIH FINANSIJA IZVEDENA JE PRE SVEGA NA ŠTETU PRIVATNOG SEKTORA, TJ. UZIMANJEM NOVCA OD PREDUZEĆA I GRAĐANA

NI ZAPOČETO: No, ovo je čak i manji problem. Ključna stvar je da nije obavljen onaj najvažniji, kvalitativni deo sređivanja države. Javni sektor nije restrukturiran. Privatizacija, čije je okončanje Vučić najavio za kraj 2015, pa pomerio na 31. maj 2016, još nije završena. Javna preduzeća su i dalje nereformisana i najveća su pretnja i za državnu kasu i za ekonomiju u celini. Reforma prosvete i zdravstva nije praktično ni otpočela.

Ipak, samom Vučiću možda će najžalije biti što nije uspeo da ostvari svoju najveću želju i najviši cilj: Srbija nije postala lider u regionu. Naprotiv – uprkos hvale vrednom padu nezaposlenosti, koji ipak nije onoliki (sa 25 na 15 odsto) koliko se zvanično govori – po stopama privrednog rasta ona se nalazi bliže njegovom repu. Prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda koju je Srbija ostvarila od 2014. do 2016. godine, uprkos brojnim investitorima koje je doveo i silnim industrijskim i infrastrukturnim objektima koje je pootvarao, iznosi svega 0,6 odsto. I ne da nije najveća nego je daleko ispod proseka i regiona i čitave centralno-istočne Evrope, koji iznosi preko tri odsto.

Napuštajući mesto predsednika Vlade, Vučić je rekao da će se kao predsednik Republike baviti strateškim stvarima. Nije baš jasno šta to znači pošto je glavni strateški cilj, makar oficijelno, uspostavljen i poznat: priključenje Evropskoj uniji. Sa druge strane, Vučićev premijerski ekspoze u avgustu prošle godine, kako smo već tih dana pisali, karakterisala je “šuma prioriteta” (NM, 18. 8. 2016), tj. nedostatak “fokusiranosti”, usredsređenja na najbitnije, što je ključna odlika svakog dobrog stratega. Uostalom, o kakvom “vizionarstvu” može biti reči kada on tada, prema sopstvenom priznanju, nije imao pojma da će za samo pola godine postati to na šta se juče zakleo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jun 2017.